Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'кирило:'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила (Бојовића), поводом 350-годишњице упокојења великог чудотворца Острошког, са освртом на емисију „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ, аутора новосадског катихете Бранислава Илића, у издању Радио-Беседе, Епархије бачке. Текст је објављен у „Православљуˮ - новинама Српске Патријаршије, бр. 1300, од 15. маја 2021. лета Господњег. Ауторски текст Епископа Кирила PDF.pdf Текст на енглеском језику: On the occasion of the great jubilee - the 350th anniversary of the repose of St. Basil of Ostrog Христос Воскресе! ”1 Ја сам прави чокот, а Отац је мој виноградар. 2 Сваку лозу на мени која не даје плода он одрезује, и сваку која даје плода, чисти, да више плода донесе. 3 Ви сте већ очишћени речју коју сам вам говорио. 4 Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може сама од себе плода дати, ако није на чокоту, тако ни ви, ако у мени не останете. 5 Ја сам чокот а ви сте лозе, и ко буде у мени и ја у њему, он ће много плода донети, јер без мене не можете ништа чинити. 6 Ко у мени не остане, он се избацује као лоза, и осуши се; па се скупљају лозе и бацају се на ватру и спаљују. 7 Ако останете у мени и речи моје у вама остану, што год хоћете иштите, и биће вам. 8 Ако много плода донесете, тиме ће се Отац мој прославити, и ви ћете бити моји ученици. 9 Као што је Отац мене љубио, тако сам и ја вас љубио. Останите у љубави мојој. 10 Ако заповести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што ја одржах заповести Оца свога и остајем у љубави његовој.” (Јн. 15. 1-10) На овој нашој планети стално се рађају нови људи, у разним народима се рађају ти људи, у различитим културама, у различитом амбијенту, етичком, религиозном, климатском, економском... Али ријетки су они људи чије рођење представља не само појаву једне личности на овај свијет, него представља мјесто или тренутак у времену гдје и када се рађају цијели народи, генерације личности... Такви људи постају, сагласно са горњим ријечима јеванђелисте Јована, те плодне гране винограда које су насађене, накалемљене, настављене на једини животворни чокот, коријен живота, крајеугаони камен који је људску природу спојио са божанском природом, који је људској природи удахнуо дах вјечног живота. Из тог коријена који је Христос Господ, ти људи као плодне гране, црпе живот и дају га свима онима који им са вјером приступају и тако они дају многи род у винограду Оца Небеског. Заиста је такво било и рођење Стојана Јовановића у херцеговачком кршу, од побожних родитеља Петра и Ане. Наш Бог је просте суштине, независне од твари и њених облика, суштине која исијава свјетлост живота вјечнога свој твари, и која се најдубље и најбоље прима и чува у чистом срцу. Не чува се та благодатна свјетлост у неком златном ћупу или златној палати, или великом граду или прекрасном мјесту на мору, не та свјетлост не зависи од твари она се не прима и не даје и не замјењује са сребром и златом и драгим камењем. Та свјетлост Бога се прима и чува у чистом срцу. Тако је и једно младо чобанче, из камене скромне куће, из економске биједе из сурове климе херцеговачког крша, али са чистим срцем испуњеним љубављу, успјело да постане родна грана у винограду Господњем, да постане Свети Василије Острошки Чудотворац. ”Слава му и милост”, сваки од нас је слушао своју баку или мајку која шапуће име Светог Василија устајући нагло и са страхопоштовањем се крстећи. Сваки од нас је одрастао у амбијенту тог магичног имена. И тако већ три и по вијека. Стојан Јовановић алиас монах Василије је чуо Христове ријечи ”останите у мени и ја ћу у вама” и корачао је право путем Христовим, из родитељског дома до манастира Завале, па преко манастира Тврдоша до Цетињског манастира, па до царске Русије по помоћ, а онда и до манастира Хиландара и Свете Горе на бденија до у касну ноћ. Па опет назад до Пећке Патријаршије, наше патријаршије, чворишта гдје се рачвају плодне гране нашег винограда нашег удјела у винограду Христовом. Није Стојана могла помјерити са тог пута никаква филозофија овога свијета, нити турски зулуми, нити латинска курија, нити демонска сила, нити било каква твар га није могла одвојити од љубави Христове, јер је знао Свето Писмо и ријечи апостола : ”Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.” (Рим. 38, 39). И то и такво знање светих списа, знање ријечи Божје које је он слагао у свом чистом срцу, довело је Стојана у стање, стање чисте молитве, стање чистог служења Богу као архијереја Цркве Божје, довело га је до стања светости, до Светог Василија. Што је имао монах Василије толико важно да га је Бог одредио за архипастира своје Цркве? Имао је добру намјеру, како каже у његовом тропару, имао је добро усмјерење у свом уму и срцу које је поткријепио напорним дјелатним подвигом, поста, молитве и добрих дјела. И Имао је и мотив и разлог: „Василије, милошћу Божијом, митрополит Захумски и Херцеговачки, пишем због потврде истине, да знају хришћани како бијах неко вријеме у Острогу, у пустињи. И приложих овдје драговољно свој труд. И свој иметак не поштедјех Бога ради и милости Свете Богородице. Многи ми пакост чињаху, али Бог помоћник мени бјеше у сваком дјелу добром. У Острогу, у студеној стијени топлоте ради Божије, …види Бог и Света Богородица.” И тако већ три и по вијека. Тмуше агарјанске су хтјеле да укину да униште видљиво присуство Христово у нашем светосавском народу, зато су сажегли мошти Светог Саве, које су биле прибјежиште нашег народа у тим тешким временима. И Бог нас није пустио да дуго лутамо без светионика. Мошти светог Василија од седамнаестог вијека постају светионик и извор чудотворне силе, која је показивала пут и напајала наш народ и све људе који су му притицали без обзира на националност или вјерску припадност, силом Христовог Васкресења у сваком тренутку и воље и невоље. Не треба ићи далеко у историју, довољно се сјетити тог чудесног входа архијереја Светог Василија 1996 г. у Херцеговину и назад у којем су се многи родили у вјери. Или тог још чудеснијег входа Светог али сада заједно са цијелим својим народом у чудесним литијама 2019 и 2020 године. И тако већ три и по вијека. (Отац ме држи за руку, сјећам се да сам му досезао негдје до појаса, налазимо се на неком платоу, дубоко доље се види долина гдје вијуга ријека, све је око ње зелено, ријека напаја водом цијелу равницу даје јој живот; сунце јако блиста и обасјава бијело здање горе мало изнад али као да је приковано за небо, то је здање древног манастира, који се пресијава на сунцу и чини се као да сам исијава свјетлост. Огроман ред народа личи да некога чека, али некако спокојно, без журбе, као да је тај Неко већ ту, као да тај Неко чека народ, свуда се чује побожно шапутање ”свети Василије слава му и милост”. Отац се крсти...) И тако већ три и по вијека сваки од нас стоји у реду знајући да ће га свети Василије примити и наградити, да ће разумјети и опростити, да ће дати здравље душе и тијела. Стојећи у реду пред Светим увијек ми се напомињу ријечи псалма ”Накажет мја праведник милостију, и обличит мја; јелеј же грешника да не намастит глави мојеја” (пс 140, 5). Сваки од нас приноси Светоме оно што може, неко сузу, неко уздах из душе, неко вино и уље, неко вунене чарапе, неко сапун, неко кафу или шећер, неко со и брашно, неко кошуљу, неко мед, неко новац, неко прилаже обећање да неће више гријешити, неко прилаже молитву, али увијек је то из душе са пуним повјерењем да ће Свети чути да ће се одазвати. Лијепо је што је Радио-Беседа (Епархије бачке) и Телевизија Храм принијела Светом Василију ове дивне емисије о његовом јубилеју. Нека Свети Василије награди све оне који су се у томе потрудили, и нека благослови и све оне који их буду са побожношћу слушали и гледали. У будућности би било лијепо видјети, кад се буде могло и имало средстава и услова, директна свједочанства и ријечи епископа, свештеника, вјерника о живој благодати коју Свети Василије раздаје ево већ три и по вијека. Слава му и милост! Воистину Христос Воскресе! О празнику Светог Василија Острошког, 12. маја 2021. године, у Буенос Ајресу. +Епископ Кирило Извор: Православље
  2. Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 23. јануара, на празник Св. Григорија Ниског, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис беседе Сабрани на Светом богослужењу су имали посебну радост да прусуствују рукоположењу у чин свештеника ђакона Павла Божовића, дипломираног правника, вјероучитеља и дугогодишњег новинара Радио Светигоре, што су и потврдили саборним клицањем: Аксиос! Достојан! Бесједећи послије прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика је говорећи о кушању Христовом у пустињи казао да је ђаво непријатељ Божији и непријатељ људског рода, који је позавидио нашем праоцу Адаму док је био у Рају, преварио га и извео из Раја те да је од тада почела историја људског рода на Земљи. Ђаво кроз читаву историју родa људскога, како је казао, куша човјека и народе особито са три страсти: сластољубљем, среброљубљем и славољубљем. “Из њих се изводе и многе друге страсти и привезаности које постоје. Ђаво вара човјека и народе наносећи велику штету људском роду. Господа Исуса Христа послије крштења на Јордану, како каже Свето писмо, изведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Намјерно је Господ дошао у пустињу да би показао да је Он, као нови Адам, јачи од свих страшилишта, превара и обмана ђавола, да је дошао да га побиједи и ослободи људски род од његове обмане.” Исус Христос је постио 40 дана и 40 ноћи без хране и воде због нас у Јорданској пустињи, иако Њему није било потребно да пости. Послије тога ђаво поче да куша Господа. “Ђаво куша човјека, знајући да нема никакве силе и снаге над њим, осим уколико му човјек то сам не дозволи, односно Бог никад неће попустити искушење на човјека ако он се не саглашава са тим”, бесједио је владика Кирило, објаснивши да би ђаво могао да дјелује на човјека, он прво куша његову вољу. Тако ђаво прво предлаже Господу да ако је Син Божији учини да камење постане хљеб, али Господ Исус Христос одговара ријечима Светога писма: Човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи које изађе из уста Божијих. То искушење стварања неког изобиља на земљи, друштва у којем ће сви бити сити и задовољни, увијек је стајало пред људима и народима. У суштини ђаво удара на вољни дио душе човјека користећи тзв. страст сластољубља или стомакоугађања нашој палој природи. Ту страст, како је истакао, Господ Исус Христос је побиједио у пустињи имајући чврсту вољу да служи Богу, говорећи нам о чему би требали да мислимо сваки дан. “Наша будућност је живот анђелски, а анђели живе само хранећи се благодаћу Божијом и ријечи која излази из уста Божијих”, поучио је сабране владика Кирило, додавши да је циљ уподобити се анђелском животу, бити задовољан храњењем благодати и ријечи Божије. Занимање да будемо хришћани, слуге Божије, треба да нам буде главно занимање, поручио је владика, додавши да све остало, што нам је потребно за испуњење неких земаљских наших циљева, треба да нам је другостепено јер су то само пролазна задовољства: “Бити слуга Божији, учити се ријечи Божијом припрема нам вјечни живот. Човјек мијења и претпоставља прах и пролазност вјечности, не разумијевајући да га ђаво куша кроз ту страст сластољубља или угађања својој палој природи.” Говорећи о другом искушењу којим је ђаво кушао Господа, Преосвећени је подсјетио да је ђаво почео да цитира Свето писмо, наравно, погрешно га тумачећи. Он је нагласио да су све секте, сви расколи, јереси, настале управо из погрешног тумачења Писма. Наиме, ђаво је извео Исуса на врх цркве рекавши: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: ‘Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом‘. Али Христос прозирући његово лукавство одговора да је у Светом писму написано: Немој кушати Господа Бога свога. Иако је то искушење узношења изнад Цркве стајало увијек пред цивилизацију људску, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је мишљења да је свој врхунац достигло у научном и технолошком развоју наше савремене цивилизације. Наиме наука и техника су напредовале и то, по његовом мишљењу, није против Бога. “Човјеку је Бог дао да ствара јер је створен као боголико биће. Међутим, у једном тренутку научници, владари, који су видјели сва та достигнућа, помислили су да могу без Бога, без Цркве, да је наука паметнија од Цркве”, истакао је Епископ Кирило, нагласивши да Бог увијек изнова подсјећа човјека да не може без Цркве и без Бога, јер Црква у себи садржи знања о пуноћи откривења Бога у овоме свијету у човјеку па самим тим и сва потребна знања. Треће искушење које је ђаво поставио пред Христа било је да ће Му дати сву власт овога свијета, што може да се тумачи као славољубље, али и среброљубље, јер се често људи саблажњавају великим имањима и таквих је било много у историји људског рода. Међутим, Господ му је рекао ријечи, које и ми сви треба да кажемо таквом кушачу који нам нуди некаква царства која он у суштини и не посједује: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи! “Треба да знамо ма колику власт да имамо у овоме свијету, били професори, господари, владаоци, да је Бог изнад свега тога. Једино нам Бог може дати лијек бесмртности. Својим домостројом спасења Он је то даровао људском роду, а на нама је да ли ћемо то и прихватити”, поучио је сабране владика. Преосвећени Епископ Кирило на крају своје литургијске бесједе казао да на основу одговора Христових на ђаволско кушање, можемо да закључимо да морамо да изучавамо Свето писмо, Свете књиге, Свете оце, јер се у њима налази сва мудрост која нам је потребна за спасење. “Ако будемо у томе ревносни, слушајући Цркву Божију, наше архипастире и пастире, увијек ћемо моћи да дамо одговор на свако кушање ма од кога долазило. Наше главно занимање је бити хришћанин, бити слуга Божији. Све остало треба да радимо, да обезбјеђујемо храну и за себе и за своју породицу, и све друге ствари, да се бавимо умјетношћу и науком, све то је Бог дао човјеку, али човјек увијек треба да зна да Господу Богу јединоме треба да се клањамо и Њему јединоме служимо”, казао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. На крају Свете службе Божије, благословећи ступање ђакона Павла у узвишени свештенички чин, Преосвећени владика Кирило је подсјетио да је отац Павле из часне и знамените куће Божовића из Црмнице. “Како већ сви добро знате, он је много присутан у медијима. На Радио Светигори је дугогодишњи сарадник, а посебну улогу је имао у интернет литијама, гдје је успјешно пренио дух Литија у интернет простор.” Владика је указао и на јеванђелску синтезу старог и новог, исказујући увјерење да ће и отац Павле управо то посвједочити својим пастирским дјеловањем и животом: “Он је као мудри књижевник који се научио Царству Божијем и износи из своје ризнице и старо и ново, што је јеванђелско правило. У преносном смислу треба знати користити савремене технологије у мисији Цркве, али не треба запоставити ни старо, што значи да ће он управо све оно што поручује преко савремених технологија примијенити и у пастирском раду.” Након Преосвећеног Епископа Кирила сабранима се обратио старјешина дворске цркве на Крушевцу, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић: “Сваки свештеник од Мојсија па до данас зна да је постављен над имањем Његовим – Господњим и да је слуга радости наше! Ми смо призвали нашега ђакона Павла на љубавну тајну свештенства, како рече наш владика Кирило, у коју га је увео наш Митрополит Амфилохије кроз своју духовну дјецу Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, администратора Митрополије црногорско-приморске и Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.” Прота Борис је нагласио да пут којим треба свештеник да иде јесте пут Митрополита Амфилохија, а то је пут истине, пут на којем свештеник нема шта да крије, већ свијетли својим примјером свима који су му повјерени: “Данас оцу Павлу могу само да пренесем оно што смо ми ђакони, свештеници, служитељи Цркве Христове научили од нашега Митрополита. А то је, оче Павле, онај пут којим треба свештеник да иде. Да оно унутрашње буде као оно спољашње, дакле, да свештеник нема шта да крије. Свештеник је, оче Павле, као жижак на свијећи на којем се укрштају Божански и људски зраци, да освијетли пут онима који су му повјерени”, поучио је новог свештеника отац Борис. На крају протојереј-ставрофор Борис Брајовић је поручио да је Митрополит Амфилохије живио и учио примјером љубави према човјеку без обзира на све, односно, примјером љубави каквом је управо Бог заволио човјека: “Не заборави, оче Павле, да се никад не жестиш и не љутиш на друге. Воли друге када немаш никаквога разлога да их волиш! Томе нас је научио Митрополит! Да волимо оном љубављу којом је Бог заволио нас!” Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. На дан светих двадесет хиљада мученика Никодимијских у Доњем манастиру Острог свету архијерејску литургију служио је епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички г. Кирило. Владици Кирилу су саслуживали протосинђел Сергије, јеромонах Владимир, јереј Бојан Радусиновић, јереј Ранко, јерођакон Зосима, јерођакон Роман. Извор: Манастир Острог
  4. Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је јутрос, на Оце, са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Литургијску бесједу одржао је ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Звучни запис беседе Он је рекао да се у недјељу пред Божић Црква сјећа Христових предака по тијелу. “То је блиско нашој традицији, јер је до скоро у свакој нашој кући било важно набрајање ко је од кога, до десет или петнаест пасова уназад. То је нешто што је заиста дошло из овог библијског предања”, рекао је ректор Цетињске Богословије. Рекао је да нас данашње јеванђеље о Христовим прецима по тијелу подучава да ако си на путу да у себи носиш сјеме спасења свијета, то не значи да ће ти све цвјетати. “Него ради оно што је пред тобом: ако си пастир буди пастир, ако си цар као Соломон онда буди цар, ако си вазал буди вазал и опет буди Божји слуга и моли се Богу… Свима је заједничко вјера у Бога”, казао је отац Гојко Перовић. На крају Литургије Владика Кирило је рекао да смо се имали рашта родити уколико наш живот сјединимо с вјечношћу. “Оце Христове по тијелу славимо зато што је из њиховог сјемена изникао Спаситељ свијета, који је свијету даровао вјечни живот. Тако су и наша дјеца један од образа нашег вјечног живота. Наша дјеца нам показују да се наш живот продужава и да ће она допунити то што смо ми евентуално пропустили да урадимо пред Богом”, рекао је он. Додао је да треба да се трудимо да својим животом угодимо Богу. “Али ако не испунимо све, наша дјеца ће то да допуне. То како важи за тјелесне родитеље, тако и за духовне родитеље исто важи. Ево, наш Митрополит, који нам много недостаје, он се толико трудио, радио можда за десеторицу, али се никад не може рећи да је све урађено. Његова духовна дјеца, сви ми заједно ћемо да продужимо његово дјело”, поручио је Владика Кирило. Након Литургије, Владика се, по древном обичају, одријешио дијељењем поклон пакетића за дјецу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило одржао је синоћ у крипти подгоричког Саборног храма Васкрсења Христовог предавање на тему „Огледи односа теологије и науке“. Предавање Преосвећеног владике Кирила у организацији братства Саборног храма, којем је прусуствовао и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изазвало је велико интересовање хришћанске заједнице у Подгорици. У уводном дијелу свог обраћања владика Кирило је нагласио да је истина једна, те не може да буде предмет теологије потпуно различит од предмета науке, јер се и позитивна наука бави истином, баш као и што је у центру теологије: Пут Истина и Живот. „Дакле оне морају да се преклапају у неким тачкама ако је наука позитивна“, казао је владика и додао да кад се говори о односу науке и теологије неопходно да се избјегну двије крајности. Прва је банализовање научних формула, док је друга крајност мистификација. Када говорите о Богу и духовним законима не можете да употребљавате неке формуле и тврдите да је тако како та формула каже, истакао је владика: „Може само да се иконично или апологетски опише неки духовни закон и да нам тај језик науке помогне и објасни неке духовне законе, да нам их приближи ако их правилно схватамо.“ Црква треба да каже шта је истина, а оно што се коси директно са Светим писмом, Светим откривењем, не може да буде истина и позитивне науке, првенствено математика, се углавном не косе са тим. Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је између осталог навео да је најбољи начин спознавања Бога – икона, образлажући да ми не можемо Бога да спознамо по суштини, али свакако можемо иконично да га представимо како су Га и апостоли представљали будући да само у Христу јединоме живи пуноћа Бога тјелесног. Стога, знајући тај бесцени дар Христа оваплоћеног, Цркви не треба наука, али науци је потребна религија управо да не би скренула са трасе Пута, Истине и Живота. Владика Кирило је у свом даљем обраћању дао посебан акценат на битност егзистенције пастирске отворености, која нужно треба да пребива у Цркви и да буде усмјерена према свим слојевима друштва. Такође је навео да науку некада морамо користити апологетски, управо у својству одбране духовних истина, будући да је језик науке близак савременом човјеку, по чему ћемо бити модерни. Како он напомиње Црква ће бити модерна ако говори о вјечним и непролазним истинама на језику који је близак савременом човјеку узимајући у обзир све чиниоце времена у којем живимо. Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је у свом другом дијелу излагања говорио о свом докторском раду ,,Петар Други Петровић Његош као хришћански филозоф“ који обрађује Његоша са аспекта дубоког сагледатеља научних законитости. У том раду владика Кирило је користио математичке примјера да би то и приближио и доказао на један прагматичан, поступачан и конкретан начин. У току тог дијела владика је користио и једноставне примјере који су на сликовит начин приближили свима присутнима повезаност и међусобно потврђивање теологије и науке. Модератор предавања био је протојереј мр Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, владика Кирило Бојовић истиче да је пред Српском православном црквом тежак задатак да надомести нестанак две духовне громаде, патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, а да ће будући српски патријарх бити симбол духовног јединства народа у отаџбини и расејању. Духовни ученик, али и пријатељ Амфилохија, владика Кирило је пристао да за нашу дијаспору осветли живот и улогу недавно преминулог митрополита црногорско-приморског. У интервјуу за „Вести“, овај епископ подсећа да је владика Амфилохије својом жртвом извео народ из „вавилонског ропства“ и „брозоморе“, што је за резултат имало враћање Црне Горе православној вери и недавно изгласавање, како истиче, Ваведењске владе слободе. Симбол јединства Нажалост, у кратком размаку, Српска православна црква је остала без две духовне громаде, патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија. То је велики ударац и за Цркву, али и за народ. – Да, у праву сте. Велики губитак и за Цркву и за народ с обзиром на углед њих двојице у народу и друштвеном животу, њихов значај и као духоносних отаца унутар Цркве, њихов значај као молитвеника пред Богом. Недостајаће нам њихов савет и поука. Они су били „Два сведока Божја или две маслине и два свећњака што стоје пред Господаром земље“ (Откривење 11, 4). Ових месеци треба да се молимо Богу и Богородици и нашим Светима да нам покажу њихове достојне наследнике. Шта би морао да буде кључан задатак будућег српског патријарха? – Некако ми је непријатно да одговорим на ово питање, јер оно свакако превазилази моју моћ перцепције. Али ипак, кад сте ме питали, да кажем да је по мом мишљењу кључни задатак будућег српског патријарха да буде симбол духовног јединства нашег народа, а ту подразумевам сва чеда наше Свете Српске православне цркве без обзира на нацију или боју коже, међу којима је највише Срба наравно, ма где да он живи и ради, у отаџбини или расејању. То је увек била главна улога патријарха српског. Митрополит Амфилохије је био не само ваш духовни отац, већ и пријатељ. Како бисте га описали у неколико реченица? – Он је био духовни отац и пријатељ многим људима. У неколико реченица веома је тешко описати митрополита Амфилохија. Био је несумњиво Божји човек, светог живота. Човек пун вере и неке унутрашње снаге, старао се посебно да му унутрашње стање душе одговара свему што ради или говори. Говорио је да уколико желимо да наша реч буде дејствена, морамо се старати да нам и унутрашње стање бића одговора ономе што говоримо или радимо. Могуће да је због тога имао велики утицај на људе. Један мудри човек у Аргентини рекао ми је да је остао задивљен како митрополита Амфилохија људи слушају и како су се све речи које је он говорио испуниле. Био је плодоносно дрво које је дало стоструки добар плод. Био нам је и духовни отац али и мајка свима онима који су свој живот посветили Богу. Носио је све наше слабости и опраштао их без икаквих епитимија. С друге стране, био је врло строг и некада са тешком речи за све оне који су нападали Цркву и покушавали да ометају њен рад. Ваведењска влада Матија Бећковић је поручио да “Бог свакога држи на земљи док не заврши оно што је започео”. Шта је митрополит оставио будућим поколењима? – Матија Бећковић је као и увек дивно говорио. Требало би доста времена да се наведе сва заоставштина митрополита Амфилохија. Више од 700 црквених објеката нових и обновљених у Митрополији, уз то је помагао црквени живот свуда где је требало и где делује СПЦ. Затим неколико десетина његових сабраних дела у којима су изложене главне смернице и завети за наш православни народ. Митрополит је оставио лични пример живота по јеванђељу који ће бити све светлији како време буде одмицало. И посебно оставио је иза себе препорођену живу Цркву и преображену Црну Гору. За оне који само мисле у економским и културним категоријама оставио је Црној Гори и њеном народу прекрасна културно-уметничка дела архитектуре и писане речи и учинио је Црну Гору атракцијом верског туризма. Благословио је на крају господина Здравка Кривокапића, човека пуног вере и знања, да преузме кормило власти у Црној Гори. Тако смо и добили нову Ваведењску владу. Слажете ли се да је управо заслугом Амфилохија враћена вера у Бога у Црној Гори? – Наравно да је улога митрополита Амфилохија била централна. Али треба рећи да православна вера у Црној Гори никада није ни угаснула. Стари митрополит Данило (Дајковић) је говорио да је његов задатак да сачува запретан огањ вере, а да ће доћи други после њега који ће тај огањ вере запалити. Тако се и догодило. Наравно да је митрополиту Амфилохију ишло наруку и време у којем је деловао, које је било време духовне глади и обнове, а и сила Божја му је била у помоћи. Све што је урадио радио је уз помоћ својих сарадника, несумњиво на првом месту епископа Јоаникија. Камењем на светињу Сведок сте тога. Како му је то успело? – Он је прво стекао прекрасно богословско образовање у многим великим теолошким центрима Истока и Запада. А затим је то знање на Светој Гори и другим светим местима посолио сољу истинске духовности и смирења, поред ногу преподобног Јустина, старца Пајсија, старца Порфирија и других. Прво је себе просветио и осветио, а онда је кренуо да освећује друге. Даље, кључно је, мислим, што се он жртвовао без остатка за то дело. Он није имао ни минута приватног живота. Говорио нам је да је одмор за људе из света и никада није имао ниједан дан одмора. А како каже Његош “прегаоцу Бог даје махове”. Ту његову жртвеност људи су осећали и поштовали и следили су за његовим примером. Сарадња са патријархом Павлом, патријархом Иринејом, духовним чадима оца Јустина епископом Атанасијом, епископом Иринејом и другим архијерејима наше и других помесних цркава, сигурно га је крепила и давала нову снагу. Ово вас питамо и зато што сте и сами духовно сазревали у време прогона српског свештенства у Црној Гори. Многи су заборавили са чим се митрополит сусрео када је преузео Митрополију. Можете ли им “освежити памћење”? – Нека ми нико не замери ако промашим неке цифре, али кад је митрополит Амфилохије, још за живота митрополита Данила, преузео кормило Митрополије у њој је било свега десетак свештеника, нешто мало монаштва и врло мало одважних верних људи који су, упркос забранама атеистичких власти, посећивали ретке активне храмове и молили се Богу. На Цетињу и не само на Цетињу је митрополит дочекан каменицама и пљувањем у буквалном смислу. Несумњиво је митрополит свима њима опростио и за њих се молио, али треба рећи да ниједан од тих људи који су каменовали Цетињски манастир није лепо и мирно завршио свој живот. Било је, наравно, оних који су и у тим тренуцима били уз Цркву и митрополита. Тешко време атеистичког мрака било је тада у Црној Гори и како каже Свето писмо “Народ који седи у тами виде светлост велику, и онима који седе у области и сени смрти, светлост засија” (Матеј 4, 16). Људима који су били у том атеистичком и богоборном мраку засијала је светлост јеванђелске проповеди. И видимо данас да је митрополит својом жртвом извео народ из “вавилонског ропства” или, како је он волео да каже, исцелио га од “брозоморе”. После њега на стотине православних храмова од којих први пут у историји Црне Горе два монументална прекрасна храма у Подгорици и Бару. На стотине свештенства и монаштва, а верном народу ни броја се не зна што су најсликовитије показале недавне Свете литије у Црној Гори. Те литије су како је говорио митрополит “слиле страву” то јест ослободиле људе од страха и учиниле да људи на изборима сруше једнопартијску диктатуру и тоталитаризам једног човека. Тако смо и добили Ваведењску владу слободе. Поштовао људску слободу Шта је митрополит тражио од људи? – Од људи је тражио веру и страх Божји. Није био цепидлака и супервизор који беспоговорно тражи да се изврши оно што је он рекао. Поштовао је људску слободу и трудио се да надахне људе, највише сопственим примером, да делају за сазидање Цркве заправо да се уграде у Цркву која је тело Христово. Умео је да оцени и награди свачији истински труд, али је све нас учио да главну награду треба очекивати пре свега од Бога. Праведан гнев Знао је и митрополит и да “загрми”. Шта га је љутило? – Не бих рекао да је то била љутња. То је био праведан гнев против тих људи који су ометали црквени живот, или који су отворено ратовали против Цркве покушавајући да окрње њен углед. Борио се за јединство наше помесне Цркве и свеправославне Цркве и самим тим био је против оних који су то јединство угрожавали. Било му је далеко осуђивање, увек је налазио оправдање за човека, и кад се гневио био је то гнев усмерен на лоше дело, или реч, или намеру а не против личности која је то радила или говорила. Отац и мајка Какав је Амфилохије био приватно? – Био је прави духовни родитељ и отац који уме да покара, али и мајка која зна да утеши. Молитвеник који је мало времена одвајао за сан, непрекидно је читао и писао. Учио је непрестано и из књига, али и од људи са којима се сусретао, знао је стално да понавља неке реченице које су му се допале из сусрета са 1удима разног профила и знања. ОВАКАВ ЈЕ БИО АРХИЕПИСКОП ЦЕТИЊСКИ Сузе на Ловћену На нашу молбу, епископ Кирило се присетио и неколико лепих прича – анегдота везаних за живот митрополита Амфилохија. Прва је везана за недосањани сан о Ловћенској капели. – Митрополит је само једном био на Лов}ену. Био је веома виталан и лако се пео на планине тако да га ми млађи нисмо могли стизати. Кад је дошао до тунела који води до маузолеја рекао је да је то много ружно као да су распорили утробу Ловћена дивне планине. Није хтео да иде кроз тунел па смо прошли некаквом стазом поред тунела. Дошавши у маузолеј и на гроб великог Његоша – ловћенског тајновидца он је плакао и говорио да је Његош тамо утамничен. Жељу да поред маузолеја, јер тамо има места за то, врати Ловћенску капелу однео је са собом у гроб. Читао у колима Владика Кирило истиче да је митрополит Амфилохије на сваком месту показивао своју бригу за народ. – У колима, кад сам га возио он је читао и уопште никада није давао примедбе на нашу лошу и брзу вожњу. Био је право јагње Божје. Посебно како је старио био је све мекши и мекши. Опомињао нас је да не ружимо друге возаче који су правили грешке и нервирали нас. Увек кад наиђемо на старицу или старца који иду пешице говорио је да их примимо у кола, имао је невероватан осећај за старе људе, вероватно видећи у њима своје родитеље. Онда је он са њима разговарао и после често понављао лепе поуке које би од њих чуо. “Долеће” црква на Румију Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички, се посебно сећа градње цркве на Румији. – Био сам са њим у хеликоптеру “газела” који је летео поред транспортног хеликоптера који је изнео Цркву Свете Тројице на Румију. Ја сам све снимио камером. Радовао се као мало дете када је Црква била готова. Говорио је да је тако речено и у пророштву да ће Црква “долећети на Румију”. Против абортуса Владика Кирило сведочи да је митрополит Амфилохије спасао многу децу у утроби мајке од абортуса. – Једној госпођи која је хтела да абортира, иако је њен муж и њена породица била против тога, рекао је да роди то дете за њега и да ће се он старати о детету. Имао је невероватан утицај на људе. Госпођа га је послушала и родила здраво мушко дете. Митрополит је често посећивао ту породицу. “Старац и звоно” Међу оним најлепшим сећањима владике Кирила које сведоче о преданости Амфилохија вери и народу је она о “старцу и звону” из Јужне Америке. – У граду Венадо Туерто је живео старац Митар Гвозденовић пореклом из Црмнице. Имао је много деце и унучади. Он је био најстарији живи Србин-Црногорац у Аргентини. Упокојио се и он 2020. у 98. години на празник Светог Илије пророка. Митрополит га је много волео и кад год је био у Аргентини га је посећивао. Знао је ђед Митар да пева једну гусларску песму о краљу Александру за коју је митрополит говорио да је вћ} заборављена код нас. Ђед Митар је од митрополита тражио да му донесе звоно за Цркву Светог архангела Михаила (то је крсна слава Гвозденовића) коју су они саградили у граду Венадо Туерто. Митар је рекао: “Многи су ми обећали звоно али су ме сви слагали и бојим се да ћеш ме и ти слагат…” Међутим, митрополит Амфилохије је набавио то звоно у Русији и не марећи за многе перипетије доставио га ђеду Митру у Аргентину. Сада то звоно звони за душу њих обојице. Васељенски задатак Вест о смрти Амфилохија затекла вас је на служби у Буенос Ајресу, епархији коју је управо он основао? – Да. Митрополита Амфилохија сматрамо иницијатором оснивања те најмлађе епархије Српске православне цркве. Кроз оснивање те епархије, СПЦ је постала заиста васељенска Патријаршија присутна на свим континентима. То показује и једну његову карактеристику, да је увек имао тај васељенски поглед на Цркву. Знате, спасење људског рода, а ја сматрам и сваког човека понаособ, јесте глобални васељенски задатак. Често кажем да се Митрополит и упокојио у овој глобалној пандемији управо због те његове васељенскости. Сви људи који су га макар једном видели у Јужној Америци дочекали су вест о његовом упокојењу са сузама у очима. Да ли сте имали прилике да се чујете са митрополитом док је био у болници? О чему сте разговарали? – Ја сам се редовно интересовао о његовом здрављу, али га нисам звао не желећи да га ометам и додатно напрежем. Међутим, и то је још једна његова карактеристика – брига за све Цркве, он је мене звао баш на дан Светог апостола Јакова Алфејева, недељу дана пред своје упокојење. Управо на тај дан он је дошао први пут у Аргентину и тај дан ми славимо као дан наше Епархије. Ја сам био лично потресен његовим измученим гласом и нисам много говорио. Митрополит се интересовао свим питањима повезаним са нашом мисијом, обећао ми додатну помоћ, био је веома поносан што на северу Аргентине, по његовом благослову приводимо крају градњу Храма Свете Тројице који у основи садржи триконхос древног Храма петог века из манастира Златица близу Подгорице. Корона не бира Показало се да пандемија ЦОВИД-19 не бира? И сами сте оболели. Како сте? – Хвала на питању, добро сам. Ковид је опака болест посебно опасна за органе дисања. Борба је била озбиљна, али уз Божју помоћ и лекара КБЦ Подгорица, којима дугујем посебну благодарност, успео сам да прођем без тежих последица по здравље. Чули сте тврдње да се највећи број црквених великодостојника заразио управо на сахрани митрополита Амфилохија? Како одговарате? – Знате како, када вам умре неко ко вам је драг, родитељ или драги пријатељ, у том тренутку ви хрлите да се опростите са њим не марећи за опасност. Тако је народ и спонтано поступио на сахрани митрополита Амфилохија и похрлио да се опрости са својим духовним родитељем. Мислим да је Божја благодат на тој величанственој сахрани, на којој би било много више људи да није било пандемије, сачувала људе од било какве заразе. Треба захвалити свим институцијама државе што су имали разумевања за такво осећање народа и што у вези с тим догађајем није процесуиран ниједан човек. Онима, пак, који тврде другачије можемо да поручимо да не говоре речи које не могу да докажу. Разговарао: Ђорђе Баровић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Свети Николај мирликијски чудотворац, торжествено је прослављен у Бару, који стоји наспрам града Барија, у коме су похрањене мошти овог великог светитеља. Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички Кирило. Након светог причешћа, Владика је подсјетио народ на то да је Свети Никола веома поштован у читавом свијету. ”Руси за празник Светог Николе кажу да је мали Божић, Срби га прослављају као најбројнију крсну славу, на Западу воле да га зову Божић Бата или Санта Клауз, у сваком случају, у сваком народу, до крајева земље, слави се име тог угодника Божијег”, рекао је. Поменувши ријечи Христове из Јеванђеља, о спасењу када је рекао да је спасење људима немогуће, али је Богу могуће, рекао је: ”Чуо сам ових дана да је један од гордих владара данашњег времена којих има много, умислио да је нашао пилулу бесмртности. морамо га разочарати и поручити му да таква пилула не постоји, и да би му боље било да прими пилулу смирења, да би се смирио и спознао да је прах”, рекао је и додао да је било пријеко потребно да се син Божији оваплоти и прими нашу природу да би је преобразио и вратио у њедра нашега општега оца, који је и Творац свега. ”Једини лијек бесмртности је смирити се и примити домострој спасења, јединога и јединственог Спаситеља све твари, Господа нашега Исуса Христа. А како се то ради? То нам показују, ако добро изучимо, житија наших светих”, нагласио је Владика Кирило, додавши на је прави примјер житије Светог Николе, кога данас прослављамо. Још једном је подвукао да спасење није лака ствар, а да би боље приближио ову мисао, навео је детаљ из филма Андреј Рубљов, тачније сцена изливања звона. ”Када су хтјели да излију то звоно, ископали су велику рупу у земљи, затим су направили калуп од прућа, глине, и других материјала, а затим се све то затрпа, остави се мали овор на врху и кроз њега се сипа усијани метал и када се успе, он формира звоно. кад се то охлади, скида се калуп и остаје дивно изливено звоно, предвиђено за слављење Бога”, подсјетио је на ову сцену Владика Кирило и додао: ”Тај лијепи примјер ливења звона, може нас научити како се догађа тај наш препород кроз Свете тајне Цркве”, казао је, додавши да је наново рођење једини начин уласка у Царство небеско, никаква пилула или прах. Владика Кирило је указао на врлине Светог оца нашег Николаја, на које треба да се угледамо, ревност у молитви, посту, и другим добродетељима којима човјек сам себе освјећује и ставља пред Бога. Осврнуо се на живот и епископску службу Светог Николаја мирликијског, и још једном подсјетио на врлине овог светитеља на које требамо да се угледамо, међу којима је ревност за правду Божију, али и за правду на земљи. ”Чудесно је то како је један смртан човјек чинио таква чуда у своме животу. Васкрсавао мртве, исцјељивао болне, смиривао буру на мору, а да се није погордио”, нагласио је Владика Кирило рекавши да то показује величину његовог смирења, како нас и Апостол Павле позива, када каже да треба да сматрамо да смо мртви гријеху, а живи у Господу Исусу. ”Нека би тако и било са свима нама, драга браћо и сестре”, рекао је и честитао славу свим данашњим славарим, са жељом да Свети Никола свима буде узор у хришћанском животу и да, читајући његово житије, узрастамо у врлинама које је он имао. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је са свештенством данас, 14. новембра, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, Свету архијерејску литургију у манастиру Дуга Морачка код Подгорице. Звучни запис беседе У архипастирској бесједи Преосвећени владика је казао да нам данашњи празник открива и кроз Посланицу Светога апостола Павла, да је Црква Божја кроз сва времена па и прије Христа и до краја времена, присутна у овом свијету. Као што је тијело нашег Господа за вријеме Његовог живота давало исцјељења приликом додира, тако и Црква, као тијело Његово која пребива у овом свијету, даје исцјељења када је се неко дотиче са вјером. Наглашава да Господ не даје само механички исцјељење од болести, већ попушта неке болести и страдања на људски род, да би га васпитао и кроз то привукао Себи. “Циљ исцјељења је добијање неког дубљег духовног исцјељења, отварања духовних очију код човјека, да човјек кроз тај дар, који му даје Бог, узрасте у вјери”, бесједио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички, подсјетивши да се дешавало да Господ исцјељује и неблагодарне људе, као 10 губаваца од којих се само један вратио да заблагодари Богу. Дар исцјељења даје Дух Свети у Цркви својој, али, казао је, немају сви тај дар. “Неко има дар учитељства, неко исцјељења, неко други дар, како то говори апостол Павле у данашњој Посланици, али пошто смо сви једно тијело, значи сви имамо заједнички те дарове.” Подсјетио је да многи светитељи у току земнога живота нијесу вршили никаква чуда, али послије њиховог упокојења, пошто су они живи у васкрслом Христу, многа чудеса се молитвама које им упућујемо, пројављују од њихових светих моштију. Владика Кирило је нагласио да Црква чува дар исцјељења, као и све друге дарове које Дух Свети даје, у својим њедрима и дијели како Бог по свом Промислу зна и умије и “то морамо да имамо у виду и у вријеме ових глобалних страдања, које трпи човјечанство од ове нове болести” (пандемије ковида – 19). “Човјек Божији подноси све, и болести и радости, заједно са својим народом, и зна да је Бог врховни љекар и то Црква посебно у овом времену треба да свједочи. Наравно, ми смо захвални за све напоре медицинских радника, који жртвују своје животе за ближњега и труде се колико могу да помогну, иако у многим случајевима не успијевају јер је људско знање ограничено. Ми као Црква треба да свједочимо, а то свједочи и њена историја, да су све болести, пандемије, епидемије, у крајњој линиј завршаване молитвом пред иконама Богородице и другим светима. Бог је тај врховни љекар душе и тијела, који има љекове од свих болести па и од најтеже, смрти, која је ушла у људску природу због човјековог непослушања.” Поручио је да чувамо себе колико можемо јер не треба се излагати опасности превише, али да увијек треба да будемо доступни ближњему, његовим невољама. “Молимо се за наше ближње, помолимо се да ова пошаст што прије престане, и да се људи врате свом нормалном животу”, казао је Преосвећени и појаснио да је Господ и попустио ову пандемију па макар она била и вјештачки изазвана, да би нас вратио духовним вриједностима и покајању, које је увијек врата за Царство небеско, вјечни живот. Заблагодарио је Светим чудотворцима, бесребреницима који су, како је казао, увијек са нама и који нас подсјећају да дар исцјељења чува Цркву своју у њедрима, а она га кроз молитве, кроз Свете тајне, даје, “пазећи нарочито да не баца Светиње пред псима и пред свиње”: “И да не откривамо Свете тајне људима непосвећеним јер ето и у новинама излазе разни чланци којима ти људи, који не размију што је од Духа Божијег, него знају само што је тијело, критикују начин како се ми причешћујемо итд.” У даљем обраћању је нагласио и да је та Тајна за вјерне, а није за невјернике: “Они ако су невјерни, нико их не приморава да учествују у тој Светој тајни. А Црква свакога призива, не приморава, да учествују у тој Светој тајни, и осјете да је благ Господ и да је моћан као васкрсли Господ, који нам се даје кроз своје Свете тајне да исцијели све недуге наше природе, па и најтежу – смрт која је ушла у људски род због непослушања.” На крају је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило благословио славске приносе и честитао славу игуманији мати Јовани и сестринству ове свете обитељи, и пожелио да много година буду светионик вјере, чудеса Божијих и исцјељења. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. У саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици јутрос је, на празник Светог Димитрија Солунског – Митровдан, служена заупокојена Архијерејска литургија са седмодневним поменом блаженоупокојеном Архиепископу цетињском Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Богослужио је Епискјоп буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством саборног храма, уз молитвено учешће вјерног народа. У литургијској бесједди Владика Кирило је рекао да данас прослављамо великог светитеља Божијег Светог Димитрија Солунског, који није само покровитељ овога грчког града него и многих других градова, цркава,. манастира, породица и области у православној васељени. “Свједочио је Христа у давном четвртом вијеку у времену царовања цара Диоклецијана, у народу запамћеног под именом проклети цар Дукљан, великог гонитеља хришћанске вјере. Свети Димитрије4 је био у то вријеме управник солунске области. Велики је ударац био за цара да му један управитељ области буде хришћанин. Зато је наредио мучење и зато је Свети Димитрије мученички пострадао”, подсјетио је Владика Кирило. Владика је данашњим свечарима честитао крсну славу. Казао је да је Свети Димитрије непрестано са нама, као и сваки светитељ над којима друга смрт нема власти. “Свети Божји људи умиру једном смрћу, али друга смрт нема над њима власт јер они царују са Христом док се не сврши пуноћа времена. А онда без суда прелазе у вјечни живот у којем се већ и сад налазе”, рекао је Владика буеносајрески. Говорећи о свом у нашем духовном оцу, блаженопочившем Митрополиту Амфилохију рекао је да вјерује да ће он бити прибројан великим архијерејима наше Митрополије Светопм Петру Цетињском и Светом Петру Другом Тајновидцуу Ловћенском и заједно с њима постати покровитељ Црне Горе. Рекао је да треба објективним очима гледати на Митрополитово дјело, како нико не би могао да приговори како на њега гледамо субјективно. “Говоримо о њему гледајући на то како је Црква – невјеста Христова била у Црној Гори кад је оно дошао на престо цетињских митрополита”, казао је Владика и подсјетио на то како је тада у Црној Гори било мало свештеника, а храмови су били разруиушени и запуштени. Казао је да је то била у неком смислу апокалиптична слика Цркве тих година. “Последица су били разни богоборни гонитељи Цркве нашега времена, атеисти који су такође имали тај опаки дух проклетога цара Дукљана, како је то волио често да каже Митриополит Амфилохије. И он се као и Свети Димитрије у току свог живота борио против тог опаког духа”, рекао је он. Владика Кирило је рекао да смо свједоци његовог непрестаног и неуморног тридесетогодишњег рада на духовној обнови Црне Горе. “И послије тридесет година неуморног рада, ево, видимо његове резултате. И сваки непристрасни посматрач објективним очима може да види седам стотина храмова, манастира, црквених домова изграђених у том периоду, неколико стотина свештеника, свештеномонаха, монахиња, монаха. А о вјерном народу ни броја се не зна, што су најочигледније и најљепше показале те дивне свете литије, које су прошле овом благословеном земљом почетком године и подсјетиле нас на улазак Господњи у Јерусалим”, нагласио је Владика Кирило. Тај улазак у Јерусалим, казао је Владика, је ознаменовао могуће пророчки брзу кончину нашега блаженог сшпомена Митрополита Амфилохија. Нагласио је да је Митрополитов одлазак од последица свјетске пандемије ковид 19, по његовом увјерењу, порука од Бога да се Митрополитова личност не може ограничити границама Црне Горе. “Јер је он био васељенски човјек. И о томеи ја могу посвједочити. Разговарао сам са многгим људима у Јужној Америци који су Митрополита Амфилохија видјели једном или су га можда и боље познавали. И сваки од њих је о Митрополиту говорио са сузама. Невјероватан утисак је на њих оставила личност Митрополита Амфилохија”, истакао је Епископ Кирило. Казао је да је Светим Божјим људима и васељена тијесна и подсјетио да је Митрополит управо то говорио онима који су му предлагали да се учлани у владајућу партију – да му је васељена тијесна. “Јер се они читавог живота отимају за Царство небеско, за тај будући живот”, подсјетио је он. Владика је подсјетио да су се у дан престављења Митрополитовог уздрмали и темељи древне земље Смирне. “Измирне земље на границама Грчке и Турске. Знате да је тога дана тамо био земљотрес. Господ је кроз то хтио да нам каже да и твар реагује када свети човјек одлази са ове земље. Управо на Митрополиту Амфилохију су се оствариле ријечи из Откривења Јовановог. Он је заиста остао вјеран до саме смрти и не сумњамо да му је Господ дао вијенац живота и да над њиме друга смрт нема власти” рекао је он. Подсјестоио је на ријечи кошаркашког аса Николе Миротиића који је рекао поводом Митрополитовог упокојења: До јуче си био смртан, а сада више нијеси. “Управо те ријечи то значе, дарага браћо и сестре – да свети Божји људи не умиру другом смрћу, него светитељи царују са Христом до краја свијета и вијека”, закључио је Владика Кирило. Након Литургије су прво благосиљани колачи данашњих славара, а онда је Владика Кирило са свештентвом служио помен на гробу Митрополита Амфилохија. Семодневном помену Митрополиту Амфилохију присуствовао је и наш прослављени кошаркашки ас Владе Дивац. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  10. -Засада имамо мисију у Аргентини, Чилеу, Бразилу, Венецуели, Доминикани, Еквадору, Перуу, Колумбији, Панами, Гватемели, Костарики, Салвадору и Мексику, за часопис Слово из Кичинера, Канада, каже владика Кирило. Његово Преосвештенство буеносајрески и јужноцентралномарички Српске Православне Цркве г. Кирило радо се одазвао на позив да говори за часопис Слово из Кичинера, Канада. Ваше преосвештенство какве утиске носите са недавне посете српској заједници у Канади? -Прво користим прилику да поздравим вашу Редакцију и читаоце са текућим празницима у свјетлости Васкресења Христовог, које ни сјенка коронавируса не може помрачити, и да вам се захвалим што сте одлучили да овај разговор урадите баш са мном. Драго ми је да је моја посјета благословеној земљи Канади прошла запажено и још драже ако су моје ријечи некоме биле инспиративне. Мој добри домаћин преосвећени епископ Митрофан са сарадницима и вјерницима свакако се потрудио да ми боравак у Канади учини што пријатнијим, и свима сам им необично захвалан (нећу да наводим сва имена да не бих некога заборавио). Као што рекох, цијела моја посјета Канади била је под сјенком те пандемије која се ширила свијетом, међутим то није нимало умањило мој лијеп доживљај цијело вријеме моје посјете. Осјећао сам се као код куће јер сам заиста био окружен пријатељима, браћом. Срби у Канади су сасвим очували своју културу, језик, традицију и што је нарочито важно своју православну вјеру. То свједоче многи дивни Храмови урађени Богу и његовим светим угодницима. Било је заиста лијепо видјети те огромне храмове са лијепом архитектуром, упознати толико нових сродних душа, боравак у манастиру Светог Преображења Господњег у Милтону у току Четрдесетнице је такође незаборавно искуство. Поред свег гостопримства које сам доживио, епископ Митрофан, његови сарадници и вјерници су такође издвојили значајну материјалну помоћ за мисију наше Српске Православне Цркве у Средњој и Јужној Америци, на чему сам им посебно захвалан. За развој Српске Православне Цркве у Јужној Америци, како сте навели на једном предавању, битан је и догађај из 1945. у Словенији кад су комунисти код Зиданог Моста убили 120 српских свештеника и око 10.000 Срба. У истом периоду страдали су и усташе код Блајбурга у Аустрији. Како видите одлуку Католичке цркве да у Сарајеву одржи помен њима а да никад није осудила покољ наших људи код Зиданог Моста, у Јасеновцу, у Броду на Дрини, у логору Јадовно, нити у многим другим мјестима? -Да, сваки злочин, а нарочито тако масован, је васељенски и има васељенски значај. Ко убије једног невиног човјека, као да је све људе побио, пише у једној мудрој књизи. Ја нијесам историчар али процјене цифара неких историчара су у горњем случају много веће. Било како било, то је свакако утицало на ситуацију у нашој емиграцију по свему свијету, па и у Јужној и Централној Америци гдје би број свештенства и вјерног народа, да није тог злочина, био много већи. Тај злочин се десио и пред лицем цијеле хришћанске Европе (која је одавно умрљала тај епитет хришћанска) и тадашњег свијета и остао некажњен иако се знало ко је тако нешто тада могао да нареди. Зато немојте да нас чуди ни данашње понашање неких институција или држава према нашим жртвама из Другог свјетског рата. Слава Богу што је у нашем народу и Цркви сазрела свијест о поштовању и сјећању на те жртве. Наша Православна Црква је увијек имала поштовање према свакој невиној жртви из било ког народа или вјере, и у том духу је васпитавала и васпитава своје вјернике. Што ради Католичка црква данас није моје да судим, она има право да поштује и опоје своје невине жртве ако их је било, али исто тако мислим да би требало и да призна и поштује жртве других народа и вјера. У конкретном случају Блајбурга и миси Католичке Цркве по том поводу, могу само да наведем један веома оштар протест нашег дабробосанског митрополита Хризостома, који у том чину види покушај ревизије историје и оправдање злочина које је НДХ извршила, (поред осталих) и на територији Босне и Херцеговине, позивам читаоца да погледају сајт Дабробосанске епархије по следећем линку: http://www.mitropolijadabrobosanska.org/vijest1687.html. Како се види из тог чланка од таквих покушаја рехабилитације усташке идеје ограђује се и добар дио католичке јавности у Аустрији и чак Хрватској. Можете ли нам укратко дати карактеристике Епархије на чијем сте челу? -Епархија буеносајреска и јужноцентрално америчка је званично основана 2011. године од стране Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве на иницијативу митрополита Амфилохија који је био тадашњи администратор те епархије. Прије митрополита Амфилохија на тој њиви Господњој трудили су се многи свештеници, а такође и два епископа, британско-скандинавски Доситеј, који је тада био архимандрит, и канадски Митрофан, који је доста дуго радио на мисији наше Цркве у Јужној и Централној Америци, као тадашњи Епископ источноамерички. Сви су они дали велики допринос мисији наше Цркве на тој огромној територији. Крајем 2014. године на позив митрополита Амфилохија дошао сам у Буенос Ајрес као архимандрит и врло брзо 2018. године сам постао и први епархијски архијереј новоосноване мисионарксе епархије Српске Православне Цркве, што је и велика част али и обавеза и нимало лак задатак. Засада имамо мисију у Аргентини, Чилеу, Бразилу, Венецуели, Доминикани, Еквадору, Перуу, Колумбији, Панами, Гватемели, Костарики, Салвадору и Мексику (које нам је одскора припојено јер је раније било у саставу Епархије западноамеричке). Сам списак тих земаља, ко познаје добро прилике и растојања међу њима говоре о томе да то све није лако надгледати и обилазити а посебно је тешко материјално помагати. Али уз помоћ Митрополије црногорско- приморске, епархија наше Цркве у Сјеверној Америци и Канади, и других епархија наше Цркве, као и донацијама добрих људи, ми се трудимо да унаприједимо црквени живот, да призовемо што више људи покајању и православној вјери, да штампамо књиге и часописе на мјесним језицима, да градимо и обанављамо храмове и манастире, да имамо своја интернет гласила и друго. Чули смо да Вас радо прихватају нека домородачка племена? -Па већ у времену када је епископ Митрофан био задужен за тамошњу Цркву, пришли су нам свештеници и људи из мјесног становништва са сјевера Бразила, провинција Пернамбуко са главним градом Ресифеом. Тамо данас имамо двије парохије и један манастир, са тенденцијом пораста броја вјерника. Касније, у вријеме митрополита Амфилохија, основали смо парохије у Еквадору, Колумбији и Перуу, гдје су махом вјерници из домаћег становништва. Тих појава је све више, наше је да сијемо добро сјеме ријечи Божје свуда и поред пута, и на каменитом тлу и на доброј земљи па ће се Бог постарати да никне и порасте и да добре плодове. Можете ли описати како изгледа крштење домороца по канону Српске Православне Цркве? -Обична пракса наше Цркве да крштење зависи од стања и духовног узраста онога који се крштава. Тако ако човјек никада раније није имао додира са хришћанством онда се он крштава пуним чином крштења и миропомазања, уз извјесну катихетску примрему прије крштења. Ако је, као што је то у већини случајева, човјек већ крштен у Католичкој цркви или био у некој од деноминација протестантизма, онда се он прима у Православну Цркву икономијски кроз покајање, читање православног исповиједања вјере и миропомазање, а понекад, по жељи онога који се крсти и пуним крштењем. Нешто из биографије: приликом постављења, патријарх Иринеј је Вама честитао на животном избору да се определите за свештеника - монаха, а да оставите каријеру научника математичара. Шта је пресудило у Вама да донесете такву одлуку? -Истина је да сам се прије много година година бавио природним наукама, посебно математиком, и те науке су ми доста тога откриле о природи, то јест творевини, а самим тим и о Творцу. Природне науке су лијепе и садржајне али ни једна наука не даје човјеку информацију о кључним питањима човјекове егзистенције овдје на Земљи: о бићу, о смислу живота, о настанку живота, о смрти, о будућем животу... Одговоре на та питања нашао сам у хришћанској теологији. Уједно је на мене утицало све то што се у задње вријеме догађа са нашим православним народом на Балкану, и тражећи начин како бих најбоље помогао своме народу одлучио сам да принесем моје лично покајање Богу и да кренем путем монаштва. То су примијетили моји духовни родитељи и ево сада сам, сигурно незаслужено, епископ Српске Православне Цркве. За развој Српске Православне Црквеу Северној и Јужној Америци постоји низ заслужних људи поријеклом из Црне Горе - Свети Мардарије, митрополит Амфилохије, владика Кирило: шта је ту поука? -Да. У вријеме Светог Мардарија, између два рата, прича у вези црквеног живота у Јужној Америци није била још актуална, а и није било модерних средстава комуникације као данас. Иначе би Свети Мардарије сигурно уградио и Јужну и Централну Америку у свој Устав Српске Православне Цркве за Америку и Канаду, којим је он желио да обједини православне људе нашег поријекла који живе на америчком континенту. Свакако да је он један од истакнутих мисионара, наравно не једини, на територији Америке и својим животом и молитвама дао је велико надахнуће и подршку свим будућим мисионарима на овом континенту. Част нам је што је он са подручја љешанске нахије, успио надахнут Христом да крене од Црне Горе, преко Србије, Русије и стигне чак до Америке и тиме покаже да је заиста васељенски човјек и да за њега не постоје земаљске границе између држава и народа у проповиједи Христове Ријечи. То је посебно важно у времену када неки људи који се праве побожни, а силе вјере су се одрекли, у Црној Гори покушавају да из уско националних, властољубивих и личних интереса праве неке своје приватне цркве које немају никакве везе са Христовим Јеванђељем, већ те и такве ”цркве” представљају пут погибли за све оне који ту идеју слиједе. Слава Богу што нам је и у ово вријеме Бог даровао доброг пастира митрополита Амфилохија (и његове сараднике) који иде путем Светог Мардарија и путем Светог Василија и Светог Петра, то јест путем Христовим. Он је и поред многих обавеза које има у Црној Гори успио да нађе времена да потражи ”изгубљене овце дома Израиљева” и на јужноамеричком континенту. Свакако да је његов допринос огроман за обнову црквеног живота овдје. Поред тога што је основао многе парохије наше цркве у Јужној и Централној Америци он је и приложник обнове и изградње храмова и манастира који ће у будућности бити ти светионици око којих ће се окупљати наш народ овдје а и сви они који су жељни Истине Христове. Мој допринос је скроман, о томе нека говоре други и другом приликом. Желио бих да се још једном захвалим на Вашој пажњи према мисији наше Цркве у Јужној и Централној Америци чиме сте показали да имате истанчан осјећај за највеће јеванђелске врлине милосрђа и љубави. Основну суштину сваке проповиједи било ког мисионара Цркве Христове од апостолских времена па до данас чини блага вијест о побједи Живота над смрћу. Тако упркос свим пандемијама, болестима, страховима од смрти, ми кличемо још једном и много пута: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! Режим у Црној Гори отуђен од народа Будући да сте пореклом из Црне Горе, како се тамо осјећају данас Ваши сународњаци, искрени припадници Српске Православне Цркве и како видите догађаје тамо? Свједоци смо да се у Црној Гори дешавају чудесни и у драматични догађаји који се тичу цијелог нашег народа и који су на Балкану условили у прошлости да многи наши људи потраже егзистенцију на неком другом мјесту па и овјде у Канади. Тамо је на дјелу својеврсна борба за очување Православне Цркве и вјере али и истине и правде те основног људског достојанства и слободе. Слава Богу, још увијек је то само мирно изражавање незадовољства од стране угњетеног вјерног народа, па иако тамо хапсе и туку епископе и свештенике и вјерни народ, надамо се да ситуација неће ескалирати. Корумпирани режим у Црној Гори који је отуђен од народа, зарад очувања власти и дијелом неправедно стеченог иметка, труди се на сваки начин да у народу посије сјеме раздора (националног, вјерског...) како би завадио и владао или да, такође, посије страх и панику (режим је користио чак и појаву нове пандемије) по старом правилу свих диктаторских система. Имамо ми на Балкану то искуство и из прошлости, па се зна о чему говорим. Али са друге стране митрополит Амфилохије, епископ Јоаникије, епископ Методије, са свештенством и монаштвом и вјерним народом показали су да су тврд орах, и заиста са величаственим литијама са паролом Не дамо светиње! зазвонили као огромно Христово звоно које се чуло са краја на крај свијета. И још се више и даље чула парола Живот дамо светиње не дамо! коју је народ узвикивао на празник Светог Василија Острошког, показујући да је са Светим Василијем и са светом Црквом његова вјера јача од пандемија и страхова па и од смрти. Такав народ се не може побиједити. Благослов Фонду „Свети Макарије“ Замолили смо владику Кирила за мишљење о иницијативи часописа Слово за оснивање фонда који бисмо назвали Свети Мардарије, а чији циљ би био да материјално помажемо епископијама и парохијама Српске Православне Цркве које се у борби за развој наше Цркве и вере сусрећу са материјалним потешкоћама. -Свакако да подржавам ту идеју и дајем мој благослов за то. Свети Мардарије је посебна појава у животу наше Цркве у Америци. Говорило се: Мардарије цркву гради, а умире од глади. Његов примјер бескомпромисног служења Богу и ближњему подсјетио нас је у двадесетом вијеку да идеали који су водили многе подвижнике Цркве Христове кроз вјекове нијесу неке старе приче давних времена него да се њихови подвизи могу поновити и данас. Наша Црква је то препознала и на предлог Његовог Преосвештенства Епископа г. Лонгина се догодила и канонизација владике Мардарија у лику светих наше Цркве. Свети Мардарије је најбољи примјер свим мисионарима Цркве Христове, примјер жртве и састрадавања ближњем. Мислим да би ви требали да тај предлог поднесете Епископском савјету за Сјеверну, Средњу и Јужну Америку чији је предсједник епископ Лонгин и у који улазе сви архијери Српске Цркве на америчком континенту и увјерен сам да ће тај предлог бити усвојен. Мисију вршити кроз Светога Духа -Православна Црква у Јужној Америци може да претендује на један мали постотак становника, рецимо 2 одсто - изјавио је владика Кирило недавно у Виндзору, како пише „Источник“. То је опет велики број, јер је Јужна Америка многољудна. Тамо постоји велика шанса за нас због тога што је Католичка Црква у разним проблемима и народ тражи алтернативу. Међутим, не смијемо и не можемо се бавити ситним прозелитизмом, да привлачимо људе поклонима. Мисију морамо вршити кроз Светога Духа. Треба поклонити људима молитву, треба учинити пажњу, треба посјетити болесника или учинити милостињу, то је неоспорно, али то може да буде само иницијална каписла за будући развитак и уређење Српске Цркве на простору Јужне и Централне Америке. Наравно, сво вријеме треба имати на уму да православну вјеру треба ширити и примати дубински. Не може се нигдје православље проповиједати површински. Драган Мишковић Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Преосвећени Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило приликом посете црквеној заједници у Виндзору, у сали цркве Св. Димитрија, одржао je духовно предавање на тему мисије СПЦ у Јужној и Централној Америци. Владика се кратко осврнуо и на актуелну ситуацију у Црној Гори, а поводом усвајања такозваног закона о слободи вероисповести којим се планира легализовати отимање имовине СПЦ у Црној Гори. Предавање преносимо у целости: Да би се уопште могло причати о мисији и достигнућима СПЦ у Јужној и Централној Америци неопходно је да се вратимо на простор бивше Југославије и то у период непосредно пред завршетак Другог свјетског рата. Наиме, једна велика група људи са свештенством и својим Митрополитом Св. Јоаникијем Липовцем – више од 120 свештеника Митрополије црногоско-приморксе и око 10.000 људи – кренула је да одступа из бивше Југословаије, због гоњења од стране комунистичких власти, јер су се бојали за своје животе и своју будућност. У томе одступању, на злогласном Зиданом Мосту, на територији Словеније, скоро цијела група је побијена од стране комуниста. Дакле, тада је погинуло више од 120 свештеника. Сигурно је, да тога злочина није било, да би стварна слика црквеног живота у Јужној Америци и у другим крајевима наше дијаспоре данас била другачија, јер би ти свештеници негдје нашли мјесто и они би послужили Богу и роду и изван своје домовине. Дакле, то је био један од узрока зашто је стање у Јужној Америци било дуго времена запуштено. Тек деведесетих година 20. вијека долази тамо архимандрит Доситеј Мотика, данашњи епископ у Лондону. Он је запамћен тамо по својој ревности у раду и зато га људи радо помињу. Његово пребивање тамо оставило је лијеп траг. У његово вријеме поставио се темељ за изградњу нове цркве Рођења Пресвете Богородице у Буеносајресу, коју ће касније завршити Његово Преосвештенство Епископ Митрофан, у вријеме његове администрације Јужном Америком. Да бисмо имали јаснију слику, морам поменути да ни Јужна Америка није била поштеђена од нашег несретног раскола у емиграцији. Дакле у вријеме раскола, 70-их година 20. вијека, уређује се прва парохија у Аргентини посвећена Св. Сави. Међутим, она није прихватала архимандрита Доситеја. Отклањајући се од њега, одборници су говорили: „Ти си комунистички поп“. То је свакако био један од главних повода за изградњу новог храма Рођења Пресвете Богородице у Буенос Ајресу. Очигледно је Господ наше неспоразуме и неслоге извео на добро, па је из свађе никао нови храм гдје се сада налази сједиште наше епископије која је основана званично од стране Светог Сабора СПЦ 2011. године. Владика Митрофан је двадесетак година био администратор у Јужној Америци и уз све своје еперхијске обавезе у Сјеверној Америци он је стизао да обилази наш народ тамо и успио је да их окупи. У његово вријеме придружују се нашој Цркви неке бразилске парохије, које се састоје од домородачког становништва, тј. од Бразилаца, чак нашој епархији приступа и један манастир у Бразилу, тако да је наша Црква тамо значајно проширила своју мисију, особито у провинцији Пернамбуко чији је главни град Ресифе. У Аргентини, гдје имамо највише наших исељеника, имамо двије парохије у Буенос Ајресу, затим једну у Венадо Туерту, једну у Генерал Мадријаги, која је на путу према мору, и једну на сјеверу Аргентине у Маћагају, гдје имамо храм Св. Николе. Сада смо одлучили да на сјеверу Аргентине, у главном граду провинције Ћако– Ресистенцији, у ком живи доста наших исељеника, изградимо нови храм Св. Тројице. Завршили смо углавном грађевинске радове али сада ће нам требати доста средстава и времена за унутрашње и спољашње уређење тога храма који се гради у типично византијско-српском стилу. У његовој основи је план цркве манастира Златице код Подгорице из 5. вијека и уграђени су још неки елементи које је пројектовао архитекта Александар Рогановић, који руководи радовима. Он је иначе нашег поријекла и близак је рођак чувеног митрополита црногорско-приморског са краја 19. вијека – Илариона Рогановића. Дакле, то су те четири стабилне парохије гдје имамо своје свештенике али, свакако, има још градова гдје живе наши људи. Њих посјећујемо специфичним поводима, а служимо или у храмовима других Православних Цркава или по кућама, зависи како гдје. Нашег народа има доста и у Венецуели. Ту је била јака тзв. „четничка емиграција“, и тамо имамо две парохије – у Какарасу и Маракају. Данас је тамо доста тешко стање, ванредна је ситуација у земљи и економска и политичка, али ето ми се надамо да су то само нека привремена стања која ће та земља ускоро превазићи. Тамо имамо архимандрита Евстатија Аздејковића, који уједно опслужује и потребе Доминиканске Републике. Помињем посебно Доминикану јер сам чуо да много наших људи одавде одлази тамо на одмор а неки чак тамо и живе. Било би добро када бисмо сви заједно покушали да организујемо црквени живот тамо. Ја се нудим за организатора, и отворен сам за дијалог о томе да изградимо тамо један храм и да имамо тамо свог свештеника за вас и све друге који тамо одлазите на одмор.Тамо је туризам читаве године и тамо има много наших људи који раде или сезонски или стално у угоститељској дјелатности. Како већ рекох, примарни је наш задатак прикупити људе нашег поријекла. То првенствено радимо тако што при црквама имамо недјељне школе језика гдје им причамо о нашој култури, причамо им житија наших светитеља, бесједимо, штампамо књиге и много тога још. При крају је превођење Охридског Пролога Владике Николаја на шпански језик. Затим, штампамо црквене календаре. Имамо своју интернет презентацију а линк презентације можете наћи на сајту наше Патријаршије међу линковима епархија. Већина садржаја је на шпанском језику, али је могуће довољно се упознати о нашим активностима само на основу фотографија. Трудимо се колико је до нас. Међутим не можемо се ограничити на то да се бавимо само нашим исјељеницима. Нама се јављају стално припадници домородачких народа, католичке или протестантске вјероисповијести, или атеисти, који желе да се упознају са православљем. Само у време владике Митрофана су нам се придружиле две парохије у Бразилу. То је провинција Пернамбуко Ресифе. Имамо тамо један манастир Св. Тројице, у којем служи Бразилац, наш брат архимадрит Педро. Са њим је тамо и један искушеник. Мали манастир, али за почетак неке мисије довољно. У тим крајевима не постоји ни једна друга православна црква. Све су оне груписане углавном у великим градовима као што су Сао Паоло и Рио Де Женеиро, а ми смо се некако подигли на сјеверу Бразила и мислим да итекако тамо имамо велику будућност. Једна од тих парохија нема свој храм и захтијева нашу помоћ. Ми смо помагали до сад колико смо могли. Имамо жељу да купимо тамо једну кућу са имањем и да направимимо и тамо један храм за ту парохију. Иначе, то су веома вјерући људи, дубоко православни. Имамо парохије и у Колумбији у граду Медељину, затим у Еквадору у граду Гвајакил, где се труди архимадрит Рафаило Чепрњић. Он је наш човек из Боке Которске али вјерници су сви Еквадорци. Веома су дубоко примили Православље. Архимандрит Рафаило од њих захтјева озбиљну и врло дугу припрему за крштење, тако да су они сви веома свјесно и пуним срцем примили православну вјеру. Имамо један манастир у Гватемали. Он нам се недавно прикључио. Тамо је игуманија мати Инес, Гватемалка, која је сав манастир, цркву и све зграде изградила на имању својих родитеља. Родитељи су јој били богати људи, Гватемалци. Она је сво то наследство посветила Богу. Тамо има још три монахиње. Углавном су старије. Једна је са Филипина, једна из Сјеверне Америке и једна из Чилеа. Придружила им се недавно још једна Чилеанка, тако да тамо настојимо да подмладимо сестринство и да формирамо прави манастирски живот у Гватемали. Затим имамо и мисију у Чилеу, у граду Сантјаго де Чиле. Тамо имамо парохију на челу са јерејем Душаном Михајловићем. На југу Чилеа сада градимо један манастир. Један наш човјек, Херцеговац, Стеван Миловић има тамо плантажу трешања које успијевају када овдје код вас нема трешања, јер тамо је љето кад је овдје зима. Он је дио свог имања поклонио нашој епархији и ту желимо да направимо манастир. Засад имамо тамо једног јеромонаха и једног монаха. Предивна природа. Ја сам тамо био једним тужним поводом јер се упокојио архимандрит Агапит, Рус, који је дошао на идеју да се ту прави манастир. Он је ту дошао већ начетог здравља и брзо се упокојио. Сахранисмо га тамо у том предивном амбијенту, на имању намијењеном за монашки живот и изградњу манастира. Кад сам путовао тамо срио сам многе туристе успут, што показује да су мјеста веома посјећена. Тај предио се зове Патагонија Чилеанска и Аргентинска. Тамо се налази град Барилоће који је посебно познат и један је од главних летњих и зимских туристичких центара. Читава Аргентина и Јужна Америка су засути предивним пределима, мјестима и плажама. Ја се никад нисам бавио дубље тим туристичким понудама земаља Јужне и Централне Америке, али успут посjетим и таква мjеста. На примjер, био сам на тромеђи Аргентине, Бразила и Парагваја. Тамо постоје чувени водопади Игуазу, који су једно од свjетских чуда. Нешто слично као овдје ваши Нијагарини водопади, мада они кажу да су њихови љепши. Ви бисте се вjероватно спорили са њима… Како год, тамо смо прошле године на Крстовдан освештали воду и затим смо излазили да бацимо крст и у водопад Игуазу. Интересантно да се један од најдубљих водопада зове „ђавоље грло“, на шпанском „Garganta del diablo“. Кад ми рекоше то, ја им им казах: „Гдје ћемо прије крст да ставимо него у ђавоље грло, и нек се тамо Господ са њим разрачунава“. Предивна природа. Препоручујем свима да погледате филм „Мисија“ са Робертом де Ниром. Радња тог филма се догађа управо на Игуазу водопадима. Филм је рађен по истинитом догађају, тако да кад га погледате, биће вам јасније неке ствари у вези Јужне Америке. Недавно је Свети Архијерејски Сабор СПЦ, уз сагласност владике Максима, пошто је тај простор био дио његове епархије, донио одлуку да и Мексико припадне нама, пошто је то латински свиjет и користе такође шпански језик. Да напоменем да се у свим земљама Латинске Америке прича шпански, осим у Бразилу гдjе се користи португалски. Доста су слични али и различити. Имајте у виду да се тамо говоре специфични дијалекти шпанског и португалског језика. Једна наша монахиња, Бразилка поријеклом, каже да је једно вријеме била у Португалу, у једном манастиру, и да годину дана није могла да разумије ништа што се прича. Када је у питању наша мисија, и у Мексику је слична прича као у Јужној Америци. Све те парохије и свештеници захтијевају помоћ из централне епархијске касе. Мјесно становништво помаже колико и како може, али они нису имућни као што сте ви овдје или Срби у Западној Европи или Америци, тако да морамо да додајемо помоћ за потребе мисије и за свештеничке породице. Није лако тамо. Можда је за монахе мало једноставније и лакше али за човјека са породицом није једноставно живјети тамо. Земље су у економској кризи, инфлација је велика, плате мале а цијене високе, тако да цијела наша мисија захтијева доста економских средстава. Помаже митрополит Амфилохије, пошто је он на неки начин оснивач те епархије, будући да је он и предложио Св. Сабору СПЦ, заједно са владиком Митрофаном, да се оснује засебна епархија за Јужну Америку. Помажу нам и наша браћа архијереји из Америке и Канаде са једном годишњом помоћи а и овако, приликом мојих посјета њиховим епархијама организују се донаторске вечере. Заиста треба доста средстава да се та епархија стави на ноге. Али сјетимо се да и овдје није увијек било „ружичасто“. Рецимо ви знате да се у вријеме Св. Мардарија Либертивилског говорило „Мардарије цркву гради, умире од глади“, и да су тада црквене прилике биле доста неуређене. Данас, Богу хвала, овдје имамо четири епархије које могу да послуже за примјер свима другима, и које помажу свима нама, гдје год да се налазимо. * * * Хтио бих да подијелим са вама неколико прича о људима који су тамо живјели или још увијек живе. Један од њих је био Благоје Јововић, човјек из Бјелопавлића, који је био пријатељ о. Радојице Поповића. Отац Радојица је свештеник кога је послао патријарх српски Гаврило Дожић послије рата у Аргентину. Он је часно служио Богу и роду све до своје смрти, и урадио онолико колико је могао један свештеник да уради на тако огромним територијама. Тридесетак година послије његове смрти, све до доласка архимандрита Доситеја, није било српског свештеника у Аргентини. Дакле, Благоје Јововић је дубоко проживљавао сву судбину српског народа ма гдје да се он налазио. Својевремено је сазнао да је у Аргентину дошао и злогласни усташки поглавник Анте Павелић. Ви знате да су многи фашисти и усташе примљени у Аргентину у вријеме предсједника Доминга Перона. Они су такозваним „пацовским каналима“ пребацивани у Аргентину. Анте Павелић је управо на на такав начин, преобучен у кардинала, са пасошем Ватикана, стигао у Аргентину. Да напоменем да је иначе тамо завршио свој земни живот и отишао на суд Божији и злогласни Хитлеров доктор Менгеле. Чак има једна књига „Степски вук“, недавно написана, која тврди да је и Хитлер тамо дошао. Међутим мислим да је то више пропаганда, јер нема реалних доказа за то, а Руси јасно показују Хитлерову лобању у некој библиотеци у Москви. Али ово у вези са Антом Павелићем је жива истина, иако је Аргентина одбијала да призна да је он тамо, јер га је наша земља, бивша Југославија, потраживала као ратног злочинца. Међутим, испоставило се да је он заиста био тамо. Благоје Јововић, по благослову о. Радојице, у договору са једним Кривокапићем, сковао је план да убију Анту Павелића. Једна наша храбра Далматинка или Личанка, Милева Гаћеша, која је још жива, много тога ми је говорила директно. Рекла ми је такође да им је она дала пиштољ да то ураде. О овој причи можете више података наћи у књизи „Аргентински осветници“ Рајка Ћулафића из Чикага, који је о томе писао. Они су пратили Анта Павелића кроз Буеносајрес и, у погодном моменту, Благоје је притрчао и сасуо у Анта неколико метака и он је ту пао. Благоје је побјегао, не узевшпи торбу коју је Анте ту испустио. Вјероватно би у тој торби било много доказног материјала против усташа, али он није хтио да је узме да се не би сматрало да је он то урадио због крађе. Од тих рана Анте је умро у Шпанији, гдје су покушали да га излијече али нису успјели. Умро је веома брзо после атентата. Благоје је чувао ту тајну педесетак година. Једном приликом је дошао у манастир Острог и исповиједио се код митрополита Амфилохија. Митрополит му је рекао да треба то свима јавно да обзнани, јер то није за исповијест него је то један херојски чин и подвиг као што су и подвизи Милоша Обилића, Гаврила Принципа и других наших јунака који су исказали своје мишљење и на неки начин били продужена рука Божије правде на земљи. Благоје се послије тога атентата скрасио у Аргентини, оженио Аргентинком и тамо основао породицу. Остали су иза Благоја и ње један син и три кћери. Врло добри људи и православни хришћани. Једна од ћерки говори врло добро српски и она је и преводилац са шпанског на српски језик. Она ми је причала како је Благоје у задњим данима, у вријеме кад је почео овај задњи рат у Југославији, посматрао трагедију нашег народа у Српској Крајини и у Босни а потом и на Косову и Метохији и да је стално плакао. Она каже да му је то скратило доста живот јер је он проживљавао сву ту нашу несрећу у свом срцу. Тако је завршио Благоје свој земни живот у Аргентини. Сахрањен је у Росарију. Митрополит Амфилохије и ја смо били на његовом гробу, а мислим да је раније и владика Митрофан посећивао његову породицу и да се зна добро са њима. Недавно су власти града Београда, учинили праву ствар тако што су једној значајној улици у Београду дали име српског хероја, Благоја Јововића. После смрти Благојеве, трагично је изгубио живот и о. Радојица Поповић. Званична верзија каже да је он сам пао под воз, међутим у народу је остала прича да су то усташе урадиле у знак освете због убиства Анта Павелића и да су га они гурнули под воз. Он је био већ у годинама када се преселио у Царство небеско. Био је добри пастир српских душа у Јужној Америци. Једна од значајних личности у Аргентини јесте и Милева Гаћеша, која је још жива и има деведесет и коју годину. Она редовно долази у цркву и радо са нама дијели своја сјећања из тог периода. Она је једна жива легенда. Има још много таквих наших људи који су још увијек живи или су живјели у Аргентини. Један од њих је Александар Свивак. Ја сам га затекао у већ позним годинама, кад је већ почео помало да заборавља, али док је био здрав физички, стално је био први на богослужењу и говорио: „Гдје су ови светосавци? Што касне на богослужење?“ Он ми је причао да је био у војсци ђенерала Драже Михаиловића и да је послије рата морао да избјегне. Имао је два брака и из та два брака три или четири ћерке и доста унучади. Ето, хтио сам да подијелим са вама и те неке личне судбине. Има их доста тамо и могло би се о томе много говорити… Владика се потом дотакао актуелне црногорске теме Црна Гора је један камен вјере. Њен садашњи митрополит Амфилохије је један свети човјек. Не могу они њега да сломе нити могу да сломе Цркву у Црној Гори. Она је основана на молитвама Богородице, на Христовом камену вјере, на Св. Петру Цетињском, на Св. Василију Острошком и на Петру Другом Петровићу Његошу, Ловћенском Тајновидцу. То су велики залогаји, па и за актуелни црногорски режим и њеног предсједника Мила Ђукановића. Кућа Ђукановића је свакако била чувена по јунаштву, али је краљ Никола у своје вријеме рекао: Ђукановићи су добри јунаци али не треба им дати власт. И видите да је краљ био у праву. На жалост, свједоци смо данас да многи тамо продају вјеру за вечеру. Проблем је у томе што се у Црној Гори није промијенила власт. Тамо су на власти настављачи атеистичко-комунистичког система, али се том атеизму додао и нездрави национализам и етнофилетизам. Све то користи тај корумпирани режим, правећи заваде у народу, само да би задржали власт и новац који су многи из власти неправедно стекли и опљачкали од државне имовине. Сва предузећа су тамо распродата и приватизована и тај новац је неко ставио у свој џеп. Одакле предсједнику Црне Горе да он буде милионер. Његово прво запослење је било мјесто предсједника владе. Зар је плата предсједника владе толика да он може да буде милионер? Ја постављам питање црногорским властима: За које дјело добро они бацају камење на митрополита Амфилохија? Тај човјек је толико доброг урадио за Црну Гору. Обновио је, са својим сарадницима, и свакако уз велику помоћ вас и многих Срба из Канаде и Америке, неколико стотина цркава и манастира. Морамо сви признати, да се не би тако брзо обновила СПЦ у матици да није било ваше помоћи на чему смо вам сви ми захвални. Митрополит је оживео нека мјеста која су била запуштена. На примјер, наши манастири на Скадарском језеру су били смјетлиште. Многи су тамо спраћали овце и козе. Данас су то праве туристичке атракције. Данас, људи кад дођу у Подгорицу, они прво иду да виде храм Христовог Васкрсења, јер је све друго неупоредиво са њим. Многи људи долазе данас тамо управо ради вјерског туризма, нарочито наш народ са свих страна, браћа Руси и други православни. Даље, Црква је тамо изградила многе народне кухиње које хране хиљаде гладних људи који не могу да се прехране јер их је корумпирани режим осиромашио до те мјере да немају за основну егсзистенцију. Црква је подигла углед Црне Горе у читавом свијету, јер је митрополит Амфилохије познат широм Православља. На освећењу храма у Подгорици су били представници свих Православних Цркава и тамо су недвосмислено сви казали да је СПЦ на челу са митрополитом Амфилохијем једина Православна Црква у Црној Гори. Неки помињу неку аутокефалност Митрополије црногорско-приморске. Онима којима то није јасно препоручујем да прочитају књигу др Дурковића Јакшића, са јасним насловом „Митрополија Црногорско-приморска никад није била аутокефална“. Дакле, довољно је да човјек прочита ту кратку књигу, па да му буде јасно. Ја ћу навести само пар аргумената који обарају тврдњу тзв. аутокефалиста. Аутокефалност подразумијева да Црква може да изабира сама свог поглавара а митрополит Петар Први Петровић Његош није рукоположен у Црној Гори него у Сремским Карловцима од стране митрополита Мојсија Путника и других архијереја СПЦ. Петар Други Петровић Његош је рукопожен у Петрограду о чему имамо и грамату Руског Синода. Митофан Бан, Митополит ц р н о г о р с к о – п р и м о р с к и поријеклом, из Паштровића, који је био митрополит у вријеме обнављања Пећке Партријаршије 1920. године, био је највећи заговорник обнављања јединства СПЦ. Зашто би он толико био за то, уколико би Митрополија црногорско-приморска била аутокефална? Дакле, то су све политикантске лажи лажних историчара са острашћеним национализмом. Свједоци сте у задње вријеме да се у Црној Гори народ пробудио, видјели сте колико је људи у овим величанственим литијама, у мирним молитвеним ходовима, од старога до младога. Свједоци сте да највећи углед од свих институција тамо има управо Митрополија црногорско-приморска. Свједоци сте и тога да је историја Црне Горе у суштини историја цетињских владика. Ја то често понављам, јер се Црна Гора тако и формирала. Црна Гора је била збијег. Просто, збијег како каже Његош, „што се нешће у ланце везати, то се збјежа у ове планине, да гинемо и крв проливамо и јуначки аманет чувамо, дивно име и свету слободу“ и наравно вјеру православну. Народ је тада умирао од глади у старој Црној Гори, али није хтио да изда вјеру. Народ је рекао свом владики, „ти ћеш нам бити господар“ и слушали су га као господара. Данас су неки, на жалост, ја их не зовем Црногорцима него их зовем Монтенегринима, за шаку новца склони да продају вјеру за вечеру и да нападају Цркву. Ево питам све вас овдје на уређеном Западу, овдје код вас у Канади, да ли може предсједник Трудо да одузме од вас ово црквено имање? Па не може. Нека је предсједник по сто пута. Лична имовина је светиња. Свуда у културним и цивилизованим земљама, гдје није тоталитаризам и безакоње, то се зна. И зато питамо, како он може да приватизује храм? То је нечија имовина! Имања црквена су људи приложили тестаментом Цркви а не држави. Зато Црква има огромна имања на Приморју. Ту је њихов проблем. Они хоће да тамо граде хотеле и да располажу тиме. Њима не треба Црква, њима треба слушкиња, партијски привезак. Али, народ је схватио да тај корумпирани режим дијели свој сопствени народ на Србе и Црногорце и завађа их да би добио неке своје поене. Мислим да ће дати Бог, а чини ми се да је и сазрело вријеме да ускоро дође боља власт у Црној Гори која ће оставити на миру тај дивни народ који се прославио сада кроз ове дивне литије. Ја сам сâм рођен у Никшићу и једно вријеме сам говорио да сам из Старе Херцеговине – стид ме је било да кажем да сам из Црне Горе, јер су ме везивали одмах за Ђукановића и његову срамну политику. А сад мислим да опет могу слободно да кажем да сам из Црне Горе. Ја кажем ја сам Србин Црногорац, али се за сваки случај пишем Србин, да не би било неспоразума. Уследило је неколико питања Преосвећеном Владици Кирилу, на која је он радо одговорио. Колико је бројна нова имиграција у Јужној Америци? По неким истраживачима у Јужној и Централној Америци живи око шездесет хиљада људи нашег поријекла. Један од основних проблема због кога се наши сународиници не задржавају у земљама Латинске Америке је недостатак нашег црквеног живота у Јужној Америци. Други проблем је тај, а већ сам то поменуо, што су све те земље у економској кризи. Тамо кад дође млад човијек може да ради и да заради само да се преживи али ништа више од тога. Не могу да се скуће да живе удобно. То нису земље атрактивне за брзу зараду. Зато људи пре изабирају Западну Европу, Сјеверну Америку или Аустралију гдје је боља економија. Надам се , јер то су природно богате земље, да ће бити боље. Оне имају своју храну, своју дивну природу , рудна богатства, нафту, гас и мого чега другог. Можда им фали мало добрих политичара и организатора. Ја се тамо не бавим много политиком, нити ме много интересује, али ми се чини да им фали организације. Велика је корупција. Економски услови су слични условима у Србији. У Буеносајресу и другим престоницама је мало боља ситуација али кад изађете мало у провинције, видите да има доста сиротиње. Помињали сте домородачка племена. Да ли сте имали прилику да неке од тих домородаца крстите? До сад нисам имао такво искуство. Већина домородачких племена је цивилизована. Постоје и они који живе у резерватима али се тамо не улази. Остали су углавном крштени у католичкој или протестантској деноминацији. Деси се да неко од њих пређе у православље. Био је тамо један наш човјек, Андрија Радуловић. Црногорца гдjе год бациш, он ће бити или поглавица или оде одатле, па тако и он. Он је у Порторику боравио међу тим племенима и хвалио се како је превео милион људи у православље. То је прича за малу дјецу. Да би се и један човјек превео у Православље треба крв пролити, а не за милион људи. Радуловић је причао ту причу на Сабору СПЦ, желећи да буде постављен за епископа. Међутим, Сабор је то одбио, јер је он већ имао сумњиву историју, још из Аустралије гдје је некада боравио. Због тога је Радуловић, са свом том његовом „паством” прешао у унију. То превођење људи из једне Цркве у другу цркву само је доказало колико је та прича била нестабилна. Православна Црква у Јужној Америци може да претендује на један мали постотак становништва, рецимо 2%. То је опет велики број, јер је Јужна Америка многољудна. Због чега је то тако? Католичка црква је, због многих афера, и моралне и економске природе, тамо у проблему. То се више не може назвати Латинском Америком, јер су можда и више од 30 % пастве преузели протестанти, највише јеванђелисти. Иначе, Јужноамериканцу је много лакше да из католицизма пређе у протестантизам него у православље. Протестанти су популарни јер имају веома јаку хуманитарну делатност, тј. помажу сиротињу. Али ипак на крају увек све то наплате, јер кад те увуку у те своје воде траже својих 10 %, и онда од тог прихода даље шире своју мисију. Видио сам многе младе људе, мисионаре из Сjеверне Америке да тамо долазе. То су младићи од 15-16 година. Сви су обучени у фина одијела и уредни су. На једном аеродрому у Мексику сусрео сам са једном таквом групом тзв. мисионара. Неки од њих почеше да ми се смијеше, јер ме видеше овако обучена. Када сам их питао што се смију казали су да им је интересантно моје одијело, и упитали ме ко сам. Ја им рекох да сам епископ Православне Цркве. Они рекоше да су мисионари, чини ми се мормони, и да су сви задужени, два по два, за одређени град да и иду тако и проповиједају. Почели смо да причамо о Светом Писму и увидио сам да ти људи немају елементарно знање о томе. Али ето и то, ако је добро упаковано, пролази. Они су веома агресивни. Прије свега иду по кућама и дају дарове. Потом организују концерте и перформансе на које доводе велики број људи. Онда се увијек нађе неко да симулира да је болестан, па га онај пастор исцијели пред свима. То је све лажно, али то пролази код њих… Јужноамериканцу је лакше да пређе у протестантизам прије свега јер протестанти кажу: „Ти тумачи Свето Писмо како ти хоћеш“, нема поста и никаквих правила. Морам да кажем и то да им је збиља пост слаба тачка. Они не могу ни један викенд да проведу без роштиља. Једна моја професорица шпанског је говорила: „Знате, моја мајка је строги католик, и сад су овај викенд били наши Велики петак и Велика субота, и морали смо да једемо рибу. Замислите ви, цио један викенд смо били без роштиља!“ Хоћу да кажем да је то код њих ствар навике. Тешко им је кад им се помене пост. Зато ми и не инсистирамо на дугачком посту код њих, него по мање, али опет имамо у виду да без поста, молитве и покајања, душа не може да се вине према Богу. Да закључим. Тамо постоји велика шанса за нас због тога што је Католичка црква у разним проблемима и народ тражи алтернативу. Међутим, не смијемо и не можемо се бавити ситним прозелитизмом, да привлачимо људе поклонима. Треба поклонити нешто људима, треба учинити пажњу, треба посјетити болесника или учинити милостињу, то је неоспорно, али то може да буде само иницијална каписла за будући развитак и уређење Српске Цркве на простору Јужне и Централне Америке. Наравно, сво вријеме треба имати на уму да православну вјеру треба ширити и примати дубински. Не може се православље површински проповиједати. протојереј Јовица Ћетковић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. Његово преосвештенство Епископ буносаирески и јужноцентрално-амерички г. Кирило позвао је вјернике у Јужној Америци на појачану молитву због веома деликатне ситуације у Црној Гори. Скупштина у Црној Гори је гласала током ноћи и, нажалост, изгласала закон о „слободи вјероисповести.“ Једна од тачака овог закона каже да цркве и манастири у Црној Гори, који су одувек припадали Српској православној цркви, сада морају бити ИМОВИНА државе Црне Горе. Црногорски православни верници, заједно са својим епископима и свештенством чувају своје храмове и манастире и мирно протестују. Приступ градовима широм Црне Горе је блокиран. Митрополит Амфилохије је послао молитвену поруку поред моштију Св. Петра Цетињског. Помолимо се сви да Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки, Свети Арсеније Сремац, Свети Стефан Пиперски, Свети Симеон Дајбабски, чије мошти чувају црногорске манастире пред Богом узнесу своје молитве за Митрополита Амфилохија, владику Јоаникија, владику Методија и сво свештенство и вернике Српске Православне цркве у Црној Гори. Епархија буносаиреска и јужно-централно америчка Извор: Епархија буносаиреска и јужно-централно америчка
  13. Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило одржао је синоћ у крипти подгоричког Саборног храма Васкрсења Христовог предавање на тему „Огледи односа теологије и науке“. Предавање Преосвећеног владике Кирила у организацији братства Саборног храма, којем је прусуствовао и Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, изазвало је велико интересовање хришћанске заједнице у Подгорици. У уводном дијелу свог обраћања владика Кирило је нагласио да је истина једна, те не може да буде предмет теологије потпуно различит од предмета науке, јер се и позитивна наука бави истином, баш као и што је у центру теологије: Пут Истина и Живот. „Дакле оне морају да се преклапају у неким тачкама ако је наука позитивна“, казао је владика и додао да кад се говори о односу науке и теологије неопходно да се избјегну двије крајности. Прва је банализовање научних формула, док је друга крајност мистификација. Када говорите о Богу и духовним законима не можете да употребљавате неке формуле и тврдите да је тако како та формула каже, истакао је владика: „Може само да се иконично или апологетски опише неки духовни закон и да нам тај језик науке помогне и објасни неке духовне законе, да нам их приближи ако их правилно схватамо.“ Црква треба да каже шта је истина, а оно што се коси директно са Светим писмом, Светим откривењем, не може да буде истина и позитивне науке, првенствено математика, се углавном не косе са тим. Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је између осталог навео да је најбољи начин спознавања Бога – икона, образлажући да ми не можемо Бога да спознамо по суштини, али свакако можемо иконично да га представимо како су Га и апостоли представљали будући да само у Христу јединоме живи пуноћа Бога тјелесног. Стога, знајући тај бесцени дар Христа оваплоћеног, Цркви не треба наука, али науци је потребна религија управо да не би скренула са трасе Пута, Истине и Живота. Владика Кирило је у свом даљем обраћању дао посебан акценат на битност егзистенције пастирске отворености, која нужно треба да пребива у Цркви и да буде усмјерена према свим слојевима друштва. Такође је навео да науку некада морамо користити апологетски, управо у својству одбране духовних истина, будући да је језик науке близак савременом човјеку, по чему ћемо бити модерни. Како он напомиње Црква ће бити модерна ако говори о вјечним и непролазним истинама на језику који је близак савременом човјеку узимајући у обзир све чиниоце времена у којем живимо. Преосвећени Епископ буеносаирески и јужно централноамерички г. Кирило је у свом другом дијелу излагања говорио о свом докторском раду ,,Петар Други Петровић Његош као хришћански филозоф“ који обрађује Његоша са аспекта дубоког сагледатеља научних законитости. У том раду владика Кирило је користио математичке примјера да би то и приближио и доказао на један прагматичан, поступачан и конкретан начин. У току тог дијела владика је користио и једноставне примјере који су на сликовит начин приближили свима присутнима повезаност и међусобно потврђивање теологије и науке. Модератор предавања био је протојереј мр Предраг Шћепановић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. У Недјељу седамнаесту по Педесетници, 13. откобра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централ американски г. Кирило је са свештенством Саборног храма: протојерејима-ставрофорима Драганом Митровићем и Далибором Милаковићем, те протојерејима: Миладином Кнежевићем, Мирчетом Шљиванчанином, Бранком Вујачићем, као и протођаконом Владимиром Јарамазом и вјерним народом одслужио Свету архијерејску литругију са почетком у 8 часова. Звучни запис беседе Владика Кирило се у свом епископском обраћању вјерном народу дотакао суштине прочитаног зачала из Јеванђеља о жени Хананејки. Како Владика Кирило наводи у својој бесједи, примјер жене Хананејке је примјер како можемо и требамо бити чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Али, говорио је и о томе да вријеме које проводимо на Земљи својим животом требамо сједињавати са вјечношћу, будући да се једино у личности Богочовјека Христа сједињује вјечни са овим нашим пролазним животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Он је у почетном слову говорио о тврдој и постојаној вјери жене Хананејке повлачећи паралелу између њеног примјера и примјера наших предака који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења кроз историју: ,,Ето драга браћо и сестре то је једноставна прича и истинита прича те жене Хананејке припаднице незнабожачких народа, а та прича показује нам и чему ми треба да стремимо у свом духовном животу. Управо то су знали наши преци равноапостолни мужеви нашег народа који су такође показали истрајност у вјери и поред многих искушења који су наш народ стизали кроз нашу историју. Наши преци су као ова жена Хананејку имали истрајност у молитви и дубину смирења, па смо ето доживјели да ове године славимо 800 година самосталности и аутокефалности наше цркве." ,,Било је и раније вјере хришћанске у нашем народу и прије периода Немањића, ето рецимо породица Војисављевић, као и других владарских хришћанских породица које су припадале том пред-немањићком периоду. Мада, управо у Немањићком периоду је вјера хришћанска у нашем народу сазрела." - нагласио је он. Међутим, у свом даљем обраћању Преосвећени Владика Кирило је указао и на то да није битан временски континуитет, који у неком смислу има своју битност и тежину, већ је нагласио пуноћу суштине битности у сједињавању нашег времена пролазног, са вјечним, небеским и непролазним: ,,Али, шта је 800 година или шта је људски живот, живот човјека када се мјери са вјечношћу? Увијек ће то бити само мали исјечак времена, но, оно што је много важно у ових 800 година није то временско трајање, него је важност у томе што је наш народ кроз то временско трајање успио да схвати једну веома важну ствар, а то је да ово вријеме овдје проведено на Земљи, треба сједињавати са вјечношћу и да та вјечност може да уђе у вријеме." Владика Кирило је посебан осврт дао и на велику дубину богословља Светог Јована Крститеља, који је управо у једној реченици изразио дубину сагледавања Сина Божијег као Онога који је као несмјестив, који је био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања ушао у наше вријеме и простор: ,,Свети Јован Крститељ управо о томе говори када каже за Господа Христа: ,,Иде за мном Онај који прије мене бјеше". И из тога богословља Светог Јована Крститеља, видимо да је он поред тога што је претеча Господњи, што је Крститељ Господњи, што је пророк и мученик, ми јасно видимо да се њему може дати и тај епитет-придјев - богослов. Само да је ову наведену реченицу оставио иза себе, оставио би такву ријеч и такво сагледавање које садржи веома дубоко богословље које је управо Свети Јован Богослов у своме Јеванђељу поновио, а затим и дао тај диван пролог да је Слово Божије, Син Божији био прије почетка свијета, од искони, прије времена и прије нашега трајања, али је ушао у вријеме и постао је Син Божији - човјек." ,,У томе и јесте ствар, поред осталог што нам Христос доноси, поред обрасца врлине, поред обрасца свега тога што је добро и позитивно, једна од кључних ствари коју нам доноси личност Богочовека Христа јесте улазак вјечности у вријеме." - појаснио је он. Преосвећени Владика Кирило је затим направио сјајну паралелу између дубоког откровења богословља и егзактних наука, које нису у контрадикторности са наведеним како и сам владика Кирило појашњава, већ се егзактност науке и дубина богословља међусобно допуњују и потврђују: ,,Сама чињеница да је могуће и да се десио улазак вјечности у вријеме није уопште контрадикторна са егзактним наукама, будући да знамо да се један коначан интервал може се пресликати на бесконачну праву, такође још у егзактним наукама знамо да је круг симбол вјечности, не случајно, зато што круг мање једна тачка такође је бесконачна права. А такође то можемо закључити и по сфери која се без једне тачке распростире у бесконачну раван. На тај начин управо и вјечност може да се сједини са временом." На самом крају свог пастирског слова, Владика Кирило је поменуо и Петра II Петровића Његоша - Ловћенског Тајновидца, који се и сам дотицао тајне сједињавања времена са вјечношћу и вјечности са временом, но како Владика Кирило у својој даљој елаборацији Његоша објашњава, сам одговор на Његошева питања дао је сам Христос својим домостројем спасења: ,,И Његош у својој ,,Луча Микрокозма" има своја преживљавања и тражења за тим сједињавањем времена са вјечношћу и вјечности са временом. Он се са времена на вријеме губи у тим филозофским размишљањима. На крају у самом финалу Луче ко му даје одговор на та његова филозофска питања? Управо му тај одговор даје Христос. Христос се појављује и даје му одговор на то питање. Зато драга браћо и сестре једино у личности Богочовјека Христа се сједињује вјечни са овим нашим пролазник животом, освећује се наш живот и освећује се наше вријеме. Ту тајну Христовог домостроја спасења, ту тајну сједињења божанске и човјечанске природе, вјечности и времена, црква чува у својим њедрима и предаје својим вјерним чадима са светим тајнама Цркве." - подсјећа Владика Кирило. Он је напослијетку указао на суштину нашег духовног живота гдје се истрајношћу у молитви, чврстином у вјери и дубином свога смирења свако од нас понаособ може уградити у тијело Христово - Цркву Божију: ,,Али, само који је услов? Која је суштина нашег духовног живота? Опет поменимо ту жену Хананејку, морамо бити као у њеном случају, у њеном примјеру чврсти у вјери, истрајни у молитви и дубоки у свом смирењу. Ето тада ће сваки од нас понаособ моћи да се угради у тијело Христово које је Црква и да заиста доживи како се то вјечност сједињује са временом, како се то непролазно, нетљено сједињује са пролазним и тљеним." - закључио је на самом крају свог пастирског обраћања владика Кирило. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици
  15. Здравица у Лос Анђелесу на прослави 800 година аутокефалности СПЦ у Епархији западноамеричкој и поводом годишњице устоличења за Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког. Повезана вест: Владика Кирило (Бојовић): Осамсто година аутокефалности СПЦ је наша вјечност и наше спасење!
  16. У Недјељу четврту по Педесетници, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, 14. јула 2019. године са почетком у 8 часова одслужена је Света Архијерејска Литургија коју је служио Његово Преосвештенство Епископ буеносаирески и јужно-централно амерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. https://hramvaskrsenja.me/files/Baco besjeda.m4a У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић, као и храмовни хор Свети Апостол и Јеванђелиста Лука који је под дирингетском палицом мр Људмиле Радовић. Сабраном вјерном народу обратио се протојереј Бранко Вујачић. Он се у првом дијелу свог пастирског слова осврнуо на дубљи смисао онога што је садржано у прочитаној јеванђелској причи, будући да ова јеванђелска прича свједочи о великој вјери, смирењу и скрушености. Отац Бранко је на самом почетку свог пастирског обраћања подсјетио да се требамо запитати и увијек преиспитивати, каква је на првом мјести наша вјера коју у срцу и души, у бићу нашем носимо: ,,А ова данашња јеванђелске прича се и пред нас поставља. Какву то вјеру ми имамо? И ако знамо за Бога и ако знамо за пост, знамо за молитву, знамо и за причешће, којим се сједињујемо са Господом, Његовим Тијелом и Крвљу. Свакако ми требамо тако да живимо, ово што смо навели треба да буде присутно у нашим животима, али, увијек треба да преиспитујемо нашу вјеру." ,,Треба да преиспитујемо нашу вјеру, а каква је наша вјера то се најбоље види када дође неко искушење , нека болест, нека мука, Е тада је наша вјера на испиту. А вјера се утврђује и уграђује се не само одласком у цркву и молитвом. Него заиста чувањем од свакога гријеха. Чува се и милосрђем, љубећи и служећи и жртвујући се за ближње своје. Тако и у томе наша вјера истински узраста." - нагласио је он. ,,Као што Господ каже у Јеванђељу: ,,По вјери твојој нека ти буде!" Тако и по мјери наше вјере нама бива у животу." - појаснио је отац Бранко. Он је на самом крају свог пастирског обраћања вјерном народу поручио да оно што треба свакако да нас одликује као православне хришћане јесте скрушеност срца и смјерност духа, те да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру, која једина исцјељује од свакога гријеха и пада духовног и слабости: ,,Скрушени срцем и смјерни духом, такви ми треба да будемо. Да каже наша душа, Господе нисам достојан да уђеш под кров душе моје. Али кажи само ријеч и исцјелиће се душа моја од свакога гријеха, пада, слабости. То је поука данашњег Јеванђеља. Да се угледамо на чврсту, постојану, тврду вјеру." - закључио је отац Бранко. Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици
  17. Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је на Петровдан Свету службу Божију у цркви Светог архиђакона Стефана на острву Свети Стефан у Паштровићима. Саслуживали су протосинђел Климент (Бољецвић), намјесник манастира Прасквица, протојереј Драгослав Ракић, парох паштровски и јерођакон Гаврило, сабрат манастира Прасквица. Одговарале су монахиње манастира Рустово. Након читања Светог Јеванђеља, бесједио је јеромонах Климент (Бољевић) и честитао празник сабраном вјерном народу. Након причешћа вјерних Владика Кирило је рекао да се као камење живо, одухотворено сви уграђујемо у здање Цркве Божије која се зида за Царство небеско. „Такав је смисао нашег живота овдје и такво је очекивање и надање нас хришћана који се уздамо у Господа и нашега јединога Спаситеља Исуса Христа“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Додао је да је наша Црква апостолска. „Ми имамо прејемство од Христа преко апостола, равноапостолних мужева који су донијели истинску вјеру и до наших крајева“, казао је Владика Кирило. Након Литургије, приређена је у манастиру Прасквица празнична трпеза хришћанске љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. У понедељак 24. јуна, на празник Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, Његово преосвештенство Епископ буеносајрески-јужноцентралноамерички г. Кирило Бојовић, служио је Свету архијерејску литургију у Манастиру Преподобног Симеона Мироточивог на Немањиној обали. Саслуживали су му архимандрит Данило Трпчевски, игуман ове светиње, протосинђел Исак Симић, сабрат Цетињског манастира, јеромонах Козма Митровић, сабрат манастира Ћириловац, јерођакон Емилијан Зарев из Цетињског манастира и ђакон Иван Црногорчевић, ђакон при храму Светог Ђорђа под Горицом. У олтару су чтецирали Никола Поповић и Теофило Родриго Ђукума Трухиљо из Колумбије, а појале су чланице Хора „Свети Козма Етолски при храму Васкрсења Христовог“ у Подгорици, којим је дириговала проф. Ана Ненадић. По благослову Његовог високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, у току Литургије владика Кирило је у чин јерођакона рукоположио монаха Натанаила Крушчића. После причешћа вјерног народа освештан је и пререзан славски колач у част Светог Апостола Вартоломеја – Натанаила, кога новорукоположени јерођакон Натанаило прославља као свог заштитника и молитвеника пред Господом. Потом је Епископ Кирило бесједио о празнику Светих Апостола Вартоломеја и Варнаве, и о њиховом благословеном дјелу мисије Цркве широм васељене. Пожељевши свима благословен почетак Апостолског поста, прије великога празника Св. Петра и Павла, владика је подсјетио да је пред нама и наш велики национални празник Видовдан, те да је и то још један разлог зашто требамо молитвом постом да се припремимо за те велике празнике. „Господ наш Исус Христос прије свог Вазнесења на небо обећао је Светим апостолима другог утешитеља који ће пребивати са њима до краја свијета и вијека. И у дан Педесетнице, када славимо рођењу Цркве Божје апостоли су примили силу са висине и тако постали неустрашиви проповједници Васкрслог Христа и у своје духовне мреже уловили све народе и њихови равноапостолни ученици до краја свијета и вијека продужавају то дјело.“ Међу 12 великих апостола је и апостол Вартоломеј – Натанаило за кога је Господ рекао да је Израиљац у коме нема лукавства видеће његову искреност и његову вјеру, који је у то вријеме још увијек сумњао да из Назарета може бити што добро, као што су апостоли, неки од њих, сумњали све до Силаска Светог Духа, који их је свему научио и утврдио у вјери у Господа Исуса Христа. „То и нама говори о томе да је без силе Духа светога, човјекова природа превртљива, невјерна, сумњичава и не може до краја да се испуни и утврди у некоме дијелу. Ми се трудимо, улажемо напоре а Господ савршава дјело. Господња сила је та која нам даје да неко дјело савршимо до краја у љепоти духовној.“ Апостол Варнава у Светим списима а особито у дјелима Светих апостола се приказује као оснивач, заједно са Светим апостолом Павлом, Цркве у Антиохији гдје су је први пут ученици Господњи названи хришћанима. Својом молитвом и братском љубављу, нагласио је владика Кирило, превео је у хришћанство и Савла, великог гонитеља Цркве Савла, будућега Павла. Помињући ревновање апостола Павла у гоњењу хришћана, прије Господњег чудесног јављања и његовог преобраћања, Пресовећени владика Кирило казао је да то подсјећа на неке данашње људе који постављају националност изнад религије, и у том смислу иду до тога да чак и гоне истиниту Цркву Христову: „Зато и наше вријеме тражи нове Варнаве који ће успјети да те гонитеље, разне Савле, преобрате и објасне да се не сме ништа постављати изнад Бога и вјере, ни националност, ни државност, ни било која друга земаљска установа, него прије и изнад свега вјера у васкрслога Христа.“ Нагласио је да у Христу васкрсломе нема ни Црногорца, ни Јермена, Грка, Срба…сви су хришћани – Божији народ. „Треба поштовати своју традицију, културу, националност, државност, све је то за поштовање, али није за обожавање. Обожавамо само Гопода и једину истиниту православну вјеру коју су нам сачували апостоли, равноапостолни оци до наших дана.“ Владика је честитао рукоположење и новом служитељу олтара Божијег, јерођакону Натанаилу, пожељевши да у све дане свог живота са љубављу радосно и ревносно служи и испуњава призвање на које га је Господ удостојио. После литургијског сабрања, игуман манастира Преподобног Симеона Мироточивог, архимандрит Данило са братијом, припремио је трпезу братско-сестринске љубави за све присутне. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. На празник силаска Светог Духа на апостоле – Тројичиндан Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици служио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. http://hramvaskrsenja.me/files/Voice 048.m4a http://hramvaskrsenja.me/files/Voice 047.m4a У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић. Сабраном вјерном народу обратио се пастирском бесједом протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Подсјетио је да је данас рођендан наше Цркве и да се Црква непрестано. „Тај огањ који су апостоли примили тога дана, он непрестано гори. И све нас који смо примили науку Христову, од апостола па до данашњих дана, који смо крштени у име Оца, Сина и Светога Духа, непрестано нас благослов и благодат Божија обасјава и мудрост и слава Божија се непрестано у нама пројављује, велича и слави. Тако и Црква Христова расте, непрекидно и непрестано, још од њеног настанка па до краја свијета и вијека, стога нам празник Духова (Тројичиндан) као празник мудрости Божије то и потврђује и открива“, нагласио је он. Отац Далибор је рекао да и овај празник, као и сви остали црквени празници, свједочи да смо призвани и позвани на заједницу са Богом и са ближњима. ,,Сви смо призвани на заједницу, баш као што је Дух Свети сишао овог дана не на једног апостола, него на заједницу . Кад смо сви јединствени, када смо једно у Христу распетоме и васкрсломе онда та наша вјера и нада у заједници која нас све призива биће узрок нашега спасења. И овај празник Духова, и сваки празник који славимо у нашој Светој Цркви сви нас призивају на заједницу, на заједницу са живим Богом и ближњима“, закључио је отац Далибор Милаковић. Пред само причешће вјерних, свима сабранима у овоме светоме храму, обратио се и Владика Кирило. Владика говорио о обновљењу наше природе коју је Христос својим домостројем спасења совршио до краја, будући да то обновљење коначно доноси Дух Свети, односно доноси је Господ животворни свој твари свим људима и свим народима. Он је такође нагласио да је нама дарована слобода да то Божије спасење прихватимо слободном вољом, будући да смо слободне личности. Владика Кирило је говорио и о значају приношења васцијеле твари Творцу, будући да се она приноси кроз човјека, што по његовим ријечима управо представља велику одговорност пред Богом, јер се сва твар освећује посредством човјека. Владика Кирило је позвао да стојимо у слободи коју нам је Христос даровао и којом нас је ослободио, те да никако не стојимо у ропству гријеха које је насупрот слободи, већ да свагда прихватамо и благодаримо на благодати Духа Светога која нам се изобилно дарује у Светој Цркви Божијој. По одслуженој Литургији, служена је и свечана вечерња на Свету Педесетницу, са кољенопреклоним молитвама, а вјерни народ је по древном обичају правио вијенце од траве и цвијећа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. Његово преосбештенство Епископ буеносаирескојужноцентралноамерички Г. Кирило, служио је јутрос Свету архијерејску Литургију у манастиру Савина у Херцег Новом уз саслужење игумана ове Светиње јеромонаха Макарија и свештенства. У литургијској бесједи, којом се окупњенима обратио на крају Светог богослужења преосвећени Владика Кирило је казао да је све што добијамо дар Божји и да никаква наша дјела не могу да купе благодат помоливши се да Свети Козма и Дамјан облагодате наше болнице и љекаре. Звучни запис беседе Извор: Радио Светигора
  21. Црква Светог Димитрија Солунског која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици данас, 8. новембра, торжествено је прославила своју храмовну славу. Свету архијересјку литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење господе протојореја-ставрофора: Бориса Брајовића и Далибора Милаковића, протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Николе Пејовића, протођакона Владимира Јарамаза. Честитајући славу старешини ове светиње оцу Борису, парохијанима и свима који славе Димитровдан као крсну славу, владика Кирило је након благосиљања славског колача, подсјетио да је Свети Димитрије хришћанску вјеру исповједао слободно када се то није смјело и да га је незнабожни цар Максимијан због тога и усмртио. Говорећи о многим чудесима Светог Димитрија, Преосвећени је подијелио један детаљ из његовог житија, када је младић Нестор из Солуна отишао Светом Димитрију и затражио благослов да сам изађе на мегдан диву Лију, који је забављао цара Максимијана тако што је насилно доведене хришћане бацао на многобројне оштрице копаља. Уз помоћ Господа, као Давид против Голијата, Нестор је успио да непобједивог Лија, баци на она иста копља на којима се проливала хришћанска крв. У знак одмазде цар је погубио Нестора и наредио војницима да Божјег угодника Димитрија избоду копљима, што су они и учинили. „То што је Нестор отишао по благослов Светом Димитрију, показује да сви ми хришћани знамо врло добро да је благослов оно што не само да сазидава Цркву Божју, него даје и преноси силу чији је извор Тројични Бог: Отац, Син и Свети Дух“, истакао је владика Кирило и објаснио да је тај благослов од Господа кроз изабраника Божијег, помогао Нестору да побиједи. Преосвећени је истакао да се благослов не даје случајно и површно и да свако ко даје благослов треба да стоји иза њега: „Димитрије је заиста стојао из тога благослова и зато је и платио мученичком кончином и побиједио, јер је побједа да останемо у исповједању истините вјере, која јесте темељ нашега вјечнога живота у Богу.“ Епископ се осврнуо на засједање Светог архијерејског сабора које је јуче завршено у Београду, а на којем је расправљано, како је казао, о многим питањима наше вјере, па и о питању које је усталасало у задње вријеме брод наше Цркве. Владика је истакао да је неопрезна и неспретна, неправовремена, непровомјерна одлука цариградског трона у вези Украјине све узнемирила. Преносећи присутнима кратке утиске, он је истакао да је на Сабору прије свега изражена љубав и састрадавање са свим хришћанима без обзира које су националности и велико поштовање према цариградском трону: „Нико не оспорава њихово првенство у Православној цркви по части. Међутим Сабор је примјетио да су прекорачене канонске норме црквеног понашања и да такви потези, које је цариградски трон учинио у Украјини, могу да проузрокују далекосежне последице за све православне Цркве, и у том смислу одредио се да не призна васпостављање у чин расколника Денисенка и Макарија Малетића.“ Нагласио је да наша Црква неће саслуживати са таквим људима, нити са њиховим клирицима, да остаје у саслужењу са свима, али не према разбојницима. Сабор је позвао све Цркве па и Цариградску – мајку Цркву, са великом љубављу поштовањем, да се спорна питања, па и питање давања аутокефалија некој цркви, решавају саборским одлукама: „Нијесмо ми априори одбацили никакву аутокефалност, о томе се може расправљати. Расправљало се и у прошлости, давана је аутокефалност, али то треба радити по правилима. Не можемо безаконика да ставимо као правило вјере. Не можемо правило вјере да дамо безаконику који ни по моралним, ни по другим вриједностима, не може да буде правило вјере украјинском славном народу.“ Истакао је да је то значајно и за нас овдје, гдје постоје такви безаконици који неправедно без црквених правила упадају као разбојници у тор овчји и покушавају да заварају овце, облачећи се у рухо оваца – вукови у овчој кожи. Подсјетио је на оне који су претендовали да одузму и овај свети храм на Крушевцу: „Дужност Цркве је да огради стадо Божије од вукова и то је она увијек радила. Ми сви волимо државу Црну Гору. И украјински народ воли држава Украјину, али не можемо њу поставити између себе и Бога. Црква не разликује људе по националности и у нашој Цркви има оних који се осјећају као Срби и Црногорци. Ево ја служим у Аргентини, па како ја тамо могу говорити о некаквим националностима. Тамо је конгломерат многих националности и сви они кад препознају у нашој Цркви Христов лик прилазе нам.“ Црква никад неће прихватити као мјерило понашања, како су то назвали на једном Цариградском сабору, етнофилетизам – отров који разара биће и тијело Цркве Божије. Говорећи о ставу Цркве о КиМ, владика Кирило је позвао све да вјерујемо нашој Цркви и да се држимо њених одлука, истичући да је Сабор поновио ставове из Мајског саопштења да је против било какве незавиности те покрајине и разграничења, јер и то води у крајњи етнофилетизам: „Та Европа која сад прима милионе Муслимана са Блиског Истока у своје окриље и сматра их равноправним грађанима, захтјева од нас да се разграничавамо са Албанцима на Косову, као да не можемо и ми заједно са њима да живимо. Ми желимо саживот са свима људима добре воље и тај саживот је могућ како то показују и многе државу које су многонационалне и многорелигиозне.“ Владика је подсјетио да се на Сабору говорило и о црквеној просвјети као једној од најважнијих дјелатности наше Цркве и истакао да је основано тијело која ће се бавити реформама црквене просвјете да би се она што више уклопила у школски систем држава у којима се налазе наше црквене школе. Запитао се зашто не би могла и код нас постојати теолошка школа у оквиру школског система из које је, како то наш Митрополит црногорско-приморски Амфилохије често понавља, изникао сав школски систем Црне Горе. Владика је посебно истакао пуну подршку коју је Сабор дао мученичкој Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену. „Ми желимо акредитацију наших духовних школа од државе и надам се да ће све државе, па и Црна Гора имати разумјевања да признају те наше специјалне школе“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. По завршетку службе Божије сабрање на Крушевцу је настављено за трпезом љубави. Цркву Светог великомученику Димитрија, која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици, изградио је краљ Никола као дворску капелу за породицу Петровић. Њена градња започета је 1894. године а освећена је 1900. године руком Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана. Дуги низ година била је у средишту пажње јавности због покушаја државе да ову светињу одузме од Цркве, позивајући се на Закон о државној имовини, по којем је сва имовина династије Петровић у својини државе Црне Горе. Након петогодишњег поступка, 2017. године пресудом Вишег суда у Бијелом Пољу, по жалби Митрополије црногорско-приморске – Црквене општине подгоричке, правда је задовољена. Потврђено је: Црква Светог Димитрија је својина Цркве, Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Црква Светог Димитрија Солунског која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици данас, 8. новембра, торжествено је прославила своју храмовну славу. Свету архијересјку литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење господе протојореја-ставрофора: Бориса Брајовића и Далибора Милаковића, протојереја: Мирчете Шљиванчанина и Николе Пејовића, протођакона Владимира Јарамаза. Честитајући славу старешини ове светиње оцу Борису, парохијанима и свима који славе Димитровдан као крсну славу, владика Кирило је након благосиљања славског колача, подсјетио да је Свети Димитрије хришћанску вјеру исповједао слободно када се то није смјело и да га је незнабожни цар Максимијан због тога и усмртио. Говорећи о многим чудесима Светог Димитрија, Преосвећени је подијелио један детаљ из његовог житија, када је младић Нестор из Солуна отишао Светом Димитрију и затражио благослов да сам изађе на мегдан диву Лију, који је забављао цара Максимијана тако што је насилно доведене хришћане бацао на многобројне оштрице копаља. Уз помоћ Господа, као Давид против Голијата, Нестор је успио да непобједивог Лија, баци на она иста копља на којима се проливала хришћанска крв. У знак одмазде цар је погубио Нестора и наредио војницима да Божјег угодника Димитрија избоду копљима, што су они и учинили. „То што је Нестор отишао по благослов Светом Димитрију, показује да сви ми хришћани знамо врло добро да је благослов оно што не само да сазидава Цркву Божју, него даје и преноси силу чији је извор Тројични Бог: Отац, Син и Свети Дух“, истакао је владика Кирило и објаснио да је тај благослов од Господа кроз изабраника Божијег, помогао Нестору да побиједи. Преосвећени је истакао да се благослов не даје случајно и површно и да свако ко даје благослов треба да стоји иза њега: „Димитрије је заиста стојао из тога благослова и зато је и платио мученичком кончином и побиједио, јер је побједа да останемо у исповједању истините вјере, која јесте темељ нашега вјечнога живота у Богу.“ Епископ се осврнуо на засједање Светог архијерејског сабора које је јуче завршено у Београду, а на којем је расправљано, како је казао, о многим питањима наше вјере, па и о питању које је усталасало у задње вријеме брод наше Цркве. Владика је истакао да је неопрезна и неспретна, неправовремена, непровомјерна одлука цариградског трона у вези Украјине све узнемирила. Преносећи присутнима кратке утиске, он је истакао да је на Сабору прије свега изражена љубав и састрадавање са свим хришћанима без обзира које су националности и велико поштовање према цариградском трону: „Нико не оспорава њихово првенство у Православној цркви по части. Међутим Сабор је примјетио да су прекорачене канонске норме црквеног понашања и да такви потези, које је цариградски трон учинио у Украјини, могу да проузрокују далекосежне последице за све православне Цркве, и у том смислу одредио се да не призна васпостављање у чин расколника Денисенка и Макарија Малетића.“ Нагласио је да наша Црква неће саслуживати са таквим људима, нити са њиховим клирицима, да остаје у саслужењу са свима, али не према разбојницима. Сабор је позвао све Цркве па и Цариградску – мајку Цркву, са великом љубављу поштовањем, да се спорна питања, па и питање давања аутокефалија некој цркви, решавају саборским одлукама: „Нијесмо ми априори одбацили никакву аутокефалност, о томе се може расправљати. Расправљало се и у прошлости, давана је аутокефалност, али то треба радити по правилима. Не можемо безаконика да ставимо као правило вјере. Не можемо правило вјере да дамо безаконику који ни по моралним, ни по другим вриједностима, не може да буде правило вјере украјинском славном народу.“ Истакао је да је то значајно и за нас овдје, гдје постоје такви безаконици који неправедно без црквених правила упадају као разбојници у тор овчји и покушавају да заварају овце, облачећи се у рухо оваца – вукови у овчој кожи. Подсјетио је на оне који су претендовали да одузму и овај свети храм на Крушевцу: „Дужност Цркве је да огради стадо Божије од вукова и то је она увијек радила. Ми сви волимо државу Црну Гору. И украјински народ воли држава Украјину, али не можемо њу поставити између себе и Бога. Црква не разликује људе по националности и у нашој Цркви има оних који се осјећају као Срби и Црногорци. Ево ја служим у Аргентини, па како ја тамо могу говорити о некаквим националностима. Тамо је конгломерат многих националности и сви они кад препознају у нашој Цркви Христов лик прилазе нам.“ Црква никад неће прихватити као мјерило понашања, како су то назвали на једном Цариградском сабору, етнофилетизам – отров који разара биће и тијело Цркве Божије. Говорећи о ставу Цркве о КиМ, владика Кирило је позвао све да вјерујемо нашој Цркви и да се држимо њених одлука, истичући да је Сабор поновио ставове из Мајског саопштења да је против било какве незавиности те покрајине и разграничења, јер и то води у крајњи етнофилетизам: „Та Европа која сад прима милионе Муслимана са Блиског Истока у своје окриље и сматра их равноправним грађанима, захтјева од нас да се разграничавамо са Албанцима на Косову, као да не можемо и ми заједно са њима да живимо. Ми желимо саживот са свима људима добре воље и тај саживот је могућ како то показују и многе државу које су многонационалне и многорелигиозне.“ Владика је подсјетио да се на Сабору говорило и о црквеној просвјети као једној од најважнијих дјелатности наше Цркве и истакао да је основано тијело која ће се бавити реформама црквене просвјете да би се она што више уклопила у школски систем држава у којима се налазе наше црквене школе. Запитао се зашто не би могла и код нас постојати теолошка школа у оквиру школског система из које је, како то наш Митрополит црногорско-приморски Амфилохије често понавља, изникао сав школски систем Црне Горе. Владика је посебно истакао пуну подршку коју је Сабор дао мученичкој Богословији Светог Кирила и Методија у Призрену. „Ми желимо акредитацију наших духовних школа од државе и надам се да ће све државе, па и Црна Гора имати разумјевања да признају те наше специјалне школе“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. По завршетку службе Божије сабрање на Крушевцу је настављено за трпезом љубави. Цркву Светог великомученику Димитрија, која се налази у склопу дворског комплекса на Крушевцу у Подгорици, изградио је краљ Никола као дворску капелу за породицу Петровић. Њена градња започета је 1894. године а освећена је 1900. године руком Митрополита црногорско-приморског Митрофана Бана. Дуги низ година била је у средишту пажње јавности због покушаја државе да ову светињу одузме од Цркве, позивајући се на Закон о државној имовини, по којем је сва имовина династије Петровић у својини државе Црне Горе. Након петогодишњег поступка, 2017. године пресудом Вишег суда у Бијелом Пољу, по жалби Митрополије црногорско-приморске – Црквене општине подгоричке, правда је задовољена. Потврђено је: Црква Светог Димитрија је својина Цркве, Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служиo је данас са свештенством Свету службу Божију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. У току Литургије Владика је рукоположио свог клирика, рођеног Колумбијца, ђакона Естебана Диаз Ниња (Esteban Diaz Nino) у чин презвитера. Након читања Јеванђеља бесједио је протојереј Мирчета Шљиванчанин, који је рекао да ако умјесто Бога живога нешто друго постане наш бог, Бога нећемо никада угледати. Звучни запис беседе „Међу нама овдје нема ни екстремно богатих ни толико екстремно болесних и сиромашних. Али, чини ми се да смо сви у нечему и богати и сиромашни. Нека нас то не завара, да нас само то може Богу приближити, него управо учажење у дубину – труд да видимо смисао живота, да се запитамо зашто смо овдје, који је наш пут и који је наш циљ. Да сретемо Онога који је смисао и који даје свему смисао“, поручио је отац Мирчета Шљиванчанин. Након рукоположења ђакона Естебана у чин презвитера, Владика Кирило је у архипастирској бесједи подсјетио да нас Свети апостол Павле учи да никако не примамо учење супротно учењу цркве, чак и ако нам доноси анђео с неба. „То је врло важно да поновимо данас када се, нажалост, и у малој Црној Гори појављују лажни епископи и лажни свештеници, који тврде да имају благодат, а ње се одричу својим дјелима и понашањем и за себе траже неке друге богове који нијесу богови. За њих је бог нација, и држава“, казао је Епископ Буенос Аиреса и Јужне и Централне Америке. Владика Кирило је рекао да ни новац ни знање, ни власт, нити богатство – ништа не треба претпостављати Богу. „У Цркви Божјој нема Јевреја ни Јелина, Руса ни Европејца, нема Србина и Црногорца, нема Јужноамериканца ни Сјеверноамериканца… Него је свуда присутан Христос“, поручио је Владика Кирило. Поред многобројних вјерника из Подгорице, Светој архијерејској литургији у подгоричком саборном храму присуствовала је и група православних вјерника Аргентине, која ових дана борави у посјети светињама Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  24. Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служиo је данас са свештенством Свету службу Божију у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици. У току Литургије Владика је рукоположио свог клирика, рођеног Колумбијца, ђакона Естебана Диаз Ниња (Esteban Diaz Nino) у чин презвитера. Након читања Јеванђеља бесједио је протојереј Мирчета Шљиванчанин, који је рекао да ако умјесто Бога живога нешто друго постане наш бог, Бога нећемо никада угледати. Звучни запис беседе „Међу нама овдје нема ни екстремно богатих ни толико екстремно болесних и сиромашних. Али, чини ми се да смо сви у нечему и богати и сиромашни. Нека нас то не завара, да нас само то може Богу приближити, него управо учажење у дубину – труд да видимо смисао живота, да се запитамо зашто смо овдје, који је наш пут и који је наш циљ. Да сретемо Онога који је смисао и који даје свему смисао“, поручио је отац Мирчета Шљиванчанин. Након рукоположења ђакона Естебана у чин презвитера, Владика Кирило је у архипастирској бесједи подсјетио да нас Свети апостол Павле учи да никако не примамо учење супротно учењу цркве, чак и ако нам доноси анђео с неба. „То је врло важно да поновимо данас када се, нажалост, и у малој Црној Гори појављују лажни епископи и лажни свештеници, који тврде да имају благодат, а ње се одричу својим дјелима и понашањем и за себе траже неке друге богове који нијесу богови. За њих је бог нација, и држава“, казао је Епископ Буенос Аиреса и Јужне и Централне Америке. Владика Кирило је рекао да ни новац ни знање, ни власт, нити богатство – ништа не треба претпостављати Богу. „У Цркви Божјој нема Јевреја ни Јелина, Руса ни Европејца, нема Србина и Црногорца, нема Јужноамериканца ни Сјеверноамериканца… Него је свуда присутан Христос“, поручио је Владика Кирило. Поред многобројних вјерника из Подгорице, Светој архијерејској литургији у подгоричком саборном храму присуствовала је и група православних вјерника Аргентине, која ових дана борави у посјети светињама Митрополије црногорско-приморске. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  25. Његово преосвештенство Викарни Епископ диоклијски г. Кирило служио је на Ђурђевдан, 6. маја 2018. г. уз саслужење свештенства Свету архијерејску литургију у манастиру Бања код Рисна, поводом храмовске славе ове Светиње која чува дио моштију Светог Георгија. Опширније на званичној интернет страници Митрополије црногорско-приморске. Звучни запис беседе View full Странице
×
×
  • Креирај ново...