Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'канон'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Дуже време сам у дилеми да ли да напишем ово што сам ( очигледно) ипак решио, на крају, да поделим са вама. Можда је директни повод за ову одлуку то што сам међу објавама видео једну у којој се наш дугогодишњи члан и брат обраћа са молбом да се молимо за његову мајку, да би недуго затим објавио да се жена упокојила. Главни мотив за писање је преношење искуства које би можда неком некад могло да значи. Моја мајка се такође упокојила ове године, 11. априла. Дуго је боловала. Пре 15 година појавио се први тумор који је оперисан и уз промену начина живота и максимално ангажовање свих унутрашњих и спољашњих потенцијала, деловало је да је проблем превазиђен. Ипак, после две године опет тумор, на другом месту, срећа врло рано откривен. Опет операција и пролажење кроз оно што знају само Бог и људи који тај крст носе. И сад, опет се све решило позтивно. Вратила се потпуно нормалном животу који је трајао више од 10 година, уз редовне контроле и праћење ситуације. Не знам да ли је она заборавила своју болест, али ја сигурно јесам. Важан детаљ је да нисам био нешто везан за мајку, чак смо у једном периоду имали и доста проблематичан однос. Да неко оно што следи у тексту не би приписао некој великој синовској љубави. У мају 2019. баш око Ђурђевдана приметимо нешто чудно, нешто што ми је личило на симптоме неког можданог удара. Одемо у болницу и после неуролошког прегледа докторка ме пита да ли знам о чему се ради. Наравно, кажем да не знам. И она ми тада каже да је у питању њена примарна болест. Нисам могао да верујем. Мислио сам да је то прошло. Углавном, можда и претпостављате, тумор је сада био на мозгу без могућности да се оперише. Да не детаљишем, понела је она опет тај крст и носила га до тог 11. априла кад се и упокојила. Е, ту је сад оно што сам хтео да напишем. Тешко је било задњих дана. Мучила се. Изгледало је више пута да је дошао њен час, али прегурала би то. Дође до мене савет да се читају молитве за разлучење душе од тела. Ништа о томе нисам знао, сем да постоје. Назовем једног свештеника и питам га за те молитве, он ми каже да нико од њих баш не воли то да чита. Назовем другог, он ми каже да за више од 20 година службе то никад није читао, а свега су га пар пута питали. Каже читаће за здравље и стварно јесте. После ми је рекао. Али, мислим се ја, нема овде смисла читати за здравље кад жена умире. И, узмем ја 10. априла увече књигу Акатистник, коју имам од раније, никад је нисам ни користио. Сетим се да ту постоје те молитве и одлучим да ја читам. Имао сам дилему да ли да будем код мајке у соби или не. Верујући да чује иако је била јако лоше одлучио сам се да одем у другу собу. Почнем да читам и после пар страна одустанем. Суров текст. Ко је читао зна на шта мислим. У тој ситуацији ја нисам могао да наставим. Сутра одем код трећег свештеника да се распитам за процедуру око гробног места и питам и њега за те молитве, да ли их је некад читао. Он каже да је то урадио само једном кад су га замолили неки људи док је био млад свештеник. Читао је те молитве човеку који месец дана ништа није јео и пио а није могао да умре. Каже свештеник, како је завршио и пришао вратима да изађе, јављају му да је болесник испустио душу. Одмах после тога одем код оца, уђем да погледам мајку и тад сам први пут видео призор да се човек, најбољи је израз- цепа, а нешто кочи. Мучи се. То тренутка нисам више имао дилему. Одем својој кући. Станем пред Христову икону, отворим Акатистник и почнем да читам пазећи на речи. Читао сам верујући да је то неки минимални принос Богу да јој олакша муку. Кад сам стигао до 5-6 стране, а има свега 8. чини ми се, одједном станем са читањем. Нешто из мене почне да вапи „Госшоде! Господе! Христе ! Христе!“ Сузе лију а тај вапај из дубине бића. Да ме не разумете погрешно. Не радим то ја, такав утисак имам, него нешто из мене. На крају свега имао сам утисак да ми је нешто духовно изашло кроз уста која су била отворена у неком грчу. Знам ја својим рационалним делом да је ово тешко разумети, можда је чак и саблажњујуће некима , али тако је било. Кад је то прошло, дођем себи и иако сам мислио да више нема смисла читати, прочитам још те две стране из канона. Седнем на кревет, звони телефон и отац јавља да се мајка упокојила.
  2. Неке светске религије имају своје свете списе као што су јудејство, самарјанство, хришћанство, ислам, конфучијевство, таоизам, будуизам, хиндуизам, зороастризам, док друге религије њих немају (W. C. Smith 1977). Јудејство и хришћанство тврде да имају Богом инспирисане списе; хришћанска Библија садржи јеврејске књиге, док јеврејска Библија не садржи чисто хришћанске списе – Други (Нови) завет. Онај заједнички део међу њима, мада су књиге другачије поређане по садржини у јеврејској и хришћанској Библији, код хришћана се назива Стари завет, да би Јевреји казали само Библија, што је била Библија ране Цркве. Пре но што је настао новозаватни канон, оно што је најчешће цитирано у Новом завету, и у већем деку тадашње хришћанске литературе, био је грчки превод Старога завета који је садржавао више књига него данашњи протестантски Стари завет или Јеврејска Библија. Протестанстко/јеврејски Први завет (Стари завет) често се нетачно зове Јеврејска Библија. Да будемо тачнији, Стари завет (да ли се притом мисли на протестантски или на Септуагинту, LXX) може се такође назвати Први завет. Све до недавно, хришћански Стари завет, било православни, римокатолички или протестантски, садржи више књига него у јеврејској Библији; до позног 19. века протестанти су одбацивали јеврејске тзв. апокрифе или девтероканонске књиге, које је преживело фарисејско-рабинско фарисејство изостављао из своје Библије барем до краја 1. века по Хр. Самарјани, такође наследници древног јудејства, прихватају само Пентатеух (Петокњижје), Тору као каноску. Мухамед, очигледно једини писац Корана, преузео је предања из обају завета (Библије) и унео их у своју Библију ислама у 7. веку; с друге стране, и јудејство и хришћанство су прихаватали чињеницу о ауторству више лица својих књига, као и да се не зна писац неких књига (псевдоанимност). И док у исламу на Коран гледају као на директно Божје откривење, на јеврејски и хришћански канон се гледа као на људска сведочанства тих Божјих откривења (Pokorny 1984: 486–96). Кад човек употреби реч „канон“, он мора јасно навести на коју вероисповест мисли чак и у оквиру хришћанства и јудејства; и у једној и у другој религији има и било је у старини више од једног канона у смислу заокружених зборника свештених књига држаних за канонске. А у последње време реч „канон“ се употребљава да означи рабински корпус поред Библије или можда уместо Библије (Neusner 1987: 43–51). 2. Етимологија речи „канон“ Реч „канон“ долази од грчке речи kanōn, која је изведена од семитског корена (јеврејски qāneh, асирски qaň, [сумерско-акадски qin, угаритски qn). У грчки је прешла као kanna или kanē, у латински као canna, а даље у енглески као cane. Првобитно је значила трску (енгл. cannon) и почела је означавати нешто чврсто и право. У грчком је реч употребљавана да означи пречагу, ткачев чунк, штап за завесу, или штап држан да се извлачи права линија, висак или стални показатељ мере као што је лењир, либела. Затима је узела метафорично значење као што су модел, стандард, парадигма, граничник, хронолошки списак и преглед уплата пореза и дажбина. У Новом завету канон оначава правило, стандард (Флп 3,16 у неким рукописима; Гал 6,16) или меру правила (2 Кор 10,13-15-16). У раној црквеној књижевности поче се употребљавати у смислу библијског закона, идеалне личности, члана вере, учења, у смислу каталога, таблице са списком лица рукоположених или освештаних (Metzger 1987: 289–93). Ориген (умро 254.г.) употребљава реч у смислу списка, зборника богонадахнутих књига, но св. Атанасије (умро 377.г.) био је први за кога се зна да је сачинио такав зборник богонадахнутих књига у својој ускршњој посланици из 367. г. кад је у Нови завет унео 27 књига. 3. Други коришћени изрази О Библији (овде: Старом завету) говори се као о Писму (Јн 2,22; Дап 8,32; 2 Тим 3,16 и др.) или Писмима, списима, свештеним списима, књизи, свештеним књигама. Међутим, употреба оваквих израза не казује тачно на које књиге се мисли осим на Закон и Пророке у јеврејском троделном канону (Закон, Пророци, Списи). Међутим, изражена је сумња у то да ли је израз Писмо синониман са изразом „канон“ (Sundberg IDBSup, 137; cf. Metzger 1987: 30). Исто се односи и на изразе употребљене у јудејству, где је израз књиге (sĕpār m) означавао свештене списе, но без подробне одредбе (Дап 9,2; Мишна, и др.) Израз свете књиге (siprê haqqōdeš), кориштен у средњовековним коментарима, такође је био неодређен по питању на шта се односио у целокупној јеврејској књижевности. У прологу књизи Исуса сина Сирахова (Еклезиастику) на грчком, коју је на тај језик превео пишчев унук (по предању,132.г. пре Хр.), изрази друге књиге наших отаца и остале књиге такође су неодређени по питању на шта се односе. У танаитско доба израз „ван књига“ (sĕpār m h tzōn m) скован је да означи књиге које нису у јеврејском канону (Sanh. 10:1), па и онда је кориштен углавном да означу нејеврејску или нерабинску књижевност, а не да специфично означи јеврејске списе ван јеврејске Библије. Прецизнија по садржини јесте реч miqrā˒ (читање; в. арап. qur˒an) која се односи на Писмо и почива на обичају читања наглас окупљеним верницима тамо где превладава усмена култура, што се и данас чини као усмено библијско назидавање, читање вернима зачала у већини јеврејских и хришћанских богослужења; реч је била често коришћена, и још се користи, да означи Писмо, за разлику од Мишне, Мидраша или друге јеврејске књижевности. Други израз свети списи (kitbê haqqōdeš) употребљава се да означи свете или богонадахнуте списе, али не искуључиво Библију (Šabb. 16:1; B. Bat. 1: крај; t. Beṣa 4 [Blau JEnc, 141]), што је још један податак о томе да је било неопходно разлучити између надахнутих и канонских књига (Šabb. 16:1; B. Bat. 1: крај; t. Beṣa 4 [Blau JEnc, 141]). Реч Тора, као многе друге речи у раној јеврејској књижевности, има и уско (sensus strictus) и шире значење (sensus latus). И док се може односити строго на Пентатеух (Петокњижје), може означавати и целу Библију, а може се узети сасвим широко у смислу да указује на сву јеврејску верску књижевност, или се може употребити као виртуални синоним самог јудејства (Sanders 1987: 111–14). Слично, реч номос у Новом завету и другде може значити закон или обичај, уредбу, упутство или учење (Pasinya 1973). Сама реч Пентатеух је скуп наратива, приповедања и законских уредби (Sanders 1987: 43–60, 115–23); и заиста, један велики јеврејски философ (Heschel 1972) сматрао је да је и само јудејство сачињено од халаке (halākāh) и хагаде (haggādāh) (закона и наратива, приповедања). Други израз употребљен за Свето Писмо је hakkātûb, оно што је написано, али овај израз је обично праћен називом библијске књиге; све што је написано или можда све Писмо јесте рани израз и може се наћиу 2 Тим 3,16 (pasa graphē). Израз савез или завет чини се да је у начелу хрушћански израз којим се означава Стари завет (2 Кор 3,14), мада је Сирах очигледно употребио израз „књига Завета/савеза“ (24,23) под којим се подразумева Пентатеух (уп. Изл 24,7; 2 цар 23,2.21 где исти овај грчки израз преводи јеврејски израз sēper habber t). Међу друге коришћене изразе спада и: „оне (књиге) које прљају руке“ (Yad. 3:5; 4:5, 6), што је блиско ономе на шта се обично мисли изразом канон; па ипак, није сасвим јасно како је израз настао (JEnc 1: 141) или чак да ли је коришћен да означава оно што је канонски in sensu stricto (Leiman 1976: 102–20). Најзад, један од најчешћих израза коришћених кад се у Талмуду и Мидрашу мисли на Библију, а можда најчешћи у јеврејском говору у сваком савременом језику јесте Танак¸ што је акростих сачињен од првих слова којима почињу три дела јеврејске Библије: Torah (Пентатеух, Петокњижје), K etûb m и (Пророци) и N eb ˒ m (Списи или Агиографа). 4. Основна употреба речи „канон“ Постоје две основне употребе речи канон: једна се односи на облик, садржај, зборник ограниченог боја свештених књига, а друга се тиче његове функције. Традиционално, на њега се гледа као на ауторитативну збирку књига (norma normata - садржај) и као на збирку ауторитативних књига (norma normans - функција) (Metzger 1987: 282–88). Међутим, реч обим, садржај односи се више на број и распоред књига садржаних у канону заједнице, док се појам функција односи више на то како је та заједница користила тај канон. Оба израза имају посла са разматрањем питања о предканонским и протоканонским књижевним и историјским чињеницама, као и с чињеницама које би биле резултат евентуалног фиксирања текста канона. Б. СПОЉНИ ОБЛИК (САДРЖАЈ) КАНОНА 1. Ванбиблијски докази Ознака Танак тачно претпоставља устаљени облик јеврејске Библије: Тора, Пророци и Списи. Почетком 2. века пре Хр. овај трећи део почео се неодређено наводити у прологу књизи Еклезиастику (Исуса сина Сирахова), коју је написао пишчев унук 132. г. пре Хр. (или 116.г. [Kahle 1959: 216]; или 110.г. [Bickermann 1944: 344]). Он је очигледно знао једино за парафразу каква је: „и други који су га пратили/ишли за њим“ или „друге књиге отаца“ или „и остале књиге“. Много се расправљало о неодређеном изразу у Филоновом спису Vita Cont 25, где се спомињу закон и прорицања (оракли) предани устима прорка, и псалми...; или израз „они читају свете списе и траже мудрост из своје древне философије коју држе за алегорију“ (Vita Cont 28). Такви изрази се могу сматрати указањем на закључени канон трећег дела Библије, на Списе. Прва два дела Библије, Закон и Пророци, посведочени су у Новом завету (Мт 5,17; 7,12; 22,40; Лк 16,16; Јн 13,15; 24,14; Рим 3,21) (в. „Мојсије и Пророци“ у Лк 16,29.31), али трећи део Библије све до краја 1. века по Хр. остаје аморфан (без јасног облика) у свим таквим споменима старозаветних књига; у ствари, није јасно кад се и израз Танак први пут појавио (Aicher 1906: 1–53). Недавна темељита истраживања функције Светога писма у Мишни не пружају податак о троделном канону у смислу како се Свето писмо наводи или на њега алудира осим Торе (Pettit 1988). Троделна подела, где трећи део нема још чврст назив као Списи (или Агиографа), наводи се у Сир 39,1; 2 Мак 2,13-14; Лк 24,44. У Лк 24,44 израз „Закон Мојсије и Пророци и Псалми“ навео је Васкрсли Христос на путу за Емаус. Неодређени израз psalmois код Луке могао би означавати збирку јеврејских верских текстова, али је можда одређивао збирку псалама какву знамо у библијској књизи Пслалтиру, но по свој вероватноћи учвршђен облик Псалтира посведочен је у 4-5. веку по Хр. и у каснијим рукописима LXX или у 10. веку и у каснијим масоретским рукописима, што би могли да претпоставе поједини свици и фрагменти псалама међу рукописима с Мртвог мора. Ако би се Филон и други узели за сведоке, могло би бити сумње у то до које мере се ширио на прелазу у хришћанску еру поред Пентатеуха (Barthélemy 1984: 10–14); но, ако би се Кумран схватио буквално или новозаветно сведочење у том истом временском оквиру, човек би се запитао да ли је стварно онај број књига сматраних за функционално канонске још увек био неустаљен (Barthélemy 1984: 15–19). Дуги енкомиум, увод у знамените људе у Сир 44 – 49 наводи да је писац Еклезиастика знао за Закон и Пророке како их ми имамо, па и за назив Дванаест пророка; уз то, чини се да цитира Малахију 3,23. Очигледно да је такође знао за велики део Списа. Он одражава веома стару традицију (Амос 6,5) да је Давид био музичар; „сваким делом својим исповедао је Светог Јединог Вишњег речима славе. Свим срцем својим певаше (húmnēse) и возљуби Створитеља свога. И постави паслмопојце наспрам жртвеника...“ (Сир 47,8-9). Такође му је било познато да су се туђини дивили Давидовим песмама, изрекама, причама и тумачењима (47,17). Но из тога се не види, осим ако не допустимо себи слободу машти, да је Син Сирахов познавао Псалтир какав имамо у средњовековним масоретским рукописима. Књига 2 Мак изричито спомиње завет/савез са Аврамом, Исаком и Јаковом (1,2), као и предања о Мојсију и Соломону (2,4-12), списе и тумачења Немијина (2,13: „записи и подсетници“); такође показује познавање првих Јеремијиних пророштава (2,1-7). Веома значајан пасус тврди да је Немија основао библиотеку и сакупљао књиге везане за званична документа и пословања – по питању царева и пророка, као и по питању цара Давида, као и кореспонденцију царева поводом свештених дарова; да је Јуда Макавејац обновио ту збирку која је била ратом растурена (168.г. пре Хр.) и да је она постојала и у пишчево време (2,13-14). 2 Мак 2,13 спомиње цареве архиве Немијине („записе и подсетнике“), вероватно пророка Самуила и царева, а сасвим је могуће да је то била збирка Давидових псалама (Beckwith 1985: 434–37). Међутим, не може се установити да су према 2 Мак у питању Псалтир и сви Агиографи за које знамо да су добили облик и били канонске књиге у време кад је Јуда радио на књижевној обнови. Фиксирани јеврејски канон какав је потврђен крајем 1. века по Хр. садржавао је 24 књиге (4 Језд 14,44-46). Textus receptus или рана штампана издања Јакова бен Хајима (Jakob ben Hayyim) на основу европских библијских јеврејских рукописа његовог времена (Blau 1902: 141, 144, col. viii) имали су овај редослед: 5 књига Петокњижја, 8 књига пророка (ИНав, Судије, Самуило, Цареви, Ис, Јер, Јез и 12 малих пророка) и 11 књига Списа (Псалми, ПрСол, Јов, Пп, Рута, Плач, Проп, Јест, Дан, Језд-Нем и Дневници). Постоји другачији распоред у трећем делу, Списима, у раним тиберијским масоретским рукописима на којима почивају данашња штампана издања јеврејско-арамејске Библије, но број књига од 24 остаје исти. Јосиф Флавије (Против Ап. 1.39), Ориген (Јевсевије, Цркв. ист. 2.25) и Јероним (но једино у свом предговору књигама Самуиловим и о царевима) набројао је 22 књиге, према броју слова јеврејске азбуке, но такво схватање је можда било сасвим раширено у то доба. Такво бројање могло би бити кад би књига о Рути била унета у исти свитак (грчког превода или чак у јеврејски оригинал) с књигама Самуиловим (или с Псалмима), а Плач Јеремијин с Јеремијом (JEnc 1: 142; Leiman 1976: 133–34). С друге стране, кад је Јосиф у питању, могло би се рачунати само са 22 књиге као канонским до почетка последње четвртине 1. века по Хр. (Talmon 1987: 68). Јасно је да је много извесности о Јосифовом канону изведено из његовог списа Против Ап. 1.37-43 (Leiman 1976: 31–34; но в. n. 155!). Традиционално се у већини јеврејских заједница 1. века по Хр. рачунало с 24 књиге, осим у малом броју мидраша (нпр., Num. Rab. 18:21) где су мали пророци наведени одвојено, па се добијао број од 35 књига. Књиге Јез, ПрСол, Пп, Проп и Јест биле су оспораване све до почетка 2. века по Хр. да би најзад задобиле пуноправан статус у канону. По мишљењу неких (Leiman 1976: 119–20; Beckwith 1985: 318–23; и Talmon 1987: 75–79), ових пет књига већ су сматране канонским и одељци у рабинској књижевности који бележе расправе по том питању, претпостављају да су биле канонске; исте ове поделе налазили су многи други како би истакли да је постојала права расправа о њиховом канонском статусу. 2. Масоретски текст Поредак књига после књиге о царевима разликује се донекле све до 20. века, што се види из чињенице да данашња научна издања јеврејске Библије (BHK или BHS) још увек стављају Дневнике на крај трећег дела Библије или Списа, премда издавачи тврде да користе једино лењинградски рукопис, што је најстарији текст Танака, познат почев од позног 10/ поч. 11. века, који, као и његов старији (мада непотпуни) парњак, Aleppensis (925.г. пре Хр.) и многи други рукописи настали пре 12. века и касније, имају Дневнике као прву књигу тог одсека (в. BHS XI), као и углавном различит унутарњи распоред. Трећи одељак, осим Дневника, увек почиње Псалмима и завршава се Данилом и Језд-Нем, било да су Дневници стављени као прва књига пре Псалама или као последња после Јездре-Немије. Биће да је редослед књига од Постања до 2 цар био фикисаран садржином и поретком вероватно до средине 6. века пре Хр. (Freedman IDBSup, 131–32), зацело до средине 5. века кад је Пентатеух, одн. првих пет књига прихваћено у том поретку од стране свих људи као једног човека, што значи од целе заједнице, као Књига Мојсијева (Нем 8,1) или као Тора (Нем 8,2: Закон) на несумњиво великој свечаности на тргу код Водених врата у Јерусалиму средином 5. века пре Хр. (458.г.? пре Хр.). Пентатеух (али и Хексатеух или чак Октатеух, односно Постање – Поновљени закони, а не Постање – Исус Навин или чак Цареви) постао је Тора за јудејство за сва времена због великог угледа књиге Поновљени закони и школе мислилаца, књижевника, писаца и приређивача који су њен углед раширили у постегзилском периоду 6. века (девтерономисти и други; Sanders 1972:9–20). Тору из које је читано тог дана у Јерусалиму донео је Јездра из велике изгнаничке заједнице у Вавилонији коју су Персијанци заузели. Међутим, редослед књига Постање – Цареви, без обзира на то што је Јездра хтео да их подели у две богослужбене целине (назване Тора и Рани пророци), без сумње је био учвршћен у писменом виду као историјски извештај углавном онако какав је био у Танаку до средине 6. века пре Хр. Пошто је такав редослед књига, без обзира на то какав је каснији распоред књига у јеврејском канону, очигледна је линија приповедања - почев од стварања света до вавилонског разорења Јерусалима и ропства; редослед књига од Постања до Царева учвршћен је рано кад је њихов текст био исписан на рукописима, много пре изума кодекса у 1. веку по Хр. Почев с Малим пророцима или књигама Тројице (пророка) било је више варијација. Поредак књига Торе и Раних пророка установљен је од најранијих времена; међутим, поредак књига Позних пророка и Списа није био фиксиран (Yeivin 1980: 38). Два велика тиберијска рукописа, Leningradensis и Aleppensis (А) с раног 10. и 11. века, где се А слаже са следећим поретком после књига о царевима: Ис, Јер, Јез, Дванаесторица (поредак наведен већ у Сир 48,22 и 49,6-8), Дневници, Псалми, Јов, Приче Соломонове, Рута, Песма над песмама, Проповедник, Плач, Јестира, Данило, Јездра-Немија. Насупрот овоме, једна Бараита у Талмуду (B. Bat. 14b), која се најраније датира у 2. в. по Хр., и један број рукописа каснијих од тиберијског (Blau 1902: 143–44) слажу се у следећем редоследу: Јеремија, Језекиљ, Исаија и Дванаесторица; Рута, Псалми, Јов, Приче, Проповедник, Песма над песмама, Плач, Данило, Јестира. Јездра-Немија, Дневници. Чак и пракса груписања Пет свитака (Мегилот: Рута, Песма над песмама, Проповедник, Плач, Јестира) понекад се напушта да би Рута била постављена на почетак Списа. Редослед међу књигама Пет свитака знатно се разликује у појединим рукописима без икаквог очигледног узорка. С настанком штампарства прва издања јеврејске Библије тих пет књига су постављане према календару кад су светкована четири празника и држан један пост кад је једна од ових књига читана: Песма над песмама (Пасха), Рута (Педесетница, Недеље), Плач (9. ава), Проповедник (Сјенице) и Јестира (Пурим) (see JEnc, 144 and IDB 1: 509), но како се види, ниједан средњовековни рукопис не држи се овог редоследа. Наравно да се мора бити опрезан при постављању хипотеза о облику јеврејског канона изнад оне његове сасвим фиксиране границе Постање - Цареви и чињенице да су књиге тројице великих пророка и дванаесторице малих пророка увек ишле после историјских књига; па и њихов редосле унутар ових двеју категорија можда је више услед њихове дужине, као и услед хронолошког момента или због неке друге чињенице (JEnc, 143; Metzger 1987: 295–300; в. уобичајене спискове код Beckwith 1985: 450–64). 4. Јамнија (Јабне) У 19. веку, почев од рада библисте Греца (Graetz, 1886: 281-98), а нарочито Була (Buhl:1892: 24), уобичајено је позивати се на сабор рабина у палестинском приморском градићу Јабне (Јамнија на грч.) као на ауторитатвни сабор на којем је окончана канонизација Танака. Неких шест деценија прве половине 20. века као нека врста формуле прелазила је с једног нараштаја библиста на други: Пентатеух је канонизован до 400.г. пре Хр., Пророци до 200. г. пре Хр., а Списи у Јамнији негде до 90. по Хр. (Pfeiffer 1948: 64; IDB 1: 501–14; Jepsen 1959: 114). Проналазак рукописа на Мртвом мору, кумранска књижевност и други свици и фрагменти из других пећина у том крају све то су изменили. Веома значајна студија Џ. П. Луиса (J.P. Lewis), објављена 1964. г., изложила је неспоразуме и погрешне закључке Греца и других о рабинском наводу у вези с Јамнијом. Луис је проучио сваки пасус и дошао до закључка да, мада је сабор у Јамнији одржан, он није функционисао као ауторитативни сабор, у смислу великих црквених сабора касније, који би за сва времена фиксирао, закључио канон. Луисов рад је наишао на широк пријем, мада је коришћен да се поново разматрају опречна гледишта (Sanders 1987: 9–39; Freedman IDBSup, 135; Leiman 1976: 120–24; Barthélemy 1984: 9–45; Beckwith 1985: 276–77; Talmon 1987: 71). За неке библисте (Sanders, Barthélemy, Talmon) то је значило да се морају потражити други чиниоци на социолошком подручју него што су саборске или званичне одлуке. За друге (Leiman, Beckwith) то је значило да је канон званично закључен на два века раније и да је расправа о томе које су то књиге „прљале руке“ до краја 1. века вођена управо о већ канонизованим књигама. 4. Септуагинта Такозвана Септуагинта или превод Седамдесеторице (LXX) показује сасвим другачију слику изгледа старозаветног канона. Грчки преводи јеврејске Библије чини се да су почели у 3. веку пре Хр., очигледно најпре с Тором, Петокњижјем, а онда и с другим књигама, а неки од тих превода као да су постојали до времена превода књиге Исуса сина Сирахова на грчки језик (в. напред). Већина грчких старозаветних рукописа и већина постојећих раних спискова књига (в. Swete 1902: 201–10) показују да је историјски редослед књига Постање – Дневници био прилично стабилан. Мало шта у рукописима LXX или у древним црквеним списковима указује на то да је Пентатеух (Тора) сматран засебном целином; била је то углавном историја, приповест у истом смислу као и књиге које су ишле за њим. Рута је често ишла после Самуила, а пре четири књиге о царевима (одн. 1-2 Самуилова плус 1-2 о царевима) за којима је одмах следила ревидирана историја свега онога што је до тада било забележено, а то доносе Дневници (Паралипомена). У ствари, у грчком Првом завету нема поделе на три дела књига као у познијим јеврејско-арамејским рукописима и списковима књига напред наведеним, што претпоставља да таква подела после Пентатеуха није постојала или је до тада била непозната или, боље, није постојао пун канонски зборник до римског разорења Јерусалима и раздвајања хришћанства од јудејства. Друга чињеница што се после Дневника распоред књига у LXX разликовао умногоме и што је био без чврстог обрасца, такође би указивала на то да до вемена тог раздвајања пун канонски процес још није био учвршћен уколико се не би појавили неки убедљиви полемички разлози за приказ другачијег редоследа, или да докажу чињеницу да је свуда одражаван слободан распоред књига, а ниједно мишљење није поткрепљено. Све грчке рукописе Старога завета Цркве су сачувале (Kraft 1978: 225) и могу евентуално довести до неоткривене полемике о редоследу књига. Сви главни грчки старозаветни рукописи били су у виду кодекса и отуда су релативно (мада не апсолутно) чврсти кад је у питању поредак књига у тим рукописима (Beckwith 1985: 194). Дванаесторица пророка у јеврејским рукописима преписивани су на једном свитку; њихов редослед је био прилично учвршћен; обично се почињало са Осијом, а завршавало с Малахијом, какав поредак налазимо у савременим преводима. Међутим, грчки старозаветни преводи и спискови показују да је било и другачијег редоследа међу Дванаесторицом; кодекси В (Ватиканус) и А (Александринус), на пример, оба стављају Амоса и Михеја после Осије, а пре Јоила, а налази се и редослед: Осија, Амос, Јоил, Авдија, Јона, Михеј, Наум, итд. (Swete 1902: 202); Почев с Наумом чини се да је до Малахије редослед био савим уједначен. Три велика пророка с Данилом могу се појавити после Дванаесторице (Б и А), или пре њих (Синаитикус), или пак могу бити раздојени Дванаесторицом с Данилом и Језекиљом, а после Малих пророка (Мелитонов зборник). Историјске књиге почев с Постањем могу ићи све до 4 Макавејске (Синаитикус) пре Пророка, или се Макавејске књиге могу донети као последње (Ориген). Могу су опазити и другачији распореди књига, и сви они ће подржати мишљење да није постојао александријски канон у смислу у којем се тај израз употребљава кад се говори о обиму и његовој устројености, редоследу (Sundberg 1964; Freedman IDBSup, 135). 5. Свици с Мртвог мора Свици с Мртвог мора, пронађени између 1947. и 1961.г. (с могућношћу да се и други пронађу) садрже свитке и десетине хиљада фрагмената свитака пронађених у 11 пећина северно од Вади Кумрана на северозападном искрајку Мртвог мора, као и другде у пећинама Јудејске пустиње (Murraba˓at, Ḥever, Ṣe˒elim, Mishmar) са списима који потичу из времена између два јеврејска устанка (70. до 135.г. по Хр.), у дворцу/тврђави Масади (68 – 73. г. по Хр.), и у пећинама у Вади ед-Далије (Wadi ed-Daliyeh) североисточно од Наблуса (4. век пре Хр.; в. Sanders 1973b и Wise 1986a; 1986b). Њихов проналазак је учинио да се ревидира скоро сваки аспект библијског изучавања, као што су питања у вези с хришћанским и јудејским каноном. Сва књижевност коју су пружиле кумранске пећине (осим оних неколико пронађених у пећинама 3 и 7, и можда 6) чини се да је првобитно припадала верској, теолошкој библиотеци једне јеврејске групације која их је чувала у времену од свог оснивања средином 2. века пре Хр. до њеног растурања и прогона од стране римске војске у пролеће 68. г. по Хр. Сви пронађени списи из свих тих крајева писани су пре настанка кодекса; све то, осим врло малих изузетака написаних на остракама и на дрвету, нађено је или је првобитно било у виду свитка исписано на кожи или папирусу, а у једном случају на бакру (пећина 3). Ово чини да је тешко установити питање састава канона у Кумрану, односно у јудејству у време писања, преписивања и читања свитака; ово је разлог, како је већ наведено, што се мишљења о изгледу јеврејског канона управо у време свитака још увек знатно одударају. Свака књига јеврејске Библије, с јединим изузетком Јестире, пронађена је међу свицима и фрагментима кумранских пећина. Установљено је неких 30 примерака Псалтира или псалтира, око 25 примерака Девтерономијума, 20 примерака Исаије, 15 Постања, 15 Изласка, 8 Левитикуса, 6 Бојева, 8 Малих пророка, 8 Данила, 8 Бројева, 6 Језекиља, 5 Јова, 4 Самуила, 4 Јеремије, 4 Руте, 4 Песме над песмама, 4 Плача, 3 Судија, 3 Царева, 2 Исуса Навина, 2 Прича Соломонових, 2 Проповедника, и један једини фрагмент од сваке књиге Јездре-Немије и Дневника (уп. Barthélemy 1984: 15). Предострожност је потребна. Човек би био склон да претпостави да чак и Пентатеух није имао устаљен изглед у Кумрану услед очигледно велике популарности књига Постања, Изласка и Поновљених закона, а ово судећи по мањем броју примерака Левитикуса и Бројева. Једноставно не знамо да ли ми имамо све оно што су они имали у својој библиотеци, можда заиста немамо. Велико интересовање за прописе о светости и чистоти, што је било наглашавано у њиховој секташкој књижевности, показало би и њихово знатно интересовање управо за књигу Левитикус. Потпуни недостатак икаквог фрагмента књиге о Јестири може, а не мора, бити од значаја да ли је та књига била уопште уношена у кумрански библијски канон, или пак у то време у општи јеврејски канон. Штавише, и чињеница да је она једна од пет књига о којима се расправљало после пада Јерусалима 70. г. по Хр., може се, а не мора, сада потезати што Јестирине књиге нема у Кумрану. То што се псалам 110 не може наћи ни у једном од многих преписа Псалтира, може се разумети чињеницом што је Мелхиседекова личност, иначе значајна у псалму 110, била веома наглашена у кумранској ангелологији. Па ипак, псалам 110 није био потребан да би се Мелхиседек сматрао канонском личношћу пошто је био значајан и у Пост 14 (уп. Јевр 6 – 7). Такође у Кумрану није пронађен ни псалам 111. Занимљивији је изглед, а можда и непостојање Псалтира у Кумрану. И мада је у Кумрану постојало више примерака (30) Псалтира него других књига, од 150 псалама у масоретском канону њих 35 недостаје и у фрагметнима (Sanders 1967: 143–49), а чини се да нема ни податка о томе да то недостаје. Још више пада у очи чињеница да најдужи свитак са псалмима 11Qsa садржи не само 41 псалам познат из масоретског (познатог) Псалтира, него и 8 песничких састава до тада или непознатих (4) или познатих на грчком и/или сиријском преводу (4). Свитак је дуг око 4.75м и има 33 колумне, с редоследом од барем 46 од 48 састава забележенихна кожи. Ово чини да је свитак са псалмима у 11. пећини један од најдужих и најбоље очуваних од свих кумранских свитака, и премда дно од сваке треће колумне недостаје (услед распадања у пећини у току од 1900 година), пажљиво премеравање празнина показује да је редослед или поредак псалама на свитку известан, осим кад је у питању прецизно постављање једног фрагмента на свитку (фрагмент Е), па и то је у суштини извесно. Мада свитак 11QPsb постоји само у шест фрагмената, чини се да је он препис истог Псалтира; садржи један од немасоретских псалама и у 11QPsa, и има исти немасоретски распоред какав је овај сачуван међу традиционалним псалмима. Свитак 4QPsf садржи још један немасоретски псалам као и у 11Psa , и има исти немасоретски поредак какав имају и масоретски псалми. Свици 4QPsb, 11QPsg и 11QpsApa такође дају податак да Псалтир какав знамо још није био учвршћен или да га људи Кумрана још нису били озваничили за себе (Talmon 1987: 73). Јасно је да је Кумранска заједница знала и читала многе немасоретске псалме библијског типа (4Q380 and 381 у Schuller 1986: 61–265), као и друге нама данас познате само из Кумрана, као што су Хадајот (4QH) и Песма о суботној жртви (4Q400–407 и 11QShirShabb у Newsom 1985: 85–387). Тешкко је знати до које су мере били сматрани канонским међу Кумранцима, но извесно је да се помињу у расправама о канону једино у ширем смислу онога што је имала та јеврејска деноминација, секта у време пре фиксирања од стране масорета. Међутим, ове збирке, каква је 11QPsa и друге претходно наведене доиста улазе у разматрање кад је реч о фиксирању протомасоретског Псалтира. На њих се гледа или као на сведочанство последњих етапа пре фискирања (Sanders 1967: 9–21; 1968: 284–98 [нарочито n. 10]; 1973a: 134–48; 1974: 79–99; Meyer 1968: 213–19; Wilson 1985; Wise 1986a: 143–48; Barton 1986: 86), или као на литургијске збирке састављене од већ канонизованог Псалтира с некаконским саставима ради специфичних сврха (Go
  3. У петак 15. маја 2020. године у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније након јутарњег богослужења служио је молбени канон Пресветој Богородици у Саборном храму Силаска Светог Духа на Апостоле у Нишу. На овај начин Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније заједно са свштеницима епархије Нишке пружио је молитвену подршку неправедно утамниченом Епископу будимљанском - никшићком Г. Јоаникију и целокупној Цркви у Црној Гори. Молбени канон Пресвете Богородице служен је и у осталим храмовима Епархије нишке. Извор: Епархија нишка
  4. Епископ рашко-призренски Теодосије данас са монахињама манастира Грачанице служио молебни канон Пресветој Богородици као израз молитвене подршке страдалним Архијерејима, свештенству, монаштву и верном народу наше Цркве у Црној Гори који су изложени прогону тамошњих власти. По благослову Епископа, молебни канони ће бити служени свакодневно у свим манастирима Епархије. Овој иницијативи придружио се и ставропигијални манастир Пећка Патријаршија, па ће се молитве за наше пастире и верни народ у Црној Гори узносити пред моштима светих пећких архиепископа и патријараха, Св. Краља Стефана Дечанског, Св. Јоаникија Девичког, Св. Петра Коришког и других светитеља који су просијали на овим светим просторима Старе Србије. Епископ Теодосије данас је најоштрије осудио најновији прогон Српске Православне Цркве у Црној Гори и синоћње хапшење Преосвећеног Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија и седморице свештеника у Никшићу. Ово најновије насиље над нашом Црквом која је изложена невиђеним притисцима још од безаконог проглашења спорног закона о вероисповести под претњама отимања наших вековних светињама, дубоко угрожава мир не само у Црној Гори, већ и у целом региону и представља пример најгрубљег кршења слободе вероисповести и негирања духовног и народног идентитета нашег верног народа. Имајући посебно у виду колико су наши Архијереји са својим свештенством и монаштвом из Црне Горе и Херцеговине међу првима свих ових година стајали на бранику очувања наше Цркве и народа на Косову и Метохије, Владика Теодосије је изразио молитвену наду да ће власти у Подгорици престати са неразумним прогоном Цркве и стварањем подела у народу и неправедно притвореног Епископа Јоаникија и његове свештенике што пре пустити на слободу. Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  5. Сваке две-три године различите новине објаве "истраживање", и то као своје, на ову тако важну тему Па колико, дакле, и када сме , има ли оваквих правила заиста, решимо им напокон ову мистерију: (јануар 2020. наслов у новинама): SAMO PONEDELJKOM SMEJU DA IMAJU SE*S Istražujemo (pravila koja važe za crkvena lica) SAMO PONEDELJKOM SMEJU DA IMAJU SE*S Istražujemo koja još oštra pravila važe za crkvena lica - jedan sveštenik s Novog Beograda priča za medije - Kuckaj KUCKAJ.COM Postoji mnogo odredbi u pravoslavnom svetu za koje nikada verovatno niste čuli, poput one da pravoslavni sveštenik može da ima seks jednom... Istražujemo koja još oštra pravila važe za crkvena lica - jedan sveštenik s Novog Beograda priča za medije - alo.rs WWW.ALO.RS Postoji mnogo odredbi u pravoslavnom svetu za koje nikada verovatno niste čuli, poput one da pravoslavni sveštenik može da ima seks jednom... 21/01/2020 - 11:57 "Pravila su jasna: sreda i petak su posni dani i tad nije dozvoljen seks, nedeljom je liturgija, a subota je priprema za liturgiju. Utorak i četvrtak su pripreme za post sredom i petkom." А ponedeljak je posvecen bestelesnim cinovima tj. svetim andjelima, i monasi tada jedu posnu hranu, a svestenici bi trebali barem da se suzdrze od telesno-seksualnog odnosa, to ako cemo se jasno drzati pravila. Seks je dozvoljen tokom trapavih sedmica! (август 2013.) Pravoslavni sveštenik može da ima seks samo ponedeljkom! WWW.TELEGRAF.RS Sreda i petak su posni dani, a utorkom i četvrtkom su pripreme za post i tad nije dozvoljen seks. Nedeljom je liturgija, a subotom priprema za liturgiju...
  6. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион je 17. јануара 2020. године предводио зајечарску Крстовданску литију у знак подршке верном народу Црне Горе. Мирном шетњом главним улицама града, од Саборног храма до градског Трга и назад до црквене порте, више хиљада људи из читаве Епархије исказало је противљење доношењу дискриминаторног Закона о слободи вероисповести који је недавно ступио на снагу у Црној Гори. Молитвени ход завршен је пред Саборним црквом Рођења Пресвете Богородице где је служен молебни канон Пресветој Богородици. Након молебна, бројном народу обратио се Епископ Иларион који је најпре заблагодарио Господу који сабира слуге своје у борби за истину и правду. „Ово наше окупљање гледа живи и васкрсли Господ, гледа на срца наша и зна да смо овде ради истине и правде“ – рекао је Владика. Потом је позвао све сабране да наставе достојанствено, хришћански и молитвено да се боре против безакоња које се издаје за закон. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 17. јануара 2010. године у Саборној цркви у Београду молебан за спас српског народа у Црној Гори и у свим српским земљама. Свјатјејшем Патријарху г. Иринеју саслуживало је братство храма са старешином протојерејем-ставрофором Петром Лукићем. Молитвено је присуствовао Преосвећени Епископ ремезијански г. Стефан. После одслуженог молебана предстојатељ Српске Цркве се обратио српској православној свeтосавској омладини која је испунила храм. У својој беседи Свјатјејши је укратко подсетио на страдања српског народа кроз историју, а потом је говорио о садашњим приликама у Црној Гори насталим збг доношења Закона о слободи вероисповести. „Да Господ отклони искушења која су се наднела над српским народом, а посебно над нашим народом у Црној Гори и на Косову и Метохији," помолио се патријарх Иринеј и додао да је страшно оно што се данас дешава у Црној Гори јер се један део народа одриче свог порекла и своје историје. „Њихова је ствар шта ће бити. Нека буду Црногорци или остало што желе, али нека не прогоне Србе, нека оставе српски народ, а посебно српске светиње, казао је патријарх Иринеј. Свјатјејши је додао да држава никад није била власник црквене имовине ни код нас у Србији, ни у Црној Гори и „да Црква нема шта да доказује. Она је одувек била власник свога имања, заједно са народом,“ нагласио је предстојатељ Српске Цркве. У свем злу које се дешава, има нешто радосно и веома лепо. Свјатјеши је, наводећи рећи владике Његоша: „Удар нађе искру у камену", казао да се на велико чуђење и дивљење дигла на ноге цела Црна Гора. „Пробудила се Црна Гора и у верском и у националном погледу. Дошло је народу до свести о значају и улози вере и Цркве, и када је то доведено у питање покренуо се народ да брани своје светиње," казао је Патријарх. „Молимо се Богу да уразуми црногорске власти, да их призове себи, јер то што чине није добро ни за њих ни за било кога живог. Не може се против Истине Божје. Читав свет увиђа. Црква Православна, Цариград, Јерусалим, Антиохија и Александрија, па чак и римски Папа, дигли су свој глас против одлуке црногорских власти, али они, заблудели у својим жељама, као да не чују, као да су слепи и не виде шта им трезвен свет говори. Надамо се да ће то увидети док није касно, а ми који на овакав начин протествујемо, чинимо то на хришћански, јеванђељски начин - да својим понашањем не изазовемо ни једну сузу. И да знамо да је правда Божја на нашој страни!" Молебану у Саборној цркви претходила је протестна шетња у организацији студената Београдског универзитета, а по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја. Извор: Инфо-служба СПЦ
  8. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је 17. јануара 2020. године, у храму Успења Пресвете Богородице у Новом Саду, Молебни канон Пресветој Богородици, ради подршке верном народу за очување светињâ у Црној Гори. Владици Исихију су саслуживали свештеници Епархије бачке. Молебном канону молитвено је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Звучни запис беседе Епископа бачког Иринеја После молитве, Преосвећени владика Иринеј предводио је Литију од Успенског храма, преко Трга слободе и Змај Јовине улице, до Саборне цркве. Беседећи у Светогеоргијевском храму, Епископ бачки је поручио да је једини циљ и смисао овог молитвеног сабирања пружање подршке нашој браћи и сестрама по вери. Већинска Црна Гора је против овог незаконитог псеудозакона, који директно удара на основна права наше Српске Православне Цркве, односно њених епархија на територији данашње Црне Горе. Молитвено, тихо, достојанствено, мирно, ненасилно протестовање против таквог закона је морална дужност и морални императив. Ми, овим путем и на овај начин, молитвено се обраћајући Господу, Пресветој Богородици, светим угодницима Божјим, а затим вршећи литије, исказујемо своју солидарност, своју састрадалну љубав и своју наду и увереност да ће, ако Бог дâ, правда и истина тријумфовати над сваким обликом неправде, истакао је Епископ бачки. Једним срцем и једним устима појући, верни народ Епархије бачке, предвођен својим Архијерејем, пружио је молитвену подршку браћи и сестрама у Црној Гори, који се боре за очување светињâ Српске Православне Цркве и противе се дискриминаторном „Закону о слободи вероисповести (!) и правном положају верских заједница” у Црној Гори. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Канон евхаристије на српском језику. Подржите рад запратите канал
  10. Велики канон Светог Андреја Јерусалимског и архиепископа критског читан је у католикону цркве Светог Грба у среду поподне, 10. априла 2019. године. Велики канон поетски приказује велики број људи и догађаја из Старог и Новог Завета, житија праведних, пророка, царева и других лица израиљског народа, које пружа за примере које треба следити или избегаватри, а и као пример покајања. Службом је началствовао архиепископ гераски Теофан, уз појање хоровође цркве Светог Гроба Константина Спиропулоса уз помоћ архиђакона Марка и ученика Патријаршијске школе на Сиону. Извор: Српска Православна Црква
  11. Током прва четири дана Великог и Часног поста на повечерју се чита велики покајни канон Светог Андреја Критског. Канон је велика химнолошка збирка, састављена од низа песама, по одређеном мерилу и правилу; низ од девет мањих песама, које се заснивају на девет библијских песама. У овом канону све су песме покајног карактера са речима које упућују на пут покајања и спасења. Више о Канону Светог Андреја Критског у Јутарњем програму Радио ”Беседе” говорио је катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Беседа
  12. У недељу, 16. децембра 2018. године, у оквиру циклуса предавања Разговори о вери који се одржавају у конаку Капеле Свете Петке, Вук Јовановић је говорио о канону Светог писма и његовој теологији. Осим норме у градитељству, осим црквено-правног оквира, реч “канон” има и специфично библијско значење - канон је списак текстова који чине Свето писмо. То последње значење биће нам у фокусу. Говорићемо о историји канона, критеријумима каноничности, али и о смислу формирања и поштовања канона. Коначно питање је свакако: На који начин теологија поставља канонске текстове у однос са црквеним животом, тј. нашом свакодневицом?
  13. У недељу, 16. децембра 2018. године, у оквиру циклуса предавања Разговори о вери који се одржавају у конаку Капеле Свете Петке, Вук Јовановић је говорио о канону Светог писма и његовој теологији. Осим норме у градитељству, осим црквено-правног оквира, реч “канон” има и специфично библијско значење - канон је списак текстова који чине Свето писмо. То последње значење биће нам у фокусу. Говорићемо о историји канона, критеријумима каноничности, али и о смислу формирања и поштовања канона. Коначно питање је свакако: На који начин теологија поставља канонске текстове у однос са црквеним животом, тј. нашом свакодневицом? View full Странице
  14. (ТЕКСТОВИ ЧИТАЛАЦА) Наиме, општеприхваћено мишљење међу стручњацима је да је Библија ране Цркве била Септуагинта (LXX) – грчки превод Старог Завета (из 3. века п.н.е.).[1],[2] То мишљење се заснива на чињеници да је велика већина старозаветних цитата у Новом Завету, укључујући и најважније месијанске текстове, преузета управо из Септуагинте. Навешћемо три примера (болд. В.Ђ.):[3] • Матеј 1:23: „Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануило, које ће рећи: с нама Бог.“ У масоретском (= јеврејском) тексту читамо: „млада жена ће затруднети“ (Исаија 7:14), док у Септуагинти стоји као и у Јеванђељу. • Дела апостолска 7:14: „А Јосиф посла и дозва оца својега Јакова и сву родбину своју, седамдесет и пет душа.“ У масоретском тексту читамо: „свега дакле душа дома Јаковљева, што дођоше у Мисир, беше седамдесет“ (1. Mојсијева 46:27), док у Септуагинти стоји баш као што је Стефан рекао. • Јеврејима 10:5: „Зато улазећи у свет говори: жртава и дарова ниси хтео, али си ми тело приправио.“ У масоретском тексту читамо: „жртве и дарова нећеш; ти си ми уши отворио“ (Псалам 40:6), док у Септуагинти стоји као и у Посланици. Међутим, још већи проблем у дефинисању Писма на које је ап. Павле мислио у 2. Тимотију 3:16 је у томе што канон Новог Завета тада уопште није постојао! Нама се данас подразумева да је, када кажемо „Библија“, у то укључено и 27 књига Новог Завета које имамо у сваком издању Светог Писма. Ипак, то није увек било тако. Данашњи канон Новог Завета је утврђен тек крајем 4. века. н.е., на помесним саборима у Хипону (393. г. н.е.) и Картагини (397. г. н.е).[4] Пре тога је Атанасије Александријски, у ускршњој посланици 367. г. н.е., први пут набројао 27 књига Новог Завета које и ми данас прихватамо. (О каноничности Откривења Јовановог се дискутовало још пар векова након тога.[5]) Свако, дакле, ко изговори реч „Библија“, већ тиме признаје ауторитет Цркве, било да је тога свестан или не. Свето Писмо је, како видимо, део црквеног Предања; његов најважнији део, али ипак део, и стога се тешко може тумачити одвојено од остатка тог Предања. Као што смо рекли у претходном тексту, ишчупати Библију из Цркве би било као када бисмо ишчупали срце из људског организма и рекли: „Нас занима само ово, а не цео човек“. Црква је писала Писмо, сачувала га, препознала и канонизовала. Уколико бисмо прихватили – у одређеним хришћанским круговима уврежену – тезу да је Црква „пала“ после смрти апостолâ, требало би, зарад доследности, да одбацимо и канон Новог Завета, јер је он установљен од стране већ увелико „пале Цркве“. Или би, барем, требало да прихватимо ранији, Мураторијев, канон (касни 2. век), који је укључивао и Петрову Апокалипсу, Пастир Јермин (као спис који треба читати), као и Књигу Мудрости, а није укључивао 1. и 2. Петрову посланицу, као ни Јеврејима, Јаковљеву и једну Јованову посланицу (не зна се са сигурношћу да ли 2. или 3.[6]). Зашто, дакле, прихватамо каснији канон са краја 4. века, а не, два века старији, Мураторијев? Традиционални хришћани на то, без двоумљења, одговарају: зато што верујемо да је Дух Свети водио Своју Цркву у утврђивању исправног канона, као што верујемо да ју је водио и у исправном тумачењу тог канона. А, како су ствари по питању канона Писма текле пре и након Мураторијевог фрагмента? Најисправније је рећи да је Црква, изграђујући себе, изграђивала и канон. Ту изградњу и сазревање канона бисмо поједностављено могли да представимо отприлике овако: 1. Ап. Петар препознаје посланице ап. Павла као Писмо: “И трпљење Господа нашег држите за спасење; као што вам и љубазни наш брат Павле по даној му премудрости писа. Као што говори о овоме и у свима својим посланицама, у којима имају неке ствари тешке разумети, које ненаучени и неутврђени изврћу, као и остала писма, на своју погибао.” (2. Петрова 3:15,16; болд. В.Ђ.) 2. Апостолски оци (директни ученици и наследници апостолâ), као и касније апологете, цитирају јеванђеља и апостолске посланице као ауторитативне списе, премда није увек сасвим јасно да ли их сматрају за Писмо. На пример, Поликарп у својој Посланици Филипљанима 12:1 каже следеће (болд. В.Ђ.): „А уверен сам да сте добро научени у Светим Писмима и ништа вам није непознато, док то мени није дано. Знам само да је у Писму речено: 'Гњевите се, и не грешите', и: 'да сунце не зађе у гњеву вашем'“. Мишљења сам да Поликарп овде цитира Павлову Посланицу Ефесцима 4:26, јер иако: „гњевите се, и не грешите“ може да буде и цитирање Псалама 4:4, други део: „да сунце не зађе у гњеву вашем“ тамо не налазимо (ни у MT[7], ни у LXX), већ: „размислите у срцима својим на постељама својим, и утолите“; док се у Ефесцима 4:26 налази цела реченица коју Поликарп дословце наводи. Уколико сам у праву, то би значило да је он Ефесцима посланицу (а онда вероватно и друге апостолске списе) сматрао за Свето Писмо. Наравно, код апостолских отаца и апологета 2. и 3. века сусрећемо се и са фреквентним цитирањем Старог Завета (укључујући и девтероканонске књиге). 3. Канон јеретика Маркиона (2. век н.е.), који се састојао од десет Павлових посланица (без пасторалних и Посланице Јеврејима[8]) и Лукиног Јеванђеља.[9] 4. Јустин Философ нам средином другог века саопштава да се на евхаристијским сабрањима хришћана, поред пророчких списа, читају и “апостолски записи” (ἀπομνημονεύματα τῶν ἀποστόλων)[10], под чиме је вероватно подразумевао јеванђеља (не знамо која). Код Јустина, поред навођења Септуагинте[11], наилазимо и на цитате из синоптичких јеванђеља и Павлових посланица, али и на позивање на 'Акте Понтија Пилата'[12], као и на известан апокрифни опис Исусовог крштења.[13] Оно што је, у контексту наше теме, такође занимљиво је да Јустин Откривење приписује апостолу Јовану, и то само неколико деценија након што је написано.[14] 5. Татијанов „Дијатесарон“, или хармонизација четирију јеванђеља у један спис (око 160. г. н.е.). 6. Иринеј Лионски нам, око 180. г. н.е., недвосмислено каже да као што постоје четири стране света, тако постоје и четири јеванђеља.[15] 7. Мураторијев канон, о ком је већ било речи. 8. Ориген нам, у првој половини 3. века н.е., у својим „Омилијама на Луку“ каже да иако „многи почеше описивати догађаје који се испунише…“ (Лука 1:1), само су Матеј, Марко, Јован и Лука написали јеванђеља испуњени Светим Духом.[16] 9. Канон Кирила Јерусалимског (око 350. г. н.е.), који је укључивао све књиге данашњег канона Новог Завета, осим Откривења Јовановог.[17] 10. Јевсевије Кесаријски, црквени историчар из 4. века н.е., нам наводи списак старозаветних књига, сачињен од стране Мелита Сардског, око 170. г. н.е.. Списак садржи књиге које припадај у ужем канону, без Књиге о Јестири, а укључује и девтероканонску Књигу Мудрости. Јевсевије нам, такође, наводи и Оригенов списак јеврејског канона, који не садржи дванаест „малих“ пророка, а укључује Посланицу Јеремијину и Макавејске књиге[18]. 11. Ускршња посланица Атанасија Александријског (367. г. н.е.), у којој се набраја[19] 27 књига Новог Завета. Атанасије у канон Старог Завета убраја и Књигу Варухову и Посланицу Јеремијину, а следеће списе наводи као књиге које не припадају канону Светог Писма, али их треба читати: Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Књигу о Јестири[20], Књигу о Јудити, Књигу о Товији, Дидахи и Пастир Јермин. 12. „Посланица Севлему“ (писана вероватно крајем 4. века н.е.), која се приписује Амфилохију Иконијском, нам пружа занимљиво сведочанство о томе да чак ни тако касно Црква још није била 'начисто' по питању библијског канона. Што се тиче Старог Завета, у Посланици се наводи ужи канон, изузев Књиге о Јестири. Што се, пак, неких новозаветних књига тиче, каже се следеће: „Неки даље говоре да има седам свеопштих посланица, а неки да треба примати само три, једну Јаковљеву, једну Петрову и једну Јованову, а други пак три Јованове, две Петрове и још Јудину. Откровење Јованово неки примају, али многи га називају лажним.“[21] 13. Сабори у Хипону и Картагини крајем 4. века н.е., на којима се утврђује данашњи канон Новог Завета. На овим саборима су у канон Старог Завета убројане и девтероканонске књиге. Неко ће можда рећи да Цркви није било тешко да препозна који списи треба да уђу у канон Новог Завета, јер је критеријум био јасан: апостолско порекло неког списа. Међутим, зашто онда Климентова Посланица Коринћанима[22], као и Игњатијеве и Поликарпове посланице, нису ушле у канон, када знамо да су аутори познавали апостоле? А Лукино и Марково Јеванђеље, као и Дела апостолска су, између осталог, и по том кључу препознате као канонске књиге. Да ли, можда, у Климентовој посланици има нечега што је у супротности са осталим светим списима? Мислим да нема.[23] Зашто онда није убројана у канонске списе? Једини одговор који могу да дам је онај који сам већ дао, а којим ћу и закључити овај текст: Свети Дух је водио Своју Цркву у препознавању исправног канона, као и у тумачењу тог канона. [1] LXX, поред „ужег“ старозаветног канона, садржи и: 2. и 3. књигу Јездрину, Књигу о Товији, Књигу о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланицу Јеремијину, Књигу пророка Варуха, 1.,2. и 3. књигу Макавејску, као и проширеније верзије неких књига (у односу на исте те књиге у каснијем ужем канону). Верује се да су у превођењу Септуагинте учестовала 72 преводиоца (oдакле и потиче назив „LXX“), који су приступили послу по налогу Птоломеја II. [2] А треба рећи и то да се новозаветни писци нису либили да се позивају и на екстраканонске изворе; па тако ап. Павле говори о Јанију и Јамврију (1. Tимотију 3:8), који се не помињу нигде у Старом Завету, а Јуда цитира апокрифну 1. Енохову књигу (Јуда 1:14). Можемо, дакле, закључити да „sola scriptura“ није био принцип ране Цркве. [3] Детаљан списак новозаветних цитата из Септуагинте може се наћи на следећем линку:
  15. „Све је писмо од Бога дано, и корисно за учење, за карање, за поправљање, за поучавање у правди, да буде савршен човјек Божиј, за свако добро дјело приправљен.“ (2. Тимотију 3:16,17) Апостол Павле нам у наведеном тексту недвосмислено говори да Писмо заузима посебно место у Хришћанству. Писмо је, каже апостол, богомдано и, као такво, вишеструко практично корисно. Оно не служи за пуко интелектуално наслађивање, већ за врло јасан циљ: да утиче на стварање савршених људи који ће чинити добра дела. Међутим, проблем је у томе што је у моменту писања ове посланице једино Писмо које су хришћани имали било Писмо Старог Завета, и то са све девтероканонским књигама (које су уклоњене, од стране реформаторâ, у 16. веку). (ТЕКСТОВИ ЧИТАЛАЦА) Наиме, општеприхваћено мишљење међу стручњацима је да је Библија ране Цркве била Септуагинта (LXX) – грчки превод Старог Завета (из 3. века п.н.е.).[1],[2] То мишљење се заснива на чињеници да је велика већина старозаветних цитата у Новом Завету, укључујући и најважније месијанске текстове, преузета управо из Септуагинте. Навешћемо три примера (болд. В.Ђ.):[3] • Матеј 1:23: „Ето, девојка ће затруднети, и родиће сина, и наденуће му име Емануило, које ће рећи: с нама Бог.“ У масоретском (= јеврејском) тексту читамо: „млада жена ће затруднети“ (Исаија 7:14), док у Септуагинти стоји као и у Јеванђељу. • Дела апостолска 7:14: „А Јосиф посла и дозва оца својега Јакова и сву родбину своју, седамдесет и пет душа.“ У масоретском тексту читамо: „свега дакле душа дома Јаковљева, што дођоше у Мисир, беше седамдесет“ (1. Mојсијева 46:27), док у Септуагинти стоји баш као што је Стефан рекао. • Јеврејима 10:5: „Зато улазећи у свет говори: жртава и дарова ниси хтео, али си ми тело приправио.“ У масоретском тексту читамо: „жртве и дарова нећеш; ти си ми уши отворио“ (Псалам 40:6), док у Септуагинти стоји као и у Посланици. Међутим, још већи проблем у дефинисању Писма на које је ап. Павле мислио у 2. Тимотију 3:16 је у томе што канон Новог Завета тада уопште није постојао! Нама се данас подразумева да је, када кажемо „Библија“, у то укључено и 27 књига Новог Завета које имамо у сваком издању Светог Писма. Ипак, то није увек било тако. Данашњи канон Новог Завета је утврђен тек крајем 4. века. н.е., на помесним саборима у Хипону (393. г. н.е.) и Картагини (397. г. н.е).[4] Пре тога је Атанасије Александријски, у ускршњој посланици 367. г. н.е., први пут набројао 27 књига Новог Завета које и ми данас прихватамо. (О каноничности Откривења Јовановог се дискутовало још пар векова након тога.[5]) Свако, дакле, ко изговори реч „Библија“, већ тиме признаје ауторитет Цркве, било да је тога свестан или не. Свето Писмо је, како видимо, део црквеног Предања; његов најважнији део, али ипак део, и стога се тешко може тумачити одвојено од остатка тог Предања. Као што смо рекли у претходном тексту, ишчупати Библију из Цркве би било као када бисмо ишчупали срце из људског организма и рекли: „Нас занима само ово, а не цео човек“. Црква је писала Писмо, сачувала га, препознала и канонизовала. Уколико бисмо прихватили – у одређеним хришћанским круговима уврежену – тезу да је Црква „пала“ после смрти апостолâ, требало би, зарад доследности, да одбацимо и канон Новог Завета, јер је он установљен од стране већ увелико „пале Цркве“. Или би, барем, требало да прихватимо ранији, Мураторијев, канон (касни 2. век), који је укључивао и Петрову Апокалипсу, Пастир Јермин (као спис који треба читати), као и Књигу Мудрости, а није укључивао 1. и 2. Петрову посланицу, као ни Јеврејима, Јаковљеву и једну Јованову посланицу (не зна се са сигурношћу да ли 2. или 3.[6]). Зашто, дакле, прихватамо каснији канон са краја 4. века, а не, два века старији, Мураторијев? Традиционални хришћани на то, без двоумљења, одговарају: зато што верујемо да је Дух Свети водио Своју Цркву у утврђивању исправног канона, као што верујемо да ју је водио и у исправном тумачењу тог канона. А, како су ствари по питању канона Писма текле пре и након Мураторијевог фрагмента? Најисправније је рећи да је Црква, изграђујући себе, изграђивала и канон. Ту изградњу и сазревање канона бисмо поједностављено могли да представимо отприлике овако: 1. Ап. Петар препознаје посланице ап. Павла као Писмо: “И трпљење Господа нашег држите за спасење; као што вам и љубазни наш брат Павле по даној му премудрости писа. Као што говори о овоме и у свима својим посланицама, у којима имају неке ствари тешке разумети, које ненаучени и неутврђени изврћу, као и остала писма, на своју погибао.” (2. Петрова 3:15,16; болд. В.Ђ.) 2. Апостолски оци (директни ученици и наследници апостолâ), као и касније апологете, цитирају јеванђеља и апостолске посланице као ауторитативне списе, премда није увек сасвим јасно да ли их сматрају за Писмо. На пример, Поликарп у својој Посланици Филипљанима 12:1 каже следеће (болд. В.Ђ.): „А уверен сам да сте добро научени у Светим Писмима и ништа вам није непознато, док то мени није дано. Знам само да је у Писму речено: 'Гњевите се, и не грешите', и: 'да сунце не зађе у гњеву вашем'“. Мишљења сам да Поликарп овде цитира Павлову Посланицу Ефесцима 4:26, јер иако: „гњевите се, и не грешите“ може да буде и цитирање Псалама 4:4, други део: „да сунце не зађе у гњеву вашем“ тамо не налазимо (ни у MT[7], ни у LXX), већ: „размислите у срцима својим на постељама својим, и утолите“; док се у Ефесцима 4:26 налази цела реченица коју Поликарп дословце наводи. Уколико сам у праву, то би значило да је он Ефесцима посланицу (а онда вероватно и друге апостолске списе) сматрао за Свето Писмо. Наравно, код апостолских отаца и апологета 2. и 3. века сусрећемо се и са фреквентним цитирањем Старог Завета (укључујући и девтероканонске књиге). 3. Канон јеретика Маркиона (2. век н.е.), који се састојао од десет Павлових посланица (без пасторалних и Посланице Јеврејима[8]) и Лукиног Јеванђеља.[9] 4. Јустин Философ нам средином другог века саопштава да се на евхаристијским сабрањима хришћана, поред пророчких списа, читају и “апостолски записи” (ἀπομνημονεύματα τῶν ἀποστόλων)[10], под чиме је вероватно подразумевао јеванђеља (не знамо која). Код Јустина, поред навођења Септуагинте[11], наилазимо и на цитате из синоптичких јеванђеља и Павлових посланица, али и на позивање на 'Акте Понтија Пилата'[12], као и на известан апокрифни опис Исусовог крштења.[13] Оно што је, у контексту наше теме, такође занимљиво је да Јустин Откривење приписује апостолу Јовану, и то само неколико деценија након што је написано.[14] 5. Татијанов „Дијатесарон“, или хармонизација четирију јеванђеља у један спис (око 160. г. н.е.). 6. Иринеј Лионски нам, око 180. г. н.е., недвосмислено каже да као што постоје четири стране света, тако постоје и четири јеванђеља.[15] 7. Мураторијев канон, о ком је већ било речи. 8. Ориген нам, у првој половини 3. века н.е., у својим „Омилијама на Луку“ каже да иако „многи почеше описивати догађаје који се испунише…“ (Лука 1:1), само су Матеј, Марко, Јован и Лука написали јеванђеља испуњени Светим Духом.[16] 9. Канон Кирила Јерусалимског (око 350. г. н.е.), који је укључивао све књиге данашњег канона Новог Завета, осим Откривења Јовановог.[17] 10. Јевсевије Кесаријски, црквени историчар из 4. века н.е., нам наводи списак старозаветних књига, сачињен од стране Мелита Сардског, око 170. г. н.е.. Списак садржи књиге које припадај у ужем канону, без Књиге о Јестири, а укључује и девтероканонску Књигу Мудрости. Јевсевије нам, такође, наводи и Оригенов списак јеврејског канона, који не садржи дванаест „малих“ пророка, а укључује Посланицу Јеремијину и Макавејске књиге[18]. 11. Ускршња посланица Атанасија Александријског (367. г. н.е.), у којој се набраја[19] 27 књига Новог Завета. Атанасије у канон Старог Завета убраја и Књигу Варухову и Посланицу Јеремијину, а следеће списе наводи као књиге које не припадају канону Светог Писма, али их треба читати: Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Књигу о Јестири[20], Књигу о Јудити, Књигу о Товији, Дидахи и Пастир Јермин. 12. „Посланица Севлему“ (писана вероватно крајем 4. века н.е.), која се приписује Амфилохију Иконијском, нам пружа занимљиво сведочанство о томе да чак ни тако касно Црква још није била 'начисто' по питању библијског канона. Што се тиче Старог Завета, у Посланици се наводи ужи канон, изузев Књиге о Јестири. Што се, пак, неких новозаветних књига тиче, каже се следеће: „Неки даље говоре да има седам свеопштих посланица, а неки да треба примати само три, једну Јаковљеву, једну Петрову и једну Јованову, а други пак три Јованове, две Петрове и још Јудину. Откровење Јованово неки примају, али многи га називају лажним.“[21] 13. Сабори у Хипону и Картагини крајем 4. века н.е., на којима се утврђује данашњи канон Новог Завета. На овим саборима су у канон Старог Завета убројане и девтероканонске књиге. Неко ће можда рећи да Цркви није било тешко да препозна који списи треба да уђу у канон Новог Завета, јер је критеријум био јасан: апостолско порекло неког списа. Међутим, зашто онда Климентова Посланица Коринћанима[22], као и Игњатијеве и Поликарпове посланице, нису ушле у канон, када знамо да су аутори познавали апостоле? А Лукино и Марково Јеванђеље, као и Дела апостолска су, између осталог, и по том кључу препознате као канонске књиге. Да ли, можда, у Климентовој посланици има нечега што је у супротности са осталим светим списима? Мислим да нема.[23] Зашто онда није убројана у канонске списе? Једини одговор који могу да дам је онај који сам већ дао, а којим ћу и закључити овај текст: Свети Дух је водио Своју Цркву у препознавању исправног канона, као и у тумачењу тог канона. [1] LXX, поред „ужег“ старозаветног канона, садржи и: 2. и 3. књигу Јездрину, Књигу о Товији, Књигу о Јудити, Премудрости Соломонове, Премудрости Исуса сина Сирахова, Посланицу Јеремијину, Књигу пророка Варуха, 1.,2. и 3. књигу Макавејску, као и проширеније верзије неких књига (у односу на исте те књиге у каснијем ужем канону). Верује се да су у превођењу Септуагинте учестовала 72 преводиоца (oдакле и потиче назив „LXX“), који су приступили послу по налогу Птоломеја II. [2] А треба рећи и то да се новозаветни писци нису либили да се позивају и на екстраканонске изворе; па тако ап. Павле говори о Јанију и Јамврију (1. Tимотију 3:8), који се не помињу нигде у Старом Завету, а Јуда цитира апокрифну 1. Енохову књигу (Јуда 1:14). Можемо, дакле, закључити да „sola scriptura“ није био принцип ране Цркве. [3] Детаљан списак новозаветних цитата из Септуагинте може се наћи на следећем линку: View full Странице
  16. Канон божанственом и поклоњења достојном Пресветоме Духу Утешитељу преподобног Максима Грка (српски превод) објављен је у најновијем броју часописа Каленић, који можете скинути преко следећег линка: http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Kalenic/kalenic3,2017.pdf
×
×
  • Креирај ново...