Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'катихета'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 279 results

  1. Део аудио записа са часа Православног катихизиса у средњој школи. Катихета Марко Радаковић. View full Странице
  2. У новом издању емисије ”Ристрето” разговарали смо са о. Мишом Андрићем о важности причања прича за наше спасење, чули смо појашњење зашто је Христос велике тајне наше вере облачио у једноставне приче, подсетили смо слушаоце да је веома важно како слушамо реч Божију, која када се спусти у срце човеково и тамо се негује, чува и сазрева постаје право чудо које човеку отвара духовне хоризонте и видике и која, по слободи сваког човека води ка обожењу и светости која нам свима могућа. Наш саговорник у студију био је и катихета Бранислав Илић. Емисију водила: Вероучитељ Драгана Машић На звучном запису емисије благодаримо радију Беседа! View full Странице
  3. Када је реч о хришћанским веровањима, тада је начин њиховог издвајања из укупног корпуса веровања неког појединца или групе људи, и идентификовања као хришћанских - прилично тешко. И као што се не могу сва веровања неког физичара схватити као ставови физике, тако важи и за сва друга веровања, укључујући и веровања хришћана. О проблемима који настају неразликовањем ових појмова, о неопходности заузумања здравог критичког става према изворима хришћанског учења, и о методи разликовања хришћанских веровања од веровања хришћана, говорио је на предавању одржаном у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 30. септембра 2018. године, Стеван Јовановић. Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке
  4. У укупном корпусу веровања/знања, нека се могу издвојити и препознати као она која се односе на неку област стварности, на неку научну област, или на неку област уметности, културе и сл. Тако издвојена веровања добијају имена, најчешће, према области на коју се односе; па се онда може говорити о знањима/веровањима из области: лингвистике, психологије, физике... Када је реч о хришћанским веровањима, тада је начин њиховог издвајања из укупног корпуса веровања неког појединца или групе људи, и идентификовања као хришћанских - прилично тешко. И као што се не могу сва веровања неког физичара схватити као ставови физике, тако важи и за сва друга веровања, укључујући и веровања хришћана. О проблемима који настају неразликовањем ових појмова, о неопходности заузумања здравог критичког става према изворима хришћанског учења, и о методи разликовања хришћанских веровања од веровања хришћана, говорио је на предавању одржаном у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 30. септембра 2018. године, Стеван Јовановић. Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке View full Странице
  5. У петак, 28. септембра гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета и вероучитељ Бранислав Илић. Теме надахнутог и поучног разговора биле су: какав је смисао осењивања крсним знаком у богослужењу, а отворили смо и значајну тему благосиљања у светом богослужењу. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе и интернет странице Ризница литургијског богословља и живота
  6. Осењивање Крсним знаком у богослужењу У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројичног Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и славно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима, како би имали и здрав однос са Богом. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору… Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Преподобни старац Серафим Саровски, богомудро говори о осењивању Крсним знаком: „Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“ Присетимо се свете тајне Крштења или тајне уласка у Цркву, када новокрштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара следеће речи које су праћене осењивањем Крсним знаком: „Поклањам се Оцу, и Сину, и Светоме Духу, Тројици Јединосуштној и Нераздељивојˮ. Из овог примера можемо закључити да нас свако осењивање Крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше исповедање вере приликом Крштења. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Данас смо сведоци лоше и погубне „праксе“, да се верни народ на богослужењу осењује Крсним знаком механички, а често се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењивање Крсним знаком постало вид индивидуалне побожности. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер и чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалистичке побожности. Благосиљање у богослужењу Као што је осењивање Крсним знаком на богослужењу израз учешћа целог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења. У Старом Завету Првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пута дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона. Старозаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „Благословите Господа…“ У књизи о Неемији имамо пример почетка богослужења благословом: „Рекоше Левити: Уставите! Благосиљајте Господа Бога свога од века и до века, и да се благосиља Име Твоје славно и узвишено спрам свакога благослова и хвалеˮ. У Новом Завету благослов такође представља један о битних радњи или момената у богослужењу. Као што је Старозаветна историја почела благословом Божјим приликом стварања света, тако Новозаветна историја почиње благословом Архангела Гаврила Пресветој Дјеви приликом благовести, речима: „… Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“. Благосиљање у богослужењу има двоструки пут, најпре ми иштемо благослов Божји да сиђе на нас, а потом благосиљамо Бога и Његова славна дела Спасења. Благосиљање у богослужењу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје епископима и презвитерима приликом њиховог рукоположења ради изграђивања Цркве. Када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања. Типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутрењу: „Јер је благословено и прослављено свечасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“. ( Возглас друге светилничне молитве на јутрењу) и „Јер је благословено свесвето име твоје, и прослављено Царство твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. ( Возглас осме светилничне молитве на јутрењу). Почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са Господом, које је најактивније управо на богослужењу. Почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања. Узмимо за пример почетни возглас светих Литургија „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа…“, већ на почетку Литургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у Литургији учествујемо у реалности Царства Небеског, подсећајући се на дубоке речи Светог Јована Златоуста да је Литургија „Предукус Царства небеског“. Све древне Литургије почињале су и завршавале се најстаријим богослужбеним благословом: Мир свима. Као што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„Јер си Ти цар мира и Спас душа наших, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и векове векова. Амин“ Господ је Цар и давалац мира свештеном сабрању. Свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских одељака, (као што и читамо на светој Литургији тј. у прокимену пред читање одељка из Апостола„Господ ће дати снагу наруду своме, Господ ће благословити народ свој миром“) итд, почиње благосиљањем. Молитва за добијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку богослужбену радњу тражи благослов. Различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: Епископ благосиља дикиријама и трикиријама, Часним Крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на Пасху приликом отпуста благосиља Часним Крстом. Битно је дотаћи се и питања положаја прстију деснице која благосиља. Иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спојена прста која благосиљају представљају две природе Господа нашег Исуса Христа, а три прста која благосиљају представљају Свету Тројицу. Средином 16. века, појавило се тумачење о имјанословном слагању прстију, где су кажипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово И , а други уперен и мало савијен представљао слово С , палац је савијен и пресецајући домали прст, приказује са њим слово Х , а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово С. Ово би значило да је распоред прстију чине слова јелинског алфабета и осликавају монограм Спаситеља. На крају можемо закључити да осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу Цркве не представљају некакав обичај или некакву представу наше индивидуалне побожности, већ су два саставна дела сваког богослужења, али и нашег живота у Цркви, којим сведочимо и исповедамо веру у Свету Тројицу. Како нам и сведочи преподобни Порфирије Кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите). Али исто тако и овај свети Старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благословите), знајући величину ових светих речи. Увек имајући на памети да је Господ тај који благосиља и шаље благодат свом народу. катихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, (бр.350) јул-август, 2016. године. Стр. 28.-31.
  7. У петак, 28. септембра гост Јутарњег програма радија Беседе био је катихета и вероучитељ Бранислав Илић. Теме надахнутог и поучног разговора биле су: какав је смисао осењивања крсним знаком у богослужењу, а отворили смо и значајну тему благосиљања у светом богослужењу. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе и интернет странице Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  8. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору… Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Преподобни старац Серафим Саровски, богомудро говори о осењивању Крсним знаком: „Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“ Присетимо се свете тајне Крштења или тајне уласка у Цркву, када новокрштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара следеће речи које су праћене осењивањем Крсним знаком: „Поклањам се Оцу, и Сину, и Светоме Духу, Тројици Јединосуштној и Нераздељивојˮ. Из овог примера можемо закључити да нас свако осењивање Крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше исповедање вере приликом Крштења. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Данас смо сведоци лоше и погубне „праксе“, да се верни народ на богослужењу осењује Крсним знаком механички, а често се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењивање Крсним знаком постало вид индивидуалне побожности. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер и чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалистичке побожности. Благосиљање у богослужењу Као што је осењивање Крсним знаком на богослужењу израз учешћа целог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења. У Старом Завету Првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пута дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона. Старозаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „Благословите Господа…“ У књизи о Неемији имамо пример почетка богослужења благословом: „Рекоше Левити: Уставите! Благосиљајте Господа Бога свога од века и до века, и да се благосиља Име Твоје славно и узвишено спрам свакога благослова и хвалеˮ. У Новом Завету благослов такође представља један о битних радњи или момената у богослужењу. Као што је Старозаветна историја почела благословом Божјим приликом стварања света, тако Новозаветна историја почиње благословом Архангела Гаврила Пресветој Дјеви приликом благовести, речима: „… Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“. Благосиљање у богослужењу има двоструки пут, најпре ми иштемо благослов Божји да сиђе на нас, а потом благосиљамо Бога и Његова славна дела Спасења. Благосиљање у богослужењу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје епископима и презвитерима приликом њиховог рукоположења ради изграђивања Цркве. Када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања. Типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутрењу: „Јер је благословено и прослављено свечасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“. ( Возглас друге светилничне молитве на јутрењу) и „Јер је благословено свесвето име твоје, и прослављено Царство твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. ( Возглас осме светилничне молитве на јутрењу). Почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са Господом, које је најактивније управо на богослужењу. Почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања. Узмимо за пример почетни возглас светих Литургија „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа…“, већ на почетку Литургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у Литургији учествујемо у реалности Царства Небеског, подсећајући се на дубоке речи Светог Јована Златоуста да је Литургија „Предукус Царства небеског“. Све древне Литургије почињале су и завршавале се најстаријим богослужбеним благословом: Мир свима. Као што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„Јер си Ти цар мира и Спас душа наших, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и векове векова. Амин“ Господ је Цар и давалац мира свештеном сабрању. Свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских одељака, (као што и читамо на светој Литургији тј. у прокимену пред читање одељка из Апостола„Господ ће дати снагу наруду своме, Господ ће благословити народ свој миром“) итд, почиње благосиљањем. Молитва за добијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку богослужбену радњу тражи благослов. Различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: Епископ благосиља дикиријама и трикиријама, Часним Крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на Пасху приликом отпуста благосиља Часним Крстом. Битно је дотаћи се и питања положаја прстију деснице која благосиља. Иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спојена прста која благосиљају представљају две природе Господа нашег Исуса Христа, а три прста која благосиљају представљају Свету Тројицу. Средином 16. века, појавило се тумачење о имјанословном слагању прстију, где су кажипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово И , а други уперен и мало савијен представљао слово С , палац је савијен и пресецајући домали прст, приказује са њим слово Х , а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово С. Ово би значило да је распоред прстију чине слова јелинског алфабета и осликавају монограм Спаситеља. На крају можемо закључити да осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу Цркве не представљају некакав обичај или некакву представу наше индивидуалне побожности, већ су два саставна дела сваког богослужења, али и нашег живота у Цркви, којим сведочимо и исповедамо веру у Свету Тројицу. Како нам и сведочи преподобни Порфирије Кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите). Али исто тако и овај свети Старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благословите), знајући величину ових светих речи. Увек имајући на памети да је Господ тај који благосиља и шаље благодат свом народу. катихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, (бр.350) јул-август, 2016. године. Стр. 28.-31.
  9. Осењивање Крсним знаком у богослужењу У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројичног Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и славно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима, како би имали и здрав однос са Богом. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору… Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Преподобни старац Серафим Саровски, богомудро говори о осењивању Крсним знаком: „Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“ Присетимо се свете тајне Крштења или тајне уласка у Цркву, када новокрштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара следеће речи које су праћене осењивањем Крсним знаком: „Поклањам се Оцу, и Сину, и Светоме Духу, Тројици Јединосуштној и Нераздељивојˮ. Из овог примера можемо закључити да нас свако осењивање Крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше исповедање вере приликом Крштења. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Данас смо сведоци лоше и погубне „праксе“, да се верни народ на богослужењу осењује Крсним знаком механички, а често се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењивање Крсним знаком постало вид индивидуалне побожности. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер и чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалистичке побожности. Благосиљање у богослужењу Као што је осењивање Крсним знаком на богослужењу израз учешћа целог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења. У Старом Завету Првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пута дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона. Старозаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „Благословите Господа…“ У књизи о Неемији имамо пример почетка богослужења благословом: „Рекоше Левити: Уставите! Благосиљајте Господа Бога свога од века и до века, и да се благосиља Име Твоје славно и узвишено спрам свакога благослова и хвалеˮ. У Новом Завету благослов такође представља један о битних радњи или момената у богослужењу. Као што је Старозаветна историја почела благословом Божјим приликом стварања света, тако Новозаветна историја почиње благословом Архангела Гаврила Пресветој Дјеви приликом благовести, речима: „… Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“. Благосиљање у богослужењу има двоструки пут, најпре ми иштемо благослов Божји да сиђе на нас, а потом благосиљамо Бога и Његова славна дела Спасења. Благосиљање у богослужењу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје епископима и презвитерима приликом њиховог рукоположења ради изграђивања Цркве. Када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања. Типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутрењу: „Јер је благословено и прослављено свечасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“. ( Возглас друге светилничне молитве на јутрењу) и „Јер је благословено свесвето име твоје, и прослављено Царство твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. ( Возглас осме светилничне молитве на јутрењу). Почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са Господом, које је најактивније управо на богослужењу. Почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања. Узмимо за пример почетни возглас светих Литургија „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа…“, већ на почетку Литургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у Литургији учествујемо у реалности Царства Небеског, подсећајући се на дубоке речи Светог Јована Златоуста да је Литургија „Предукус Царства небеског“. Све древне Литургије почињале су и завршавале се најстаријим богослужбеним благословом: Мир свима. Као што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„Јер си Ти цар мира и Спас душа наших, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и векове векова. Амин“ Господ је Цар и давалац мира свештеном сабрању. Свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских одељака, (као што и читамо на светој Литургији тј. у прокимену пред читање одељка из Апостола„Господ ће дати снагу наруду своме, Господ ће благословити народ свој миром“) итд, почиње благосиљањем. Молитва за добијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку богослужбену радњу тражи благослов. Различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: Епископ благосиља дикиријама и трикиријама, Часним Крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на Пасху приликом отпуста благосиља Часним Крстом. Битно је дотаћи се и питања положаја прстију деснице која благосиља. Иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спојена прста која благосиљају представљају две природе Господа нашег Исуса Христа, а три прста која благосиљају представљају Свету Тројицу. Средином 16. века, појавило се тумачење о имјанословном слагању прстију, где су кажипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово И , а други уперен и мало савијен представљао слово С , палац је савијен и пресецајући домали прст, приказује са њим слово Х , а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово С. Ово би значило да је распоред прстију чине слова јелинског алфабета и осликавају монограм Спаситеља. На крају можемо закључити да осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу Цркве не представљају некакав обичај или некакву представу наше индивидуалне побожности, већ су два саставна дела сваког богослужења, али и нашег живота у Цркви, којим сведочимо и исповедамо веру у Свету Тројицу. Како нам и сведочи преподобни Порфирије Кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите). Али исто тако и овај свети Старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благословите), знајући величину ових светих речи. Увек имајући на памети да је Господ тај који благосиља и шаље благодат свом народу. катихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, (бр.350) јул-август, 2016. године. Стр. 28.-31. View full Странице
  10. У недељу, 23. септембра, настављен је циклус предавања „Библија – реч људска или реч Божја?“. Овога пута, о ћорсокаку скептицизма, али и о једној од најпознатијих стратегија за борбу против њега; који погађа најпре научне, а затим и све друге теорије, укључујући и религијске, говорио је Стеван Јовановић. View full Странице
  11. Гост у Јутарњем програму радија Беседе био је катихета Бранислав Илић, са којим смо разговарали о новом циклусу емисија „Светотајинско богословље.” Такође смо се осврнули и на то какав је концепт и који је циљ емисије, као и које су то теме о којима смо имали прилике да слушамо у прошлом серијалу. Све емисије СВЕТОТАЈИНСКО БОГОСЛОВЉЕ можете да послушате ОВДЕ Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  12. Катихета Бранислав Илић гост јутарњег програма радија Беседе: О новом 362. броју Православног мисионара и о празнику Преображења Господњег Почетком августа месеца из штампе је изашао нови јулско-августовски 362. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Овај летњи број посвећен је теми светиње живота. Насловну страну краси фотографија Његовог Преосвештенства Епископа ремезијанкског Стефана (Шарића), викара Патријарха српског. Богат садржај овог 362. броја представио је катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима. У другом делу свог гостовања наш гост је говорио о значају празника Преображења Господњег, као и химнографији и богослужбеним особеностима овог Господњег празника. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  13. Гост Јутарњег програма радија Беседе био је господин Бранко Бандобрански, ипођакон и катихета у Гимназији „Јован Јовановић Змај“ у Новом Саду, који је представио нови број новина Српске Патријаршије „Православље“. View full Странице
  14. У Цркви Христовој личност Пресвете Богородице је одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем говорили смо о значају поста уопште, са посебним акцентом на историјат Светоуспенског поста и његовим богослужбеним особеностима. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  15. Молитва је један од основних благословених видова нашег општења са Богом и свима светима. Велики отац и учитељ Цркве Свети Јован Златоуст о значају молитве поучава: Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана. Поред личне молитве коју са умиљењем узносимо, веома значајно место у хришћанском етосу заузима саборна (богослужбена) молитва коју једним устима и једним срцем усрдно узноси васцела богослужбена заједница. Неопходно је нагласити да је богослужбено време неодвојиво од структуре реалног времена. Хришћани су од својих почетака имали диван и благословен обичај да своје време, у одређене делове дана, освећују молитвом. Из овог практиковања усрдних молитава настао је поредак свакодневних богослужења, која се називају богослужења дневног круга ('Ακολουθίες του νυχθημερου). Прво место међу богослужењима дневног круга заузима вечерње богослужење. По речима познатог литургичара Јоаниса Фундулиса богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском систему рачунања времена прво долази ноћ (грч. νυχθήμερον = ноћ - дан). Насупрот овом рачунању, у грчко-римском свету се полази од дана (грч. ήμερονύκτιον = дан - ноћ). Ове две традиције коегзистирају у нашој литургијској пракси: прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, према јудејском начину рачунања, док се у посту следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутру. Дневни богослужбени круг почиње вечерњим богослужењем јер дан почиње од вечери, И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 5). Са друге стране, вечерње богослужење по свом садржају можемо упоредити са Старозаветним временом, јер и почиње читањем 103. „предначинатељногˮ псалма у коме се величају сва славна и дивна дела Божија приликом стварања света. У одређене дане вечерње богослужење се завршава појањем дивне химне Богородице Дјево, указујући на доба Старог Завета, које је започело стварањем света, а окончало се рађањем Спаситеља света. Након вечерњег богослужења долази повечерје чији молитвени садржај нас подсећа на један вид духовне смотре и сагледавања нашег духовног стања у дану који је иза нас. У богослужбеном поретку разликујемо Велико и Мало повечерје. Велико повечерје се богослужи само за време Свете четрдесетнице - Великог поста, као и уочи празника Рождества Христовог - Божића, Богојављења и Благовести. Мало повечерје се служи током читаве године. У дневном боголужбеном кругу, такође, посебно место заузима полуноћница. Ово богослужење савршава се у поноћ или у други час ноћи, а по освештаним сведочанствима установљена је као један вид молитвеног спомена на Спаситељеву молитву у Гетсиманском врту. Молитвени садржај полуноћнице на савршен начин наглашава да је централна тема управо други Христов долазак, са циљем да сваком припаднику Цркве, као Богочовечанске заједнице, укаже на значај васцелог саображавања мудрим девојкама из еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака (Мт. 25, 1-13). Полуноћница нас подстиче на покајање, на стално чување закона Господњег и духовну бодрост у очекивању изненадног Другог доласка Христовог. Јутарње богослужење символизује почетак и прве зраке хришћанства. На јутрењу благодаримо Богу што нас је извео из ноћне таме и увео нас на светлост дана. Црквена историја нам доноси опис овог богослужења код Плинија, између 111. и 114. године. У богослужењу Цркве постоји неколико различитих видова јутарњег богослужења, али ми смо своју пажњу овом приликом усмерили само да свакодневно јутрење које је неизоставни део богослужења дневног круга. Након јутарњег богослужења по освештаној богослужбеној пракси служи се богослужење првог часа. Првобитно су часови довођени у везу – не само формално, него и суштински – са часовима дана којима одговара сваки од њих, односно служени су у одређене часове дана, са којима је повезана и тема сваког од њих. Богослужења првог, трећег, шестог и деветог часа богослуже се обично у припрати. Служба првог часа врши се у први час дана (по нашем рачунању времена око 7 часова ујутру). Сâм текст овог богослужења указује на догађај из Спаситељевог живота, Пилатов суд над Господом (Мт. 27, 1-2), али подсећа верни народ и на значај благодарности Богу за долазеће јутро, молећи од Њега благослов за благоугодни предстојећи дан. Поучени молитвом првог часа „Христе Светлости истинита…ˮ, пред нас се као један вид катихезе износи правилно сагледавање да је долазак чулне светлости дана увек символично повезано са доласком Светлости истините – Господа нашег Исуса Христа у овај свет. Богослужење трећег часа богослужи се у трећи час дана (око 9 часова преподне) и оно собом, на основу сведочанства из Дела Апостолских, носи молитвени спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле, који се и догодио у трећи час дана. Богослужење шестог часа богослужи се у шести час дана (око поднева). Кроз ово богослужење дневног круга молитвено се сећамо Распећа Господа нашег Исуса Христа, које се по Светописамским сведочанствима управо догодило у шести час дана. Дневни богослужбени круг бива закључен богослужењем деветог часа, које се савршава у девети час дана (око 15 часова послеподне). У овом богослужењу молитвено се сећамо на Христову крсну смрт. Из овог кратког прегледа богослужењâ дневног круга видимо да молитва, поред великог значаја, собом носи благодатну и освећујућу силу којом бивамо освећени на радост заједнице са Господом нашим. катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 361. броју Православног мисионара, стр. 24-26.
  16. Посетиоцима нашег портала доносимо текст катихете Бранислава Илића "Молитва као освећење времена", који је објављен у мајско-јунском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Молитва је један од основних благословених видова нашег општења са Богом и свима светима. Велики отац и учитељ Цркве Свети Јован Златоуст о значају молитве поучава: Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана. Поред личне молитве коју са умиљењем узносимо, веома значајно место у хришћанском етосу заузима саборна (богослужбена) молитва коју једним устима и једним срцем усрдно узноси васцела богослужбена заједница. Неопходно је нагласити да је богослужбено време неодвојиво од структуре реалног времена. Хришћани су од својих почетака имали диван и благословен обичај да своје време, у одређене делове дана, освећују молитвом. Из овог практиковања усрдних молитава настао је поредак свакодневних богослужења, која се називају богослужења дневног круга ('Ακολουθίες του νυχθημερου). Прво место међу богослужењима дневног круга заузима вечерње богослужење. По речима познатог литургичара Јоаниса Фундулиса богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском систему рачунања времена прво долази ноћ (грч. νυχθήμερον = ноћ - дан). Насупрот овом рачунању, у грчко-римском свету се полази од дана (грч. ήμερονύκτιον = дан - ноћ). Ове две традиције коегзистирају у нашој литургијској пракси: прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, према јудејском начину рачунања, док се у посту следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутру. Дневни богослужбени круг почиње вечерњим богослужењем јер дан почиње од вечери, И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 5). Са друге стране, вечерње богослужење по свом садржају можемо упоредити са Старозаветним временом, јер и почиње читањем 103. „предначинатељногˮ псалма у коме се величају сва славна и дивна дела Божија приликом стварања света. У одређене дане вечерње богослужење се завршава појањем дивне химне Богородице Дјево, указујући на доба Старог Завета, које је започело стварањем света, а окончало се рађањем Спаситеља света. Након вечерњег богослужења долази повечерје чији молитвени садржај нас подсећа на један вид духовне смотре и сагледавања нашег духовног стања у дану који је иза нас. У богослужбеном поретку разликујемо Велико и Мало повечерје. Велико повечерје се богослужи само за време Свете четрдесетнице - Великог поста, као и уочи празника Рождества Христовог - Божића, Богојављења и Благовести. Мало повечерје се служи током читаве године. У дневном боголужбеном кругу, такође, посебно место заузима полуноћница. Ово богослужење савршава се у поноћ или у други час ноћи, а по освештаним сведочанствима установљена је као један вид молитвеног спомена на Спаситељеву молитву у Гетсиманском врту. Молитвени садржај полуноћнице на савршен начин наглашава да је централна тема управо други Христов долазак, са циљем да сваком припаднику Цркве, као Богочовечанске заједнице, укаже на значај васцелог саображавања мудрим девојкама из еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака (Мт. 25, 1-13). Полуноћница нас подстиче на покајање, на стално чување закона Господњег и духовну бодрост у очекивању изненадног Другог доласка Христовог. Јутарње богослужење символизује почетак и прве зраке хришћанства. На јутрењу благодаримо Богу што нас је извео из ноћне таме и увео нас на светлост дана. Црквена историја нам доноси опис овог богослужења код Плинија, између 111. и 114. године. У богослужењу Цркве постоји неколико различитих видова јутарњег богослужења, али ми смо своју пажњу овом приликом усмерили само да свакодневно јутрење које је неизоставни део богослужења дневног круга. Након јутарњег богослужења по освештаној богослужбеној пракси служи се богослужење првог часа. Првобитно су часови довођени у везу – не само формално, него и суштински – са часовима дана којима одговара сваки од њих, односно служени су у одређене часове дана, са којима је повезана и тема сваког од њих. Богослужења првог, трећег, шестог и деветог часа богослуже се обично у припрати. Служба првог часа врши се у први час дана (по нашем рачунању времена око 7 часова ујутру). Сâм текст овог богослужења указује на догађај из Спаситељевог живота, Пилатов суд над Господом (Мт. 27, 1-2), али подсећа верни народ и на значај благодарности Богу за долазеће јутро, молећи од Њега благослов за благоугодни предстојећи дан. Поучени молитвом првог часа „Христе Светлости истинита…ˮ, пред нас се као један вид катихезе износи правилно сагледавање да је долазак чулне светлости дана увек символично повезано са доласком Светлости истините – Господа нашег Исуса Христа у овај свет. Богослужење трећег часа богослужи се у трећи час дана (око 9 часова преподне) и оно собом, на основу сведочанства из Дела Апостолских, носи молитвени спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле, који се и догодио у трећи час дана. Богослужење шестог часа богослужи се у шести час дана (око поднева). Кроз ово богослужење дневног круга молитвено се сећамо Распећа Господа нашег Исуса Христа, које се по Светописамским сведочанствима управо догодило у шести час дана. Дневни богослужбени круг бива закључен богослужењем деветог часа, које се савршава у девети час дана (око 15 часова послеподне). У овом богослужењу молитвено се сећамо на Христову крсну смрт. Из овог кратког прегледа богослужењâ дневног круга видимо да молитва, поред великог значаја, собом носи благодатну и освећујућу силу којом бивамо освећени на радост заједнице са Господом нашим. катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 361. броју Православног мисионара, стр. 24-26. View full Странице
  17. Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог. Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Create New...