Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'као'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 201 results

  1. ризница богословља

    Новозаветна Педесетница као празник

    У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку. Читање из Дела Апостолских у дан Педесетнице Дап. 3 зач. (II, 1-11). „У дане оне, кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; и показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом. Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком. И дивљаху се и чуђаху се сви говорећи један другоме: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили: Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији, у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити, Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?“ Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика. У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо). Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође κ мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају. Богослужења на Педесетницу се одликују вечерњом службом, која се служи у наставку Литургије, као спомен на то што су се апостоли одмах разишли по свету да проповедају нову науку; на њој се читају молитве св. Василија Великог, у којима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас оне све удостоји Царства небеског. На овај празник, назван и Тројице, јер се физички појавило и Треће Лице Свете Тројице – Свети Дух, Православна црква украшава храмове у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (св. Григорије Богослов, Проповед 44). Овај обичај је прешао у Хришћанску цркву из старе јудејске праксе кад су у славу примања Синајског законодавства, које је било дато под ведрим небом, украшаване синагоге и куће гранчицама. Ова символика је израз наше благодарности Богу. Богослужење Православне цркве ванредно изражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник је одлична позадина – праслика. Свештенослужитељи у дан Педесетнице облаче свештено одјејаније зелене боје, а и Часна Трпеза и сав храм „обучен“ је у зелену боју.
  2. Поуке.орг инфо

    Слободан Чавка: Спорт као секуларна религија

    Научници настоје да истраже и укажу на историју спорта, да проуче спорт као друштвени феномен, а све то имајући у виду однос спорта и религије – однос који се прикладно и неминовно представља у било којој озбиљној студији о спорту. Историјски, узевши у обзир прилично широк опсег и донекле га поједноставивши, можемо рећи да је веза између религије и спорта начелно окарактерисана са три гледишта. Ова три гледишта су имала тежњу да преовладају у одређеним историјским периодима. Прво, спорт се у древним временима појављује као носилац заједнице са божанством и „регулатор“ односа човека са Богом или боговима. У таквом свету, спорт је био света пракса, која је омогућавала људима да се уздигну ка небу. Насупрот томе, по другом гледишту, типичном за неке ранохришћанске ставове, спорт је посматран као опасна разонода, безначајна вежба, или, прецизније, као одвраћање од озбиљног живота. Чак и ако није грешан сам по себи, спорт, по том гледишту, неизоставно води учеснике и гледаоце ка греху, те на њега треба гледати са пажњом или чак одбојношћу. Треће гледиште, које се појављује још у антици али и у хришћанским одговорима последња два века, посматра спорт као средство изградње карактера и моралног напретка, па као такав представља веома подесну активност за учешће хришћана. У том светлу, спорт можда нема суштински религијски садржај, али може бити инструмент у развоју врлина. Ова три различита – понекад и супростављена – гледишта нам показују да током историје можемо уочити различите нивое реципрочног односа спорта и религије. Другим речима, није могуће говорити о напросто односу религије и спорта, него је потребно обратити пажњу на одређене периоде у историји. Иако свесни да су религијски елементи у древном спорту очигледнији него у савременом, пажња ће, у овом кратком есеју, бити усмерена на савремени спорт. Главни разлог је тај што латентно појављивање религијских елемената у савременом спорту представља већи изазов и одговорнији задатак, а пружа нам и прилику да, посредно, скицирамо савремено друштво и, најзад, видимо у којој мери се феномен савременог спорта пројављује као популарна религија. Савремени људи који су индиферентни према спорту, често нису у могућности да објасне и разумеју страствену приврженост спорту навијача и спортиста. Ипак, у онима који су одани спорту, спортске битке изазивају интензиван и значајан низ успомена и осећања. Таква осећања нас приближавају искуству религије, вероватно више него било који други облик људске културне праксе. То нам сведоче људи из сфере спорта. Барон Пјер де Кубертен, оснивач модерних Олимпијских игара, константно је инсистирао на религијском карактеру Игара. Он је 1929. написао да је централна идеја олимпијског препорода била то да је „модерна атлетика религија, култ и страствено уздигнуће“. Промишљени новинари и данас имају слична запажања. На пример, канадски спортски новинар Рижан Трембли је током хокејашког плеј-офа 1994. године приметио да су „овде људи пре много година били католици. Данас су навијачи Монтреал Канадијанса. То је нешто неприродно и отишло је ипак предалеко.“ Слободно можемо рећи да је спорт постао културни ујединитељ 20. и 21. века, више од било које цркве. Као церемонијални обред, који активно укључује свесно и подсвесно учествовање, савремени спорт има снажну моћ комуникације у друштву. Поједини облици спорта могу преносити различите поруке, док његов елитни и професионални вид преноси доминантан светски поглед, тачније „менталитет“ свога времена. Спорт је значајан по својој могућности да изрази две очигледно контрадикторне групе вредности: с једне стране, модерност, продуктивност, науку, идеју и ум, а с друге, прошлост, застарелост и обожавање тела. Помирене у спорту, ове вредности су пренете учесницима и онима око њих, као „врховно учење“ о човеку и свету. У електронском добу, спорт то чини запањујуће снажно и на далекосежне начине. Имајући то у виду, можемо рећи да спорт укључује мали део друштва као активне учеснике (најчешће, али не увек, младе мушкарце), али има утицај на све људе. Религијска димензија савременог спорта и спортске културе укључује интеракцију два различита, али ипак међусобно зависна нивоа искуства. Први је лично-егзистенцијално искуство спортисте – начин на који учесници у спорту доживљавају своје активности. Други је симболичко-идеолошко искуство – димензија у којој спорт има значење за шири број људи, изван круга учесника. Ово је ниво у којем спорт има исти утицај на учеснике, као и на оне који то нису. Ова два нивоа се разликују у веома битној тачки. За спортисту успех (или неуспех) је, пре свега, искуство. Са друге стране, задовољство или бол код навијача се у целости базира на њиховој идентификацији са спортистом, због кога посредно осећају задовољство или разочарење. Било како било, и једни и други су подложни радости победе и агонији пораза. У том смислу, искуства спортиста и публике се преклапају у митолошкој димензији, стварајући заједничку област веровања и осећања, у којима су спортисти и посматрачи уједињени у мноштву својих надања, страхова и интерпретација исхода неког догађаја или такмичења. У овом простору преплитања, значење спорта се регенерише и држи у животу везом спортиста и гледаоца, при чему свака страна игра другачију улогу и прима другачије награде. Идентификација навијача са својим тимом, или пак са одређеним спортистом, може бити веома снажна међу дечацима, или чак одраслим људима. То иде до те мере да навијачи често сматрају да је клуб њихов, као и да је то једна од најважнијих ствари у њиховом животу. У прилог овој чињеници иду и навијачке песме нашег најтрофејнијег и најпопуларнијег фудбалског клуба Црвене Звезде. Само неки од стихова су: „Звезда ми је све, звезда живот је“, „Црвена Звездо, од малих ногу мој си сан“, „Све бих дао ја за гол“. Такође, сами навијачи су често истицали како су они најважнији елемент клуба – „Звезда, то смо ми!“ Осим тога, остала је упамћена парола истих навијача из 2012. године: „Један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи.“ Идентификација те врсте, никако није случај само код нас, у Србији. Некадашњи први човек фудбалске Премијер лиге у Енглеској је на следећи начин изразио идентификацију навијача са тимовима: „Можеш променити посао, можеш променити жену, али никако не смеш променити тим за који навијаш…можеш се преселити са једног краја државе на други, али никада не смеш изгубити оданост свом тиму. Таква је ситуација са фудбалом у Енглеској. То је ствар жестоке привржености и посвећености“. Веза између навијача и тимова понекад задобија патолошку димензију, што се нарочито манифестује приликом ерупције насиља на и око стадиона. Даље, спорт је у индустријском друштву преузео многе од улога које су припадале организованој и афирмисаној религији: морално руковођење децом, обредно диференцирање мушкараца и жена, као и национално и интернационално искуство колективног везивања око божанства. Наши стадиони се врло често пројављују као храмови човекове културе. Једно врло убедљиво објашњење религијске природе и улоге спорта налазимо код француског социолога Брома (Jean Marie Brohm). Он сматра да је спорт савремени „опијум за народ“ – термин који је Карл Маркс користио да опише религију. Спорт се, по њему, пројављује као опијум на много начина. Навешћемо неке од њих: 1. Спорт организује догађаје физичког мучења у виду диктатуре. 2. Спорт ствара интегративни механизам за физичко одржавање радне снаге. 3. Спорт нас учи хијерархијским односима у друштву. Премда све теорије инспирисане марксистичким идејама заслужују исту критику, Бромове закључке, ипак, треба имати у виду. Сматрам за неопходно споменути и сујеверне обреде, као и сујеверје у спорту уопште, као увелико раширени феномен у спорту. Нема разлога да сматрамо да је у погледу спорта ситуација другачија, у односу на друга сујеверја у друштву. Протеклих година, социолози и психолози су утврдили да је мотивација многих спортиста делом укорењена у сујеверним веровањима. Већина истраживања и студија усредсређена је управо на обреде, фетише и табуе спортиста. Сујеверје обезбеђује специфичан образац понашања који допушта спортисти да осети одређено осећање самопоуздања, док узима учешћа у високо стресним и различитим такмичарским активностима. Познато је да спортисти исказују своје сујеверје на различите начине. Велики број спортиста има неки тајни начин да на такмичењу потражи Божију помоћ. Неко то показује у току самог надметања, неко након завршетка, а неко и пре важног догађаја. Разуме се, ако спортиста постане претерано завистан од сујеверја, то може негативно да се одрази на његову ефикасност, у смислу смањења концентрације, која је битна за побољшање менталних и телесних способности током извођења такмичарске активности. Овде морамо придодати и тему прављења идола од одређених спортиста, тј. стварање икона од спортских хероја. Свето Писмо садржи многа упозорења против идолопоклонства. Нека од новозаветних су: „Зато, љубљени моји, бегајте од идолопоклонства“ (1 Кор. 10, 14); „А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство,…“ (Гал. 5, 19–20); „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8). Опасности које су биле повод за ова упозорења, нису ништа мање присутне данас, него тада. Идолопоклонство енергично цвета, не само у незнабожачким земљама, него и у свим, цивилизованим крајевима. Разлика је само у форми. Морамо бити свесни чињенице да се дух људски веома мало променио, те да култура мења човека споља, али често не успе то исто да учини изнутра. Култура може да обликује нечије понашање, али природу човека веома тешко мења. Једино Бог може чинити у човеку „да твори по Његовом благовољењу“ (Флп. 2, 13). Човек, како се више образује, може мењати своје идоле, али само окретањем према Богу може у потпуности да их се одрекне. Дакле, било какав обред или служење нечему другом, осим живом и истинитом Богу, или само веровање у неку другу особу, је идолопоклонство. Краће речено, идолопоклонство је хотимично служење нечему што није Бог. Спорт уопште је – нарочито у области образовања – постао један од највећих идола за омладину. Идолопоклонство у спорту се истиче у веома великој мери кроз странице дневне штампе, које су испуњене идолима, тј. спортским херојима, у које се гледа са дивљењем због онога што су остварили у свом животу. Млади умови су често преокупирани интересовањем за спорт и спортске „звезде“, што, разуме се, далеко превазилази њихово интересовање за добробит њихових душа. Поједине спортске личности често избледе из сећања (не само младих) људи, након што њихова ера прође. Са друге стране, одређене личности се дубоко урежу у машту навијача, чак и дуго након што престану да се баве спортом. У појединим аспектима, такви спортски хероји постају бесмртни и бивају обожавани као богови својих области. За пример се можемо сетити Мајкла Џордана, чији су утицај и слава досегли чак и у најмрачније делове света, где су деца престајала да играју своје домаће спортове и почињала да играју кошарку, са Џордановим постером на зиду. Интересантан је моменат када се Мајкл Џордан вратио на терен из кошаркашке пензије. Те ноћи су се могли видети навијачи испред арене Чикаго Булса (United Center), како се клањају његовој статуи, познатијој под називом „Летећи Џордан“. У таквом чину апотеозе навијачи су падали у екстазу и прешли границу уобичајеног. Пример Мајкла Џордана свакако није усамљен. Свуда у свету, па и код нас, постоје слични примери. Према најновијем истраживању, младима у Србији су спортисти највећи идоли. Треба се оградити да идол младима, често не представља предмет обожавања и служења у правом смислу те речи, него углавном само узор. Наравно, ту има изузетака, па многи од својих узора стварају праве идоле чијим се остварењима диве, а пред њиховим „иконама“ клањају. Поред неизбежне сентименталне повезаности са људима, спортисти се везују и за нарочита (света?) места. Осећај и однос који спортиста има према арени у којој се „бори“, јесте један посебан, тајанствен однос, који се често занемарује. Премда спортиста, у принципу, тренира где год је то могуће, ипак постоји нарочито страхопоштовање када по први пут – или сваки пут – улази у велику арену дубоког симболичког значаја. Свака арена је другачија, те је потребно да спортиста интернализује конкретан амбијент. Фудбал, кошарка, бејзбол, ватерполо, итд. се не играју било где. За то постоје одређена „посвећена“ места. Оно што за верника представљају света места, за спортисту могу представљати стадиони и арене. Места где се они такмиче и боре, где могу доживети повреду, где им каријера може процветати, имају очаравајући утицај на њих. Када се деси да поједини спортиста пређе из једног у други клуб, тачније промени „терен“, то понекад подсвесно кида особу више него што би разум то желео да дозволи; такав осећај више утиче на тело него на ум. Дух припада свуда, али тело припада конкретном месту и расте навикнуто на та „света“ места. Треба имати у виду да је и спорт носилац традиције и обичајâ. Он се бори против модерности које искључује традицију. С друге стране, спорт задовољава жудњу људскога срца – за понављањем и свечаним обредом, као и неизвесним исходом. Вековима су се људи због тога окупљали. Сходно томе, можемо рећи да је спорт једна врста контекстуалне „религије“, јер се тиче конкретног места, појединости, дела учињених овде у одређеном времену. Такође, облачећи „униформу“ одређеног тима, појединац врши избор који одређује његову припадност једној групи. Тим чином, особа престаје да буде појединац, а постаје део заједнице. Још важније, на тај начин човек долази у прилику да делује у посебном свету: свету рекордâ, легенди и успеха. Прихватајући униформу, спортиста прихвата и одговорност ношења одређеног грба. На тај начин, спорт престаје да буде само спорт. Даље, једна од значајнијих функција спорта је да негује и развија пријатељство међу спортистима. Специфичност спорта се огледа и у томе да су спортисти у великим напорима, које на њих врше тренинзи и такмичења, упућени једни на друге, а то ствара услове за неговање братског односа. У односима међу људима одувек је било значајно међусобно поштовање и толеранција. Међутим, разлике у вери, раси, националности и полу су у већини случајева биле узроци неспоразума и сукоба. Због тога се млади спортисти, кроз фер-плеј, васпитавају тако да у међусобним односима и заједничком животу схвате да мора постојати поштовање других људи, без обзира на њихову веру, расу, националност и пол. У вишенационалним срединама, које се најчешће разликују и по вери, ово представља веома озбиљан задатак, јер од поштовања и толеранције зависе односи међу људима, који заједно раде у било којим облицима живота. Спорт пружа изванредне могућности за заједништво, без обзира на ове разлике, јер у суштини спортска екипа која има један заједнички циљ, представља колектив где нестају све ове разлике. Треба рећи да се из намере – и неоспорне могућности – да спорт послужи духовним циљевима и буде инструмент у развоју врлина, понекад ипак пређе граница. Један од илустративних примера је Асоцијација младих хришћана (YMCA), светска организација, која у пракси спроводи хришћанска начела, развијањем здравог тела, ума и духа, са фокусом на остваривање духовних циљева преко спорта. Ова организација је била исход покрета под називом „Мишићно хришћанство“ (Muscular Christianity), који је настао као последица индустријске револуције. Увидом у настанак и развој, можемо закључити да је покрет, нарочито у свом развијеном облику, у суштини пружао секуларизовану сотириологију. Чињеница је да се , када је YMCA са жаром пригрлио спорт, њихово становиште фундаментално мења. Уместо да спорт служи духовним циљевима, постао је циљ сам по себи. Спасење (у понуди „теретане“) је, на тај начин, секуларизовано. Имплицитна заповест апостола Павла Коринћанима да своје тело треба да сматрају за храм Духа Светога (1 Кор. 6, 20), често је уметана у Мишићно хришћанство у виду схватања телесног здравља као духовног циља. Ми смо психосоматска бића, у сложеном – али правом – смислу ми јесмо наша тела. То је један од разлога зашто Православно хришћанство инсистира на васкрсењу тела, упоредо са бесмртности душе. Неоспорно је да брига за спорт и здравље има свој удео у заокруженој доктрини спасења. Ипак, мишљења сам да када спасење постане само ствар здравља и спорта, онда редукционистичка сотириологија ступа на сцену. Све у свему, чини се да постоје добри разлози за веровање да се поједини људи баве спортом из религијских, или тачније квази-религијских разлога. Јер, већина људи се окреће спорту као што се иначе окреће институционалној религији, како би изразили одређена осећања; искусили одређене емоције; изградили идентитет; имали одређен ритам живота; учестовали у обреду итд. Да закључим, не сугеришем да спорт јесте, да је био или да ће постати религија. Мој закључак је доста умеренији: спорт је за поједине људе преузео одређене карактеристике религије, те у њиховим индивидуалним, друштвеним и културним животима, може вршити улоге које иначе припадају организованој религији.
  3. Онима чија се повезаност са спортом углавном своди на успутно праћење путем телевизије или повремено посећивање неке спортске манифестације може бити изненађујуће да је наука о спорту постала област која се можда и најбрже развија на универзитетима широм западног света. Осим тога, ако се осврнемо на дневну штампу, видећемо да њихове спортске стране пружају сасвим довољан доказ о општој заинтересованости за физиолошке – па чак и психолошке – аспекте спорта. Научници настоје да истраже и укажу на историју спорта, да проуче спорт као друштвени феномен, а све то имајући у виду однос спорта и религије – однос који се прикладно и неминовно представља у било којој озбиљној студији о спорту. Историјски, узевши у обзир прилично широк опсег и донекле га поједноставивши, можемо рећи да је веза између религије и спорта начелно окарактерисана са три гледишта. Ова три гледишта су имала тежњу да преовладају у одређеним историјским периодима. Прво, спорт се у древним временима појављује као носилац заједнице са божанством и „регулатор“ односа човека са Богом или боговима. У таквом свету, спорт је био света пракса, која је омогућавала људима да се уздигну ка небу. Насупрот томе, по другом гледишту, типичном за неке ранохришћанске ставове, спорт је посматран као опасна разонода, безначајна вежба, или, прецизније, као одвраћање од озбиљног живота. Чак и ако није грешан сам по себи, спорт, по том гледишту, неизоставно води учеснике и гледаоце ка греху, те на њега треба гледати са пажњом или чак одбојношћу. Треће гледиште, које се појављује још у антици али и у хришћанским одговорима последња два века, посматра спорт као средство изградње карактера и моралног напретка, па као такав представља веома подесну активност за учешће хришћана. У том светлу, спорт можда нема суштински религијски садржај, али може бити инструмент у развоју врлина. Ова три различита – понекад и супростављена – гледишта нам показују да током историје можемо уочити различите нивое реципрочног односа спорта и религије. Другим речима, није могуће говорити о напросто односу религије и спорта, него је потребно обратити пажњу на одређене периоде у историји. Иако свесни да су религијски елементи у древном спорту очигледнији него у савременом, пажња ће, у овом кратком есеју, бити усмерена на савремени спорт. Главни разлог је тај што латентно појављивање религијских елемената у савременом спорту представља већи изазов и одговорнији задатак, а пружа нам и прилику да, посредно, скицирамо савремено друштво и, најзад, видимо у којој мери се феномен савременог спорта пројављује као популарна религија. Савремени људи који су индиферентни према спорту, често нису у могућности да објасне и разумеју страствену приврженост спорту навијача и спортиста. Ипак, у онима који су одани спорту, спортске битке изазивају интензиван и значајан низ успомена и осећања. Таква осећања нас приближавају искуству религије, вероватно више него било који други облик људске културне праксе. То нам сведоче људи из сфере спорта. Барон Пјер де Кубертен, оснивач модерних Олимпијских игара, константно је инсистирао на религијском карактеру Игара. Он је 1929. написао да је централна идеја олимпијског препорода била то да је „модерна атлетика религија, култ и страствено уздигнуће“. Промишљени новинари и данас имају слична запажања. На пример, канадски спортски новинар Рижан Трембли је током хокејашког плеј-офа 1994. године приметио да су „овде људи пре много година били католици. Данас су навијачи Монтреал Канадијанса. То је нешто неприродно и отишло је ипак предалеко.“ Слободно можемо рећи да је спорт постао културни ујединитељ 20. и 21. века, више од било које цркве. Као церемонијални обред, који активно укључује свесно и подсвесно учествовање, савремени спорт има снажну моћ комуникације у друштву. Поједини облици спорта могу преносити различите поруке, док његов елитни и професионални вид преноси доминантан светски поглед, тачније „менталитет“ свога времена. Спорт је значајан по својој могућности да изрази две очигледно контрадикторне групе вредности: с једне стране, модерност, продуктивност, науку, идеју и ум, а с друге, прошлост, застарелост и обожавање тела. Помирене у спорту, ове вредности су пренете учесницима и онима око њих, као „врховно учење“ о човеку и свету. У електронском добу, спорт то чини запањујуће снажно и на далекосежне начине. Имајући то у виду, можемо рећи да спорт укључује мали део друштва као активне учеснике (најчешће, али не увек, младе мушкарце), али има утицај на све људе. Религијска димензија савременог спорта и спортске културе укључује интеракцију два различита, али ипак међусобно зависна нивоа искуства. Први је лично-егзистенцијално искуство спортисте – начин на који учесници у спорту доживљавају своје активности. Други је симболичко-идеолошко искуство – димензија у којој спорт има значење за шири број људи, изван круга учесника. Ово је ниво у којем спорт има исти утицај на учеснике, као и на оне који то нису. Ова два нивоа се разликују у веома битној тачки. За спортисту успех (или неуспех) је, пре свега, искуство. Са друге стране, задовољство или бол код навијача се у целости базира на њиховој идентификацији са спортистом, због кога посредно осећају задовољство или разочарење. Било како било, и једни и други су подложни радости победе и агонији пораза. У том смислу, искуства спортиста и публике се преклапају у митолошкој димензији, стварајући заједничку област веровања и осећања, у којима су спортисти и посматрачи уједињени у мноштву својих надања, страхова и интерпретација исхода неког догађаја или такмичења. У овом простору преплитања, значење спорта се регенерише и држи у животу везом спортиста и гледаоца, при чему свака страна игра другачију улогу и прима другачије награде. Идентификација навијача са својим тимом, или пак са одређеним спортистом, може бити веома снажна међу дечацима, или чак одраслим људима. То иде до те мере да навијачи често сматрају да је клуб њихов, као и да је то једна од најважнијих ствари у њиховом животу. У прилог овој чињеници иду и навијачке песме нашег најтрофејнијег и најпопуларнијег фудбалског клуба Црвене Звезде. Само неки од стихова су: „Звезда ми је све, звезда живот је“, „Црвена Звездо, од малих ногу мој си сан“, „Све бих дао ја за гол“. Такође, сами навијачи су често истицали како су они најважнији елемент клуба – „Звезда, то смо ми!“ Осим тога, остала је упамћена парола истих навијача из 2012. године: „Један клуб вреди онолико колико вреде његови навијачи.“ Идентификација те врсте, никако није случај само код нас, у Србији. Некадашњи први човек фудбалске Премијер лиге у Енглеској је на следећи начин изразио идентификацију навијача са тимовима: „Можеш променити посао, можеш променити жену, али никако не смеш променити тим за који навијаш…можеш се преселити са једног краја државе на други, али никада не смеш изгубити оданост свом тиму. Таква је ситуација са фудбалом у Енглеској. То је ствар жестоке привржености и посвећености“. Веза између навијача и тимова понекад задобија патолошку димензију, што се нарочито манифестује приликом ерупције насиља на и око стадиона. Даље, спорт је у индустријском друштву преузео многе од улога које су припадале организованој и афирмисаној религији: морално руковођење децом, обредно диференцирање мушкараца и жена, као и национално и интернационално искуство колективног везивања око божанства. Наши стадиони се врло често пројављују као храмови човекове културе. Једно врло убедљиво објашњење религијске природе и улоге спорта налазимо код француског социолога Брома (Jean Marie Brohm). Он сматра да је спорт савремени „опијум за народ“ – термин који је Карл Маркс користио да опише религију. Спорт се, по њему, пројављује као опијум на много начина. Навешћемо неке од њих: 1. Спорт организује догађаје физичког мучења у виду диктатуре. 2. Спорт ствара интегративни механизам за физичко одржавање радне снаге. 3. Спорт нас учи хијерархијским односима у друштву. Премда све теорије инспирисане марксистичким идејама заслужују исту критику, Бромове закључке, ипак, треба имати у виду. Сматрам за неопходно споменути и сујеверне обреде, као и сујеверје у спорту уопште, као увелико раширени феномен у спорту. Нема разлога да сматрамо да је у погледу спорта ситуација другачија, у односу на друга сујеверја у друштву. Протеклих година, социолози и психолози су утврдили да је мотивација многих спортиста делом укорењена у сујеверним веровањима. Већина истраживања и студија усредсређена је управо на обреде, фетише и табуе спортиста. Сујеверје обезбеђује специфичан образац понашања који допушта спортисти да осети одређено осећање самопоуздања, док узима учешћа у високо стресним и различитим такмичарским активностима. Познато је да спортисти исказују своје сујеверје на различите начине. Велики број спортиста има неки тајни начин да на такмичењу потражи Божију помоћ. Неко то показује у току самог надметања, неко након завршетка, а неко и пре важног догађаја. Разуме се, ако спортиста постане претерано завистан од сујеверја, то може негативно да се одрази на његову ефикасност, у смислу смањења концентрације, која је битна за побољшање менталних и телесних способности током извођења такмичарске активности. Овде морамо придодати и тему прављења идола од одређених спортиста, тј. стварање икона од спортских хероја. Свето Писмо садржи многа упозорења против идолопоклонства. Нека од новозаветних су: „Зато, љубљени моји, бегајте од идолопоклонства“ (1 Кор. 10, 14); „А позната су дела тела, која су: прељуба, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство,…“ (Гал. 5, 19–20); „Али тада не знајући Бога, робовасте боговима који то по природи нису“ (Гал. 4, 8). Опасности које су биле повод за ова упозорења, нису ништа мање присутне данас, него тада. Идолопоклонство енергично цвета, не само у незнабожачким земљама, него и у свим, цивилизованим крајевима. Разлика је само у форми. Морамо бити свесни чињенице да се дух људски веома мало променио, те да култура мења човека споља, али често не успе то исто да учини изнутра. Култура може да обликује нечије понашање, али природу човека веома тешко мења. Једино Бог може чинити у човеку „да твори по Његовом благовољењу“ (Флп. 2, 13). Човек, како се више образује, може мењати своје идоле, али само окретањем према Богу може у потпуности да их се одрекне. Дакле, било какав обред или служење нечему другом, осим живом и истинитом Богу, или само веровање у неку другу особу, је идолопоклонство. Краће речено, идолопоклонство је хотимично служење нечему што није Бог. Спорт уопште је – нарочито у области образовања – постао један од највећих идола за омладину. Идолопоклонство у спорту се истиче у веома великој мери кроз странице дневне штампе, које су испуњене идолима, тј. спортским херојима, у које се гледа са дивљењем због онога што су остварили у свом животу. Млади умови су често преокупирани интересовањем за спорт и спортске „звезде“, што, разуме се, далеко превазилази њихово интересовање за добробит њихових душа. Поједине спортске личности често избледе из сећања (не само младих) људи, након што њихова ера прође. Са друге стране, одређене личности се дубоко урежу у машту навијача, чак и дуго након што престану да се баве спортом. У појединим аспектима, такви спортски хероји постају бесмртни и бивају обожавани као богови својих области. За пример се можемо сетити Мајкла Џордана, чији су утицај и слава досегли чак и у најмрачније делове света, где су деца престајала да играју своје домаће спортове и почињала да играју кошарку, са Џордановим постером на зиду. Интересантан је моменат када се Мајкл Џордан вратио на терен из кошаркашке пензије. Те ноћи су се могли видети навијачи испред арене Чикаго Булса (United Center), како се клањају његовој статуи, познатијој под називом „Летећи Џордан“. У таквом чину апотеозе навијачи су падали у екстазу и прешли границу уобичајеног. Пример Мајкла Џордана свакако није усамљен. Свуда у свету, па и код нас, постоје слични примери. Према најновијем истраживању, младима у Србији су спортисти највећи идоли. Треба се оградити да идол младима, често не представља предмет обожавања и служења у правом смислу те речи, него углавном само узор. Наравно, ту има изузетака, па многи од својих узора стварају праве идоле чијим се остварењима диве, а пред њиховим „иконама“ клањају. Поред неизбежне сентименталне повезаности са људима, спортисти се везују и за нарочита (света?) места. Осећај и однос који спортиста има према арени у којој се „бори“, јесте један посебан, тајанствен однос, који се често занемарује. Премда спортиста, у принципу, тренира где год је то могуће, ипак постоји нарочито страхопоштовање када по први пут – или сваки пут – улази у велику арену дубоког симболичког значаја. Свака арена је другачија, те је потребно да спортиста интернализује конкретан амбијент. Фудбал, кошарка, бејзбол, ватерполо, итд. се не играју било где. За то постоје одређена „посвећена“ места. Оно што за верника представљају света места, за спортисту могу представљати стадиони и арене. Места где се они такмиче и боре, где могу доживети повреду, где им каријера може процветати, имају очаравајући утицај на њих. Када се деси да поједини спортиста пређе из једног у други клуб, тачније промени „терен“, то понекад подсвесно кида особу више него што би разум то желео да дозволи; такав осећај више утиче на тело него на ум. Дух припада свуда, али тело припада конкретном месту и расте навикнуто на та „света“ места. Треба имати у виду да је и спорт носилац традиције и обичајâ. Он се бори против модерности које искључује традицију. С друге стране, спорт задовољава жудњу људскога срца – за понављањем и свечаним обредом, као и неизвесним исходом. Вековима су се људи због тога окупљали. Сходно томе, можемо рећи да је спорт једна врста контекстуалне „религије“, јер се тиче конкретног места, појединости, дела учињених овде у одређеном времену. Такође, облачећи „униформу“ одређеног тима, појединац врши избор који одређује његову припадност једној групи. Тим чином, особа престаје да буде појединац, а постаје део заједнице. Још важније, на тај начин човек долази у прилику да делује у посебном свету: свету рекордâ, легенди и успеха. Прихватајући униформу, спортиста прихвата и одговорност ношења одређеног грба. На тај начин, спорт престаје да буде само спорт. Даље, једна од значајнијих функција спорта је да негује и развија пријатељство међу спортистима. Специфичност спорта се огледа и у томе да су спортисти у великим напорима, које на њих врше тренинзи и такмичења, упућени једни на друге, а то ствара услове за неговање братског односа. У односима међу људима одувек је било значајно међусобно поштовање и толеранција. Међутим, разлике у вери, раси, националности и полу су у већини случајева биле узроци неспоразума и сукоба. Због тога се млади спортисти, кроз фер-плеј, васпитавају тако да у међусобним односима и заједничком животу схвате да мора постојати поштовање других људи, без обзира на њихову веру, расу, националност и пол. У вишенационалним срединама, које се најчешће разликују и по вери, ово представља веома озбиљан задатак, јер од поштовања и толеранције зависе односи међу људима, који заједно раде у било којим облицима живота. Спорт пружа изванредне могућности за заједништво, без обзира на ове разлике, јер у суштини спортска екипа која има један заједнички циљ, представља колектив где нестају све ове разлике. Треба рећи да се из намере – и неоспорне могућности – да спорт послужи духовним циљевима и буде инструмент у развоју врлина, понекад ипак пређе граница. Један од илустративних примера је Асоцијација младих хришћана (YMCA), светска организација, која у пракси спроводи хришћанска начела, развијањем здравог тела, ума и духа, са фокусом на остваривање духовних циљева преко спорта. Ова организација је била исход покрета под називом „Мишићно хришћанство“ (Muscular Christianity), који је настао као последица индустријске револуције. Увидом у настанак и развој, можемо закључити да је покрет, нарочито у свом развијеном облику, у суштини пружао секуларизовану сотириологију. Чињеница је да се , када је YMCA са жаром пригрлио спорт, њихово становиште фундаментално мења. Уместо да спорт служи духовним циљевима, постао је циљ сам по себи. Спасење (у понуди „теретане“) је, на тај начин, секуларизовано. Имплицитна заповест апостола Павла Коринћанима да своје тело треба да сматрају за храм Духа Светога (1 Кор. 6, 20), често је уметана у Мишићно хришћанство у виду схватања телесног здравља као духовног циља. Ми смо психосоматска бића, у сложеном – али правом – смислу ми јесмо наша тела. То је један од разлога зашто Православно хришћанство инсистира на васкрсењу тела, упоредо са бесмртности душе. Неоспорно је да брига за спорт и здравље има свој удео у заокруженој доктрини спасења. Ипак, мишљења сам да када спасење постане само ствар здравља и спорта, онда редукционистичка сотириологија ступа на сцену. Све у свему, чини се да постоје добри разлози за веровање да се поједини људи баве спортом из религијских, или тачније квази-религијских разлога. Јер, већина људи се окреће спорту као што се иначе окреће институционалној религији, како би изразили одређена осећања; искусили одређене емоције; изградили идентитет; имали одређен ритам живота; учестовали у обреду итд. Да закључим, не сугеришем да спорт јесте, да је био или да ће постати религија. Мој закључак је доста умеренији: спорт је за поједине људе преузео одређене карактеристике религије, те у њиховим индивидуалним, друштвеним и културним животима, може вршити улоге које иначе припадају организованој религији. View full Странице
  4. Силазак Светог Духа на Апостоле, празник који представља рођендан хришћанске Цркве; а празнује се 50. дан после хришћанске Пасхе (Васкрса), па се зове и Педесетница (грч. Πεντηκοστή). Овај хришћански празник одговара јеврејском празнику Педесетнице, који се светковао као Празник седмица (недеља) или Празник жетви (2 Мој 34,32), исто у 50. дан после Пасхе. У хришћанској Цркви на Педесетницу светкује се спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле. У педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, излила се обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде: "И кад се наврши педесет дана бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; И показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују." (Дaп 2,1-4) Тако се испуни оно што је Исус Христос својим ученицима пред одлазак на Небо обећао. Сила Светога духа одмах је почела да дејствује јер је Св. Петар након тога ватреном речју придобио три хиљаде људи за Христову науку. Читање из Дела Апостолских у дан Педесетнице Дап. 3 зач. (II, 1-11). „У дане оне, кад се наврши педесет дана, бијаху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога вјетра, и напуни сав дом гдје они сјеђаху; и показаше им се раздијељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом. Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше гдје они говоре његовим језиком. И дивљаху се и чуђаху се сви говорећи један другоме: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци? Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили: Парћани и Миђани и Еламити, и који живе у Месопотамији и Јудеји и Кападокији, у Понту и Азији, у Фригији и Памфилији, у Египту и крајевима Либије близу Кирине, и дошљаци Римљани, и Јудејци и прозелити, Крићани и Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?“ Као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и Силазак Светог Духа на Апостоле рођендан хришћанске Цркве - истог дана, после проповеди Св. Петра, обраћено је три хиљаде верујућих (ДАп 2,4). За догађај Педесетнице уско је везан доживљај глосолалије, говор непознатим језицима, или разумевање страних језика. У Црквеној иконографији, Силазак Светог Духа представљен је верном сликом како Апостоли седе са стране, са упражњеним местом на челу (то место је за Господа Христа, који се десет дана раније вазнео на небо). Исус Христос је једном приликом ο јеврејском празнику Педесетнице гледао како се излива вино и вода, коју су Јевреји захватали са Силоамског бунара, и узвикнуо: "Ко је жедан нека дође κ мени да пије!", чиме је хтео да каже: Силоамске воде нестаће; жртвеник ће пропасти па и храма нестаће, али човечија душа ће увек бити жедна воде спасења, а ту воду могу вам само Ја дати, јер сам Ја неисцрпни и вечни извор живота! Овај празник установили су још Апостоли, и он увек пада у недељу. Пошто је Бог Син обећао да ће послати Светог Духа, а Бог Отац дозволио, сва Три лица Божија учествују у том догађају. Богослужења на Педесетницу се одликују вечерњом службом, која се служи у наставку Литургије, као спомен на то што су се апостоли одмах разишли по свету да проповедају нову науку; на њој се читају молитве св. Василија Великог, у којима се Црква моли за даривање Духа благодати, за исцељење телесних и душевних тегоба, и да нас оне све удостоји Царства небеског. На овај празник, назван и Тројице, јер се физички појавило и Треће Лице Свете Тројице – Свети Дух, Православна црква украшава храмове у које се уноси зелена трава, а у време старе Цркве зеленило се уносило и у куће (св. Григорије Богослов, Проповед 44). Овај обичај је прешао у Хришћанску цркву из старе јудејске праксе кад су у славу примања Синајског законодавства, које је било дато под ведрим небом, украшаване синагоге и куће гранчицама. Ова символика је израз наше благодарности Богу. Богослужење Православне цркве ванредно изражава везу ова два истоимена празника у Старом и Новом Израиљу, с тим што је у средишту хришћанског литургијског песничког опуса догађај у Јерусалиму, а старозаветни празник је одлична позадина – праслика. Свештенослужитељи у дан Педесетнице облаче свештено одјејаније зелене боје, а и Часна Трпеза и сав храм „обучен“ је у зелену боју. View full Странице
  5. Педести дан после јеврејског највећег пазника Пасхе зове се према броју дана између једног и другог - Педесетница (грч. Пентикости) или Празник седмица (Изл 34,22) или Празник жетве (Изл 23, 16), као и Дан првих плодова (Бр 28,26). Према рабинском тумачењу у позном јудејству, на Педесетницу се славио и спомен на примање Синајског законодавства под Мојсијем, за што нема библијског основа. Од 16. нисана обрачунавано је седам недеља, и следећи или 50. дан био је дан празновања Педесетнице, који је падао 6. сивана (негде крајем маја) (Изл 23,16-19; 34,22; Лев 23,15-22; Бр 28). Педесетница је била јеврејски дан молитве, и народу се нарочито налагало да се радује пред Господом, са својим укућанима, слугама, левитом у своме месту, а и туђин (дошљак), сирота или удовица имали су се радовати „на месту које изабере Господ твој да онде настани име своје“ (Понз 16,9-12). Нарочита црта празновања био је принос два квасна хлеба испечена од новог пшеничног брашна (првине жетве). С њима су приношена два јагњета као жртва измирења, и све то је уздизано пред Господа, и давано свештеницима; с обзиром на то да су хлебови били квасни, нису могли бити принети на олтару (жртвенику). Друге жртве су биле, као жртва паљеница: теле, два овна и седморо јагањаца „са даровима својим и наљевима својим“ (жртва од пића) и јарац као жртва за грех. Све до приношења пентикостних хлебова, плодови жетве се нису смели јести, нити су се могле приносити друге првине. Цела свечаност је врхунила у посвећивању жетве Богу као дародавцу, и коме су и земља и народ били свети, а што је започињало приносом пшеничног снопа на Пасху. А интервал између ова два празника сматран је верским периодом. Само потоње празновање Педесетнице у Библији спомиње се тек на једном месту (2 дн 8,13). Педесетница је једини од три велика празника (Пасха, Педесетница и Празник сјеница) који се не наводи као спомен на догађаје из јеврејске историје; али такав значај је изнађен у чињеници да је Закон дат на Синају 50. дана после избављења из Мисира (ср. Изл 12 и 19). Приликом изласка народ је принет Богу као живе првине (први плодови); на Синају је довршено њихово посвећивање Њему као народа. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолском гл. 2. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница (или Духови) била рођендан Хришћанске цркве. Пошто се Празник седмица празновао 50. дан после Пасхе, а 50 се на грчком каже Пентикости, то је ова реч постала назив празника, и од ове грчке речи је дошао назив Педсетница у Новом завету (Дап 2,1; 20,16; 1 Кор 16,8). На тај Празник седмица или на Педесетницу, у десети дан после Вазнесења Господњег, Дух Свети је сишао на сабране ученике, и сви су они почели говорити новим језицима, језицима народа међу којима су живели Јевреји. Апостол Петар је проповедао спасење у име Исуса, и првина од скоро 3000 душа пришла је тог дана верујућим. View full Странице
  6. Аутор: протојереј-ставрофор проф. др Љубивоје Стојановић View full Странице
  7. Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога, у добром делу медија крштена као ”Апел Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију”. Очевидно, медијски посленици су добро уочили да нема суштинске разлике између Апела за одбрану Косова и Метохијe, обзнањеног пред Божић 2018. године, који је потписало 11 епископа Српске Цркве, велики број свештеника, монаха, академика, интелектуалаца и верника, и Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији, која је већ ушла у историју Српске Цркве. Саборска Порука сведочи да у нашој Цркви постоји јединствен став о Косову и Метохији и да нема никаквих (прижељкиваних и подстицаних) подела, раскола и разлаза по том најважнијем питању нашег народа и државе. Ако ћемо поштено, Порука Светог Архијерејског Сабора од 10. маја је садржински јача од Апела за одбрану Косова и Метохије. Основна порука Апела није ништа друго до основна нит филигрански прецизно формулисане Саборске Поруке о Косову и Метохији. Поред ове сличности у садржају, постоји и више разлика у перцепцији. Прво, најближи сарадници председника Александра Вучића су остали неми после објављивања Саборске Поруке (Марко Ђурић је у Другом дневнику РТС 12. маја углавном поновио Вучићеве речи). Нису, као у случају Апела и Митрополита Амфилохија у божићне хладне дане 2018. године, ударили свом силином на Саборску Поруку (од осталих се, после председника Вучића, у ”Данасу” јавио Вук Драшковић чијој је јефтиној речи једино ”умакао” Господ Исус Христос због тога што је у трећи дан по Распећу васкрсао и посведочио тајну Царства Небескога). Медији блиски власти су или прећутали или маргинализовали Саборску Поруку. Нацији се, после објављивања Саборске Поруке о Косову и Метохији, обратио председник Вучић. И то је за уважавање у односу на ону јануарску хајку! Друго, тон одговора је другачији. Није организована медијска хајка и харанга као у јануару 2018. године. И то је за уважавање! Да не набрајам даље, јер је ово довољно. Пажњу ћу усмерити на садржај одговора председника Вучића о коме је, како је рекао, ”цео дан размишљао” и да ”одговор, какав год смислио, не би био довољно добар”. Неразумевање тајне Косова и Метохије Слажем се са тим ставом председника Вучића. Види се да је размишљао о одговору Цркви и јавности на Саборску Поруку о Косову и Метохији, а још боље се види да његов одговор не само да није довољно добар него да уопште није добар. Да се, којим случајем, не би скретало са теме морам да легитимишем своју позицију и укажем да нисам Вучићев ни лични, ни породични, ни политички, ни национални, ни црквени противник, али јесам, као и многи други, веома забринут за Косово и Метохију и свој народ. Редове које пишем уопште не стављам у функцију, како председник Вучић наводи у свом одговору, ”ударања политичког шамара”. Пишем их као Србин и православни свештеник, који се већ скоро три деценије, на разне начине, упознаје са тајном Косова и Метохије кроз служење у Цркви Христовој. Уочавам да председник Вучић уопште није схватио Саборску Поруку и њен смисао и значај. Покушавам да схватим зашто Вучић не може да разуме, како је погрешно назива, ”декларацију СПЦ о Косову”. На жалост, по свему се види да Вучић не само да није упознао тајну Цркве у овом Светосавском народу него је далеко и од површног, традиционалистичког доживљаја Цркве и вере. Евидентно је да до његовог разума, срца и душе не може да допре тајна Светосавског и Светолазаревског Завета, јер за њега постоји само земаљска хоризонтала. Руку на срце, тешко је ономе ко је рођен и одрастао у комунистичкој држави, без дубљег православног васпитања, живе вере у Васкрсење Христово, поста, молитве и Светог Причешћа, да разуме реч Српске Цркве о Косову и Метохији. Јер, разумом, политиком, идеологијом, партијом и државном функцијом се не може схватити и објаснити вековно и данашње присуство Српске Цркве на Косову и Метохији. Вучић још увек не може да схвати да је на Косову и Метохији већ вековима поражено све што је логично и рационално. И у прошлости, а и у садашњости. Следствено томе, и у будућности. Зато је косовско опредељење за њега ”митологија” и ”слављење изгубљених битака”. Одговор без садржине Ипак, имајући у виду чињеницу да се према Саборској Поруци одредио председник Републике Србије као шеф државе и једини учесник у тзв. спољашњем дијалогу са Хашимом Тачијем уз посредовање Европске уније, треба рећи неколико речи о његовом одговору Цркви и јавности. Прво, Вучић је, како је пренео ”Блиц”, навео да ”у декларацији СПЦ о Косову није видео шта је решење” (непримерено је свођење Саборске Поруке на ”декларацију”, јер декларација у правном и политичком животу означава политички акт законодавног органа). Нико до данас од њега није чуо шта је његово виђење решења косовско-метохијског питања. Пажљиво читам његове изјаве и најаве. Једино уочавам несигурност, хаос и тумарање. Уз то, још увек нисмо добили одговор: зашто је председник Вучић 24. јула 2017. године, кроз обзнану тзв. унутрашњег дијалога, покренуо ”решавање” косовско-метохијског питања у ово недоба? Срби чекају одговор на то питање. Не мислим да је реч о, како неки говоре, псеудомесијанским разлозима. Бојим се да су у питању обавезе које значе – власт! Не бих се сложио са Вучићем да Црква није понудила решење у Саборској Поруци о Косову и Метохији, али уважавам чињеницу да он ”није видео шта је решење”. Ипак, не бих рекао ни да је то у питању, јер је у наредној реченици демантовао себе тврдњом да је ”у ставу СПЦ (видео) само то да треба да останемо у замрзнутом конфликту и чекамо боље време”. Сабор је, на основу вековног искуства Цркве, понудио решење, али је указао и на то шта никако није и шта не може бити решење по питању Косова и Метохије. Израз ”замрзнути конфликт” нигде није употребљен у Саборској Поруци, па се само може говорити о Вучићевој, случајној или намерној, али свакако погрешној интерпретацији Саборске Поруке. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Српска Црква сматра да је питање Косова и Метохије ”српско црквено, национално и државно питање првог реда” и ако указује да се ”просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности”. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква, речима Патријарха Српског, апелује на наше државнике да никада не смеју да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква указује да ће се ”проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права” и да је ”мир неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији”. Вековно искуство Цркве Српска Црква решење види кроз ”очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација”, али не као ”конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење”. Шта у томе није нормално и цивилизовано? Решење је, даље, и кроз указивање на истину ”да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва”. Није решење, кажу Саборски Оци, у стварању ”етнички чисте албанске државе на овом простору” и то уз ”очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве”. То показује и јасно сведочи да се ”положај Цркве и народа не би могао побољшати на неком ”независном Косову”. Како тражити решење путем који су кренули Вучић и његови саговорници из Приштине и Брисела кад се зна да ”садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе”, па ни, како Вучић често, а посебно ових дана истиче, ни своје међународно преузете обавезе по тзв. Бриселском споразуму из 2013. године (не помаже, на жалост, ни Вучићево медијско сваљивање кривице за косовско-метохијску рану само на своје претходнике – ”Блиц”, 13. мај 2018.г.). Саборски Оци у свом виђењу решења траже ”неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији”, а ”та права и слободе су неодељиво повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе”. Има ли решења без тога? Сабор види решење кроз поштовање установљеног међународног правног поретка, као и кроз чињеницу да и неке државе чланице Европске уније, а ни Уједињене нације и ОЕБС не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену ”независност”. Решење се види у општем консенсусу, а не у једностраним насилничким и уцењивачким актима који се намећу Србији. Сабор не види решење ни у ”подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене ”косовске државе”, јер би то било и признање такве творевине, али и преседан да један ”народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје”. Али, сматра да треба поштовати још увек важећу Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација ”која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло”. Није решење у томе да се ”упорним покушајима појединих земаља на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату” и ”црна рупа Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света”. Јасно је указано да ”оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима”. Жива реалност Саборске Поруке Зашто је све напред наведено ”нереално у суштини” и зашто то за председника Вучића ”није решење”? По чему за било кога, па и за председника Вучића, став Цркве о Косову и Метохији, изражен кроз Саборску Поруку, може бити ”нова околност и тешка новост”? Шта је ново у Саборској Поруци ако се зна да више од 90% учесника тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (у који СПЦ није званично позвана да учествује), као и највећи број Срба, заступа исти став као и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве? Да ли то ишта значи и како то може бити ”ново”? Ко му је дао или давао наду да неће бити те ”нове околности и тешке новости”? Да ли, кроз одговор председника Вучића, долазимо до сазнања да се под ”замрзнутим конфликтом” заправо подразумева све што је против признања тзв. Републике Косово, поделе и признања, ”модела две Немачке”, размене српских територија за српске територије, рационалног задовољења, правно обавезујућег споразума, столице у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у итсл.? Пита се председник Вучић, поводом Саборске Поруке, ”да ли је решење да све негирамо и да будемо против свега”? Шта то Црква негира? Негира окупацију, отимање, уништавање, разарање међународног поретка, правног поретка државе Србије, убијање и прогањање на Косову и Метохији. Да ли, пита Вучић, треба да чекамо неко боље време, па допитује и које време? И, при том, калкулише колико ће нас тада бити – пет или три милиона? Зашто не каже да су и Албанци, данас можда и више него Срби, у веома силазној демографској путањи (нпр. годинама се по београдским медијима објављивао нетачан податак да само у Приштини има преко 700 хиљада Албанаца, а по попису становништва из 2011. године /и поред свих махинација/ пописано је – са свим осталим народима – 198.897 становника. Од тог броја треба одузети оне десетине хиљада Албанаца који су се иселили током претходних година и имати у виду оне који ће се тек селити после тзв. визне либерализације која им се обећава. Зашто не наведе податак да је број становника у Републици Албанији умањен за 1 милион за последњих десет године?). Тачи и Харадинај о томе ни реч не проговарају, али зато Вучић само говори о ”малом броју Срба који ће бити још мањи”. Државнички, нема шта! Нико никада, па ни Архијереји наше Цркве, није рекао да не треба разговарати са приштинским Албанцима, али ти разговори не смеју да буду форма и покриће да се, како је рекла мудра игуманија Анастасија из спаљеног Манастира Девича код Србице, ”учини најгора ствар у историји Српског народа”? Видим да, уз све претходно, председнику Вучићу није јасно што ”сви говоре о Светој Земљи, само нико неће на ту Свету Земљу да иде да живи”. То је поражавајућа ”аргументација”, јер Вучић зна да нису сви Срби живели и не живе на Косову и Метохији као Светој Српској Земљи, али су сви Срби причали о томе шта је за нас Косово, стасавали су на Косовском Завету и борили су се за Косово и Метохију. Његош, рецимо, не само да није живео него никада није био на Косову и Метохију, али је знао и најбоље осетио ту велику тајну. Колико је познато, никад нико од Вучићеве фамилије и родбине није живео, а ни Вучић, нити ико Вучићев не живи нити ће да живи на Косову и Метохији, али Вучић не само да прича о Косову и Метохији него је све силе упрегао да наводно ”реши историјске неспоразуме Срба и Албанаца” и косовско-метохијско питање. Није спорно кад Вучић такве придике дели својим политичким опонентима од којих многи никада нису крочили ногом на Косово и Метохију, али је по свему спорно кад то ради кроз одговор на Саборску Поруку о Косову и Метохији. Непрхиватљивост негативних примера Апсурдно је да у председничкој дворани, на конференцији за медије са гостом из Немачке, Вучић пита београдске новинаре: ”Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимљу или Глоговцу?” Док сам писао овај текст, добио сам поруку од Срба – повратника из Осојана: ”Вучић не спомиње нас који живимо на Косову већ наводи неке средине, попут Глоговца и Штимља, где ни пре рата није било Срба”. А ја, из свог скромног искуства са Косова и Метохије, могу да наведем бројне примере Срба из Србије и Црне Горе, који су током претходних година дошли и без икакве помоћи Србије долазе да живе на Косову и Метохији? Зашто се они не истичу као пример и за пример? Зашто медији о томе ћуте? Можемо ствар и другачије да поставимо, па да питамо: шта су државни органи Србије конкретно урадили да подстакну прогнанике да се врате на Косово и Метохију, па ако не у своје домове, а оно макар у нове куће на северу Косова и Метохије? Зашто држава Србија још увек о томе није направила никакву стратегију или план? Зашто су наши прогнаници са Косова и Метохије у погледу статусних права и докумената грађани другог реда у Србији? Зашто је за Косово и Метохију у извршној власти одређена ”Канцеларија”, а не Министарство или макар Управа као орган државне управе? Бројеви и Косово Шта уопште значе Вучићеви бројеви када је у питању Косово и Метохији? Али, ако уопште има смисла да се помене неки број када се говори о Косову и Метохији, онда морам да наведем податак, који је 1923. године објавио рођени Призренац Петар Костић (професор и ректор Призренске богословије и једна од најзначајнијих личности на Косову у другој половини 19. и прве две деценије 20. века) у тексту о историји Српске православне црквено-школске општине у Призрену. Костић наводи да је после сеобе Срба, која је почела 1689. године, ”бегства нашег патријарха и масе нашег народа” и насилне исламизације Срба у Призрену ”све поремећено и сатрвено било” и да се иселило све ”најкултурније и у сваком погледу најугледније наше грађанство, сем онога што је у ислам прешло”. Судећи по томе, размере српске демографске катастрофе из 1689/1690. године су готово идентичне размерама српске демографске катастрофе од 1999. ди 2004. године. Као пример је навео да је тада ”у Призрену, у току те опште катастрофе, остало само 49 српских породица и то у ”Синан-пашиној мали 14 кућа; у Терзи-мали 10; у Ћур-мали 15 и у Курилу 15”. Као размеру пустоши у тадашњој Призренској Епархије је навео и да је, без обзира на присаједињење Рашке Епархије Призренској, умањен црквени приход за више од 600%, јер није било Срба (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 129-130). После бројева и негативних примера, Вучић је навео ужасан и ужасно непримерен цитат Боре Пекића: ”Не љубите земљу предака својих већ земљу по којој ходају ваша деца”. Шта то значи у контексту Косова и Метохије? Да га се одрекнемо? Да га не љубимо? Да се за њега не боримо? Да га предамо или продамо? О чему онда причамо? И да ли би исту поруку, на пример, Хашим Тачи упутио својим сународницима? Зар десетине хиљада преосталих Срба на Косову и Метохији и њихова деца нису и наша деца? Коме припада Епископ г. Теодосије, бројно свештенство и монаштво од стародревне Пећке Патријаршије, Високих Дечана до Светих Архангела у Призрену? Чији су Срби на Косову и Метохији? Испод сваког нивоа комуникације је Вучићево подстицање београдских новинара да питају Патријарха српског г. Иринеја да ли су било која Влада и председник тако и толико помогли Српску Православну Цркву као Владе и државни буџети који се везују за Александра Вучића и Српску напредну странку? Да ли то значи да Српска Православна Црква треба да тргује са Светињама, својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији? Да ли нам је Вучић заправо открио да је помоћ коју даје држава – и то наша држава која још увек није у потпуности завршила реституцију и обештећење одузете црквене имовине – заправо у функцији ућуткавања Српске Цркве о Косову и Метохији? Саборска Порука, на срећу, сведочи супротно. Није добро, пре свега за председника Вучића, а кроз њега и за све нас, да он већ скоро годину дана, а у ширем смислу од 19. априла 2013. године и потписивања тзв. Бриселског споразума, држи питање Косова и Метохије у свом џепу. Питање Заједнице српских општина се, након фаталне и катастрофалне демонтаже државних органа и правног поретка Србије на северу Косова и Метохије од тзв. Бриселског споразума до данас, приказује као ”суштинско питање за Србе на Косову и Метохији”, али слободно могу да тврдим да су Срби из Косовског вилајета у Скупштини отоманских Срба 1909. године, после тзв. Младотурске револуције, имали више права од ових која су ”добили” 2013. године у Бриселу са Заједницом српских општина (Шта је, како са правом пита Владика Атананасије Херцеговачки, са Заједницом прогнаних Срба, Заједницом порушених српских манастира и цркава и Заједницом порушених српских гробаља?). Важно је да смо чули да Вучић најављује референдум о Косову и Метохији, односно нешто што никад ниједном Србину-државнику није пало на памет да ради. Косово и Метохија, при здравој памети, не могу ићи на српски референдум. Али, ако се Вучић одважи да га распише онда се поставља питање: за какав статус Косова и Метохије ће се он залагати на евентуалном референдуму? Саборска Порука, као и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији из 2003. године, у том погледу не остављају простор за било какве манипулације, па чак ни Вучићеве медијске машинерије. Али, знам да ће, ако распише референдум о Косову и Метохији и ако на њему буде заступао став који је супротан историјском, данашњем и будућем, опредељењу Срба, неминовно ући у сукоб не само са јерархијом и верним народом него и са будућим бићем Српског народа, са Божјом и људском правдом. По Светом Александру Невском и свеукупном искуству, не само нашем него свељудском: Бог и истина нису у сили него правди! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. (”Црква није понудила никакво решење, став им је нереалан, да не употребим неку тежу реч”, портал ”Блиц”, 11. мај 2018.г.) Порука Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији од 10. маја ове године је, не без разлога, у добром делу медија крштена као ”Апел Светог Архијерејског Сабора за Косово и Метохију”. Очевидно, медијски посленици су добро уочили да нема суштинске разлике између Апела за одбрану Косова и Метохијe, обзнањеног пред Божић 2018. године, који је потписало 11 епископа Српске Цркве, велики број свештеника, монаха, академика, интелектуалаца и верника, и Поруке Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији, која је већ ушла у историју Српске Цркве. Саборска Порука сведочи да у нашој Цркви постоји јединствен став о Косову и Метохији и да нема никаквих (прижељкиваних и подстицаних) подела, раскола и разлаза по том најважнијем питању нашег народа и државе. Ако ћемо поштено, Порука Светог Архијерејског Сабора од 10. маја је садржински јача од Апела за одбрану Косова и Метохије. Основна порука Апела није ништа друго до основна нит филигрански прецизно формулисане Саборске Поруке о Косову и Метохији. Поред ове сличности у садржају, постоји и више разлика у перцепцији. Прво, најближи сарадници председника Александра Вучића су остали неми после објављивања Саборске Поруке (Марко Ђурић је у Другом дневнику РТС 12. маја углавном поновио Вучићеве речи). Нису, као у случају Апела и Митрополита Амфилохија у божићне хладне дане 2018. године, ударили свом силином на Саборску Поруку (од осталих се, после председника Вучића, у ”Данасу” јавио Вук Драшковић чијој је јефтиној речи једино ”умакао” Господ Исус Христос због тога што је у трећи дан по Распећу васкрсао и посведочио тајну Царства Небескога). Медији блиски власти су или прећутали или маргинализовали Саборску Поруку. Нацији се, после објављивања Саборске Поруке о Косову и Метохији, обратио председник Вучић. И то је за уважавање у односу на ону јануарску хајку! Друго, тон одговора је другачији. Није организована медијска хајка и харанга као у јануару 2018. године. И то је за уважавање! Да не набрајам даље, јер је ово довољно. Пажњу ћу усмерити на садржај одговора председника Вучића о коме је, како је рекао, ”цео дан размишљао” и да ”одговор, какав год смислио, не би био довољно добар”. Неразумевање тајне Косова и Метохије Слажем се са тим ставом председника Вучића. Види се да је размишљао о одговору Цркви и јавности на Саборску Поруку о Косову и Метохији, а још боље се види да његов одговор не само да није довољно добар него да уопште није добар. Да се, којим случајем, не би скретало са теме морам да легитимишем своју позицију и укажем да нисам Вучићев ни лични, ни породични, ни политички, ни национални, ни црквени противник, али јесам, као и многи други, веома забринут за Косово и Метохију и свој народ. Редове које пишем уопште не стављам у функцију, како председник Вучић наводи у свом одговору, ”ударања политичког шамара”. Пишем их као Србин и православни свештеник, који се већ скоро три деценије, на разне начине, упознаје са тајном Косова и Метохије кроз служење у Цркви Христовој. Уочавам да председник Вучић уопште није схватио Саборску Поруку и њен смисао и значај. Покушавам да схватим зашто Вучић не може да разуме, како је погрешно назива, ”декларацију СПЦ о Косову”. На жалост, по свему се види да Вучић не само да није упознао тајну Цркве у овом Светосавском народу него је далеко и од површног, традиционалистичког доживљаја Цркве и вере. Евидентно је да до његовог разума, срца и душе не може да допре тајна Светосавског и Светолазаревског Завета, јер за њега постоји само земаљска хоризонтала. Руку на срце, тешко је ономе ко је рођен и одрастао у комунистичкој држави, без дубљег православног васпитања, живе вере у Васкрсење Христово, поста, молитве и Светог Причешћа, да разуме реч Српске Цркве о Косову и Метохији. Јер, разумом, политиком, идеологијом, партијом и државном функцијом се не може схватити и објаснити вековно и данашње присуство Српске Цркве на Косову и Метохији. Вучић још увек не може да схвати да је на Косову и Метохији већ вековима поражено све што је логично и рационално. И у прошлости, а и у садашњости. Следствено томе, и у будућности. Зато је косовско опредељење за њега ”митологија” и ”слављење изгубљених битака”. Одговор без садржине Ипак, имајући у виду чињеницу да се према Саборској Поруци одредио председник Републике Србије као шеф државе и једини учесник у тзв. спољашњем дијалогу са Хашимом Тачијем уз посредовање Европске уније, треба рећи неколико речи о његовом одговору Цркви и јавности. Прво, Вучић је, како је пренео ”Блиц”, навео да ”у декларацији СПЦ о Косову није видео шта је решење” (непримерено је свођење Саборске Поруке на ”декларацију”, јер декларација у правном и политичком животу означава политички акт законодавног органа). Нико до данас од њега није чуо шта је његово виђење решења косовско-метохијског питања. Пажљиво читам његове изјаве и најаве. Једино уочавам несигурност, хаос и тумарање. Уз то, још увек нисмо добили одговор: зашто је председник Вучић 24. јула 2017. године, кроз обзнану тзв. унутрашњег дијалога, покренуо ”решавање” косовско-метохијског питања у ово недоба? Срби чекају одговор на то питање. Не мислим да је реч о, како неки говоре, псеудомесијанским разлозима. Бојим се да су у питању обавезе које значе – власт! Не бих се сложио са Вучићем да Црква није понудила решење у Саборској Поруци о Косову и Метохији, али уважавам чињеницу да он ”није видео шта је решење”. Ипак, не бих рекао ни да је то у питању, јер је у наредној реченици демантовао себе тврдњом да је ”у ставу СПЦ (видео) само то да треба да останемо у замрзнутом конфликту и чекамо боље време”. Сабор је, на основу вековног искуства Цркве, понудио решење, али је указао и на то шта никако није и шта не може бити решење по питању Косова и Метохије. Израз ”замрзнути конфликт” нигде није употребљен у Саборској Поруци, па се само може говорити о Вучићевој, случајној или намерној, али свакако погрешној интерпретацији Саборске Поруке. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Српска Црква сматра да је питање Косова и Метохије ”српско црквено, национално и државно питање првог реда” и ако указује да се ”просперитет Србије не може градити на дезинтеграцији онога што представља камен темељац њеног идентитета и њене историје и државности”. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква, речима Патријарха Српског, апелује на наше државнике да никада не смеју да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Никако се не може говорити о ”замрзнутом конфликту” ако Црква указује да ће се ”проблем, створен најпре оружаном побуном албанских сепаратиста, а потом окупацијом Покрајине, решити искључиво мирним путем на начелима правде и права” и да је ”мир неопходан услов да би косовско-метохијски Срби могли да живе слободно, без страха за голи живот и да правда за њих истовремено буде и правично решење за тамошње Албанце и за све заједнице које живе на Косову и Метохији”. Вековно искуство Цркве Српска Црква решење види кроз ”очување Косова и Метохије као интегралног дела Србије, по свим међународним стандардима, а уједно у складу са Уставом Србије и са Резолуцијом 1244 Уједињених нација”, али не као ”конфронтацију са светом већ управо афирмацију става да се без основних права и слобода једног народа, његовог идентитета, духовности и културе, не може наћи стабилно дугорочно решење”. Шта у томе није нормално и цивилизовано? Решење је, даље, и кроз указивање на истину ”да се на Косову и Метохији не гради друштво људи једнаких права и слобода него друштво које је у свим аспектима противно основним вредностима на којима почивају демократска друштва”. Није решење, кажу Саборски Оци, у стварању ”етнички чисте албанске државе на овом простору” и то уз ”очигледно кршење људских права Срба уз масовне прогоне после завршетка рата, заустављање процеса повратка прогнаних Срба, спречавање повратка узурпиране имовине и непоштовање правâ Српске Православне Цркве”. То показује и јасно сведочи да се ”положај Цркве и народа не би могао побољшати на неком ”независном Косову”. Како тражити решење путем који су кренули Вучић и његови саговорници из Приштине и Брисела кад се зна да ”садашње косовске власти не поштују ни сопствене законе”, па ни, како Вучић често, а посебно ових дана истиче, ни своје међународно преузете обавезе по тзв. Бриселском споразуму из 2013. године (не помаже, на жалост, ни Вучићево медијско сваљивање кривице за косовско-метохијску рану само на своје претходнике – ”Блиц”, 13. мај 2018.г.). Саборски Оци у свом виђењу решења траже ”неповредивост верских права и слобода српског народа и осталих народа на Косову и Метохији”, а ”та права и слободе су неодељиво повезани са положајем и статусом наших светиња – манастира, цркава, грoбаља, споменика културе”. Има ли решења без тога? Сабор види решење кроз поштовање установљеног међународног правног поретка, као и кроз чињеницу да и неке државе чланице Европске уније, а ни Уједињене нације и ОЕБС не признају нелегалну сецесију и једнострано проглашену ”независност”. Решење се види у општем консенсусу, а не у једностраним насилничким и уцењивачким актима који се намећу Србији. Сабор не види решење ни у ”подели Косова и Метохије између Србије и самопроглашене ”косовске државе”, јер би то било и признање такве творевине, али и преседан да један ”народ у миру, две деценије после оружаног сукоба, даје своје за своје”. Али, сматра да треба поштовати још увек важећу Резолуцију 1244 Савета безбедности Уједињених нација ”која гарантује повратак прогнаникâ и слободу свима, без обзира на порекло”. Није решење у томе да се ”упорним покушајима појединих земаља на Косову и Метохији по сваку цену изгради грађевина на живом блату” и ”црна рупа Европе и преседан који прети дезинтеграцији многих земаља широм Европе и света”. Јасно је указано да ”оно што је створено на безакоњу не доноси мир и перспективу ни самим косовским Албанцима”. Жива реалност Саборске Поруке Зашто је све напред наведено ”нереално у суштини” и зашто то за председника Вучића ”није решење”? По чему за било кога, па и за председника Вучића, став Цркве о Косову и Метохији, изражен кроз Саборску Поруку, може бити ”нова околност и тешка новост”? Шта је ново у Саборској Поруци ако се зна да више од 90% учесника тзв. унутрашњег дијалога о Косову и Метохији (у који СПЦ није званично позвана да учествује), као и највећи број Срба, заступа исти став као и Свети Архијерејски Сабор наше Цркве? Да ли то ишта значи и како то може бити ”ново”? Ко му је дао или давао наду да неће бити те ”нове околности и тешке новости”? Да ли, кроз одговор председника Вучића, долазимо до сазнања да се под ”замрзнутим конфликтом” заправо подразумева све што је против признања тзв. Републике Косово, поделе и признања, ”модела две Немачке”, размене српских територија за српске територије, рационалног задовољења, правно обавезујућег споразума, столице у Уједињеним нацијама, УНЕСКО-у итсл.? Пита се председник Вучић, поводом Саборске Поруке, ”да ли је решење да све негирамо и да будемо против свега”? Шта то Црква негира? Негира окупацију, отимање, уништавање, разарање међународног поретка, правног поретка државе Србије, убијање и прогањање на Косову и Метохији. Да ли, пита Вучић, треба да чекамо неко боље време, па допитује и које време? И, при том, калкулише колико ће нас тада бити – пет или три милиона? Зашто не каже да су и Албанци, данас можда и више него Срби, у веома силазној демографској путањи (нпр. годинама се по београдским медијима објављивао нетачан податак да само у Приштини има преко 700 хиљада Албанаца, а по попису становништва из 2011. године /и поред свих махинација/ пописано је – са свим осталим народима – 198.897 становника. Од тог броја треба одузети оне десетине хиљада Албанаца који су се иселили током претходних година и имати у виду оне који ће се тек селити после тзв. визне либерализације која им се обећава. Зашто не наведе податак да је број становника у Републици Албанији умањен за 1 милион за последњих десет године?). Тачи и Харадинај о томе ни реч не проговарају, али зато Вучић само говори о ”малом броју Срба који ће бити још мањи”. Државнички, нема шта! Нико никада, па ни Архијереји наше Цркве, није рекао да не треба разговарати са приштинским Албанцима, али ти разговори не смеју да буду форма и покриће да се, како је рекла мудра игуманија Анастасија из спаљеног Манастира Девича код Србице, ”учини најгора ствар у историји Српског народа”? Видим да, уз све претходно, председнику Вучићу није јасно што ”сви говоре о Светој Земљи, само нико неће на ту Свету Земљу да иде да живи”. То је поражавајућа ”аргументација”, јер Вучић зна да нису сви Срби живели и не живе на Косову и Метохији као Светој Српској Земљи, али су сви Срби причали о томе шта је за нас Косово, стасавали су на Косовском Завету и борили су се за Косово и Метохију. Његош, рецимо, не само да није живео него никада није био на Косову и Метохију, али је знао и најбоље осетио ту велику тајну. Колико је познато, никад нико од Вучићеве фамилије и родбине није живео, а ни Вучић, нити ико Вучићев не живи нити ће да живи на Косову и Метохији, али Вучић не само да прича о Косову и Метохији него је све силе упрегао да наводно ”реши историјске неспоразуме Срба и Албанаца” и косовско-метохијско питање. Није спорно кад Вучић такве придике дели својим политичким опонентима од којих многи никада нису крочили ногом на Косово и Метохију, али је по свему спорно кад то ради кроз одговор на Саборску Поруку о Косову и Метохији. Непрхиватљивост негативних примера Апсурдно је да у председничкој дворани, на конференцији за медије са гостом из Немачке, Вучић пита београдске новинаре: ”Објасните ми да ли има било ко од вас ко жели да оде да живи у Штимљу или Глоговцу?” Док сам писао овај текст, добио сам поруку од Срба – повратника из Осојана: ”Вучић не спомиње нас који живимо на Косову већ наводи неке средине, попут Глоговца и Штимља, где ни пре рата није било Срба”. А ја, из свог скромног искуства са Косова и Метохије, могу да наведем бројне примере Срба из Србије и Црне Горе, који су током претходних година дошли и без икакве помоћи Србије долазе да живе на Косову и Метохији? Зашто се они не истичу као пример и за пример? Зашто медији о томе ћуте? Можемо ствар и другачије да поставимо, па да питамо: шта су државни органи Србије конкретно урадили да подстакну прогнанике да се врате на Косово и Метохију, па ако не у своје домове, а оно макар у нове куће на северу Косова и Метохије? Зашто држава Србија још увек о томе није направила никакву стратегију или план? Зашто су наши прогнаници са Косова и Метохије у погледу статусних права и докумената грађани другог реда у Србији? Зашто је за Косово и Метохију у извршној власти одређена ”Канцеларија”, а не Министарство или макар Управа као орган државне управе? Бројеви и Косово Шта уопште значе Вучићеви бројеви када је у питању Косово и Метохији? Али, ако уопште има смисла да се помене неки број када се говори о Косову и Метохији, онда морам да наведем податак, који је 1923. године објавио рођени Призренац Петар Костић (професор и ректор Призренске богословије и једна од најзначајнијих личности на Косову у другој половини 19. и прве две деценије 20. века) у тексту о историји Српске православне црквено-школске општине у Призрену. Костић наводи да је после сеобе Срба, која је почела 1689. године, ”бегства нашег патријарха и масе нашег народа” и насилне исламизације Срба у Призрену ”све поремећено и сатрвено било” и да се иселило све ”најкултурније и у сваком погледу најугледније наше грађанство, сем онога што је у ислам прешло”. Судећи по томе, размере српске демографске катастрофе из 1689/1690. године су готово идентичне размерама српске демографске катастрофе од 1999. ди 2004. године. Као пример је навео да је тада ”у Призрену, у току те опште катастрофе, остало само 49 српских породица и то у ”Синан-пашиној мали 14 кућа; у Терзи-мали 10; у Ћур-мали 15 и у Курилу 15”. Као размеру пустоши у тадашњој Призренској Епархије је навео и да је, без обзира на присаједињење Рашке Епархије Призренској, умањен црквени приход за више од 600%, јер није било Срба (П. Костић, Листићи из даље и ближе прошлости, Друштво пријатеља Манастира Светих Архангела код Призрена, Нови Сад-Призрен, 2017.г., стр. 129-130). После бројева и негативних примера, Вучић је навео ужасан и ужасно непримерен цитат Боре Пекића: ”Не љубите земљу предака својих већ земљу по којој ходају ваша деца”. Шта то значи у контексту Косова и Метохије? Да га се одрекнемо? Да га не љубимо? Да се за њега не боримо? Да га предамо или продамо? О чему онда причамо? И да ли би исту поруку, на пример, Хашим Тачи упутио својим сународницима? Зар десетине хиљада преосталих Срба на Косову и Метохији и њихова деца нису и наша деца? Коме припада Епископ г. Теодосије, бројно свештенство и монаштво од стародревне Пећке Патријаршије, Високих Дечана до Светих Архангела у Призрену? Чији су Срби на Косову и Метохији? Испод сваког нивоа комуникације је Вучићево подстицање београдских новинара да питају Патријарха српског г. Иринеја да ли су било која Влада и председник тако и толико помогли Српску Православну Цркву као Владе и државни буџети који се везују за Александра Вучића и Српску напредну странку? Да ли то значи да Српска Православна Црква треба да тргује са Светињама, својим свештенством, монаштвом и верним народом на Косову и Метохији? Да ли нам је Вучић заправо открио да је помоћ коју даје држава – и то наша држава која још увек није у потпуности завршила реституцију и обештећење одузете црквене имовине – заправо у функцији ућуткавања Српске Цркве о Косову и Метохији? Саборска Порука, на срећу, сведочи супротно. Није добро, пре свега за председника Вучића, а кроз њега и за све нас, да он већ скоро годину дана, а у ширем смислу од 19. априла 2013. године и потписивања тзв. Бриселског споразума, држи питање Косова и Метохије у свом џепу. Питање Заједнице српских општина се, након фаталне и катастрофалне демонтаже државних органа и правног поретка Србије на северу Косова и Метохије од тзв. Бриселског споразума до данас, приказује као ”суштинско питање за Србе на Косову и Метохији”, али слободно могу да тврдим да су Срби из Косовског вилајета у Скупштини отоманских Срба 1909. године, после тзв. Младотурске револуције, имали више права од ових која су ”добили” 2013. године у Бриселу са Заједницом српских општина (Шта је, како са правом пита Владика Атананасије Херцеговачки, са Заједницом прогнаних Срба, Заједницом порушених српских манастира и цркава и Заједницом порушених српских гробаља?). Важно је да смо чули да Вучић најављује референдум о Косову и Метохији, односно нешто што никад ниједном Србину-државнику није пало на памет да ради. Косово и Метохија, при здравој памети, не могу ићи на српски референдум. Али, ако се Вучић одважи да га распише онда се поставља питање: за какав статус Косова и Метохије ће се он залагати на евентуалном референдуму? Саборска Порука, као и Меморандум Светог Архијерејског Сабора о Косову и Метохији из 2003. године, у том погледу не остављају простор за било какве манипулације, па чак ни Вучићеве медијске машинерије. Али, знам да ће, ако распише референдум о Косову и Метохији и ако на њему буде заступао став који је супротан историјском, данашњем и будућем, опредељењу Срба, неминовно ући у сукоб не само са јерархијом и верним народом него и са будућим бићем Српског народа, са Божјом и људском правдом. По Светом Александру Невском и свеукупном искуству, не само нашем него свељудском: Бог и истина нису у сили него правди! Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Na vašaru u Senti uhapšen švercer bojnog otrova! Novi Sad, 07.05.2018. – Članovi Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (DZPPS) u nedelju 6. maja 2018. na vašaru u Senti pronašli su švercera Furadana, zabranjenog sredstva za zaštitu bilja. Prema saznanjima dobijenim od meštana osumnjičeni je godinama prodavao zabranjenu i visoko opasnu supstancu na vašarištu u Senti. Tako je bilo i u nedelju 1. aprila kada je osumnjičeni nudio na prodaju tečni otrov, Furadan, a tom prilikom je i fotografisan. DZPPS je ova saznanja poslalo u vidu prijave i dokaznih fotografija 18. aprila i od nadležne fitosanitarne inspektorke iz Subotice dobilo odgovor da je prijava primljena i prosleđena nadležnima u Upravi za zaštitu bilja Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, kao i komunalnoj inspekciji Grada Senta. U odgovoru inspektorke navedeno je da će prve nedelje meseca maja na vašaru u Senti biti izvršen inspekcijski nadzor i preduzete mere iz nadležnosti fitosanitarne inspekcije, a da će od MUP-a Senta biti tražena asistencija u vršenju inspekcijskog nadzora. Poučeni lošim iskustvima u radu inspekcijskih službi, članovi DZPPS posetili su vašar u Senti 6. maja i uverili se da je švercer opasnog otrova prisutan, međutim nijedna od nadležnih službi nije ga kontrolisala niti sprečila da prodaje Furadan. Zabrinuti za bezbednost građana, zaštitari prirode i ptica pozvali su policajce iz Sente da intervenišu. Međutim, oni su, uz saglasnost lokalnog javnog tužioca, napravili službenu belešku i ostavili osumnjičenog da i dalje slobodno prodaje opasni otrov. „Na samo 50 metara od tezge sa bojnih otrovom roditelji su deci kupovali pljeskavice, a u neposrednoj blizini nalazile su se i tezge sa dečjim igračkama i knjigama. Zgroženi smo nemarom i neodgovornošću nadležnih koji je mogao da dovede do katastrofe velikih razmera. Dok smo čekali da se neko pojavi i uhapsi osumjičenog, on je prodao više litara Furadana. Ne smemo ni da pomislimo gde će ovaj otrov da završi“, rezignirano nam svedoči Milica Mišković iz DZPPS, koordinatorka projekta za zaštitu kritično ugroženog orla krstaša u Srbiji „Pannon Eagle“. Uvidevši da će švercer proći nekažnjeno, na facebook stranicu DZPPS postavljena je informacija uz opis događaja i fotografija tezge i otrova iz aprila 2018. Usledio je neočekivan obrt. Objava je prosleđena do sedišta Severnobanatskog upravnog okruga, a nakon toga je usledio poziv načelniku policije u Senti i javnom tužilaštvu koje je ovaj put ispravno odreagovalo i zahtevalo hitno privođenje osumnjičenog. U automobilu koji se nalazio pored tezge pronađeno je ukupno 15 litara opasnog otrova, Furadana. „Količina zaplenjenog Furadana koji se prodavao na vašaru u Senti dovoljna je da ubije oko 15.000 odraslih osoba, kolike su populacije opština poput Ljubovije, Knića, Lajkovca, Čajetine, Merošine, Sečnja i Bača. Smrtonosna doza ovog otrova iznosi svega 15 miligrama po kilogramu telesne mase, što znači da je samo 1 gram Furadana dovoljan da ubije odraslog čoveka telesne mase oko 70 kg“, pojašnjava Milan Ružić iz DZPPS. Promet i upotreba Furadana u Srbiji je zabranjena još 2014. godine, ali to nije dovelo do zaustavljanja daljeg prometa opasne materije i stradanja divljih životinja. Više od 2.000 jedinki zaštićenih ptica otrovano je Furadanom u Srbiji od 2000. godine do danas, uglavnom zbog namernog trovanja šakala, lisica i pasa. U tom periodu od pomenutog otrova stradalo je gotovo 100 orlova belorepana, kao i brojne druge ugrožene ptice. Domaće institucije nemaju adekvatan odgovor za ovaj gorući problem koji se ne tiče samo zaštite prirode, već i javne bezbednosti i zdravlja stanovništva. Zbog učestalih i masovnih trovanja divljih ptica od 2014. godine protiv Republike Srbije vodi se spor u Savetu Evrope i Sekretarijatu Bernske konvencije o zaštiti evropskih divljih vrsta i prirodnih staništa u Strazburu. Aktivna otrovna materija u Furadanu je karbofuran, proizveden u vojnim laboratorijama kao nervni bojni otrov, a izaziva brzu smrt. Zbog izuzetne toksičnosti, ovo sredstvo zabranjeno je u EU, Kanadi i SAD, ali i u Srbiji od maja 2014. godine. Društvo za zaštitu i proučavanje ptica Srbije 021-6318343 sekretar@pticesrbije.rs
  10. ,,Ево и овдје, у овом Светом храму, сабирају се душе жедне и гладне Бога живога, Хљеба живота. Сабирају се непрекидно и сабираће се, ако Бог да, и у будућим временима они који чезну за том Водом живота која отиче у Живот вјечни. А Господ, као што је утишао буру на Капернаумском језеру, и дан данас утишава буре у срцима и умовима људи и буре у овом свијету, које трају без прекида. А они који су Њему најсроднији они Га дочекују и примају, радују му се и иду за Њим носећи крст свој”- рекао је, између осталог, Митрополит Амфилохије, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора
  11. Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски Митрополит Црногорско-приморски Г. Амфилохије служио је у суботу 21. априла Свету архијерејску Литургију у Саборној цркви Светог Спаса у Радовићима у Боки. На почетку Светог Богослужења Митрополит Амфилохије је у чим протојереја рупокроизвео пароха кртољског јереја Александра Брашанца. Звучни запис беседе ,,Ево и овдје, у овом Светом храму, сабирају се душе жедне и гладне Бога живога, Хљеба живота. Сабирају се непрекидно и сабираће се, ако Бог да, и у будућим временима они који чезну за том Водом живота која отиче у Живот вјечни. А Господ, као што је утишао буру на Капернаумском језеру, и дан данас утишава буре у срцима и умовима људи и буре у овом свијету, које трају без прекида. А они који су Њему најсроднији они Га дочекују и примају, радују му се и иду за Њим носећи крст свој”- рекао је, између осталог, Митрополит Амфилохије, након прочитаног зачала из Светог Јеванђеља. Извор: Радио Светигора View full Странице
  12. Протонамесник Милорад Мировић, парох при Светоуспенском храму у Новом Саду одржао је предавање 25. марта 2018. године, у дворани Светосавског дома у Вилову, на тему: "Подвижништво Марије Египћанке као израз службе жена у Цркви". Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа. View full Странице
  13. Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије
  14. Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани Отац Сава (Јањић): Мартовски погром не смије да нас испуњава мржњом већ тежњом да обновимо наш светолазаревски завјет. Наш народ мора да остане на својој косметској земљи као свој на своме АУДИО ЗАПИС РАЗГОВОРА ЗА РАДИО СВЕИГОРУ: https://svetigora.com/wp-content/uploads/2018/03/17.03.2018_O.-SAVA-JANJIC.m4a 00:00 00:00 “Сјећајући се мартовског погрома ми треба да обновимо наш светолазаревски завјет, да останемо овдје као свој на своме. Да се ми не одричемо нашег Косова и Метохије, то је оно што је најважније и на шта 17. март треба да нас подсјећа“- каже Архимандрит Сава (Јањић) Игуман манастира Високо Дечани, један од чувара дечанског и косметског кандила вјере православне. Отац Сава каже да ће они који су одговорни за мартовски погром одговарати, ако не пред судовима овога свијета, онда сигурно пред судом Божјим и пред својом савјешћу. “Они који су то радили, као и они који су то допустили засигурно не могу остати мирни. Плач и туга, поломљени крстови и светиње сигурно ће их увијек опомињати на то шта су овдје направили и шта су допустили да се догоди“- каже отац Сава. Дечански игуман подсјећа да је Приштина данас град без српског становништва, остало је само 35 стараца. У великим градовима јужно од Ибра готово да нема Срба, али охрабрујуће је то да је нашим енклавама, које су биле изловане и сада су то општине, наталитет чак и већи него на просторима централне Србије View full Странице
  15. JESSY

    Опрости нам … као што и ми опраштамо

    Праштање је врлина. И ова врлина, као и све друге, захтијева од човјека жртву. Да жртвује своју гордост и понесеност и призна свој удио у сукобу до кога је дошло. Ова врлина захтијева подвиг од људи, да подреде своју вољу туђој. Да би се, уопште, могло живјети, мора се праштати. Замислимо кућу у којој, кад је једном дошло до свађе – а која је то кућа у којој до свађе никад не долази, и послије те свађе нико ни са ким више не говори: отац не прича са мајком, мајка са дјецом, дјеца не говоре између себе, ни са оцем а ни с мајком. У таквом се положају нађе наша црквена и народна заједница кад јој се дјеца њена узнемире, посвађају се и подигну буку и прашину и о своме се злу забаве. Зато, мислим, стојимо гдје стојимо, видимо се какви јесмо, јер смо нажалост, тих и таквих узнемирења пречесто и превише имали. Знајући с којом лакоћом људи прихватају зло, Господ, на питање апостола Петра о границама праштања, помјера те границе у безконачност. Када се молимо Богу, најчешће му се обраћамо Молитвом Господњом па велимо: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. (Мт. 6, 12) Свако од нас, с тим треба да смо начисто, који било с ким има ишта нерашчишћено, који ма чију мржњу на себи носи, и мржњу према било коме гаји у својој души, изговарајући ријечи ове молитве а не творећи по њима, свјесно покушава да обмане никога другога до Свевидећег и Свезнајућег Господа. Зато Господ од нас тражи да, прије но што се Њему с молитвом обратимо, одемо брату своме или сестри својој и њима се обратимо с молбом за опроштај. „Кад стојите на молитви, вели Господ, праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вама сагрешења ваша.“ (Мт. 11, 25) Тврда је ово наука. Велика је мука праштања и велико јунаштво. Пуно је лакше, у завјетрини своје личне несигурности, хранити своју душу мржњом, оправдавати себе и своје поступке варљивим, и само себи истинитим, разлозима него поћи код тога с ким се има нешто и са њим ствар, поштено и храбро, разјаснити и рашчистити. „Пазите на себе“, (Лк. 17, 3) вели Христос. Не каже: пазите и мотрите на друге. То је драгоцијен савјет свакоме од нас. Свако од нас, прије но што поведе бригу о туђим поступцима, треба да води бригу о својим. Оне који проналазе туђе мане и њих критикују, Златоусти сравњује са мувама, што падају на туђе ране, да их више разједу и затрују. Свако од нас треба да опрости другоме прије но што замисли да би њему други могао и морао опростити. За ово Владика Николај има прикладан примјер: Неки брат би увријеђен од друга свога, но ипак, желећи мира с њим пође к њему да се измири. Али друг му не хтје ни врата отворити, но ружећи га изнутра, отјера га од дома свога. Пожали се брат једном духовнику и овај му рече: Идући другу твоме на мирење, ти си цијелим путем у мислима њега осуђивао а себе правдао. Савјетујем ти, да иако је друг твој згријешио против тебе, ти утврди мисао у себи као да си ти згријешио против њега и тако ћеш се измирити с њиме. „Ако ти сагријеши брат твој, покарај га, (Лк. 17, 3) вели Господ. Не тражи Господ од нас превише и не очекује немогуће. Не жели Он од нас да ми прелазимо преко истине и да газимо по њој. И под претпоставком да смо ми прави и невини, а онај ко нам је згријешио покаје се, опрости му вели Христос. Ништа друго ни треће, кратко и јасно: опрости му. „И ако ти седам пута на дан сагријеши и обрати се теби и рече: Кајем се, опрости му.“ (Лк. 17, 4) Овај Христов захтјев био је претешка храна и за саме апостоле. Не могући то схватити а изгледа ни прихватити, они, просто и искрено, рекоше Господу: „Дометни нам вјере“. (Лк. 17, 5) У овој апостолској искрености налази се одговор на многе наше недоумице. Ако не можемо ово разумом схватити ни вољом прихватити, пођимо другим путем, путем вјере. Знамо да вјера чуда чини. Свети оци савјетују да човјек не дозволи да га залазак сунца затекне у гњеву и неизмирена са неким. Обичне ране, када се охладе, више заболе. Код физичких рана се дешава да их вријеме лијечи, код душевних рана то може да се деси али је обично другачије: што су дуготрајније, све су теже за лијечење. Зато, док се није престало са говором, још док ријеке ријечи међу нама теку, у њима треба ране прати и бољке видати. „Мири се са супарником твојим брзо, док си на путу с њим“, (Мр. 5, 25) наређује нам Господ. Кад нам се путеви разиђу, онда је већ касно. То је сажета порука старозавјетног мудраца који вели: „Ако је гладан ненавидник твој, нахрани га хљеба, и ако је жедан, напој га воде, Јер ћеш живо угљевље згрнути на главу његову, и Господ ће ти платити“. (ПрС, 25, 21-27) „Не враћајте зло за зло ни увреду за увреду, него напротив, благосиљајте, знајући да сте на то позвани да наслиједите благослов.“ (1. Петр. 3, 9) Када ми на зла наших ближњих и даљњих не било додавали своје зло и не бисмо бар превршивали њихову мјеру зла, васељена би пропјевала. Несрећа је наша, општа и појединачна, што ми хоћемо за један зуб да избијемо цијелу вилицу, што ми због једне ријечи на животе насрћемо. „Чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вријеђају и гоне“, (Мт. 4, 44) вели Христос. Ако је ово претежак захтијев, ако за њега треба дометање вјере, онда бар настојмо да у животе спроведемо Христово упутство да све оно што не желимо да нама чине људи, не чинимо ни ми њима. (Мт. 7, 12) Прије света, и прије сваког добра, ако хоћемо да буде пред Господом примљено, учинимо добро једни другима, срећимо се и миримо се. „Ако донесеш дар свој олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се најприје помири са братом твојим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 23, 24) https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3729
  16. Свето јеванђеље је позив на мир и мирења, подстицај на праштање. Кратко и јасно, вели Господ: „Ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески“. (Мт. 6, 14) Разумнима довољно. Мука је што код зависти и мржње, гњева и злобе мало разума остане. И човјек се понаша супротно здравој памети, људи и заједнице, и читави народи, понашају се у корист своје штете. Праштање је врлина. И ова врлина, као и све друге, захтијева од човјека жртву. Да жртвује своју гордост и понесеност и призна свој удио у сукобу до кога је дошло. Ова врлина захтијева подвиг од људи, да подреде своју вољу туђој. Да би се, уопште, могло живјети, мора се праштати. Замислимо кућу у којој, кад је једном дошло до свађе – а која је то кућа у којој до свађе никад не долази, и послије те свађе нико ни са ким више не говори: отац не прича са мајком, мајка са дјецом, дјеца не говоре између себе, ни са оцем а ни с мајком. У таквом се положају нађе наша црквена и народна заједница кад јој се дјеца њена узнемире, посвађају се и подигну буку и прашину и о своме се злу забаве. Зато, мислим, стојимо гдје стојимо, видимо се какви јесмо, јер смо нажалост, тих и таквих узнемирења пречесто и превише имали. Знајући с којом лакоћом људи прихватају зло, Господ, на питање апостола Петра о границама праштања, помјера те границе у безконачност. Када се молимо Богу, најчешће му се обраћамо Молитвом Господњом па велимо: „Опрости нам дугове наше, као што и ми опраштамо дужницима својим“. (Мт. 6, 12) Свако од нас, с тим треба да смо начисто, који било с ким има ишта нерашчишћено, који ма чију мржњу на себи носи, и мржњу према било коме гаји у својој души, изговарајући ријечи ове молитве а не творећи по њима, свјесно покушава да обмане никога другога до Свевидећег и Свезнајућег Господа. Зато Господ од нас тражи да, прије но што се Њему с молитвом обратимо, одемо брату своме или сестри својој и њима се обратимо с молбом за опроштај. „Кад стојите на молитви, вели Господ, праштајте ако шта имате против кога, да и Отац ваш, који је на небесима, опрости вама сагрешења ваша.“ (Мт. 11, 25) Тврда је ово наука. Велика је мука праштања и велико јунаштво. Пуно је лакше, у завјетрини своје личне несигурности, хранити своју душу мржњом, оправдавати себе и своје поступке варљивим, и само себи истинитим, разлозима него поћи код тога с ким се има нешто и са њим ствар, поштено и храбро, разјаснити и рашчистити. „Пазите на себе“, (Лк. 17, 3) вели Христос. Не каже: пазите и мотрите на друге. То је драгоцијен савјет свакоме од нас. Свако од нас, прије но што поведе бригу о туђим поступцима, треба да води бригу о својим. Оне који проналазе туђе мане и њих критикују, Златоусти сравњује са мувама, што падају на туђе ране, да их више разједу и затрују. Свако од нас треба да опрости другоме прије но што замисли да би њему други могао и морао опростити. За ово Владика Николај има прикладан примјер: Неки брат би увријеђен од друга свога, но ипак, желећи мира с њим пође к њему да се измири. Али друг му не хтје ни врата отворити, но ружећи га изнутра, отјера га од дома свога. Пожали се брат једном духовнику и овај му рече: Идући другу твоме на мирење, ти си цијелим путем у мислима њега осуђивао а себе правдао. Савјетујем ти, да иако је друг твој згријешио против тебе, ти утврди мисао у себи као да си ти згријешио против њега и тако ћеш се измирити с њиме. „Ако ти сагријеши брат твој, покарај га, (Лк. 17, 3) вели Господ. Не тражи Господ од нас превише и не очекује немогуће. Не жели Он од нас да ми прелазимо преко истине и да газимо по њој. И под претпоставком да смо ми прави и невини, а онај ко нам је згријешио покаје се, опрости му вели Христос. Ништа друго ни треће, кратко и јасно: опрости му. „И ако ти седам пута на дан сагријеши и обрати се теби и рече: Кајем се, опрости му.“ (Лк. 17, 4) Овај Христов захтјев био је претешка храна и за саме апостоле. Не могући то схватити а изгледа ни прихватити, они, просто и искрено, рекоше Господу: „Дометни нам вјере“. (Лк. 17, 5) У овој апостолској искрености налази се одговор на многе наше недоумице. Ако не можемо ово разумом схватити ни вољом прихватити, пођимо другим путем, путем вјере. Знамо да вјера чуда чини. Свети оци савјетују да човјек не дозволи да га залазак сунца затекне у гњеву и неизмирена са неким. Обичне ране, када се охладе, више заболе. Код физичких рана се дешава да их вријеме лијечи, код душевних рана то може да се деси али је обично другачије: што су дуготрајније, све су теже за лијечење. Зато, док се није престало са говором, још док ријеке ријечи међу нама теку, у њима треба ране прати и бољке видати. „Мири се са супарником твојим брзо, док си на путу с њим“, (Мр. 5, 25) наређује нам Господ. Кад нам се путеви разиђу, онда је већ касно. То је сажета порука старозавјетног мудраца који вели: „Ако је гладан ненавидник твој, нахрани га хљеба, и ако је жедан, напој га воде, Јер ћеш живо угљевље згрнути на главу његову, и Господ ће ти платити“. (ПрС, 25, 21-27) „Не враћајте зло за зло ни увреду за увреду, него напротив, благосиљајте, знајући да сте на то позвани да наслиједите благослов.“ (1. Петр. 3, 9) Када ми на зла наших ближњих и даљњих не било додавали своје зло и не бисмо бар превршивали њихову мјеру зла, васељена би пропјевала. Несрећа је наша, општа и појединачна, што ми хоћемо за један зуб да избијемо цијелу вилицу, што ми због једне ријечи на животе насрћемо. „Чините добро онима који вас мрзе, и молите се за оне који вас вријеђају и гоне“, (Мт. 4, 44) вели Христос. Ако је ово претежак захтијев, ако за њега треба дометање вјере, онда бар настојмо да у животе спроведемо Христово упутство да све оно што не желимо да нама чине људи, не чинимо ни ми њима. (Мт. 7, 12) Прије света, и прије сваког добра, ако хоћемо да буде пред Господом примљено, учинимо добро једни другима, срећимо се и миримо се. „Ако донесеш дар свој олтару, и ондје се опоменеш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред олтаром, и иди те се најприје помири са братом твојим, па онда дођи и принеси дар свој.“ (Мт. 23, 24) https://www.vasilijeprotatomic.com/?p=3729 View full Странице
  17. Алексеј Лосев – Превео: Доситеј Хиландарац Филиокве (Filioque) као основа латинског платонизма (аристотелизма) Питање се, према томе, тиче, узајамног односа Лица Божанства. По општеприхваћеном учењу Отаца на Истоку, Отац рађа Сина, Сам будући нерођен, Син се рађа од Оца, Дух Свети исходи од Оца. Ја сам већ једном расветлио дијалектички смисао те терминологије: прва ипостас – апсолутно једино, једно; друга ипостас – ејдос [είδος], идеја, смисао, реч; рођење – оформљење, раздељивање неразделног јединства у свом другобићу (јер је само оформљење у дијалектици већ уједињење с другобићем); трећа ипостас – формирање ејдоса, смисла, његово творачко и динамичко самопотврђивање; „исхођење“ (εκπόρευσις) је већ пребивање првога једног у другобићу, а не само просто његово извођење у другобиће, и не просто пребивање, него његова одређена форма, а баш: распростирање, неизменљиво и непрекидно, напрегнуто-динамичко стваралаштво и трајање. Разуме се, за хришћанство се та унутартројична дијалектика завршава изван твари и пре ње; и другобиће, о којем се овде говори, јесте само принцип разликовања, иманентно својствене природе Божанства. Имајући у виду те дијалектичке поставке и термине, погледајмо какав би смисао било могуће унети у католичко Filioque. Претпоставимо да су прва два начела истоветна у односу према трећем, да треће исходи и од првог и од другог начела. Према тачном дијалектичком смислу појма исхођења, извором и основом исхођења може бити само оно, што само ниоткуда не происходи, него се показује као првобитна јединица. Ако допустимо да је друго начело такође такав извор, тада то значи једно од троје: или друго начело треба сматрати оригиналним извором трећега и тиме учинити излишним прво, тј. унизити га и признати на такав начин равноправним само друго и треће; или продужити сматрати прво начело оригиналним извором, тј. унизити друго начело и признати равноправност само првог и трећег; или на крају, сматрати и прво и друго равноправним и тиме их оделити од трећег начела, тј. унизити треће начело. Претпоставимо прво. Трећа ипостас исходи из друге. Исходи, распрострањује се, меонизује се, бива – то значи да је нешто што исходи, распрострањује се, меонизује се и бива. С тим „нешто“ и происходи исхођење [εκπόρευσις], и наравно, никаквога другог „нешто“ више не може бити. Ако има било какво друго нешто, тада је оно или пак то само, што исходи и излази из себе, или већ нешто савршено друго, о чему ми не знамо, тј. о чему дијалектика ништа не зна. Последње би разрушило дијалектику, која је можда само строго монистичка и зато дијалектика одбацује ту могућност. Остаје да нешто што исходи из себе самога, јесте јединствено замисливо и нешто стварно. Значи, уколико трећа ипостас исходи из друге, друга је јединствено замислива и стварно „нешто“; она и јесте то нешто, што бива и исходи из себе. Али тада следи да се закључи, да прве ипостаси нема, а има само друга и трећа. Претпоставимо да прве ипостаси нема. То значи да нема надсуштог првојединства. Другим речима, то значи да нема ничега таквог што би у свим деловима целовитог (монолитног) бића било оно само. Али овде је неопходно закључити да сваки одвојени елеменат бића јесте нешто апсолутно, једном заувек, без било каквих изузетака, коначно и чврсто одвојено од другог елемента, неслично њему, неупоредиво с њим. А то значи, да се биће расипа на безбројно мноштво честица и није нешто одређено посебно, тј. није уопште неко „нешто“. Сваки елемент нема такву тачку, у којој би он био с другим елементом бића апсолутно једно, апсолутно истоветан. Он се тако сједињује и поистовећује с другим елементом да се не добија апсолутна истоветност и посебност, него само сједињеност многога, тј. мноштво. А то води у неопходност да се изнова тражи јединство тог мноштва, које се са своје стране не показује апсолутном посебношћу, него као само мноштво. Итд., итд. у бесконачност. Целовито и оформљено биће расипа се у ништа; и показује се немогућим замишљати га ни као јединство, ни као мноштво, ни као просто, ни као сложено. На тај начин, учење о исхођењу треће ипостаси од друге води уништењу прве ипостаси, а заједно с тим ка потпуној незамисливости ни друге, према томе, ни треће ипостаси и још више ка потпуној незамисливости самог исхођења уопште. Али узмимо другу могућност. Могли бисмо се потрудити да се прво начело (принцип) не унизи, него да пробамо да се задовољимо исхођењем при пуној ненарушивости надсуштинског јединства. У самој ствари, ми смо пошли од те ситуације да друга ипостас добија неку нарочиту акцентуацију. ’Εκπορεύσις се може дешавати само с оним, што је само по себи првобитно. Ми смо таквом и сматрали другу ипостас. Али рећи ће нам: ми и нисмо мислили да истакнемо другу ипостас у први план и да унизимо прву ипостас; ми исто мислимо с вама да је неопходно сачувати надсуштинско јединство, и исто сматрамо да се без њега сва Тројица расипа у ништа. Али ако стварно желе да сачувају у нетакнутости прву ипостас, тада шта значи исхођење треће из друге? Исхођење, понављам, по нашем дијалектичком одређењу могуће је само ономе, што јесте само по себи апсолутно. Да ли је друга ипостас сама по себи апсолутна? Не, она изниче само у резултату узајамног дејства „једнога“ и „другога“, другобића. Узмимо груб пример: неко делује у моје име, од мене, извршавајући моју молбу или наређење. Може ли се рећи да сила која од мене исходи у даном случају исходи од мене као од целокупности разних психичких и физичких чињеница и процеса, који постоје само у даном моменту? Ако сам ја потписао наредбу, своју изјаву, своје мишљење – да ли сам се потписао уопште ја као такав или се потписала и сва целокупност тих мојих особина, својстава, испољавања итд., која је била у тренутку потписивања? Када сам се ја потписивао, ја сам био на пример болестан или здрав и др. Говори ли се о томе у мојем потпису? Наравно да не. Да ли сам се потписао ја, који постоји мимо својих променљивих стања и настројења, мада у исто време и онај, који присуствује у свим својим одвојеним изменљивим стањима и настројењима. И ако би се потписао и деловао не онај „уопште ја“, него овај „појединачни ја“, тј. тако и тако оформљени у даном моменту, онда у другом моменту ја савршено не бих био одговоран за свој потпис, јер у сваком новом моменту ја постајем све другачији и другачији, и не личим на претходног. И ако ја одговарам – значи, потписивао се и деловао је онај субјект који се не мења и нема тако и тако оформљени облик (вид), но у свим облицима (видовима) – један и исти. Према томе, ако је исходити могуће само од првоначела и ако нам говоре да то првоначело треба да остане при свим условима савршено неизменљиво и нетакнуто, неуништиво, онда је јасно да се она оформљеност, у коју испољава себе надсуштинско јединство, подчињава овом последњем, улази у њега, само постаје надсуштинско првоједино. Ту је уопште једно од двоје: или трећа ипостас исходи из прве или из друге ипостаси; ако из прве – све је правилно и дијалектика остаје; ако из друге – дијалектика се руши и сва се Тројица расипа у ништа. Када пак говоре да трећа ипостас исходи једновремено и из прве и из друге ипостаси, онда ту треба предложити да се изабере нешто једно, зато што може бити само одређено нешто што исходи и исцрпљује себе у исхођењу. Ако ви нећете да се растанете с првом ипостаси, уништите другу, потчините је првој и растворите је у првој. Разуме се, крах чека дијалектику и у том случају. И ево зашто. Друга ипостас се показује равна првој. То значи да је друга ипостас такође надсуштинска, несазнајна, неразделна и неуобличена. Добијају се две сфере бића: надсуштинско начело – прво и друго, недостижно никаквим умом, никаквим дотицањем и никаквим смислом, и реално постојеће треће начело, раздељиво, схватљиво, сазерцавајуће. Добијају се, значи, само два начела: несазнајно и сазнајно. При том сазнајно никако није повезано с несазнајним; у крајњној мери је неизвесно да ли је оно повезано; и готово је неизвесно како је баш повезано. Шта чини везу треће ипостаси с првом у нормалној дијалектици? Само та средња међу њима ипостас, која је таква прва, да у исто време и чини своје другобиће – супротставља се (противречи). Трећа ипостас, бивајући и појављујући се, мора имати ослонац у томе, што управо постаје и појављује се, ослонац у посебном, постојано стабилном постојећем (суштом). А ако нема те сазерцаване и рашчлањиве раздељености, ако се она ничим не разликује од нераздељивог надсуштог, онда, нема никакве смисаоне везе између прве и треће ипостаси. Прво је још само надсушто, а треће је већ изменљиво; онога баш што је надсушто и изменљиво нема. То значи да је надсушто (натпостојеће) – несазнајно само по себи, а сушто (постојеће) је сазнајно – само по себи. И ако је тако, тада нема ни једнога ни другога: првога – зато што оно нема никаквог смисла и о њему се ништа не може рећи, трећега пак – зато што је измена могућа само тада када има нешто неизменљиво, оформљено, што се мења (у супротном случају мењање је расипање на дискретне [одвојене, раздвојене], савршено туђе један другоме моменте и, према томе, самоуништавање, распршивање у ништа). Лако је приметити да у основи учења о исхођењу лежи антидијалектички, а управо – формално-логички, рационалистички метод мисли. Дијалектика исходи из антиномија и њиховог доследног мирења. Формална пак логика исходи из закона противречности; она оперише смисаоним датостима, апсолутно усамљеним једних од других, само различитим и ни у чему истоветнима. Уместо ејдоса (образа, форми, суштина) формална логика оперише логосима. Као резултат се добија да ако деловање исходи од ствари уопште – значи, оно исходи од датог стања ствари, датог њеног смисаоног hic et nunc [овде и сада]; признати да деловање исходи од дате ствари уопште – значи признати антиномију вечно постојећега и неизменљивога формирања смисла ствари, с једне стране, и њеног начела које се мења, бива – с друге стране, а за формалну логику мешање таквих противречних својстава забрањено је од самога почетка законом противречности. Одрекавши се пак од те основне антиномије, формална логика је принуђена или да пада у плотски позитивизам и емпиризам, признајући само оно што промиче пред очима и не видећи у њему ничега постојаног (уништење прве ипостаси и узајамно сливање прве и треће ипостаси), или пак да пада у агностицизам, признајући да иза видљивог и разложивог постоје некакве „ствари у себи“, несазнајне, неразложиве и уопште неповезане с оним што се конкретно јавља. И позитивизам и агностицизам су учења која су неспојива с нормалном дијалектиком. Она утврђују само тезу или само антитезу антиномије и не знају да је истина у синтези противерчности, да разум захтева протвречности и захтева његово укидање. Тачно је да је првоначело надсушто (натпостојеће) и несазнајно. Али ту дијалектика тврди да је једновремено, апсолутно једновремено оно и сушто (постојеће), то јест и разложиво (рашчлањиво) и сазнајно. И ако се одриче ово последње, као бесмислена се показује и тврдња незамисливости првоначела. Мисао подједнако захтева и незамисливост и замисливост првоначела. Тачно тако савршено правилно тврди позитивизам, да сушто (постојеће) је само оно што нам се тако или иначе конкретно показује, тако или другачије га ми осећамо и сазерцавамо, и да је суштина ствари, ако је и има, невидљива и незамислива. Свеједно, дијалектика то прихвата само као тезу; сам по себи узет, у апстракцији од антитезе, он је савршено лажан и не одражава у себи никакву стварност. Неопходна је такође и антитеза: сушто није само видљиво и замисливо и – надсушто на одређен начин показује себе у суштом. Само дијалектика схвата како је могуће усагласити те тезе и антитезе, и само је она способна да се узвиси над беспомоћношћу и окованошћу такозване формалне логике. Треба казати и више: само дијалектика може да оправда формалну логику, додељујући јој самостално, одељено од себе, али ипак довољно почасно место, да би била и она један од основних философских метода и наука. Без дијалектике је пак бркање и формализовање разума и опустошење, уништење целовитог погледа на свет. На крају, остаје још трећи пут, који је фактички и искоришћен у католичанству, то је пут тумачења прве и треће ипостаси као равноправних и треће као њима потчињене. Овде имамо сједињење агностицизма с позитивизмом. Прва ипостас се претвара у апстрактни знак (појам), друга – у јединствено замисливи ејдос, а трећа – у фактичко „својство“ и „деловање“, у реалну силу и конкретну стварност Бога. Из тога и бива дијалектички схватљиво зашто је католичка философија аристотелизам. Аристотелизам је баш такав платонизам који, будући базиран на емпиријско-фактичној делатности, претвара једно из супстанције у апстрактну акциденцију (случајност), ејдос – у описно-статичку форму, а реалну материјалност (вештаственост) – у праву реалност уопште, мада и зависну од ејдоса. Католичанство, као прелашћено творевином и које је ушло у савез са њом, морало је и у философији да тражи такве путеве који би јој обезбедили агностицизам у односу према првој ипостаси, рационализам у односу према другој и емпиријску фамилијарност у односу према трећој ипостаси. Тако, Filioque представља најосновније, најдубље и најпринципијелније разилажење католичанства с православљем. Баш ту је с највећом принципијелношћу повучена разлика између византијско-московског православља, где је у општехришћанском опиту духовно-личносне индивидуалности у основи у својству првоначела и првоизвора положена суштина, или идеја као таква, и личносно биће руководи се ту својим највишим принципом, идејом, и – римског католичанства, где је у том општем хришћанском опиту положена не просто суштина и идеја, него њена истоветност с материјом и телом, што и јесте ту фактичко првоначело. Ми смо већ говорили да је хришћанство, истакавши нови опит личности, почело да апсолутизује разне моменте из те личносне структуре. Православље се базирало на апофатичкој Суштини, која је равномерно пројављена у трима равночесним ипостасима. Католичанство, одбацујући апсолутну апофатику (која увек захтева енергијски символизам), узело је за основу не просто Суштину, или идеју, у личностом бићу, него – Њену сједињеност с другим, материјалнијим странама личности. Зато се ту апофатизам претворио у агностицизам, а енергијски символизам – у статични формализам. Може се и тако рећи. Многобоштво (и као његов најжешћи израз – платонизам) засновано је на скулптурном схватању бића, а под скулптуром ми разумемо такву синтезу чисте идеје-личности и чисте материјалности, када идеја није изражена апсолутно, него само онолико колико је то нужно за осмишљење тела, и када тело, ствар нису узети сами по себи, него само по мери пројављивања идеје. Отуда – формализовање и опустошење идеје и окамењење материје, ствари, то јест појава прекрасне скулптуре, у којој је све апсолутно духовно претворено у апстрактно, не у изражену и веома удаљену акциденцију, већ максимално реално – баш (у) то прекрасно тело. Католицизам и јесте то многобоштво у хришћанству, многобожачки платонизам у православљу, то јест хришћански аристотелијанизам. Оно што многобожачки платонизам чини с идејом и материјом уопште, то католицизам чини с идејом и материјом у духовно-личносном бићу (јер у духовном и личносном бићу такође постоји своја идеална и своја материјална страна). Тој концепцији се супротставља православље, које није скулптурно, него музикално-словесно; схватајући под тим умну (а не телесну) оваплоћеност апофатичког Бездана, у умној пак (а не у скулптурно-телесној) речи и оваплоћеност те речи у живописном, то јест у иконографском, образу. То је очигледно исто тако, као што би била одвратна у православном храму католичка статуа Христа и светих и како је незамисливо у широко социјалном смислу православље без звука звона, где се апофатизам неисцрпно изливаних енергија Првосуштине и протицање срдачних и умних дубина сједињује с васељенским пространствима космичког преображења и са спољашњим ликовањем софијно-умно спасене твари. Православно учење о Пресветој Тројици исто се разликује од католичког Filioque, као васељенско-ликујуће умно виђење звука звона од стешњено-субјективног торжества универзално-личносног самопотврђивања оргуља, као једноставност и умна наивност византијске куполе од мистичких хирова готике, као умилно виђење лика иконе од нескромног дотицања и визуелног одмеравања (оцењивања) статуе. У књизи „Философия имени“. Москва, 1927, §13. Тај параграф треба да простудира свако ко хоће да се разабере у расуђивању о Filioque које следи. Дијалектику трију ипостаси види у мом раду „Античный космос“, гл. 4–6. О неопходности обједињења апофатизма и символизма види у: „Философия имени“, §14. Извор: Алексеј Лосев – Превео: Доситеј Хиландарац Facebook View full Странице
  18. Право са аеродрома „Никола Тесла“, једини страни новинар акредитован за војну параду на Тргу Ким Ил Сунга преноси поруке, разговоре и утиске које је понео после осам дана проведених у Пјонгјангу. О политичкој и војној моћи, наоружању, спољној политици, специфичностима севернокорејског социјализма, сусретима са „друговима и другарицама“ на положају, али и онима који само кличу, говори новинар Мирослав Лазански.
  19. Одржана Скупштина ПУФ, подршка Ђиласу Отворена скупштина грађанског покрета ПУФ одржана је синоћ у Зрењанину. Овом веома посећеном састанку на коме су донете и важне политичке одлуке присуствовали су и специјални гости – политички аналитичар Ђорђе Вукадиновић, кандидат за градоначелника Београда Драган Ђилас, председник синдиката „Слога“ Жељко Веселиновић и Дража Петровић, уредник дневног листа „Данас“. У неформалној атмосфери једног зрењанинског локала грађани су се упознали са досадашњим активностима, плановима и циљевима овог покрета. Организатори су присутнима пожелели добродошлицу, објаснивши да су се за овакав потез одлучили јер су желели да атмосфера одудара од параполитичког сивила и свакодневнице на коју смо навикли. Одлучено је да покрет добије „Двоглаво председништво“ на челу са саобраћајним инжењером Миланом Пернатом (1976) и дипломираним економистом Миљаном Чичићем (1977), а како су навели – ускоро се креће и са стварањем инфраструктуре покрета и његовим ширењем. Навели су још и то да ће ПУФ у наредних месец дана сконцентрисати на београдске изборе, а потом и на Војводину, али и Републику. Након подсећања и на неке сатиричне урадке, озваничена је подршка Драгану Ђиласу, кандидату за градоначелника Београда, што су присутни поздравили аплаузом. Након тога, окупљенима су се редом обраћали специјални гости, који су редом говорили о актуелној ситуацији и алтернативама, али се сложили како је први услов за промене шире јединство и окупљање око кључних вредности.
  20. Да ли је верник потрошач или пасивни прималац нечега што му свештеник даје? Може ли се поредити хијерархијска структура у Цркви са хијерархијом у државном апарату? Шта значи реални садржај појединих служби у Цркви и какве су то службе? Има ли већих и мањих служби или се може говорити само о различитим степенима служења Богу?      На ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, уредник Информативне службе Епархије бачке. Емисија је емитована 25. јануара 2018. године.    Извор: Радио Беседа
  21. „А о духовним даровима, браћо, нећу да не знате. Различни су дарови, али је Дух исти. И различне су службе, али је Господ исти. Но свакоме се даје пројава Духа на корист. Јер једноме се даје кроз Духа реч мудрости; А другоме чињење чудеса, а другоме пророштво, а другоме разликовање духова, а другоме различни језици, а другоме тумачење језика. А све ово чини један и исти Дух, делећи свакоме понаособ како хоће.„ Из Посланице апостола Павла Коринћанима. Да ли је верник потрошач или пасивни прималац нечега што му свештеник даје? Може ли се поредити хијерархијска структура у Цркви са хијерархијом у државном апарату? Шта значи реални садржај појединих служби у Цркви и какве су то службе? Има ли већих и мањих служби или се може говорити само о различитим степенима служења Богу? На ова и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, уредник Информативне службе Епархије бачке. Емисија је емитована 25. јануара 2018. године. Извор: Радио Беседа View full Странице
  22. Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника?   Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе.   Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић?   Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша.   Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника?   Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина.   Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији.   Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић.   Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске?   То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена.   Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду?   Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају.   Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду?   Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера.   Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије.   Глас Српске, Љиљана Алексић     Извор: Српска Православна Црква  
×