Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'као'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 208 results

  1. Алексеј Лосев – Превео: Доситеј Хиландарац Филиокве (Filioque) као основа латинског платонизма (аристотелизма) Питање се, према томе, тиче, узајамног односа Лица Божанства. По општеприхваћеном учењу Отаца на Истоку, Отац рађа Сина, Сам будући нерођен, Син се рађа од Оца, Дух Свети исходи од Оца. Ја сам већ једном расветлио дијалектички смисао те терминологије: прва ипостас – апсолутно једино, једно; друга ипостас – ејдос [είδος], идеја, смисао, реч; рођење – оформљење, раздељивање неразделног јединства у свом другобићу (јер је само оформљење у дијалектици већ уједињење с другобићем); трећа ипостас – формирање ејдоса, смисла, његово творачко и динамичко самопотврђивање; „исхођење“ (εκπόρευσις) је већ пребивање првога једног у другобићу, а не само просто његово извођење у другобиће, и не просто пребивање, него његова одређена форма, а баш: распростирање, неизменљиво и непрекидно, напрегнуто-динамичко стваралаштво и трајање. Разуме се, за хришћанство се та унутартројична дијалектика завршава изван твари и пре ње; и другобиће, о којем се овде говори, јесте само принцип разликовања, иманентно својствене природе Божанства. Имајући у виду те дијалектичке поставке и термине, погледајмо какав би смисао било могуће унети у католичко Filioque. Претпоставимо да су прва два начела истоветна у односу према трећем, да треће исходи и од првог и од другог начела. Према тачном дијалектичком смислу појма исхођења, извором и основом исхођења може бити само оно, што само ниоткуда не происходи, него се показује као првобитна јединица. Ако допустимо да је друго начело такође такав извор, тада то значи једно од троје: или друго начело треба сматрати оригиналним извором трећега и тиме учинити излишним прво, тј. унизити га и признати на такав начин равноправним само друго и треће; или продужити сматрати прво начело оригиналним извором, тј. унизити друго начело и признати равноправност само првог и трећег; или на крају, сматрати и прво и друго равноправним и тиме их оделити од трећег начела, тј. унизити треће начело. Претпоставимо прво. Трећа ипостас исходи из друге. Исходи, распрострањује се, меонизује се, бива – то значи да је нешто што исходи, распрострањује се, меонизује се и бива. С тим „нешто“ и происходи исхођење [εκπόρευσις], и наравно, никаквога другог „нешто“ више не може бити. Ако има било какво друго нешто, тада је оно или пак то само, што исходи и излази из себе, или већ нешто савршено друго, о чему ми не знамо, тј. о чему дијалектика ништа не зна. Последње би разрушило дијалектику, која је можда само строго монистичка и зато дијалектика одбацује ту могућност. Остаје да нешто што исходи из себе самога, јесте јединствено замисливо и нешто стварно. Значи, уколико трећа ипостас исходи из друге, друга је јединствено замислива и стварно „нешто“; она и јесте то нешто, што бива и исходи из себе. Али тада следи да се закључи, да прве ипостаси нема, а има само друга и трећа. Претпоставимо да прве ипостаси нема. То значи да нема надсуштог првојединства. Другим речима, то значи да нема ничега таквог што би у свим деловима целовитог (монолитног) бића било оно само. Али овде је неопходно закључити да сваки одвојени елеменат бића јесте нешто апсолутно, једном заувек, без било каквих изузетака, коначно и чврсто одвојено од другог елемента, неслично њему, неупоредиво с њим. А то значи, да се биће расипа на безбројно мноштво честица и није нешто одређено посебно, тј. није уопште неко „нешто“. Сваки елемент нема такву тачку, у којој би он био с другим елементом бића апсолутно једно, апсолутно истоветан. Он се тако сједињује и поистовећује с другим елементом да се не добија апсолутна истоветност и посебност, него само сједињеност многога, тј. мноштво. А то води у неопходност да се изнова тражи јединство тог мноштва, које се са своје стране не показује апсолутном посебношћу, него као само мноштво. Итд., итд. у бесконачност. Целовито и оформљено биће расипа се у ништа; и показује се немогућим замишљати га ни као јединство, ни као мноштво, ни као просто, ни као сложено. На тај начин, учење о исхођењу треће ипостаси од друге води уништењу прве ипостаси, а заједно с тим ка потпуној незамисливости ни друге, према томе, ни треће ипостаси и још више ка потпуној незамисливости самог исхођења уопште. Али узмимо другу могућност. Могли бисмо се потрудити да се прво начело (принцип) не унизи, него да пробамо да се задовољимо исхођењем при пуној ненарушивости надсуштинског јединства. У самој ствари, ми смо пошли од те ситуације да друга ипостас добија неку нарочиту акцентуацију. ’Εκπορεύσις се може дешавати само с оним, што је само по себи првобитно. Ми смо таквом и сматрали другу ипостас. Али рећи ће нам: ми и нисмо мислили да истакнемо другу ипостас у први план и да унизимо прву ипостас; ми исто мислимо с вама да је неопходно сачувати надсуштинско јединство, и исто сматрамо да се без њега сва Тројица расипа у ништа. Али ако стварно желе да сачувају у нетакнутости прву ипостас, тада шта значи исхођење треће из друге? Исхођење, понављам, по нашем дијалектичком одређењу могуће је само ономе, што јесте само по себи апсолутно. Да ли је друга ипостас сама по себи апсолутна? Не, она изниче само у резултату узајамног дејства „једнога“ и „другога“, другобића. Узмимо груб пример: неко делује у моје име, од мене, извршавајући моју молбу или наређење. Може ли се рећи да сила која од мене исходи у даном случају исходи од мене као од целокупности разних психичких и физичких чињеница и процеса, који постоје само у даном моменту? Ако сам ја потписао наредбу, своју изјаву, своје мишљење – да ли сам се потписао уопште ја као такав или се потписала и сва целокупност тих мојих особина, својстава, испољавања итд., која је била у тренутку потписивања? Када сам се ја потписивао, ја сам био на пример болестан или здрав и др. Говори ли се о томе у мојем потпису? Наравно да не. Да ли сам се потписао ја, који постоји мимо својих променљивих стања и настројења, мада у исто време и онај, који присуствује у свим својим одвојеним изменљивим стањима и настројењима. И ако би се потписао и деловао не онај „уопште ја“, него овај „појединачни ја“, тј. тако и тако оформљени у даном моменту, онда у другом моменту ја савршено не бих био одговоран за свој потпис, јер у сваком новом моменту ја постајем све другачији и другачији, и не личим на претходног. И ако ја одговарам – значи, потписивао се и деловао је онај субјект који се не мења и нема тако и тако оформљени облик (вид), но у свим облицима (видовима) – један и исти. Према томе, ако је исходити могуће само од првоначела и ако нам говоре да то првоначело треба да остане при свим условима савршено неизменљиво и нетакнуто, неуништиво, онда је јасно да се она оформљеност, у коју испољава себе надсуштинско јединство, подчињава овом последњем, улази у њега, само постаје надсуштинско првоједино. Ту је уопште једно од двоје: или трећа ипостас исходи из прве или из друге ипостаси; ако из прве – све је правилно и дијалектика остаје; ако из друге – дијалектика се руши и сва се Тројица расипа у ништа. Када пак говоре да трећа ипостас исходи једновремено и из прве и из друге ипостаси, онда ту треба предложити да се изабере нешто једно, зато што може бити само одређено нешто што исходи и исцрпљује себе у исхођењу. Ако ви нећете да се растанете с првом ипостаси, уништите другу, потчините је првој и растворите је у првој. Разуме се, крах чека дијалектику и у том случају. И ево зашто. Друга ипостас се показује равна првој. То значи да је друга ипостас такође надсуштинска, несазнајна, неразделна и неуобличена. Добијају се две сфере бића: надсуштинско начело – прво и друго, недостижно никаквим умом, никаквим дотицањем и никаквим смислом, и реално постојеће треће начело, раздељиво, схватљиво, сазерцавајуће. Добијају се, значи, само два начела: несазнајно и сазнајно. При том сазнајно никако није повезано с несазнајним; у крајњној мери је неизвесно да ли је оно повезано; и готово је неизвесно како је баш повезано. Шта чини везу треће ипостаси с првом у нормалној дијалектици? Само та средња међу њима ипостас, која је таква прва, да у исто време и чини своје другобиће – супротставља се (противречи). Трећа ипостас, бивајући и појављујући се, мора имати ослонац у томе, што управо постаје и појављује се, ослонац у посебном, постојано стабилном постојећем (суштом). А ако нема те сазерцаване и рашчлањиве раздељености, ако се она ничим не разликује од нераздељивог надсуштог, онда, нема никакве смисаоне везе између прве и треће ипостаси. Прво је још само надсушто, а треће је већ изменљиво; онога баш што је надсушто и изменљиво нема. То значи да је надсушто (натпостојеће) – несазнајно само по себи, а сушто (постојеће) је сазнајно – само по себи. И ако је тако, тада нема ни једнога ни другога: првога – зато што оно нема никаквог смисла и о њему се ништа не може рећи, трећега пак – зато што је измена могућа само тада када има нешто неизменљиво, оформљено, што се мења (у супротном случају мењање је расипање на дискретне [одвојене, раздвојене], савршено туђе један другоме моменте и, према томе, самоуништавање, распршивање у ништа). Лако је приметити да у основи учења о исхођењу лежи антидијалектички, а управо – формално-логички, рационалистички метод мисли. Дијалектика исходи из антиномија и њиховог доследног мирења. Формална пак логика исходи из закона противречности; она оперише смисаоним датостима, апсолутно усамљеним једних од других, само различитим и ни у чему истоветнима. Уместо ејдоса (образа, форми, суштина) формална логика оперише логосима. Као резултат се добија да ако деловање исходи од ствари уопште – значи, оно исходи од датог стања ствари, датог њеног смисаоног hic et nunc [овде и сада]; признати да деловање исходи од дате ствари уопште – значи признати антиномију вечно постојећега и неизменљивога формирања смисла ствари, с једне стране, и њеног начела које се мења, бива – с друге стране, а за формалну логику мешање таквих противречних својстава забрањено је од самога почетка законом противречности. Одрекавши се пак од те основне антиномије, формална логика је принуђена или да пада у плотски позитивизам и емпиризам, признајући само оно што промиче пред очима и не видећи у њему ничега постојаног (уништење прве ипостаси и узајамно сливање прве и треће ипостаси), или пак да пада у агностицизам, признајући да иза видљивог и разложивог постоје некакве „ствари у себи“, несазнајне, неразложиве и уопште неповезане с оним што се конкретно јавља. И позитивизам и агностицизам су учења која су неспојива с нормалном дијалектиком. Она утврђују само тезу или само антитезу антиномије и не знају да је истина у синтези противерчности, да разум захтева протвречности и захтева његово укидање. Тачно је да је првоначело надсушто (натпостојеће) и несазнајно. Али ту дијалектика тврди да је једновремено, апсолутно једновремено оно и сушто (постојеће), то јест и разложиво (рашчлањиво) и сазнајно. И ако се одриче ово последње, као бесмислена се показује и тврдња незамисливости првоначела. Мисао подједнако захтева и незамисливост и замисливост првоначела. Тачно тако савршено правилно тврди позитивизам, да сушто (постојеће) је само оно што нам се тако или иначе конкретно показује, тако или другачије га ми осећамо и сазерцавамо, и да је суштина ствари, ако је и има, невидљива и незамислива. Свеједно, дијалектика то прихвата само као тезу; сам по себи узет, у апстракцији од антитезе, он је савршено лажан и не одражава у себи никакву стварност. Неопходна је такође и антитеза: сушто није само видљиво и замисливо и – надсушто на одређен начин показује себе у суштом. Само дијалектика схвата како је могуће усагласити те тезе и антитезе, и само је она способна да се узвиси над беспомоћношћу и окованошћу такозване формалне логике. Треба казати и више: само дијалектика може да оправда формалну логику, додељујући јој самостално, одељено од себе, али ипак довољно почасно место, да би била и она један од основних философских метода и наука. Без дијалектике је пак бркање и формализовање разума и опустошење, уништење целовитог погледа на свет. На крају, остаје још трећи пут, који је фактички и искоришћен у католичанству, то је пут тумачења прве и треће ипостаси као равноправних и треће као њима потчињене. Овде имамо сједињење агностицизма с позитивизмом. Прва ипостас се претвара у апстрактни знак (појам), друга – у јединствено замисливи ејдос, а трећа – у фактичко „својство“ и „деловање“, у реалну силу и конкретну стварност Бога. Из тога и бива дијалектички схватљиво зашто је католичка философија аристотелизам. Аристотелизам је баш такав платонизам који, будући базиран на емпиријско-фактичној делатности, претвара једно из супстанције у апстрактну акциденцију (случајност), ејдос – у описно-статичку форму, а реалну материјалност (вештаственост) – у праву реалност уопште, мада и зависну од ејдоса. Католичанство, као прелашћено творевином и које је ушло у савез са њом, морало је и у философији да тражи такве путеве који би јој обезбедили агностицизам у односу према првој ипостаси, рационализам у односу према другој и емпиријску фамилијарност у односу према трећој ипостаси. Тако, Filioque представља најосновније, најдубље и најпринципијелније разилажење католичанства с православљем. Баш ту је с највећом принципијелношћу повучена разлика између византијско-московског православља, где је у општехришћанском опиту духовно-личносне индивидуалности у основи у својству првоначела и првоизвора положена суштина, или идеја као таква, и личносно биће руководи се ту својим највишим принципом, идејом, и – римског католичанства, где је у том општем хришћанском опиту положена не просто суштина и идеја, него њена истоветност с материјом и телом, што и јесте ту фактичко првоначело. Ми смо већ говорили да је хришћанство, истакавши нови опит личности, почело да апсолутизује разне моменте из те личносне структуре. Православље се базирало на апофатичкој Суштини, која је равномерно пројављена у трима равночесним ипостасима. Католичанство, одбацујући апсолутну апофатику (која увек захтева енергијски символизам), узело је за основу не просто Суштину, или идеју, у личностом бићу, него – Њену сједињеност с другим, материјалнијим странама личности. Зато се ту апофатизам претворио у агностицизам, а енергијски символизам – у статични формализам. Може се и тако рећи. Многобоштво (и као његов најжешћи израз – платонизам) засновано је на скулптурном схватању бића, а под скулптуром ми разумемо такву синтезу чисте идеје-личности и чисте материјалности, када идеја није изражена апсолутно, него само онолико колико је то нужно за осмишљење тела, и када тело, ствар нису узети сами по себи, него само по мери пројављивања идеје. Отуда – формализовање и опустошење идеје и окамењење материје, ствари, то јест појава прекрасне скулптуре, у којој је све апсолутно духовно претворено у апстрактно, не у изражену и веома удаљену акциденцију, већ максимално реално – баш (у) то прекрасно тело. Католицизам и јесте то многобоштво у хришћанству, многобожачки платонизам у православљу, то јест хришћански аристотелијанизам. Оно што многобожачки платонизам чини с идејом и материјом уопште, то католицизам чини с идејом и материјом у духовно-личносном бићу (јер у духовном и личносном бићу такође постоји своја идеална и своја материјална страна). Тој концепцији се супротставља православље, које није скулптурно, него музикално-словесно; схватајући под тим умну (а не телесну) оваплоћеност апофатичког Бездана, у умној пак (а не у скулптурно-телесној) речи и оваплоћеност те речи у живописном, то јест у иконографском, образу. То је очигледно исто тако, као што би била одвратна у православном храму католичка статуа Христа и светих и како је незамисливо у широко социјалном смислу православље без звука звона, где се апофатизам неисцрпно изливаних енергија Првосуштине и протицање срдачних и умних дубина сједињује с васељенским пространствима космичког преображења и са спољашњим ликовањем софијно-умно спасене твари. Православно учење о Пресветој Тројици исто се разликује од католичког Filioque, као васељенско-ликујуће умно виђење звука звона од стешњено-субјективног торжества универзално-личносног самопотврђивања оргуља, као једноставност и умна наивност византијске куполе од мистичких хирова готике, као умилно виђење лика иконе од нескромног дотицања и визуелног одмеравања (оцењивања) статуе. У књизи „Философия имени“. Москва, 1927, §13. Тај параграф треба да простудира свако ко хоће да се разабере у расуђивању о Filioque које следи. Дијалектику трију ипостаси види у мом раду „Античный космос“, гл. 4–6. О неопходности обједињења апофатизма и символизма види у: „Философия имени“, §14. Извор: Алексеј Лосев – Превео: Доситеј Хиландарац Facebook View full Странице
  2. Право са аеродрома „Никола Тесла“, једини страни новинар акредитован за војну параду на Тргу Ким Ил Сунга преноси поруке, разговоре и утиске које је понео после осам дана проведених у Пјонгјангу. О политичкој и војној моћи, наоружању, спољној политици, специфичностима севернокорејског социјализма, сусретима са „друговима и другарицама“ на положају, али и онима који само кличу, говори новинар Мирослав Лазански.
  3. Одржана Скупштина ПУФ, подршка Ђиласу Отворена скупштина грађанског покрета ПУФ одржана је синоћ у Зрењанину. Овом веома посећеном састанку на коме су донете и важне политичке одлуке присуствовали су и специјални гости – политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић, кандидат за градоначелника Београда Драган Ђилас, председник синдиката „Слога“ Жељко Веселиновић и Дража Петровић, уредник дневног листа „Данас“. У неформалној атмосфери једног зрењанинског локала грађани су се упознали са досадашњим активностима, плановима и циљевима овог покрета. Организатори су присутнима пожелели добродошлицу, објаснивши да су се за овакав потез одлучили јер су желели да атмосфера одудара од параполитичког сивила и свакодневнице на коју смо навикли. Одлучено је да покрет добије „Двоглаво председништво“ на челу са саобраћајним инжењером Миланом Пернатом (1976) и дипломираним економистом Миљаном Чичићем (1977), а како су навели – ускоро се креће и са стварањем инфраструктуре покрета и његовим ширењем. Навели су још и то да ће ПУФ у наредних месец дана сконцентрисати на београдске изборе, а потом и на Војводину, али и Републику. Након подсећања и на неке сатиричне урадке, озваничена је подршка Драгану Ђиласу, кандидату за градоначелника Београда, што су присутни поздравили аплаузом. Након тога, окупљенима су се редом обраћали специјални гости, који су редом говорили о актуелној ситуацији и алтернативама, али се сложили како је први услов за промене шире јединство и окупљање око кључних вредности.
  4. Да ли је верник потрошач или пасивни прималац нечега што му свештеник даје? Може ли се поредити хијерархијска структура у Цркви са хијерархијом у државном апарату? Шта значи реални садржај појединих служби у Цркви и какве су то службе? Има ли већих и мањих служби или се може говорити само о различитим степенима служења Богу?      На ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, уредник Информативне службе Епархије бачке. Емисија је емитована 25. јануара 2018. године.    Извор: Радио Беседа
  5. „А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате. Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. Но свакоме се даје пројава Духа на корист. Јер једноме се даје кроз Духа реч мудрости; А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће.„ Из Посланице апостола Павла Коринћанима. Да ли је верник потрошач или пасивни прималац нечега што му свештеник даје? Може ли се поредити хијерархијска структура у Цркви са хијерархијом у државном апарату? Шта значи реални садржај појединих служби у Цркви и какве су то службе? Има ли већих и мањих служби или се може говорити само о различитим степенима служења Богу? На ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, уредник Информативне службе Епархије бачке. Емисија је емитована 25. јануара 2018. године. Извор: Радио Беседа View full Странице
  6. Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника?   Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе.   Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић?   Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша.   Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника?   Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина.   Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији.   Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић.   Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске?   То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена.   Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду?   Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају.   Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду?   Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера.   Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије.   Глас Српске, Љиљана Алексић     Извор: Српска Православна Црква  
  7. Једино Божић нам може дати неку наду да живимо истински као људи. Без Бога ни преко прага, тако је говорио наш народ. Без Бога постајемо очајници који живимо у сивилу, депресији, медикаментима. Млади траже утјеху у дрогама и алкохолу. Када човјек повјерује у Бога, када се сусретне са живим Христом, онда му не треба ништа, онда је пронашао оно што је тражио и што му треба, у ствари. То посебно треба приближити, да нису сами и да нису очајници, рекао је за Глас Српске Епископ зворничко-тузлански г. Фотије који је послије 18 година проведених у Далмацији дошао у Семберију. Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника? Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе. Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић? Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша. Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника? Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина. Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији. Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић. Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске? То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена. Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду? Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају. Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду? Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера. Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије. Глас Српске, Љиљана Алексић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Председник Владимир Путин је у интервјуу за филм „Валаам“, чији је одломак приказан у програму „Вести недеље“ на телевизији „Россия 1“, упоредио комунизам са хришћанством, а поштовање Лењинове мумије у маузолеју са поштовањем моштију светитеља. Руском председнику је постављено питање како су се грађани Русије у моралном смислу изменили од периода када је земља била у расулу током револуције и после ње, када је манастир Валаам био затворен, и да ли је вера (не само православна) одиграла неку улогу у томе. „Можда ћу рећи нешто што се некоме неће допасти, али рећи ћу оно што мислим”, одговорио је Путин. „Пре свега, та вера нас је увек пратила. Она је постајала све јача када је нашој земљи и нашем народу било посебно тешко. Било је врло тешких година богоборства, када су убијани свештеници и уништавани храмови, али у исто време је стварана нова религија”. Шеф руске државе је додао да је комунистичка идеологија заправо веома слична хришћанству, јер проповеда слободу, братство, једнакост, правду, тј. све што је утемељено још у Светом Писму. „Тамо све то постоји. А какав је кодекс градитеља комунизма? То је сублимација, својеврстан примитивни извадак из Библије. Они нису ништа ново смислили”, рекао је Путин. Руски лидер је упоредио поштовање Лењинове мумије у тој „новој религији” са поштовањем светих моштију у хришћанству. „Тадашња нова власт у суштини није ништа ново смислила. Она је само прилагодила својој идеологији оно што је човечанству већ одавно било познато”, закључио је он. Иван Мељников, први заменик председавајућег Централног комитета Комунистичке партије Руске Федерације, прокоментарисао је ове Путинове речи, истакавши да оне „врло корисно и аргументовано ублажавају све крајности везане за тему маузолеја“. „У том смислу се његове тезе могу оценити само позитивно“, рекао је он за „РИА Новости“. Подсећамо да је питање сахране мумифицираних посмртних остатака предводника бољшевичке револуције већ годинама једна од актуелних тема о којима се расправља у руском друштву. Недавно је руководилац Чеченије Рамзан Кадиров предложио да се сахрани оно што је остало од Лењиновог тела. На тај предлог је реаговао председник Комунистичке партије Руске Федерације Генадиј Зјуганов позивајући на „смиреност” и тврдећи да се тело вође револуције чува у складу са православним канонима.
  9. Гост Божићног издања емисије “Питајте свештеника” на таласима Радија Светигора био је Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић Ректора Цетињске Богословије. Отац Гојко је на један веома сликовит и занимљив начин говорио о Божићу као празнику породице и о Божићним обичајима. Звучни запис емисије View full Странице
  10. Другог дана Божића, на празник Сабора Пресете Богородице Његова Светост Патријарх Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у Богородичиној цркви у Земуну, која датира из 18. века и највећа је црква у старом делу Земуна. Патријарху су прислуживали свештеници храма, певница, а поред присутног верног народа присуствовали су и заменик директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Марко Николић и представници управе Општине Земун. На дан који је посвећен Богородици, која је заслужна за рођење Господа Спаса Нашег сећамо се и бекства Свете Породице са Богомладенцом у Назарет од цара Ирода, тим поводом Патријарх је поручио: „Разуме Она као мајка сваку матер која бди над својим дететом“. View full Странице
  11. НЕДЕЉА, 07. ЈАН 2018, 14:46 -> 15:51 ИЗВОР:ТАНЈУГ Архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да Мешовита комисија, чији је и он био члан, није могла да се сложи о канонизацији кардинала Алојзија Степинца, те да то питање, које у СПЦ-у никада нису доводили под сумњу, припада римском епископу, папи. Митрополит Амфилохије је подсетио да се комисија састала шест пута и да је један од састанака био у Подгорици. Митрополит Амфилохије "Граница која се прави на злочину нема будућност" Митрополит Амфилохије је у интервјуу за Анадолију рекао да би било најсветије да се помере границе између човечности и нечовечности у нама. "Морамо их померити. Не смемо на нечовечности, на злочину градити и правити било какве границе. Патријарх Павле је и сам говорио против и велике Србије и мале Србије, ако се гради и на једном злочину. Граница која се прави на злочину она нема будућност. Уосталом ми овде на Балкану колико смо пута мењали и мењамо те границе. Тако, границе овде нису никада биле нека света прича, али битно је да искуство ове трагедије и јучерашње и данашње, да нас упути да имају неке вредности које су важније од граница", навео је митрополит. Треба, истиче, да нас упути на божје границе међу нама. "То су границе међу браћом и да браћа без обзира на то коју веру исповедају и како богослуже и у којим границама се налазе да схватимо да смо ми призвани да будемо један народ, божији народ", поручио је митрополит Амфилохије. "Ми смо, у исто време, благодарили садашњем папи Фрањи што је смогао снаге, иако је по веровању Римске цркве незаблудив, непогрешив у одлукама, да је он сматрао за потребно да о томе води дискусију. То му служи на част и ми смо то њему и рекли када смо предали писмо нашега патријарха Иринеја њему као одговор на предлог да Српска православна црква учествује у тим разговорима о канонизацији Степинца", рекао је митрополит у интервјуу за Анадолију. Истиче да је папа Фрања први од 11. века који је тако нешто учинио. "И сада му благодаримо, не само ја, него сва наша Црква", наводи митрополит Амфилохије. Каже да због чињеница нису могли да се сагласе у вези са канонизацијом. "Нисмо ми могли да је прихватимо, пре свега, јер та канонизација како је она замишљена од оних који су је планирали, у суштини је немогућа. Није у питању личност самога Степинца, него је у питању време у којем је он живео, које је он подржао", каже митрополит, којег Анадолијапредставља као првог до патријарха Иринеја. Јасно је, истиче, да је он на неки начин подржао Анту Павелића, једног од главних европских фашиста и нациста. "Он (Степинац) је подржао и њега (Павелића) и ту државу, ту његову творевину. Ми знамо какви су плодови те државе били. Није Степинац учествовао сам по себи, али је био викар те војске и то је веома значајно да се подвуче. Он је постављао и душебрижнике тој таквој војсци који су се исповедали код њега и којима је давао опрост за оно што су радили или што су сами благословили", упозорава митрополит Амфилохије. Наводи да је чињеница да је Степинац "једна сложена личност" и да су то и говорили. Нема, истиче, никакве сумње да је Степинац из једне честите породице из Крашића, од осморо деце колико их је било из другог брака, да је мајка његова изузетно честита и он по свом животу. Имао је, вели митрополит Амфилохије, човекољубља као личност. "Међутим, његова канонизација је нека врста сакрализације тог најтрагичнијег периода у историји хрватског народа. Сакрализује се све то. Разумем један број потомака тих усташа код Хрвата, да је то њима веома битно. Само ми смо то њима и говорили – зар је могуће да у том времену између 1941. и 1945. једина личност која заслужује у хрватском народу, католичком је Степинац", навео је. Истакао је да има толико дивних и честитих људи. "Ми смо помињали посебно Диану Будисављевић која је спасила 12.000 деце из Млаке и Јасеновца у то време. Она је заслужила. Ми бисмо за њу потписали без даљега да буде канонизована. А за Степинца не можемо. Не што се тиче просто његове личности, него што се тиче тог његовог учешћа и у тим збивањима, најтрагичнијим у историји хрватског народа, који су оставили страшне трагове. Томе сведочи Јадовно и Јасеновац. Мислим да не треба сведока већих и страшнијих од тога", наводи митрополит Амфилохије. "СПЦ не може да се одрекне Косова" Митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже да Српска православна црква не може да промени своје ставове и одрекне се Косова, јер би се тиме морала одрећи сама себе. Истакао је да је Пећка патријаршија вековно средиште српске Цркве. "Ја сам иначе егзарх трона Пећког. Још 1750. та титула је дата црногорском митрополиту Василију Петровићу који је сахрањен у Петрограду. На његовом гробу и сада пише да је митрополит црногорски и егзарх трона Пећког. Тако да Црква, што се тога тиче, не може апсолутно променити став о Косову и нема говора да ће тога бити", наводи митрополит Амфилохије. Оно што се догодило на Косову, што се догађа и сада, а као што је било и са осталим деловима бивше Југославије, је, каже, једна трагедија. "Та несрећа је започела поодавно, а нарочито је кренула да се манифестује током италијанске окупације 1941. године, када је било протерано више од 100.000 православних Срба с Косова. Па онда редом то протеривање је ишло", рекао је митрополит. Каже да се патријарх Павле, који је тамо 34 године био епископ и сваке године је подносио извештај Сабору, с мудрошћу и поштовањем односио према свима и власти која је тада била, али говорио је реално шта се догађа. "Тамо 700 села, која су била насељена православним, српским живљем, сада нема нити једног уха православног. Не може то имати божијег благослова за било кога. Да не говоримо и о нашој браћи Албанцима који су тамо. Није то ни за њих срећа", тврди митрополит Амфилохије. Не може се, истиче, на насиљу градити будућност: "Та група људи који су створили ово садашње Косово нису то, нека ми опросте и они и сви други, прави и честити Албанци Косова. Ја знам њих на десетине таквих који су и убијени зато што нису прихватали тај и такав метод и пут стварања своје државе. И сами су угрожени и морално и духовно, као народ, а у исто време то је рађено на злочину с људима, с народом с којима живе вековима, са којима су упућени једни на друге. На тим злочинима градити будућност своје деце није то добро".
  12. НЕДЕЉА, 07. ЈАН 2018, 14:46 -> 15:51 ИЗВОР:ТАНЈУГ Архиепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије изјавио је да Мешовита комисија, чији је и он био члан, није могла да се сложи о канонизацији кардинала Алојзија Степинца, те да то питање, које у СПЦ-у никада нису доводили под сумњу, припада римском епископу, папи. Митрополит Амфилохије је подсетио да се комисија састала шест пута и да је један од састанака био у Подгорици. Митрополит Амфилохије "Граница која се прави на злочину нема будућност" Митрополит Амфилохије је у интервјуу за Анадолију рекао да би било најсветије да се помере границе између човечности и нечовечности у нама. "Морамо их померити. Не смемо на нечовечности, на злочину градити и правити било какве границе. Патријарх Павле је и сам говорио против и велике Србије и мале Србије, ако се гради и на једном злочину. Граница која се прави на злочину она нема будућност. Уосталом ми овде на Балкану колико смо пута мењали и мењамо те границе. Тако, границе овде нису никада биле нека света прича, али битно је да искуство ове трагедије и јучерашње и данашње, да нас упути да имају неке вредности које су важније од граница", навео је митрополит. Треба, истиче, да нас упути на божје границе међу нама. "То су границе међу браћом и да браћа без обзира на то коју веру исповедају и како богослуже и у којим границама се налазе да схватимо да смо ми призвани да будемо један народ, божији народ", поручио је митрополит Амфилохије. "Ми смо, у исто време, благодарили садашњем папи Фрањи што је смогао снаге, иако је по веровању Римске цркве незаблудив, непогрешив у одлукама, да је он сматрао за потребно да о томе води дискусију. То му служи на част и ми смо то њему и рекли када смо предали писмо нашега патријарха Иринеја њему као одговор на предлог да Српска православна црква учествује у тим разговорима о канонизацији Степинца", рекао је митрополит у интервјуу за Анадолију. Истиче да је папа Фрања први од 11. века који је тако нешто учинио. "И сада му благодаримо, не само ја, него сва наша Црква", наводи митрополит Амфилохије. Каже да због чињеница нису могли да се сагласе у вези са канонизацијом. "Нисмо ми могли да је прихватимо, пре свега, јер та канонизација како је она замишљена од оних који су је планирали, у суштини је немогућа. Није у питању личност самога Степинца, него је у питању време у којем је он живео, које је он подржао", каже митрополит, којег Анадолијапредставља као првог до патријарха Иринеја. Јасно је, истиче, да је он на неки начин подржао Анту Павелића, једног од главних европских фашиста и нациста. "Он (Степинац) је подржао и њега (Павелића) и ту државу, ту његову творевину. Ми знамо какви су плодови те државе били. Није Степинац учествовао сам по себи, али је био викар те војске и то је веома значајно да се подвуче. Он је постављао и душебрижнике тој таквој војсци који су се исповедали код њега и којима је давао опрост за оно што су радили или што су сами благословили", упозорава митрополит Амфилохије. Наводи да је чињеница да је Степинац "једна сложена личност" и да су то и говорили. Нема, истиче, никакве сумње да је Степинац из једне честите породице из Крашића, од осморо деце колико их је било из другог брака, да је мајка његова изузетно честита и он по свом животу. Имао је, вели митрополит Амфилохије, човекољубља као личност. "Међутим, његова канонизација је нека врста сакрализације тог најтрагичнијег периода у историји хрватског народа. Сакрализује се све то. Разумем један број потомака тих усташа код Хрвата, да је то њима веома битно. Само ми смо то њима и говорили – зар је могуће да у том времену између 1941. и 1945. једина личност која заслужује у хрватском народу, католичком је Степинац", навео је. Истакао је да има толико дивних и честитих људи. "Ми смо помињали посебно Диану Будисављевић која је спасила 12.000 деце из Млаке и Јасеновца у то време. Она је заслужила. Ми бисмо за њу потписали без даљега да буде канонизована. А за Степинца не можемо. Не што се тиче просто његове личности, него што се тиче тог његовог учешћа и у тим збивањима, најтрагичнијим у историји хрватског народа, који су оставили страшне трагове. Томе сведочи Јадовно и Јасеновац. Мислим да не треба сведока већих и страшнијих од тога", наводи митрополит Амфилохије. "СПЦ не може да се одрекне Косова" Митрополит црногорско-приморски Амфилохије каже да Српска православна црква не може да промени своје ставове и одрекне се Косова, јер би се тиме морала одрећи сама себе. Истакао је да је Пећка патријаршија вековно средиште српске Цркве. "Ја сам иначе егзарх трона Пећког. Још 1750. та титула је дата црногорском митрополиту Василију Петровићу који је сахрањен у Петрограду. На његовом гробу и сада пише да је митрополит црногорски и егзарх трона Пећког. Тако да Црква, што се тога тиче, не може апсолутно променити став о Косову и нема говора да ће тога бити", наводи митрополит Амфилохије. Оно што се догодило на Косову, што се догађа и сада, а као што је било и са осталим деловима бивше Југославије, је, каже, једна трагедија. "Та несрећа је започела поодавно, а нарочито је кренула да се манифестује током италијанске окупације 1941. године, када је било протерано више од 100.000 православних Срба с Косова. Па онда редом то протеривање је ишло", рекао је митрополит. Каже да се патријарх Павле, који је тамо 34 године био епископ и сваке године је подносио извештај Сабору, с мудрошћу и поштовањем односио према свима и власти која је тада била, али говорио је реално шта се догађа. "Тамо 700 села, која су била насељена православним, српским живљем, сада нема нити једног уха православног. Не може то имати божијег благослова за било кога. Да не говоримо и о нашој браћи Албанцима који су тамо. Није то ни за њих срећа", тврди митрополит Амфилохије. Не може се, истиче, на насиљу градити будућност: "Та група људи који су створили ово садашње Косово нису то, нека ми опросте и они и сви други, прави и честити Албанци Косова. Ја знам њих на десетине таквих који су и убијени зато што нису прихватали тај и такав метод и пут стварања своје државе. И сами су угрожени и морално и духовно, као народ, а у исто време то је рађено на злочину с људима, с народом с којима живе вековима, са којима су упућени једни на друге. На тим злочинима градити будућност своје деце није то добро". View full Странице
  13.   'Занимљиво је зашто и ко оспорава тај „домољубни поздрав“ и како поступа држава', рекао је бискуп Кошић на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону. Сисачки бискуп Владо Кошић говорио је на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону коју је написао академик Јосип Печарић. Многи медији пренели су Кошићев говор у којем је утврдио како неки силом покушавају да ућуткају певача и академика Печарића. Кошићев говор преносимо у целости: "Волео бих кад би било више таквих храбрих људи као што су прослављени певач Марко Перковић Томпсон и академик Јосип Печарић. Они који немају аргументе желели би их силом ућуткати: тако забрањују концерте прослављеном певачу Марку, уручују му казнене пријаве због ремећења јавног реда и мира, дифамирају његов углед и проглашавају његов рад – ни мање ни више него фашистичким. Такође, против академика Печарића такви раде свим средствима само да га ућуткају, прогоне му породицу и – најчешће га игноришу. Међутим оба ова велика човека, Хрвата и домољуба, људи су којима се наша Домовина треба поносити. Можда ће тек у будућем времену, кад се ослободимо – како пева бискуп Анте Ивас – свих тих издајица, кривоклетника, варалица, такође и – како песнички каже Анто Ковачевић – свих дрпислава, тек ће у будућој, мирнијој историји Хрватске ови наши великани Марко и Јосип добити своје право место, место највећег поштовања. Једно је сигурно: њих обојицу красе храброст у заступању истине и љубав према домовини која није фраза ни интерес. Такође, рекао бих, краси их и спремност на подношење трпљења, оспоравања, подметања за истину и праведност. Док се Јосип углавном с тим претњама бори хумором и иронијом, Марко одговара својим оспораватељима - песмом. Ова књига сведок је величине управо ове двојице хрватских људи, сведок о поштеним људима у непоштено време, о великим људима у времену малих душа, о дрскости неколицине који се усудише бити храбри у времену издаје. Зато ће њихов траг бити надахнуће будућим нараштајима и за двадесет и тридесет година о њима ће се писати књиге, снимати филмови и они ће бити пример срчаности у борби са злом које уништава истину и нашу домовину. Да је Марко херој, препознали су и бранитељи, међу које се и он убраја јер је био драговољац у Домовинском рату и прва сад већ легендарна песма „Бојна Чавоглаве“ настала је у том времену. Бранитељи су му наиме недавно даровали Велику златну плакету за храброст, на чему му и ја овде јавно честитам! Уз певача Марка и академика Јосипа повезује се поздрав „За дом спремни!“. Занимљиво је зашто и ко оспорава тај домољубни поздрав и како поступа држава. Најпре ваља рећи да је спонтано тај поздрав употребљаван у Домовинском рату, и то не само од припадника ХОС-а који су га узели и у свој грб, него и од Тигрова и Громова. Постоје снимке на јутјубу о томе. Тада, интересантно, то никоме није сметало. Ни то што је Марко у својој првој домољубној песми „Бојна Чавоглаве“ употребио тај поклич. Тек од пре две-три године започела је хајка и на Марка и на тај поздрав, оптужујући све који га употребе за усташтво и фашизам. Најпре, треба рећи да усташтво није био фашизам него организовано војно деловање у одбрани Хрватске као државе, о чијој су се нарави као држави позитивно изразили и бл. Алојзије Степинац и др. Фрањо Туђман, али те су постројбе то чиниле свим „допуштеним и недопуштеним средствима“, што је био део њихове заклетве. Та илегалност односно недопуштена средства свакако нису за нас хришћане прихватљива, као ни злочини које су починили, а које Црква осуђује, премда треба рећи да је то био одговор на бројне четничке и партизанске злочине. Зашто је међутим дошло последњих година до јавног политичког и полицијског прогона поздрава ЗДС и оних који га употребе – а у Домовинском рату и кроз 25 година после рата се то није догађало? Сетимо се тужби које је против Џоа Шимунића подигло удружење ‘Корак испред’ из Ријеке, на чијем је челу Србин Зоран Стевановић. Надаље, сетимо се како је српски политичар Вулин у више наврата прозивао актуелну Хрватску због „усташизације и фашизације“. То су чинили и други српски, прочетнички политичари. Но, повод су им дали заправо хрватски политичари који су, на челу с бившим председником државе па онда и председником Владе – најпре у јеврејском Кнесету, па потом при формирању нове Владе с Карамарком на челу – оптуживали Хрвате због „усташке гује“ и „скретања у усташтво“. За све то није било доказа, али је с друге стране било све више доказа да је у структурама власти у РХ још много удбаша и злочинаца који су ликвидирали многе Хрвате како у иностранству тако и у Хрватској и БИХ или су њихови синови. И мени се чини да су сву ту бучну хајку на непостојеће усташе покренули управо они који су се бојали да не би били подвргнути лустрацији која се све више најављује као реална и нужна опција за законодавство РХ. Сетимо се само тзв. Лекс Перковић што је најбољи доказ како је удбашко-комунистичка гуја заправо још увек јака у Хрватској. У тај контекст стављам и прогон домољуба, не само госп. академика Печарића и нашег најдомољубнијег певача Марка Томпсона, него и многих других које не престају нападати и сатанизовати у јавном хрватском простору. Могли бисмо набрајати многе... Могу рећи како сам и ја један од тих, или ме барем тако перципирају. Кад сам рецимо на свом Фејсбук профилу затражио оставку министра унутрашњих послова, јер је први пут на Дан домовинске захвалности, што је уједно и Дан хрватских бранитеља, дао привести од полиције хрватске бранитеље који су мирно узвикивали ЗДС у Книну, мени су – наводно – јер то нисам никада примио него сам само то прочитао у медијима, одговорили из МУП-а да су они само поступали по закону о ремећењу јавног реда и мира, и то у складу са судском праксом. То је међутим неистина јер постојале су многе праксе пре овог случаја од 5. коловоза 2017. када су судови друкчије пресудили за тај поздрав. Сматрам да је то чиста политичка интерпретација једног закона који се не би смео политички тумачити. Наиме, закони морају бити једнаки за све и примењиви у смислу, а не да их једна странка политички тумачи овако, а друга онако. Дакако, то је одраз и последица политичке атмосфере у коју нас је довела нова владајућа коалиција на коју сам такође упозорио својим криком у отвореном писму Председнику Владе. Наиме, нови коалицијски партнер је ултимативно затражио – и добио – да се спомен-плоча погинулој 11-орици бранитеља који су били и припадници ХОС-а уклони из Јасеновца. Јасеновац је опет друга прича, али на жалост јер је био уцењен премијер је попустио захтеву својих коалиционих партнера. А ти младићи, који су изгинули у Јасеновцу, нису се борили за Хрватску 1941, него 1991. Дакле, опет попуштање једној лажи. Иначе треба отворено рећи да су политички захтеви представника поражене српске мањине у РХ, а која је заједно са Србијом и ЈНА 1991. дигла побуну против Хрватске, а подупире их и сада српска службена политика, јер тамо владају опет четници, али на жалост их подупире и СПЦ – утемељени на митовима и лажима. То су не само интерпретација Јасеновца, него и улога бл. Алојзија Степинца, устанка у Србу а што је прослава покоља Хрвата а не антифашистичка револуција, затим споменик у Банском Грабовцу, као и измишљање непостојећег логора за убијање српске деце у Сиску. Питамо се, зашто наша држава већ једном не наложи истрагу – али не политичку него научну, па ако је потребно и међународну – да знамо што се то стварно догодило нпр. у Јасеновцу. Како је могуће да су „истине“ толико различите? И зашто се Јасеновац препушта Србима да они говоре шта је тамо било? Наиме, и уклањање плоче погинулим бранитељима ХОС-а такво је признање да је то место на којем су страдали српски заробљеници и што је трајни разлог наметања кривице Хрватима – док се чини да је истина сасвим супротна и да би је већ једном требало изнети на видело! На жалост наша хрватска политика или нема снаге или не зна одговорити свим тим лажима. Требало би донети закон да сви који су дизали побуну против РХ не могу суделовати ни у којем облику у власти; затим би било по мени нужно и да се затражи исплата ратне штете коју је Република Србија нанела РХ у својој агресији, и то као услов било каквој подршци за улазак исте у ЕУ; било би надаље нужно укинути повластицу да српска деца у Хрватској уче неку другу историју Домовинског рата неголи што је то „повјесна истина“; било би потребно такође забранити улазак хушкачима и ширитељима лажи у РХ, не само српским министрима и политичарима, него и представницима СПЦ. Само би тако поступала поносна победница Хрватска и само би тако било могуће сачувати оно што је одбрањено у Домовинском рату који мора остати једини темељ модерне Хрватске, а што имамо у великој мери захвалити хрватским бранитељима, међу које свакако убрајамо и Марка П.Томпсона и академика Ј. Печарића. И да поновим реченицу са самог почетка: О кад би било више таквих људи попут Марка и Јосипа у Хрватској!" (Вијести)
  14. Сисачки бискуп Владо Кошић, иначе на срамоту свих нормалних људи било које вјере, прочелник Одјела за екуменизам Хрватске бискупске конференције, ових дана отворено је поново исповједио своју припадност усташком покрету, праћену најсуровијим екстремизмом према Српској православној цркви и остацима њених вјерника у Хрватској. Истини за вољу и до сада је било Хрвата антифашиста, у том смислу и истакнутих католика, који су исказивали незадовољство Кошићевом дјелатношћу. Међутим, коначно је дошао тренутак да Српска црква затражи од папе уклањање овог нацистичког ревизионисте са службених положаја. Било какав контакт Српске цркве са Римокатоличком црквом у Хрвата, па и са Римском црквом уопште, потпуно је немогућ у ситуацији када њени високи званичници, још задужени "за екуменизам", величају најсуровије клање Срба и залажу се за даљи прогон православних вјерника у Хрватској. 'Занимљиво је зашто и ко оспорава тај „домољубни поздрав“ и како поступа држава', рекао је бискуп Кошић на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону. Сисачки бискуп Владо Кошић говорио је на представљању књиге о Марку Перковићу Томпсону коју је написао академик Јосип Печарић. Многи медији пренели су Кошићев говор у којем је утврдио како неки силом покушавају да ућуткају певача и академика Печарића. Кошићев говор преносимо у целости: "Волео бих кад би било више таквих храбрих људи као што су прослављени певач Марко Перковић Томпсон и академик Јосип Печарић. Они који немају аргументе желели би их силом ућуткати: тако забрањују концерте прослављеном певачу Марку, уручују му казнене пријаве због ремећења јавног реда и мира, дифамирају његов углед и проглашавају његов рад – ни мање ни више него фашистичким. Такође, против академика Печарића такви раде свим средствима само да га ућуткају, прогоне му породицу и – најчешће га игноришу. Међутим оба ова велика човека, Хрвата и домољуба, људи су којима се наша Домовина треба поносити. Можда ће тек у будућем времену, кад се ослободимо – како пева бискуп Анте Ивас – свих тих издајица, кривоклетника, варалица, такође и – како песнички каже Анто Ковачевић – свих дрпислава, тек ће у будућој, мирнијој историји Хрватске ови наши великани Марко и Јосип добити своје право место, место највећег поштовања. Једно је сигурно: њих обојицу красе храброст у заступању истине и љубав према домовини која није фраза ни интерес. Такође, рекао бих, краси их и спремност на подношење трпљења, оспоравања, подметања за истину и праведност. Док се Јосип углавном с тим претњама бори хумором и иронијом, Марко одговара својим оспораватељима - песмом. Ова књига сведок је величине управо ове двојице хрватских људи, сведок о поштеним људима у непоштено време, о великим људима у времену малих душа, о дрскости неколицине који се усудише бити храбри у времену издаје. Зато ће њихов траг бити надахнуће будућим нараштајима и за двадесет и тридесет година о њима ће се писати књиге, снимати филмови и они ће бити пример срчаности у борби са злом које уништава истину и нашу домовину. Да је Марко херој, препознали су и бранитељи, међу које се и он убраја јер је био драговољац у Домовинском рату и прва сад већ легендарна песма „Бојна Чавоглаве“ настала је у том времену. Бранитељи су му наиме недавно даровали Велику златну плакету за храброст, на чему му и ја овде јавно честитам! Уз певача Марка и академика Јосипа повезује се поздрав „За дом спремни!“. Занимљиво је зашто и ко оспорава тај домољубни поздрав и како поступа држава. Најпре ваља рећи да је спонтано тај поздрав употребљаван у Домовинском рату, и то не само од припадника ХОС-а који су га узели и у свој грб, него и од Тигрова и Громова. Постоје снимке на јутјубу о томе. Тада, интересантно, то никоме није сметало. Ни то што је Марко у својој првој домољубној песми „Бојна Чавоглаве“ употребио тај поклич. Тек од пре две-три године започела је хајка и на Марка и на тај поздрав, оптужујући све који га употребе за усташтво и фашизам. Најпре, треба рећи да усташтво није био фашизам него организовано војно деловање у одбрани Хрватске као државе, о чијој су се нарави као држави позитивно изразили и бл. Алојзије Степинац и др. Фрањо Туђман, али те су постројбе то чиниле свим „допуштеним и недопуштеним средствима“, што је био део њихове заклетве. Та илегалност односно недопуштена средства свакако нису за нас хришћане прихватљива, као ни злочини које су починили, а које Црква осуђује, премда треба рећи да је то био одговор на бројне четничке и партизанске злочине. Зашто је међутим дошло последњих година до јавног политичког и полицијског прогона поздрава ЗДС и оних који га употребе – а у Домовинском рату и кроз 25 година после рата се то није догађало? Сетимо се тужби које је против Џоа Шимунића подигло удружење ‘Корак испред’ из Ријеке, на чијем је челу Србин Зоран Стевановић. Надаље, сетимо се како је српски политичар Вулин у више наврата прозивао актуелну Хрватску због „усташизације и фашизације“. То су чинили и други српски, прочетнички политичари. Но, повод су им дали заправо хрватски политичари који су, на челу с бившим председником државе па онда и председником Владе – најпре у јеврејском Кнесету, па потом при формирању нове Владе с Карамарком на челу – оптуживали Хрвате због „усташке гује“ и „скретања у усташтво“. За све то није било доказа, али је с друге стране било све више доказа да је у структурама власти у РХ још много удбаша и злочинаца који су ликвидирали многе Хрвате како у иностранству тако и у Хрватској и БИХ или су њихови синови. И мени се чини да су сву ту бучну хајку на непостојеће усташе покренули управо они који су се бојали да не би били подвргнути лустрацији која се све више најављује као реална и нужна опција за законодавство РХ. Сетимо се само тзв. Лекс Перковић што је најбољи доказ како је удбашко-комунистичка гуја заправо још увек јака у Хрватској. У тај контекст стављам и прогон домољуба, не само госп. академика Печарића и нашег најдомољубнијег певача Марка Томпсона, него и многих других које не престају нападати и сатанизовати у јавном хрватском простору. Могли бисмо набрајати многе... Могу рећи како сам и ја један од тих, или ме барем тако перципирају. Кад сам рецимо на свом Фејсбук профилу затражио оставку министра унутрашњих послова, јер је први пут на Дан домовинске захвалности, што је уједно и Дан хрватских бранитеља, дао привести од полиције хрватске бранитеље који су мирно узвикивали ЗДС у Книну, мени су – наводно – јер то нисам никада примио него сам само то прочитао у медијима, одговорили из МУП-а да су они само поступали по закону о ремећењу јавног реда и мира, и то у складу са судском праксом. То је међутим неистина јер постојале су многе праксе пре овог случаја од 5. коловоза 2017. када су судови друкчије пресудили за тај поздрав. Сматрам да је то чиста политичка интерпретација једног закона који се не би смео политички тумачити. Наиме, закони морају бити једнаки за све и примењиви у смислу, а не да их једна странка политички тумачи овако, а друга онако. Дакако, то је одраз и последица политичке атмосфере у коју нас је довела нова владајућа коалиција на коју сам такође упозорио својим криком у отвореном писму Председнику Владе. Наиме, нови коалицијски партнер је ултимативно затражио – и добио – да се спомен-плоча погинулој 11-орици бранитеља који су били и припадници ХОС-а уклони из Јасеновца. Јасеновац је опет друга прича, али на жалост јер је био уцењен премијер је попустио захтеву својих коалиционих партнера. А ти младићи, који су изгинули у Јасеновцу, нису се борили за Хрватску 1941, него 1991. Дакле, опет попуштање једној лажи. Иначе треба отворено рећи да су политички захтеви представника поражене српске мањине у РХ, а која је заједно са Србијом и ЈНА 1991. дигла побуну против Хрватске, а подупире их и сада српска службена политика, јер тамо владају опет четници, али на жалост их подупире и СПЦ – утемељени на митовима и лажима. То су не само интерпретација Јасеновца, него и улога бл. Алојзија Степинца, устанка у Србу а што је прослава покоља Хрвата а не антифашистичка револуција, затим споменик у Банском Грабовцу, као и измишљање непостојећег логора за убијање српске деце у Сиску. Питамо се, зашто наша држава већ једном не наложи истрагу – али не политичку него научну, па ако је потребно и међународну – да знамо што се то стварно догодило нпр. у Јасеновцу. Како је могуће да су „истине“ толико различите? И зашто се Јасеновац препушта Србима да они говоре шта је тамо било? Наиме, и уклањање плоче погинулим бранитељима ХОС-а такво је признање да је то место на којем су страдали српски заробљеници и што је трајни разлог наметања кривице Хрватима – док се чини да је истина сасвим супротна и да би је већ једном требало изнети на видело! На жалост наша хрватска политика или нема снаге или не зна одговорити свим тим лажима. Требало би донети закон да сви који су дизали побуну против РХ не могу суделовати ни у којем облику у власти; затим би било по мени нужно и да се затражи исплата ратне штете коју је Република Србија нанела РХ у својој агресији, и то као услов било каквој подршци за улазак исте у ЕУ; било би надаље нужно укинути повластицу да српска деца у Хрватској уче неку другу историју Домовинског рата неголи што је то „повјесна истина“; било би потребно такође забранити улазак хушкачима и ширитељима лажи у РХ, не само српским министрима и политичарима, него и представницима СПЦ. Само би тако поступала поносна победница Хрватска и само би тако било могуће сачувати оно што је одбрањено у Домовинском рату који мора остати једини темељ модерне Хрватске, а што имамо у великој мери захвалити хрватским бранитељима, међу које свакако убрајамо и Марка П.Томпсона и академика Ј. Печарића. И да поновим реченицу са самог почетка: О кад би било више таквих људи попут Марка и Јосипа у Хрватској!" (Вијести) View full Странице
  15. Један од наших великих проблема је што не умемо да разговарамо на прави начин. Да би разговор био успешан саговорници треба да умеју не само да говоре, него пре свега да умеју да слушају. Ко уме да слуша може да буде на добитку. Може нешто да научи, да исправи неке грешке у својим размишљањима, да прошири знање, освоји нови угао гледања на ствари, све у свему - боље да разуме тему о којој се разговара. Разговор нам отежава пре свега сопствена сујета - жеља да смисао разговора нађемо у супериорном испољавању сопственог мишљења, затим разна одвлачења пажње којих у овом времену технике има напретек, журба због које одговор почнемо да смишљамо и пре него што смо чули шта саговорник има да нам каже. Понеко се труди да научи боље да слуша, понеко не. Свеједно онај ко уме да слуша у бољој је позицији него онај кјо не уме. Уколико се стално подсећамо да је боље слушати другог из радозналости него из бонтона или великодушности (то јест ако се трудимо да задржимо интересовање за оно што слушамо), ако се у разговору трудимо да понешто што смо чули а мислимо да је важно и поновимо, уколико саговорника подржавамо постављањем питања и потпитања или невербалним знаковима и рецимо оним чувеним потврдним "мхм" ? и тако му помажемо да до краја што јасније изнесе мисао, ако се трудимо да не почнемо да смишљамо одговор још док слушамо саговорника, и ако не журимо са изражавањем неслагања било које врсте пре него што саговорник доврши шта је имао - постајемо бољи у слушању. Разговор постаје бољи. Па чак и ако се саговорник не труди на исти начин као ми. Наравно, ова мање-више позната једноставна правила успешне комуникације често наилазе на препреке у виду давитеља, самозаљубљених и логореичних типова којих на тлу наше епске културе има довољно ?, али треба их се држати што дуже можемо. Ако нам је стало да разговор буде успешан. Комуникација овде на Фејсбуку је у нечему олакшана у нечему отежана у односу на разговор уживо. Недостаје рецимо невербалних знакова подршке и разумевања некоме ко говори али пошто су коментари у дијалогу писани - лакше се испрате до краја и имамо времена да их разумемо па тек онда срочимо одговор. Ако нисмо толико самоуверени да и док читамо коментар већ унапред знамо шта ће бити до краја и пре свега ако у старту не мислимо да коментар нема никакву вредност јер се не слаже са нашим мишљењем. У току година комуникације на ФБ више пута сам био сведок или учествовао у разговорима који као да воде глуви људи. Притом се глуви људи труде да разумеју шта неко има да им саопшти али овде је та глувоћа узрокована углавном нестрпљењем или сујетом. Понекад помислим да би комуникација преко Фејсбука могла да нам свима послужи за бољу комуникацију уживо. Као неки тренинг. Али ако желимо да ФБ користимо као тренажер, минимум правила доброг понашања би био да ако се са неким не слажеш прво поставиш питања да би проверио да се можда не ради о неразумевању, да не осудиш никога пребрзо као припадника овог или овог супротног табора, па тек онда да донесеш свој закључак. и, наравно, ако дође до наставка дискусије да се трудиш да супротне ставове искористиш за проверу сопствених и њихово усавршавање или мењање а не да имаш искључиву жељу да их потреш или да доминираш по сваку цену. Осмелио сам се да напишем нешто о овоме због тога што ме тренутно није нешто овде "вруће" нагнало да се том темом позабавим (а било је таквих ситуација колико хоћеш) него што сам налетео на занимљив чланак о слушању при разговору, па да поделим основне закључке. Можда може да буде од користи. https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10215386875653455
  16. Морална интелигенција је капацитет неког бића, за разумевање разлике између доброг и лошег, базирана је на вредностима за које се верује да су Исправност, Добро или Право. Морална интелигенција као концепт је развијена први пут 2005 године од стране Дага Леника (извор) и Фреда Киела (извор) (доктори психологије). Већиња њиховог истраживања на теми моралне интелигенције је довела до закључка да је то особина која се може развијати током живота у пракси. Бехестифар, Исмаило и Могхадам (2011 године) доносе тврдњу да је морална интелигенција централна интелигенција за све људе. Сматра се независном интелигенцијом, одвојеном од емотивне и когнитивне интелигенције (извор). Морална интелигенција се на западу почиње сматрати нужним делом обуке за лидерство у послу или одговорним положајима у заједници. Ја сам често чуо искуства људи да им се врати у употребу "морални компас" или "регенерише савест" након поста, духовне музике, литургије, краћег или дужег боравка у манастиру, или природи. Зато сматрам да је широк појам.. Како овај психолошки концепт да постоји "независна морална интелигенција" у човеку може да се тумачи и третира по Светоотачком предању а како у модерној Психологији?
  17. JESSY

    Нико као ми

    За ово, поприлично, година колико ми их је Господ до сад дао, прошао сам доста свијета; видио свега и свачега и сваког се чуда нагледао. Претходног љета, благословен новопеченим статусом пензионера, имао сам прилику да, пуно дуже неголи претходних тридесет и више година, крстарим земљом Србиновом. Рекох, пролазио сам свијетом и чини ми се да нигдје не видјех више благослова и доброте Божије изливене над иједним народом. Да, виђао сам и виђам достигнућа руку људских, али, понављам, ни над једним крајем земаљским нису моје очи видјеле толико милости Божије богато разасуте као над земљом Србиновом. Али, драги моји, нигдје се, под капом небеском, не освједочих о већем безобразлуку према Предобром Господу као код нас, Срба несрећних. Нигдје такве безумне неблагодарности. Да, био сам и у Калифорнији одакле се, давних дана, ускомешала лавина отпора Закону и поретку Божијем. Колико год да се та пошаст свијетом раширила, још увијек човјек може својим животом живјети и, колико толико, ствари уређивати како најбоље он мисли да зна и умије. Међутим, међу Србима то није тако. Србин може да те уједе за срце, да те до суза увриједи и да не трепне. Чак шта више, он то чини бесвјесно, и уједе те а да није свјестан тога. О чему се ради? О чему је ријеч?
  18. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког господина др Иринеја, у суботу 9. децембра 2017. године, у дворани Црквене општине у Жабљу, протосинђел др Клеопа, професор Богословије Светог Арсенија и настојатељ Световаведењског манастира у Сремским Карловцима, одржао је предавање под називом; „Подвиг као стил живљења”. У име домаћина, Црквене општине жабаљске, предавача и присутне поздравио је протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. Ово је друго у низу предавања која је Црквена општина жабаљска организовала током Божићног поста. Благодарећи Радију Беседа, Епархије бачке доносимо звучни запис предавања. View full Странице
  19. Donald Trump has officially announced his decision to recognize Jerusalem as the capital of Israel, where he plans to relocate the American embassy. The US President admitted the move will cause dissent, but says it could help resolve the Arab-Israeli conflict. “I have determined that it is time to officially recognize Jerusalem as the capital of Israel,” Trump said. https://www.rt.com/news/412165-us-jerusalem-trump-announcement/
  20. ризница богословља

    Народно коло као икона Цркве

    Сам плес је тековина целокупног људског рода и среће се у свим културама и цивилизацијама кроз све векове као спонтани израз радости и прослављања. Свети плесови постоје у многим религијама као део богослужења. Плесати се може појединачно, у пару и у колу. Играње кола, као феномен, је било познато још у античко доба. О томе сведоче сачуване вазе, фреске и мозиаци те други археолошки докази, на којима се виде младићи и девојке како играју, како појединачно, тако и у заједници, у колу. У самој Библији постоји више сведочанстава о плесовима којима је прослављан Бог, или неки значајан догађај из историје спасења. Стари завет је препун сведочанстава о колима и плесовима,[1] а на пар места коло је уско повезано са самим богослужењем. (Пс.150:4) Једнако и Нови завет јасно сведочи о испреплетеном односу наше вере и плеса. Примера ради, повратак блудног сина је између осталог прослављен и колом. Христијанизацијом јелинизма ти антички плесови су постали део нашег хришћанског етоса. Међутим, иако хришћанство нема никакав свети плес, рекли бисмо да специфично хришћански плес ипак постоји. То су они плесови и игре какви су нам непосредно познати из нашег народног предања и етоса у виду народног кола, а који су узрочно-последично повезани искључиво за хришћанско - православно поимање Цркве као једног Тела. Нажалост, у нашем богословљу то литургијско порекло и смисао народних колâ и игарâ нису у довољној мери расветљени, нити објашњени. Једнако, у савременој српској култури па чак и Цркви, цивилизацијска димензија и значај наших народних колâ и игарâ за наш европски и хришћански идентитет нису прихваћени, те последично ни вредновани. Заправо, мало је позната сâма чињеница да искључиво европско - медитерански народи који су христијанизовали своје културе и предањâ играју народна колâ. Па тако, данас колâ играју сви традиционално православни народи у источној и југоисточној Европи, хришћани Блиског истока (Сирија и Палестина), Ирци, Нормани, хришћани са крајњег југа Италије, те муслимани на Балкану и у Кападокији. Стога, сагледавајући ове податке можемо закључити да искључиво православци и њихови (релативно недавно) потурчени или покатоличени потомци, те они народи који су били у живом и непосредном контакту са православном културом и духовношћу играју колâ, док сви остали само плешу. Ова чињеница постаје јаснија и објашњива у светлу богословског објашњења самог феномена.   2. Познато је, да је Западу, након завршетка процеса вишевековне интерполације додатка Filioque у веру и духовност Цркве, Дух Свети, који чини и сабира заједницу је остао, условно речено, по страни у односу на Оца и Сина. То је имало читав низ директних и индиректних последица, и то не само на индивидуализацију вере и литургије, него и њихових изражаја у целокупном народном животу и етосу. За западног хришћанина који је почео да се моли сâм, да се причешћује сâм, да ради само за себе, постало је и нормално и природно да плеше сâм. Из тог разлога, плесови западних хришћана нису колâ, него самостални плесови појединаца у којима, ма како они били усклађени међу собом, у принципу и у коначници, свако плеше сâм за себе. Из тог разлога на Западу су, једино релативно географски изоловани наследници тзв. „келтског православља“, попут Ираца и Нормана, међу којима индивидуализација, коју је започело Филиокве, а касније усавршила протестантска реформација, није успела у толикој мери да уништи идеју и осећај заједнице, наставили до нашег времена да играју народна колâ. За разлику од плесова других европских народа, а посебно других културâ и цивилизацијâ, хришћанско (православно) народно коло претпоставља и захтева постојање и остварење заједнице, и то хришћанске заједнице - Цркве.   Наше народно коло има своју унутрашњу логику, законитости и принципе, који су најтешње повезани са православном еклисиологијом, односно еклисиологијом неподељене Цркве првог миленијума. Заправо, детаљнијом анализом феномена народног кола, којим смо још увек и поред свих неприлика благословени, долазимо до закључка да је народно коло реализација православног литургијског поретка у свакодневном животу. Па тако, баш као што је случај и са литургијом, сâм човек, не може да игра коло. Осим тога, да би се играло коло, није довољно тек просто знати кораке, или чак имати осећај за ритам и музику. За истинско играње кола, потребно је оно исто што је потребно и за учешће у Цркви, а то је пре свега жеља, а онда и способност, да се они други (лево и десно од нас) осете и доживе као једно Тело. Нико не може да игра у колу, уколико форсира само себе и свој ритам, и ако не доживљава другог, не само као део себе, него као једно са собом. Онај други (човек) који је услов нашег учешћа у колу, постаје наш једини оријентир и критеријум. Занимљиво је и то, да се у колу, као и у Цркви, амортизују баш сви недостаци, па тако, они који играју боље, надопуњују и прикривају слабости и недостатке оних који играју лошије. Коло није хаотично, него је увек у поретку. У колу се увек зна ко је вођа кола, и ко где стоји, па чак и онда кад се чини да је све у хаосу.    Поједини православна народна кола оцењују као фалократичне споменике из прошлости замерајући им полну подељеност, једнако као и што Цркву осуђују и посматрају као женомрзачку мушку шовинистичку установу. У том смислу, треба рећи да позиција жене у колу је специјална, односно посебна. Она није једнака и идентична позицији мушкарца, како су то као врхунски идеал прокламовали просветитељство и рационализам, а прихватило наше друштво, него просто другачија или различита, што опет само по себи не значи да је жена у колу неравноправна, или потлачена. То у пракси просто значи да жена не игра мушке мотиве, као што ни мушкарци не играју женске кораке и фигуре. Иако су већина колâ православних народа условно и модерним језиком речено „унисекс“ јер и мушкарци и жене играју истим интензитетом и истим покретима, унутрашња динамика и поредак кола чини не само да се сваки од играча осећа задовољно и остварено својом улогом, него и да сваки од њих управо на том специфичном месту има могућност да најбоље допринесе хармонији целокупног „тела“ које пулсира, односно да зрачи и сија.   Наше народно коло, као и Цркву, увек води један, док други истовремено за њим следе и прате. Терминологија којом се описује овај за наш народ спонтани процес је изузетно значајна, како за правилно разумевање догађаја кола, тако и саме православне црквености. Па тако, по народном језику први у колу тек просто (пред)води, док остали украшавају коло. Музика кола  увек прати тог првог, који сам одређује ритам и правац, има исту улогу и логику коју има и црквено појање. У стара времена, сваки играч предводник је имао „своје“ коло, и свирачи су га увек лично познавали и свирали су према његовим капацитетима и афинитетима. Дакле, као што појци прате и прилагођавају се литургу, тако се и народна музика прилагођава и усклађује са способностима предводника кола, а не обрнуто.   Осим тога, свако од колâ православних народâ је обојено карактеристичним психолошким особинама и вредностима тог одређеног народа и поднебља у ком живе. Тако су колâ горштака различита у односу на кола равничарског становништва или нпр. на колâ градског становништва. Чак и унутар једне те исте друштвене заједнице колâ се драстично разликују. Примера ради, у Смирни су посебно коло играли месари (касапини) тзв. хасапико, плес који је добио светску славу помоћу филма „Грк Зорба“, а сасвим другачије, по ритму и корацима, су нпр. чланови кожарског еснафа или пекари. Ово сведочи не само о здравој индивидуацијји и изражавању сопствености унутар једне шире заједнице, него и о личносном односу међу члановима, односу који би требао на идентичан да се остварује у Цркви кроз све њене изражаје - почевши са Светим тајнама, па све до њених других пројавâ.   3. Суштинска веза између народног кола и православне еклисиологије није ограничена само на сличности ових спољашњих и унутрашњих структурâ. Народно коло је, пре свега, природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. Кападокијски хришћани су нам сачували предање и записе о различитим колима за различите црквене празнике. Тако је, на пример, после литургије на празник светог Василија све до малоазијске катастрофе 1923. из самог храма свештеник са неком патерицом - штапом, предводио специфично коло, које би се играло око храма. И данас на неким егејским острвима након чина венчања у храму првим колом које води свештеник се изводе младенци. Позната су кола која су се играла само за Васкрс, коло за Томину недељу, за поједине Богородичине празнике итд. Слични обичаји постоје и данас у Тракији, где се нпр. на празник Светог цара Константина и свете царице Јелене игра посебно коло, у коме играчи носе њихове иконе.[2] У сваком случају, свако од тих колâ је различито и готово захтева посебну богословско - литургичку студију која превазилази оквире овог чланка.   Међутим, оно што је суштински важно за Цркву јесте да коло као природни продужетак црквеног сабрања јесте и један облик њеног мисионарског деловања. Учећи се да играју кола млађи, пре свега, узрастају у православном етосу, помоћу кога касније детерминишу свој став према животним изазовима – заједништву, сарадњи, сексуалности, пријатељству и многим другим питањима која заокупљају човека. Због свега овога од виталног значаја за саму Цркву јесте подршка друштвима и програмима који популаришу народна колâ. Уколико су прилике већ, на несрећу, такве да држава није у стању да (из националних разлога) негује институцију народних колâ, сâма Црква има потребу да их негује, али не из национално - романтичарских мотивâ спасавања Српства, него пре свега, због овде само укратко изложених литургијских и еклисиолишких принципâ на којима је заснована како сама црквена организација, тако и народно коло. Због тога, сами свештеници требају да знају и умеју да играју народна кола, како због личног сведочења пастви, али једнако и због сопственог духовног узрастања. Пре свега, што је сасвим јасно да сви који знају да плешу, да играју и да се радују, знају шта је и Православље и спремни су да умру за Христа, као што рече на почетку цитирани патријарх.   Дејан Мачковић   Summary   Although Christianity itself doesn’t have its specific religious dance, we could say that specifically Christian dances exist. Those are the folk dances of Orthodox nations in Eastern Europe and Middle East who are danced in special manner, in circle. These dances differ from other non Orthodox nations dances, in a way that they proceed from basic principles of Orthodox Ecclesiology of local Church. Those national dances of Orthodox Christians are structurally organized like Eucharistic community in a sense that they are always in specific order, led by one but danced by many, adjusted to possibilities and capacities of each individual person, as well as adjusted to every specific local geographical, social or cultural surrounding etc. These dances demand not talent, skills and technique but above all capability and desire to understand and feel the other, the fellow brother next to you like one with you, like One Body. So, these folk dances upgrade at the same time the Orthodox ethos of dancers teaching them on non verbal and subconscious level about brotherhood, love, sexuality, sharing etc. and consequently they provide excellent possibilities Christian mission. Having this in mind, we can say that while preserving and supporting folk dance projects and groups, Church protects hers essential interests.         ----------------------------- [1] Пс.30:11;42:4;9:14;68:3, Суд.24:21, 11:34, 1.Цар 18:26, 1.Дн.15:29, 16:31 итд   [2] О свему овоме може се сазнати више у Центру за Малоазијске студије у Атини. (Κέντρο μικρασιατικών μελετών, Κυδαθηναίων 11, Πλάκα / Αθήνα )   Извор: Српска Православна Црква
  21. ризница богословља

    Народно коло као икона Цркве

    1. Према једној поучној причи у XVIII веку један познати монах, велики аскета и духовник, дошао је да прослави Васкрс у Цариграду. Током Страсне недеље учествовао је у богослужењима и дивио се устрајности народа у строгом посту и другим подвизима. Међутим, све то му је било помућено са саблазни коју је доживео видећи тај исти народ који је виком, песмом, колом и пуцањем прославио долазак Најславнијег дана – Васкрсења. То га је дубоко узнемирило, па се повукао у келију у Патријаршијском двору где је био смештен. Након неког времена, своје неспокојство и разочарење саопштио је и самом патријарху. Саслушавши га патријарх му је одговорио: „Истина је да се, заиста можда и превише веселе и радују, и да се то може чинити и претераним и непримереним, али онај ко је у стању да се толико радује Васкрсењу Христовом, у стању је и да сутра пострада за Христа. Не осуђујте их, пустите их нека се веселе! “ Сам плес је тековина целокупног људског рода и среће се у свим културама и цивилизацијама кроз све векове као спонтани израз радости и прослављања. Свети плесови постоје у многим религијама као део богослужења. Плесати се може појединачно, у пару и у колу. Играње кола, као феномен, је било познато још у античко доба. О томе сведоче сачуване вазе, фреске и мозиаци те други археолошки докази, на којима се виде младићи и девојке како играју, како појединачно, тако и у заједници, у колу. У самој Библији постоји више сведочанстава о плесовима којима је прослављан Бог, или неки значајан догађај из историје спасења. Стари завет је препун сведочанстава о колима и плесовима,[1] а на пар места коло је уско повезано са самим богослужењем. (Пс.150:4) Једнако и Нови завет јасно сведочи о испреплетеном односу наше вере и плеса. Примера ради, повратак блудног сина је између осталог прослављен и колом. Христијанизацијом јелинизма ти антички плесови су постали део нашег хришћанског етоса. Међутим, иако хришћанство нема никакав свети плес, рекли бисмо да специфично хришћански плес ипак постоји. То су они плесови и игре какви су нам непосредно познати из нашег народног предања и етоса у виду народног кола, а који су узрочно-последично повезани искључиво за хришћанско - православно поимање Цркве као једног Тела. Нажалост, у нашем богословљу то литургијско порекло и смисао народних колâ и игарâ нису у довољној мери расветљени, нити објашњени. Једнако, у савременој српској култури па чак и Цркви, цивилизацијска димензија и значај наших народних колâ и игарâ за наш европски и хришћански идентитет нису прихваћени, те последично ни вредновани. Заправо, мало је позната сâма чињеница да искључиво европско - медитерански народи који су христијанизовали своје културе и предањâ играју народна колâ. Па тако, данас колâ играју сви традиционално православни народи у источној и југоисточној Европи, хришћани Блиског истока (Сирија и Палестина), Ирци, Нормани, хришћани са крајњег југа Италије, те муслимани на Балкану и у Кападокији. Стога, сагледавајући ове податке можемо закључити да искључиво православци и њихови (релативно недавно) потурчени или покатоличени потомци, те они народи који су били у живом и непосредном контакту са православном културом и духовношћу играју колâ, док сви остали само плешу. Ова чињеница постаје јаснија и објашњива у светлу богословског објашњења самог феномена. 2. Познато је, да је Западу, након завршетка процеса вишевековне интерполације додатка Filioque у веру и духовност Цркве, Дух Свети, који чини и сабира заједницу је остао, условно речено, по страни у односу на Оца и Сина. То је имало читав низ директних и индиректних последица, и то не само на индивидуализацију вере и литургије, него и њихових изражаја у целокупном народном животу и етосу. За западног хришћанина који је почео да се моли сâм, да се причешћује сâм, да ради само за себе, постало је и нормално и природно да плеше сâм. Из тог разлога, плесови западних хришћана нису колâ, него самостални плесови појединаца у којима, ма како они били усклађени међу собом, у принципу и у коначници, свако плеше сâм за себе. Из тог разлога на Западу су, једино релативно географски изоловани наследници тзв. „келтског православља“, попут Ираца и Нормана, међу којима индивидуализација, коју је започело Филиокве, а касније усавршила протестантска реформација, није успела у толикој мери да уништи идеју и осећај заједнице, наставили до нашег времена да играју народна колâ. За разлику од плесова других европских народа, а посебно других културâ и цивилизацијâ, хришћанско (православно) народно коло претпоставља и захтева постојање и остварење заједнице, и то хришћанске заједнице - Цркве. Наше народно коло има своју унутрашњу логику, законитости и принципе, који су најтешње повезани са православном еклисиологијом, односно еклисиологијом неподељене Цркве првог миленијума. Заправо, детаљнијом анализом феномена народног кола, којим смо још увек и поред свих неприлика благословени, долазимо до закључка да је народно коло реализација православног литургијског поретка у свакодневном животу. Па тако, баш као што је случај и са литургијом, сâм човек, не може да игра коло. Осим тога, да би се играло коло, није довољно тек просто знати кораке, или чак имати осећај за ритам и музику. За истинско играње кола, потребно је оно исто што је потребно и за учешће у Цркви, а то је пре свега жеља, а онда и способност, да се они други (лево и десно од нас) осете и доживе као једно Тело. Нико не може да игра у колу, уколико форсира само себе и свој ритам, и ако не доживљава другог, не само као део себе, него као једно са собом. Онај други (човек) који је услов нашег учешћа у колу, постаје наш једини оријентир и критеријум. Занимљиво је и то, да се у колу, као и у Цркви, амортизују баш сви недостаци, па тако, они који играју боље, надопуњују и прикривају слабости и недостатке оних који играју лошије. Коло није хаотично, него је увек у поретку. У колу се увек зна ко је вођа кола, и ко где стоји, па чак и онда кад се чини да је све у хаосу. Поједини православна народна кола оцењују као фалократичне споменике из прошлости замерајући им полну подељеност, једнако као и што Цркву осуђују и посматрају као женомрзачку мушку шовинистичку установу. У том смислу, треба рећи да позиција жене у колу је специјална, односно посебна. Она није једнака и идентична позицији мушкарца, како су то као врхунски идеал прокламовали просветитељство и рационализам, а прихватило наше друштво, него просто другачија или различита, што опет само по себи не значи да је жена у колу неравноправна, или потлачена. То у пракси просто значи да жена не игра мушке мотиве, као што ни мушкарци не играју женске кораке и фигуре. Иако су већина колâ православних народа условно и модерним језиком речено „унисекс“ јер и мушкарци и жене играју истим интензитетом и истим покретима, унутрашња динамика и поредак кола чини не само да се сваки од играча осећа задовољно и остварено својом улогом, него и да сваки од њих управо на том специфичном месту има могућност да најбоље допринесе хармонији целокупног „тела“ које пулсира, односно да зрачи и сија. Наше народно коло, као и Цркву, увек води један, док други истовремено за њим следе и прате. Терминологија којом се описује овај за наш народ спонтани процес је изузетно значајна, како за правилно разумевање догађаја кола, тако и саме православне црквености. Па тако, по народном језику први у колу тек просто (пред)води, док остали украшавају коло. Музика кола увек прати тог првог, који сам одређује ритам и правац, има исту улогу и логику коју има и црквено појање. У стара времена, сваки играч предводник је имао „своје“ коло, и свирачи су га увек лично познавали и свирали су према његовим капацитетима и афинитетима. Дакле, као што појци прате и прилагођавају се литургу, тако се и народна музика прилагођава и усклађује са способностима предводника кола, а не обрнуто. Осим тога, свако од колâ православних народâ је обојено карактеристичним психолошким особинама и вредностима тог одређеног народа и поднебља у ком живе. Тако су колâ горштака различита у односу на кола равничарског становништва или нпр. на колâ градског становништва. Чак и унутар једне те исте друштвене заједнице колâ се драстично разликују. Примера ради, у Смирни су посебно коло играли месари (касапини) тзв. хасапико, плес који је добио светску славу помоћу филма „Грк Зорба“, а сасвим другачије, по ритму и корацима, су нпр. чланови кожарског еснафа или пекари. Ово сведочи не само о здравој индивидуацијји и изражавању сопствености унутар једне шире заједнице, него и о личносном односу међу члановима, односу који би требао на идентичан да се остварује у Цркви кроз све њене изражаје - почевши са Светим тајнама, па све до њених других пројавâ. 3. Суштинска веза између народног кола и православне еклисиологије није ограничена само на сличности ових спољашњих и унутрашњих структурâ. Народно коло је, пре свега, природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. Кападокијски хришћани су нам сачували предање и записе о различитим колима за различите црквене празнике. Тако је, на пример, после литургије на празник светог Василија све до малоазијске катастрофе 1923. из самог храма свештеник са неком патерицом - штапом, предводио специфично коло, које би се играло око храма. И данас на неким егејским острвима након чина венчања у храму првим колом које води свештеник се изводе младенци. Позната су кола која су се играла само за Васкрс, коло за Томину недељу, за поједине Богородичине празнике итд. Слични обичаји постоје и данас у Тракији, где се нпр. на празник Светог цара Константина и свете царице Јелене игра посебно коло, у коме играчи носе њихове иконе.[2] У сваком случају, свако од тих колâ је различито и готово захтева посебну богословско - литургичку студију која превазилази оквире овог чланка. Међутим, оно што је суштински важно за Цркву јесте да коло као природни продужетак црквеног сабрања јесте и један облик њеног мисионарског деловања. Учећи се да играју кола млађи, пре свега, узрастају у православном етосу, помоћу кога касније детерминишу свој став према животним изазовима – заједништву, сарадњи, сексуалности, пријатељству и многим другим питањима која заокупљају човека. Због свега овога од виталног значаја за саму Цркву јесте подршка друштвима и програмима који популаришу народна колâ. Уколико су прилике већ, на несрећу, такве да држава није у стању да (из националних разлога) негује институцију народних колâ, сâма Црква има потребу да их негује, али не из национално - романтичарских мотивâ спасавања Српства, него пре свега, због овде само укратко изложених литургијских и еклисиолишких принципâ на којима је заснована како сама црквена организација, тако и народно коло. Због тога, сами свештеници требају да знају и умеју да играју народна кола, како због личног сведочења пастви, али једнако и због сопственог духовног узрастања. Пре свега, што је сасвим јасно да сви који знају да плешу, да играју и да се радују, знају шта је и Православље и спремни су да умру за Христа, као што рече на почетку цитирани патријарх. Дејан Мачковић Summary Although Christianity itself doesn’t have its specific religious dance, we could say that specifically Christian dances exist. Those are the folk dances of Orthodox nations in Eastern Europe and Middle East who are danced in special manner, in circle. These dances differ from other non Orthodox nations dances, in a way that they proceed from basic principles of Orthodox Ecclesiology of local Church. Those national dances of Orthodox Christians are structurally organized like Eucharistic community in a sense that they are always in specific order, led by one but danced by many, adjusted to possibilities and capacities of each individual person, as well as adjusted to every specific local geographical, social or cultural surrounding etc. These dances demand not talent, skills and technique but above all capability and desire to understand and feel the other, the fellow brother next to you like one with you, like One Body. So, these folk dances upgrade at the same time the Orthodox ethos of dancers teaching them on non verbal and subconscious level about brotherhood, love, sexuality, sharing etc. and consequently they provide excellent possibilities Christian mission. Having this in mind, we can say that while preserving and supporting folk dance projects and groups, Church protects hers essential interests. ----------------------------- [1] Пс.30:11;42:4;9:14;68:3, Суд.24:21, 11:34, 1.Цар 18:26, 1.Дн.15:29, 16:31 итд [2] О свему овоме може се сазнати више у Центру за Малоазијске студије у Атини. (Κέντρο μικρασιατικών μελετών, Κυδαθηναίων 11, Πλάκα / Αθήνα ) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×