Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'кирил:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га подижу да не врше абортус, већ да га дају Руској православној цркви на васпитање. „Ако не можете да подижете дете, али сте га родили или сте спремни да га родите, не убијајте дете, родите га и предајте Цркви и ми ћемо урадити све да га васпитамо и ставимо на ноге“, истакао је патријарх. Он је објаснио да Црква никад неће спречавати мајку да посећује дете, већ напротив — све ће урадити да ојача породицу, макар и непотпуну, али која има вредност и пред Богом и пред целом отаџбином. Патријарх Кирил: Не убијајте нерођену децу, и не напуштајте рођену — Црква ће их гајити RS.SPUTNIKNEWS.COM Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га...
  2. Патријарх Московски и целе Русије Кирил позвао је жене које су спремне да роде дете, али не могу самостално да га васпитавају да не врше абортус, већ да га предају Руској православној цркви на васпитање, преноси Спутњик. “Ако жена жели да сачува своје дете, црква ће јој сигурно помоћи… Ако не можете да васпитавате дете, али сте га родили или сте спремни да га родите, не убијајте дете, родите га и предајте нам га, цркви, и ми ћемо урадити све да га васпитамо и ставимо на ноге. Никад нећемо спречавати да га ви, као мајка, посећујете, да осећате јединство са својим дететом. Напротив, све ћемо урадити да ојачамо вашу породицу, макар и непотпуну, али која има вредност и пред Богом и према целом нашом отаџбином”, рекао је Патријарх у обраћању учесницима X Црквеног сабора где се расправља о раду социјалних служби који је у четвртак почео у Москви. У овом тренутку Руска православна црква води више од 4.500 социјалних установа, реализује пројекте и иницијативе у овој сфери, саопштила је прес-служба Синода. Међу њима је више од 350 сестринстава милосрђа, 77 прихватилишта за жене у другом стању, мајке са децом, 218 центара за хуманитарну помоћ, више од 60 прихватилишта за старе особе, више од 400 пројеката помоћи за људе са инвалидитетом, више од 200 структура за помоћ зависницима од дроге и више од 90 прихватилишта за бескућнике. Неки експерти су већ изразили мишљење да је ово добра иницијатива за решавање демографских проблема у Русији. Истина, број абортуса у овој земљи је у опадању, али РПЦ жели овим да тај број сведе на минимум. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. МОСКВА – Неверовање у пандемију корона вируса и занемаривање мера предострожности подједнако су опасни као и неверовање у Бога, изјавио је данас руски патријарх Кирил и позвао на позвао на поштовање свих антиепидемиолошких мера. „Веома је опасно кад људи не верују у Бога, ово је смртоносно опасно. То је подједнако опасно као када се данас људи који не верују у ширење заразе не штите од ове заразе“, рекао је патријарх Кирил у божићној беседи, преноси ТАСС. Он је указао да би само обичан немар током пандемије могао изазвати избијање болести. „Дакле, позивам све вас, драги моји, да се понашате у складу са овим захтевима савремене медицине за све нас данас, за цело човечанство. Не смеју се занемарити сви ове захтеви и препоруке“, рекао је патријарх Московски и целе Русије. Поглавар Руске православне цркве такође је позвао вернике да не забораве на мере предострожности приликом посете црквама и обрате пажњу на своју породицу током пандемије. https://stanjestvari.com/2021/01/11/patrijarh-kiril-neverovanje-u-pandemiju-korona-virusa-kao-neverovanje-u-boga/
  4. Дана 17. маја 2020. године, у Пету недељу по Васкрсу, о Самарјанки, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у храму Светог благоверног кнеза Александра Невског у истоименом скиту недалеко од Переделкина. По завршетку Литургије поглавар Руске Цркве је одржао проповед. У име Оца и Сина и Светога Духа! Данас је васкршња недеља у којој се сећамо разговора између Христа Спаситеља и жене-Самарјанке (Јн. 4: 5-42). Познато је да су Самарјани, као и Јевреји – семитско племе које је живело у центру Палестине. Дешава се да односи између комшија или рођака буду поремећени; тако је између два племена – јеврејског и самарјанског – владало стално непријатељство, које се није односило само на свакодневицу, већ је имало извесну верску димензију. Данашњи одломак из Јеванђеља говори управо о томе. Чули смо како је Господ док се налазио у Самарији, био код Јаковљевог бунара. Овај древни бунар заиста потиче из времена праоца Јакова, Исаковог сина, Аврамовог унука и Самарјани га поштују као велику светињу. Код овог бунара из којег су Самарјани захватали воду, Христос је срео жену, а по тадашњим обичајима није требало да ступе у усмени контакт, зато што Јевреји нису разговарали са Самарјанима. Међутим, Господ неочекивано од жене-Самарјанке тражи воду: дај Ми да пијем. Она Му каже: зар не знаш да ми не разговарамо? Међутим, Господ без обзира на то наставља разговор и она Му поставља питање о ономе што је за Самарјане било најважније, зато што их је управо то одвајало од Јудеја. Ово пита зато што је Спаситељ није познавао, а рекао јој је све о њеном животу – о томе да је имала неколико мужева и о томе да човек с којим тренутно живи уопште није њен муж. Самарјанка је отрчала у своје село и почела да окупља народ говорећи: да није ово Онај Којег чекамо? Да није Месија? Јер рекао је све што се односило на мој живот, премда није могао да зна... Потресена оним што јој је Спаситељ открио Самарјанка Му је упутила главно питање: зашто се ви клањате у Јерусалиму, а ми на овој планини? Јер Самарјани нису ишли на поклоњење у Јерусалим, већ су се клањали Богу на планини Герзим, недалеко од самог центра Самарије, и на овој гори су приносили жртве. Управо питање о месту поклоњења Богу је у религиозном смислу делило Самарјане од Јевреја и Самарјанка је хтела да зна где заправо треба да Му се клањају – у Јерусалиму или на овој гори. Међутим, Господ јој уопште не одговара оно што је она очекивала да чује. Он каже да ће ускоро наступити време и да је већ наступило кад се људи Богу неће клањати у Јерусалиму и на гори, већ у духу и истини. Ове речи Спаситеља се односе на целу историју која је почела након Његовог доласка у свет. Сад је за хришћанина, с тачке гледишта спасења, свеједно где ће се клањати Богу, јер је главно да Му се клања у духу и истини. Шта значе речи дух и истина? Истина означава истинску веру, а истинска вера претпоставља одређена знања. Знамо како су се у току целе историје људи борили за истинску веру, зато што им је било јасно: ако истина не господари људским разумом, за човека остаје сакривено нешто најважније, што једино може да одреди његов животни пут. Истина заиста спада у оно што се у људској личности дешава на нивоу спознаје. Зато није случајно то што се у току целе хришћанске историје Црква толико залагала за то да се истина, истина коју је Бог открио, коју је Господ лично дао апостолима, а преко апостола – целој Цркви, сачува без оштећења. Из историје Цркве знамо какве страшне битке су се водиле око истине, колико често су се појављивале јереси, односно свесно извртање истине. И да би се уништила многобројна људска лукава мишљења, васељенски сабори су се окупљали у току целог првог миленијама, разматрала су се питања вере и брањена је управо она истина коју је Господ предао Својим апостолима. Међутим, она се брани и даље, и у другом миленијуму, као што ће се вероватно бранити и убудуће, и борба за истину ће трајати док год постоји људски род. А зар све оно што данас доживљавамо на интелектуалном нивоу, зар рационални изазови који се упућују Цркви и хришћанским уверењима, не захтевају од нас борбу, зар не захтевају од нас заштиту истине? Што више знања човек поседује, тим више рационалних аргумената има које користи да би довео у сумњу божанску истину. И ово се не дешава зато што су знања неспојива с вером, већ зато што човек, наоружавши се знањима, својој личности придаје значај који умногоме премашује његов истински значај. Знамо да је човек ослањајући се на своја знања, почео да ставља себе на место Бога, и то се први пут није десило у XXI или ХХ веку, већ још у доба антике, кад је разум постао до те мере довољан себи у човековом животу да је потиснуо Бога на периферију живота. Али ако говоримо о данашњици, ове ствари се дешавају и данас – и то још више, јер усвајајући научна знања многи сматрају да им она откривају коначну истину. Међутим, уопште није тако, зато што се коначна истина налази ван рационалног знања. Коначна истина је тамо где је Бог, а Бог се не може спознати само разумом. Он се спознаје у духу и истини. Истина, наравно, спада у област разума, а дух је нешто сасвим друго. То је дејство божанске благодати, а ако се благодат не дотиче човековог срца, он ни на који начин не може да се приближи Богу разумом. Ако нема божанске благодати, разум ће све више и више одвајати човека од Бога, што се данас и дешава. Много је оних који се, постајући образовани људи, уместо да своје срце и свој разум окрену ка Богу, све више и више удаљавају од Њега. Бог се спознаје у духу и истини. То је завет за све нас. То значи да за нас рационална истина није нешто непотребно или другостепено. Заиста, сви смо позвани да развијамо свој разум, да по могућству стичемо образовање, усмеравамо све снаге разума, између осталог, за разумевање божанских тајни. Али нам разумевање никад неће бити дато ако не узрастамо у духу. А дух је наш унутрашњи живот. Дух је оно што ће отићи у вечност заједно с нашом душом. И док наш разум, који делује по физиолошким законима које је Бог уткао у људску природу, има ограничено време постојања, душа и дух, у којима ће такође бити присутно разумско начело, прелазе у вечност. Нека нам данашњи одломак из Јеванђеља помогне да схватимо да су дух и истина оно што треба да буде присутно у животу сваког човека. Не можемо да тражимо истину игноришући дух, и вероватно не можемо тежити ка стицању духовних ствари игноришући истину. Ево зашто је Господ рекао: наступиће време, и већ је наступило кад ће се истински поклоници клањати Оцу у духу и истини. И то је толико важно данас, у наше посебно време, које обилује највећим научним открићима – да све снаге разума буду подржане силом духа. Вероватно о томе треба да размислимо управо сад кад је, без обзира на сва колосална људска знања, људски род неочекивано задесила пандемија страшне болести. То заиста представља известан изазов научном знању. Наравно, научници ће открити начин за борбу с овом болешћу, али у извесном тренутку треба да размислимо о томе зашто већ данас нисмо у стању да одмах зауставимо ову пандемију ослањајући се на снагу разума. Господ дозвољава да нас ова искушења задесе зато да бисмо могли да размислимо о својој ограничености. Не полази нам све за руком, и немамо одмах успеха у свему, и погињући се пред лицем Божјим, треба да измолимо од Њега помоћ, не само за то да усавршавамо свој разум, већ и за то да стално узвишавамо свој дух и да дух наш разум учини плодним. Онда неће бити никаквих противречности између науке и религије, између спољашњег света који нас окружује, и духовног света у складу с којим Црква живи. Ка овој синтези духовног и материјалног, рационалног и духовно узвишеног, треба да стреми људски род. И можда ће нам потреси кроз које тренутно пролазимо, помоћи да постанемо свесни тога да је највећа истина повезана са силом људског духа. И нека нам Господ помогне у томе! Амин. Извор: Православие.ру
  5. Саопштење Његовог Преосвештенства Кирила, епископа Буенос Аиреса, Јужне и Централне Америке Српске Православне Цркве у вези новог вируса КОВИД-19 Корона вирус. Драга браћо и сестре, данас свет пролази кроз веома тешко искушење због новог вируса КОВИД-19 – Корона вирус. Патријарх српски Иринеј и Архијерејски синод Српске православне цркве позивају све вернике широм света да буду дисциплиновани и одговорно да се придржавају свих упутстава које су издали специјализовани одбори и медицинске власти, како би се спречило што је могуће више ширења вируса и на тај начин се смањио број жртава. У свакој од парохија наше епархије руководимо се одредбама које свака влада диктира у складу са државом у којој се парохија налази. У Аргентини је Влада одредила обавезан карантин и позивамо све да се придржавају тога, јер је то за наше добро. И позивамо све наше вернике да појачају молитве, што је најважније у оваквим ситуацијама. Стога, и док траје карантин, овде у Аргентини свештеници који живе у објектима Цркве обављаће свете службе у храмовима. Свештеници који живе у кућама које су далеко од храмова, остаће у својим кућама и молиће се унутар њих, придржавајући се мера превентивне изолације и настављајући свакодневни рад у форми „кућне канцеларије“. У другим земљама наше епархије свештеници ће се придржавати одредби сваке владе. Позивам све наше вернике, да у овом Великом посту и у ово време када се морамо молити још усрдније, да се моле у њиховим кућама, свака породица уједињена у молитви, како би Свемогући Бог чуо молитве својих слугу, да би нас помиловао и учинио да ова инфекција нестане из свих земаља света. Помолимо се за власти сваке земље, које морају доносити веома сложене одлуке, тако да их Бог обасјава мудрошћу. Помолимо се за све оне који раде пожртвовано на пољу здравља, који су у многим земљама преоптерећени због ширења вируса, да им Бог помогне и благослови јачајући их духовно и телесно. Помолимо се за све болесне широм света, како би им Бог омогућио потпуни опоравак, а за преминуле да их Створитељ упокоји. Помолимо се са вером и надом, подсећајући да су у историји човечанства, када су несреће, куге и болести нападали човека и многи масовно умирали, молитве свештенства и верујућег народа доносиле ослобођење дато од Бога. Помолимо се да у дане Светле недеље и Васкрса можемо да прославимо Христову победу над смрћу и Христов тријумф заједно са свима нама и властима над овом болешћу. Желим вам да у миру нашег Господа проведете овај посебан Велики пост и да се ситуација побољша у сваком смислу, и да сви можемо прославити Велики празник Христовог Васкрсења. Ваш владика Кирило, заједно са свим својим свештенством. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Дана 4. марта 2020. године, у среду прве недеље Великог поста Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је прву овогодишњу Литургију Пређеосвећених Дарова у саборној цркви – Храму Христа Спаситеља у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима одржавши проповед. Пост, молитва, покајање и милосрђе су средства помоћу којих човек може духовно да преобрази свој живот, да постане другачији. Заправо, циљ поста се и састоји у томе да прекинемо ланац свог свакодневног живота, окове који нас везују за раније навике, склоности и уобичајени начин живота. Пост снажно улази у наш живот – и у виду дисциплине повезане с ограничењима у исхрани, и као обичај да што чешће одлазимо у храм Божији и присуствујемо богослужењима која прилично дуго трају. Све ово се не уклапа у обичан живот већине људи. Може се рећи да је пост извесна шок-терапија кад у медицинске сврхе с треба продрмати људски организам како би почео да ради другачије. Пост је известан потрес наше свести, утицај на нашу вољу и на наша осећања како бисмо постали свесни потребе за истинском променом свог живота. Кад кажемо да су пост, покајање, молитва и милосрђе средства за утицај на нашу душу ми на известан начин правимо програм свог религиозног живота, а оно што се не сме нарушити јесте скуп обавезних правила. Религиозни живот не може постојати без покајања, без свести о својим греховима, а ако човек није свестан својих грехова, не може се рећи да је верник. У животу сам често имао прилике да сретнем људе који су на својој првој исповести с недоумицом реаговали на питања: за шта желите да се покајете? Који вас грех мучи? У прво време ми се чинило да је одговор врло неочекиван, а касније сам се навикао: „Па заправо, ни у чему не грешим, живим као сви други.“ То значи да је у свести многих људи грех несумњиви злочин једнак злочину којима се крше људски закони. Међутим, човек може бити грешник, а да не прекрши ниједан људски закон, и притом може бити врло угледан члан друштва, јер и угледан човек може да крши главни закон по којем треба да живимо – закон Божији. Да бисмо заиста збацили са себе слојеве свакодневне греховности потребни су нам одређени одлучни поступци. И пост нам са својим дугим богослужењима пуним дубоког смисла, с молитвама, песмама и читањем Светог Писма помаже да на известан начин са стране погледамо саме себе и да себе више или мање објективно оценимо. А без ове објективне оцене не може бити истинског покајања, јер објективна оцена претпоставља откривање у себи грехова неправде, несавршенства, злих речи и рђавих дела које смо упућивали или упућујемо на адресу својих ближњих. Да бисмо узрастали у молитви и у подвизима, не треба да имамо на уму само оно што треба да радимо, већ треба да покушавамо да то остваримо у свом животу. Није нимало лако то учинити, зато што је једна ствар мисао, па чак и молитва, а друга је остварење узвишених мисли, остварење заповести Божијих у свом свакодневном животу. Велики пост нам нуди да узвишену теорију хришћанства сјединимо са својом животном праксом. То није увек једноставно. Није сваки човек у стању да своју веру поткрепи стварном побожношћу. Међутим, Велики пост је управо оно време кад треба да нађемо у себи снаге – снагу разума, снагу воље и снагу осећања – како бисмо покушали да остваримо узвишене моралне захтеве хришћанства у свом животу. Велики пост нам предлаже да се у значајној мери ограничимо у ономе на шта смо навикли, он захтева од нас улагање напора. Колико год човек да покушава да се вештачки натера на нешто, то му неће поћи за руком. Зато је истински пост који нам Црква нуди далек од било какве вештачке егзалтације. Знамо да је пракса вештачке егзалтације заступљена у многим култовима и религијама. Међутим, емоције брзо долазе и брзо одлазе и никакав емоционални утицај не може у човековом животу да формира стабилно присуство врлина. Међутим, Господ нам открива дивну могућност – да кроз молитву, кроз пост и кроз милосрђе стекнемо у свом срцу узвишена осећања и способности које нас заиста мењају набоље кад их остварујемо у свом животу. Покајање је промена нашег ума, наше воље, то је освећење наших осећања; и таквим покајањем треба да буде испуњен Велики пост којим се припремамо за сусрет са Светлим Христовим Васкрсењем. Амин. Нека вам је срећна среда прве недеље! Извор: Православие.ру
  7. Дана 4. марта 2020. године, у среду прве недеље Великог поста Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је прву овогодишњу Литургију Пређеосвећених Дарова у саборној цркви – Храму Христа Спаситеља у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима одржавши проповед. Пост, молитва, покајање и милосрђе су средства помоћу којих човек може духовно да преобрази свој живот, да постане другачији. Заправо, циљ поста се и састоји у томе да прекинемо ланац свог свакодневног живота, окове који нас везују за раније навике, склоности и уобичајени начин живота. Пост снажно улази у наш живот – и у виду дисциплине повезане с ограничењима у исхрани, и као обичај да што чешће одлазимо у храм Божији и присуствујемо богослужењима која прилично дуго трају. Све ово се не уклапа у обичан живот већине људи. Може се рећи да је пост извесна шок-терапија кад у медицинске сврхе с треба продрмати људски организам како би почео да ради другачије. Пост је известан потрес наше свести, утицај на нашу вољу и на наша осећања како бисмо постали свесни потребе за истинском променом свог живота. Кад кажемо да су пост, покајање, молитва и милосрђе средства за утицај на нашу душу ми на известан начин правимо програм свог религиозног живота, а оно што се не сме нарушити јесте скуп обавезних правила. Религиозни живот не може постојати без покајања, без свести о својим греховима, а ако човек није свестан својих грехова, не може се рећи да је верник. У животу сам често имао прилике да сретнем људе који су на својој првој исповести с недоумицом реаговали на питања: за шта желите да се покајете? Који вас грех мучи? У прво време ми се чинило да је одговор врло неочекиван, а касније сам се навикао: „Па заправо, ни у чему не грешим, живим као сви други.“ То значи да је у свести многих људи грех несумњиви злочин једнак злочину којима се крше људски закони. Међутим, човек може бити грешник, а да не прекрши ниједан људски закон, и притом може бити врло угледан члан друштва, јер и угледан човек може да крши главни закон по којем треба да живимо – закон Божији. Да бисмо заиста збацили са себе слојеве свакодневне греховности потребни су нам одређени одлучни поступци. И пост нам са својим дугим богослужењима пуним дубоког смисла, с молитвама, песмама и читањем Светог Писма помаже да на известан начин са стране погледамо саме себе и да себе више или мање објективно оценимо. А без ове објективне оцене не може бити истинског покајања, јер објективна оцена претпоставља откривање у себи грехова неправде, несавршенства, злих речи и рђавих дела које смо упућивали или упућујемо на адресу својих ближњих. Да бисмо узрастали у молитви и у подвизима, не треба да имамо на уму само оно што треба да радимо, већ треба да покушавамо да то остваримо у свом животу. Није нимало лако то учинити, зато што је једна ствар мисао, па чак и молитва, а друга је остварење узвишених мисли, остварење заповести Божијих у свом свакодневном животу. Велики пост нам нуди да узвишену теорију хришћанства сјединимо са својом животном праксом. То није увек једноставно. Није сваки човек у стању да своју веру поткрепи стварном побожношћу. Међутим, Велики пост је управо оно време кад треба да нађемо у себи снаге – снагу разума, снагу воље и снагу осећања – како бисмо покушали да остваримо узвишене моралне захтеве хришћанства у свом животу. Велики пост нам предлаже да се у значајној мери ограничимо у ономе на шта смо навикли, он захтева од нас улагање напора. Колико год човек да покушава да се вештачки натера на нешто, то му неће поћи за руком. Зато је истински пост који нам Црква нуди далек од било какве вештачке егзалтације. Знамо да је пракса вештачке егзалтације заступљена у многим култовима и религијама. Међутим, емоције брзо долазе и брзо одлазе и никакав емоционални утицај не може у човековом животу да формира стабилно присуство врлина. Међутим, Господ нам открива дивну могућност – да кроз молитву, кроз пост и кроз милосрђе стекнемо у свом срцу узвишена осећања и способности које нас заиста мењају набоље кад их остварујемо у свом животу. Покајање је промена нашег ума, наше воље, то је освећење наших осећања; и таквим покајањем треба да буде испуњен Велики пост којим се припремамо за сусрет са Светлим Христовим Васкрсењем. Амин. Нека вам је срећна среда прве недеље! Извор: Православие.ру View full Странице
  8. У свом говору у Државној думи Његова Светост патријарх Кирил је посебно истакао да најважнији проблем који треба решити јесте проблем у области породице и демографије. „То је проблем опстанка нашег народа, проблем који је повезан са многодетношћу, проблем од којег реално зависи наша будућност,“ – тако га је дефинисао патријарх. „Можемо да развијамо технологије, – истакао је поглавар, – можемо да чинимо све оно што нам данас нуди логика цивилизацијског развоја, али ако нас буде мало, ако будемо физички и духовно слаби, нећемо моћи да решимо задатке који се налазе на дневном реду, посебно ако имамо у виду огромну територију и велики број култура и етноса који живе у нашој домовини.“ „Драго нам је што се у Државној думи предлажу нацрти закона који предвиђају ширење могућности коришћења материнског капитала. Сматрамо да је овај правац веома важан у постојећим економским условима кад рођење једног детета, а тим пре другог и наредне деце битно утиче на породични буџет. У том случају ће гаранције од стране државе младимо породицама уливати сигурност у то да ће моћи достојно да одгаје и васпитају своју децу,“ – истакао је Његова Светост. „С великом забринутошћу, – истакао је, – видимо како се појачава притисак на традиционалну институцију породице у Русији. Сама идеја породичног живота се често дискредитује у јавном простору, на страницама модних часописа, на друштвеним мрежама које наглашавају то да породични живот наводно снижава ниво комфора и потрошње. Предлаже нам се да породицу као колевку живота заменимо новим репродуктивним технологијама. Убеђен сам у то да је дошло време да реагујемо на овај изазов. Породици је потребна комплексна заштита, укључујући и јавни простор.“ Његова Светост је такође истакао посебну улогу културе, филма и позоришта у овом питању: „Свако од нас зна да се тема љубави данас на различите начине приказује у савременој уметности; често уметничка дела ни на који начин не помажу у формирању породичних вредности. Проповед морала, проповед чедности и породичних вредности наилази на агресивну тежњу задовољења људских инстинката. Шта нам се нуди као идеал? Пре свега богатство, материјално благостање, повећање могућности потрошње све већег и већег броја роба и услуга. Неки кажу да без тога нема развоја економије, а ја се питам: каква је то економија која не може да се развија без задовољења људских инстинката? Можда су нам осим таквих стимуланса потребни и други, између осталог, они који се односе на поглед на свет, духовни и културни, који би помогли људима да схвате да човек не живи само о хлебу, већ да људски живот може да се назове Животом с великим „ж“ тек онда кад поред хоризонталне димензије, која је усмерена на задовољење материјалних потреба постоји моћна вертикална димензија која се испуњава идејама, узвишеним осећањима и формира оно најлепше за шта је човек способан.“ Извор: Православие.ру
  9. Дана 8. јануара 2020. године, на празник Сабора Пресвете Богородице Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у Патријаршијском Успењском храму у Московском Кремљу. После завршетка богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима првосветитељском беседом у којој је поново посебну пажњу посветио теми породице. – Сваки пут кад говоримо о породици и о њеном значају, наша мисао се и нехотице враћа данашњици, – истакао је патријарх. „Као прво, изузетно је важно да у савременој култури и у савременим обичајима буде присутан појам велике породице. Још се сећам времена кад су постојале велике породице које су обухватале браћу и сестре од ујака, стричева и тетака у другом и трећем колену, оне рођаке који се данас сматрају далекима и с којима малобројни људи одржавају везу. Велика породица, а да не говоримо о малој породици која обједињује родитеље и децу, игра посебну улогу и има изузетан значај у чувању духовних и моралних вредности, зато што је породица школа врлине. Нигде се дете неће научити добру онако као што се томе учи на примеру својих родитеља и ближњих. И данас, сећајући се велике породице Дјеве Марије, ми се молимо за то да савремена породице, велике, па чак и мале буду способне да чувају веру. Али што је главно, да буду у стању да одрже веру и побожност у свакој наредној генерацији. Да и деца, и унуци, без обзира на врло сложене околности савременог живота, срцем и умом постају заједничари у вери, у Речи Божијој, да их ова вера прожима,“ – истакао је поглавар. „Зато је наша данашња молитва за породице. За православне породице у којима су отац и мајка православци; за породице у којима је један од супружника верник, а други још увек није свестан своје припадности Цркви и Богу; па чак и за породица у којима се оба родитеља не сматрају верујућима. Треба да се молимо за све и да молимо Господа да помогне онима који немају веру да је стекну,“ – истакао је Његова Светост патријарх. Извор: Православие.ру
  10. На братској трпези по завршетку Литургије у Сретењском ставропигијалном манастиру Најсветији Патријарх Московски и све Русије Кирил прокоментарисао је ситуацију, која је задесила Црну Гору после усвајања Закона о слободи вјероисповијести и увјерења и правном положају вјерских заједница, који ускраћује права Српској Православној Цркви. Патријарх Кирил је рекао да се данас васељенска црква налази у изузетно специфичном положају. Ништа слично у историји православља, у последњих неколико вјекова, није било. Чак ни онда када се православни Исток налазио под влашћу отоманске Турске, њен утицај на укупно Православље је балансирала снага Руске империје, и наша браћа су знала да постоји покровитељ и заштитник Православља – то је света Русија. Промијенио се историјски контекст, и Русија као свјетовна држава сада не може да има ту исту улогу. При најбољем односу према дјелатности Руске Православне Цркве држава се не мијеша ни у наше унутрашње послове нити у нашу спољашњу дјелатност, коју ми вршимо искључиво у складу са канонским правилима. Али, у исто вријеме, када је Руска Црква добила потпуну слободу, ми смо са жаљењем принуђени да констатујемо да се предстојатељи неких Помјесних Православних Цркава налазе, не само под утицајем, већ скоро и под влашћу одређених свјетовних снага. На нас су десетинама година вршили притисак. Притискала нас је сва моћ атеистичке државе, сва политичка снага, власт, специјалне службе. Али ми смо издржали тај притисак! Међутим, данашња криза у православљу је пројавила несумњиву слабост неких Помјесних Цркава. По милости Божијој, нијесу сви архијереји у тим Црквама погазили каноне. Ми знамо, да се велики број других Помјесних Цркава чврсто држи канонског поретка, посебно признање заслужује позиција Јерусалимског Патријарха који не допушта расколницима да служе код Гроба Господњег, што би била катастрофа за Васељенско Православље. Велика искушења су задесила данас Српску Цркву. У Црној Гори, малој земљи гдје се увијек његовао посебан однос према Русији, донешен је закон, сагласно ком ће сва црквена непокретност прећи од канонске црногорске епархије, Српске Православне Цркве, у руке расколника. Епархијски архијереј, владика Амфилохије, бори се за Православље, он није приклонио главу пред расколницима, али ни ми не треба да ћутимо, при том не само са нивоа Московског Патријархата или Одјела спољних црквених веза. Ми морамо бити солидарни са владиком Амфилохијем. Ми треба да осудимо одузимање храмова и сваки покушај државних власти Црне Горе да одузимају имовину од канонске Цркве . И ето, то се дешава у срцу Европе, оне исте Европе, која је декларисала, као и Сједињене Државе, принцип одвојености цркве од државе! Дешава се, принцип свјетовне државе се лако руши ради одређених политичких циљева, између осталог, несумњиво, борба са Русијом. Данас нико не смије да остаје по страни у односу на све што се дешава у Православном свијету. Треба слати писма подршке владици Амфилохију, изражавати му нашу љубав, говорити о томе, да Руска Православна Црква остаје заједно са православнима у Црној Гори. Веома је важно, да они који страдају данас у Црној Гори, осјећају подршку наше Цркве. И исто као што ми можемо и треба да пишемо писма критике у Константинопољ, да упозоравамо Грчку јерархију о недопустивости нарушавања јединства Православља. Зашто смо ми тако убијеђени да је на нашој страни истина? Због тога што се ми не уклапамо ни у какве политичке циљеве и не осјећамо никакав политички притисак. Ми полазимо искључиво из принципа канонског права. А каква може бити истина у Константинопољу, који се грубо мијеша у јурисдикцију друге Помјесне Цркве, који самовољно скида анатему са онога, који са Константинопољем нема никакву везу, и дарива „аутокефалију“ расколницима, који немају јерархијског прејемства? Русија данас води независну политику, и у Руској Цркви као што сам већ поменуо је потпуно независан поглед и на унутрашње и на спољне послове. Наравно, у том смислу се ми веома разликујемо од оних Помјесних Цркава које се налазе у зависности од снага, не просто нецрквених, већ, ја бих рекао, антихришћанских. Зато данас као никада ми треба да будемо солидарни. Ми треба да разумијемо гдје је истина, а гдје је лаж и да се молимо за нашу браћу и сестре, који пате од грубог мијешања свјетовних власти. Ми морамо бити са онима чије се цркве затварају или се предају расколницима, са онима, који страдају за правду Божију. „Вјерујемо, Господ неће оставити нас, ни Руску Цркву, као ни друге Православне Цркве, уколико останемо непоколебиво вјерни светом Православљу. На нама као највећој Помјесној Цркви свијета почива посебна одговорност за јединство Православља, ја бих хтио, да ту одговорност осјећа и епископат и свештенство, и монаштво, и цијели наш вјерни народ.“, закључио је патријарх Кирил. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Дана 11. децембра 2019. године Његова светост Патријарх московски и целе Русије г. Кирил је председавао заседању Највишег црквеног савета Руске православне цркве. Патријарх је отворио седницу уводном беседом у којој је истакао главне проблеме у животу Православне цркве. „Година је била тешка – била је пуна искушења за нашу Цркву, али истовремено и милости Божије, – истакао је патријарх. – С једне стране, били смо сведоци до чега је довело кршење канонских норми, с друге, видели смо јединство јерарха, клира и мирјана, како наше Цркве, тако и у целом православном свету, који чувају веру и канонску чистоту православља. Видимо да се у грчком црквеном свету, у Александријској и Јеладској цркви очигледно показало да постоји опозиција од стране архијереја, клирика и мирјана, који се не слажу с гажењем канона. За ове људе, као и за нас, јединство Цркава представља безусловну вредност; они сматрају да се ово јединство не може размењивати за симпатије моћника овог света; они виде шта се дешава и саосећају с Украјинском православном црквом која трпи ударце због неканонских поступака Цариградске патријаршије. Наше молитве и труд били су усмерени на пружање подршке нашој браћи у Украјини, где се по милости Божијој смањио притисак на вернике канонске Цркве. Декларација о немешању у црквене послове коју је дао председник Зеленски сведочи о томе да државна власт данас заузима једини исправан став – да се не меша у црквене противречности и да не врши притисак, између осталог, на нашу канонску Цркву. Ипак, треба да кажем да претња од мешања у послове Цркве још увек постоји, зато што нису сви у украјинској власти спремни да се у потпуности одрекну линије коју је одредио бивши председник и која је претпостављала овакво мешање. Али видимо да деца наше Цркве чврсто заузимају своју позицију. Њихова постојаност и достојанство су очигледнији у ситуацији бесконачних распри у којима су огрезли украјински расколници и њихови покровитељи. Оно што се данас дешава унутар раскола сведочи о томе да у њему нема благодати. Благодат Божија се повлачи, свест људи се помрачује, страсти побеђују над канонском одговорношћу, раскол увек рађа нове расколе. Видимо да су се у средини расколника појавиле нове и веома дубоке противречности – таква је неизбежна логика сваког раскола.“ Патријарх Кирил је подсетио на недавни прелазак парохија руске традиције у Европи под омофор Московске патријаршије. „Поделили смо васкршњу радост са својом браћом и сестрама из Западноевропске архиепископије који су се вратили под окриље Мајке-Цркве. Милостиви Господ је окренуо на добро канонски ништавне покушаје за укидање ове структуре, захваљујући чему смо успели да ставимо дуго очекивану тачку на поделу руске црквене дијаспоре. Шта год да нас очекује идуће 2020. године увек треба да имамо на уму речи Спаситеља: Не бој се, мало стадо! Јер би воља Оца вашега да вам даде Царство (Лк. 12: 32). Очигледно је у наредној години треба да одговоримо на многе изазове, да треба да се потрудимо да сачувамо на канонску чистоту православља, да предузмемо још веће напоре за очување јединства Цркве, а на местима где је ово јединство поколебано, да покушамо да га поново стекнемо. Надамо се да ће Господ бити милостив према нама и да ће нам помоћи да се приближимо решавању главног задатка у свеправославним размерама – да обновимо јединство и савладамо разорну и погубну снагу расколника који заиста доносе опасно семе раздора и отпора. Надајмо се да се, по милости Божијој, раскол неће ширити, већ да ће, напротив, почети да јењава. Господ је све нас призвао да Му будемо верни, чак и до смрти, и ова верност, између осталог, треба да се испољава у одбрани јединства Цркве. Данас нас нико не позива на мученичку смрт, али смо сви позвани на чврстину и одлучност да сачувамо јединство светог православља и да будемо верни канонском устројству Цркве“ – рекао је Патријарх Кирил у закључку. Извор: Православие.ру
  12. Поглавар Руске Православне Цркве: Не дозволимо да се у Православној Цркви појави облик папизма Утицати на једну особу далеко је лакше него на групу људи, а тај утицај може уништити читаву Цркву, каже Предстојатељ Руске Православне Цркве. Морамо бранити саборно устројство Васељенске Цркве и спријечити појаву квази-папизма у православљу. Патријарх московски и све Русије Кирил рекао је то 4. новембра 2019. након Божанствене литургије окупљеним вјерницима у Кремљу, саопштено је на фејсбук страници Предстојатеља. „Данас пролазимо кроз одређене потешкоће – пре свега у односима са Цариградом“, рекао је Светјејшији Патријарх. – Али, за разлику од Цариграда, који крши каноне и упада у простор туђе јурисдикције, пружа „аутокефалију“ онима који је не траже, инсистира на другим привилегијама које никада није имао, – наша Црква не тражи власт на свеправославном нивоу. Ми само желимо да сачувамо канонски поредак и не можемо дозволити да у православљу настане неки облик папизма, квази-папизам. Предстојатељ Руске Православне Цркве, нагласио је да је папизам, који не произилази ни из Божје ријечи ни из црквене традиције, такође опасан јер је много лакше утицати на једну особу него на групу људи. С тим у вези, по његовом мишљењу, „и папа и патријарх који жели постати папа, постају веома атрактивна мета снажног спољашњег утицаја на једну особу, а то може уништити цијелу Цркву“. „Када је формиран систем саборног устројства Цркве, свети апостоли су добро знали шта раде“, додао је. „Немогуће је да у контексту Римског Царства само једна особа буде одговорна за цијелу Цркву, јер та особа би могла бити ухапшена, могли би је наговорити да колаборира, могла би бити застрашена.“ Међутим, ове опасности нестају када се Црквом управља заједнички, саборно.“ Патријарх Кирил нагласио је да је у наше вријеме потребно бранити саборно управљање Васељенском Црквом. „Не оспоравамо првенство части Цариградског Патријарха, али се не слажемо са било каквим посезањем за васељенску власт. Цариградски Патријарх, чије је сједиште у Турској, особито је веома рањив, стога преостаје само молити се да га Господ сачува од утицаја који се могу погубно одразити на живот читаве Цркве“, закључио је поглавар Руске Православне Цркве. Подсјетимо, Патријарх московски и све Русије Кирил уверен је да је Руска Православна Црква одговорна не само за судбину својих чеда, већ и за судбину цијелог православног свијета. Извор: spzh.news Превод са руског: Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  13. Дана 19. августа 2019. године, на празник Преображења Господњег, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију у Спасо-Преображењском храму у Санкт Петербургу. По завршетку богослужења Свјатејши владика је одржао проповед у којој је говорио о значају празника у свакодневном животу данашњих хришћана. „Никада своју припадност Цркви немојте повезивати само с одласком у храм, никад не заборављајте на ову везу кад изађете испод његових светих сводова, – истакао је Патријарх. – Ми и тамо, у свету, треба да останемо ученици Спаситеља, и поред многих брига, проблема и животних околности треба да имамо на уму да је само једно потребно, односно да је наше главно, најузвишеније и најодговорније призвање да будемо хришћани и деца Цркве. „И како би се наш живот променио кад православни верници не би престали да буду православни кад дођу на свој посао, кад се враћају у своје породице, а посебно кад доспевају у конфликтне ситуације у којима се проверава наша верност Господу! Ево кад обавезно треба да се сећамо ко смо, какво је наше призвање, какви су наши животни приоритети и које место у нашем животу заузима Господ. А то је могуће само у случају да живимо истинским религиозним животом. Уколико за време богослужења доживимо усхођење на Таворску гору и силазећи у овај свет и даље у уму и срцу будемо носили сећање на ове дивне тренутке присуства у храму, причешћивања Светим Христовим Тајнама, додира с благодаћу Божијом, наша вера ће се заиста актуализовати, постаће жива и делатна и ми ћемо стећи способност да решавамо своје животне проблеме – и велике, и мале, породичне, друштвене и државне, све оно што је важно за човека,“ – истакао је патријарх. „Уколико будемо решавали ове проблеме полазећи од нашег хришћанског призвања, ослањајући се на нашу веру, укрепљивани силом благодати Божије, промениће се наш свет, променићемо се ми сами и несумњиво је да ћемо по својој вери имати наду у то да ћемо се удостојити истинског и стварног сусрета с Господом и Спаситељем у оном преображеном свету у који ће свако крочити по завршетку свог земаљског живота,“ – истакао је поглавар Руске Цркве. Извор: Православие.ру
  14. Дана 1. августа 2019. године, на празник обретења моштију преподобног Серафима, саровског чудотворца, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију на Преображењском тргу Свето-Тројичког Серафимо-Дивејевског женског манастира. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима одржавши проповед. У данашњем одломку из Апостола налазимо речи: „Ако и упадне човек у какво сагрешење, ви духовни исправљајте таквога духом кротости“ (Гал. 6: 1). Није случајно што су ове речи данас прочитане на Светој литургији, јер оне можда најбоље од свих говоре о оном главном што је било својствено преподобном Серафиму и многим другим преподобним оцима – о духу кротости. Кад сретнемо кротког човека у већини од нас он не изазива најлепша осећања и често га доживљавамо као да не спада у ред лица на која смо навикли. Кад је наш велики писац Фјодор Михајлович Достојевски одлучио да створи уметнички лик кротког човека свом роману је дао назив „Идиот“. И то је врло добро изабран назив, јер нико није могао да схвати главног јунака – човека који је у потпуности показао људима из околине смирење и кротост. Наизглед, кнез, представник образоване класе, а понаша се као да је луд… Толико је неуобичајена, чудна и изазовна била појава кротког човека међу руском аристократијом да су га назвали идиотом, а он је у ствари био кротак. Заиста, кротост и у нама често изазива различита осећања. Једни се неповерљиво односе према таквом човеку покушавајући да схвате шта је заправо намислио и да ли је то маска која крије другачију суштину. Други просто не схватају такве људе и избегавају их. У принципу, кротост никад не оставља људе равнодушнима и на основу тога на који начин реагујемо на кротост коју показује овај или онај човек открива се наша способност да сами будемо кротки. Уколико сретнемо кротког човека, па га осудимо, слегнемо раменима у недоумици, или чак покажемо прстом да је луд, то значи да нисмо у стању да будемо кротки људи. А кротост није слабост и није чудаштво. То је велика сила. Јовану Лествичнику припадају изванредне речи о томе да кротост чини нашу душу непокретном, захваљујући њој душа не мења се своје стање ни у части, ни у бешчашћу. Знамо: кад смо поштовани, кад смо у благостању, све је наизглед мирно, али чим нека околност упадне у наш живот и поремети ово благостање душа се узнемири. Јован Лествичник говори управо о томе. А уколико спољашње околности изазивају немир у нама то значи да у нама нема кротости. Пошто је тако, кротост је заиста сила која помаже човеку да изађе из најтежих животних околности чувајући унутрашњи мир. Преподобни Серафим је испољио такву кротост. Знамо његово житије. Дивно житије човека који у детињству замало да постане инвалид, тешко се кретао, био је физички слаб. Међутим, испоставило се да је овај физички слаб човек јачи од животних околности, чак и од сурове природе. Знамо како је живео овде, у шумама, у крају у којем се сад налазимо. Није се плашио ни хладноће, ни глади, ни самоће, ни тога што није било грејања. Овај погурени, физички слаб човек чије је срце било испуњено кротошћу, показао је велику снагу. Ретки су људи, посебно они који имају тако болесну физичку природу, који могу да понове подвиг светог преподобног Серафима. У њему нам је показан сјајан идеал хришћанске кротости. Ето чему нас учи Реч Божија, чему нас учи пример преподобног Серафима, и треба да се трудимо да га остваримо у свом животу. А да наша кротост не би била извештачена и вештачка, као кротост кроз стиснуте зубе, треба да се научимо трпљењу. Трпљење је, као што се каже у данашњем одломку из Апостола - управо оно што у човеку ствара дух кротости. Хајде да почнемо од тога да научимо да трпимо једни друге и да се не љутимо на речи које нас нервирају, да се не вређамо због неумешних поступака, да опраштамо онима који свесно покушавају да нам учине нешто непријатно или чак и опасно. Хајде да покушамо да у свом животу, у својим мислима и у својим речима – макар минимално остваримо ово изванредно и велико стање душе које нам је показао преподобни Серафим Саровски и о којем нам данас сведочи одломак из Апостола. Нека у нашој свести дух кротости никад не буде повезан са слабошћу и са убогошћу, већ увек с великом духовном силом на коју ћемо се ослањати и бити у стању да превладамо најтеже околности у нашем животу, не губећи унутрашњи мир и чувајући унутрашњу целовитост. По молитвама светог преподобног и богоносног оца нашег Серафима Саровског, учитеља кротости, нека Господ све нас укрепи у тежњи да стекнемо ову врлину ради спасења наших душа. Амин. Извор: Православие.ру
  15. Дана 2. маја 2019. године, у четвртак Светле седмице, на дан сећања на блажену Матрону Московску, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију у Покровском ставропигијалном женском манастиру. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима у беседи у којој је подсетио да се овог дана Црква сећа и страшних догађаја који су се одиграли 2. маја 2014. године у Одеси. Данас се сећамо трагичних догађаја из Одесе, – подсетио је патријарх Кирил. – Пре пет година пред лицем Европе и целог света људи су каменовани док су се налазили у својим шаторима и нису представљали никакву опасност по околину. Само су бранили своје право да живе онако како желе не потчињавајући се другом, туђем поретку, нису желели да прихвате онај поредак света који им је наметан на силу. Међутим, злочинцима је било мало да каменицама кађају шаторе. Кад су људи искочили из њих и потрчали према Дому синдиката – његов назив је данас познат целом свету, злочинци који су их прогањали, закључали су их у ову зграду и спалили. Тада је пред лицем Европе и целог света изгорело 48 људи. Наравно, неки то покушавају да објасне специфичношћу тадашње политичке борбе, али зверство које је учињено над људима не може се објаснити ни на који други начин осим дејством ђавоље силе.“ „Сви они који су спаљивали живе људе били су под влашћу ђавола, истакао је патријарх, приметивши да се, без обзира на опасност да ће „ови злочинци опседнути тамном силом завладати“ целим народом у Украјини, то није десило. „Сан који су желели да остваре људи који су се понашали као опседнути ђаволом код Дома синдиката, по милости Божијој се није остварио. И премда и данас има много питања о томе шта се дешава у Украјини можемо бити сведоци да радикалне силе зла, ђавоља злоба оваплоћена у људском обличју није тотално освојила сву власт,...“ – истакао је патријарх. „Данас се, сећајући се овог страшног догађаја, молимо за своју браћу и сестре у Украјини. Узносимо молитве за покој душе 48 мученика, који су живи спаљени у Одеси. Молимо се да Господ благослови живот братске Украјине,“ – рекао је Његова Светост. Поглавар Руске Цркве је изразио наду у то да ће ново руководство земље поштовати избор народа у корист канонске Цркве, „у којој је реално присутан Божански дух и која се молитвено заступа пред Богом, узносећи молитве за земљу и за народ.“ Извор: Православие.ру
  16. Дана 2. маја 2019. године, у четвртак Светле седмице, на дан сећања на блажену Матрону Московску, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Литургију у Покровском ставропигијалном женском манастиру. По завршетку богослужења поглавар Руске Цркве се обратио верницима у беседи у којој је подсетио да се овог дана Црква сећа и страшних догађаја који су се одиграли 2. маја 2014. године у Одеси. „Данас се сећамо трагичних догађаја из Одесе, – подсетио је патријарх Кирил. – Пре пет година пред лицем Европе и целог света људи су каменовани док су се налазили у својим шаторима и нису представљали никакву опасност по околину. Само су бранили своје право да живе онако како желе не потчињавајући се другом, туђем поретку, нису желели да прихвате онај поредак света који им је наметан на силу. Међутим, злочинцима је било мало да каменицама кађају шаторе. Кад су људи искочили из њих и потрчали према Дому синдиката – његов назив је данас познат целом свету, злочинци који су их прогањали, закључали су их у ову зграду и спалили. Тада је пред лицем Европе и целог света изгорело 48 људи. Наравно, неки то покушавају да објасне специфичношћу тадашње политичке борбе, али зверство које је учињено над људима не може се објаснити ни на који други начин осим дејством ђавоље силе.“ „Сви они који су спаљивали живе људе били су под влашћу ђавола, истакао је патријарх, приметивши да се, без обзира на опасност да ће „ови злочинци опседнути тамном силом завладати“ целим народом у Украјини, то није десило. „Сан који су желели да остваре људи који су се понашали као опседнути ђаволом код Дома синдиката, по милости Божијој се није остварио. И премда и данас има много питања о томе шта се дешава у Украјини можемо бити сведоци да радикалне силе зла, ђавоља злоба оваплоћена у људском обличју није тотално освојила сву власт,...“ – истакао је патријарх. Одеса, 2.маj 2014. Код Дома синдиката „Данас се, сећајући се овог страшног догађаја, молимо за своју браћу и сестре у Украјини. Узносимо молитве за покој душе 48 мученика, који су живи спаљени у Одеси. Молимо се да Господ благослови живот братске Украјине,“ – рекао је Његова Светост. Поглавар Руске Цркве је изразио наду у то да ће ново руководство земље поштовати избор народа у корист канонске Цркве, „у којој је реално присутан Божански дух и која се молитвено заступа пред Богом, узносећи молитве за земљу и за народ.“ https://pravoslavie.ru/srpska/120997.htm?fbclid=IwAR3VjUkUEkgKDGCkFqZfITLVF410-WlbRM_hmqS9qGC_ZYqlqZ4D8qJYpKA
  17. Драги учесници нашег састанка, срдачно вас све поздрављам и честитам 70. годишњицу од дана оснивања Руског федералног атомског центра. Поменути истраживачки институт без сумње један је од кључних научних центара који обезбјеђују сигурност наше Отаџбине. Датум који обиљежавамо данас[2] усмјерава нашу пажњу не само ка војној заштити Русије од спољних пријетњи, него и ка разрјешењу неких религијско-филозосфских питања. Посебно бих желио истаћи да је јубилеј Саровског института повезан са чињеницом коегзистенције и интеракције научног и духовног центра. Ова чињеница директно се тиче сложене и разгранате теме узајамних односа религије и науке, вјере и знања. Научна академска традиција нас учи да не треба журити са генерализацијама. Предивна традиција. Многе грешке у прошлости, а и данас, настале су имајући за свој узрок управо тежњу ка генерализацијама; што је могуће прије, без посебних истаживања материјала који се посједују и без покушаја да се начине пажљиви критички увиди. То је посебно опасно када се могуће генерализовање дотиче комплексних питања, као што је то, без сумње, питање односа религије и науке. Тема је веома важна због тога што се религија показује као феномен од огромног значаја за већину становништва планете, а наука као основни феномен који обезбјеђује прогресиван научно-технолошки развој савремене цивилизације. Разматрајући ово питање треба се чувати поједностављених тумачења са којима смо се, нажалост, сусретали у блиској прошлости. Тако се утврдио неумитан сукоб између религије и науке, због наводно непомирљивог антагонизма између њих. Једна од најраспрострањенијих заблуда, која је произашла из сличних поједностављених тумачења, јесте она да се наука бави чињеницама, разумом и промјенама набоље, а религија – фикцијом, вјером и вјечним истинама. Отуда, како из ове тезе слиједи, наука и религија се, наводно, увијек налазе у непремостивом конфликту. Довољно је да се замислимо да бисмо схватили очигледне ствари: ако би, тако схваћена, наука била скуп неоспорних чињеница које се прогресивно и постепено акумулирају, онда у историја науке не би постојали унутрашњи конфликти. Али ми знамо да то није тако. Практично је свака научна новина противрјечна по својој природи и увијек изазива оштре дискусије. Познати историчар и филозоф науке ХХ вијека, Томас Кун,[3] био је мишљења да су старе и нове научне тачке гледишта „несамјерљиве“, јер не постоје дефинитивни критеријуми рационалности за одређење научног знања. Штавише, Кун је сматрао да између различитих научних парадигми не постоје заједничке основе (нпр. између античке и нововјековне науке). У вези са тим, сјећам се изјаве академика Владимира Ивановича Вернадского: „Била би велика грешка посматрати борбу Коперника и Њутна и њихових система са Птоломејем, као борбу између два погледа на свијет, научног и оног науци страног; то је унутрашња борба међу представницима једног, научног погледа на свјет“.[4] И Птоломеј и Коперник су припадали науци и то је био спор унутар саме науке. Иако су се кроз историју човјечанства односи између религије и науке развијали веома различито, религијски и научни начини разумјевања и схватања свијета не противрјече један другоме – у оном смислу у коме једно другом не противрјече наука и умјетност, религија и умјетност. Можемо рећи да су религија, наука и умјетност различити начини схватања и разумијевања свијета и човјека, познавања свијета од стране човјека. Сваки од њих има свој инструментаријум и своје методе познања, и они дају одговоре на различита питања. Наука, на примјер, одговара на питања „како?“ [начина] и „зашто?“ [узрока]. Религија – на питање „ради чега?“ [смисла]. У центру религијског сазнања је проблем смисла живота и односа према смрти. Ако се наука бави питањем како се на Земљи појавио органски живот, онда се религија бави питањем ради чега се појавио живот. Наивно је читати књигу Постања као уџбеник антропогенезе, али је једнако котрапродуктивно у уџбеницима биологије или физике трагати за одговором на питање смисла живота. Као још једна популарна и распрострањена заблуда јавља се сљедећа тврдња: наука и религија не само да допуњују једна другу, него су једна другој нужне. Религијски ставови, у складу са овом тезом, јесу стимуланс за научне активности, а научни подаци могу помоћи да се религија очисти од непотребног формализма и символике. Увјерен сам да је то такође поједностављивање и оно је повезано са преиспитивањем интеракције религије и науке. То преиспитивање је изазвано, као прво, новим разумијевањем улоге религије у савременом свијету; као друго, преиспитивањем садржаја и мјеста науке после низа открића у ХХ вијеку. Овдје, с једне стране, у улози поједностављивача иступају научници који не тврде тек да наука не противрјечи религији, него да су оне дужне узајамно дјеловати – као пројаве једног поретка, готово као напоредне дисциплине. У таквом приступу, наука постаје квазирелигија, а религија – квазинаука. Главни циљ интеракције науке и религије при таквом разумијевању, постаје покушај стварања неког општег религијско-научног језика. Такав приступ не представља само упрошћавање, него је и погрешан. Тако долазимо до тога да ако се раније покушавало доказати да Бог не постоји, јер га нису видјели космонаути, сада, фигуративно говорећи, уз помоћ тих космонаута покушава се доказати да Бог постоји. Другим ријечима, методологија се није промијенила, промијенио се само предзнак: са минуса на плус. С друге стране, неки од религијских апологета превише су ревносни у покушајима да науку привуку на „своју страну“. И ево, већ се сусрећемо са гледиштем да је савремена физика скоро најбољи доказ и постојања Бога и стварања свијета итд. Понављам: слична размишљања нису лишена интересантности и корисног садржаја (нпр. како симболички опис стварања свијета корелира са теоријом великога праска или са научном идејом појаве свијета ни из чега, из неке тачке коју је немогуће ни измјерити ни одредити). Али не треба заборавити да се наука све вријеме мијења, и да наука будућности може оповргнути данашњу науку, као што су у своје вријеме теорије Алберта Ајнштајна преосмислиле оне класичне механике. Овдје бих као пример навео Боров принцип комплементарности,[5] који је одиграо важну улогу не само за науку ХХ вијека, него и за религијску философију. Управо због тога, не говорим толико о томе да су такви приступи сасвим погрешни, колико о томе да они превише упрошћавају реалне односе који постоје између религије и науке. Ипак, важно је да хришћански апологети не губе осјећај за мјеру и да имају на уму да уколико би се истина религије откривала величином разума, тада би хришћанство било другачије. Јеванђеље нам говори нешто друго: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети“ (Мт 5, 8). Разлика између научног и религијског апарата и немогућност њихове механичке „конјугације“ уопште не значи њихову некомпактибилност. Наука и религија безусловно допуњују једна другу у стварању опште слике наших сазнања о свијету, чинећи је обимнијом и свјетлијом. Само, та цјеловита слика не уклапа се у потпуности ни у научне оквире, нити у оквире стварних религијских увјерења. Другим ријечима, то узајамно допуњавање не одвија се ни на пољу науке (тј. религијски аргументи овдје не важе, иако дугујемо много научних открића вјерској интуицији научника) ни на пољу религије (наука не служи за то да директно потврђује религијске истине, иако се и то дешава). Наука даје одговоре на своја питања, а религија на своја. И што више човјек има одговора, то је богатија његова представа о свијету, Богу и себи самом. Још једна теза о којој се ријетко говори, а која је веома важна: за секуларизацију друштва одговорна је највише наука. Ово чак није ни упрошћавање, ово једноставно није истина. Против овога говори и сама историја настанка науке која свједочи о томе да је савремена наука оформљена прије свега културним контекстом европске религијско-философске мисли, да је сав интелектуални развој повезан са хришћанском метафизиком и хришћанским промишљањем о уређењу свијета: а то је одбацивање многобожачке митологизације космоса, признање принципијелне могућности стварања (тј. почетка свијета као простор-времена), постојања не мноштва богова, него Једнога Бога Творца, који је свијету дао законе, које се може настојати досегнути човјечијим разумом итд. Заправо, узрок секуларизације није у самом научном развитку него у идеологији која на њега позива, која је у западној историји блиско повезана са просветитељским култом разума, а касније је добила облик такозваног сцијентизма – тј. идеолошке позиције која вјерује у науку као највише културно благо кадро да разрјеши ма каква питања постојања итд. Лажност те позиције потврђује и чињеница религијског обнове у земљама и друштвима гдје не постоје недостаци у науци, образовању и технологијама заснованим на тој науци. Посебна духовна обнова у последњим деценијама у нашој држави и другим државама историјске Руси, интеракција научне и религијске заједнице; напокон, чињеница коегзистенције и плодоносне сарадње хришћанског и научног центра у Сарову, посебно је изражена у активностима Духовно-научног центра, чији рад пажљиво пратимо. Црква се данас не брине толико о научном истраживању по себи, нити о конкретном садржају нових научних развоја, колико о томе да ли се науци посвећује заслужена пажња у нашем друштву и држави. Прије свега, наша пажња усмјерена је на област образовања. Црква је безусловни савезник научне заједнице по питању образовања, развијања и оснаживања науке, по питању потребе за свеобухватном и широком подршком научној и стручној заједнице, како од стране државе, тако и цијелог друштва. У друштву постоји велика брига по питању стања националног образовања у цјелини. Ви сте вјероватно чули за обновљење рада Друштва руске књижевности, на чијем се челу, по предлогу Предсједника Русије В. В. Путина, налазим. Ми се надамо да ће та неутрална и добронамјерна платформа професионалаца и експерата помоћи да се значајно измјени ситуација са предавањима руског језика и књижевности у нашим школама. Познато је да у данашње вријеме у друштву постоји дискусија о стању националног образовања које у непотпуној мјери формира код ученика цјеловиту слику свијета. Сигуран сам да комбинација хуманистичког образовања, укључујући религијско образовање, са истинским научним образовањем, отвара прилику да се види истински потпуна слика свијета, што је перцепција која, заузврат, може да формира комплетну, духовно јаку личност. У свијету интезивног развоја технологијâ, заснованих на научном знању, веома је важна морална одговорност научника. Прије неколико деценија, говорећи о могућим опасним посљедицама научног напретка, мислили смо прије свега на нуклеарне технологије. Али сада су се појавили већи проблеми, који су повезани са биотехнологијом, брзим развојом информационих технологија, стварањем виртуелне реалности, формирањем свеобухватних база података, контроле и регистрације људи, чије ненамјенско коришћење може угрозити слободу човјека и његова грађанска права. Важно је разумјети: сама тема посљедица научно-технолошког развоја безусловно има моралну компоненту. Она је нераскидиво везана са представама о добру и злу, са способношћу да се одвоји штетно од корисног. И овдје је природно поље обједињавања напора науке и религије. Изражавам искрену наду да ће интеракција Цркве и научне заједнице ојачати нашу Отаџбину и да ће наши заједнички напори донијети корист руском народу. Захваљујем вам на пажњи. Извор: Теологија.нет
  18. Дана 14. марта 2019. године, у четвртак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је велико повечерје с читањем Великог покајничког канона преподобног Андреја Критског у Сретењском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве је одржао проповед. „Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему.“ Овим речима свети преподобни Јефрем Сирин усмерава наша срца ка Богу с молитвом за стицање набројаних врлина. Међутим, треба обратити пажњу на то да љубав, која се у низу ових врлина налази на последњем месту, ово место не заузима зато што је то најмања врлина, већ напротив, зато што је најузвишенија и највећа врлина. То је највиши степеник на лествици врлина које воде у Царство Божије. Свако на основу сопственог искуства зна колико је тешко имати љубав према ближњем у срцу. Крвно сродство и породичне везе стварају одговарајуће услове за то да човек открива своје срце ближњима. То се дешава и у животу породице, и у животу релативно малих група људи удружених заједничким идеалима, заједничким трудом, као на пример у монашкој заједници. Љубав је нешто прилично схватљиво и реално остварљиво. Али како заволети човека којег називамо ближњим, али који нам у ствари није ближњи? Где да узмемо снагу и како да учинимо да у нашем срцу заиста буде љубав, а не изнуђена жеља да волимо, иза које се заправо не крије ништа осим гордости и жеље да у очима људи стекнемо изузетно поштовање и захвалност? Да бисмо заволели човека треба да имамо добро срце. Постоји одличан начин да човек одреди да ли може да заволи другог човека, да ли љубав према ближњима може постати удео његовог живота или не. Свако може да одговори на ово питање: ако се у срцу не одазива бол другог човека, ако није могуће осећати састрадавање с другим човеком (не неким од најближих, већ с једним од оних које у црквеном животу називамо ближњима) – то значи да није могуће заволети ближњег. Свети ава Доротеј је размишљајући на ову тему рекао једноставне речи које ће можда свакоме помоћи да по милости и благодати Божијој стекне љубав према ближњима. А савет аве Доротеја гласи: „Никоме немој чинити зло.“ Ово је први и обавезан услов. Никаква љубав не може да израсте на тлу које је нађубрено злом. То није хранљиво ђубриво, већ је то отров који убија људску душу. Ако човек чини зло свом ближњем, он није у стању да воли. И други услов, који је преподобни ава Доротеј врло јасно формулисао гласи: „Научи да чиниш добро.“ Немој чинити зло, већ учи да чиниш добро. Задај себи у задатак да чиниш добра дела у оној мери у којој је то могуће за тебе. Не треба да постављаш себи неоствариве задатке – али покушај да решиш најједноставније, полазећи од оних животних ситуација у којима се налазиш. И ако будемо успели да поставимо себи реалан задатак и да га испунимо, осетићемо изузетно дубоко унутрашње задовољство. Осетићемо способност да чинимо добро, а то значи и да волимо другог човека. Зато што љубав не расте на пустом месту, она расте само на тлу које је припремљено добрим делима, делима милосрђа, која називамо делима љубави. Светоотачки свети су врло једноставни. Да бисмо их схватили не треба чак да завршавамо школске установе (иако је, наравно, добро школовати се, између осталог, у богословским школама, уколико је то могуће). Али никаква посебна знања човек не треба да има да би усвојио једноставне, али важне истине које нам преносе свети оци помажући нам да пронађемо пут ка усхођењу на највиши степен духовног савршенства – стицање у срцу љубави према нашим ближњима. Амин. Извор: Православие.ру
  19. Дана 14. марта 2019. године у четвртак прве недеље Великог поста Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил молио се на уставном богослужењу у Заиконоспаском ставропигијалном мушком манастиру у Москви. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве обратио се верујућима одржавши проповед. „Дух же цјеломудрија, смиреномудрија, терпјенија и љубве даруј ми, рабу Твојему,“ – ове речи понављамо много пута за време богослужења, читајући молитву преподобног Јефрема Сирина. Зашто се у овој молби говори о трпљењу? Трпљење је особина која човеку пре свега помаже у постизању задатих животних циљева. А без трпљења човек не може да оствари своје циљеве, било да су велики или мали, зато што се сваки циљ постиже трудом, а труд увек захтева стрпљење. Треба да имамо стрпљења да бисмо дошли до циља. Ето, тако се уређује наш живот, у знатној мери захваљујући овој изванредној људској особини – трпљењу. Међутим, трпљење има и духовну димензију. Наравно, преподобни Јефрем Сирин је укључујући тему трпљења у своју молитву имао у виду управо ову духовну димензију. Шта то значи? Па значи да сваки човек општећи с други људима у већој или мањој мери бива подвргнут њиховом утицају. Утицај може бити позитиван, али бива и негативан, И негативан утицај је најчешће праћен упадом злог начела у нашу душу – кроз људе, кроз речи, кроз слике, кроз животне ситуације. И да би могао да одоли овим искушењима човек треба да има трпљење, а то значи да је трпљење сила. Али кад говоримо о одбацивању различитих искушења, злих поставки и уопште опасних утицаја на нашу душу, немамо у виду само потребу да имамо стрпљења у борби. Човек не може да спаси душу ако на зло одговара злом, на неправду – неправдом. Чак и најнегативнији утицај који се врши на нас не сме да поколеба нашу веру и нашу верност Господу. И ако се захтева одговор на утицај света, овај одговор не сме да носи зло и неистину, зато што се зло може победити само истином и добром. „Побеђујте зло добром,“ учи нас реч Божија (в.: Рим. 12:21). Ове речи које често промакну нашој свести, имају огроман значај за наш живот, за то како се осећамо, за достизање онога што на људском језику називамо срећом. Човек не може да буде срећан ако зрачи злом, зато што се зло враћа. Зло не може бити наша реакција на зло које је усмерено према нама. И ако смо потпуно свесни да је једини начин да савладамо зло – добро, да чак и на зло треба да одговарамо добро или макар неутрално уколико немамо снаге за добро, наш лични живот ће се несумњиво променити. И осетићемо присуство благодати Божије, зато што ниједно добро дело, ниједна добра реч коју изговоримо, исто као и зла реч и зло дело, не пролазе поред Божијег промисла о нама. Нека нас Господ укрепи у чињењу добра чак и у околностима кад нам се чини да једини исправан одговор садржи у себи зло. „Побеђујте зло добром,“ и нека би свима нама Господ помогао да сакупимо снагу, између осталог, у току попришта Великог поста, како бисмо усвојили ову мудрост и стекли силу која помаже у побеђивању сваке нечисте силе. Амин. Извор: Православие.ру
  20. Дана 15. марта 2019. године, у петак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је Литургију Пређеосвећених Дарова у Успењском храму Свето-Тројичке Сергијеве Лавре. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима одржавши проповед. У име Оца и Сина и Светога Духа! Завршава се прва недеља четрдесетодневног попришта Великог поста, која има изузетан значај у духовном животу православаца. Имали смо прилику, нарочито они који могу да долазе у храм свакодневно – да се погрузимо у највећу духовну мудрост, растворену у песмама и молитвама, и у благодат која је присутна у храму Божијем и силази на заједницу која се моли у ове свете и велике дане. Духовни жар прве седмице Великог поста не може се проширити и на следеће недеље, али нам искуство које стичемо у току првих седам дана поста помаже да задржимо мисли и осећања која су по милости Божијој многи од нас стекли долазећи у храм Божији у ове свете дане. Данас обраћамо пажњу на подвиг светог великомученика Теодора. А мученички подвизи су оно што нам показује саму суштину хришћанства, јер за Христа може да положи живот само онај ко живи Христом. Често испробавамо на себи оно што сазнамо из живота светих мученика питајући се: а шта бих ја урадио на њиховом месту? Да ли бих могао да дочекам смрт и мучења исто као они? То је природна мисао која долази сваком човеку који пажљиво слуша о великом подвигу светих мученика. И ова мисао не треба да остане само мисао. На срећу, данас нас нико не позива на мучеништво, на страдање, али само исповедање Христа у сваком времену, а можда посебно данас, захтева храброст, захтева верност Господу, захтева духовну снагу. И ако је у стара времена ова снага била потребна да би се савладале физичке муке, данас треба да савладамо мноштво искушења и саблазни који нас гурају на широк, лак и комфоран пут, пун задовољстава и задовољења страсти. Да бисмо данас остали верни Христу потребно је исто толико снаге, исто толико будности, исто толико спремности да се разапнемо са Господом и да живимо у складу с Његовим законом – упркос свему ономе што постоји у савременом животу. Зато подвиг мученика за нас увек треба да остане звезда-водиља и пример за то како да останемо верни Христу у свим околностима, како да идемо за Њим чак и онда кад нас људи из околине не схватају и кад не деле наша стремљења. И нека би нам Господ помогао да носимо свој животни крст, црпећи снагу у примеру светих мученика, светих исповедника, и остајући верни Христу, чак до смрти. Амин. Извор: Православие.ру
  21. Дана 10. марта 2019. године у Недељу сиропусну – сећање на Адамово изгнање (Недеља опраштања), Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију после које се верницима обратио беседом. Данас је последња недеља пред Велики пост, која је испуњена веома важним смислом. Свеобухватан смисао овог дана је покајање и опраштање грехова. Заправо, цело поприште Великог поста које нам предстоји посвећено је теми превладавања греха у човеку. И ако се у току поста не мењамо набоље, узалудно смо се трудили, узалудно смо се молили, узалудно смо постили, зато што и пост, и молитва попримају смисао онда кад има резултата. То не значи да треба да престанемо да постимо и да се молимо ако не осећамо резултат. Нипошто! То значи да ако не осећамо резултат треба да будемо свесни: у нашем животу се дешава нешто неправилно, иако се молимо и ограничавамо у храни. И да бисмо истакли духовну димензију поста као најважнију, саветује нам се да последњег дана пред Велики пост замолимо једни друге за опроштај и да још једном постанемо свесни да без опроштаја нема спасења. „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески“ (Мт. 6:14) – ове изванредне речи смо чули данас у одломку из Јеванђеља. Колико је важно да сачувамо ове речи у сећању и у срцу – посебно онда кад нам је тешко да некоме опростимо, кад нас је неко прејако увредио! Јер има људи које не желимо чак ни да сретнемо, које не можемо да погледамо у очи. И што је веће отуђење, што је већа унутрашња одбојност, што више негативних осећања човек изазива у нама, тим јача треба да буде наша тежња да се помиримо управо с тим човеком. Можда нам Господ намерно шаље таквог човека како би окушао нашу верност, како бисмо постали свесни своје способности или неспособности да опраштамо другима, од чега зависи и наш сопствени опроштај, који долази од Бога, на Страшном Божијем суду. Способност опраштања открива човеку перспективу вечног живота. Ако нема опраштања, као што је изванредно говорио Јефрем Сирин, не треба ни да се молимо, ни да постимо, јер ће све бити узалуд. Празнина без икаквог смисла! Молитва и пост попримају смисао тек онда кад се мења стање нашег срца, а показатељ ове промене је наша способност да праштамо и да молимо за опроштај. А зашто је тако? Па зато што је гордост највећи и најопаснији грех од којег потичу сви други грехови. И човек присуство гордости у себи препознаје управо кроз неспособност да затражи опроштај или да опрости другом човеку. То је известан индикатор, као лампица која светли на уређајима кад наступа нека опасност, на пример, кад има недовољно кисеоника или кад се појављују штетне материје у атмосфери. Има уређаја који одмах реагују на ову промену – засветли лампица или се чује гласан звук упозоравајући човека на опасност. Тако је и у духовном животу. Ако нисмо у стању да праштамо и ако нисмо у стању да молимо за опроштај, можемо сматрати да се упалила црвена лампица која нас упозорава на то да се наша душа налази у опасном стању. Велики пост је време које нам се даје за очишћење наших грехова, за приношење покајања, за пролажење кроз искушења и тешкоће, између осталог, кроз ограничења у храни, пићу и разоноди. Све су то само средства усмерена на промену стања наше душе, а сама ова промена је повезана с нашом способношћу да опраштамо људима и да молимо за опроштај за своја сагрешења. Хајде да размислимо о томе колико је важно праштање, и то управо данас, јер је у току целог нашег живота то вероватно последња ствар о којој мислимо. Имамо толико много брига, толико много послова, толико много тога да урадимо, али ко од нас свакодневно размишља о томе колико смо у стању да праштамо или да молимо за опроштај? Ово нам не пада на памет. Међутим, данас је управо такав дан кад треба да се подвргнемо извесном испиту, да се упитамо и да одговоримо на важно питање: да ли можемо да праштамо и да молимо за опроштај или је то за нас претешко бреме? И у једном, и у другом случају – ако кажемо да можемо, или ако кажемо да не можемо – предстојећи дани светог Великог поста ће нам омогућити или да оснажимо у себи ову врлину или да превладамо греховну склоност и неспособност да се миримо с људима. Нека нам помогне Господ да спасоносно проведемо дане Свете Четрдесетнице и да достојно дочекамо празник Светог Васкрсења! Амин. Извор: Православие.ру
  22. Говорећи 30. јануара на отварању VII Божићних парламентарних сусрета у Државној думи Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил дотакао се актуелног питања у вези с активним развојем дигиталних технологија. „У Московску патријаршију, – рекао је поглавар, – стално стижу многобројна обраћања која сведоче о забринутости људи због свестраног увођења дигиталних технологија и тенденције ка замени свих постојећих докумената и идентификатора електронским аналозима. Још 2013. године ово питање је представљало предмет специјалне анализе и дискусије на Архијерејском сабору који је касније усвојио документ у којем се одражава став Цркве о развоју технологија за евиденцију и обраду личних података.“ „Многи верници сматрају да је важно скренути пажњу на несавршенство средстава за заштиту личних података грађана од злоупотребе. Разуме се, треба примењивати достигнућа научно-техничког напретка на добробит друштва, али је недопустиво заборављати на људе који због различитих разлога одбијају да их користе. Овде се, пре свега, ради о томе да има врло много сведочанстава о крађи или процуривању електронских података. Наравно, у људима се рађа природан страх, зато што губитак ових података често доводи до стварних људских трагедија. Осим тога, постоји још један проблем који за сада у Русији можда још увек није актуелан, али ће ускоро можда постати актуелан за цео свет. Шта значи концентрација података о људском роду који се помоћу савремених техничких средстава могу наћи у једним рукама? Говорећи недавно пред великим бројем младих слушалаца рекао сам да ђаво увек користи две људске тежње како би саблазнио човека – тежњу ка задовољствима и тежњу ка комфору. Како су згодни дигитални уређаји, више не можемо да замислимо живот без њих! А пошто нам је то згодно, људи ће их користити, али који је резултат свега тога? Па резултат је апсолутно неконтролисано слање информација с ових дигиталних уређаја на адресе о којима ништа не знамо. На крају крајева, као што научници већ кажу, све то лако може да се концентрише на извесном месту за прикупљање глобалних информација и, уверавам вас, то неће бити на територији наше земље. Прича се да то већ постоји, само што они који прикупљају информације још увек не могу да смисле методологију за њихово коришћење, толико је огроман масив ових информација. А шта ако сутра буду смислили? Ако на неком месту, не на територији наше отаџбине, све ове информације постану доступне за анализу, за систематизацију, они који буду поседовали ове васељенске глобалне информације, владаће светом,“ – истакао је патријарх. „Неки нам показују прстом да смо луди кад им говоримо о томе и снисходљиво се осмехују, кажу, шта се може – то су људи старог режима, а сви су они против напретка. Ми нисмо против напретка! Али је потпуно очигледно да савремени напредак доноси са собом опасност, пре свега по људску слободу. Јер истинска слобода не претпоставља глобалну контролу над људском личношћу. Кад на основу Светог Писма говоримо о томе да ће доћи антихрист, имамо у виду систем глобалне контроле која се врши из једног центра, и коју ће чак вршити једна личност,“ – рекао је поглавар Руске Цркве у закључку. „Не знам колико су моја размишљања схватљива овде, у овој специфичној средини, али бих веома желео да схватите главну ствар: Црква се залаже за човекову истинску, а не привидну слободу. Зато сва техничка средства која потенцијално могу да ограниче људску слободу или је већ реално ограничавају, изазивају нашу бојазан. Веома ми је драго што ову бојазан данас могу да поделим с овим високим скупом,“ – истакао је патријарх. Извор: Православие.ру
  23. Дана 30. јануара 2019. године Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил одржао је реферат на отварању VII Божићних парламентарних сусрета, који су организовани у Државној думи Федералне скупштине Руске Федерације у оквиру XXVII Међународних Божићних образовних предавања. Патријарх се у свом реферату дотакао теме друштвене праведности и неједнакости. „Идеал друштвене праведности, – истакао је патријарх, – треба да буде оријентир у државном животу и законодавној делатности. У томе видим један од најважнијих циљева постојања сваке државе. Парафразирајући речи блаженог Августина, можемо рећи да је праведност својеврсно мерило моралног легитимитета власти. Ако друштво губи веру у праведност, то озбиљно отежава његов развој, притиска људе и подрива основе друштвеног реда и слоге међу грађанима.“ И у нашем друштву постоји захтев за праведношћу, – истакао је поглавар. – Многи људи желе да у Државној думи виде орган власти који брани принципе друштвене праведности у оквирима законодавне делатности. „Недавно сам на Светском руском народном сабору већ имао прилике да говорим о томе да проблем друштвене неједнакости данас постаје изузетно актуелан, не само за земље у развоју, већ и за развијене земље. Јаз између сиромашних и богатих носи у себи опасну енергију. Друштвена неједнакост у друштву ствара провалију која попут црне рупе гута духовну снагу народа. Неједнакост разједа ткиво народног јединства, – нагласио је патријарх. „Чак нису толико опасне квантитативне разлике између прихода друштвених група, колико отуђење које ове разлике рађају. Велики бизнис и политичке елите се у масовној народној свести асоцирају са затвореним светом, који је због тога одвојен од народа. Црква непрестано сведочи о томе колико је за сваког човека важно, посебно ако има одговарајуће могућности, да чини дела милосрђа и да помаже ближњима. С искреном радошћу доживљавамо тежњу имућних људи да део својих средстава прилажу за доброчинство и образовне програме, за помоћ науци и култури. Посебно бих желео да истакнем да сав овај труд не само да мења друштво, већ преображава и самог доброчинитеља, помаже му да испуни јеванђељску заповест о љубави према Богу и ближњима, – рекао је поглавар Руске Цркве у закључку. Извор: Православие.ру
  24. У свом излагању на сусрету с професорима и студентима медицинских и фармацеутских високошколских образовних установа Русије, одржаном у Москви 24. јануара, Његова Светост патријарх Кирил се дотакао теме абортуса. „Сматрам, – истакао је патријарх, – да је важно да се на законодавном нивоу предвиди заштита живота нерођене деце, иначе ће будућност наше државе доћи у питање. Ако желимо срећу и процват својој земљи, сви смо призвани да удружимо напоре у нашој заједничкој ствари на спасавању дечјих живота.“ Актуализујући питање предлога да се абортуси по жељи жене ставе ван система обавезног медицинског осигурања поглавар Руске Цркве је, између осталог, рекао: „Још једном бих желео да истакнем: то што се абортуси налазе у систему обавезног медицинског осигурања значи да се, опростите, убиство деце схвата као обична медицинска услуга која се може упоредити с било којом другом лекарском процедуром, и која је осим тога, доступна свима и финансира се из државног буџета. Међутим, то није медицинска услуга. Женино здравље се не поправља услед ове услуге. То није лечење болести, то је нешто сасвим друго. Сигурни смо да људи који нису присталице абортуса, а којих има врло много, не треба својим пореским уплатама да учествују у финансирању ове морално порочне процедуре. Зато брисање абортуса са списка ОМО треба да представља значајан сигнал целом друштву. Знам да постоји неслагање с овим мишљењем – па, у животу се никад не дешава да сви нешто једногласно подрже. То је постојало код нас за време Совјетског Савеза, али знамо да иза ове једнодушности никад није постојало стварно јединство. Неко је „за“, а неко је „против“, али се веома надам да ће већина нашег народа позитивно прихватити овај став.“ Извор: Православие.ру
  25. Дана 24. јануара 2019. године у Москви је одржан сусрет Патријарха московског и целе Русије Кирила и професора и студената руских медицинских високошколских установа. У свом обраћању окупљенима поглавар Руске Цркве је оценио значај лекарске службе. „По мом дубоком убеђењу, – истакао је патријарх, – професија лекара је подвиг пожртвоване љубави према људима, што лекарску делатност чини блиском са свештеничком службом. Ми не можемо имати слободан дан. Ни свештеник, ни лекар немају прописано радно време. Ни свештеник, ни лекар немају права да прођу поред несреће, чак и ако се она деси викендом или на празник. Као што свештеник не може да дође кући, скине расу и престане да буде свештеник, тако ни лекар скинувши мантил не престаје да буде лекар. Антон Павлович Чехов је написао: „Лекарска струка захтева самопожртвованост, чистоту душе и чистоту помисли.“ Ове речи би биле врло умесне да их је рекао свештеник, али замислите да је то рекао наш велики писац који је био лекар по образовању, али је цео свој живот посветио књижевности. Како је правилно ставио акценте: самопожртвованост, чистота душе и чистота помисли! Заиста, лекарско умеће се не ограничава само техничким навикама и умећем, већ захтева и оно што се у хришћанству назива духовним делањем, очишћењем срца. Уједно, савремени лекари се суочавају с мноштвом изазова, претежно етичког карактера. И овде је врло важно сачувати моралну чврстину, не подлећи искушењу и не претворити узвишену и племениту професију лекара у извор богаћења или начин за манипулисање човеком ради сопствених користољубивих интереса.» Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...