Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'кијевски'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Од ИН4С - 29/07/2021 Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол! Када се распадао СССР, „советские люди“ нису били жељни ничега другог колио РнРа – најсавршенијег чеда популарне (не)културе Запада. Насупрот старијем совјетском слоју, нови рок је кренуо јако и независно: појављивале су се брадате банде које би одједном артикулисале крик човјека у вртлогу времена. Тај крик је био пожељан, људски готово неопходан, „слободан“ у оном најопштијем и најсловенскијем смислу ријечи: вриштало се и то је била музика. Ту негдје се појављује украјинска група ГринГреј (Green Grey). Ту негдје 1993 – таман на вријеме да буде и група и да буде украјинска. Данас ГринГреј и „незалежна“ („независна“) славе рођендан. Било је предвиђено да им рођенданска прослава буде заједничка: администрација предсједника Украјине (која је у читавом руском простору – дакле не само у Русији и Бјелорусији! – важнија од Владе) позвала је кијевске рокере да наступају у оквиру прославе тридесетогодишњице независности. Затим је свој позив отказала – сјетивши се неколицине непријатних чињеница: ГринГреј доминантно пјевају на руском језику. Такође: приликом ранијих покушаја наметања украјинског језика као јединог службеног, експлицитно су се изјаснили против – на врло рокенролерски и непријатан начин. Или, како би рекли из администрације предсједника: „ГринГреј нам се ипак не уклапа у концепцију“. То значи: у концепцију прославе и концепцију Украјине. Занимљива је и реакција самих рокера (за коју су у администрацију рекли да „праве од муве слона“). Анреј Јаценко врло је живо реаговао написавши: „Нас желе да избришу из историје. Ми, група ГринГреј, практично смо вршњаци Украјине. На почетку деведесетих, ми смо, окриљени независношћу и слободом, затресли музичка пространства Украјине и не само то… Пјесма „На киши“, наш је први хит и врло је важна за историју групе. Често нам кажу наши поклоници да су та и друге пјесме измијенили њихов поглед на свијет и у том моменту им указале на правац развијања…“ Сумирајући позив на концерт и изненадно отказивање позива, Јаценко наставља; „И одједном нам кажу да ће на концерту наступити само украјинскојезични умјетници и да се ми не уклапамо у концепцију празника!! Како реаговати на то? За 30 година независности ми смо постали једна од најнаграђенијих група у Украјини! Имамо више од стотине разних награда од чега двије МТV music awards!! Сва наша достигнућа била су под заставом Украјине и ми смо се увијек поносили тиме! Ми смо 100% украјински производ! Писали смо пјесме, снимали клипове, давали концерте, плаћали порезе, дјецу одгајали у Украјини! И ма коме се то свиђало или не, имамо украјинске пасоше и ми смо грађани УКРАЈИНЕ! Да, ми пјевамо на руском језику, али треба ли да дајемо (приписујемо) сво рускојезично културно наслијеђе Русији?!“ (види: https://strana.ua/news/345863-hruppa-green-grey-ne-vystupit-na-den-nezavisimosti-iz-za-pesni-na-russkom-jazyke.html) Опет, дакле, некакав „неспоразум“. Међутим, неспоразум није тако необјашњив. Администрација украјинског предсједника живи у Украјини 2021. године, свјесна чему је уопште служило посљедњих 30 година, али ка чему је водила и предисторија украјинског сецесионизма од 1917. до 1991. Музиканти из ГринГреја живе на прелазу из УССР у незалежну Украјину – дакле у 1991, у магловитој зони између свијести и несвјести у којој испостављају рачуна за недостатак жеље да појме чему је независност коју подржавају и славе уопште служила – а то је управо оно што им се десило – деполитизацији, деградацији и уништењу свега што уопште мирише на Москву. Свакако да је спој – временски и вриједносни – та два датума до сада могао бити исказив кроз нападну лојалност Украјини на „москаљском“ језику. Данас тај договор више не важи. Тачније, тај договор не важи од 2021.године, од почетка коначне украјинизације Украјине у оквиру које је Врховна рада усвојила закон о службеном језику који предвиђа потпуну украјинизацију, Уставни суд потврдио уставност закона и практично уставно непостојање „рускојезичних“ грађана тј непостојање њиховог права на школовање на сопственом језику. У међувремену су се наставили прогони канонске Украјинске Православне Цркве – која, опет, обједињује и украјинојезичне и рускојезичне Украјинце и чији вјерници не само да лојално служе Украјини него врло често и сами дијеле узаврела национална осјећања. Ипак: дијелили их или не дијелили, довољно је то што су у духовном и канонском јединству са Москвом да их „Држава“ прогони. Ако је повик „један народ – једна црква – једна држава – један језик“ до прије неколико година био исписан на амблемима неонацистичких организација, у међувремену је постао званична политика Украјине. Без обзира да ли је био по сриједи „националиста“ Порошенко или „грађаниста“ Зеленски – у много чему се грађаниста показао као већи шовиниста од „националисте“. Па гдје је онда ту „ГринГреј“? Шта са њиховим вапајем? У питању је типични и све чешћи вапај украјинских грађана (а огромном већином људи који се у неком етничком смислу осјећају Украјинцима) којима је сасвим нејасно како је могуће да се, након што су читав живот проживјели у тој истој Украјини, били њени више него лојални грађани, прихватили њене идентитетске митове, нападно наглашавали сопствену лојалност Кијеву – сада налазе у ситуацији у којој се језик на коме су одрасли, који, поред њих, говори огроман број Украјинаца (у ма ком смислу ријечи) проглашава непожељним, а самим тим је непожељна и умјетност на том језику и – само привидно парадоксално – чак и лојална умјетност на том језику. Украјински рокери се питају како је могуће да су сами непожељни у Украјини иако су, како сами наглашавају, дали огроман допринос тој истој „незалежној“ („независној“)? Ствар је, ипак, објашљивија. Савршено дозирање анти-руског сентимента у основама, играње на апсолутну идентитетску паралисаност Москве, примјена тактике „куване жабе“ у комбинацији са јасном профилизацијом својих циљева и интереса довели су до тачног резултата. Он је данас такав какав је. Пођимо редом. Сецесија Украјине 1993.године из заједничке државе са Руском Федерацијом изведена је у друго историјско „смутное врѣмя“ савремене руске државности, у доба када је јељциновштина владала као једина зима које је заиста пријетила да заледи Русе: људи су умирали на улици, од промрзлина и индустријског алкохола. Сами „советские люди“ нису преко ноћи обнављали успомену на оно ко су били прије цареубиства – русские. У Украјини се дешавало исто руинирање старог али и снажна конструкција новог. Многи су се пробудили са питањем „шта смо сада ми?“ Пасош је нуди одговор: Украјинци. Рускојезични Украјинци. Па добро. Руси су остали руси само на Криму који су платили крвљу и плаћали га на рате у сваком боговетном рату, и у источној Украјини, тик уз границу са Русијом. У међувремену је Украјина кидала везе са Русијом, њени предсједници су писали књиге са програмским насловима „Украјина није Русија“, добијала „помоћ“ у својој еманципацији са Запада. Њени уџбеници су напуњени свим митоманским општим наративима којима се уџбеници пуне када се ради на одвајању једне цјелине: најприје се установило да ниједно име из прошлости народа који живи у „незалежној“ нема право на сапостојање – дозвољена је само „Украјина“ и „Украјинци“ – иако је сам Грушевски, један од отаца Украјине писао да се је још у његово вријеме (1866-1934) име „Русин“ и „руски“ (за језик) чувало и тек код „еманципаторски“ расположених слојева мијењало именом „Украјинац“ и „украјински“ – управо да би се истакла различитост од Москве. Затим се у историографији, уџбеничкој и „научној“, сходно политичким захтијевима, име Украјине се протегло миленијумима уназад – стварајући непрекидну схизофренију у којој је немогуће одговорити како је то „вјечита Украјина“ „једина права насљедница“ кијевске Руси (Русь). Из спектра идеолошких митова су се извадили, употриејбили и раширили сви могући: онај о „Москаљима“ који „и нису Словени“ већ „погана смјеса Угро-Финаца и Татара“ (насупрот кога стоје „чистокрвни“ Украјинци-Словени који „нису никада покорени“ – иако, наравно, јесу). Утиснута је свијест о „московској окупацији“ и „израбљивању украјинске земље“ а Богдан Хмељницки је постао нека врста сердара Јанка Вукотића украјинске историје и свијести: трагична фигура која „није схватила“ каква је пријетња било какав рат заједно са „лажном браћом“. Гогољ је постао украјински Његош – исувише велики да би га се лако могло одрећи, али исувише сверуски интегралиста да би се могао читати без интерпретатора чије су тумачењске позиције и интервенције увијек „паметније“ од самог Гогоља: „није он тако схватао рускост о којој је говорио“ или је чак „био принуђен да тако пише“ или је пак и он „млад контаминиран Москвом“ (звучи ли познато?!) Тако украјински тумач и читалац увијек претпоставља уједно да је Гогољ и „највећи украјински писац а уједно и највећи писац на свијету“ али и да он и тумач који идеолошки преобликује Гогоља знају нешто што сам Гогољ није знао нити примијетио. Украјинци, иначе, све мање заиста читају Гогоља. Тарас Буљба је „руска пропаганда“. Дјеца су читала ту историју, расла уз ГринГреј. Питање руског језика би увијек висило као најважније питање интеграције украјинског друштва. „Проруски“ политичари – иако национални Украјинци (Јанукович, на примјер) снажно би се у изборним кампањама залагали за давање статуса другог службеног језика руском језику. То обећање би обично касније заборављали. „Проукрајински“ политичари – такође национални Украјинци – били би експлицитно против, водећи се политиком „једна држава – један службени језик“ За ту политику им је недостајало политичког капацитета све до 2021.г.. „Грађански националисти“ би „помирљиво“ причали о „непотребности идентитетских тема“, о томе да „језичко питање нема никаквог утицаја на живот грађана“, о томе да „држава може да пропише службени језик сходно имену државе, али свако има право да јавно говори на оном језику који жели“. Проруским Украјинцима се чинило увијек да су „грађанисти“ „мање зло“ а и да ће бити досљедни у примјени своје „широкогруодсти“. Или да их бар неће опсесивно тјерати да пређу на украјински, попут „националиста“. Зато су се рускојезични Украјици обрадовали Владимиру Зеленском, коме ни самом руски није био стран у изборној кампањи. Неки – многи – су и гласали за њега. Обећавао је. Онда су се пробудили, као и Андреј Јаценко, у једној другачијој Украјини. Наравно, није да Јаценкове невјерице нема ни у самој Русији – тамо ни тада (а у много мањој мери али: ни данас) није недостајало било иавних, било за туђу наивност заинтересованих заговарача апстрактног заједништва или чак доброхотности политичког пројекта насталог сецесијом: „но, они все-таки родные, наши!“ „мудрост“ је равна оној које се данас непријатно (не) сјећају бројни заговарачи сецесије Црне Горе – „имаћемо два српска гласа у међународним организацијама“. Како је два српска гласа требало да донесе гарнитура која је чак и унутар лабаве конфедерације и на најбаналнијим нивоима (попут данас заборављеног избора за заједичког представника за „Пјесму Евровизије“) бирала конфликт и сецесију – логичка је препрека коју ни најдомишљтији људи нормалног стања ума нису у стању да прескоче. Како ће политички процеси засновани и трајно обиљежени повицима „Украина – не Россия“ или „nika više 1918“ довести до друге „рођене“ и „наше“ „државе“ (исто толико „државе“ колико и „наше“) ни данас никоме не може бити јасно – мада се тужни човјек, затечен у провалији украјинског грађанског национализма, нестандардан за украјински етнички стандард („једна држава – један народ – један језик“) и данас домишља и вапије: „зашто од нас тражите да будемо оно што нисмо?“ То Украјину не интересује. Она је одувијек била једино замишљена, планирана и остварена као анти-Русија. Ако је тек након сецесије за украјинске власт било важно само усвојити трозубац на пасошу као одговор на питање „ко сам ја?“, ако је нешто касније поред трозупца требало и пригрлити историјски наратив о „угро-финским“ „Москаљима“ који „и нису Словени“ те који „својатају украјинску историју“ и кијевску „Русь“, данас је љествица подигнута високо. Али украјинске власти знају одлично да без присуства Москве украјински грађани, па и они „рускојезични“ немају избора осим да преко те љествице прескачу. Некада су ГринГрејовци пјевали стихове, на руском језику, које им је замјерила администрација Зеленског: „Наше Право, нам решать. Наше Право, что сказать. Да, я помню на каком языке, Мне бабушка в детстве читала сказки…“ Сјећали су се језика на коме им је приповједала бака. Да ли је бака приповједала о старим богатирима, руским, сверуским? О подвизима једног народа? Баке то обично раде. Да ли је бака то заборавила или су ГринГрејовци упамтили језик, али не и бакине ријечи? Тешко је то данас рећи. Када су, ипак, прешли и на украјински језик, послали су снажну поруку „украјинскојезичној браћи“: „Хоч би як це було непросто, Але ми із тобою живем у одному просторі. І висячи над прірвою на різних сторонах терезів, Ми тут із вами однаково рівні усі““ „и ма како то било тешко Ти и ја живимо на истом простору И висећи на кантару изнад понора на различитим странама Ми и ви смо ипак исти сви.“ Како ли се сада осјећају ГринГрејовци? Не знам. Колико је РнР понекад љековити врисак, он у својој наркотичној музикалности и музичкој наркотичности најчешће замагли перспективу.
  2. Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол! Од ИН4С - 29/07/2021 Данас ћемо мало лакше теме: Рокенрол! Када се распадао СССР, „советские люди“ нису били жељни ничега другог колио РнРа – најсавршенијег чеда популарне (не)културе Запада. Насупрот старијем совјетском слоју, нови рок је кренуо јако и независно: појављивале су се брадате банде које би одједном артикулисале крик човјека у вртлогу времена. Тај крик је био пожељан, људски готово неопходан, „слободан“ у оном најопштијем и најсловенскијем смислу ријечи: вриштало се и то је била музика. Ту негдје се појављује украјинска група ГринГреј (Green Grey). Ту негдје 1993 – таман на вријеме да буде и група и да буде украјинска. Данас ГринГреј и „незалежна“ („независна“) славе рођендан. Било је предвиђено да им рођенданска прослава буде заједничка: администрација предсједника Украјине (која је у читавом руском простору – дакле не само у Русији и Бјелорусији! – важнија од Владе) позвала је кијевске рокере да наступају у оквиру прославе тридесетогодишњице независности. Затим је свој позив отказала – сјетивши се неколицине непријатних чињеница: ГринГреј доминантно пјевају на руском језику. Такође: приликом ранијих покушаја наметања украјинског језика као јединог службеног, експлицитно су се изјаснили против – на врло рокенролерски и непријатан начин. Или, како би рекли из администрације предсједника: „ГринГреј нам се ипак не уклапа у концепцију“. То значи: у концепцију прославе и концепцију Украјине. Занимљива је и реакција самих рокера (за коју су у администрацију рекли да „праве од муве слона“). Анреј Јаценко врло је живо реаговао написавши: „Нас желе да избришу из историје. Ми, група ГринГреј, практично смо вршњаци Украјине. На почетку деведесетих, ми смо, окриљени независношћу и слободом, затресли музичка пространства Украјине и не само то… Пјесма „На киши“, наш је први хит и врло је важна за историју групе. Често нам кажу наши поклоници да су та и друге пјесме измијенили њихов поглед на свијет и у том моменту им указале на правац развијања…“ Сумирајући позив на концерт и изненадно отказивање позива, Јаценко наставља; „И одједном нам кажу да ће на концерту наступити само украјинскојезични умјетници и да се ми не уклапамо у концепцију празника!! Како реаговати на то? За 30 година независности ми смо постали једна од најнаграђенијих група у Украјини! Имамо више од стотине разних награда од чега двије МТV music awards!! Сва наша достигнућа била су под заставом Украјине и ми смо се увијек поносили тиме! Ми смо 100% украјински производ! Писали смо пјесме, снимали клипове, давали концерте, плаћали порезе, дјецу одгајали у Украјини! И ма коме се то свиђало или не, имамо украјинске пасоше и ми смо грађани УКРАЈИНЕ! Да, ми пјевамо на руском језику, али треба ли да дајемо (приписујемо) сво рускојезично културно наслијеђе Русији?!“ (види: https://strana.ua/news/345863-hruppa-green-grey-ne-vystupit-na-den-nezavisimosti-iz-za-pesni-na-russkom-jazyke.html) Опет, дакле, некакав „неспоразум“. Међутим, неспоразум није тако необјашњив. Администрација украјинског предсједника живи у Украјини 2021. године, свјесна чему је уопште служило посљедњих 30 година, али ка чему је водила и предисторија украјинског сецесионизма од 1917. до 1991. Музиканти из ГринГреја живе на прелазу из УССР у незалежну Украјину – дакле у 1991, у магловитој зони између свијести и несвјести у којој испостављају рачуна за недостатак жеље да појме чему је независност коју подржавају и славе уопште служила – а то је управо оно што им се десило – деполитизацији, деградацији и уништењу свега што уопште мирише на Москву. Свакако да је спој – временски и вриједносни – та два датума до сада могао бити исказив кроз нападну лојалност Украјини на „москаљском“ језику. Данас тај договор више не важи. Тачније, тај договор не важи од 2021.године, од почетка коначне украјинизације Украјине у оквиру које је Врховна рада усвојила закон о службеном језику који предвиђа потпуну украјинизацију, Уставни суд потврдио уставност закона и практично уставно непостојање „рускојезичних“ грађана тј непостојање њиховог права на школовање на сопственом језику. У међувремену су се наставили прогони канонске Украјинске Православне Цркве – која, опет, обједињује и украјинојезичне и рускојезичне Украјинце и чији вјерници не само да лојално служе Украјини него врло често и сами дијеле узаврела национална осјећања. Ипак: дијелили их или не дијелили, довољно је то што су у духовном и канонском јединству са Москвом да их „Држава“ прогони. Ако је повик „један народ – једна црква – једна држава – један језик“ до прије неколико година био исписан на амблемима неонацистичких организација, у међувремену је постао званична политика Украјине. Без обзира да ли је био по сриједи „националиста“ Порошенко или „грађаниста“ Зеленски – у много чему се грађаниста показао као већи шовиниста од „националисте“. Па гдје је онда ту „ГринГреј“? Шта са њиховим вапајем? У питању је типични и све чешћи вапај украјинских грађана (а огромном већином људи који се у неком етничком смислу осјећају Украјинцима) којима је сасвим нејасно како је могуће да се, након што су читав живот проживјели у тој истој Украјини, били њени више него лојални грађани, прихватили њене идентитетске митове, нападно наглашавали сопствену лојалност Кијеву – сада налазе у ситуацији у којој се језик на коме су одрасли, који, поред њих, говори огроман број Украјинаца (у ма ком смислу ријечи) проглашава непожељним, а самим тим је непожељна и умјетност на том језику и – само привидно парадоксално – чак и лојална умјетност на том језику. Украјински рокери се питају како је могуће да су сами непожељни у Украјини иако су, како сами наглашавају, дали огроман допринос тој истој „незалежној“ („независној“)? Ствар је, ипак, објашљивија. Савршено дозирање анти-руског сентимента у основама, играње на апсолутну идентитетску паралисаност Москве, примјена тактике „куване жабе“ у комбинацији са јасном профилизацијом својих циљева и интереса довели су до тачног резултата. Он је данас такав какав је. Пођимо редом. Сецесија Украјине 1993.године из заједничке државе са Руском Федерацијом изведена је у друго историјско „смутное врѣмя“ савремене руске државности, у доба када је јељциновштина владала као једина зима које је заиста пријетила да заледи Русе: људи су умирали на улици, од промрзлина и индустријског алкохола. Сами „советские люди“ нису преко ноћи обнављали успомену на оно ко су били прије цареубиства – русские. У Украјини се дешавало исто руинирање старог али и снажна конструкција новог. Многи су се пробудили са питањем „шта смо сада ми?“ Пасош је нуди одговор: Украјинци. Рускојезични Украјинци. Па добро. Руси су остали руси само на Криму који су платили крвљу и плаћали га на рате у сваком боговетном рату, и у источној Украјини, тик уз границу са Русијом. У међувремену је Украјина кидала везе са Русијом, њени предсједници су писали књиге са програмским насловима „Украјина није Русија“, добијала „помоћ“ у својој еманципацији са Запада. Њени уџбеници су напуњени свим митоманским општим наративима којима се уџбеници пуне када се ради на одвајању једне цјелине: најприје се установило да ниједно име из прошлости народа који живи у „незалежној“ нема право на сапостојање – дозвољена је само „Украјина“ и „Украјинци“ – иако је сам Грушевски, један од отаца Украјине писао да се је још у његово вријеме (1866-1934) име „Русин“ и „руски“ (за језик) чувало и тек код „еманципаторски“ расположених слојева мијењало именом „Украјинац“ и „украјински“ – управо да би се истакла различитост од Москве. Затим се у историографији, уџбеничкој и „научној“, сходно политичким захтијевима, име Украјине се протегло миленијумима уназад – стварајући непрекидну схизофренију у којој је немогуће одговорити како је то „вјечита Украјина“ „једина права насљедница“ кијевске Руси (Русь). Из спектра идеолошких митова су се извадили, употриејбили и раширили сви могући: онај о „Москаљима“ који „и нису Словени“ већ „погана смјеса Угро-Финаца и Татара“ (насупрот кога стоје „чистокрвни“ Украјинци-Словени који „нису никада покорени“ – иако, наравно, јесу). Утиснута је свијест о „московској окупацији“ и „израбљивању украјинске земље“ а Богдан Хмељницки је постао нека врста сердара Јанка Вукотића украјинске историје и свијести: трагична фигура која „није схватила“ каква је пријетња било какав рат заједно са „лажном браћом“. Гогољ је постао украјински Његош – исувише велики да би га се лако могло одрећи, али исувише сверуски интегралиста да би се могао читати без интерпретатора чије су тумачењске позиције и интервенције увијек „паметније“ од самог Гогоља: „није он тако схватао рускост о којој је говорио“ или је чак „био принуђен да тако пише“ или је пак и он „млад контаминиран Москвом“ (звучи ли познато?!) Тако украјински тумач и читалац увијек претпоставља уједно да је Гогољ и „највећи украјински писац а уједно и највећи писац на свијету“ али и да он и тумач који идеолошки преобликује Гогоља знају нешто што сам Гогољ није знао нити примијетио. Украјинци, иначе, све мање заиста читају Гогоља. Тарас Буљба је „руска пропаганда“. Дјеца су читала ту историју, расла уз ГринГреј. Питање руског језика би увијек висило као најважније питање интеграције украјинског друштва. „Проруски“ политичари – иако национални Украјинци (Јанукович, на примјер) снажно би се у изборним кампањама залагали за давање статуса другог службеног језика руском језику. То обећање би обично касније заборављали. „Проукрајински“ политичари – такође национални Украјинци – били би експлицитно против, водећи се политиком „једна држава – један службени језик“ За ту политику им је недостајало политичког капацитета све до 2021.г.. „Грађански националисти“ би „помирљиво“ причали о „непотребности идентитетских тема“, о томе да „језичко питање нема никаквог утицаја на живот грађана“, о томе да „држава може да пропише службени језик сходно имену државе, али свако има право да јавно говори на оном језику који жели“. Проруским Украјинцима се чинило увијек да су „грађанисти“ „мање зло“ а и да ће бити досљедни у примјени своје „широкогруодсти“. Или да их бар неће опсесивно тјерати да пређу на украјински, попут „националиста“. Зато су се рускојезични Украјици обрадовали Владимиру Зеленском, коме ни самом руски није био стран у изборној кампањи. Неки – многи – су и гласали за њега. Обећавао је. Онда су се пробудили, као и Андреј Јаценко, у једној другачијој Украјини. Наравно, није да Јаценкове невјерице нема ни у самој Русији – тамо ни тада (а у много мањој мери али: ни данас) није недостајало било иавних, било за туђу наивност заинтересованих заговарача апстрактног заједништва или чак доброхотности политичког пројекта насталог сецесијом: „но, они все-таки родные, наши!“ „мудрост“ је равна оној које се данас непријатно (не) сјећају бројни заговарачи сецесије Црне Горе – „имаћемо два српска гласа у међународним организацијама“. Како је два српска гласа требало да донесе гарнитура која је чак и унутар лабаве конфедерације и на најбаналнијим нивоима (попут данас заборављеног избора за заједичког представника за „Пјесму Евровизије“) бирала конфликт и сецесију – логичка је препрека коју ни најдомишљтији људи нормалног стања ума нису у стању да прескоче. Како ће политички процеси засновани и трајно обиљежени повицима „Украина – не Россия“ или „nika više 1918“ довести до друге „рођене“ и „наше“ „државе“ (исто толико „државе“ колико и „наше“) ни данас никоме не може бити јасно – мада се тужни човјек, затечен у провалији украјинског грађанског национализма, нестандардан за украјински етнички стандард („једна држава – један народ – један језик“) и данас домишља и вапије: „зашто од нас тражите да будемо оно што нисмо?“ То Украјину не интересује. Она је одувијек била једино замишљена, планирана и остварена као анти-Русија. Ако је тек након сецесије за украјинске власт било важно само усвојити трозубац на пасошу као одговор на питање „ко сам ја?“, ако је нешто касније поред трозупца требало и пригрлити историјски наратив о „угро-финским“ „Москаљима“ који „и нису Словени“ те који „својатају украјинску историју“ и кијевску „Русь“, данас је љествица подигнута високо. Али украјинске власти знају одлично да без присуства Москве украјински грађани, па и они „рускојезични“ немају избора осим да преко те љествице прескачу. Некада су ГринГрејовци пјевали стихове, на руском језику, које им је замјерила администрација Зеленског: „Наше Право, нам решать. Наше Право, что сказать. Да, я помню на каком языке, Мне бабушка в детстве читала сказки…“ Сјећали су се језика на коме им је приповједала бака. Да ли је бака приповједала о старим богатирима, руским, сверуским? О подвизима једног народа? Баке то обично раде. Да ли је бака то заборавила или су ГринГрејовци упамтили језик, али не и бакине ријечи? Тешко је то данас рећи. Када су, ипак, прешли и на украјински језик, послали су снажну поруку „украјинскојезичној браћи“: „Хоч би як це було непросто, Але ми із тобою живем у одному просторі. І висячи над прірвою на різних сторонах терезів, Ми тут із вами однаково рівні усі““ „и ма како то било тешко Ти и ја живимо на истом простору И висећи на кантару изнад понора на различитим странама Ми и ви смо ипак исти сви.“ Како ли се сада осјећају ГринГрејовци? Не знам. Колико је РнР понекад љековити врисак, он у својој наркотичној музикалности и музичкој наркотичности најчешће замагли перспективу. View full Странице
  3. У Подгорици се данас одржава Светосимеоновски сабор, у славу Божију и у част Светог Симеона Мироточивог – Стефана Немање, родоночалника светородне лозе Немањића, на којем су сабране десетине хиљада вјерника из разних крајева Црне Горе. Прилог Радио-Светигоре -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светковина је почела Светом архијерејском литургијом у саборном храму Васкрсења Христовог. Началствовао је Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, који борави у тродневној посјети Митрополији црногорско-приморској. Саслуживали су му петнаесторица архијереја Српске и Украјинске православне цркве: Архиепископ охридски Митрополит скопски г. Јован, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, господа Митрополити вижгородски и чернобиљски Павел, бориспољски и броварски Антоније, нежински и прилукски Климент и загребачко-љубљански Порфирије, господа Епископи будимски Лукијан, милешевски Атанасије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, полошко-кумановски Јоаким, захумско-херцеговачки Димитрије, баришевски Виктор, диоклијски Методије и умировљени захумско-херцеговачки Атанасије са многобројним свештенством и свештеномонаштвом. У току литургије, вјерни народ је цјеливао мошти преподобног Симеона Дајбабског. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Архиепископ охридски Митрополит скопски г. Јован говорио је о покајању. “Данас је Недјеља праштања, истовремно и недјеља покајања. Сваки тренутак у човјековом животу је недјеља праштања и покајања. Црква је успостављена и живи и на том критеријуму покајања, али и на том критеријуму опраштања”, рекао је Архиепископ охридски. Додао је да сада, кад нам се отвара пут ка Пасхи Господњој, долази Света четрдесетница, ми треба да се држимо критеријума који је благословио толике нараштаје. “Критеријума који је спровођен много пута до сада, а који морамо наставити и ми прво пролазећи кроз то сами, а послије позивајући и остале да слиједе тај пут. Увијек у Цркви оно што нас надахњује је то што је на крају, у Есхатону”, рекао је он. Ово што се код вас дешава, додао је он, надахњује све народе. “Долазимо издалека да подржимо ваше истовремно покајање и праштање. Покајање јер није исто као и раније, а праштање онима који не знају шта је покајање позивајући истовремено да слиједите та два покајања да бисте остварили будућност овдје на земљи и у Царству небсеком”, поручио је Архиепископ Јован. У току Литургије у презвитерски чин је рукоположен ђакон Владимир Милуновић, координатор Добротворног фонда Митрополије црногорско-приморске “Човјекољубље”. Након причешћа десетинама хиљада вјерника обратио се Митрополит Амфилохије ријечима да смо се данас у овај свети дан сабрали око имена Божијег, око Христа Господа, око Тијела и Крви Његове, да се причестимо Његове љубави, Њега као Бога љубави. “Ова Црква Божија већ двије хиљаде година сабира се на Тајној вечери од првих апостола па до наших времена, примајући Тијело и Крв Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, што значи примајући Њега као Бога љубави који је дошао не да Му служе него да служи и да живот Свој положи за народ Свој.” Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је рекао да данас имамо посебну радост да смо добили благослове Блажењејшег Онуфрија и његових митрополита из Украјине, Кијевске Руси, благослов Светога Владимира, сверуског и свеправославнога. Подсјетио је да је отприлике у исто вријеме када је Свети кнез Владимир крстио Русију, Свети Јован Владимир жртвовао себе за Цркву Божију, за народ свој, и да је благослов кијево-печарских подвижника присутан и кроз мошти Светог Симеона Дајбабског који је кијевски ђак, тамо је замошен: “Овдје је сусрет и Кијева и Подгорице и старога града Светога Симеона, Светога Јована Владимира, кијево-печарских подвижника, Момишићких новомученика. Велики Божји дан и дар. Посебно се радујемо Блажењејшем Митрополиту Кијева и све Украјине, нашем Онуфрију”, рекао је он. Поздравио је и пожелио дободошлицу свим архијерејима који су дошли од Будима града до Загреба и Љубљане, нарочито Архиепископа охридског Јована који је донио благослове Светога Наума и Климента. “Тако да се овдје сусрећу и сусретаће се свеци и са југа и са истока, и са запада и сјевера у име васкрслога Христа Господа. То јесте Црква Божија која нема граница, ни Грка ни Јевреја, ни роба ни слободњака. већ је све једно – човјек Господ Исус Христос”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да од премијера и предсједника Црне Горе очекује да повуку безбожни, антицрногорски, антиевропски, антисрпски и антивасељенски закон, ради њиховх образа. “И да побиједи братска љубав. Надамо се да ће повући закон, ако желе да сачувају образ. Ако хоће да изгубе образ и душу и буду најсрамнија група која је владала Црном Гором, онда могу и тако”, поручио је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су подгорички храм освештали Цариградски и Московски патријарх и изразио наду да ће они “поново доћи да поберу маслине које су засадили у знак мира и братске љубави и слоге”. Митрополит Амфилохије је у предстојатељу Украјинске православне цркве поклонио реплику чувене Подгоричке чаше, која је пронађена у Подгорици у 4 веку, чији оригинал се налази у Санкт Петербургу. Реплика је рађена 2013. поводом освећења подгоричког саборног храма. Поклонио му је и мало архијерејско одјејаније, ручни рад сестринства манастира Дуљево. Обраћајући се вјерном народу, Блажењејши Митрополит Онуфрије је срдачно честитао преподобног Симеона Мироточивог. “Такође вам честитамо значајан јубилеј за вашу Цркву, 800 гоодина од хиротоније Светог Саве за Архиепископа српског и оснивања Епископије зетске данашње Митрополије црногорско-приморске. Црна Гора је једна веома интересантна држава, која је позната по својој живописној природи, богатој култури и занимљивој архитектури разних епоха, а позната је и по добрим, лијепим и храбрим људима”, казао је предстојатељ УПЦ. Подсјетио је да су о љепотама Црне Горе писали многи познати пјесници и писци. “Има пуно записа о њеном храбром и силном народу који је одувијек чувао свету православну вјеру. У Црној Гори се налазе многе древне светиње, храмови и свете обитељи, који су унесени у листу међународног наслеђа, да би будућа покољења могла да изучавају историју ходећи по живим свједочанствима времена. Таква културна многообразност и многовјековна духовна традиција, несумњиво развијају љубав вјерујућих Црногораца према Богу и Његовој светој Православној цркви”, казао је он. Додао је да у Црној Гори много стољећа, своју духовну и спаситељску мисију, носи Митрополија црногорско-приморска. “Која је показала свијету многе чувене угоднике Божије: Светога Саву Српског, Светог Василија Острошког, Светог Петра Цетињског, Свештеномученика Јоаникија црногорско-приморског, као и многе друге. Посебно мјесто међу њима заузима Свети Симеон Мироточиви, отац првог архијереја Српске православне цркве, Светог Саве. Његово духовно наслеђе је веома важно за цијели словенски род. Он се показао као праведни владар, као ревносни и непоколебљиви заштитник православља. Свети Симеон је добио богату велику благодат од Свевишњег, поставши претходник многих светитеља, који су као и он, постали тврди заштитници вјере православне. Захваљујући његовом труду и доброти, саграђено је мноштво храмова и манастира широм хришћанског свијета. Народ Црне Горе је од Светог Симеона умио да наслиједи оданост православној вјери и искрено стремљење богоугодном животу”, казао је Блажењејши Митрополит Онуфрије. Нагласио је да са сигурношћу тврди да је “светац духовни објединитељ историјских земаља вашег јуначког народа и да је управо он извор величанства и славе читаве Српске правосклавне цркве”. “Он и данас, као и за овоземаљског живота, наставља да се моли за свету Српску православну цркву, за своју отаџбину. Сви они који са вјером и љубављу прилазе моштима преподобног Симеона, добијају исцјељење и утјеху”, рекао је он. Нагласио је да за 800 година од дана утврђења епископија у Црној Гори, које је утврдио Свети Сава Српски, било јмного радосних и тужних догађаја. “Па ипак, сви ти догађаји су утврђивали ваш богољубиви народ у истинитог вјери у Бога, у нади у заштиту светитеља. Данас, по промислу Божијем, наши народи пролазе кроз многа велика искушења, кроз помућење и раздјељење у јединственом тијелу Христовом. Кроз многе вјекове наши народи су осјетили разне земљотресе и потресе, али смо дубоко убијеђени да су нам само вјера и вјерност Богу помогли да се сачувамо до данашњега дана. Ми смо чврсто увјерени да је љубав Божија према људском роду неизмерна и ништа не може да нас одвоји од љубави Божије – ни туга, ни гоњење, ни хвадноћа ни врућина. Наше јединство и љубав се данас пројављује у овој заједничкој молитви и светом крсном входу”, рекао је он. “Молимо се да у Црној Гори и Украјини престане са гоњењем Цркве. Приљежно се молимо Богу и Његовој Светој мајци и свим светима, да настане открављење злих срца и да у најскорије вријеме наступи мир и благослов у нашим Црквама. Дијелећи данас са вама радост побједе великог знамења, желимо да молитвено заступништво Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве, да би Господње очи биле упрте дан и ноћ у ваш богољубиви народ. Нека се, молећи се великим угодницима Божијим, ваша држава напуни плодовима правде у Исусу Христу, на славу Божију”., закључио је Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије који је мИтрополиту Амфилохију предао дар за Патријарха српског г. Иринеја – икону светитеља кијево-пречерских, са честицама њихових светих моштију. Митрополиту Амфилохију је поклонио икону Светог Владимира, свештеномученика кијевског који је пострадао од бољшевичких револуционара. Потом је булеваром Светог Петра Цетињског, предвођена Блажењејшим Митрополитом Онуфријем и осталим архијерејима према манастиру Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду кренула Светосимеоновска литија. У литији је свети кивот са моштима преподобног Симеона Дајбабског. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије посјетио је данас 28. фебруара у поподневним часовима манастир Острог и поклонио се Светом Василију Острошком Чудотворцу. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Митрополит Онуфрије је у острошку светињу дошао у пратњи Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, те бројних митрополита и епископа Украјинске и Српске православне цркве. Током посјете Острогу, господа митрополити Онуфрије и Амфилохије са осталим архијерејима, бројним свештенством, монаштвом и вјерним народом, присуствовали су Вечерњој служби у цркви Ваведења Пресвете Богородице, поред моштију Острошког Чудотворца. Високопречасни гости, заједно са домаћинима Митрополитом Амфилохијем и Владиком Јоаникијем потом су обишли Горњи острошки манастир. Свечана доксологија одслужена је и у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије дошао је у Црну Гору поводом празника Светог Симеона Мироточивог. Сјутра ће у подгоричком Храму Христовог Васкрсења служити Литургију, а потом заједно са Митрополитом Амфилохијем и бројним архијерејима УПЦ и СПЦ предводити литију до Немањиног града на Рибници. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Интервју Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија Радију “Светигора” и Порталу Митрополије црногорско-приморске. Звучни запис разговора *Ових дана имамо велику радост да нам је благослов светога града Кијева и широке и бескрајне Украјине, Почајевске, Свјатогорске лавре и других светиња донио Његово блаженство митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије. Добро дошли! Благословите! -Срдачно поздрављам све православне и све житеље Црне Горе и свима желим Божјег благослова. *Који је разлог ваше посјете? -Ми смо дошли у Црну Гору ради учествовања на свечаностима поводом празника Светог Симеона Мироточивог и осамсто година Свете српске православне цркве, а такође да бисмо подржали вашу Свету цркву у вријеме искушења. Свето писмо говори да онај који је био искушаван, он може и помоћи ономе ко је у искушењу. Вама су вјероватно позната искушења која је недавно претрпјела наша Црква у Украјини и зато ми веома блиско осјећамо ту бол и проблеме које данас преживљава ваша Света црква. *Који су разлози црквене кризе у Украјини? -Многи сматрају да је узрок украјинске кризе раскол, али то није тако. Раскола у цркви је увијек било и биће их. Чак и у вријеме живота нашега Господа и Спаса Исуса Христа било је раскола, тј. неке његове присталице саблажњавали су се његовим ријечима, проповједима и одлазили су од њега. И ако су се људи саблажњавали Спаситељем који није имао ниједног гријеха, сходно томе, ниједног повода за саблазан, како да онда не буде оних који ће се саблажњавати нашим ријечима и понашањем јер смо ми, људи слаби, иако обучени у свештени чин имамо своје недостатке. Раскол нас опет и опет тјера да преиспитамо свој лични живот и покајањем одстранимо своје недостатке и грешке. Криза у Украјини изазвана је озакоњењем безакоња, тј. мијешањем Константинопољске цркве у унутрашњи живот УПЦ, након чега су онима који су ушли у раскол неканонски дали опрост и са којима је Константинопољ ступио у општење. *Какви су данас резултати таквог понашања Цариградске патријаршије и мијешања у унутрашње ствари РПЦ на територији Украјине? -Посљедице су веома жалосне. Заузети су храмови и у многим општинама се служи у сеоским кућама или другим помоћним објектима. Фактички то су савремене катакомбе. Народ по селима је разједињен. Људи приговарају једни другима, многе породице, рођаци, сусједи, познаници свађају се, престали су да комуницирају. Раскол је подијелио људе и друштво. Раскол није савладан. Десио се раскол у расколу, тј. Филарет Денисенко отишао је из ПЦУ и опет други пут у историји створио своју паралелну јерархију. Осим тога, формиране су двије религиозне групе Егзархат константинопољске патријаршије и Ставропигија. На тај начин су се умјесто двије незаконите групе у Украјини појавиле четири. Та појава потврђује још једну истину да безакоње умножава безакоње и да се зло побјеђује само добром. *Колико сте упознати са ситуацијом у Црној Гори и да ли је ситуација у Црној Гори слична са ситуацијом у Украјини? -Сличност је у томе што се у обје земље политичари мијешају у црквене послове, хоће да управљају црквом и хоће да искористе Цркву у своје интересе. *Како видите рјешење украјинског проблема? -Прво је неопходно ријешити тзв. Константинопољско питање, које је било узрок догађаја у Украјини, управо питање улоге и мјеста Константинопољске патријаршије у свјетском православљу. Да бих одговорио на то питање, дозволићу себи једну дигресију. Сјетио сам се разговора који сам водио са архимандритом Гаврилом (Бунге). Он је бивши католички свештеник који је примио православље и свештени православни чин и сада се подвизава у Швајцарској. Разговарали смо о благодати Светога Духа. Рекао је да православни имају харизму благодати Духа Светога, а код католика те харизме нема. Она је уништена кроз реглементацију свих сфера црквеног и духовног живота. И он каже да једини пут за повратак себе харизми благодати Духа Светог није дијалог с православнима, контакти, разговори о неким општим интересима, него повратак на тачку отпадања у оној јединственој православној цркви у којој постоји харизма Духа светога, исправљење грешака које су биле допуштене и почетак новога живота. Рекао бих да је то питање индиректан одговор на нормализацију религиозне ситуације у Украјини. Постоји грешка Константинопоља која је допуштена приликом покушаја регулисања раскола у Украјини. Да би се ликвидирао тај раскол, послије којег се образовао нови, треба се вратити назад до тачке гдје је учињена грешка и исправити грешку и тада ће се све вратити на своје мјесто. То је једини пут рјешења украјинске кризе. *За Украјину важи: једна Црква – једна држава. УПЦ покрива територију државне границе Украјине. Нама у Црној Гори приговарају да бисмо и ми требало да слиједимо тај модел: једна држава – једна Црква. Како Ви видите тај модел: једна држава – једна црква? -Мој став је овакав да, с једне стране, сматрајући себе православном, мора постојати једна јединствена канонска православна црква и више ниједна, изузетак су земље у дијаспори и то до момента док не буде пронађено општеправославно рјешење. На тај начин, тзв. Естонски сценарио, стварања паралелних јерархија, за Украјину не може бити излаз из ситуације. И ја сам категорично против тога. И ако свјетско православље пође тим путем, довешће нас до стварања не само паралелних јерархија свуда, него и до паралелног диптиха, односно до новог раскола. На тај начин су створене и озакоњене нове структуре под називом ПЦУ на нашој канонској територији и то није само грешка, него црквено-канонски злочин. Ако у држави постоји канонска православна црква, не треба стварати паралелну још једну структуру исте те канонске цркве. То није законито и не доноси добре плодове. То ће изазвати подјеле, непријатељство међу људима и као посљедицу духовни пад. *Данас су националне заједнице под утицајем политике произвеле једну нову јерес, а то је аутокефалија. Да ли је јединство православне цркве изнад аутокефалије, интерес јединства изнад интереса аутокефалности, да аутокефалност није циљ сам по себи? -Духовно јединство и аутокефалија су различити појмови. Идеолози украјинског томоса су говорили да ће помоћу аутокефалије достићи црквено јединство. Упозорили смо да до тога неће доћи и то се није десило. На тај начин је постало јасно да се кроз аутокефалију не може достићи јединство. Став наше Цркве је у томе да је у почетку неопходно успоставити јединство, а затим ако је то корисно за духовни развој Цркве, поставити питање аутокефалности, а не обратно. Обратни пут је већ показао своју неефективност. Значи, да аутокефалија треба да буде плод јединства Цркве, а не посљедица њене подјеле. Чак се у текст Критског сабора каже да се у принципу аутокефалије не мора обавезно видјети јединство Цркве. *Да ли је и у којој мјери православна црква угрожена од политичког утицаја? Чини се да аутокефалија више произилази из политичког утицаја, него из црквене потребе? -То што смо видјели из поступака Константинопољске патријаршије и бившег предсједника Петра Порошенка, била је типично политичка аутокефалија. Ви знате да 1991. године нисам потписао молбу за аутокефалност коју је тада под притиском Филарета потписао Епископат УПЦ и управо због тога што је та молба била написана као ултиматум, као нецрквени политички захтјев, а тако не смије да буде у Цркви. У Цркви све треба да се рјешава с љубављу и све иницијативе треба да исходе не од политичара, него од саме Цркве. *Да ли је црквено јединство стварно, реално црквено јединство у канонској хиротонији, у рукоположењу? -Право црквено јединство је јединство са Христом и у Христу. Оно се достиже јединственим путем, кроз очување чистоте православне вјере и обнову моралних начела указаним у Светом писму. Такво јединство исправно је и спасавајуће за нас. Оно на нас спушта Божји благослов не само у земном животу, него се оно продужава у вјечности јер људска природа у Христу сједи с десне стране Бога оца. Другим ријечима, Ви треба да живите православно и својим животом свједочите љепоту наше вјере. И ако се неко саблазнио и отпао, видјевши љепоту и истину наше православне вјере, вратиће се у црквено општење јер су црквене двери и наша срца увијек отворена и ми ћемо се порадовати истински када се заблудјели врате Христу. Канонске хиротоније јављају се тада када их врше канонски јерарси у сагласности с канонским нормама које прописују ко и како може бити удостојен велике части бити свештенослужитељ. Ако будемо примали и рукополагали оне који по црквеним канонима не могу бити свештеници или људе из раскола без покајања уводити у Светињу над Светињама, онда ћемо симулирати раскол и одговараћемо пред Богом за то што смо саблазнили људе и разрушили црквено јединство. *С обзиром на то да наши званични медији, желећи да украјински сценарио буде и у Црној Гори, извјештавају грађане како је неканонска црква ПЦУ много бројнија и да је Васељенска патријаршија изашла у сусрет много бројнијем броју вјерника него што је то УПЦ. Реците нам, молим Вас, који је тај одмјер вјерника и јерархије УПЦ и тзв. ПЦУ? -Хвала за питање. Знате, моје лично запажање говори о томе да због раскола који се десио у Украјини, ми нисмо изгубили своје вјернике, него смо их још више придобили Када су почели да гоне Цркву, приморавају народ и притискају га да под разним предлозима прими идеје томоса, који су пропагирали, рекламирали, људи су почели у већем броју да долазе у цркву, чак они које никад нисам видио. *Као овдје код нас. -Да. Дођу и кажу: „Видимо да вас силно угњетавају и схватамо да је Бог с вама.“ Једном ми је, док сам у храму помазивао народ, пришла једна жена. Види се да није била баш црквена. Била је у панталонама, без мараме, нашминкана. Прилази и каже ми: „Ја Вам нећу цјеливати руку.“ Ја јој кажем: „Нема потребе, ко хоће – пружим, ко неће – не мора да цјелива.“ А она ће: „Али желим ти кажем: Чувај чистоту православне цркве и ми ћемо бити с тобом!“ Мислим да она није једина која је имала такво гледиште, тако да ми нисмо изгубили вјернике. Али је тужно што има људи који се саблажњавају и вјерују лажима и обећањима која им дају. То је тужно! Христос неће да ми будемо политичари, него да волимо једни друге, да не ратујемо једни против других, да поштујемо једни друге, онаквима какви јесмо. Они себе сматрају великим, великим националистима, али ја их не сматрам таквима, јер националист, тачније патриота, јесте онај који воли патријархат, значи онај који воли свога оца и своју мајку. Значи, патриота је онај који љуби свога оца и мајку и мога оца и мајку и вашега оца и мајку. А онај који љуби себе више од свих, он није патриота, него нациста, самољубиви гордељивац који не доноси користи никоме, ни самоме себи ни онима који су поред њега. Нажалост, они сматрају да граде Украјину. Ја такође градим Украјину, ја видим Украјину, али сасвим другачије него што је они виде. Ја видим такву Украјину у којој је Христос, у којој се на првом мјесту налази љубав према Христу и да у Христу ми љубимо једни друге и помажемо једни другима, и да волимо све људе. Желим да видим такву Украјину. Ако се говори о броју парохија, епископа, не могу тачно да вам кажем колико је епископа у ПЦУ. Код Филарета има десет епископа, код нас 103, неколико их је у пензији. Око 100 канонских епископа управља нашом Црквом. Код нас има отприлике 12300 парохија и толико је свештеника и ђакона, 250 манастира у којима се подвизава отприлике 4500 хиљаде монаха. Имамо 18 школских установа, академије, универзитет, богословије. Тако да је наша Црква жива. И не осјећамо да нам недостаје Божје благодати, она нас чува, храни, тјеши и помаже да савладамо тешкоће, којих мора бити. И ми се на љутимо на политичаре који иступају против Цркве, који кажу да Цркву треба обновити, да је Црква архаична, конзервативна и треба да иде другим путем, ми се на њих не љутимо, кажемо им: Цркву је створио Господ! И Црквом управља Христос. Христос је Бог и Он је савршен. И оно што је савршени Бог створио, не треба исправљати. А оно што сам ја као човјек створио може се исправљати, јер ја нисам савршен, послије мене може неко доћи и рећи: Ја могу ту ствар направити боље. И може се направити боље. Али оно што је Бог направио, не може бити бољим. Ако се ми умијешамо, ми ћемо га направити горим. Црква не треба да се прилагођава људским слабостима, да се прилагођава грешном човјеку, него Цркви ја грешни морам да се прилагодим. Тако ће бити исправно. Ако Црква буде служила мојим страстима, то онда неће бити Црква него некаква институција, која ће се само звати црквом и она неће служити на спасење људској души. *Године 2011. смо посјетили УПЦ Кијево-печерску лавру, Свјатогорску лавру и имали смо прилику да се сретнемо са блаженопочившим претходником Владимиром, тада смо имали прилику да се увјеримо да је УПЦ чврсто утемељена на благослову Божјем и да јој никаква искушења не могу наудити. Колика је била улога блажењејшег Владимира за такво једно благословено стању у Цркви? -Блаженог спомена почивши митрополит Владимир био је први поглавар УПЦ који је од Московске патријаршије добио Томос о независности и самосталности управе. И он је почео да организује нови црквени поредак. За његово вријеме десио се силан препород цркве, формиране су епархије, отваране богословије, рукополагани су свештеници. Он је био предиван човјек, како је за њега говорио архимандрит Гаврило (Бунге): „Он је био харизматичан.“ Он је био носилац благодати Духа Светога. И његово лично достојанство позитивно је утицало на живот Цркве. То како сте ви са стране видјели наше епископе и вјернике, то је заиста тако, и ја то тако видим, јер искушења и тешкоће јачају вјеру у људима. Ако човјек живи без искушења, он ће сам по себи атрофирати, почеће да слаби. А када има искушења, човјек себе мобилише, почиње да ради над собом, моли се, размишља, чита, пости, и то јача дух човјека. И зато нам Бог допушта искушења да бисмо ми били јачи и духовнији. *Данас су та искушења, чини ми се, у Украјини и Црној Гори можда највиша и интересантно је што нас повезује стари начин борбе који је добио ново рухо у виду крсних ходова и литија. Ви сте имали литију за мир, за љубав, за молитву, за Украјину, која је прошла цијелу територију Украјине са запада од Почајевске лавре, а са истока од Свјатогорске лавре и оне су се сјединиле у Кијево-печерску. Колико је важан тај начин борбе и колико је снажан у борби против неправде? -Имали смо литије. Наша земља је већа од Црне Горе и како сте рекли, те литије са запада и истока, тј. из Почајевске и Свјатогорске лавре су се слиле у Кијеву. Томе крсном ходу су се противили и говорили да се тамо не иде, да се тамо сабирају лоши људи. Не може се рећи некоме: Ти иди на литију, а ти не иди. Ко хоће, он иде. Добар, лош, можда лош у крсном ходу буде бољи, покаје се… зато и за тога постоји литија у којој он може постати бољи. Литија је на првом мјесту силна молитва, силна заједничка молитва. Она је само по себи праобраз идења човјека у Царство небеско. Куда су се кретале литије? У манастир, у неки храм, а не у неки казино или паб, значи увијек се литија завршава у светињи. Тј. ми свој земни живот морамо водити тако што бисмо увијек ходили ка Царству небеском и у литији човјек има неко посебно духовно јединство с Богом. То је његов труд, тешко је ходати љети по врућини, зими још теже. И тај труд и молитва уједињени су ради Бога. Литије доносе човјеку велику духовну корист, оне јачају људе и помажу да постану силнији и дају моћ да се изнесу сва искушења која нам Господ шаље ради наших грехова. Веома сам шокиран, иако то није духовни израз, под великим сам утиском литије, у којој сам синоћ учестовао. Људи су дошли, схватам да нису сједјели у некој бањи, одмарали, него су имали преко дана обавезе, радили су и онда су дошли у литију. Ту су били три сата. Ходали, молили се. То је подвиг, велики подвиг који људи не чине због некакве користи. Људи се труде, раде да би добили неку позицију, стан, зарадили новац, а овдје се људи труде ради Бога. Они су принијели жртву ради Бога. То је велика жртва која је на мене оставила снажан утисак. Људи поред мене су били весели, радосни као да је Васкрс. Када се литија завршила и мени грешноме дали ријеч, када сам почео да говорим, ништа нисам видио, било је тамно, поготову нисам видио кад су укључили мобилне, али сам у себи осјетио велику љепоту тих људи, духовну љепоту. Та љепота се види када људи живе с Богом. Када људи жртвују своје ради Бога, тада они постају лијепи, благородни, величанствени. И ту племенитост и величанство сам осјетио. *Код нас је исти приговор да те литије нису молитвени ходови, него да се њима жели извојевати неки политички интерес Србије, Русије. Они не виде ту благодатну силу литија. Која је најбоља порука онима који из своје сујете не виде ни Бога, а у ближњему виде непријатеља? -Знате, постоји изрека да сваки човјек суди по мјери своје покварености. Навешћу један примјер. Један човјек се враћао ноћу с посла, журио је кући, било је касно, послије поноћи. Видио га је блудник који му је добацио да вјероватно жури због неких грехова. Затим га је срео лопов који му је такође рекао да жури да би крао. А онда га је срео један богобојажљиви човјек који је рекао да он жури да би стигао на молитву. Тј, сваки човјек суди по себи. Он није ишао ни на молитву, ни да краде, ни да чини блуд, он је једноставно журио с посла кући. Такав је живот. И ти људи који се боје литија, у њима виде своје непријатеље. То су људи који су испуњени погрешним представама и помоћу политичких и социјалних мјерила покушавају да измјере благочешће, да измјере љубав према Богу. Али се тим мјерилима не може измјерити љубав према Богу. То су сасвим друге ствари. И мислим да на такве људе не треба обраћати пажњу. Треба дјелати своје дјело. Сјетимо се земног живота нашег Спаситеља. У Њему су неки властољупци видјели конкурента који жели да постане цар Израиља, да им заузме мјесто. Један од њих је Ирод. Али Спаситељ није дошао на земљу да би био земаљски цар, Он је био небески цар, он је дошао да нас учини царевима над самима собом и наследницима живота вјечнога. Тако је сва историја испуњена тиме да међу нама има људи који себе сматрају паметним, достојним, који покушавају да измјере воду помоћу рулета, ваздух помоћу канте. То јест они губе компас, и не схватају да су њихова мјерила земаљска мјерила и да је њима немогуће измјерити духовно, божанско, небеско. Али, дај Боже, да то схвате, да их Бог умудри јер не страдамо ми због тог њиховог незнања, него они страдају. *Дај Боже! Улазимо у период године који је најљепши, у вријеме Великог поста када се припремимо да прославимо празник над празником и радост над радостима, Васкрсење Христово. Која је Ваша порука онима који одлуче да уплове у ту тајну Великога поста? -Ово може да се односи на све људе, али ја говорим о хришћанима који знају закон и исповиједају своју вјеру. Циљ људскога живота је у томе да досегне вјечно Царство на небу, вјечно блаженство на небу. За то постоје два основна крила којима човјек лети ка том циљу. То су пост и молитва. Пост и молитва су наша крила којима ми летимо нашем Оцу небеском. Бог је тако учинио да постоји вријеме када тај рад над собом треба да буде бољи и интензивнији, активнији, када треба да дајемо више од себе. Када треба Богу да дајемо више него што му иначе дајемо сваког дана. То вријеме над интензивнијим радом над самима собом, над чишћењем своје плоти и крви и душе јесте Велики пост који се завршава радошћу, Свијетлим васкрсењем. Желим да сваки Црногорац, а то желим и свом народу, ово вријеме проводи храбро, молећи се и постећи. Нека свако пости како може, не може се за свакога поставити иста мјера. Свак по својој мјери. Ко је савршенији постиће строже, они мање савршени, постиће мање, али колико ко може. Ако се некоме једу три кашике, нека поједе двије. Бог ће и то примити као пост. Али треба појачати молитву. Ако смо свакодневно, рецимо читали неколике молитве, у посту треба додати још једну. Мало појачати. Наравно треба чинити и добра дјела. И то је духовни пост када човјек тјера себе на добра дјела, треба се уздржавати од неких личних угађања, обилазити болесне, утамничене. И то је један облик поста. Кад чинимо добра дјела, молимо се и постимо, постајемо бољи, савршенији. Човјек који се моли и пости с радошћу ће дочекати Христово васкрсење. Наш пост и молитва, у датом случају у вријеме Великог поста, јесу крсни пут који нас води до Голготе и идући њиме можемо видјети славу васкрслога Христа. *Блажењејши, хвала на издвојеном времену, љубави, хвала на посјети и да Вам Бог да снаге и крепости и духовних подвига и плодова да би превазишли све ране да би наша Православна црква стала једним духом и једним срцем и једним устима славити јединога Бога. -Да нас Бог све укријепи. Разговарао: протојереј Никола Пејовић С руског превела: Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије посјетио је данас Цетињски манастир и поклонио се десниц Светог Јована Крститеља, честици Часнога крста Господњега и Светом Петру Цетињском Чудотворцу. Након свечане доксологије, Митрополит Амфилохије је казао да га много радује што је Блажењејши Митрополит Онуфрије дошао у Цетињски манастир. “Није први Митрополит кијевски који је овдје дошао – 1925. године, када је било освећење цркве Светога Петра Цетињскога на Ловћену, задужбине Петра Другог Ловћенског Тајновидца, са нашим тадашњим Митрополитом Гаврилом Дожићем и Патријархом и са краљем ондашње Југославије Александром, био је и Митрополит Антоније Храповицки”, подсјетио је Владика Амфилохије. Рекао је да је посебан благослов да сада поново имамо Митрополита кијевског и све Украјине, Кијева Светога Владимира, који је духовно средиште не само данашњег украјинског народа него свих сјеверних словенских народа, а и наше духовно средиште. “У Кијево-печерској лаври је замонашен Цетињанин Свети Симеон Дајбабски. Тамо се научио духовном животу и послије се прославио као велики духовник у нашој Цркви и сада канонизован од наше помјесне Цркве”, казао је Владика. Поздрављајући Блажењејшег Митрополита Онуфрија, он је подсјетио да се у цетињском манастиру налазе велике светиње. Подсјетио је такође на историјски вход деснице Светог Јована Крститеља, честице Часног крста Господњега и иконе Богородице Филеримос до Цетињског манастира. Митрополит Амфилохије је Митрополиту Онуфрију, поводом његове посјете, додијелио Злазни лик Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца “за исповједничко свједочење јединства православља на Трону кијевских мирополита”. Такође је драгом госту подарио копију иконе Богородице Филеримос. Копију ове иконе добили су на дар и архијереји из пратње Митрополита Онуфрија: Митрополити вижгородски и чернобиљски Павел, бориспољски и броварски Антоније, нежински и прилукски Климент, као и Епископ баришевски Виктор. Митрополит Амфилохије је подарио крстове архимандритима Лавру и Марку, коју су такође у пратњи Блажењејшег г. Онуфрија. Заблогодаривши своме домаћину, Његово Блаженство Митрополит Кијева и све Украјине господин Онуфрије је уваженом Високопреосвећеном владици Амфилохију уручио на дар патерице, истичући да су ових дана током боравка у Црној Гори свједоци хришћанске љубави и да се прикључују духовном животу свете Митрополије црногорско-приморске: “Желимо да Вам принесемо наш скромни дар, патерице, који симболизује духовну силу коју Бог даје архијереју, са жељом да Вас Господ напуни њеним обиљем. Чувајте је у вашем смиреном срцу и души. Ми желимо да Вам Господ још дода своје милости и да умножи благодат с којом Ви достојно савршавате ваше архијерејско служење и да Вам Господ да да побиједите сва искушења са којима се данас сусреће ваша света Митрополија и сва пуноћа Српске православне цркве”, рекао је Митрополит Онуфрије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, који борави у тродневној посјети Митрополији црногорско-приморској, казао је данас на конференцији за новинаре у Подгорици да се догађаји у црквеном животу у Црној Гори и Украјини налазе у центру збивања читавог православног свијета. “Веома јасно схватамо ситуацију у којој се налази ваша света Црква, зато што је нешто слично већ преживјела и у одређеном степену наставља да преживљава и наша Црква. У црквеној историји су бивали разни периоди, како мирнодопски тако и периоди исповједништва и мучеништва. Без обзира на све то, Господ је увијек био са својим народом и никада није остављао своју Цркву”, рекао је предстојатељ Украјинске православне цркве. Додао је да је увјерен да Господ ни сада неће оставити своју Цркву и да ће помоћи своју Цркву у искушењима која данас трпи и у Црној Гори и у Украјини. “Више од тридесет година је прошло од кад је пао комунистички режим. Још прије него што је постала независна Украјина, у њој се појавио раскол. Тај раскол је уз помоћ појединих представника државних власти и политичара наставио да живи и до данашњег дана. Нажалост, тај раскол је данас изашао ван граница Украјине и пријети да подијели читаво православље”, казао је он. Митрополит кијевски је казао да украјински расколници, који су без покајања били примљени у црквено општење од стране Патријарха константинопољског његовом једностраном одлуком, немају апостолско прејемство. “И та чињеница не само што чини немогућим евхаристијско општење са њима, већ оскврњава и Цркву Христову”, поручио је Митрополит Онуфрије. Подсјетио је да Свети апостол Павле учи да је Христос заволио Цркву и себе предао за њу да би она била без мрље и порока, света и непорочна. “Тужно је да се таквим безаконим дејствима нарушавају, не само принципи црквене саборности и апостолског прејемства, него се нажалост унижава и морални лик Цркве Христове. У вези са тим, хтио бих да од лица Украјинске православне цркве изразим благодарност вашој најсветијој Српској православној цркви за канонску и светоотачку позицију коју је заузела непризнавањем раскола у нашој држави”, рекао је предстојатељ УПЦ. Он је рекао да је УПЦ, упркос расколу, не само преживјела и не само остала најдомицилнија Црква у Украјини него је постала још јача. “Данас у њој имамо 53 епархије, 12 300 парохија и 250 манастира. УПЦ има више од стотину архијереја, око 12 400 свештенослужитеља, око 4 600 монаха који се брину о многомилионској украјинској пастви”, објаснио је он. Додао је да је неријетко бивало, а и данас тако бива да политичари подлијежу искушењима да се мијешају у црквени живот и да Цркву користе за своје личне и поилитичке интересе. “Политичари желе да управљају Црквом. Без обзира на то, Црква не смије да то дозволи. Црква не може да се мијења по мјерилима људским. Наравно да разимијем да је Црква као организам неудобна за грешног човјека који је навикао да живи по својим страстима. Но, без обзира на то, није Црква та која треба да се мијења и да се усаглашава са потребама грешне људске природе. Онај ко треба да се мијења је сам човјек да би постао бољи, чистији и уподобљен Христу”, објаснио је Митрополит светога града Кијева. Рекао је да је задивљен масовношћу литија у Црној Гори у којима учествује безмало половина становништва ради духовног укрепљења и заштите светиња. “Пријатно смо задивљени како штитите вјеру, вашим јединством и васкрсењем православне вјере у Цртној Гори. За нас, православне Украјинце ваш примјер је веома охрабрујући и надахњујући. Данас смо овдје са вама, не само да подијелимо радост празника (Светог Симеона Мироточивог), него да још једном потврдимо истинитост библијских ријечи: Кад брат брату помаже, он остаје тврд као град”, поручио је Блажењејши Митрополит кијевски Онуфрије. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да однос Црне Горе са Кијевом није од јуче и подсјетио да је Петар Други Ловћенски Тајновидац пјевао како је славио Божић и у Витлејему и у Светој Гори и како је славио у свето Кијево. Истакао је да је овај долазак Блажењејшег веома значајан за утврђење јединства Православне цркве за које се он упорно бори читаво ово вријеме и представља огромну већину православних Украјинаца: “Украјинска православна црква је једна установа веома крепка и снажна, гдје се обнавља духовни живот”, казао је владика Амфилохије и подсјетио на остатке комунистичке власти и унутрашњих црквених проблема, који су настали од 1920. година када је била група тзв. самосвјатих, тако да се данас уз помоћ Цариградске патријаршије ствара посебна црква од тих расколника. Он је казао да је добра идеја да се обједини народ, али да не може на такав начин, јер у православној Цркви постоје услови које треба испунити да би једна Црква могла да добије своју аутокефалност: “Прије свега то треба да буде Црква, не може самопроглашење аутокефалности, као што је случај и код нас гдје се појавила секта. Митрополија црногорска је у своје вријеме, с обзиром да је она стварала независну државу Црну Гору, словила да је у том смислу аутокефална, али је била Црква, Митрополија Пећке патријаршије већ 800 година, и као таква била призната у читавом свијету. Не може на градским трговима група људи да се скупи и прогласи себе за аутокефалну цркву.” Указујући на остатке комунизма, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да наши људи из појединих партија мисле да је Цркву створити исто што и партију, које настају тако што се скупи група људи и прогласи свој програм. Срећом народ је у Црној Гори разуман и већински, без обзира на њихово национално опредјељење, припада и зна шта је Црква, што свједоче и ове литије. Одговарајући на питања новинара Митрополит Амфилохије је рекао да Црква у Црној Гори разговара са Европом и Америком о питању Закона о слободи вјероисповијести. “И они се чуде и траже да се питање Закона о слободи вјероисповјести рјешава дијалогом. Забрињава ме то што је Влада Црне Горе повукла закон за мајке, а нијесу смјели. Мада то значи да могу да повуку законе, а Закон о слободи вјероисповјести, који треба да повуку и промјене не желе, већ га се држе као пијан плота”, казао је он. Он је изразио чуђење како Влада није сазвала експертске комисије и тимове, а њихови представници изјављују да неће повући закон. “Имам још наде, јер разговарамо и са овима из Европе и Америке и они се чуде и траже да се то питање рјешава дијалогом. Вријеме је да се насиље прекине и да будемо демократска земља, а не демонократска”, поручио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, који је борави у тродневној посјети Митрополији црногорско-приморској, обишао је синоћ заједно са својим домаћином Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем просторије Радио Светигоре и Портала Митрополије у Подгорици и благословио њихов рад. Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине г. Онуфрија са радошћу су дочекали директор Светигоре, протојереј-ставрофор Далибор Милаковић и дио колектива овог васељенског радија који ове године прославља 22 година постојања. Предстојатељ Украјинске православне цркве је допутовао јуче у Црну Гору и синоћ је предводио заједно са Митрополитом Амфилохијем крсни вход улицама Подгорице, у којем је учествовало неколико десетина хиљада вјерника. Предходно је у Саборном храму Христовог Васкрсења, у част његовог доласка служена доксологија, а онда и молебни канон Пресветој Богородици за спас православних светиња у Црној Гори. Митрополит Онуфрије ће данас посјетити Цетињски манастир, а сјутра, 29. фебруара, са почетком у 9 часова, у подгоричком саборном храму служиће Свету архијерејску литургију. Потом ће предводити велику Светосимеоновску литију поводом славе Митрополије црногорско-приморске – празника Светог Симеона Мироточивог. Поред Митрополита Амфилохија, саслуживаће му више архијереја Српске и Украјинске православне цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије допутовао је у Црну Гору. Предстојатељ Украјинске православне цркве на подгорички аеродром је слетио у пратњи Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија. Митрополит Онуфрије ће у подгорички саборни храм Христовог Васкрсења стићи у 18 часова, гдје ће у његову част бити служена доксологија. Потом ће бити служен молебан, а онда ће Блажењејши предводити крсни вход улицама Подгорице и тиме подржати праведну борбу вјерујућег народа у Црној Гори против Владиног безакона о слободи вјероисповијести. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Вјерни народ у Црној Гори сјутра вече ће имати велику радост и велики благослов: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије у четвртак, 27. фебруара стиже у посјету Митрополији црногорско-приморској. Дочек Блажењејшег г. Онуфрија са свечаном доксологијом биће организован у 18 часова у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, након чега ће предстојатељ Украјинске православне цркве, заједно са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем предводити крсни вход улицама главног града Црне Горе и тиме подржати праведну борбу вјерујућег народа против Владиног безакона о слободи вјероисповијести. Митрополит Онуфрије ће у петак, 28. фебруара у 11,30 часова посјетити Цетињски манастир. У суботу 29. фебруара он ће, уз саслужење Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, домаћина – Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и више архијереја Украјинске и Српске православне цркве служити Свету архијерејску литургију у подгоричком саборном храму Христовог Васкрсења, поводом славе наше Митрополије празника Светог Симеона Мироточивог. Након Литиргије, која ће почети у 9 часова, Блажењејши Митрополит Онуфрије предводиће литију до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици, гдје ће бити благосиљан славски колач. Потом ће се литија вратити до подгоричког саборног храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Интервју са најблаженијим митрополитом Онуфријем о свечаностима поводом празновања дана Крштења Русије. - Ваше Блаженство, већ много година постоји традиција почетка празновања дана сећања на светог равноапостола кнеза Владимира и Крштење Русије на Владимирском узвишењу, ког називају „срце Кијева“ и спровођења Литије ка Кијево – Печерској лаври. При чему се сваке године број учесника Литије све више повећава и броји већ стотине хиљада. Како то објаснити у позадини крајње тешких година најновије историје Украјине са ратом на Донбасу и новим црквеним расколима, новим прогањањима канонизоване Православне Цркве у Украјини? - Заиста, Литије Украјинске Православне Цркве нису само у Кијеву него су и у свим нашим епархијама, градовима и целој држави постале сведоци јединства православног народа, сведочећи то да никакви политички раздори и катаклизме, укључујући и угњетавања и мешање у црквени живот, нису у могућности да поделе Цркву Христову, подређивајући је политичкој вољи. Господ наш Исус Христос је завештао: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао.“ (Јн.17, 21). И наша канонизована Православна Црква се труди да испуњава ту заповест сведочећи самим животом то јединство. Мада, они који нису са нама имају своју „аритметику“ приликом пребројавања учесника Литија... И то не само у понашању према Литији, него и према Цркви у целини. Али Бог све види. Код Њега чак и оних који због старости и због других разлога не могу учествовати у нашим молитвеним поворкама и стајању за чистоту свете вере, али срцем се кроз молитву сједињују са нама (духовно јединство и искрена молитва немају препреку!), неће остати без награде... Верни Богу и Светој Цркви, наши парохијани видећи нападе на Православље духовно су се ујединили и наставили су да иду за Христом као Његови први ученици. Људи виде да је за превазилажење могућих криза и потешкоћа потребно смело ићи напред ка изворима своје вере и ка правој историји, ка најмудријем и добром руководиоцу државе – светом равноапостолу кнезу Владимиру. Они у Литији иду ка њему као ка живом, и после молитвеног разговора иду кнежевским путем упућујући се заједно са њим из центра Кијева ка благодатно-молитвеним пештерама Лавре по благослов ка Преподобнима, јер заиста верују у Бога и послушни су Цркви. Овим желе да присвоје те историјске примере којима свети Крститељ поучава свој народ! То је доброта, милосрђе, пожртвованост, очување мира и најважније – разговор са Истинитим Богом. Немогуће је заувек обмањивати душу народа празним обећањима и играчкама. Народ жели да се дотаке онога што је испуњено благодаћу, што је проверено временом, он жуди да добије то што је вечно и вредно. То је вероватно главни разлог пораста броја верника у данашње време. Они се не боје врућине, гужве, неудобности. Њихов премер и храброст одушевљавају друге, мање црквене наше савременике... - Сви смо постали сведоци разарања атеистичке државе СССР-а, али такође и исмевања над нашом недавном историјском прошлошћу – херојима Другог светског рата 1941-1945 год. Али историја сведочи да је међу совјетским пуковницима, официрима и обичним војницима било и много тајних хришћана, који су уз молитву штитили Отаџбину. И при том су се молили великом кнезу Владимиру, заштитнику Русије. Шта Ви можете рећи поводом тога? - У тешком времену искушења, најбољи синови наше Отаџбине, често су губећи се на свом духовном путу правили прави избор. Они су се враћали том наслеђу које је иза себе оставио свети кнез Владимир – Светом Православљу! Наша бивша држава која се звала „Совјетски Савез“ распала се у тренутку без иједног пуцња. Разлог томе је то што се она није градила по традиционалном Божијем темељу, него на „песку“ безбожништва и богохулству. И у том тешком периоду ратова, казни и експеримената над перестројкама, наш народ је преживео. Црква је сачувана захваљујући тој вери коју су наши преци прихватили од свог светог кнеза Крститеља. Упркос чињеници да је Црвена армија по својој идеологији била атеистична, у њен састав су улазили милиони крштених војника, наредника и официра. И сваки је у биткама испољавао своју веру. У сваком случају Господ није заборавио никог ко је умро у рату, јер су они испуњавали свети дуг заштитника Отаџбине и главну Христову заповест: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јн. 15,13). У неком смислу наша времена подсећају на време кнеза Владимира, када је народ био замућен паганским предрасудама. Кнез Владимир је својим крштењем, позивајући на крштење кијевљана, преобразио паганску Русију. Уклонио је лажи паганства и његове идоле, сачувавши при том све најбоље што су наши преци имали у то време. Кнез је уз помоћ промене вере духовно и материјално подигао народ и своју државу на нови ниво развоја, ојачао га је пред надолазећим историјским проверама и искушењима. Током рата код многих је васкрсла вера у Христа, пробудило се историјско сећање. Вера и историја су постали помоћници и заштитници наше земље у достизању те велике победе 1945. године. Јасно је да сада тадашњи губитници желе да нас ослабе, како би нас поново заробили али овог пута страшнијим ропством – духовним ропством... - Ваше Блаженство, како објаснити то што политички идоли и „велике вође“ народа прекривају време велом заборава, а над именима наших духовних вођа попут кнеза Владимира време нема власт? - То зависи од тих послова које обавља политика. Ако владари чине добро, умножавају лепоту, сузбијају зло и злочин, поштено и савесно испуњују своје обавезе, онда се њихова имена уносе не само у летописе, него сећање на њих живи вечно у Цркви и у народу. У њихову част, ако их Црква канонизује за свеце, зидају се храмови, манастири, подижу се споменици, компонују се богослужбене и нраодне песме, сликају се грандиозне слике и иконе за молитве. - Како Ви видите лик тог човека – Крститеља Русије и шта ми, становници 21. века можемо научити од њега? И шта би од њега требало да науче наши савремени политичари, коме припада част да руководи државом? - Кнез Владимир након што је изабрао веру, попут средњовековног витеза, отишао је са свитом у кримски Херсон. Он је освојио Херсон али га није заузео. Та земља није била његов циљ. Он са смирењем улази у крстионицу, како би из ње изашао као нови човек и почео нови живот од почетка. У Херсону је у њему умро поносни пагански националиста и родио се честит отац својих поданика. Мислио је да освоји веру али јој је био покоран и постао је срећни „заробљеник“ Христове љубави и лепоте цркве. Политичари и сав народ треба да се сећају избора кнеза Владимира, вере у којој се он крстио и свете Цркве у којој треба да се налазимо. Он је одабрао за нас, како више не бисмо „разбијали главу“, како не бисмо прихватали лукаве амбасадоре других земаља и од других вероисповести, већ да би ишли својим путем, оним који нам је показао свети Владимир. Тај наш пут је леп и добар. Он води право ка Богу, ка светости. Чувајући оданост кнезу Владимиру, нашем куму, послушности гласу Цркве, а то значи самом Христу, можемо бити срећни и задовољни собом. Извор: Православие.ру
  12. „Патријарх кијевски и све Руси-Украјине Филарет“: Константинопољ је нарушио моја права Фанар је поставио услов, како ја не бих поднио своју кантидатуру у вријеме избора предстојатеља ПЦУ, иако сам ја на то имао право, рекао је Филарет. Такођер, Филарет је нагласио да не само што он има право водити нову вјерску организацију, већ је за то и спреман. Био сам спреман успоставити и водити цркву, али је Константинопољ направио услов, да не смијем испоставити своју кандидатуру. „То значи да су моја права повријеђена. Имао сам право номиновати своју кандидатуру, али Цариград је поставио услов да ако не одустанем, Сабора неће бити. И томос неће бити“, -нагласио је Филарет. Према ријечима „Кијевског патријарха и све Руси-Украјине", он се помирио са том неправдом „због томоса, због аутокефалије“. „Али знам да је наш договор био такав, ја сам хтио и одбити, али сам остао. Речено нам је: Када добијете томос, тада сте Аутокефална црква, радите што хоћете“, додао је „првојерарх Кијевске патријаршије“, Филарет Денисенко. Такоће је истакао да исти тај томос, за који је жртвовао своја права, није допремио ништа у државу Украјину, осим још веће подјеле. СПЖ-Савез Православних Журналиста
  13. Обласни административни суд Кијева донео је решење 5. априла 2019. године да су мере председника Врховне раде Андреја Парубија у вези са применом закона о обавезном преименовању канонске Украјинске Православне Цркве незаконите, према речима његовог заменика Вадима Новинског, чврстог заступника канонске Цркве. Новински је одлуку суда назвао „великим догађајем“ у савременој историји Украјине, где је суд, први пут, стао на страну јавности и признао да су незаконите адмистративне мере власти, које воде борбу против канонске Цркве,. Наиме, у децембру је украјински Парламент (Врховна рада) усвојио закон, који је потписао председник државе Петро Порошенко, према којем се канонској Украјинској Православној Цркви и неколицини црквених заједница одузимају њихови законити називи и она се приморава да се поново региструје као Руска Православна Црква у Украјини. Министарство културе Украјине поставило је 26. април, Велики петак, као рок Цркви да се преименује. Због овог случаја Црква је са своје стране покренула парницу против Министарства. Кијевски суд је тако усвојио апелацију посланика Александра Долженкова из партије Опозиционог блока, објаснивши да су власти покушале да на силу преименују Украјинску Православну Цркву у Руску Православну Цркву у Украјини без узимања у обзир става саме Цркве, ставова верника или уставних норми. Власти немају уставна права да се мешају у верска питања у Украјини. Закон о преименовању Цркава који је, наводно, заснован на ставку о тзв. „агресорским државама“, чак је други пут стављен на гласање у Ради, против правила, да би се осигурало да закон ипак прође. Питање преименовања УПЦ сада је скинуто с дневног реда, посланик коментарише, изразивши наду да ће се ствари коначно смирити. Суд сада треба да донесе званично саопштење. http://www.spc.rs/sr/kijevski_sud_zakon_o_prisilnom_preimenovanju_ukrajinske_crkve_nezakonit
  14. Првога дана Великог поста, 11. марта, Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије служио је Велико повечерје с читањем Покајног канона Андреја Критског у храму преподобних Антонија и Теодосија у Свето-успењској Кијево-печерској лаври. Послије читања Великог канона, Његово блаженство бесједио је о важности поста и молитве и благословио вјернике Украјинске цркве да се моле за мир у Украјини. У име Оца и Сина, По милости Божјој, драга браћо и сестре, почео је Велики и свети пост. То је вријеме када човјек посебно мора да се постара и активно потруди на свом духовном усавршавању, на освећењу свога тијела и душе од гријеха. Човјек гријеши из три разлога – саблажњава се или од ђавола, или од тијела или од овога свијета. Али постоји само један лијек који човјеку помаже да се очисти од гријеха, ма какав он био.То су пост и молитва. То је покајање. Пост и молитва воде човјека у покајање, а покајање уништава грехове. Ради покајања Господ даје човјеку опет и опет благодат опраштања и човјек се обнавља, постаје чистији и непорочнији, спреман да уђе у живот вјечни. Када је једном Спаситељ исцијелио бјесомучног, апостоли су га упитали зашто они то нису могли урадити, Господ је рекао да се тај род изгони само постом и молитвом, тј. род тамне силе изгони се само постом и молитвом. Пост и молитва чини човјека меканим, смекшавају његово грубо срце, чине човјека саосјећајнијим, смиренијим, цјеломудреним. Има прича о томе како су у једном манастиру игуману подарили лијеп и укусан грозд грожђа. Он га је погледао и пожелио да га проба, али се сјетио болесног сабрата и одлучио да му тај грозд однесе. Болесни брат кад је видио како су гроздови лијепи такође је пожелио да га проба, али се сјетио да постоји још болеснији него што је он, уздржао се и дао грожђе сљедећем брату. Сљедећи је такође нашао неки разлог да се уздржи и предао га другом брату. И тај грозд је обишао читав манастир и последњи је, такође, хтио да га окуси, али се и он уздржао и одлучио да га преда игуману, рекавши: „Најбоље да овај грозд предам игуману, он ће знати шта ће с њим“. Однио га је игуману и игуман кад је погледао грозд схватио је да је то онај исти који је првобитно дошао до њега. Тако је уздржање учинило да је тај грозд обишао сву братију и остао нетакнут. Сви су указали један другом снисходљивост, љубав, уважњавање и помоћ. Тако уздржање васпитава у људској души мекоћу, саосјећање и остале врлине. Да нам Господ помогне, браћо и сестре, да и ми, по својој мјери, постимо и молимо се. Можда нећемо бити тако успјешни као свети оци, али као што кап воде која капа стално на једном мјесту дуби камен, тако и велики подвиг који се с постојаношћу данас испуњава, отупљује грубост људског срца, уништава мржњу, тјера нас на састрадање, да љубимо своје ближње. Да нам Господ помогне молитвама Пресвете Богородице и свих светих! Амин! Извор: Митрополија црногороско-приморска
  15. „Томос не решава проблеме, већ човек уз Божију помоћ, својим добрим приморавањем, својим рукама, главом, дужан је решавати проблеме. Чајна кобасица није поскупела због отсуства Томоса, и неће појефтинити, ако њега дарују“, казао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Како је подвукао Блажењејши Владика, „сваки човек је дужан да добије лични „Томос слободе“, а он се „дарива човеку не од стране било којег Патријарха, него се он даје Богом“. „Када човек проводи благочестиви живот, каје се због својих грехова, чува се од неправде, стара се да чини оно што му је Бог заповедио чинити, љуби Бога, љуби ближњега, чини дела милосрђа, тада човек добија слободу од греха. А слобода од греха – то и јесте „духовни Томос“, који Господ дарује човеку, као сведочанство тога, да је он слободан у правом смислу те речи“, - рекао је Архипастир. Неслободан човек чини управо грех, истакао је Блажењејши Митрополит Онуфрије. „Ако сам ја овде у гресима до ушију, то значи да нисам слободан, ја сам онда - роб греха, роб порока, роб ђавола. А ђавола никаквим Томосом нећеш уплашити и нећеш отерати од себе. Њега је могуће одагнати само молитвом и покајањем, добрим делима“, - закључио је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Московског Патријархата. Извор: http://pravoslavie.ru/116156.html За Поуке.орг, са руског превео, Игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић).
  16. Блажењејши Митрополит Кијевски и целе Украјине Онуфрије, приликом проповеди на Литургији у Спасо-Преображенском Саборном храму у месту Болграду, 30. септембра 2018.г, позвао је православне хришћане да не слушају политичаре већ да се занимају делом личног спасења – преноси Православная жизнь, позивајући се на Информационо-просветитељско одељење Украјинске Православне Цркве. „Томос не решава проблеме, већ човек уз Божију помоћ, својим добрим приморавањем, својим рукама, главом, дужан је решавати проблеме. Чајна кобасица није поскупела због отсуства Томоса, и неће појефтинити, ако њега дарују“, казао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве. Како је подвукао Блажењејши Владика, „сваки човек је дужан да добије лични „Томос слободе“, а он се „дарива човеку не од стране било којег Патријарха, него се он даје Богом“. „Када човек проводи благочестиви живот, каје се због својих грехова, чува се од неправде, стара се да чини оно што му је Бог заповедио чинити, љуби Бога, љуби ближњега, чини дела милосрђа, тада човек добија слободу од греха. А слобода од греха – то и јесте „духовни Томос“, који Господ дарује човеку, као сведочанство тога, да је он слободан у правом смислу те речи“, - рекао је Архипастир. Неслободан човек чини управо грех, истакао је Блажењејши Митрополит Онуфрије. „Ако сам ја овде у гресима до ушију, то значи да нисам слободан, ја сам онда - роб греха, роб порока, роб ђавола. А ђавола никаквим Томосом нећеш уплашити и нећеш отерати од себе. Њега је могуће одагнати само молитвом и покајањем, добрим делима“, - закључио је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве, Московског Патријархата. Извор: http://pravoslavie.ru/116156.html За Поуке.орг, са руског превео, Игуман Манастира Пиносава Петар (Драгојловић). View full Странице
  17. У Софијском сабору узели су учешће председник Украјине Пјотро Пирошенко, председник Врховне Раде (Скупштине) Украјине Андреј Парубиј, секретар Савета националне безбедности и одбране Владимир Кличко, други представници власти и верских организација ове земље. Блажењејшег Митрополита су пратила два висока архијереја. Он се обратио присутнима поздравним словом: „На овај празнични дан благодаримо Богу на великој милости коју нам је Господ подарио и дарује сав украјински народ и сваког од нас појединачно. Молимо се да Господ помогне да достојанствено превладамо тешкоће и невоље које нас сусрећу на путу нашег овоземаљског живота.“ Он је истакао да је хришћанска слобода – „независност од греха, она је непрестано пребивање уљубави према Богу и ближњем“. „Човек који се придржава заповести Божјих, који живи у љубави према Богу и ближњем, јесте истински патриота и достојан грађанин своје овоземаљске отаџбине,“ казао је Предстојатељ Украјинске Цркве. Он је пожелео свима Украјинцима силу, мудрост и надахнуће како би радили на „благородном делу хармоничног развијања украјинске државе, државе ... у кој би грађани с различитим културним и другим погледима на свет били сабрани у један велики, дивни духовни букет, обједињен узајамним уважавањем и љубављу.“ После овог свечаног чина Блажењејши Владика и архијереји присуствовали су војној паради поводом Дана независности и празничном пријему који су дали председник Украјине и његова супруга Марина у Маринском дворцу у Кијеву. Извор: Српска Православна Црква
  18. Поводом 27-годишњице независности Украјине, 24. августа 2018, предстојатељ Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије митрополит Онуфрије присуствовао је свечаном чину у Софијском сабору, војној паради и пријему у Кијеву. У Софијском сабору узели су учешће председник Украјине Пјотро Пирошенко, председник Врховне Раде (Скупштине) Украјине Андреј Парубиј, секретар Савета националне безбедности и одбране Владимир Кличко, други представници власти и верских организација ове земље. Блажењејшег Митрополита су пратила два висока архијереја. Он се обратио присутнима поздравним словом: „На овај празнични дан благодаримо Богу на великој милости коју нам је Господ подарио и дарује сав украјински народ и сваког од нас појединачно. Молимо се да Господ помогне да достојанствено превладамо тешкоће и невоље које нас сусрећу на путу нашег овоземаљског живота.“ Он је истакао да је хришћанска слобода – „независност од греха, она је непрестано пребивање уљубави према Богу и ближњем“. „Човек који се придржава заповести Божјих, који живи у љубави према Богу и ближњем, јесте истински патриота и достојан грађанин своје овоземаљске отаџбине,“ казао је Предстојатељ Украјинске Цркве. Он је пожелео свима Украјинцима силу, мудрост и надахнуће како би радили на „благородном делу хармоничног развијања украјинске државе, државе ... у кој би грађани с различитим културним и другим погледима на свет били сабрани у један велики, дивни духовни букет, обједињен узајамним уважавањем и љубављу.“ После овог свечаног чина Блажењејши Владика и архијереји присуствовали су војној паради поводом Дана независности и празничном пријему који су дали председник Украјине и његова супруга Марина у Маринском дворцу у Кијеву. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  19. Његово Блаженство је разговарао са сирочадима и сестрама милосрђа у Успесној саборној цркви Кијево-печерске лавре. Он им разделио поклоне и благословио их на повратку у Краматорск, у Донбасу. Украјински Предстојатељ се сусреће са сирочадима и о празницима Рођења Христовог и Васкрса. Извор: Српска Православна Црква
  20. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, предстојатељ канонске Украјинске Православне Цркве, током викенда посетио је децу која су изгубила родитеље у недавном војном сукобу у Донбасу. Ова пастирска посета је уређена током двадестодневног одмора деце који је за њих организован по благослову митрополита Онуфрија. Деца су имала прилику да посете манастир Атонске Казанске иконе Богородице у Шоповичима, 78 миља северозападно од Кијева, и да се одмарају у летњем кампу под надзором сестринства манастира Свете Јулијане Олшанске. Такође су организовани и други излети и догађања у Кијеву. Његово Блаженство је разговарао са сирочадима и сестрама милосрђа у Успесној саборној цркви Кијево-печерске лавре. Он им разделио поклоне и благословио их на повратку у Краматорск, у Донбасу. Украјински Предстојатељ се сусреће са сирочадима и о празницима Рођења Христовог и Васкрса. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. Света Православна Црква, коју је основао Господ наш Исус Христос и која се руководи дејством Светог Духа, вековима стоји на стражи очувања чистоте јеванђељске истине. Током протеклих векова, наше деде и прадеде су свето чували и преносили својим потомцима породичне вредности, и породичне традиције засноване на заповестима Божијим. Институцију породице — као савез мужа и жене, установио је и освештао Сам Бог. И данас ми, православни украјинци, не можемо ћутке да гледамо, како се газе и уништавају традиционални породични односи. Покушавају да нам наметну не само туђ, него и греховни поглед на свет. По ко зна који пут наша Црква наглашава да је одржавање оваквих манифестација јавна и отворена пропаганда греха, тачније полне изопачености. То може да нанесе непоправљиву штету чистим срцима и душама наше деце, а више од тога — навлачи Божији гнев на Украјинску земљу, на којој се и без тога, неколико година за редом, пролива невина крв њених становника. Свето Писмо одлучно осуђује содомски грех и све остале неприродне девијације. Поштујемо ставове и интересе других људи. Ипак, ми не треба да пропагирамо греховну изопаченост. Недопустиво је поистовећивати грех са слободом коју нам дарује Бог. Стога, осећајући одговорност пред Богом и људима, са бригом за савремено и будуће покољење, обраћамо вам се, уважени чиновници, са молбом да не дозволите да се у нашој престоници, граду Кијеву, одржи парада представника ЛГБТ популације. У вези са тим, 17. јуна, са почетком у 14:30, у Маринском парку града Кијева, око спомен крста, биће служен молебан за очување хришћанских породичних вредности, и за мир у Украјини. У храмовима и манастирима Украјинске Православне Цркве, благосиља се узношење молитви, да Господ не дозволи да се међу нашим богољубивим народом рашире содомски греси. Верујемо да ће усрдне молитве верника, мудрост и разумност нашег руководства постати залог милости и благослова Божијег славном граду Кијеву, и целој Украјинској земљи! + Онуфрије, Митрополит Кијевски и све Украјине, Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру
  22. Обраћање Предстојатеља Украјинске Православне Цркве верницима и представницима градске власти због одржавања „Параде поноса“ у граду Кијеву 17. јуна 2018. године. Света Православна Црква, коју је основао Господ наш Исус Христос и која се руководи дејством Светог Духа, вековима стоји на стражи очувања чистоте јеванђељске истине. Током протеклих векова, наше деде и прадеде су свето чували и преносили својим потомцима породичне вредности, и породичне традиције засноване на заповестима Божијим. Институцију породице — као савез мужа и жене, установио је и освештао Сам Бог. И данас ми, православни украјинци, не можемо ћутке да гледамо, како се газе и уништавају традиционални породични односи. Покушавају да нам наметну не само туђ, него и греховни поглед на свет. По ко зна који пут наша Црква наглашава да је одржавање оваквих манифестација јавна и отворена пропаганда греха, тачније полне изопачености. То може да нанесе непоправљиву штету чистим срцима и душама наше деце, а више од тога — навлачи Божији гнев на Украјинску земљу, на којој се и без тога, неколико година за редом, пролива невина крв њених становника. Свето Писмо одлучно осуђује содомски грех и све остале неприродне девијације. Поштујемо ставове и интересе других људи. Ипак, ми не треба да пропагирамо греховну изопаченост. Недопустиво је поистовећивати грех са слободом коју нам дарује Бог. Стога, осећајући одговорност пред Богом и људима, са бригом за савремено и будуће покољење, обраћамо вам се, уважени чиновници, са молбом да не дозволите да се у нашој престоници, граду Кијеву, одржи парада представника ЛГБТ популације. У вези са тим, 17. јуна, са почетком у 14:30, у Маринском парку града Кијева, око спомен крста, биће служен молебан за очување хришћанских породичних вредности, и за мир у Украјини. У храмовима и манастирима Украјинске Православне Цркве, благосиља се узношење молитви, да Господ не дозволи да се међу нашим богољубивим народом рашире содомски греси. Верујемо да ће усрдне молитве верника, мудрост и разумност нашег руководства постати залог милости и благослова Божијег славном граду Кијеву, и целој Украјинској земљи! + Онуфрије, Митрополит Кијевски и све Украјине, Предстојатељ Украјинске Православне Цркве Са руског Ива Бендеља Извор: Православие.ру View full Странице
  23. Током годишњег сабора свештенства Кијевске епархије Његово Блаженство је изјавио да је вољан да служи Тајну крштења сваком петом детету у великим православним породицама. Његово Блаженство је изјавио да предстојатељ Грузијске Цркве Његова Светост патријарх-католикос Илија II, којег је кијевско свештенство поменуло, обави крштење трећег и сваког наредног детета. Извор: Српска Православна Црква
  24. Митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, предстојатељУкрајинске Православне Цркве, одговорио је позитивно на идеју представника свештенства да он крсти новорођене у великим породицама. Током годишњег сабора свештенства Кијевске епархије Његово Блаженство је изјавио да је вољан да служи Тајну крштења сваком петом детету у великим православним породицама. Његово Блаженство је изјавио да предстојатељ Грузијске Цркве Његова Светост патријарх-католикос Илија II, којег је кијевско свештенство поменуло, обави крштење трећег и сваког наредног детета. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...