Search the Community

Дана 29. марта у Издавачком савету Руске Православне Цркве под председавањем Митрополита калушког и боровског Климента одржана је редовна седница Комисије Међусаборног присуства Руске Православне Цркве у вези са питањима друштвеног живота, културе, науке и информисања. Један од праваца који разматра експертна група Комисије добио је радни назив „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“. Али зашто се управо Црква данас активно укључује у разматрање економских проблема? Који су кључни смисао и вредности које православни стручњаци нуде држави у друштву у, наизглед, тако примењеној области? О овоме је за „Царграду“ говорио председник Комисије и руководилац Издавачког савета Руске Православне Цркве, Митрополит калушки и боровски Климент. Владико, Међусаборно присуство ће ове године обележити десетогодишњицу постојања. Кад се ради о црквеној историји то је кратак рок, и зато многи, чак и уцрквљени људи, немају најјаснију представу о томе каква је то структура. И зато вас молим да нам за почетак кажете нешто о Међусаборном присуству и принципима његовог рада. Саборно начело има веома велики значај за Руску Православну Цркву, њене главне одлуке доносе Помесни сабор, Архијерејски сабор или Свети синод. Међусаборно присуство је радна платформа где се на основу анализе актуелних проблема сачињавају документа која одражавају став Цркве, како у вези са значајним питањима унутрашњег живота, тако и у вези с различитим аспектима сарадње између Цркве и друштва. Међусаборно присуство се у Руској Цркви појавило на иницијативу Његове Светости патријарха Кирила како би се клирици и мирјани ангажовали у разматрању и доношењу црквеног става о најактуелнијим питањима данашњице. Пре свега пажљиво слушамо мишљење угледних експерата и стручњака у датој области. Али и сваки човек којем је стало до нечега и који поседује стручно искуство и неопходна знања, може се придружити отвореној дискусији пославши своју реакцију на овај или онај документ који је сачињен у оквиру Међусаборног присуства. Уколико његови предлози наиђу на одазив, уколико буду компетентни и конструктивни, може бити позван као стручњак да учествује у раду комисије датог профила. Узгред речено, користим прилику да позовем читаоце портала „Царград“ да се прикључе овој дискусији. Односно, може се рећи да је Међусаборно присуство црквена стручна платформа за размену мишљења о најактуелнијим и горућим питањима и за припрему даљих саборских одлука? Управо тако. Притом је за нас важан резултат: полемика се не води ради полемике, већ ради проналажења општецрквеног консензуса, који се ослања на дубоку оцену овог или оног питања. Живот не стоји у месту, већ великом брзином иде напред. Појављују се нови изазови, на које благовремено треба давати адекватне одговоре. Међусаборно присуство ради у различитим форматима: округли столови, семинари, саветовања уз позивање стручњака. У току предметних дискусија о свакој теми припремају се конкретни предлози који се износе на одобрење Цркве. Прво их разматра пленум Међусаборног присуства, а затим – Свети синод који одређује спремност документа и даље кораке за рад на њему. Кад документ више не треба дорађивати он се шаље на Сабор. А кад документ усвоји Архијерејски или Помесни сабор свештенослужитељи и паства добијају оријентире у вези са ставовима о овој теми. Комисија уједно може доћи до закључка да време за формирање става још није наступило и може одлучити да се проучавање теме настави. Наравно, у сва времена Црква доноси Радосну вест и бави се спасењем људских душа. Она учи да је обавезан задатак хришћанина да се бори против греха у самом себи како би постао обитавалиште Светог Духа и стекао Царство Божије које је у њему (в. Лк. 17, 21). Међутим, хришћани такође треба да осмишљавају стварност у којој живе. Она данас у наш живот доноси мноштво нових појава – као што су дитигализација, трансхуманизам и роботизација. Осим тога, суочавамо се с проблемима који су постали „хронични“ за људску цивилизацију. Загађење природне средине, трошење природних ресурса, производња оружја и средстава за масовно уништавање, тероризам – све то одређује стварност XXI века у којој живи савремени човек. Све ове изазове треба оценити са хришћанских позиција. На прошлом заседању Комисије Међусаборног приуства на чијем челу се налазите говорило се о стручном правцу „Економија у условима глобализације – православни етички поглед“. Зашто Црква разматра овај проблем? Глобализација која се схвата као економска, политичка и културна интеграција, у коју су у већој или мањој мери увучене све земље и народи је вишеплански и сложен процес. С једне стране, он нуди планетарни поглед на човечанство које се схвата као породица народа с јединственом судбином и стварају се механизми за слободну трговину. С друге стране, глобализација може представљати претњу због унификације друштвених и међуљудских односа услед постепеног брисања националних и цивилизацијских особености. Унификација светске економије треба да се врши у интересима целог човечанства, а не уског круга транснационалних корпорација, а области културе и религије уопште не треба да буду унификоване. Глобализација одређује и стање светске економије у целини, и у свакој појединој земљи као њеног сегмента. Данас управо економска сфера постаје „бојно поље“ за доминацију на планети, за приступ природним ресурсима, за право да се свету намеће један-једини модел развоја у чијој основи се налази трка за профитом и оштра конкуренција. Православни верници сматрају да економија не треба да буде само ефикасна, већ и морална, и треба да одговара погледу на свет учесника у економским односима. И ми ћемо се залагати за ову тачку гледишта. Али у ком правцу ће се економски проблеми разматрати у оквиру рада Међусаборног присуства? Јер није тајна да савремени домаћи економисти на различите начине виде путеве развоја наше земље, укључујући и односе са западним светом. Ако је реч о питањима глобалне економије и њених моралних димензија желимо да се обратимо водећим економистима Русије. Стручна заједница се састоји од људи који имају дијаметрално супротна гледишта: од либералних до левичарских. Да, свако од њих има своју концепцију економског развоја Русије, али Црква жели да проучи све разноврсне погледе како би формирала свој пастирски однос према кругу питања везаних за економску глобализацију. Ипак, које погубне појаве Црква запажа у савременом животу, у његовим економским аспектима? Посебно нас брине култ потрошње и хедонизма који усађује масовна култура. Човеку се сугерише мисао да је једини животни циљ стицање и поседовање новца, луксузних предмета и престижних ствари. Људи се увлаче у трку за материјалним добрима. Човека покрећу среброљубље, похлепа, гордост и жеља за успехом. Многи се навикавају да живе на кредит и доспевају у замку дугова. Живот им пролази у испразности, недостатку љубави и мира. Човек нема кад да се замисли о вечности која га очекује, а још мање да се припреми за њу. Он живи чак ни не видећи лепоте овог пролазног света. Једном сам имао прилике да разговарам са психолошкињом која ради с људима. Рекла ми је нешто о главним проблемима због којих јој се клијенти обраћају и издвојила је два нивоа страха: глобални и лични. На глобалном нивоу људи се плаше рата, тероризма, техногених катастрофа, климатских катаклизми, друштвених потреса и економске кризе. Због тога не праве оптимистичке планове за будућност и живе у ишчекивању пуном бриге. Овакав доживљај света умногоме формирају медији који повећавају свој рејтинг захваљујући негативним вестима и темама које плаше обичне грађане – сеју „глобалне страхове“. А уплашеним човеком се лакше управља и манипулише. На личном нивоу људи су уморни од борбе за опстанак. Жале се на преоптерећеност на послу, потребу за конкуренцијом, на „борбу за место под сунцем“. Бизнисмени се плаше да ће пропасти, најамни радници се плаше да ће добити отказ и постати технолошки вишак. Многи су приморани да штеде. Неки се плаше да неће отплатити кредит. Једне притиска страх да ће бити непотребни на тржишту рада или да ће се тешко разболети – где онда да нађу новац за лечење? А шта ће бити с пензијом, с девизним курсом? Питања, питања... Такође, страх изазивају дигиталне технологије у банкарству, и то што електронски новац потискује папирни. Људи се плаше да ће живети у „дигиталном логору“, кад њихове банкарске картице у сваком тренутку могу бити блокиране, и кад се незаштићене личне информације могу наћи у рукама сајбер-криминалаца. Данас је круг економских проблема заиста огроман. И шта Црква може да понуди као одговор на ове изазове? У сва времена Црква се Христовим речима обраћа људима који живе у бригама овог света: Ходите к Мени сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити. Узмите јарам Мој на себе и научите се од мене; јер сам Ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је Мој благ, и бреме је Моје лако (Мт. 11, 28-30). Пастирске речи које доносе мир у људска срца не искључују активну бригу за решавање друштвено-економских проблема, подела између богатих и сиромашних и помоћи потребитима. Црква ублажава нарав и срца, позива на љубав и јединство у Христу. За православну свест свака наша земаљска делатност, рад и стваралаштво имају смисла само ако представљају сарадњу с Господом. Извор: Православие.ру

Одлука владе Украјине о предаји комплекса објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области Кременец-Почајевском националном парку на крају може постати најнегативнија страница у црквено-државним односима. Ово мишљење је у среду у разговору с дописником ТАСС-а изразио председник Синодално-информационог одељења Украјинске Православне Цркве архиепископ Климент. „Почајевска лавра у току своје вишевековне историје никад није била музеј, у манастиру су увек живели монаси, и чак ни за време совјетске власти прогонитељи нису успели да истерају и иселе монахе и да преузму ово здање. Због тога неки нови покушаји и претње по постојање манастира изазивају крајњу недоумицу,“ – истакао је он. Представник УПЦ је нагласио да је „Господ увек чувао лавру, под покровом Мајке Божије монаси су обављали своја богослужења и Господ је казнио све оне који су имали претензије према овом манастиру.“ Архиепископ се нада да се ово „безакоње“ ипак неће десити, јер ће у супротном случају „то бити најнегативнија страница у црквено-државним односима“. По његовим речима, постоје претпоставке за овакав негативан развој догађаја. „У контексту свега што се данас дешава у земљи, и у контексту притиска који се врши на свештенослужитеље, на епископе и на наше вернике, могу се очекивати различити расплети ове ситуације,“ – сматра портпарол УПЦ. Између осталог, он је истакао да је „руководство Почајевске лавре већ саопштило да се на све правнике, адвокате и регистраторе који сарађују с манастиром врши притисак, да се спречавају у обављању професионалне делатности, а регистратор који је обавио законите радње (у вези са преукњижавањем објеката – прим. ТАСС) данас нема приступ државном регистру. Архиепископ Климент је изјавио да УПЦ предузима потребне правне радње за решавање проблема. По његовим речима „настала ситуација захтева правну оцену чињенице мешања државе у послове Цркве“. Ситуација у вези с лавром Кабинет министара Украјине је прошле среде Кременец-Почајевском националном парку предао комплекс објеката Свето-Успењске Почајевске лавре у Тернопољској области, који су припадали Украјинској Православној Цркви. Комплекс црквених објеката је 2003. године на иницијативу Виктора Јануковича, тадашњег премијера земље, био предат Украјинској Православној Цркви. Дана 15. новембра 2018. године полиција Тернопољске области је покренула кривични поступак због сумње да је низ објеката лавре незаконито предат УПЦ на коришћење. Касније је Министарство правде Украјине поништило државно преукњижење црквених објеката због наводног „непоштовања захтева важећих закона“. Представници УПЦ су изјавили да оваква одлука Министарства правде не лишава Цркву права да користи манастире, истакавши да поступци власти могу довести до нестанка монаштва на западу земље. Руска Православна Црква је, са своје стране, изразила забринутост због могућег почетка прогона против свештенослужитеља и монаштва канонске Цркве, као и све веће напетости у земљи. Извор: Православие.ру

Сагласан сам са чињеницом да сви живимо у свету где су људи разних религиозних убеђења свакодневно у контакту, заједно раде или се једноставно возе истим аутобусом, живе у истом улазу, похађају исту школу. Верску традицију другог човека треба поштовати, али никако не смемо бити топлохладни према својој вери. Хајде да поразмислимо о томе да ли све религије говоре о једном Богу? Не, само монотеистичке. Ако за пример узмему скандинавску митологију или грчко-римску, приметићемо да тамо постоји прилично сложен пантеон богова. Ту нема ни говора о «једном богу». А ако говоримо о монотеистичким религијама – јудаизму, исламу и хришћанству, појављује се велико искушење да кажемо да верујемо у једног истог Бога, само Му се молимо и клањамо на различите начине, али да сва та овоземаљска разграничења немају значаја на небу. И заиста, сваки ће се хришћанин, и сваки муслиман, и сваки јудеј сагласити са тврдњом да је Бог и Творац света – један. Друго је питање како Га ми себи представљамо? А све те три религије представљају Бога сасвим другачије. Узмимо као пример да причамо о неком човеку. Нека то буде генерални секретар Уједињених нација Антонио Гутерес. Неко каже: «То је седамдесетогодишњи мушкарац, седе косе, средњег раста и гојазан». Други међутим тврди: «Ради се о витком, високом, четрдесетогодишњаку». Да ли ми говоримо о истом човеку? Да. Али први човек га описује на један начин, а други потпуно различито. Логика налаже да је један од њих у праву, а други у криву. Али лако је доћи до истине када говоримо о човеку. Укуцај његово име у интернет претраживач и добићеш све податке о њему. Када говоримо о својствима Бога то је теже проверити. Ми ћемо другачије говорити о Богу од муслимана и јудеја. И то није неважно размимоилажење у мишљењу, питање је следеће: да ли ћемо препознати Бога, када се нађемо лице у лице са Њим, или не? Можемо навести овакав пример: решили смо да подигнемо одређени објекат и саветујемо се са грађевинцима. Неко из њих тврди да опека марке 75, такве и такве дебљине, не одговара изградњи високог здања, а други пак каже да је опека такве марке десет пута издржљивија и да сасвим одговара потребама датог пројекта. Ко је у праву, а ко не? Ако будемо градили објекат полазећи од нетачних ставова о својствима потребног грађевинског материјала: опеке, бетона, металне конструкције и тако даље, зграда ће се срушити и ми ћемо настрадати. Уколико сачинимо правилан прорачун, здање ће се чврсто држати. Много је озбиљније питање када говоримо о Господу, јер смо позвани да подражавамо Њему и Његовим одликама. С тим се слажу и муслимани, и јудеји. Али ако ми различито представљамо те одлике, тежићемо различитим циљевима. Муслимани и јудеји доживљавају Бога на различит начин. Чак и католици и протестанти другачије говоре о Богу од православаца. Разлози за прекид евхаристијског општења са католицима, као и са свим другим јеретицима с којима је својевремено Црква прекинула односе, своде се на то да је Црква оличена у Светим оцима и Васељенским саборима сматрала да су лажни погледи на Бога недопустиви, јер ће неминовно довести до катастрофе у сфери духовног живота и постати препрека на путу спасења. Неко би рекао, шта то има везе? Живи како ти савест налаже, моли се Богу како умеш. Али ствар је у томе да ако човек просто покушава да направи прве кораке према Богу: да живи по савести, да не шкоди ближњима, ако почиње да се учи молитви и тако даље, онда ће судећи по свим тим карактеристикама православци личити и на католике, и на протестанте. Ипак, што се озбиљније односимо према духовном животу, што дубље проничемо у практику аскезе, у догмате вере, то ће се разлике међу нама увећавати. Условно говорећи, они православци који тек понекад свраћају у цркву, који се не моле код куће, не придржавају се поста и причешћују се можда једном годишње, практично се не разликују од католика који исто тако поступају. Али, на пример, православни монах аскета и монах аскета католик се већ много више разликују – и у својим поступцима, подвизима, односом према Богу. А католички и православни свеци се кардинално разликују једни од других. Ако погледамо чему позива Фрања Асишки, а чему Преподобни Серафим Саровски, схватићемо да се ти позиви уопште не поклапају. Фрања Асишки је покушао да се уподоби Христу у спољашњем смислу. На пример, он је, као и Христос, покушао да ништа не једе четрдесет дана, али је желевши да демонстрира скрушеност, појео пола просфоре. Он је жудео за тиме да претрпи све муке као и Христос. Одрекао се богатства – постоји чак и фреска «Женидба Фрање и Бедноће», једне жгољаве и веома непривлачне даме. Али суштина није у одсуству или присуству богатства – спасава се само кроз сједињење са Христом. А да би се човек сјединио са Христом, неопходно је да се Њему уподоби. И ту видимо велику разлику између Серафима Саровског и Фрање Асишког. Сетимо се најпознатијег подвига Преподобног Серафима, када је он хиљаду дана и ноћи стајао на камену и молио се: «Боже, милостив буди мени грешноме». Он је видео своју греховност, да не одговара идеалу који нам је задао Христос. И појмивши тај свој пад, он се молио само за милост Божију. С друге стране, Фрања је тврдио да нема ниједног греха који није искупио исповешћу и покајањем. У животопису Фрање Асишког наведено је да га је Христос после смрти сусрео и одвео Богу Оцу, а Отац се на тренутак збунио и није могао да разазна ко је од њих двојице син по природи, а ко по благодати. Преподобни Серафим се не би усудио да каже да нема ниједан грех, када је хиљаду дана и ноћи молио Господа да му опрости грехе. Морамо разумети на шта треба да се угледамо у овом животу. Избор Фрање Асишког, или Томе Кемпинског, или Игнација Лојоле и њихов начин подражавања Христу су неприхватљиви за православног подвижника. То се тиче разлике између католичанства и православља. Протестантизам већ у много већој мери одступа од православног поимања Бога, а ислам и јудаизам су јако далеко од њега. Стога је немогуће говорити о једном истом Богу у разним религијама. Да, Бог је један. Ако кажемо муслиманима: «Молимо се Богу који је створио овај свет», они ће бити сагласни са нама. Ако кажемо да је то Бог Аврама, Исака, Јакова, они ће нас разумети. Али када дођемо до конкретних својстава или карактеристика Бога, ту ћемо се већ разићи са муслиманима. Њихов опис Алаха потпуно се разликује од нашег описа Бога. И ту већ никако не можемо са њима говорити о Јединственом Богу. То ће бити иста ситуација као са генералним секретаром УН-а. Једни ће га себи представљати као пуначког старца, средњег раста, а други ће га доживети у складу са својим описом. И ако им се укаже прилика да се сретну са тим човеком, ко ће га из те двојице препознати? Тако ћемо и ми препознати Бога, ако будемо имали правилну представу о Њему, јер смо управо Њему стремили цео свој живот и Њему обратили сву нашу љубав, па и макар смо на том путу доживљавали и падове. Извор: Православие.ру