Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'као'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Поводом прве годишњице од упокојења блажене успомене патријарха српског Иринеја (1930-2020), у суботу 20. новембра 2021. године, када савршавамо молитвени спомен на света 33. мученика пострадала у Метилини и Преподобног Лазара Галисијског, Његова Светост Патријарх српски Г Порфирије служио је свету архијерејску Литургију у крипти храма Светог Саве на Врачару. Предстојатељу Српске Цркве саслуживали су њихова преосвештенства епископи врањски Пахомије и нишки Арсеније, у молитвеном присуству преосвећене господе епископа аустријско-швајцарског Андреја, ваљевског Исихија, ремезијанског Стефана, топличког Јеротеја, хвостанског Јустина и марчанског Саве. Поред многобројног верног народа и чланова породице блаженопочившег Патријарха Иринеја светој Литургији молитвено су присуствовали господин Никола Селаковић, министар спољних послова у Влади Републике Србије и Господин Владимир Рогановић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама. Лепоти евхаристијског сабрања допринело је милозвучно појање мешовитих хорова храма Светог Саве под уметничким руводством Катарине Станковић. После заамвоне молитве, Патријарх Порфирије је служио годишњи парастос свом претходнику на Светосавском трону, блаженопочившем Патријарху Иринеју. Након литургијског отпуста, Патријарх Порфирије је поучио сабране надахнутом беседом чинећи осврт на лик и благословено дело блаженопочившег Патријарха Иринеја, који је мудро и ревносно водио лађу Српске Цркве од јануара 2010. до новембра 2020. године. Помолили смо се за покој душе Патријарха Иринеја који је први поглавар чији су земни остаци положени у крипту храма Светога Саве, рекао је Патријарх Порфирије и наставио: Оно што је Свети Сава утемељио преносило се преко свих патријараха, па све до Патријарха Иринеја. У његовом делу све је било јединствено, један човек, један народ, једна Црква, која тај народ уобличава у словесни народ, нагласио је Његова Светост. Патријарх Иринеј је једно био са народом, као што је једно био са Христом, закључио је Патријарх Порфирије говорећи о свом претходнику на Светосавском трону, и додао: Када говоримо о Патријарху Иринеју у његовој личности постају најјасније Спаситељеве речи "По томе ће познати да сте ученици моји, ако будете имали љубави међу собом" (Јн. 13. 35). Молитве за покој душе 45. поглавара Српске Православне Цркве настављене су и на месту његовог погреба, служењем малог помена. ВЕЧАН ТИ СПОМЕН, ДОСТОЈНИ БЛАЖЕНСТВА И ВЕЧНОГ СПОМЕНА, СВЈАТЈЕЈШИ ВЛАДИКО И ОЧЕ НАШ ИРИНЕЈЕ! Извор: Телевизија Храм
  2. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 7. новембра 2021. године светом архијерејском Литургијом у топчидерском храму Светих апостола Петра и Павла. Саслуживали су Преосвећена Господа Епископи далматински Никодим и топлички Јеротеј. Након великог входа, патријарх Порфирије је рукоположио чтеца Србољуба Остојића у чин ђакона. Повезана вест: Патријарх Порфирије поделио радост поводом рукоположења ђакона Србољуба Остојића Тумачећи прочитани део светог Јеванђеља патријарх Порфирије је поучио свештенство и верни народ о смислу чуда описаног у Јеванђељу по Луки: „Наин значи лепота и живот. То је било место свежине, место у које су долазили на неку врсту одмора и предаха људи из Назарета. И ево, у том месту живота, у том месту лепоте и свежине, видимо једну драматичну слику, видимо контраст. С једне стране тужна поворка иде да сахрани дете удовице, која је већ чињеницом да је удовица већ прошла претходно кроз тугу, кроз жалост због тога што јој је муж умро. И ево сада, онај син који јој је био утеха и по свој прилици нека врста наде за будући живот и он је умро. У том дакле месту, које се зове Наин, место живота, у месту лепоте и свежине, без обзира што је оно спољашње тако саткано, реалност људска јесте реалност смрти, реалност пролазности, реалност туге, бола и уздисања. Са друге, пак, стране, видимо Господа који у својој пратњи има своје ученике, апостоле, и који је извор живота, који сведочи и проповеда живот и то не само биолошки живот који има свој почетак и крај, не само живот који је искуство пролазног света, него проповеда, сведочи и дарује живот вечни“. „Апостол и јевађелист Лука је хтео да покаже историјску димензију живота Господа Исуса Христа, да покаже да Син Божји, наша вера у њега, није напросто нека апстрактна теорија, идеја, идеологија, философија, а и да јесте најбоља могућа, она би била само једна од постојећих људских творевина, једна од философија и наука антропоцентричних, наука по човеку. Апостол и јеванђелист Лука хоће да покаже да ништа није из живота Христовог фикција и да не постоји оно што наш чека тамо негде у другом будућем веку и свету, а да није доступно нама људима као предокус, али истинска и права реалност, реалност не само о којој можемо само да мислимо, него реалност у којој и можемо и морамо и позвани смо да учествујемо“, појаснио је патријарх Порфирије разлог зашто је апостол Лука придао важност приказивању историјских чињеница које је Господ Христос чинио. „Овај догађај, у којем Господ, буди из сна, називајући смрт сном и на другим местима у Јевнађељу, хоће да покаже да без обзира на то у ком месту жививо, да ли је то место свежина и да ли се то место назива место живота, сами себе, по себи, људским својим силама. ми смо само тужна поворка која испраћа из овога света једнога по једнога“, истакао је Патријарх наглашавајући: „Са друге стране - љубав Божја, са друге стране - Сам Бог који јесте љубав, Он је дошао и остао са нама и међу нама као Извор живота, као Носилац живота, као Дародавац живота. Пре свега силом своје љубави, Он побеђује смрт. Побеђује смрт не само као биолошку чињеницу и не само као последицу греха отуђења човека од Бога, његове аутономизације, помисли да може без Бога која га је одвела у смрти. Господ побеђује смрт не само као резултат греха, него побеђује смрт као пролазност, као стварност, чини од онога што је створено капацитетом који може да учествује у нествореном и да тако постане парадоксално, надумно, надлогично, бескрајан. Чини од човека, који има свој почетак и самим тим по својој природи да може бити бесконачан и ка напред и ка назад, и ка почетку и ка крају. Чини човека да све оно што је њему логично, што је рационално, што је самим тим ограничено постане надлогично, надумно и самим тим неограничено“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  3. Епископ новосадски бачки др Иринеј: „Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј служио је на празник Преподобне матере Параскеве, у среду, 14/27. октобра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог апостола и јеванђелиста Марка у Кули, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности преподобне матере Параскеве и нагласио: „Већ сâмо њено име означава дан уочи суботе. У Старом Завету то је био дан када су се вршиле припреме за дан мировања – за суботу, коју је јеврејски народ тада, по заповести Божјој, празновао. Тај дан, баш због тога свога радног карактера уочи дана мировања, називан је припремом. Као што је живот преподобне Параскеве био непрекидно спремање за сусрет са Живим Господом, за вечни живот, тако и свака хришћанска душа треба да свој живот схвата као припрему за сусрет са Живим Господом и да непрекидно иде путем покајања, који почиње светом Тајном крштења.ˮ После свете Литургије, Преосвећени епископи Иринеј и Дамаскин су извршили чин освећења новоизливеног звона за параклис посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице, који се налази у кулском атару. Честитајући празник, Епископ бачки Иринеј је захвалио присутним гостима, представницима Римокатоличке Цркве, представницима Општине Кула, као и приложницима звона. Трудом и љубављу власника фирме „Аресˮ из Куле, изливено је ново звоно у ливници „Кременовићˮ. Звоно су храму даривале породице Владимира Криваћевића, Немања Ћопића и Душана Дамјановића. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, у препуном храму Свете Тројице у Гроцкој 17. октобра 2021. године одржана је свечана академија посвећена једном од највећих умова из рода српског, Николи Тесли. Цео пројекат је изведен уз помоћ и суфинансирање Министарства правде – Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама. Академија је започела наступом дечјег хора „Деца неба” при храму Свете Тројице у Гроцкој, затим је наступио хор Основне музичке школе „Невена Поповић” из Гроцке. Централни део академије било је предавање свештеника Оливера Суботића на тему Тесла као спона између Србије и Америке. Наступи хора манастира Богородице Тројеручице под Авалом и мешовитог хора при храму Свете Тројице у Гроцкој су увеличали несвакидашње сабрање. Деца која похађају веронауку у Гроцкој на панелима су изложила своје ликовне радове на тему „Иконе светитеља – наша крсна слава”, док су деца која похађају верско-кулинарску секцију при Основној школи у Бегаљици изложили своје радове (славске колаче, просфоре, разне ђаконије). У Спомен соби, у порти храма, Музеј Николе Тесле из Београда је изложио неколико експоната, тако да су присутни могли чути по којим принципима делују Теслина плазма кугла, Теслин трансформатор... На крају је старешина храма свештеник Александар Митровић поздравио све присутне и захваллио свим учесницима и онима који су помогли да се реализује академија. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. Основна тема хришћанске антропологије јесте стварање човјека по образу Божијем. Иако се, по ријечима о. Софронија Сахарова, у историјској стварности чешће сусрећемо са ”карикатуром” Божанског образа, сваки човјек је призван да достигне до осјећања свог сродства са Богом. Задатак хришћана је да непрекидно свједоче истину о човјековом призвању и о циљу његовог постојања као двига ка благодатном обожењу. Нарочито је то потребно данас, када разни идеолошки пројекти, у својој сржи антихришћански и антихуманистички, ударају у саме темеље Богом установљеног поретка. Главна особина савремене технолошке револуције није побољшање човјекове животне средине и олакшавање рада и живота, како се то најчешће говори, већ је она превасходно усмјерена на трансформацију човјекове свијести па и саме природе, што се узима као прелазак у нову фазу еволуције човјека и људског друштва. Ради се, заправо, о промјени појма људске личности те измјени социјалне и културне средине, а све са циљем да се у потпуности наметне трансхуманистички поглед на свијет. Трансхуманизам као културно-интелектуални правац настао је осамдесетих година прошлог вијека у Калифорнији. Један од идејних вођа покрета био је футуролог Ф. М. Есфендиари, који је надахнут ничеовским схватањем човјека као једне еволуционе форме на путу од мајмуна ка натчовјеку, дефинисао трансхуманисту као прелазног човјека који еволуира у постчовјека. Посебно мјесто у друштву трансхуманиста заузимају тзв. транстџендеристи, чији су главни циљеви: превладавање биолошких ограничења, родног диморфизма, одбацивање полова и потпуни прелазак на вјештачку оплодњу. Они су донијели и декларацију којом бране морално право оних који желе да помоћу напредних технологија достигну развој личности ”с оне стране” наших садашњих биолошких одређења и ограничења. Потпуно релативизујући начела биоетике у складу са својим потребама, те одбацујући сваке етичке препреке које би браниле мијешање у природни и Богомдани поредак, трансџендеристи себе профилишу као изразито богоборачки и антихришћански покрет који устаје против човјека као створења и ”иконе” Божије. Афирмишући најприје један социјални конструкт – род, и одвојивши га од билошких одредница, тј. пола, трансџендеристи су потом припрадност роду и сексуалној орјентацији подигли на ниво људских права. Тако је створена тзв. сексуална мањина а и отворен широк простор за њихово дјеловање. Примјера дрског наметања трансродне идеологије има много и све су чешћи. Тако је нпр. професор на Харварду, Керол Рувен недавно постала мета жестоке критике за трансфобију због тога што је јавно рекла да постоје само два пола – женски и мушки, а што је одређено тиме какве репродуктивне ћелије производимо. Директор за различитости и инклузију на Харварду, Лора Симоне Луис, назвала је ову изјаву штетном и трансфобичном, наводећи да нису само жене те које могу да остану у другом стању, већ то могу и трансџендери, интерсексуални и полно неконформни мушкарци. Још бизарнији је поступак шкотске владе која је свим школама у земљи доставила LGBTQ+ инклузивно упутство према којем ће дјеца стара четири године и више моћи сама, без сагласности родитеља, да бирају пол. Упутство обавезује учитеље и наставнике да не питају директно дјецу да ли желе да им се обраћају као дјечаку или дјевојчици већ да их умјесто тога питају за њихово име и замјеницу којом желе да им се обраћају. Такође, школе су обавезне да уведу уџбенике у којима су представљене трансродне особе и да размотре увођење полно неутралних униформи. У питању је, дакле, изопачење људске сексуалности које се испољава кроз болесно осјећање припадности супротном полу и покушај промјене пола који је Творац подарио човјеку. Та врста ”побуне” против Творца доводи до разарујућих посљедица по даљи развој личности и људског друштва. Другим ријечима, ми живимо у времену када се ради на стварању једног новог стандардизованог модела човјечанства по којем све оно што носимо као културно наслијеђе и духовну баштину постаје неважно. Обезврјеђивањем, занемаривањем и изопачавањем оних својстава која, сагласно хришћанској антропологији, чине човјека иконом Божијом, долази до деградирања човјека на дводимензионално биће и статистичку једницу те се све оно што представља здрави израз човјековог духа укида, цензурише и упрошћава. Као одговор, Црква износи библијску истину и опис стварања човјека: И створи Бог човјека, по образу Божијем створи га, мушко и женско створи их (1. Мојс. 1, 27). Међусобно допуњавање ова два стиха значи да је Бог, знајући да ће човјек отпасти од првобитног циља, створио мушко и женско, тј. раздвојио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Диоба човјека на полове је, дакле, од самог почетка била у Божијем плану стварања, као дар и израз Његовог човјекољубља. То не значи да је Адам у почетку био хермафродит па је касније раздијељен на ”мушко” и ”женско”, него Бог због потребе заједнице ствара Адаму ”друга” – ”жену”, као помоћника и сарадника на заједничком путу уподобљавања Творцу. Стварање Еве од ребра Адамовог значи у ствари узимање Еве од Адама. Из тога постаје јасно да је женска природа већ била у Адаму, али не и пол. У њему није било одвајања мушких и женских физиолошких особина, као у мушкарцу и жени. Тек одвајањем мушке и женске природе у Адаму, њиховом диобом на два лица, постало је могуће дати назив – муж и жена. Након примљеног благослова Божијег: рађајте се и множите се, појављују се код човјека родни (полни) органи и процеси као и код животињског свијета. Према томе, библијски израз ”мушко и женско” означава два људска бића различитог пола која у себи носе ”лик” Божији као највећи дар који их повезује у вјечну и нераскидиву заједницу. Разликовањем полова дошло је до повезаности онога што је ”по лику” са ”љубавном силом” човјека без чега би чињеница односа и љубави била ограничена на ниво психолошког општења. Тако љубав постаје двиг, жртва и претпоставка живота због чега свако присилно одвајање ”мушког” и ”женског” доводи у питање опстанак свијета и човјечанства онаквог каквим га је Бог створио. Тачно је да Црква, кроз уста Апостола Павла свједочи да у Христу нема више мушког ни женског (Гал. 3,28), јер је у Њему остварено такво јединство да су сви – један човјек. Другим ријечима, у Цркви Христовој не постоји разликовање људи на полове у смислу да је један пол већи и значајнији од другог. У тајни Крштења, као ”новом рођењу” водом и Духом превазилази се раздвојеност на полове, не постоји више ”мушко” и ”женско” него постоји ”нова твар”. То, међутим, не бива људским напорима и технолошким ”ослобођењем” него кроз светотајински доживљај и учешће у животу нове твари. Полност као фаза у развоју људске заједнице у историји превазилази се потпуно тек у будућем вијеку што нарочито бива јасно приликом вршења тајне брака, када нововјенчане и њихово потомство Црква види и препознаје као прослављене чланове Царства Божијег. У тајни хришћанксог брака у првом плану је доживљај славе и стварности долазећег Царства, а потом и благослов биолошког постојања и односа. То је главни разлог забране вјенчања у Свијетлој седмици, с обзиром да је то период наглашене радости Васкрсења и будућег вијека, у којем се више неће женити ни удавати (Мт. 22,30). Само на овај начин, у свјетлу црквеног учења о човјеку и његовој природи, као и у хришћанском доживљају светотајинства брака, могуће је правилно разумјети тајну полности. Дакле, превладавање полова о којем је ријеч не значи просто ”трансродно” редуковање и деградирање човјека на ”ослобођено” биће без ”рода и броја” већ значи остваривање јединства и цјеловитости свих и свега у Христу. Извор: https://mitropolija.com/2021/08/24/covjek-kao-ikona-bozija-i-ideologija-transrodnosti/
  6. „Када би нам духовни вид био чист, на Литургији бисмо видели једни друге као што су апостоли видели Христа на Тавору. Видели бисмо да смо у светлости“, казао је владика Јеротеј у Загребу. У четвртак, 6/19. августа, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ топлички Јеротеј служио је Божанствену Литургију у Саборној цркви у Загребу, која прославља храмовну славу. Саслуживали су му изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава, са свештенством Саборног храма. На Литургији је појао хор под руководством Иване Србљан. Владика је у бесједи коју је изговорио по прочитаном Јеванђељу (Мт. 17, 1-9) рекао да је, приликом преображења Господњег на Тавору, божанска природа Господа Христа просијала из Његовог људског тијела, а да су нетварне божанске енергије прожеле и обухватиле тројицу присутних апостола. Казао је да је ријеч не само о догађају преображења Христовог, већ и богојављења, јер су се истовремено јавили Отац, Син и Свети Дух. Рекао је и да је ријеч о догађају Цркве јер ”овде, осим Господа Христа који се преобразио, видимо и представнике Старог Завета – светог пророка Мојсија као представника Закона Божијег који је Бог дао Јеврејском народу на Синају и светог пророка Илију, као представника свих пророка и пророчке објаве Господње која је била упућена како Јеврејима тако и читавом свету. Ту су били и свети апостоли Петар, Јаков и Јован, као представници новозаветне Цркве”. Епископ Јеротеј је казао да се Господ преобразио да би показао људима смисао њиховог постојања – обожење и додао да је управо то Бог намјенио људима још приликом стварања свијета и првих људи. ”Господ је, проповедајући своје јеванђеље током живота на земљи, пројављивао божанску природу која је била сједињена са људском. То се видело кроз многа чуда која је чинио, кроз власт коју је имао над духовима, и, пре свега, кроз бескрајно смирење и бескрајну љубав коју је поседовао. Зато се пред светим апостолима Петром, Јаковом и Јованом преобразио на гори Тавор, да би показао својим ученицима који је њихов крајњи смисао”, рекао је епископ Јеротеј и казао да је човјек створен ”да буде бог, да буде такав какав је Христос, да му лице сија као сунце и да буде сав светлост”. ”На свакој Литургији се дешава тајна преображења. Када се моли читава заједница испред које стоји свештеник она призива да сиђе Свети Дух не само на Дарове који се приносе – хлеб и вино, него и на нас и на све оно што носимо са собом. Силази Дух Свети и освећује све наше трудове, исцељује све наше муке и болести. И ми, када би нам духовни вид био чист, могли бисмо једни друге на Светој Литургији да видимо као што су апостоли видели Христа на гори Тавор. Видели бисмо да смо сви у светлости. Сваки од нас је Христос и сви заједно смо Христос” казао је владика. Пред завршетак Свете Литургије епископ Јеротеј је благословио грожђе и славске дарове, кољиво и колач, а по отпусту је свештенству и сабраном народу пренио благослове и поздраве Његове Светости Патријарха Порфирија и честитао храмовну славу. Славско послужење за сав народ је ове године, због епидемијских прописа, припремљено у дворишту Црквене општине Загреб. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  7. Близанци службене истине или - зашто „Инцков закон“ мора бити опозван! | Судбина дејтонске БиХ и Република Српска WWW.NSPM.RS Расправа о слободи мишљења и изражавања, о њеној појединачној важности – за потпуни развој личности, и комунитарној – за демократски политички систем, може...
  8. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Исихије, први пут откако је постао ваљевски архијереј, служио је у Пету недељу по Духовима, а на празник Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, Свету Архијерејску Литургију у Храму Вазнесења Господњег у Осечини. У молитвеном присуству верника, уз појање певнице, Епископу је саслуживало братство светиње, затим протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, умировљени прота Миломир Ћосић, као и ђакони Јован Новитовић и Момчило Димитријевић из Ваљева. Тумачећи јеванђељску причу о исцељењу двојице бесомучника и пропасти свиња, Епископ је подвукао да с једне стране постоје људи који су запоседнути злим силама, али имају покајања у себи, док са друге стране има људи који су на први поглед исправни и живе по правилима Божјим, али мимо њих пролази Господ, они Га не примају, него Га терају од себе. Описујући бесомучнике који су страшно изгледали и од којих су сви зазирали, Епископ Исихије је нагласио да је сваки човек под утицајем нечастивог, те да нико није ослобођен од власти демона. Зато је потребно да се човек истински покаје, да уочи свој грех, затражи опроштај, као што су учинили бесомучници који су потрчали ка Господу. „Иако је лик Божји потамнео у њима, они су се покајали и похрлили ка Господу“, додао је Преосвећени. „Овде смо имали двојицу (бесомучника) у којима је било хиљаду бесова, али они су одолели тим страшним нечистим силама и успели су да потрче ка Господу и да траже од њега исцељење. Са друге стране, имамо хиљаде људи из Гергесине и довољна су два демона за све њих. Живели су у поретку, али ти демони су их у том самозадовољству одвраћали од Бога и онемогућавали их да духовно напредују, да се очишћују и да се приближавају Богу. И зато не смемо никад бити самозадовољни“, нагласио је Владика, додајући да се то посебно односи на људе који иду редовно у Цркву, посте, исповедају се и причешћују. „Нећемо као Гергесинци да живимо него треба да имамо истинско покајање и да се молимо Богу“, рекао је Преосвећени који је сабране вернике подсетио и на спомен Чудотворне Иконе Богородице Тројеручице, највеће светиње коју наш народ има и која је на чудесан начин доспела код нас. На крају литургијског сабрања, чији су део били и представници локалне самоуправе, Епископ Исихије је рекао да је радостан што је служио Литургију у Осечини, а затим је приређена и трпеза љубави. Извор: Епархија ваљевска
  9. Оно што у потпуности оповргава њихове тврдње јесте то што ни у Латинској Цркви, на коју се они, тобоже, позивају, после речи Господњих не изостају молитве за освећење Дарова. Превидели су то зато што они не упућују молитве одмах после речи Господњих и зато што не траже изричито освећење Дарова и њихово претварање у Тело Господње, него користе друге изразе који ка истоме воде и исти смисао имају. 2. Која је то молитва? Заповеди да уздигнути буду ови Дарови руком анђелском на Твој наднебесни Жртвеник. Нека нам кажу, дакле, шта значе речи: да уздигнути буду ови Дарови! Молим ли се овим речима за просторно премештање Дарова са земље и доњих простора на небо, или за промену њихове вредности – од онога што је ниже ка ономе што је узвишеније? Ако је реч о овоме првом, каква нам је корист од такве молитве која тражи да буду узети од нас свети Дарови за које се молимо и верујемода су са нама онако како је Христос са нама „у све дане до свршетка века“! Ако знају да је то Тело Христово, како онда не верују да је оно истовремено и са нама, и да је изнад небеса, и да седи са десне стране Оца, на начин који је само Њему познат? Како би нешто што још није постало наднебесно, могло бити наднебесно Тело Христово? И како ће руком анђелском бити уздигнуто оно што је изнад сваког началства и власти и силе, и што је изнад сваког имена? 4. Ако се, опет, моле за некакву промену вредности набоље, не знам како ће избећи крајњу хулу, јер знају да је то Тело Христово, па ипак верују да ће доспети до нечег бољег и светијег? 5. Отуда је јасно да они знају да су то хлеб и вино који још увек нису примили освећење. Због тога се моле за њих имајући на уму да је Даровима још увек потребна молитва, и моле се да ови буду уздигнути јер се још увек налазе доле и нису жртвовани, те помињу Жртвеник како би овибили положени на њега и принесени на жртву. За то је потребна и рука анђела, јер друго свештенство, ово човечанско, како вели божански Дионисије, не може без помоћи првога, анђелскога свештенства. 6. Ова молитва нема за циљ ништа друго до претварање Дарова у Тело и Крв Господњу. Јер, зацело, не треба мислити да је Жртвеник, на коме треба принети жртву, некакво место на небу које је посвећено Богу. Тако се не бисмо умногоме разликовали од оних који су говорили да је у Јерусалиму или на Самаријској гори место где треба да се клањају Богу. Али, пошто је, по блаженом Павлу, „један Бог, један и посредник између Бога и људи, Исус Христос“, само је Спаситељ Тај Који нам је у свему истински посредник и Који нам доноси освећење. Кроз шта то Он посредује и освећује? То је свештеник, свети Принос, Жртвеник… Јер, и Жртвеник, према речима Господњим, освећује жртву: „Жртвеник, који дар освећује“. 7. Према томе, пошто је само Христос Тај Који освећује, само Он може бити Свештеник и жртвени Принос и Жртвеник. Да Христос заиста јесте Свештеник и жртвени Принос, Сам је то рекао: „Ја посвећујем себе за њих“. А да је Он и Жртвеник, о томе сведочи преблажени Дионисије: „Исус, богоначално посвећење божанских духова, јесте наш пребожанствени Жртвеник, којему, сагласно са речима Писма, приступамо и посвећујемо се, и на тајанствен начин предајемо као жртва паљеница. Осмотримо својим натприродним очима тај пребожанствени Жртвеник“. 8. Свештеник се, дакле, моли да свети Дарови буду узнесени на тај наднебесни Жртвеник, што значи да буду освећени, те да буду претворени у само наднебесно Тело Господње а да притом не мењају своје место нити да са земље пређу на небо, јер видимо да су они и после молитве пред нама као што су били и пре ње. Пошто Жртвеник освећује Дарове који су на њега положени, молити се за њихово освећење исто је што и положити их на Жртвеник. 9. Какво је то освећење којим Жртвеник освећује? То је освећење принесених Дарова;оно којим је Сам Свештеник (= Христос) осветио Себе тиме што је принео Себе Богу на жртву. 10. Но, пошто је Он Сам и Свештеник, и Жртвеник, и жртвени Принос, то је као да су они свети Дарови освећени од стране онога Свештеника, да су претворени у онај жртвени Принос и да су положени на онај наднебесни Жртвеник. Због тога, ако си молитвено заискао једно од ово троје, заискао си све и добио си оно што иштеш, односно принео си жртву. 11. Гледајући на Христа као на жртвени Принос, ваши свештеници се моле да свети Дарови дођу на оно место, односно на наднебесни Жртвеник, молећи се другачијим речима и појмовима за оно исто за шта се и ми молимо. Због тога наши свештеници, пошто се помоле да се свети Дарови претворе у божанско Тело и Крв, кад помињу наднебесни Жртвеник, не ишту у молитви да Дарови на њега буду узнесени, него пошто су они тамо већ узнесени и примљени, моле се Богу да нам као уздарје пошаље благодат и дар Светога Духа. За принесене и освећене часне Дарове, каже свештеник, Господу се помолимо. Да се освете? Свакако да не, јер су већ освећени, него да буду нама на освећење; да Бог, осветивши Дарове, кроз њих освети и нас. 12. Очито је, дакле, да омаловажавање молитве за освећење Дарова, која се упућује после речи Господњих, није став Латинске цркве у целини, већ само појединаца, и то малобројних и склоних новотаријама, који су јој и по другим питањима наносили штету; то су људи који ништа друго не ишчекују „него да што год ново говоре“. Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"
  10. За откриће ове биљке можемо захвалити једном етиопијском пастиру који је приметио да су његове козе живахније када брсте зимзелени жбун ове биљке. Иако њен латински назив, Coffea arabica указује на то да је кафа арапског порекла, заправо није. Кафа расте у Етиопији, у oбласти Кафа, по којој је и добила назив. Етиопљани имају обичај да кажу за кафу да је она њихов хлеб. Кафа се сматра арапском јер се од њих сазнало за ову биљку. Арапи су од Етиопљана преузели начин узгајања кафе и производњу и дуго су чували ту тајну, забрањујући извоз. Двојица Сиријаца су 1555. године кафу донели у Цариград и од тад почиње и отварање првих кафеџиница. Прву продавницу кафе у Бечу отворио је управо Србин 1683. године. Београд је своју прву кафану добио пре свих метропола, од којих је и најпознатија и једна од најстаријих, кафана „?“. Због једне врсте гљивица која је нападала Coffeu arabicu, почело се са узгајањем других, отпорнијих врста као што су Coffea canephora, Coffea liberica али ипак је arabica дала најквалитетнија зрна кафе. Кафа биљка расте као жбун или као ниско дрвеће. Обично расте од 2 до 5 метара. Има кожасте листове и беле цветове. Бере се кад црвени плод потпуно сазри и тај плод садржи два семена. Семе је зеленкасто – смеђе боје са сребрнастом опном. Овално је, са једне стране пљоснато са уздужном браздом. Када се семе издвоји у неком од поступака, суши се и тако се добија сирова кафа. Сирова кафа је скоро без мириса и горког укуса. Пржењем се добија кафа за употребу. Пржи се на температури између 200°С и 250°С. Дугим пржењем добија се угаљ који се користи код тровања као антидот и код дијареје.
  11. У суботу, 17. јула 2021. године Господње, са великом радошћу, благодарећи Богу, народ града Карловца и Епархије горњокарловачке заједно са својим предстојатељем Патријархом српским г. Порфиријем прославио је свога заштитника и небеског покровитеља Светог Саву Горњокарловачког. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, коме су саслуживали Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, Епископ горњокарловачки г. Герасим са свештенством Митрополије загребачко-љубљанске и Епархије горњокарловачке. По заамвоној молитви Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, заједно са архијерејима, свештенством и верним народом, благословио је славске дарове који су принесени у славу Божју и у част Светог Саве Горњокарловачког. По окончању свештеног сабрања епископ Герасим се пригодном беседом обратио Њеоговој Светости, благодерићи на љубави и посети: - Свака посета Патријарха како свештенству тако и народу значи и потврђује да никада овде нисмо сами. Ваша светости, добро дошли у земљу натопљену крвљу мученика, како рече народни песник у земљу где је, „гроб до гроба“, многе јаме и стратишта, спаљени храмови, уцвељене мајке и очеви, изгубљена деца пострадала за веру отаца наших. Добро дошли у земљу где су подземни градови, мртвих и замучених „братском руком“, већи од оних који су над земљом, где се још битише и удише ваздух подарен од Творца и Животодавца Господа. Добро дошли у земљу Светога свештеномученика Саве Горњокарловачкога, чији празник данас заједно са осталим новомученицима горњокарловачикм литургијски прослављамо као небеског покровитеља наше Богочуване свештене Епископије. Свети свештеномученик Сава, је истрајни и трудољубиви посланик у Карловачком владичанству, служитељ мира и истинске Христове љубави, засејао је добро семе у овим крајевима од којих и ми данас, после осамдесет година, сабирамо непролазне плодове. Својим овоземаљским животом заједно са својим свештенством, монаштвом и народом, остао је до смрти веран Господу, својој Цркви и народу, посведочивши речи да се крвљу Црква не руши, већ зида! У својој поучној архипастирској беседи патријарх Порфирије је, између осталог, рекао: - Позвани смо да све људе видимо као своју браћу. Човек је створен љубављу Божјом. Он је икона Божја створена за вечност у Христу кроз Цркву у светој Литургији. - Свети људи облагодарени Христом, као што је Свети свештеномученик Сава Горњокаловачки моле се за сав људски род. Свети Сава је био пун љубави према свима и када му је понуђено да избегне, он је рекао да ће остати и бити уз свој народ. Због тога га је Господ прославио као светитеља, истакао је патријарх Порфирије. Препознавши вишедеценијски труд г. Хрвоја Ђаконија, начелника Конзерваторског одељења Личко-сењске жупаније, на обнови духовног и свештеног наслеђа Епархије горњокарловачке, Свети Архијерејски Синод му је доделио орден Светог Саве другог реда. Високо одликовање г. Ђаконију је уручио Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, истакавши универзалност духовних вредности и посебно похваливши г. Ђаконија што је својим несебичним трудом остао доследан универзаној снази јеванђелске поруке сачуване у духовном наслеђу Епархије горњокарловачке. Прослави патрона Епархије горњокарловачке присуствовали су: председник Самосталне демократске српске странке (СДСС) проф. Милорад Пуповац, конзул Републике Србије у Ријеци г. Владимир Марјановић, градоначелник Добоја г. Борис Јеринић, народни посланик у Народној скупштини Републике Српске и председник Социјалистичке партије Српске (СПС) г. Горан Селак, дожупан Жупаније карловачке г. Дејан Михајловић, начелник општине Крњак г. Перица Матијевић, начелник Вргинмоста г. Милан Врга. Извор: Епархија горњокарловачка
  12. У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. У наставку доносимо извод из химнографије овог пресветлог празника, а вашој пажњи препоручујемо текст под насловом Највећи између рођених од жена (Лк. 7,28). Рођењем твојим Јоване, разрешио си Захарију од онемелости, јер није доликовало оцу да ћути, када је дошао Гласник; и мада он испрва невероваше, и језик му беше свезан, али си сада својим доласком дао оцу твоме разрешење; јер њему је и благовештено о рођењу Гласника Бога-Речи, и Претече Светлости и молитвеника за душе наше. Данас је Глас Бога-Речи одрешио очев глас неверјем свезани, а цркви се јавља као добар пород, јер је окове јаловости своје матере разрешио, а предходи као светлост Светионика; он нам као зрак најављује долазак Сунца правде, за обнову свих и спасење душа наших. (Прва стихира на Господи возвах) Као весник и ангел доласка Бога-Речи из Дјеве, долази овај из крила стараца; он је највећи рођени од жене, и већи је од свих пророка; Доликовало је да он буде славни почетак Божанских дела: рођења Сина мимо природе и без семенога зачећа; Зато слава Теби који чиниш чудеса за наше спасење. (Друга стихира на Господи возвах) Данас је празник великог Претече, јер је из неплодних крила Јелисавете дошао, као пророк већи од свих пророка, и нема таквог иног нити се појавио; Он је предходник Светила песветлог и глас Бога-Речи, пратиоц је Женика, да припреми Господу народ одабрани, да их унапред очисти у духу водом; Он је изданак Захарије и добри васпитаник пустиње, проповедник покајања, за очишћење греха; Он је свима и у аду благовестио васкрсење мртвих, и моли се за душе наше. (Трећа стихира на Господи возвах) Још из утробе си постао Претеча и Пророк Христов, Крститељу Јоване, заигравши од радости у утроби своје матере, видевши Царицу да долазика слуги, и носи Надвременог, из Оца без матере; долази ка теби, пониклом по обећању од старца из неплодне; зато га моли да помилује душе наше. (Четврта стихира на Господи возвах) О предивног ли чуда! Проговодио је онај који није верово речима ангела: да ће Јелисавета зачети и родити сина. Јер је рекао: како ће она родити, када сам ја већ престарео а она је тела умртвљеног? Осуђени на ћутање због неверја, данас види рођење обећаног, и немости се ослобађа, па весело долази кличући: благословен је Господ Бог Израиљев, јер нас је посетио и учинио избављење своме народу, дајући целом свету велику милост. (Пета стихира на Господи возвах) Јоване прехвални, апостоле васељенски, Гаврилова благовести, и изданче неплодне! Добри васпитаниче пустиње, и искрени друже Женика Христа, моли га да помилује душе наше. (Шеста стихира на Господи возвах) Данас светилник светлости, као светла звезда крчи пут Божијој Речи; данас се Захаријин језик одрешио, држан у ћутању ангеловом наредбом; јер требаше оцу да нећутањем објави Гласника, дошлог из неплодне утробе, да избављење целог света благовести, са великом смелости. (Слава на Господи возвах) Изливајте горе сладост, а брда заиграјте као јагањци, јер се из Јелисавете родио Претеча Господњи да са нама поживи; рођењем је разрешио оца од немости, зато и ми њему запевајмо: Крститељу Христов, моли за спасење душа наших. (Прва стихира на литији) Прославимо границу пророка и почетак апостола, земнога ангела и небеског човека, глас Бога-Речи, војника и Претечу Христовог, обећаног и унапред разиграног, јер је тако још пре свога рођења о Сунцу правде проповедао; Данас се Јелисаветино чедо рађа и радује, а Захарија се чуди у старости и ћутање као окове одбацује, па као родитељ Гласника јасно пророкује: и ти дете назваћеш се пророком Вишњега, пред њим ћеш ићи и путеве му припремити; Зато ангеле, пророче, апостоле, војниче, Претечо и Кртитељу, и проповедниче покајања и наставниче, као глас Светле Речи, моли се непрестано за нас, који са вером славимо спомен твој. (Слава на литији) Ово је пророк од пророка, и изданак из неплодне, највећи рођени од жене, и грађаним пустиње; зато похвалимо Јована славног, псалмима, певањем и духовним песмама и овако му рецимо: Крститељу Спасов, и Претечо, ти имаш смелост, зато на дан твога светог рођења умоли Христа, да подари мир целом свету, а душама нашим велику милост. (Прва стихира на стиховње) Данас и сада се испунило пророшво Исаије, рођењем Јована највећег пророка, јер Исаија рече: послаћу ангела свога пред твојим лицем, да спреми пут твој пред тобом; ово је војник и предходник Цара небеског, који заиста поравнава стазе Богу нашему; и мада је човек по природи, живео је као ангел, чистоту је до краја и целомудије сачувао, и мада природан, бежао је из природе и надприродно се подвизавао; зато се сви верни угледајмо на врлине његове, и молимо га да се моли, за спасење душа наших. (Слава на стиховње) О, предивног ли чуда! Из престареле матере хита Јован да дође данас као гласник Речи Божије; његовим рођењем свезани језик очев се одвезује, да говори и да га објави. О неизрецивог твога промисла Владико! По њему, једини милостиви Христе, спаси душе наше. (Прва стихира на хвалите) Претеча као звезда над звездама, рађа се данас на земљи из неплодног тела, Јован од Бога чекани, јавља зору Христову, као Исток са висине, и крчи прави пут вернима. (Слава на хвалите) Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  13. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас на Видовдан, по читању Светог Јеванђеља на светој Литургији у манастиру Грачаница, произнео изузетну беседу у којој је на почетку напомеуо да су "наша срца и наше душе испуњене радошћу Духа Светога јер нас је Господ сабрао да прославимо Видовдан. Да прославимо оно што Видовдан носи собом, што је био, што јесте и што ће бити. Да прославимо и седам векова од постојања овог бисера, ове лепотице, цркве Грачанице коју је подигао св. краљ Милутин", рекао је Патријарх Порфирије. Звучни запис беседе "Сваки пут сигуран сам, када дођемо у ову свету земљу, дубински знамо да смо се вратили у дом Очев", рекао је Свјатјејши, додајући да о томе сведоче Грачаница, Високи Дечани, Пећка Патријаршија, Богородица Љевишка и многе друге светиње. "Косово и Метохија - земља у којој смо се родили за Христа, и стекли много тога што други или не могу или не желе да разумеју". "Грачаница и светиње које смо побројали јесу светска културна баштина, али светско као такво, по себи, не постоји, ако негде није поникло, ако нема своје име и презиме" рекао је Патријарх Порфирије додајући да су наша имена и презимена све ове светиње, Косово и Метохија, "наше име и презиме јесте Православна Црква". Пре светске баштине, "то јесте баштина наших отаца, наша баштина, баштина Срба православних" каже Патријарх Порфирије. "То не треба никоме да смета, свако има своју баштину, културу, свако се на неки начин Богу моли. Добили смо дар од Бога да се молимо хришћански православно, други су добили другачији дар, али то не значи да дарови различитости треба да буду повод за сукобе, неспоразуме, раздвајања", напомиње Патријарх српски. Црква пред којом стојимо, Грачаница, "јесте наше око, наше уши, наше срце, то је оно за шта се кнез Лазар на Видовдан определио - изабрао је веру у Христа, а не вечеру... Определио се кнез Лазар за Грачаницу, да има уши, очи, да има срце" нагласио је Патријарх Порфирије. "Ми чујемо, гледамо, осећамо, Видовданом и Грачаницом, а то значи Христом, то значи Христовим Јеванђељем - то је Видовдан. Бог Христос на првом месту" подвлачи Патријарх Порфирије. "То је унутарња духовна битка за суштинску слободу од сваког тиранина коју сеје нечастиви по земљиној кугли... од бирања било чега што је пролазно, слобода од сваке врсте идола, слобода од избора комфорног и лаког живота, по цену да изгубимо оно што јесмо, своје срце, очи и уши" каже Патријарх српски. "Гледајући Видовданом и Грачаницом, гледамо Христом и Његовим заповестима, стога све људе видимо као своју браћу" указује Свјатјејши додајући да сабрани овде, са свих страна света, свуда имамо прилику да срећемо друге и другачије, "али не пристајемо да успостављамо са њима однос на било којој основи осим основе и оквира Цркве". "Зато и браћу Албанце видимо као и своју браћу" каже Патријарх Порфирије и додаје: "сигуран сам да се можемо итекако не само разумети него живети заједно, расти и градити, само нека нас не уче миру и заједници онима који сеју раздоре међу људима, а имају само неке нама стране, далеке, овоземаљске интересе". "Са свима смо браћа, ми Православни Срби, ако смо Христови и ако смо у Христу" подвлачи Свјатјејши Патријарх Порфирије. "То је Видовдан - дана када бирамо веру а не вечеру, то јест када и вечера добија свој духовни смисао и значај, продужетак и у вечност, онда када извире из вере". Цитирајући песму Десанке Максимовић о Грачаници, Патријарх Порфирије је говорећи о Косову и Метохији поучио да "постоји дом Очев - ове светиње косовско-метохијске, ова земља и треба свако од нас да дође и да долази овде, да се сети и да разуме да је странствовао, да је био изван себе, далеко од себе, далеко од дома Очевог, далеко од своје браће". Извор: Радио Слово љубве
  14. Спасење света је повезано са спасењем човека и то од момента стварања. Бог када ствара целокупну природу ствара је да буде у заједници са Богом, а човека да читаву природу принесе Богу. Гријех и пад јесте одступање од заједнице и пројава егоизма. Човек није само одступио од Бога, него је и природу удаљио од Творца. Злоупотреба слободе нас је довела до промашаја циља нашег стварања. Бог је требао бити у центру свих, а човек који је одступио од Бога и даље је имао порив да господари и тако је постао тиранин целокупне створене природе. Твар није принео Творцу него себи, подредивши све себи није имао очињски однос, него егоцентрични доживљај присвајаући себи Божије стварање. Антрополошка криза је повезана са еколошком кризом друштва. „Господња је земља и све што је на њој“ (Пс 24,1; 1 Кор 10,26). Хришћанство човека доживљава као биће заједнице, врхунац заједничарења јесте обитавање у заједници са Богом, бити у сабрању, испунити своје назначење и остварити се кроз Цркву као Бого-човјечанску заједницу. То би била прва Христова заповест да волимо Бога, а одмах друга гласи да волимо једни друга, да остваримо заједницу са другима. Нарцисоидност нас заслепљује и упућује у депресивну саможивост, отуђујући нас од других, али и од Бога. Савремени човек је кренуо давно да се удаљава од Бога, да прави свој Вавилон од егоизма и индивидуализма. Удаљавање од Бога и људи је значило и удаљавање од природе, али и злостављање и уништење. Процес деструкције савременог човека отуђеног од Бога се види у његовој суженој свести и односу према творевини. „Дивна су дела Твоја, Господе, све се испуњава благошћу. Слава Теби, Господе, који створи све“ Пс. 102
  15. Двадесети век је Константинопољској Цркви донео губитак њеног империјалног статуса. Текст у пдф формату У Константинопољској Патријаршији воле да се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора: ,,Епископ Константинопоља да има првенство части после епископа Рима јер овај град јесте Нови Рим.” Такође се радо позивају на 28. правило Четвртог васељенског сабора: ,,Слéдећи у свему одлукама светих Отаца и признајући сада прочитани канон сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних у дане блажене успомене цара Теодосија у царствујућем граду Константинопољу, Новом Риму, и ми одређујемо и установљавамо преимућства најсветије Цркве тога истога Константинопоља, Новога Рима. Јер, трону Старога Рима Оци су с правом подарили преимућства будући да је то био царствујући град. Слéдећи истом циљу, и сто педесеторица најбогољубљенијих епископа дали су једнака преимућства најсветијем трону Новога Рима, оправдано расудивши да град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената) и који ужива једнака преимућства која има и стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан попут њега и да буде други, после њега.” Ови канони недвосмислено указују на узрок повлашћеног статуса Константинопоља: то је ,,град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената).” Као што видимо, овај узрок је изгубио актуелност још 1453. године, када су Турци Османлије заузели Константинопољ. После тог догађаја је канонско утемељење првенства части Константинопољске Патријаршије замењено, под турском влашћу, османлијским утемељењем. Освајач Константинопоља, Мехмед II Фатих, прогласио је своју империју за наследницу Византије, па је од својих хришћанских поданика образовао Рум-милет (,,Ромејски народ”), у који су ушли сви православни народи Османског Царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, постао је константинопољски патријарх. На тај начин је Константинопољ сачувао статус царске катедре. Важно је узети у обзир да су се у периоду процвата Отоманске Империје под њеном влашћу (или пак под влашћу њених вазала) налазиле канонске територије свих помесних Православних Цркава осим Руске Цркве. Српска и Бугарска Црква су претворене у део Константинопољске Цркве. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије и Грузије канонски нису биле потчињене Константинопољској Патријаршији, али су се политички налазиле под њеном влашћу. Од овде набројаних Цркава највећу слободу је уживала Грузинска Црква зато што већи део Грузије није улазио у састав Отоманске Империје него је био подељен на сфере утицаја између ње и Персије. У 18. веку Грузија прелази у сферу утицаја Русије и ослабађа се утицаја Константинопољске Патријаршије. Грузинска Црква, уосталом, ускоро губи своју аутокефалију ушавши у састав Руске Цркве, али то је већ друга историја. Осамнаести и деветнаести век доносе са собом велики губитак утицаја Константинопољске Патријаршије, сразмерно чињеници да је један део православних народа стекао независност од Османског Царства. Бугарска, Грчка, Румунија, и Србија се ослобађају турске власти уз подршку Русије, а њихове Цркве обнављају или по први пут проглашавају своју аутокефалност. Године 1918. под влашћу Константинопоља не остаје ниједна помесна Црква. О негдашњем утицају сведоче само поједини рудименти. Тако су, примера ради, неке Цркве признале Константинопољу ексклузивно право да вари свето миро. Турски геноцид над Грцима не лишава Константинопољску Патријаршију само територијâ већ и пастве, а долазак на власт најпре Младотурака, а потом Ататурка, уместо Османлијâ, лишава константинопољског патријарха и статуса етнарха. Не постоји више никакав Рум-милет. Управо у том периоду, кад је, како се чинило, реални утицај Константинопољске Патријаршије остао у историји, она започиње грозничаву потрагу за новим зонама утицаја. Користећи распад Руске Империје и, што је још важније, гоњење Руске Цркве од стране бољшевикâ, Константинопољска Патријаршија врши упад у Финску и уз помоћ локалних власти преотима и потчињава аутономну Финску Цркву (то је данас аутономна Финска Православна Црква у саставу Константинопољске Патријаршије). У периоду од 1918. до 1922. године Грци, мимоилазећи канонски поредак, стварају грчку Архиепископију на територији Алеутске и Северноамеричке епархије Руске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама. Она испрва припада Јеладској Цркви (а не одмах Истамбулу, иначе мрском Грцима), али потом потпада под власт Константинопољске Патријаршије. Тај процес олакшава околност што творац Архиепископије, Мелетије, бивши митрополит атински, баш у том тренутку постаје патријарх Константинопоља. Затим, 1. марта 1922. године, Свештени Синод Константинопољске Патријаршије доноси одлуку о ,,обавезном и искључивом” потчињавању свеукупне православне дијаспоре Константинопољској Патријаршији. Од тада се стварају митрополије Константинопољске Патријаршије у Старом и Новом свету. На основу те одлуке Константинопољској Патријаршији су, под претњом раскола, потчињене парохије Јерусалимске, Александријске и Јеладске Цркве, као и Кипарске Цркве, које се налазе у расејању. Та чињеница, сама по себи, довољно заслужује пажњу. Православни Грци — а тако и Срби, Албанци, Бугари и други — бежали су, почев од 15. века, од османлијског угњетавања не само у Русију него и у Европу, а затим и у Нови свет. Али ,,Васељенској Патријаршији”, незнано како и зашто, није било стало до њих све дотле док није изгубила свој статус у османском свету, а заједно с њим територије и вернике. Године 1923. Константинопољска Патријаршија упада на канонску територију Руске Православне Цркве у прибалтичким областима и ту ствара Естонску Апостолску Православну Цркву у својству своје аутономне Цркве. Такав упад је поново извршен тек 1996. године, што је резултирало паралелним успостављањем двеју јурисдикција у Естонији, јурисдикције Руске Православне Цркве и јурисдикције Константинопољске Патријаршије. Године 1936. је дошло до аналогног покушаја Константинопољске Патријаршије у Летонији. То се 2008. године поновило у Кини, где је Константинопољска Патријаршија створила своју митрополију на територији аутономне Кинеске Православне Цркве, која се налази у саставу Руске Православне Цркве. Константинопољска Патријаршија је извршила атак и на њој блиску Јеладску Цркву, и то више пута за последњих сто година: двадесетих година 20. века јој је отела парохије у дијаспори, а 2004. године је за неко време прекинула евхаристијско општење са њом ради контроле над ,,новим епархијама” у северној Грчкој. Константинопољ ,,ствара” себи савезнике тако што ствара нове аутокефалне Цркве, често путем раскола. Напоредо са властитом директном експанзијом Константинопољ је започео и да себи производи савезнике међу аутокефалним Црквама тако што их је стварао. На тај начин, например, 1923. године Константинопољска Патријаршија по први пут ,,укида” Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије Руској Цркви и на том основу даје аутокефалију Пољској Цркви, која се у то време налазила у саставу Руске Православне Цркве са аутономним статусом. Почиње пољски раскол и траје све до 1948. године, када је митрополит варшавски Дионисије изразио покајање, те је Московска Патријаршија обдарила Пољску Цркву аутокефалијом. Упркос томе, Константинопољска Патријаршија и данас захтева од Пољске Православне Цркве да своју историју рачуна од 1923, а не од 1948. године. Можемо смело да претпоставимо да је читава историја око пољске аутокефалности настала само услед високог нивоа национализма у Пољској за време Пилсудског. Да је национализам био нешто блажи (као, например, у Финској), православни у Пољској би уместо аутокефалије вероватно добили само аутономију у саставу Константинопољске Патријаршије. Од 1912. године па надаље Константинопољска Патријаршија не признаје аутокефалност Албанске Цркве, али је прихвата 1937. године под погодним за њу условима делимичне зависности Албанске Цркве. Аналогни покушај је Цариградска Патријаршија предузела у вези са Црквом чешких земаља и Словачке, чије епархије су дотад улазиле у састав Руске Православне Цркве.[*] Руска Православна Црква је дала аутокефалију Православној Цркви чешких земаља и Словачке 1951. године. Њу је Константинопољска Патријаршија признала тек 1998. године, а и тада је покушала да признање представи као давање аутокефалије, па је у ту сврху наметнула и свој Томос. Ма колио то изгледало парадоксално, Константинопољ је довео у питање чак и аутокефалност једне од најстаријих Православних Цркава, Грузинске Цркве, која је добила аутокефалију од Антиохије још у 5. веку. Године 1917. – после нестанка Руске Империје и завршетка синодалне управе у Руској Цркви – Грузинска Црква је једнострано прогласила обнову своје аутокефалности. Због једностраног карактера те одлуке Руска Православна Црква је одбила да је призна. То је учинила тек 1943. године. Али дуже него ико други Грузинску Православну Цркву није признавала баш Цариградска Патријаршија. Она је то учинила тек 1990. године када је издала двосмислени Томос који у Грузији третирају као признање, а у самом Константинопољу као ,,давање аутокефалије” Грузинској Цркви. Узгред буди речено, Цариграду није пошло за руком да Грузији наметне ,,ограничену аутокефалију”. Године 2018. Константинопољ лансира причу о ,,Православној Цркви Украјине” и тиме ,,узлеће на већу висину” од оне из прошлости. Сад он не само што по ко зна који пут укида канонске границе него ни Томос о аутокефалији не даје обичним расколницима већ га даје ,,самочиноме зборишту” које нема чак ни канонско рукоположење. Притом покушава да ,,аутокефалију” споји са ставарањем својих ставропигија на тлу Украјине, убрајајући у њих тридесет осам храмова и манастира. (Од свих њих у пракси му је успело да добије само цркву Светог Андреја у Кијеву и обећање које је потписао тада већ бивши председник Украјине.) Уопштавајући све до сада речено, можемо да с правом извучемо закључак да већ дуже од сто година – од тренутка када је изгубио свој империјални статус – Константинопољ доследно остварује једну те исту стратегију. Етапе те стратегије се састоје од следећих тачака: 1. заузимање туђих канонских територија и покушаји монополизације права на пастирско старање о православној дијаспори; 2. у случају да није могуће реализовати тачку број један, истиче се монопол на право давања аутокефалије и на том основу се активно предузимају кораци како би се створиле зависне аутокефалије са ограниченим овлашћењима и 3. онде где није могуће реализовати тачке број један и број два наступа следећа етапа – рад са парасинагогама (самочиним збориштима), са циљем да оне буду легализоване и да се тако реализује било тачка број један било тачка број два, а будући да је потенцијал за реализацију тачке број један и тачке број два практично у свету већ исцрпљен, Константинопољ ће у оквиру своје експанзивне стратегије све активније прибегавати управо тачки број три. Стога признавање расколникâ у Црној Гори, Македонији (Северној), Белорусији, Абхазији и тако даље јесте само питање времена и трговине. За сада се Константинопољ уздржава јер му је потребно да претходно од осталих помесних Цркава издејствује признавање ,,Православне Цркве Украјине”. Погрешан старт приликом признавања других раскола могао би да негативно утиче на положај Константинопоља међу осталим Црквама. Али када тај процес, у овом или оном облику, буде завршен, нема никакве сумње да ће се постићи ,,успеси” на новим територијама. Са руског превео: Епископ бачки Иринеј ---------------------------- [*] Овде морамо допунити аутора овог текста. Наиме, епархије у Чешкој и Словачкој су ,,улазиле у састав Руске Православне Цркве” тек од 1948. године. До тада, између два светска рата, оне су ,,улазиле у састав” Српске Православне Цркве, која је, после више од хиљаду година, обновила Православље у Прикарпатској Русији и шире, у Словачкој и Чешкој, пославши као мисионаре своје најбоље људе, између осталих и светог Јустина Ћелијског (Поповића). Ову чињеницу православни хришћани у Чешкој и Словачкој, на челу са својом јерархијом, ни данас не заборављају. Стога њихов однос са Српском Црквом није само номоканонски, службени однос: психолошки, они су и даље део Српске Цркве. То је у своје време, говорећи у саборном храму светих Кирила и Методија у Прагу, у присуству руског патријарха (писац ових редака је сведок очевидац), изричито нагласио блаженопочивши предстојатељ ове Цркве, митрополит Доротеј. И данас је Српска Православна Црква свецело на страни сестринске Цркве чешких земаља и Словачке, а биће и убудуће, независно од старих и нових експеримената Фанара. – Прим. прев. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  16. Двадесети век је Константинопољској Цркви донео губитак њеног империјалног статуса. Текст у пдф формату У Константинопољској Патријаршији воле да се позивају на 3. правило Другог васељенског сабора: ,,Епископ Константинопоља да има првенство части после епископа Рима јер овај град јесте Нови Рим.” Такође се радо позивају на 28. правило Четвртог васељенског сабора: ,,Слéдећи у свему одлукама светих Отаца и признајући сада прочитани канон сто педесет најбогољубљенијих епископа, сабраних у дане блажене успомене цара Теодосија у царствујућем граду Константинопољу, Новом Риму, и ми одређујемо и установљавамо преимућства најсветије Цркве тога истога Константинопоља, Новога Рима. Јер, трону Старога Рима Оци су с правом подарили преимућства будући да је то био царствујући град. Слéдећи истом циљу, и сто педесеторица најбогољубљенијих епископа дали су једнака преимућства најсветијем трону Новога Рима, оправдано расудивши да град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената) и који ужива једнака преимућства која има и стари царски Рим, треба и у црквеним стварима да буде узвеличан попут њега и да буде други, после њега.” Ови канони недвосмислено указују на узрок повлашћеног статуса Константинопоља: то је ,,град који је добио част да буде град цара и Синклита (Сената).” Као што видимо, овај узрок је изгубио актуелност још 1453. године, када су Турци Османлије заузели Константинопољ. После тог догађаја је канонско утемељење првенства части Константинопољске Патријаршије замењено, под турском влашћу, османлијским утемељењем. Освајач Константинопоља, Мехмед II Фатих, прогласио је своју империју за наследницу Византије, па је од својих хришћанских поданика образовао Рум-милет (,,Ромејски народ”), у који су ушли сви православни народи Османског Царства. Поглавар Рум-милета, етнарх, постао је константинопољски патријарх. На тај начин је Константинопољ сачувао статус царске катедре. Важно је узети у обзир да су се у периоду процвата Отоманске Империје под њеном влашћу (или пак под влашћу њених вазала) налазиле канонске територије свих помесних Православних Цркава осим Руске Цркве. Српска и Бугарска Црква су претворене у део Константинопољске Цркве. Цркве Кипра, Антиохије, Јерусалима, Александрије и Грузије канонски нису биле потчињене Константинопољској Патријаршији, али су се политички налазиле под њеном влашћу. Од овде набројаних Цркава највећу слободу је уживала Грузинска Црква зато што већи део Грузије није улазио у састав Отоманске Империје него је био подељен на сфере утицаја између ње и Персије. У 18. веку Грузија прелази у сферу утицаја Русије и ослабађа се утицаја Константинопољске Патријаршије. Грузинска Црква, уосталом, ускоро губи своју аутокефалију ушавши у састав Руске Цркве, али то је већ друга историја. Осамнаести и деветнаести век доносе са собом велики губитак утицаја Константинопољске Патријаршије, сразмерно чињеници да је један део православних народа стекао независност од Османског Царства. Бугарска, Грчка, Румунија, и Србија се ослобађају турске власти уз подршку Русије, а њихове Цркве обнављају или по први пут проглашавају своју аутокефалност. Године 1918. под влашћу Константинопоља не остаје ниједна помесна Црква. О негдашњем утицају сведоче само поједини рудименти. Тако су, примера ради, неке Цркве признале Константинопољу ексклузивно право да вари свето миро. Турски геноцид над Грцима не лишава Константинопољску Патријаршију само територијâ већ и пастве, а долазак на власт најпре Младотурака, а потом Ататурка, уместо Османлијâ, лишава константинопољског патријарха и статуса етнарха. Не постоји више никакав Рум-милет. Управо у том периоду, кад је, како се чинило, реални утицај Константинопољске Патријаршије остао у историји, она започиње грозничаву потрагу за новим зонама утицаја. Користећи распад Руске Империје и, што је још важније, гоњење Руске Цркве од стране бољшевикâ, Константинопољска Патријаршија врши упад у Финску и уз помоћ локалних власти преотима и потчињава аутономну Финску Цркву (то је данас аутономна Финска Православна Црква у саставу Константинопољске Патријаршије). У периоду од 1918. до 1922. године Грци, мимоилазећи канонски поредак, стварају грчку Архиепископију на територији Алеутске и Северноамеричке епархије Руске Православне Цркве у Сједињеним Америчким Државама. Она испрва припада Јеладској Цркви (а не одмах Истамбулу, иначе мрском Грцима), али потом потпада под власт Константинопољске Патријаршије. Тај процес олакшава околност што творац Архиепископије, Мелетије, бивши митрополит атински, баш у том тренутку постаје патријарх Константинопоља. Затим, 1. марта 1922. године, Свештени Синод Константинопољске Патријаршије доноси одлуку о ,,обавезном и искључивом” потчињавању свеукупне православне дијаспоре Константинопољској Патријаршији. Од тада се стварају митрополије Константинопољске Патријаршије у Старом и Новом свету. На основу те одлуке Константинопољској Патријаршији су, под претњом раскола, потчињене парохије Јерусалимске, Александријске и Јеладске Цркве, као и Кипарске Цркве, које се налазе у расејању. Та чињеница, сама по себи, довољно заслужује пажњу. Православни Грци — а тако и Срби, Албанци, Бугари и други — бежали су, почев од 15. века, од османлијског угњетавања не само у Русију него и у Европу, а затим и у Нови свет. Али ,,Васељенској Патријаршији”, незнано како и зашто, није било стало до њих све дотле док није изгубила свој статус у османском свету, а заједно с њим територије и вернике. Године 1923. Константинопољска Патријаршија упада на канонску територију Руске Православне Цркве у прибалтичким областима и ту ствара Естонску Апостолску Православну Цркву у својству своје аутономне Цркве. Такав упад је поново извршен тек 1996. године, што је резултирало паралелним успостављањем двеју јурисдикција у Естонији, јурисдикције Руске Православне Цркве и јурисдикције Константинопољске Патријаршије. Године 1936. је дошло до аналогног покушаја Константинопољске Патријаршије у Летонији. То се 2008. године поновило у Кини, где је Константинопољска Патријаршија створила своју митрополију на територији аутономне Кинеске Православне Цркве, која се налази у саставу Руске Православне Цркве. Константинопољска Патријаршија је извршила атак и на њој блиску Јеладску Цркву, и то више пута за последњих сто година: двадесетих година 20. века јој је отела парохије у дијаспори, а 2004. године је за неко време прекинула евхаристијско општење са њом ради контроле над ,,новим епархијама” у северној Грчкој. Константинопољ ,,ствара” себи савезнике тако што ствара нове аутокефалне Цркве, често путем раскола. Напоредо са властитом директном експанзијом Константинопољ је започео и да себи производи савезнике међу аутокефалним Црквама тако што их је стварао. На тај начин, например, 1923. године Константинопољска Патријаршија по први пут ,,укида” Томос из 1686. године о предаји Кијевске митрополије Руској Цркви и на том основу даје аутокефалију Пољској Цркви, која се у то време налазила у саставу Руске Православне Цркве са аутономним статусом. Почиње пољски раскол и траје све до 1948. године, када је митрополит варшавски Дионисије изразио покајање, те је Московска Патријаршија обдарила Пољску Цркву аутокефалијом. Упркос томе, Константинопољска Патријаршија и данас захтева од Пољске Православне Цркве да своју историју рачуна од 1923, а не од 1948. године. Можемо смело да претпоставимо да је читава историја око пољске аутокефалности настала само услед високог нивоа национализма у Пољској за време Пилсудског. Да је национализам био нешто блажи (као, например, у Финској), православни у Пољској би уместо аутокефалије вероватно добили само аутономију у саставу Константинопољске Патријаршије. Од 1912. године па надаље Константинопољска Патријаршија не признаје аутокефалност Албанске Цркве, али је прихвата 1937. године под погодним за њу условима делимичне зависности Албанске Цркве. Аналогни покушај је Цариградска Патријаршија предузела у вези са Црквом чешких земаља и Словачке, чије епархије су дотад улазиле у састав Руске Православне Цркве.[*] Руска Православна Црква је дала аутокефалију Православној Цркви чешких земаља и Словачке 1951. године. Њу је Константинопољска Патријаршија признала тек 1998. године, а и тада је покушала да признање представи као давање аутокефалије, па је у ту сврху наметнула и свој Томос. Ма колио то изгледало парадоксално, Константинопољ је довео у питање чак и аутокефалност једне од најстаријих Православних Цркава, Грузинске Цркве, која је добила аутокефалију од Антиохије још у 5. веку. Године 1917. – после нестанка Руске Империје и завршетка синодалне управе у Руској Цркви – Грузинска Црква је једнострано прогласила обнову своје аутокефалности. Због једностраног карактера те одлуке Руска Православна Црква је одбила да је призна. То је учинила тек 1943. године. Али дуже него ико други Грузинску Православну Цркву није признавала баш Цариградска Патријаршија. Она је то учинила тек 1990. године када је издала двосмислени Томос који у Грузији третирају као признање, а у самом Константинопољу као ,,давање аутокефалије” Грузинској Цркви. Узгред буди речено, Цариграду није пошло за руком да Грузији наметне ,,ограничену аутокефалију”. Године 2018. Константинопољ лансира причу о ,,Православној Цркви Украјине” и тиме ,,узлеће на већу висину” од оне из прошлости. Сад он не само што по ко зна који пут укида канонске границе него ни Томос о аутокефалији не даје обичним расколницима већ га даје ,,самочиноме зборишту” које нема чак ни канонско рукоположење. Притом покушава да ,,аутокефалију” споји са ставарањем својих ставропигија на тлу Украјине, убрајајући у њих тридесет осам храмова и манастира. (Од свих њих у пракси му је успело да добије само цркву Светог Андреја у Кијеву и обећање које је потписао тада већ бивши председник Украјине.) Уопштавајући све до сада речено, можемо да с правом извучемо закључак да већ дуже од сто година – од тренутка када је изгубио свој империјални статус – Константинопољ доследно остварује једну те исту стратегију. Етапе те стратегије се састоје од следећих тачака: 1. заузимање туђих канонских територија и покушаји монополизације права на пастирско старање о православној дијаспори; 2. у случају да није могуће реализовати тачку број један, истиче се монопол на право давања аутокефалије и на том основу се активно предузимају кораци како би се створиле зависне аутокефалије са ограниченим овлашћењима и 3. онде где није могуће реализовати тачке број један и број два наступа следећа етапа – рад са парасинагогама (самочиним збориштима), са циљем да оне буду легализоване и да се тако реализује било тачка број један било тачка број два, а будући да је потенцијал за реализацију тачке број један и тачке број два практично у свету већ исцрпљен, Константинопољ ће у оквиру своје експанзивне стратегије све активније прибегавати управо тачки број три. Стога признавање расколникâ у Црној Гори, Македонији (Северној), Белорусији, Абхазији и тако даље јесте само питање времена и трговине. За сада се Константинопољ уздржава јер му је потребно да претходно од осталих помесних Цркава издејствује признавање ,,Православне Цркве Украјине”. Погрешан старт приликом признавања других раскола могао би да негативно утиче на положај Константинопоља међу осталим Црквама. Али када тај процес, у овом или оном облику, буде завршен, нема никакве сумње да ће се постићи ,,успеси” на новим територијама. Са руског превео: Епископ бачки Иринеј ---------------------------- [*] Овде морамо допунити аутора овог текста. Наиме, епархије у Чешкој и Словачкој су ,,улазиле у састав Руске Православне Цркве” тек од 1948. године. До тада, између два светска рата, оне су ,,улазиле у састав” Српске Православне Цркве, која је, после више од хиљаду година, обновила Православље у Прикарпатској Русији и шире, у Словачкој и Чешкој, пославши као мисионаре своје најбоље људе, између осталих и светог Јустина Ћелијског (Поповића). Ову чињеницу православни хришћани у Чешкој и Словачкој, на челу са својом јерархијом, ни данас не заборављају. Стога њихов однос са Српском Црквом није само номоканонски, службени однос: психолошки, они су и даље део Српске Цркве. То је у своје време, говорећи у саборном храму светих Кирила и Методија у Прагу, у присуству руског патријарха (писац ових редака је сведок очевидац), изричито нагласио блаженопочивши предстојатељ ове Цркве, митрополит Доротеј. И данас је Српска Православна Црква свецело на страни сестринске Цркве чешких земаља и Словачке, а биће и убудуће, независно од старих и нових експеримената Фанара. – Прим. прев. Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  17. Христос Воскресе! Високопреосвећена и преосвећена браћо архијереји, браћо и сестре, благодат Духа Светога нас данас сабра на редовни Сабор Српске Православне Цркве. Сабори и саборовање јесу право, али истовремено и обавеза нас епископа. Наравно, сабори и саборовање јесу право и обавеза свих хришћана, али у овом тренутку благодаћу Духа Светога којим све бива у Цркви Христовој, Духом светим се и конституише Црква. Сабрали смо се на Сабор архијереја да бисмо пре свега пројавили и показали јединство наше помесне Цркве. У исто време, сабрали смо се да бисмо - сусрећући се у Духу Љубави, у Духу Светоме, размишљајући заједно о свим искушењима са којима се суочава Црква наша где год се она налазила - заједно доносили решења која нису напросто административна, него су решења у Духу Светоме. Таква решења имају за циљ да сведоче тело Христово, Христа распетога и васкрслога, и да изграђују тело Христово. То значи да сабори епископа нису попут других сабирања и састанака, конференција које се држе у свету разним поводима и са разним циљевима. Саборност је сама природа Цркве - друго име Цркве је сабор. Отуда из саме суштине саборног тела Христовог, Цркве као саборног тела Христовог, произилази и право и потреба као израз те суштине Цркве да се сабирамо. Ми смо прочитали молитву којом призивамо Духа Светога да буде са нама, која сама по себи много више него што можемо рећи, казује о суштини Сабора и саборовања. Сабирамо се око Христа, сабирамо се у Њему, сабирамо се као тело Његово и темељ. Суштина, манифестација Цркве као Сабора - као једног организма - јесте управо света Литургија коју смо служили и света Литургија у којој смо, истовремено, показали нераскидиво јединство са Христом, али и јединство међу собом, јединство тела Цркве, као јединство свакога другог тела. Слика коју је апостол Павле употребио да би изразио суштину Цркве извире из јединства тела са главом. Глава тела Цркве јесте Христос. Ми епископи, како рекох, нисмо напросто представници обичних људских организација, нисмо изабрани да у име неке групе људи долазимо на Сабор како бисмо формирали некакву корпорацију или заједницу, конференцију, централни комитет, како се то некада звало на нашим просторима. Епископ, а онда и свештеник, по речи Отаца, јесте на месту и у обличју Христовом. Он није, пре свега како каже један од латинских отаца in persona Еcclesiae, у име народа и Цркве, епископ је in persona Christi, у име Христово. Он је ту да служи Тајну Христову, а та Тајна Христова јесте Тајна тела Христовог. Тајна коју служи епископ јесте пре свега Тајна јединства Цркве. Зато данас, најпре, обраћајући се браћи архијерејима, молим да се сви молимо за јединство Цркве које светотајински постоји и оно је неповредиво. Али јединство може понекад бити, доведено у ризик неком нашом самовољом, неким нашим појединачним погледом на свет. Сабори постоје управо због тога да би се отклонила свака врста индивидуализма, свака врста самовољности, свака врста појединачности. Сабор постоји као простор да би свако био једнак, али различит по својој функцији, по својим даровима, и у том смислу да би свако по некој теми изнео свој став, своје мишљење, којим би допринео заједничком решавању сваког изазова, а мало их данас није. Данас је читав свет, а унутар тога и наша Црква, суочен са изазовом пандемије вируса Ковид. Она је условила да две године ми нисмо имали Сабор. Сигурно је да има много тема о којима треба да разговарамо, али пре свега увек као Црква која је предањска, која је Православна, која има исправну веру, исправан живот. Ми не треба да саображавамо Цркву духу овога времена и света, него да преображавамо и време и простор Христом непроменљивим који је и јуче и данас и сутра исти. Ми смо на Сабору увек испуњени радошћу, благодаћу Духа Светога јер он је почетак и крај нашег саборовања. Он нас испуњава, он нас коинстуитише као заједницу, изграђује нас као Цркву. Али, понекад, Сабори имају и непријатне моменте. Од прошлог Сабора до овог Сабора ми смо испуњени, рећи ћу, радосном тугом, јер смо изгубили пре свега поглавара наше Цркве, блаженопочившег патријарха Иринеја. Најпре је Господ позвао епископа ваљевског Милутина, потом митрополита црногорско-приморског Амфилохија и епископа умировљеног Атанасија. Не зна се ко је од њих значајнији био за живот наше Цркве и који је од њих на основу саборног духа, тј. на основу својих личних печата и дарова, своје посебности али унутар саборног организма Цркве, допринео животу, проповеди Јеванђеља и сведочењу Христа у нашем времену и нашим просторима. Ми знамо да Господ сваког позива онда када је он најспремнији и да он има, како каже Свети Григорије Богослов, сотиоролошку логику, логику која се бави спасењем. Зато се молимо за покој душа поменутих - патријарха и браће архијереја, али многих свештеника, монаха, многе наших браће и сестара које је Господ позвао, можда не у складу са логиком овог света, али у складу са својом логиком и онда када је свако био најспремнији. Данас славимо равноапостолне Кирила и Методија, браћо и сестре. И они су допринели да словенски народи постану део словесног стада Христовог. Међу нама су двојица архијереја који носе имена Кирило и Методије. У име свих: да су у Христу радосни и да служе Цркви на много година! Први пут имамо после изборног Сабора, који је био ванредни, Литургију и призив Светог Духа овде, у храму Светог Саве, који је саборни храм нашег народа, наше помесне Цркве. И зато нека би Бог дао да се увек овде сабирамо у љубави Христовој, у Духу Светом, да изграђујемо тело Христово сарађујући са благодаћу Божјом. Вас, сабрани верни народе, молим да се молите за нас архијереје. Браћо архијереји, нека би Господ дао да молитвени почетак Сабора и молитва призива Светог Духа коју смо прочитали буду смернице током нашега саборовања; да све оно што у Духу Светоме, у љубави и у истини будемо међусобно размењивали нама буде на спасење а Цркви Христовој на корист. Нека је благословен почетак Сабора наше помесне Српске Православне Цркве! Извор: Инфо-служба СПЦ
  18. Седмо издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху. Светога Василија је у нашој Српској Цркви Господ одредио за посебну мисију, за помоћника и исцелитеља свих невољних и болних, који са чврстом вером и љубављу долазе и приступају му као великом чудотворцу и Божјем угоднику. И данас је острошка испосница, у којој се подвизавао Свети Василије и у којој почивају његове свете мошти, својеврсна Витезда, бања исцјељења, у којој многи: болесни, хроми, сухи, згрчени и умоболни налазе милост Божју и одакле својим домовима одлазе здрави и душом и тијелом. Не могу се избројати чудеса, која је Господ преко њега учинио и које сваким даном чини и показује над сваким оним који долази и тражи помоћ од Господа посредством овог великог светитеља, великог Божијег угодника, великог јерарха и учитеља, молитвеника, подвижника, Василија Острошког, по чудима познатог широм васељене. Након поклоњења пред моштима светог Василија Острошког, епископ Варнава присутнима је испричао како је у младости исцељен водицом из Острога. Јеромонах Серафим (Кашић) замолио га је да то своје сведочење и писмено достави. Епископ је обећао да ће то учинити, и 4. септембара 1964 доставио исписано сведочење, које је отац Серафим преписао у манастирски љетопис, приложивши оргинал. Наведено сведочанство предочили смо у овом издању наше емисије. Такође, у оквиру другог дела разговора о чудима великог Острошког чудотворца, донели смо казивање Његовог Преосвештенства Епископа др Јована (Пурића), дугогодишњег игумана острошког, који је о животу крај кивота Светога Василија, казивао у оквиру интервјуа за “Православни мисионар”, званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе: „Пре тридесет четири године дошао сам до светиње да бих био искушеник и монах. Са прекидима, до дана данашњег везан сам за ову светињу, да није било свеца, не би било ни мене у свим могућим узрастима и падовима. Сведок сам многих исцељења. Сећам се исцељења једног човека који је устао из колица и стао на обе ноге. Острошка светиња сведочи Божије присуство, а највеће чудо је, да је Бог постао човек, а најузвишеније је, да човек уз помоћ благодати постаје обожен и спасен, то је највеће чудо. Да није личности светога Василија, не би било ни острошкога чуда, јер светлост острошке светиње која се дотакне људских срдаца, људе буди и просветљује. Славом Божијом из свеца острошког чудесно сија светлост, точе се исцељења, излива се сваки благослов Божији. Због тога народ у тако великом броју непрестано долази да би добио исцељење, да би добио утеху, лек и охрабрење. Наше је да разбуђујемо ту свест, наглашавајући да није само довољно доћи и поклонити се, већ у свакој парохијској заједници и манастиру, одржавати то надахнуће, чувати благодат кроз подвиг, пост и молитву. Зато је васкршње празновање посебно на Светој Гори у Јерусалиму и под Острогом, јер сваку благодат прати страдање, одржава се та благодат у подвигу, карактерности и постојаности, у сваком тренутку нашега живота било где да живимо и боравимо.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Шесто издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког посветили смо светом и богоносном оцу нашем Василију Острошком као чудотворцу преко чијих моштију истински Лекар душе и тела – Господ наш Исус Христос, дарује исцељење и утеху. У оквиру емисије предочили смо многобројна сведочанства о чудима Божјим која су пројављена као плод усрдног молитвеног заступништва светитеља Острошког. Поред сведочења протосинђела Сергија (Рекића), намесника манастира Острог, и неколико сведочанстава која су записана у летопису острошке светиње, посебно смо истакли следеће писмо светог Мардарија Љешанско-Либертивилског и Свеамериканског, које је записао као епископ американски и канадски: „Године, 1930. 11/24. августа удостојио сам се у светом храму ове знамените у српству и Православљу обитељи одслужити Свету Архијерејску службу и помолити се пред кивотом Светога Василија за спас и срећу наше драге домовине, дуг живот и здравље доброг нашег Краља, своје американске пастве и својих драгих и милих као и за упокојење душа преминулих моје мајке Јеле, браће Стана и Николе. Уз то, молитву своју ка Господу упутих да молитвама Светога Василија Чудотворца умудри моју прекоокеанску паству и свештенство да у миру и слози одрже своју веру и народност у оном туђем далеком Новом Свету.ˮ Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Епископ бачки др Иринеј: „Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину.” Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у среду, 25. марта/7. априла 2021. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Леонтије (Француски), свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести: „Сви потоњи празници, којима Црква проповеда, односно саопштава радосну вест о догађајима спасења, сви су на тај начин нека врста продужених Благовести. Сви они извиру из овога догађаја и овога празника. Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду, од Адама и Еве па до краја историје, и зато управо изабраној и удостојеној да се преко ње, на чудесни и натприродни начин, роди Богочовек, Спаситељ света – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину. Да није било њене чистоте и смерности, послушности вољи Божјој, такође се то не би остварило, али управо зато што је била Пресвета и Пречиста – то се десило. Управо та сарадња, та синергија воље Божје која жели да се сви људи спасу, у познање истине дођу и вечним животом живе, и спремности на учешће у том божанском Домостроју спасења од стране људскога рода, што је изражено кроз пристанак и послушност свете Дјеве, то је извор нашега спасења. Данашњи човек обично држи до себе, до своје воље, до својих потреба, и веома тешко може да схвати, чак и када је хришћанин, да је наша воља само тада добра, благословена и спасоносна, када се поклапа са вољом Божјом, а да је у сваком другом случају, када је противна вољи Божјој или када је далеко од воље Божје, она онда извор сваке наше несреће. Зато је веома важно да и ми, као правило свога живота, узмемо то, чак и у оваквом времену када кроз болести и заразе – то није први пут у историји, нажалост ни последњи – људи страдају, многи и умиру. Дакле, у том времену ова блага и радосна вест нам је насушна потреба и можемо је дубље осетити него у такозваним мирним временима.” Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Николу Дувњака. Појао је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, под уметничким руководством професора Снежане Жујић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  21. “Све срећне породице налик су једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин…” “…знао је да се за њега све девојке света деле на две врсте: једна врста – то су све девојке на свету, осим ње, и те девојке имају све људске слабости и врло су обичне девојке; друга врста – то је она једина, без икаквих слабости и понад свега људскога…” “…обе су љубави камен кушње за људе. Једни само знају за једну, други за другу. А они што знају само за неплатонску љубав, утаман говоре о драми. У таквој љубави не може бити никакве драме. ‘Слуга покоран и хвала на ужитку, моје поштовање’, то ти је сва драма. А за платонску љубав не може бити драме јер је у таквој љубави све јасно и чисто…” “…Они осећају да је ово нешто друго, да ово није играрија, да ми је ова жена дража од живота. И управо им је то несхватљиво и љути их. Ма каква била и ма каква ће бити наша судбина, ми смо је створили и на њу се нећемо потужити…” “…Ни појма они немају о томе шта је срећа, они не знају да без ове љубави за нас нема ни среће, ни несрећа-нема живота…” “…Он ју је гледао као што човек гледа увео цветић што га је он откинуо и у којем с муком препознаје лепоту с које га је откинуо и погубио. Па ипак, без обзира на то, осећао је да је онда, када му је љубав била јача, могао, да је то баш зажелео, истргнути ту љубав из срца, но сада кад му се, као и тога тренутка, чинило да не осећа љубави за њу, знао је да не може раскинути своју везу с њом…” “…Поцрвенела је, пробледела, опет поцрвенела и обамрла, а усне су јој лако подрхтавале док га је очекивала…” “…Дуго он није могао ништа рећи, не толико зато што се бојао речју покварити узвишеност свога осећаја, колико зато што би, сваки пут кад је хтио штогод рећи, осетио да ће му место речи наврети сузе среће…” “…Схватио је да му она није само блиска него да он сада не зна где завршава она а где започиње он…” “… Дирати у ова осећања њој је било болно; али она је ипак знала да је то био најбољи део њене душе и да се тај део њезине душе брзо утапао у животу којим је она сада живела…” “…А осећала је да је упоредо с љубављу која их је везала, њима овладао некакав зао борбени дух који она није могла изагнати ни из њега, а још мање из свога срца…” https://www.opanak.rs/citati-iz-romana-ana-karenjina/
  22. У овонедељном Храму о посту као промени филозофије живота слушамо како беседи Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Свештеног трона пећкога Г. др Амфилохије (Радовић). Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис емисије Одувек су људи знали да је уздржавање од извесних јела на неко време корисно за њихово телесно здравље. У Хришћанству се то добровољно уздржавање од извесних јела назива постом. Постили су и сам Син Божији, Богородица, Апостоли и Светитељи. Пост није само телесно уздржавање од неких јела и пића, него и уздржавање од злих дела, дакле-духовни пост. Човек кроз пост посвећује своје тело и душу Богу и својим ближњима. Тело је олакшано уздржавањем ради лакше молитве, а наша срца за већу љубав међу ближњима. Наше време потврђује духовни и физички значај поста. И док постимо, запитајмо се као Јован Златоусти: јесмо ли кроз пост постали од гневних тихи, од жестоких љубазни, а ако то нисмо, шта вреди што смо тело мучили, а остали испуњени незадовољством и злобом. Извор: РТС
  23. Ако нисам био прошао баш кроз то искушење; ако нисам трпељиво истрајавао у свом делању, ако није прошло време које је требало да прође, ово примање Деснице Свевишњег није се могло догодити. Благословена искушења! Благословени захвати, болни као што јесу, извршени од Лекара душа и тела! *Како се све одвија као целина! *Како ништа није неважно, ништа није сувишно. *Како благослови задиру у дубље слојеве, више него што смо се надали! *Како жалости, невоље и недоумице обрађују пољане наших душа као дубоко сечење раоника. *Како потпун и крајње непознат, са Небеса – послати мир, разликује се по природи од мира и задовољства који даје земаљски и привремени успех! *Како нас учи понизности; како нас просвећује у љубави; како нас уједињује са другима! Оно нам даје снагу, укрепљује нас, и у исто време чини нас кроткијим, без иједне жаоке или оштрих кретања која би могли друге да повреде! Страхопоштовање према овој најважнијој стварности поприма стање непрестаног излажења у спољашност, не бивајући под окриљем заштите; тражећи сваког трена да буде Његова Воља – тражећи не својим уснама и гласом, већ целокупним својим животом, без престанка. И када тражиш да буде Његова Воља, када је сво твоје биће вапај живота или смрти, тада се деси. Али ово дешавање није нешто што може да се одреди унапред. Може да се деси кроз дешавање или кроз не дешавање. Може се десити да пре него што се твоја прозба уопште заврши, одговор стигне. Или можеш чекати годинама и себе изморити, бити разочаран, и досећи потпуну исцрпљеност, бити разорен. И тада, када више не очекујеш ништа – ни ти, а ни неко други – Он Сам долази да те подигне, да те поведе са Собом на ново путовање. Тада ћеш разумети зашто је Он долазио по тебе споро; Он је био са тобом у другом обличју (Мк. 16, 12), чак и када није био стигао, док си га чекао. https://www.facebook.com/gracanicamanastir/photos/прихватајући-искушења-као-благословако-нисам-био-прошао-баш-кроз-то-искушење-ако/2176788475888008/
  24. Љуба Ненадовић, иако и сам Србин, био је изненађен кад је видео у Црној Гори живу снагу косовске традиције, која је у тим брдима и после столећâ била стварност, исто толико блиска и стварна као хлеб и вода. Намучене жене које су се одмарале поред бремена дрва на каменој ивици пута говориле су му о Косову као о својој особеној судбини и личној трагедији. „Наша је права на Косову закопана”, говорили су људи резигнирано и не помишљајући да је траже другим путем до онога који им косовски завет налаже. Целокупна судбина свих људи била је тим заветом омеђена и управљана. Као у најдревнијим легендама, које су увек и највећа људска стварност, сваки је на себи лично осећао историјску клетву која је „лафе” претворила у „ратаре”, оставивши им у души „страшну мисао Обилића”, да тако живе разапети између своје „ратарске”, рајинске стварности и витешке, обилићевске мисли. Црна Гора и свет који је избегао у њена брда били су квинтесенција тога косовског мистерија. Све што се у тим брдима рађало, долазило је на свет са рефлексом косовске крви у погледу. Ту је дакле почетак и Његошеве драме. Без овога би трагика Његошева живота била тешко разумљива. Његош је прототип косовског борца. И као песник, и као владалац, и као човек, он је чисто оличење косовске борбе, пораза и несаломљиве наде. Он је, као што је неко рекао, „Јеремија Косова”, и у исто време и активни, одговорни борац за „скидање клетве” и остварење Обилићеве мисли. Тврђено је да се реч „Косово” поред речи „Бог” најчешће помиње у Горском вијенцу. Али нису само мисао и поезија предели за косовску традицију. Она је за Његоша живот сам. Иво Андрић, Предавање одржано на Коларцу 1934. Извор: Епархија жичка
×
×
  • Креирај ново...