Претражи Живе Речи Утехе

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 24. јануара, у недјељу по Богојављењу када наша Света црква прославља Преподобног Теодосија Великог, Свету архијерејску литургију у манастиру Подмаине у Будви. Владика Кирило је Јосифа монаха ове свете обитељи рукоположио у чин ђакона по благослову администратора Митрополије црногорско-приморске Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија. Звучни запис беседе Послије читања јеванђељског зачала о одласку Христовом у Галилеју, када је видио да је Јован предан и да се његова земаљска мисија ближи крају, сабранима се ријечима архипастирске поуке обратио Преосвећени владика: “Од тога тренутка почиње јеванђељска проповјед Господа Исуса Христа. И као што је почетак свијета била вода, тако је и Јордан почетак Јеванђеља, нове духовне светлости која обасјава наш духовни свијет, духовно спасење и живот. Крштењем Исуса Христа на Јордану Свети Јован Крститељ означио је уједно и вододјелницу два завјета Старога и Новога, а он је као последњи пророк Старога завјета показао на Новом завјету откровење”, поучио је владика сабране, појаснивши да је свјетлост Јеванђеља, коју је Господ Исус Христос установио ријечима, али и дјелом, предао својим апостолима ученицима. Говорећи о првој хришћанској заједници, која је описана и у дијелима Светих апостола, Епископ буеносајрески је казао да у њој нечистиви лукави дух није имао мјеста, а да се то не може остварити без дубље тајне везе коју једино Дух Свети дарује и човјеку, као личности, и некој заједници. Подсјетио је да је та прва хришћанска заједница била једно срце једна душа и да се као таква продужила све до 4. вијека. У том периоду најстрашнијег гоњења хришћана утврђивао се хришћански истински дух који су посвједочили многобројни хришћани првих времена. “Они су заиста били спремни у сваком тренутку, како то каже данашњи Апостол, на умирање за Христа и у буквалном смислу, чак су се неки, када нијесу могли на вријеме да се крсте, и крштавали, како се каже, у крви за исповједање хришћанске вјере”, нагласио је Пресовећени. Подсјетивши да се у периоду Константина Великог, Миланским едиктом дала слобода исповиједања хришћанске вјере 313. године, Епископ Кирило је оцијенио да је то донијело да у Цркву Божију улазе људи који немају заједницу у Духу Светоме. Наиме, они нијесу схватали дубински зашто су ушли у ту заједницу, нијесу имали чисти Дух Божији па самим тим такве заједнице нијесу биле једно срце једна душа, што је и довело до унутрашњег бунта људи који су хтјели да сачувају тај јеванђељски идеал прве хршћанске заједнице. Један од њих је Преподобни Теодосије Велики, светитељ кога данас славимо, који је установио и устројио монашко општежиће. “Онако како сад стојимо у Литургији тако ћемо бити и у Царству небеском, сви заједно око Господа, безбрижни од брига свијета, хранећи се само Његовим Светим ликом и благодаћу, као ангели Божији. И ако је Света литургија истинска пројава Царства небескога, може се рећи да је и општежиће истинска пројава ангелског живота – безбрижног живота одријешеног од свијета”, поручио је владика. Свети Теодосије је основао манастир и сабрао много ученика, а како су монашке заједнице тражиле нека правила понашања, ту су и настала прва правила о монашком животу. Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је нагласио да су се монаси у својим манастирима старали о чистити вјере јер су знали да без исправне вјере није могуће угодити Богу и да је то темељ духовног живота. У тој борби за чистоту вјере кључни допринос је дао монашко покрет и у том, али и у сваком другом периоду живота Цркве. “Преподобни Теодосије, велики оснивач општежића, допринио је са својим монасима заштити чистоте вјере. Живио је непосредно у току и послије Халкидонског сабора, на којем је 451. године Света црква одбацила јерес монофизитизма, који је тврдио да Спаситељ Господ Исус Христос има само божанску природу, или да има једну природу. Свети оци су утврдили православно учење које говори да су у личности Исуса Христа сједињене божанска и човјечанска природа, које се нијесу помијешале или изгубиле једна у другој, него паралелно постоје у Његовој личности у једном узвишеном стању без гријеха”, бесједио је даље владика Кирило. По његовим ријечима Свети Теодосије не само да је вјеровао у то, него је говорио да ко одбацује четири Васељенска сабора заправо одбацује четири Јеванђеља. Због свога става је био прогањан и затваран од стране царева који су нагињали тој јереси. Упокојио се мирно у Господу 529. године, када је имао 105 година, у својој лаври која постоји и данас на територији данашњег Израиља и свједочи својом древношћу о тим првим идеалима монашкога и хришћанског живота, који се и до дан данас труде монаси да одрже. “Наша Света црква помијесна, имајући свог подвигоположника Светога Саву, увијек је пројављивала посебно монахољубље и старање о монашким заједницама. Свети Сава је прије свега био монах Светогорац, а затим све остало.. Увијек се старао о подизању и обнављању и помагању монашких заједница”, казао је Преосвећени Епископ. Вјера, пост, молитва, туђиновање, послушност, која важи за монашку заједницу, треба, како је оцијенио, да важи и за сваку другу хришћанску заједницу: “Треба да понесемо тај Дух и у своје домове, зато Господ и Пресвета Богородица и Свети чувају монаштво да би оно било свјетлост свијету. Циљ монаштва је живот у благодатним енергијама божанства, без брига о овоме свијету. Без истинског дубинског сједињења с Богом и љубави према Богу, не може се имати ни истинска и дубинска љубав према своме ближњем.” Владика Кирило је истакао да су монашке заједнице као свјетлост свијету оствариле велики утицај на друштво, али и велике мисије у свијету. “Нека би Господ наш Исус Христос, Пресвета Богородица, Свети Теодосије Велики, умножили, сачували, упутили на право монашко ткање наше манастире, да би они били увијек извор благодатне живе воде за све оне који им притичу жедни ријечи Божије и истинског примјера живљења у Богу у тим заједницама, да би и они понијели тај дух у своје породице и друштвено окружење. Сви хришћани су свети и призвани да буду свјетлост овоме свијету, да проносе тај идеал хришћанске заједнице да људи видећи наша добра дјела, прославе Оца нашега који је на небесима”, поручио је на крају архипастирске бесједе у манастиру Подмаине Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Администратор Митрополије црногорско-приморске Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служили су јутрос на Сабор Светога Јована Крститеља са свештенством Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Владика Јоаникије је ђакона и професора Богословије Светог Петра Цетињског Душана Биговића рукоположио у презвитерски чин. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Владика Кирило је рекао да је Свети Јован Крститељ и ангел и пророк, Претеча и Крститељ, богослов и највећи рођени од жене. “Прије Светога Јована у Израиљу више од 400 година није било пророка. Задњи је, како су рачунали, био пророк Малахија, који је у својој краткој књизи и написао да ће се појавити ангел који ће припремити путеве Господње. И у Израиљу је чекан такав ангел у тијелу. И Свети Јован, син Захарије првосвештеника и праведне Јелисавете био је управо тај ангео, који је живио у пустињи равноангелски живот у тијелу”, рекао је он. Владика је нагласио да је Свети Јован једном и заувијек показао крајеугаони камен Цркве, темељ нашега спасења – Спаситеља и Господа нашега Исуса Христа. “Зато је он и Претеча, јер је показао руком, био кум и крстио Спаситеља у ријеци Јордану. Он је Претеча, а не сам Христос, како је и сам одговорио Јеврејима”, нагласио је Владика Кирило. Додао је да је Господ Христос прихватио старозавјетно крштење од Јована, али је од Бога Оца измолио новозавјетно крштење којим је установио дарове Духа Светога. “Које сваки од нас хришћана прима на светом крштењу. Тако је Свети Јован и Претеча и Крститељ и пророк, јер је предсказао да за њим иде Онај који прије њега бјеше, јер прије њега је био, прије њега је постао. И те ријечи, свакако, дају нам за право да га назовемо и богословом”, објаснио је Владика буеносајрески. Владика је подсјетио да је Свети Јован највећи рођени од жена, али и да је Христос за њега рекао да је најмањи у Царству небеском већи од њега. “Те ријечи управо значе исто што и разлика између старозавјетног и новозавјетнмог крштења. Дух Свети се дао изобилно роду људском тек кроз домострој спасења нашега Спаситеља. Зато је Јован Крститељ та вододјелница свјетова. Он показује колико човјек својим силама може достићи највише, а да остало без Бога не може. Не може човјек сам себе да спаси, јер не може нико да се попне на небо осим онога који је сишао с неба – Син Божји који нам је донио дарове Духа Светога, а самим тим и вјечни живот који је био прије Јована Крститеља, прије све твари”, казао је Владика. Поручио је да је посебан благослов чување деснице Јована Крститеља у Цетињском манастиру. “И ми цетињски монаси, који смо од скоро у овој обитељи свједоци смо многих исцјељења и чудесних догађаја по молитвама пред његовом светом десницом. Имао сам, такође, част и благослов од Митрополита Амфилохија да учествујем и у величанственој литији са десницом Светог Јована кроз земље благословене Русије, Украјине и Бјелорусије гдје се преко два милиона наше браће православне поклонило тој светињи показујући да православни људи осјећају, знају и умију да поштују највећег рођеног од жена и Претечу Господњега. У тих четрдесетак дана десила су се многа чуда по молитвама пред његовим светим моштима”, подсјетио је Владика Кирило. Владика Јоаникије је на крају данашњег богослужења рекао да су нам протекли празници донијели велику радост и велике Божје дарове и милост. “Јуче смо освештали све наше ријеке, освештали смо водицу да сваки хришћанин узме од те свете водице и да носи своме дому ради освећења душе и тијела и ради освећења дома. И да је, ради здравља, често пије током цијеле године. И да га та света водица подсјећа на чистоту наше свете вјере коју треба држати у чистој савјести и уз помоћ добрих дјела”, рекао је он. Додао је да је данас посебан, знаменити и велики дар је свештеничко рукоположење Душана Биговића, досадашњега ђакона. “Који се лијепо припремио. И није ништа журио, него све полако, лагано, како Бог заповиједа. Могао је, наравно, и прије да буде свештеник, али је он желио да то иде лагано, а не брзо. И ево данас, Бог га је удостојио ове велике свештеничке части, чина и дужности. Па и нас је све свештенике Бог преко овог рукоположења обрадовао, јер се тако Црква обнавља и јача”, рекао је Владика. Владика Јоаникије је новом свештенику казао да је свештеничка служба света и узвишена, свијетла и радосна. “Она човјеку доноси велику мотивацију да дјела дјело Господње. Али, повремено дођу и искушења. А како бисмо ми другачије показали да смо слуге Божије него да и искушења трпимо? Како Његош каже, у добру је лако добро бити – нса муци се познају јунаци. А Господ попушта искушења да би се наша вјера провјерила као што се злато у огњу провјерава. Што се више претапа, оно је све свјетлије”, поручио је Владика Јоаникије. Поручио је такође да Господу треба бити вјеран увијек. “И кад нам све лијепо иде и кад нас Господ милује очигледно и непосредно. Али, посебно треба обратити пуну пажњу онда када дођу искушења и тешкоће. И тада нас Господ надгледа и не оставља нас. А искушења допушта да бисмо се још више прославили и да би се још боље наша вјера показала. И даће Бог да наш отац Душан, нови свештеник цркве Божије дјела дјело Божије угледајући се на свете апостоле, а посебно на Светога Јована Крститеља. И на велике јерархе и свештенике из рода нашега, међу којима Свети Петар Цетињски заузима посебно истакнуто мјесто”, рекао је он и закључио молитвом и жељом да оцу Душану рукоположење буде на радост и Божји благослов, да га Господ изобилно обдари даровима Светога Духа, да му дарује полета и снаге и да свето дјело врши на своје спасење и спасење пастве која ће му бити повјерена. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ буеносаиреско-јужноцентралноамерички Г. Кирило служио је на празник Крштења Господњег - Богојављења Свету архијерејску литургију у цркви Свете Текле у Даниловграду. Звучни запис беседе У току Свтог Богослужења преосвећени Владика Кирило сабране вјернике је почучио ријечима литургијске проповиједи. Након Свете службе Божије Владика Крило је освештао воде ријеке Зете на обали поред градског моста у Даниловграду. Извор: Радио Светигора

Православног Колумбијца и цетињског богословца Родрига Јухуму Трухиља Теофила вечерас је у Цетињском манастиру Епископ буеносајрескли и јужно-централноамерички г. Кирило замонашио и дао му монашко име Амфилохије. Звучни запис беседе Након монашења Владика Кирило је рекао да је нови монах име добио по његовој сопственој жељи у част Светога Амфилохија Иконијског. “А можемо слободно рећи и у част Светога Амфилохија Цетињскога, али нећемо ништа прејудицирати – то ће Бог и Црква света открити и казати у своје вријеме. У сваком случају, то је била жеља нашега брата бившега Теофила, сада Амфилохија због тога што је и њему као и многима од нас наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије био духовни отац”, рекао је Владика буеносајрески. Подсјетио је да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије бринуо и о црквама у јужној хемисфери, па је отуда и Теофило и дошао на Цетиње да би се оправослчавио. “Интересантно је да се он монаши на нову годину. Почиње, дакле, нови живот. Такође се монаши на дан обрезања Господњег и на тај начин показује да и он обрезује свој стари живот и одбацује га, и почиње нови живот у монашком послушању.”, рекао је он. Новом монаху Амфилохију пожелио је да своје име часно пронесе до Колумбије сјећајући се увијек живота Светога Амфилохија Иконијског и свог духовног оца Митрополита Амфилохија. “Који нас је све завиолио и зато смо сад овдје заједно, због његове љубави која је обухватала сав свијет. Тако и прави хришћани треба да воле сав свијет и све људе. То није празни космополитизам него је то јединство у Цркви Божјој”, нагласио је Владика Кирило. Додао је да такође није случајно што је монах Амфилохије постриг примио на празник Светог Василија Великог. “Управо је Свети Василије Велики писао Амфилохију Иконијском један трактат о Духу Светоме. И вама у западним крајевима треба да размијете мало боље треће лице Свете Тројице”, казао је Епископ Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Данас, 14. јануара, када наша Света црква празнује Обрезање Господње и Светог Василија Великог (Нову годину), Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Саслуживали су: протојереји-ставрофори Гојко Перовић и Обрен Јовановић, протојереји Игор Балабан и Мирчета Шљиванчанин, архимандрит Данило, игуман манастира Светог Симеона Мироточивог у Подгорици, протосинђели Јустин и Исак из Цетињског манастира, као и ђакони: Александар Лекић, Душан Биговић и Игор Пешикан. Звучни запис беседе У току Свете службе Преосвећени владика је за ђакона рукоположио монаха Амфилохија. Владика Кирило је новом ђакону пожелио срећну Нову годину, као и свима присутнима, и да у Новој години почне нови живот у монаштву и у свештеничком служењу. Преовећени је оцијенио да је истински богослов онај који се добро моли и истински живи према заповијестима Божијим. Подсјетио је да је бивши отац Теофило, сада Амфилохије, дошао на Цетиње из Колумбије да би живио у православном окружењу, како би живот у православљу присвојио у свом срцу. “Виновник тога је свакако наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије који је прошао кроз те крајеве Јужне Америке. Поред осталих духовних чеда и бивши Теофило, који је сам желио да се назове Амфилохије, примио је у свом срцу тај јеванђелски примјер, којим је свакако зрачио наш духовни отац Митрополит Амфилохије. И ето данас се и удостојио да то име прими. Надамо се да ће га он достојно пронијети до краја свог живота и у тим далекима крајевима, гдје ће бити послан да даље зрачи тим истим примјером за друге душе жедне Бога “, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Литургијску бесједу произнио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, који је честитајући празник, казао да нас је Господ удостојио да у овој древној светињи пред ћивотом Светог Петра Цетињског, Часним крстом и руком Светога Јована Крститеља, заједно отпочнемо Ново љето 2021. године Господње. Подсјетио је да је овај дан по традицији новијој и благослову блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, дан сабрања студената из Митрополије црногорско-приморске који су студенти Теолошког, али и других факултета. Он је нагласио да овај дан јесте и разлог да се сјетимо велике и древне људске борбе која постоји од када и човјек постоји те да све што је у историји људској бивало и постојало као тема, стоји у једноме човјеку. Односно све што је у историји човјечанстава био неки проблем или тема, то ми појединачно преживљавамо. “Збивања око нас, ток историје тог појединачног живота од кад је човјек мали па до неких година зрелости, дјелују као нека борба, општи рат или дијалог, како је говорио чувени филозоф Хераклит, гдје се смењују стихије… Чини ми се да не могу ништа, а одједном могу све, и томе слично. Једна велика борба супротности коју је за наш појам, менталитет и наш језик, љепше од Хераклита опјевао Његош. Он каже да је свијет овај смјеса чудних стихија које ратују једне са другима, од онога да ратује небо са земљом или море с бреговима па до онога да у самом човјеку ратује човјек прво сам са собом. Да ратује душа са тијелом”, бесједио је о. Гојко, објаснивши да је вјечита дилема има ли овај живот икаквога смисла или се ипак све дешава, како Његош закључује, да нас свом овом силном мјешавином опет умна сила торжествује. Данас почињемо празновање Нове године, између осталих разлога, зато што вјерујемо да у свом овом хаосу ипак дјелује неки Божији ред, казао је о. Гојко, цитирајући поново Хераклита који је рекао да човјек никад не улази у исту ријеку. То значи, објаснио је, да то јесте можда физички исто мјесто, корито исте ријеке, али то је нека друга вода и, што је најважније, то је неки други човјек. “То више није онај човјек од прошле године, то више није онај човјек од јуче. Дакле, стално се нешто мијења. Ја се мијењам, некад на горе, некад на боље. Ко држи копчу са Богом тај се нада, као што чита свештеник ону молитву прије почетка Литургије: Сви смо дјела руку твојих Господе. Дакле, не надам се што себи приписујем да сам неко чудо, него се надам у то да ме Бог створио и да сам и ја један од творевина Божијих.” По његовим ријечима са том вјером, да смо сви дјела руку Божијих, ми смо оптимисти јер смо Божије дјело и Божији пројекат, Божији наум, и ваљда Бог зна боље од нас шта треба с нама да буде. “Зато ове промјене, ову нову зиму, ново љето, нову јесен, ово цвјетање, ново сијање, нову жетву, доживљавамо као прилику да учествујемо у Божијем дијелу и да се оно покаже плодно. А куд ћете бољег и љепшега украса новогодишњега од нашег брата Теофила који је дошао из Јужне Америке и овдје се синоћ замонашио и добио име Амфилохије”, поучио је сабране прота Гојко, истичући да се он већ у Јужној Америци срео са Христом и тамо завршио богословски школе и остварио читав живот. Како је нагласио, није се брат Теофил надао, али ни ми да ћемо присуствовати чину промјене живота једног Јужноамериканца, али, “заиста овај који је јутрос устао није онај од синоћ, није онај од јуче, овај који је јутрос устао је Амфилохије”. Даље је казао да је монашање тектонски поремећај, не само Теофилов, него свих монаха, а Цетињски манастир је мјесто бројних монашења, којима се ни броја не зна. “Међу свима њима није се овоме могао надати ниједан, ни Иван Црнојевић, ни владика, ни митрополит, ни Свети Петар Цетињски. Ево да се усудим и то да кажем, је ли он то могао да помисли, осим што је рекао да ће видјети Црна Гора чудо у 20. вијеку. Једно од тих чуда је и наш Теофило, и уопште ова мисија Цетињске митрополије која је стигла до Јужне Америке. То је званично мисија наше помјесне Српске православне цркве, али, знате и сами, да је наш Митрополит блаженопочивши покренуо ту мисију и ово је један плод.” Објаснио је да је монашење када човјек умире за овај живот да би искорачио у нови живот те да је то одрицање од земаљског живота ради уласка у Царство небеско, исто као што је и крштење. “Остајемо да живим овај живот, али правимо искорак у вјечни живот, правимо га крштењем, правимо га монашењем, правимо га данас кад се причестимо. То смо ми исти људи, али Причешће, Света литургија је искорак из земаљскога у вјечни живот. Зато је Нова година не просто бројање још једне године, него још једно Ново љето Господње”, нагласио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић. По његовим ријечима када славимо Нову годину, славимо Бога који нам је дао да живимо и Његове тајне откривамо кроз неке процесе који трају и који на крају донесе прави плод. “Ево наш брат Амфилохије је један у кога данас има разлога да се загледамо и размислимо. Не може свако од нас да оде у Јужну Америку и тамо служи Богу, нити може било ко од нас тек тако да се замонаши, као што не може било ко од нас ни да приступи Светоме причешћу”, објаснио је свештеник Перовић, још једном поновивши, да за све постоји један процес послије којег ћемо неке плодове видјети. Најбоље свједочанство тога је, примјетио је, Свети Петар Цетињски, који се толико се трудио у своме животу да побједи османског окупатора, да помири Црногорце, да Црногорци не буду гладни и жедни, да не буду сиротиња, и ништа није видио од тога до краја живота. “Али то је човјек који није живио само у габаритима овога земаљског, зато је свети”, истакао је и подсјетио да је он све радио Бога ради и препуштао се вољи Божијој. “Тако нека буде воља Божија. Даће Бог, да са овом Новом годином све буде боље. Ова прошла је била и тешка и плодна, срећна и мучна. Требаће нам времена, ко буде жив и здрав, да опише шта се све десило прошле године. Ова Нова нека нам донесе мир, Божији благослов и здраву памет, да наставимо да живимо као дјеца Божија, као ученици онога старога Амфилохија који је сада пред Престолом Божијим на истину, а да будемо браћа и овоме новоме нашем ђакону, ако Бог да, у Божијој љубави”, поручио је на крају протојереј-ставрофор Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископи буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило и диоклијски г. Методије служили су јутрос, на Бадњи дан са цетињским свештенством и свештеномонаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Ректор Богословије Светог Петра Цетињског протојереј.-ставрофор Гојко Перовић прочитао је Божићну поруку администратора Митрополије црногорско-приморске Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преосвећена господа епископи буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило и диоклијски Методије данас, на Бадњи дан, испред Цетињскога манастира благосиљали су и освештали бадњаке које су традиционално прво донијели представници племена Бајице – Мартиновићи и Бориловићи. Осим њих бадњак су донијели и браћа Петровић Његош са Његуша, као и више представника братстава овога краја, док је ове године због поштовања епидемиолошких мјера, изостало веће окупљање вјернике из других црногорских градова и крајева. Представнике братства Мартиновићи код Биљарде дочекао је владика Методије, игуман Цетињског манастира, са оцем Гојком Перовић, цетињским парохом, и Рајком Радусиновићем, предсједником цетињске Црквене општине. Владика Кирило је онда освештао бадњаке и благословио налагање. Након свечаног налагања бадњака, сабранима се пригодним словом обратио Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, који је честитајући Бадње вече и Божић, казао да се Црква Божија у свом богослужењу труди да представи вјерну слику или икону Божића. “У тој икони Божића, значајно мјесто заузима наше дрво бадњак и та ватра која симболише ватру пастира који су се гријали испред витлејемске пећине и чували своје стадо ноћу”, бесједио је владика и подсјетио да су се управо њима јавили анђели те да су пастири први добили благовијест о рођењу Христовом са ријечима Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља. Те анђелске ријечи треба сви да урежемо у своја срца и да се научимо од њих, како је казао, да сваки човјек, сваки народ прије свега треба да да славу Богу, да прослави Бога не само устима, него и у свом срцу. Тада ће нас усељени Бог у нама научити да на земљи будемо миротворци, објаснио је владика и додао: “Колико будемо себе умањивали у покајању, и славили све више Бога, Бог ће нам у срце дати и добру вољу према свим људима, нашим ближњима, и тако ћемо бити спремни да одемо тамо гдје су анђели упутили пастире”, казао је Преосвећени, истичући да су пастири упућени од анђела да оду у пећину гдје су у јаслама видјели новорођеног Спаситеља свих људи и народа. По његовим ријечима, та пећина је Црква Божија и јасле Часна трпеза на којој се у Светим тајнама нама даје Богомладенац Христос, који нам је и спасење и избављење од свих наших проблема и болести па и од оне најстрашније болести која је ушла у свијет Адамовим падом – од смрти: “Анђели нас упућују да примимо тај лијек бесмртности које нам Црква Божија даје кроз Свете тајне. А Црква Божија не дијели људе по националностима, или некаквим особинама на добре или лоше, него нас све презива да се у покајању у својим гресима сјединимо у квалитативно нову заједницу, која освећује сваку нашу заједницу, нашу фамилију, наше друштво и државу.” Нагласио је да се они освећују и бивају свети ако одају славу Богу и ако поштују Цркву Божију и пожелио да овај бадњак са својим искрама умножи “у свим нашим домовима и срцима, и у нашој држави и у свим градовима нашим, срећу, мир, добру вољу међу људима, и у овој години пандемије, много здравља душевног и тјелесног”. “Црква Божија нас призива да се сјединимо. Посебно упућујем позив нашој браћи која ложе некакве друге ватре на неким другим мјестима, да не иду за лажним пастирима који су се обукли као вукови у овчије коже и заводе их на супротну страну. Него да се обрате пастири владици душа наших Христу Богу нашем, Светом Петру Цетињскоме и нашем, можемо слободно рећи, светоме Митрополиту Амфилохију, који ове године није с нама, али нас благосиља са неба. Он је положио сав свој живот на то да Црну Гору окупи око Христа Бога нашега, око ћигота светих наших великих светитеља: Петра Цетињскога и Василија Острошкога. У то име још једном свима желим мира, љубави, слоге”, поручио је епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило. У име племена Бајица све присутне поздравио је Иво Дујов Мартиновић, који је казао да су, као и вјековима раније, представници овога племена са осјећањем поноса и достојанства наложили бадњаке испред Цетињског манастира. “То је израз наше вјере, културе, историје и традиције. Ова вјековна традиција никада није прекидана. Било је тешких времена кроз историју, али и у оним најтежим, чак и ратним временима, овај свети чин поносно је обављан”, казао је Мартиновић. Подсјетио је да због објективних околности данас многи нису дошли да наложе свој бадњак испред ове светиње како су то традиционално чинили годинама, али да нису ни они који би били ту, али су Божјом вољом на небу одакле посматрају, како је казао, и радују се овом сабрању и празнику. Гусле које су кроз вјекове пратиле наш народ у свим моментима радости и туге, ни овог пута нису изостале. Дивно сабрање гусларском пјесмом је уљепшао владика диоклијски Методије, игуман Цетињског манастира. Раније данас владике Кирило и Методије са цетињским свештенством и свештеномонаштвом служили су Свети архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило данас, 27. децембра, у Недјељу праотаца – Материце, служио је са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру Звучни запис беседе У току Свете службе Божије Преосвећени владика Кирило је миропомазао новокрштену Иларију, подсјећајући на ријечи апостола Павла да су сви хришћани свети и да треба да буду светога живота, реално, а не само по имену, и да ту благодат крштења, коју смо сви ми добили, треба реализовати у нашем животу. Објаснио је да нас Света тајна крштења уводи у друге Свете тајне Цркве, а да је Света литургија пројава истинског Царства Божијег на земљи. “То није никаква икона или некакво изображевање, него светотајинским животом сваки хришћанин већ овдје на земљи постаје судионик вјечнога небескога непролазнога Царства Божјега. Тако је наша новокрштена сестра Иларија данас прошла та врата и ушла у заједницу светих.” Једна од припремних недјеља за дочек једног од највећих и најрадоснијих празника Божића, Недјеља праотаца посвећена је праоцима из чијег сјемена су изникли Јосиф и Дјева Марија, али и свим оним пророцима и другим праведницима који су имали ту месијанску идеју и својим животом припремили пут доласка Христа у нашу природу и свијет. “Међу њима помињемо и великог пророка Данила, особито са три младића у огњеној пећини који су изобразили тајну Свете Тројице, пророка Јону који је изобразио Васкрсење Христово, а такође и Његово рођење од Дјеве, пребивајући тродневно у китовој утроби. Помињемо цара Давида који је био та шибљика из коријена Јесејева, који је својим животом и дијелом, нарочито псалмима, у пуноћи предизобразио долазак Христов у тијелу…… Ту је и Мојсије који је провео народ кроз Црвено море. Како апостол Петар говори, подобно томе проласку народа јеврејског кроз Црвено море и ми се крштавамо и тиме пролазимо ту нашу Пасху и пролазимо у нову обећану земљу, постајемо чланови Царства”, бесједио је Преосвећени владика Кирило. По његовим ријечима праоци су прије доласка Христовога живјели беспрекорним светим животом и знали да сви одлазе по ту сијенку смрти, али су имали наду у долазак Спаситеља “не само на земљу него и Његов силазак у ад и ослобођење душа свих људи од замке смрти у коју смо се уплели Адамовим гријехопадом”. “Али поред свих тих великих људи, није било могуће да се човјек сам спасе. Како каже и Спаситељ у Јеванђељу, човјеку је то немогуће, али Богу је све могуће. И нико није дошао на Небо осим Онај који сиђе са Неба – Син човјечији, који нам је то и рекао кроз проповједи својим ученицима. Потребно је било да се формира мост, веза божанске и човјечанске природе. Немогуће је било да човјек узиђе на Небо и да се спаси осим доласком Спаситеља свијета, који је повезао божанску и човјечанску природу, и том везом, преобразивши је, учинио нас судионицима живота вјечнога.” Говорећи о црквено-народним празницима везивања – Дјетињци, Материце и Оци – владика Кирило је казао да ти обичаји дивно тумаче сву теологију нашега Спасења. Протумачио је да се прво везују дјеца зато што би без везивање тог дјетета Христа Бога, које се родио као дијете, све остало било народски речено безвезе. “Он је требао да установи ту везу божанске и човјечанске природе, и зато ми прво везујемо дјецу јер нам је кроз то дијете и дошло чудесно дијете које се родило у Витлејему. На чудесан начин од Дјеве Марије је дошло спасење овоме свијету. И зато касније то везивање, и Материца и Отаца, има смисла јер је Бог учинио својим оваплоћењем и својим домостројем спасење, да утроба материна не буде више радионица смрти, како је то говорио наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије”, казао је Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички. Тада је, како је објаснио, утроба материна постала радионица живота јер се и наша мала црква, фамилија, породица, затим и шира црквена заједница, повезала са тим квасцем вјечног живота кроз светотајински живот Цркве, нарочито кроз Свето причешће, у којима нам се даје Христос у потпуности, из којег излази животворна сила нашега духовног живота којом превазилазимо палу нашу природу, страх и невоље, кроз коју нам се праштају гријехови и достижемо до сједињења са божанственом природом. Све ово је илустровао и техничким примјером: човјечанска природа је нула, а божанска природа фаза, ако се не споје нула и фаза нема струје, нема свјетлости. “Тако и ми морамо да схватимо да смо без божанске природе, без сједињења са Богом у светотајинском животу, једна обична нула и да се све завршава у праху одакле је и почело: Прах си и у прах ћеш се вратити. Али сједињењем са божанском природом, човјечанска природа постаје животворна”, поручио је Преосвећени и као примјер навео мошти светих које постају извор исцјељења од силе Божије коју су светитељи примили и сачували. Даље је казао да смо сви ми добили залог благодати, као и наша мала Иларија данас, али ту благодат, таленат који добијамо од Бога, треба умножити кроз молитве, постове, кроз учествовање у светотајинском животу те да треба да се угледамо на наше праоце, оце, наше свете до данашњег дана. “Господ нам изобразио и у наше дане примјер јеванђељског светог живота у лику нашег Митрополита Амфилохија”, нагласио је владика, додавши да је у сваком времену могуће живјети по Јеванђељу и да упркос свакодневним обавезама треба да вријеме посветимо молитви, посту… и да нарочито недјељом треба посветити вријеме Богу. Подсјетивши на ријечи Светог оца нашега Николаја да је најважније занимање његовог животе бити хришћанин, рекао је да нам то најважније занимање доноси вјечни живот. “Ако нам то доноси највећи дар, онда посветимо томе највећу пажњу. Све остало радити је благочестиво, поштено је радити и зарађивати новац, васпитати своју дјецу и сваки поштени посао… Међутим, све је то споредно, привремено, најважније наше занимање је да будемо истински хришћани”, поручио је Преосвећени владика Кирило, закључујући да треба да чинимо оно што су чинили древни хришћани који су све остављали и следовали Христу, као и онима прије Њега који су све подређивали очекивању Спаситеља. Свако од нас требало би да се труди да живи да дочека прву смрт, тако да друга смрт, нагласио је, над њим нема власти, а друга смрт је опасна јер се и тијело и душа баца у пакао “То ћемо успјети ако се будемо угледали и последовали светим праоцима и светим нашим Божјим људима до данашњег дана, јер нас до данашњег дана Господ посјећује својим светима, а живот светитеља није ништа друго него живот Христов продужен кроз вјекове, како нас је учио преподобни наша отац Јустин Поповић”, закључио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централно амерички г. Кирило у литургијској бесједи у Цетињском манастиру. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епископу будимљанско-никшићком и администратору Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникију и Епископу буеносајреком и јужно-централноамеричком г. Кирилу ових дана су уручене свечане дипломе академика Међународне словенске академије наука, образовања, умјетности и културе у чије чланство су изабрани половином 2018. године. Члан Академије је био и блаженопочивши Митрополит Амфилохије. МСА је основана 18. маја 1992. године у Москви, на иницијативу водећих руских, српских и придњестровских научника и културних посленика. У овом часу МСА има око 200 академика из Русије, Белорусије, Бугарске, Киргизије, Македоније, Србије, Украјине, као и Придњестровске и Доњецке републике. Међу преминулим и живим академицима налазе се руски патријарх Алексиј II и српски патријарх Павле, па затим Смиља Аврамов, Јуриј Бондарјев, Николај Бурљајев, Валериј Ганичев, Алексеј Громико, Михаил Дељагин, Константин Затулин, Анатолиј Карпов, Вјачеслав Кликов, Василије Крестић, Десанка Максимовић, Михаил Ножкин, Борис Олијник, Олег Платонов, Александар Проханов, Благовест Сендов, Всеволод Чаплин… Њени чланови су такође и философ Мирко Зуровац, драмски писац и редитељ Братислав Петковић, историчар Славенко Терзић, неурохирург Даница Грујичић и драмски уметник Ивана Жигон… Предсједник МСА је Сергеј Бабурин, познати руски научни радник у области уставног права, друштвени прегалац, словенофил и велики пријатељ СПЦ и нашег народа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Велики празник Ваведење Пресвете Богородице торженствено је прослављен у острошкој светињи Архијерејском Литургијом и резањем славског колача. Свету архијерејску Литургију поводом храмовне славе цркве у Горњем Острогу у којој почивају мошти Светог Василија Острошког Чудотворца, служили су преосвећена господа епископи: будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Јоаникије и буеносајрески и јужно-централно амерички Кирило, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва. После прочитаног зачала из Светог Јеванђеља бесједио је Владика Кирило. Он је говорио о четири елемента од којих је састављен читав свијет: ватра, земља, вода и ваздух, за које наше тијело и наша душа има органе којима их прима, којима се храни и којима спаја сав космос у себи. – И Адам је створен не само као тјелесно биће, него као биће које спаја духовни и тјелесни свијет, али осим та четири елемента Адам је био облагодаћен петим елементом, благодаћу Божијом, нетварним енергијама божанства, која једина има моћ да све елементе држи у хaрмонији – казао је Владика Кирило. Владика Кирило је нагласио да не смијемо заборавити никад да је једино тај пети елемент, благодат Божија, способна да исцијели до краја нашу природу и да је спаси. -Свети Сава и наши оци су нас увијек учили да и црква, и школа, и болница, заједно треба да раде на здрављу човјека и једног народа. Школа помаже у менталном, психолошком здрављу. Медицина у тјелесном здрављу. Међутим, за духовне болести све људске науке су немоћне, а оне су најопасније и зато је једина Црква Божија, једини храм Божији, о чему нам говори овај празник, о важности пребивања у храмовима Божијим гдје стичемо нетварне енергије божанства, у могућности да се заштитимо о најстрашнијим утицајем злога духа, којим је наша природа постала подређена због грехопада и непослушања наших прародитеља – говорио је Владика Кирило. Преосвећени епсикоп буеносајрески и јужно-центално амерички је казао да због великих подухвата градитељства храмова заједно са Владиком Јоаникијем и својим сарадницима, можемо рећи да је Митрополит Амфилохије увео Црну Гору у храм. -Али сад треба посредовати примјеру Пресвете Богородице и рећи Ево ме Господе, нека ми буде по ријечи твојој и стицати благодатне силе у тим храмовим, освећивати, чувати себе и своју породицу, а тако ће нам бити све онако како је Богу угодно – рекао је Владика Кирило. Пред крај богослужења владике Кирило и Јоаникије са саслужитељима су благосиљали и пререзали славски колач који су у славу Божију, а у част празника Ваведења Пресвете Богородице прирпемила острошка братија. Честитајући славу острошкој братији, Владика Јоаникије је говорио о великом значају празника Ваведења у храм Пресвете Богородице и вези између Ваведења и Божића. -Господ је прво изабрао Пресвету Дјеву Богородицу од свих људи на земљи, од свих оних потомака Адама и Еве, од свих покољења, изабрао је једну дјевојчицу да Она смјести у себе, у своје срце и своју душу Онога који је Спаситељ цијелог човјечанства, цијеле творевине. И на такав начин Господ је испунио свој предвјечни план о спасењу рода људскога преко оваплоћеног Сина свог – казао је Владика Јоаникије и подсјетио да је Богородица била посвећена да служи при храму у Јерусалиму, што је тада био обичај. Епископ Јоаникије је казао да је скромност много важна, јер је велика пред Богом. -Велики Божији храмови су посвећени овом празнику. Можда и највећи храм за који је српски народ посебно везан, а то је Саборни храм манастира Хиландар који је посвећен ваведењу Пресвете Богородице, и многи други храмови, али и овај мали пећински храм. Сви ти храмови су велики, свети и славни, али хоћемо да укажемо на славу овога малог храма овдје. Овај мали храм незнатан по својим димензијама, скривен дуго времена од очију људи, у острошкој стијени, у који може да стане свега неколико душа да се обави света служба Божија, он је толико славан и толику славу је доживио, да је постао извор и свједок многих чудеса и СветогаВасилија Острошког и осталих Божијих угодника који су се овдје посвећивали – нагласио је Владика Јоаникије. Додао је да је мали пећиснки острошки храм Ваведења Пресвете Богородице, настао за вријеме ропства под Турцима, постао извор снаге, утјехе, слободе, радости и саборни храм цијеле Црне Горе, Херцеговине и шире. -Зато што овдје непрестано преко 300 година траје сабор Божији. И нема дана кад вјерни народ не приступа кивоту Светог Василија Острошког тражећи утјехе духовне и здравља и души и тијелу – рекао је Владика Јоаникије. Преосвећени владика будимљанско-никшићки је казао да Црној Гори данас треба највише братског разумијевања и неосуђивања ближњих. -Треба да превазиђемо подјеле које су се укоријениле поодавно. Данас нам је најпотребније да побиједимо подјеле, свађе, раздоре и омразе, да бисмо ишли напријед. Да од тога почнемо. Неће Црној Гори донијети добро ако јој неко да новац на кредит или зајам, чак и да јој поклони, ако немамо братске слоге и љубави. Да превазиђемо подјеле, да се међусобно измиримо, да се заједнички трудимо да нам свима буде боље и да буде што више љубави. Посебно треба уважити оне који другачије мисле. Ако смо прави хришћани треба да се молимо и за пријатеље и за непријатеље и да благосиљамо оне који нас куну и да трпимо. Ако тако чинимо, онда ће се и наши непријатељи обратити у пријатеље – истакао је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило успјешно се опоравио од коронавируса и након негативног теста, вратио се својим редовним пастирским обавезама. Преосвећеном владици 17. новембра тестом је потврђено да је позитиван на Ковид-19. На кућном лијечењу био је све до момента када је рендгенски снимак показао почетак упале плућа, а онда је на предлог доктора хоспитализован у Клиничком центру Црне Горе. Владика буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило се овом приликом захваљује цјелокупном здравственом особљу Клиничког центра и свима другима на труду, молитви и љубави, а обољелима жели брз опоравак. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На првим страницама новембарско-децембарског 376. Броја „Православног мисионара“, званичног мисионарског гласила Српске православне цркве за младе, објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом буеносајреским и јужно-централноамеричким г. Кирилом (Бојовићем). Разговор је водио катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Владика Кирило: Православна Црква је мисионарска Црква! *Ваше Преосвештенство, помаже Бог и благословите! Бог да помогне и благослови редакцију и све читаоце Православног мисионара! *Драги Владико, рођени сте у Подгорици, а осмогодишњу и средњу школу (гимназију „Петар I Петровић Његош“) завршили сте у Даниловграду са дипломом Луче првог степена. Преосвећени, каква Вас сећања вежу за детињство? Од дјетињства сам упућиван на прави пут благочашћа и врлине од стране својих родитеља Рада и Зорке и одгајан у побожној атмосфери патријархалне српске (црногорске) породице. Одрастао сам у Бјелопавлићима које красе природне љепоте али и велике светиње: Острог, Ждребаоник, Ћелија Пиперска, света Текла,… свакако да то све оставља утисак на младог човјека. Имао сам и срећу да имам добре учитеље и професоре који су ми усадили љубав према науци. *Након одслуженог војног рока, уписали сте се на Природно-математички факултет у Подгорици, који сте завршили у предвиђеном року са средњом оценом 9,68. Године 1993. своје усавршавање настављате уписујући се на постдипломске студије на истом факултету у Београду на групи „Диференцијална геометрија и топологија“. Магистарски рад на тему „Групе холономија и комплексне повезаности“ одбранили сте 17. јула 1996. године. Ваше Преосвештенство, дивна је прилика да са нама поделите важније детаље у погледу Вашег изузетно озбиљног научно-истраживачког рада на Природно-математичком факултету? Поново сам имао срећу да и у Подгорици и Београду, а касније и у Москви имам добре професоре. Ја сам заиста са великим заносом и љубављу изучавао науке а посебно математику. Интересовала ме је и умјетност нарочито поезија и драмска умјетност али о томе сада није ријеч. И та моја љубав према математици није остала празна. Математика ме је многоме научила; научила ме је логичном и тачном мишљењу и дисциплиновала да се морам уздржавати од много чега ако желим да у њој постигнем високе резултате. Тако да је та наука за мене, у једном периоду мог живота, била моја својеврсна аскеза пред Богом. Свака наука, ако то није нека лажна идеологија као што је марксизам на примјер или ако није лажна хипотеза као што је Дарвинова теорија еволуције, говори на лијеп начин о творевини Божјој и самим тим о Творцу, наравно да се претпоставља да личност која ту науку изучава има основно религиозно осјећање. Тако је и математика мени много рекла о Богу, наравно поред свега онога што сам сазнао из Библије и других духовних књига. Ја сам у њеним формулама (наравно сам за себе) видио појмове: душа, тијело и њихов однос, затим однос човјека према осталој творевини, а иза те тајновите бесконачности, која нема нити може да има тачну научну дефиницију, као иза неке тајанствене завјесе увијек се за мене налазио Бог. Чак сам у неким њеним теоремама, наравно само иконично, сагледавао икономијски однос у светој Тројици. Далеко би нас одвело кад бих све то овдје потанко објашњавао. *Следујући тајанственом призиву Божјем, крајем 2000. лета Господњег, добровољно сте дали оставку на подгоричком Природно-математичком факултету и благословом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског Амфилохија постајете послушник у Цетињском манастиру, док касније примате монашки постриг и ступате у клир, најпре као јерођакон, а потом и јеромонах. Често волите да кажете да живот крај ћивота Светог Петра Цетињског за Вас представља посебан благослов, с тога шта нам можете рећи о овом благослову и данима проведеним у овој великој светињи? Да, светитељи се за нас моле иако ми тога можда нијесмо свјесни. Дан моје крсне славе Светог Луке поклапа се са празником Светог Петра Цетињског који је покровитељ и гимназије и факултета у којима сам учио и радио. Свакако није случајно што сам мојих, могуће најљепших петнаест година провео у Цетињском манастиру. Увијек су за мене посебан значај имала мјеста са, тако да кажем, згуснутом духовно - историјском садржином. Човјек има посебан осјећај кад живи на мјесту гдје су проходиле ноге светог Петра цетињског, пјесника и свеца Његоша и других великих цетињских владика и подвижника вјере. Да тај мој благодатни почетнички занос има добар правац старао се брижно и цијело вријеме велики духовник нашег времена Митрополит Амфилохије уз чију пастирску палицу смо духовно сазрели. Наравно ту је и духовно радостна цетињска братија па затим и поклоници манастира који су ме увијек изнова духовно кријепили. Духовна веза са Русијом се осјећа поред кивота светог Петра, и не само због тога што се ту налазе гатчинске светиње дио Часног Крста и Десница Светог Јована. Ту на Цетињу се налази у државном Музеју и трећа светиња Богородица Филермоса. Био сам веома срећан што сам учествовао 2006 године у догађају четрдесетодневне литије са Десницом Светог Јована кроз Русију, Украјину и Бјелорусију који је по мени имао васељенско значење. Милиони вјерника Московске Патријаршије су се поклонили тој великој светињи, то је био заиста величанствен призор и за земљу и за небо. Ту поред кивота светог Петра добио сам и благослов од Митрополита Амфилохија за духовно школовање у Московској Духовној Академији што је за мене било испуњене мог давнашњег дјечачког сна. *Ваше Преосвештенство, 2008. године на Московској духовној академији одбранили сте кандидатску дисертацију на МПДА на тему „Митрополит Петар II Петровић Његош као хришћански философ“. За кандидатски рад добили сте прву награду у генерацији – награду свештеномученика Илариона Архиепископа верејског I степена. Истовремено сте и ванредно завршили Московску духовну семинарију. У Вашој личности обједињена је љубав према теологији и природно-математичким наукама, у том духу реците нам како повезујете ово што је нама у први мах неспојиво? Његошева философска мисао и интуиција је такође проткана егзактним наукама. То сам и покушао да представим у мојој дисертацији, и по оцјени мојих професора и успио. Три године живота у зидинама Тројице Сергијеве Лавре и Академије су незаборавно искуство… Лавра је свакако једно од најљепших мјеста на земљи… У Московској академији имају веома велики опит изучавања веза науке и теологије, сјетимо се само Павла Флоренског. Па знате ја на науку гледам као на катафатичко богословље, јер свака наука изучава творевину Божју а самим тим се бави и Творцем. Наравно да представља одређени труд (и рекао бих дар) у математичким формулама видјети нешто више. Али ако имамо у виду да без математичких прорачуна не би била могућа савремена машинска техника (аутомобили, авиони,…), не би била могућа компјутерска техника, не би била могућа савремена архитектура па самим тим и конструкција таквих дивних храмова као на примјер Храм Светог Саве у Београду или Храм Христовог Воскресења у Подгорици, тада и обичном човјеку који није изучио велике науке помало постају јасније везе науке и теологије. Недавно преминули Пеђа Ристић, велики гениј архитектуре, такође у једној својој књизи говори о повезаности теологије и науке. Наука никада не може досегнути апофатику јер то није њен метод и зато јој је управо потребна теологија да не би залутала у лажне идеологије и лажне хипотезе и теорије. Теологија треба да покаже науци циљ и пут ка Олтару Премудрости који је иза завјесе бесконачности односно вјечности и гдје се налази апсолутно познање. Зато су сви велики научници били дубоко религиозни људи, поменимо само, Њутна, Лајбница, Јунга, Анштајна, нашег Николу Теслу, Михаила Пупина,… *Драги Владико, били сте професор и главни васпитач у Цетињској богословији. Шта за Вас представља Богословија и која би била порука младим људима који се припремају да крену благословеним путем изучавања речи Божије? Свака специјалистичка школа захтијева од човјека савладавање неких одређених вјештина, такве су на примјер школа за пилота која учи човјека да лети на једној машини, математичка гимназија која учи човјека да разумијева неке симболе и формуле и да рјешава логичке проблеме, ДИФ која захтијева од човјековог тијела извјесне вјештине, и тако даље. Међутим богословија захтијева у процесу обучавања учествовање не једног дијела наше личности, већ цијелог тјелесног (пост и аскеза) и духовног човјека (молитва и созерцање), такође за разумијевање теологије итекако је потребно развијено логичко мишљење. Мислим да би ту чињеницу требало да има у виду сваки млади човјек који се припрема да упише теологију. Као што сте рекли богословија је благословени пут којим се следује Христу. Богословија даје човјеку знање али она није само неки скуп знања, то знање треба човјека да доведе до упражњавања живота у Христу то јест по његовим заповијестима а то је и једини начин истинског познања Премудрости Божје. *На празник светог мученика Емилијана, 31. јула 2016. лета Господњег у Саборном храму Васкрсења Христова у Подгорици, хиротонисани сте у свештени епископски чин са древном титулом епископа диоклијског, викара митрополита црногорско-приморског. Ваш избор за епископа догодио се у смирај празника Вашег небеског покровитеља и великог мисионара светог Кирила. Да ли можемо рећи да је Ваше целокупно епископско служење прожето ватреном ревношћу светих равноапостолсних Кирила и Методија? Благодаран сам нашој Светосавској Цркви и његовој светости Патријарху Иринеју која је у мени недостојном препознала архипастирски дар. Наравно да по својим моћима подражавам свом небеском покровитељу, колико је то успјешно Бог зна? *Одлуком Светог Архијерејског Сабора наше свете Цркве, од 2018. лета Господњег, следујући Кирило-Методијевској ревности, реч Еванђеља Христовог проповедате у новооснованој Епархији буеносајреској и јужно-централноамеричкој. Преосвећени Владико, замолио бих Вас да наше читаоце упознате са важнијим детаљима у погледу живота и неуморног пастирског и мисионарског рада у повереној Вам Епархији? И до оснивања Епархије буеносајреске и јужно-централноамеричке 2011 године, на њеним просторима је било наших мисионара (наравно и других православних). Тако после другог рата Патријарх Гаврило упућује у Аргентину свештеника Радојицу Поповића, који је часно служио Богу и роду овдје све до своје смрти. Сахрањен је у градићу Арибењосу недалеко од Буенос Ајреса. Колико је један човјек могао да уради на овим огромним просторима (само Аргентина је 4 хиљаде километара дугачка) Бог зна? Отац Радојица живио је у врло тешким условима али је остао вјеран Христу и свештеничком позиву до краја. После њега наша црква овдје скоро 30 година није имала свог свештеника (сигурно да је за то било оправданих разлога, ратови, комунистичка владаванина у матици И тд). То је узроковало и удаљавање од цркве наших исељеника а некад и њихов прелаз у католичку или протестантску вјеру. Деведесетих година долази прво овдје (тада) архимандрит Доситеј (садашњи епископ у Лондону) а затим после њега други свештеници док епископски надзор (администрирање) преузима епископ Митрофан (сада канадски). Сви они су уградили своју лепту у нашу мисију овдје и народ их памти као добре пастире Христовог стада. Морам рећи да епископ Митрофан и сада материјално помаже нашу мисију, на чему смо му посебно захвални. Негдје од 2007 године у јужну Америку долази митрополит Амфилохије и тако се рађа идеја о формирању епархије. Ја сам по послушању Цркви и свом духовном оцу Митрополиту Амфилохију стигао у Аргентину као архимандрит крајем 2014 године. Касније сам и постао први епархијски архијереј наше Цркве овдје, што је свакако велика част и одговорност. Сваки почетак је тежак па и овај овдје није другачији. Требало је прво створити црквену структуру која је била веома оскудна (и још увијек је у односу на друге епархије наше цркве у расејању), онда обезбиједити и основна материјална средства а уз све то и што је најважније, проповиједати Христа свакоме створењу. Дошавши овдје без знања језика (шпански и португалски) нашао сам се и ја (и моји сарадници) као на некој другој планети или боље рећи у пустињи. Растојања међу многим нашим парохијама су велика и по неколико хиљада километара што још више отежава живу комуникацију. Поред свега тога трудимо се да одржавамо редовна богослужења, имамо свој часопис, имамо свој сајт, штампамо брошуре и књиге и уз то уз крајње напоре успијевамо да зидамо и обнављамо Храмове, манастире и параклисе. Прегаоцу Бог даје махове како каже Његош, али наравно да нам помажу и наша браћа архијереји и њихови вјерници, нарочито Митрополија Црногорско Приморска а онда и епархије наше Цркве из сјеверне Америке и Канаде. *У приступној беседи на дан устоличења за првог епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког, рекли сте да Вам је указана велика част, али и велика обавеза и веома тежак задатак? Да већ сам рекао: страни језик, велика разуђеност наших парохија, одсуство било какве сигурне материјалне основе за нашу мисију, недостатак свештенства и монаштва, не постојање школе (на мјесним језицима) за обуку будућих свештеника, не постојање довољно православне литературе на мјесним језицима, неповјерење мјесних људи према странцима, отуђеност наших исељеника од црквеног живота и њихове скромне материјалне могућности да помогну своју Цркву и много тога другог чини отежавајуће околности за наш рад овдје. Али сâм Господ је рекао да је све могуће ономе који вјерује, и ми се старамо да чинимо тако. Овај интервју јесте уједно и позив добрим људима да помогну нашу мисију овдје. *У ово тешком задатку на њиви Господњој хвала Богу нисте сами. На првом месту са Вама је благослов и молитва свете Цркве Православне који је и благослов Христов, али са Вама је непрестано и благослов Митрополита Амфилохија под чијим свештеним омофором сте духовно стасавали. Да, без подршке Цркве и нарочито мог духовног оца Митрополита Амфилохија наш рад овдје би био немогућ. Могуће да се и наша Црква формирањем ове епархије први пут сусрела са једном мисијом која има све црте ранохришћанске мисије. То јесте тешко али је са друге стране и велики изазов. Треба уочити да оснивањем ове епархије и Српска Православна Црква може да добије епитет васељенска, јер се њено дјеловање сада простире на свим континентима. Такође имамо добру сарадњу са другим православним епископима овдје: Константинопољске Патријаршије, Антиохијске Патријаршије, Московске Патријаршије и Заграничне Руске Цркве. *Ваше Преосвештенство, колико свештенослужитеља и парохијских храмова и манастира чини ову мисионарску Епархију? Ми штампамо сваке године и свој календар у којем се налазе уписане све наше парохије и манастири и њихове адресе и контакти. Поред мене имамо још 19 свештенослужитеља (укључујући и ђаконе). У Аргентини имамо пет парохија и један манастир при чему сви наши манастири испуњавају такође и парохијску функцију. У Бразилу имамо двије парохије и један манастир и још неколике парохије у оснивању. У Венецуели двије парохије. У Доминикани и Панами по једну парохију. У Колумбији двије парохије. У Еквадору једну парохију и двије у оснивању. У Чилеу једну парохију и један манастир. У Гватемали један манастир и једну парохију. У Никарагви и Костарики по једну парохију. У Перуу имамо један манастир. Што се тиче Храмова можемо рећи да сви поменути манастири осим манастира у Чилеу имају своје Храмове. У парохијама ситуација није тако добра, од свих поменутих парохија само њих пет имају свој Храм. Остале парохије засад обављају своја богослужења у уређеним просторијама у облику параклиса. Такође имамо проблем са недостатком монаштва и свештенства али нарочито монаштва и женског и мушког. С обзиром да монашки живот није постао нешто што је традиција народа јужне америке веома је тешко формирати монаха или монахињу из домородачког становништва. Рецимо у манастиру у Перуу који има сву потребну инфраструктуру засад немамо монаштва. ”Жетве је много, а посленика мало: зато се молите господару жетве да изведе посленике на жетву своју.” (Лк 10, 2) *На ком језику се савршавају свештена богослужења, али и да нас детаљније упознате са богослужбеним животом поверене Вам Епархије? У Бразилу се користи португалски језик, док се у свим осталим државама јужне и централне америке употребљава шпански језик. Сви наши манастири и парохије се труде да држе и дневни и годишњи круг богослужења с тим да се литургије служе само недељом и великим празницима. У вријеме пандемије било је и ванредних молитвених сабрања наиме свештеници су путем интернета организовали своје парохијане тако да се у многим парохијама непрекидно читао псалтир. *Драги Владико, замолио бих Вас да читаоцима „Православног мисионараˮ упутите једну пастирску поруку, користећи прилику да све нас благословите благословом територијално далеке, али духовно нам блиске, Епархије буеносајреско и јужно-централноамеричке. Православна Црква је мисионарска Црква. Господ Исус Христос је пред своје Вазнесење заповиједио својим ученицима ”Идите, дакле, и научите све народе…” (Мат. 28, 19) А такође дао и велика обећања самим мисионарима: ”И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наслиједиће живот вјечни.” (Мат. 19, 29) Свакако највећи од мисионара који је живио на земљи свети апостол Павле оставио је примјер свим будућим мисионарима и он каже: ”Дужни смо пак ми јаки (у вјери) слабости слабих носити, и не себи угађати.” (Рим 15, 1) Знајући све то, ја позивам све читаоце ”Православног мисионара” да прво себе провјере и утврде у вјери а затим да заволе и мисију Цркве, и да благу вијест Христову донесу до што више душа људских. Нека би нас у томе све кријепила молитва и благослов свих великих мисионара Цркве Христове од светих Апостола преко наших просветитеља и учитеља Кирила и Методија преко равноапостолног оца нашега Саве, до нових мисионара цркве Христове на новом континенту Германа аљаског, Јована санфранцискога, преподобног Севастијана џексонског, светог Мардарија либертвилског и других наших светих отаца. Амин. Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у новембарско-децембарском 376. броју Православног мисионара (стр. 4-10)

Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило саслушан је 11. новембра 2020. године у Центру безбједности Подгорица поводом свете Литургије коју је служио на Митровдан, 8. новембра 2020. године, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Владика Кирило је у подгорички ЦБ дошао у пратњи адвоката Божа Милоњића. По завршетку саслушања владика Кирило је рекао за Радио Светигору да Црква стално позива народ на поштовање здравствених мера и поручио онима који брину за здравље грађана да народ Црне Горе од Цркве може добити само благослов и душевно и телесно здравље, ако и да она не може да буде извор заразе или болести. Он је нагласио да га после привођења митрополита Амфилохија, једног од најзначајнијих личности у историји Црне Горе, не чуди ово његово привођење иако се лично осећа повређеним, јер није био у Црној Гори годину дана па је очекивао да ће бити са радошћу примљен. -Ми ћемо и даље са својим народом да подносимо и болест и тугу, и радост и гоњења, и све што треба. Очекујемо да ће и Црна Гора коначно поћи путем демократије, гдје ће се поштовати права свих грађана Црне Горе, њихово здравље и душевно и тјелесно, гдје неће бити подјела по националним, вјерским и партијским особеностима људи, како се то уочава посебно у неколико последњих година у Црној Гори. Из неких центара акценат се поставља на партијском припадништву људи и тиме се врши подјела у народу. Надам се да ће нова Влада, нова власт која је изабрана већинском вољом народа, радити паметно, мудро, са Божјим благословом. И нека нам држава таква и буде, са Божјим благословом, казао је владика Кирило. На питање да ли је као Епископ у Јужној Америци, чија се Епископија протеже на преко двадесет држава, у којима су такође на снази епидемиолошке мере услед пандемије корона вируса, имао прилику да чује да су игде привођена или саслушавана свештена лица ради обављања своје верске службе која није забрањена, владика Кирило је одговорио да су од почетка пандемије у Јужној Америци свештена лица третирана као и медицинско особље са слободним приступом оболелима и другим верницима ради обављања њихових верских потреба. -У Јужној Америци постоје наравно мјере здравствене, као и свуда у свијету. Оне су мање више у цијелом свијету сличне, али од почетка пандемије свештена лица су била третирана као и медицинско особље. Имали смо слободу кретања, слободан приступ, могли смо да посјећујемо болеснике или било кога од вјерника, казао је Владика и додао да и када су богослужења вршена са ограниченим бројем људи, нико никада није дошао да проверава или процесуира свештенике. Адвокат Божо Милоњић је казао да ће Државно тужилаштво уз помоћ полиције наставити да овај случај испитује до краја и да их интересује ко је организовао Литургију у недељу, 8. новембра. -Ми смо за сад завршили. Владика је дао изјаву у својству грађанина. Шта ће даље бити, видјећемо. Све зависи од поступања полиције и тужиоца, закључио је адвокат Милоњић. Током саслушања испред Центра безбедности окупио се верни народ у знак подршке епископу Кирилу, али и протеста због наставка прогона архијереја и свештеника Српске Православне Цркве. Претходно је, 8. новембра 2020. године, истим поводом у подгоричком Центру безбедности по налогу тужиоца саслушаван и свештеник Далибор Милаковић. У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици на празник Светог Димитрија Солунског служена је света заупокојена архијерејска Литургија са седмодневним поменом блаженоупокојеном Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Ждребаонику код Даниловграда данас је прослављен празник Светог Арсенија, другог архиепископа српског, чије свете мошти почивају у овом манастиру. Богослужио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством. У литургијској бесједи Владике је позвао вјернике да слушају савјете здравствених радника у вези с пандемијом ковид 19. “Уједно, као Црква морамо и да апелујемо на савјест свих тих тијела која доносе те здравствене прописе да имају на уму да је религија, како је то говорио Јеротеј Влахос исто тако терапија која лијечи људе”, рекао је Владика Кирило. Говорећи о данашњем празнику, Владика је подсјетио да житија великих људи често пута бивају скривена од очију овога свијета, нарочито људи који су себе потпуно посветили Богу, што је и случај са житијем Светог Арсенија. “Свети Сава је управо њега узео за свога наследника. Уочио је у њему послушног, смиреног човјека, Христовог човјека пуног благодати и њему препушта трон Цркве – некоме ко није из фамилије Немањића. Та чињеница затвара уста свима који Светог Саву називају некаквим националистом, који је, ето, увео некакав нациопнални програм. Наравно да је он Христовом благодаћу учинио да се посвети његов народ, да постане хришћански, али није имао неке националне програме. Ето доказ: његов ученик и наследник, дакле, није био из његове фамилије, али је био Христов човјек. И тај пут Светог Саве који ми називамо светосављем је пут Христа Богочовјека, само у неким нашим домаћим условима”, казао је Епископ буеносајрески. Подсјетио је да је о томе често говорио блаженопочивши Митрополит Амфилохије и препоручио збирку његових бесједа коју је објавила “Светигора”. “Митрополит Амфилохије је говорио о Цркви као богочовјечанском организму, живом организму. Наравно да она има и те своје оинституционалне пројаве у друштву, јер је небоземна, али он је о томе говорио прије свега кроз личност Светог Саве и Светог Арсенија, и кроз посланице Светог апостола Павла који каже да је Христоос глава Цркве, а она Његово тијело”, рекао је он. Владика Кирило је нагласио апсолутно послушање Светог Арсеније и његово апсолутно повјерење у свога духовног оца Светог Саву, као и његово послушање црквеним канонима. “То послушање, које је сестра смирења, темељ је сваке наше врлине. Свака врлина, ако није заквашена смирењем и послушањем, прије или касније ће да ишчезне”, објаснио је он. Говорећи о блаженоупокојеном Митрополиту Амфилохију, рекао је да је Митрополитова ријеч била дејствена. “У својим раним бесједама он каже да ријеч која излази из наших уста мора бити у складу с унутрашњем стањем човјековим. Ако она није у стању с унутрашњим стањем човјековог срца и душе, она неће донијети плода. И ту се открива једна друга димензија његовог бића, а то је да је он стално тражио да се, ако се нешто не догађа како треба, разлог за то у себи. То је та митарева молитва: Боже, буди милостив мени грешноме! Тако се напредује у духовном животу – кад ми не осуђујемо ближњега, не тражимо у њему разлог неког неуспјеха него у себи самима”, казао је Владика. Казао је да је Митрополит Амфлохије на богочовјечанском светосавском путу био следбеник кључних завјета нашег народа. “Био је задојен и Његошевом поезијом, а то значи и косовским завјетом. Понављао је и учио нас да никада не заборављамо Косово, косовски завјет, наше косовске светиње”, рекао је Владика Кирило. Након Литургије Владика Кирило је благосиљао славске колаче манастира и Православног братства “Свети Арсеније”. Епископ Кирило синоћ је поводом данашњег празника покрај кивота Светог Арсенија служио свечано бденије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. Катихета Бранислав Илић: Радујте се, Методије и Кириле, народа словенских апостоли и богомудри учитељи! Патријарх бугарски Кирил: Света браћа Кирило и Методије Свети Владика Николај охридски и жички: Света ћирилица Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Светих Кирила и Методија Епископ Атанасије (Јевтић): Свети Сава у токовима Кирило-Методијевског предања Похвално слово светим Кирилу и Методију Радио Светигора: Свети Кирило и Методије Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, служио је Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Доњем Острогу у 18. недјељу по Духовима, 20. октобра 2019. љета Господњег, када наша Света црква молитвено прославља Свете мученике Сергија и Вакха – Срђевдан. Саслуживали су му протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић из Подгорице, протојереји Синиша Максимовић из Зворничко-тузланске епархије и Милош Шаренац из Београдско-карловачке архиепископије и острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакони Роман и Зосима. Молитвеном сабрању присуствовало је бројно монаштво и вјерни народ, а одговарала је острошка братија. После читања зачала из Светог јеванђеља сабранима се обратио владика Кирило, тумачећи јеванђељску причу о рибарима и Господу Исусу Христу. – Господ је ученике поучавао ријечима, али и чинио различита чудеса којима је њихову вјеру кријепио, све до тога времена кад су постали неустрашиви проповједници вјере у Спаситеља Господа Исуса Христа – казао је владика Кирило и нагласио да је све што се дешава у животу чудо, од рођења човјековог и доласка на овај свијет, као и цијели човјеков живот. Људи понекад заборављају да је све што човјек има и са чим се сусреће дар од Бога, рекао је Епископ Кирило. – Господ да би нас разбудио, да би нас укријепио у вјери, у ономе што је једино на потреби, Он показује нека специјална дјела да би нас извео из те свакодневице и да би нам показао да постоји и други живот. Односно, да смо ми створени, не само за овај привремени живот који је такође лијеп и пун чудеса, него да човјек заслужује и нешто више и да може да се удостоји нечег вишег, односно вјечног живота. Зато је Господ и својим ученицима показивао та нека специјална дјела, од којих нам проповиједа и данашње јеванђење о риболову – нагласио је владика Кирило, тумачећи јеванђељску причу о риболовцима, апостолима. Посебну радост евхаристијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, која су, заједно са одраслима који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примила Свету тајну причешћа. На крају богослужења, владика Кирило је заблагодарио Високопреосвећеном Митрополиту Амфилохију што му је благословио да богослужи у острошкој светињи, Светом Василију Острошком који га кријепи на његовом путу, као и острошкој братији на гостопримству и братској љубави. Захвалност му је узвратио о. Сергије, економ острошке обитељи, који је посебно нагласио мисију владике Кирила, који шири православље и Ријеч Божију у Јужној Америци, по Божијем благослову. Заједничарење владике Кирила, свештенства, монаштва и вјерног народа настављено је за братском трпезом љубави. Извор: Митрополија црногорско-приморска

(Здравица у Лос Анђелесу на прослави 800 година аутокефалности СПЦ у Епархији западноамеричкој и поводом годишњице устоличења за Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког) Ваша Преосвештенства, часни оци, браћо и сестре, Ја сам овдје већ други пут и заиста ми је била велика част да учествујем у овом предивном празнику. Лијепо је што је била присутна пуноћа Православне цркве и због тога посебна благодарност Владици Максиму што је успио да окупи све православне на овом континенту. Мноштво народа, свештенства – заиста је све протекло у једној, прије свега благодатној атмосфери, а онда и радосној. Сви смо били искрено радосни због свега што се догађа. Осамсто година није велики број. Хиљада година је пред Господом као један дан и један дан као хиљада година. Е ово је за нас људе много важније, што један дан може бити ноћ скупља вијека, како је то Његош писао. Један дан може бити вреднији од хиљада година. Зашто тих осамсто година, зашто их славимо? Не зато што је то неко велико вријеме, него што смо тих осамсто година осветили и сјединили с вјечношћу. Библија је књига историјска. Међутим, она се, ако је прочитате пажљиво не бави толико историјом. Ми не знамо о Аврааму толико детаља из његовог живота, али знамо да му се Господ јављао и колико му се пута јављао. Е, то је за Библију важно, то је важно и за све нас који живимо у Цркви, који живимо Христом – да вријеме сједињујемо са вјечношћу. И зато тих осамсто година није осамсто година него је то наша вјечност и наше спасење. Добро је што све то утемељујемо на крајеугаоном камену наше Цркве, а то је Свети Сава и његов отац Симеон и уопште фамилија Немањића који су нас накалемили, засадили у духовном рају као маслине, накалемили на питомој маслини апостола и пророка, гдје је крајеугаони камен наш Спаситељ Исус Христос. Драга браћо и сестре, људска природа је, да се изразим језиком науке и електрике је – нула. Ако се не сједини са фазом, која је природа Божја, нема свјетлости, не може да буде свјетлости, енергије. И зато је сједињена Божија и човјечанска природа засијала у Христу и показала нам други свијет, тај свијет којим ми треба да се припремимо за њега да бисмо били заслужни да га и добијемо. Заиста, одушевљен сам тим што се наш народ овдје држи библијскога правила. држи ново, али не остављај ни старо. Наш народ овдје, возглавље епископом својим и Црквом, свједочи своју културу, светосавску културу, али уједно и прихвата нову културу, културу овог континента, уједно се обогаћујући том културом која има своје љепоте, и обогаћујући ту културу и народе својом традицијом и, што је посебно важно, православном вјером, или светосавском вјером, да кажемо, пошто, како архитектура византијска има српски печат у нашим храмовима и манастирима, тако и вјера православна има тај српски печат у нашем народу, има своје неке особености које друге помјесне цркве немају. Заиста сам био одушевљен и пријатно изненађен кад сам погледао књигу коју је штампао Владика Максим о тим храмовима, манастирима које је српски народ принио Америци. Мислим да та књига треба да дође до руку свих оних који данас одлучују о судбини српског народа, о судбини нашег Косова и Метохије. И да се они замисле којем народу они то суде. Мислим да би та књига промијенила у многоме њихов поглед на српски народ и њихов однос према њему. Наше епархије у Сјеверној Америци су, Богу хвала, залог наше будућности, наше емиграције, на овом континенту. Оне су примјер, у многоме и другим епархијама како треба радити у Христу, како се треба трудити. И оне су нада и нама у Јужној Америци да нећемо бити препуштени самима себи, јер ми смо тамо на почетку, почело се од нуле, доста је тешко и наши Епископи нам у томе и помажу. Не само они, наравно, али они понајвише и ја сам им на томе посебно благодаран. Благодарим оцу Предрагу, не зато што је мој презимењак него што је све ово заиста било добро организовано да храм данас блиста пуним сјајем. И, наравно, он то није могао урадити сам, него заједно са свим својим парохијанима, добрим људима који су помогли. Ја сам сам испитао и прошли и овај пут гостопримство свих тих људи. Они ме тако с радошћу и сад поздрављају, сваки од њих. И заиста сам им благодаран и та ће ме љубав, вјероватно, довести још много пута овдје, надам се. Ако Бог да здравља. Желим вам свако добро, да узрастате у мјеру раста висине Христове, јер увијек се може напредовати даље. Вашем Владици, свима вама многа и блага љета, али не проста љета него љета која треба да и даље, као и до сада, сједињујете са вјечношћу. У то име живјели! Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Преподобног Давида Солунског и Спомена иконе Пресвете Богородице Тихвинске, јуче, 9. јула, ну Доњем манастиру Острогу у Цркви Пресвете Тројице Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески-јужноцентрално амерички г. Кирило са свештенством, монаштвом и вјерним народом. Владици Кирилу саслуживали су свештеници и свештеномонаси из Митрополије црногорско-приморске, Епархије буеносајрески-јужноцентралноамеричке и братства манастира Острога. После Литургије манастир Острог посјетили су гости из епархије бањалучке и аустријско-швајцарске, протојереј Далибор Ђукић, парох у Вићенци, јереј Горан Ковачевић, парох колски, мр Велибор Крагић и г. Дарко Ђукић. Гости су се после Литургије у срдачном и братском разговору сусрели са Епископом Кирилом, оцем Сергијем и братством манастира Острог. У манастирској гостопримници г. Зоран Бобичић из села Вучице код Даниловграда, прочитао је пар пјесама, међу којима и пјесму посвећену Епископу Кирилу, који мисионари на апостолском дјелу у Јужној Америци. Владика Кирило је сабранима говорио о апостолској мисији у Јужној Америци и о животу Цркве у новој епархији Српске цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска

На празник Вазнесења Господњег, поводом храмовне славе Катедралног храма у Темишвару, свету архијерејску Литургију служили су Епископ буеносаирески и јужноамерички г. Кирило и Епископ будимски и администратор Епархије темишварске г. Лукијан. Преосвештеним архијерејима саслуживало је свештенство и монаштво Митрополије црногорско-приморске као и епархија Будимске и Темишварске. На крају свете Литургије, Епископ Лукијан заблагодарио је Епископу Кирилу на посети и части коју је учинио Епархији темишварској, а потом се вернима обратио Владика Кирило, говорећи о значају празника Вазнесења Господњег. На вечерњем богослужењу, Преосвештени Епископ г. Кирило са свештенством и верним народом пререзао је славски колач, након чега је славље настављено у порти Саборне цркве. Прослави Спасовдана у Темишвару поред великог броја верног народа присуствовали су и генерални конзул Р. Србије у Темишвару г. Владан Тадић, г. Славољуб Аднађ, српски посланик у Парламенту, Огњан Крстић, председник Савеза Срба Румуније, г. Света Маџаревић, председник удружења Српско-румунског пријатељства који је уручио орден Српске круне протојереју-ставрофору Маринку Марков, за дугогодишњи и плодоносан рад на зближавању Српског и Румунског народа. Извор: Српска Православна Црква

Светом архијерејском литургијом и благосиљањем славског колача данас је у манастиру Ћелија пиперска прослављен празник преподобног Стефана Пиперског, чије свете мошти почивају у овом манастиру. Началствовао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства више епархија СПЦ и молитвено учешће вјерног народа. Одговарали су чланови подгоричког Црквеног хора „Свети апостол и јеванђелист Марко“ под управо Људмиле Радовић. У току Литургије крштен је мали Јован Црногорчевић. Изасланик Светог архијерејског синода на овогодишњем матурском испиту у Цетињској Богословији протојереј-ставрофор Владимир Ступар бесједио је након читања Јеванђеља и између осталог казао да су људи, умујући по своме разуму, одбацили Господа кад је дошао у овај свијет. „Да се то нама не би десило, потребно је да се угледамо на Светог Стефана, на његово смирење, на његов пост, на његову молитву, на његово трпљење… Јер су то плодови Духа, као што каже апостол Павле“, рекао је он. Додао је да је љубав знак да смо заиста на правом путу. „Љубав према ближњима – да опростимо свима све, да загрлимо једни друге радујући се Господу“, казао је отац Владимир Ступар. Након причешћа вјерних Владика Кирило је пренио благослов Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, који се заједно с Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем налази у посјети страдалној Антиохијској цркви. Додао је да је задатак Цркве у овом свијету да довршава страдања на тијелу Господњем које јесте Црква. „И да тако приведе Христу сваки народ и свако покољење“, казао је он. Казао је да је преподобни Стефан Пиперски, син луче микрокозма, данас сабрао око свога кивота свештенство и вјерни народ са разних страна – од Косова и Метохије до Ваљева и Шапца. „А дошли су и људи из далеке Аргентине који имају даље поријекло из Црне Горе. Дошли су, ево, да обиђу мјеста својих предака и, посебно, стубове православља наших предака. Међу њима, свакако, посебно мјесто има манастир Ћелија пиперска“, рекао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Владика је казао да није случајно што је Господ данашњи празник објединио Светог Стефана Пиперског објединио с Недјељом о слијепоме. „Сјетићемо се слијепога игумана Стефана из Горског вијенца. Несумњиво да је Петар Други Његош имао у виду преподобног Стефана Пиперског када је стварао лик слијепог игумана Стефана. Наравно, Стефан Пиперски није био слијеп, али то је Његошев пјеснички додатак. Желио је да покаже да слијепи игуман Стефан гледа духовним очима. „, казао је он. Објаснио је да је то гледање игумана Стефана – гледање из друге перспективе. „То је гледање из обрнуте перспективе, како нас и Бог гледа. Из те перспективе он изриче такве мудре поуке народу да би их утврдио у вјери и упутио на прави Христов пут“, објаснио је Владика Кирило. „Нека нико не сумња да је преподобни Стефан и данас метнуо све на своју душу и нека се свако врати с благословом, са утјехом духовном од његовог кивота“, закључио је Владика Кирило и честитао празник игуманији пиперској мати Јелени (Станишић). Извор: Митрополија црногорско-приморска

У суботу 1. јуна 2019. године, на празник Светог свештеномученика Патрикија епископа бруског, Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужноцентрално-амерички г. Кирило Бојовић, учестовао је на матури и богословском испиту зрелости зрелости у Цетињској богословији за ученике XXXIII генерације обновљене Цетињске богословије (2014-2019). Некадашњег професора и васпитача у Цетињској богословији, Владику Кирила, дочекали су ректор, професори и изасланик Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, протојереј-ставрофор др Владимир Ступар, професор Богословског Факултета Светог Василија Острошког у Фочи. Прије испитивања кандидата одржана је кратка сједница испитног одбора, на којој је утврђен план полагања. Владика Кирило учестовао је као члан испитног одбора у току испита из Литургике. Професори и ђаци Владици Кирилу су у знак сјећања на данашњи дан, поклонили и нову књигу Владике Атанасија (Јевтића) Патрологија , том IV, латински оци и писци од Никеје до 11 вијека. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, 26. маја 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, протопрезвитер Јован Милановић одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: Свети Кирило и Методије - словенска писменост. Извор: Радио Беседа

Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило служио је данас, на празник Светих равноапостолних Кирила и Методија са свештенством Свету архијерејску литургију у цркви Свете Тројице у Кутима. Владика је богослужио поводом славе тамошњег Духовног центра посвећеног Светима Кирилу и Методију и поводом свог имендана. Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски протопрезвитер бококоторски рекао је у бесједи након читања Јеванђеља да су Свети Кирило и Методије добро послушали ријеч Господњу да буду свјетлост свијету. „Тамо гдје год су они дошли, била је свјетлост. Посебно је важно за нас Словене да су они донијели и проповиједали источну службу, што је упутило Словене да касније буду православни. Они су, дакле, донијели свјетлост Јеванђеља међу нас“, рекао је он. Након причешћа вјерних благосиљан је славски колач Владика Кирило је рекао да је величина Светих Кирила и Методија између осталог и у томе што су хришћанство проповиједали Словенима на њима разумљивом језику. „Било је хришћанства међу словенским народима и прије Кирила и Методија. Још за вријеме цара Ираклија долазили су мисионари међу словенска племена, али су им проповиједали на латинском или неком другом, њима неразумљивом језику и те мисије нијесу уродиле плодом“, казао је он. Владика је рекао да су кроз кирилометодијевски благослов словенском језику сви језици благословени. „Стога ћу ја смјело рећи да они нијесу само словенски, него васељенски просветитељи. Јер, кроз њихову побједу над тројезичном јереси дошао је благослов Цркве и благослов Божји на све језике у свијету, тако да се данас Јеванђеље проповиједа на готово свим језицима у свијету“, рекао је Владика Кирило. Прослава празника Свете браће Кирила и Методија у Кутима је почела синоћ предавањем историчара др Васиља Јововића о Светој словенској браћи Кирилу и Методију. У програму су још учествовали Црквени хор „Свети Василије Острошки“ под управом Маријеле Милановић и солисти Нина Пушара и Стеван Томашевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом славе Призренске богословије, празника светих равноапостолних Кирила и Методија, велики број верника сабрао се у царском Душановом Призрену да пре свега Литургијски прославе овај велики празник, саопштила је Телевизија "Храм". Свету архијерејску Литургију у Саборном храму светог Ђорђа служио је Његово Преосвештенство Епископ западноамерички Максим уз саслужење надлежног Архијереја и ректора Призренске богословије Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског Теодосија и великог броја свештеника и свештеномонаха, представника различитих просветних установа, Универзитета у Београду и Приштини, Војвођанске владе а присутни су били и дипломатски представници страних мисија у Приштини, док су на Богослужењу својим гласовима саслуживали и ученици Призренске Богсловије. У славској беседи у Саборном храму Светог Ђорђа, Владика Максим је говорио о просветитељској мисији и светлости коју су у словенски свет донела солунска браћа која су на позив кнеза Растислава дошла међу словене и превела свете књиге на словенски језик. Он је нагласио да и Призренска Богословија светли данас том светлошћу, да надахњује ђаке и професоре, као и да су Свети Кирило и Методије потребни целом свету. «Њихову светлост су многи покушавали да помраче. Они нису били људи који су заступали једну страну. Као што знамо с једне стране је била Цариградска Патријаршија, а с друге стране Римска Црква, па је постојао извесни антагонизам.Оно што су они учинили јесте, без обзира на разлике, гледали су на јединствену благодат Христову и настојали да је пренесу тадашњим житељима паноније и других области, што је и нама данас пример» - рекао је Владика Максим. Пред сам крај Литургије благословено је славско жито и колач, након чега је Епископ Теодосије изразио захвалност Епископу Максиму на дослаку у Призрен и учешћу у прослави Призренске богословије која је символ васкрсења српскога имена у Призрену и која само у своме кругу свакодневно сабира више од 60 Срба. Владика је захвалио свима који се труде да помажу Богословију и долазе у Призрен. «Молимо се Богу да нам да снаге у храбрости да издржимо, онако како су то наши преци радили у своје време. Да сведочимо Христа и да овде останемо» рекао је Владика и истакао да школи у Призрену стижу поруке из целог света и да се људи радују њеном постојању и раду. «Са вером у Бога смо кренули у обнову и она је израсла, не толико нашим трудом већ Божијим благословом. С том надом и данашњу славу славимо овде у Призрену. Наше је опредељење да останемо и опстанемо на Косову и Метохији и да не узмичемо одавде» - закључио је Владика Теодосије. Након Свете Литургије верни народ је предвођен Владикама Теодосијем и Максимом прошетао центром призрена а потом су се окрепили у гостопримници Призренске Богословије, након чега је уследио пригодан културно-уметнички програм који су приредили ученици Богословије у Призрену. Није изостала ни трпеза љубави коју су домаћини припремили за све путнике намернике који су у Призрен дошли како би саборно прославили славу Богословије у Призрену, празник равноапостолних Кирила и Методија. Извор: Телевизија Храм