Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'како'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 144 results

  1. Вечерас обарамо „Мираж”... Одмарали смо на војничким душецима простртим по поду у просторијама економије у Шимановцима. Тог поподнева из Јакова су нам се придружили водник Мирослав Денчев и војник Владимир Милић. Требало је да кренемо на дежурство око 17.30 часова. Око пола шест долази поручник Дарко Николић и наређује да се спремимо јер ћемо ускоро кренути на положај. Били смо млади, ничег се нисмо плашили. Звали смо себе „мафијом” и том речју се међусобно поздрављали. Крећемо на положај Влада и ја. Пролазим поред свих који леже и уз поздрав дланом о длан кажем: – Иде мафија на положај, вечерас обарамо ’мираж’. Сви отпоздрављају, дајући себи и нама морала и снаге. Крећемо возилом ТАМ-110. Дарко вози, а ми смо на каросерији. Кажем Влади: – Ако вечерас нешто не оборимо, ништа нисмо урадили. Долазимо на положај. Дарко улази у кабину УНК, а Влада и ја се „смештамо” неких тридесетак метара од кабине и 50–60 метара од ЛР. Удубљење у којем смо личило је на ров, а у ствари је био колотраг великих трактора. Поред нас телефон за везу са УНК. У 19.45 часова, на знак приправност број 1, одлазимо до лансирних рампи, прикључујемо електроприкључак (ОШ) на ракете и враћамо се (ракете још нису биле „крштене” – нисмо им дали пригодно женско име). Лежимо у трави. Рампе се уз шкрипу и цијукање покрећу лево-десно. У једном тренутку Влада диже слушалицу и слушајући разговор у кабини УНК, окреће се ка мени и каже: – Кућо, ови ће да гађају. – Шта да гађају!, кажем. Само што сам то изговорио, чуо се кратак прасак, а онда тутњава и сјај пламена по целом положају. Земља се затресла, осећало се како вибрира тло испод нас. А онда, не зна се шта пада по нама, камење, земља, грање. Креће и друга, исте манифестације. Кад су се мало удаљиле и смањио се звук мотора, као да је настала тишина јер је бука агрегата много слабија од буке ракета при старту. Чујем из села грају, галаму и аплаузе. Људи се радују, навијају као на утакмици. Одушевљени су. На небу танка облачност. Видим одвајање стартног мотора прве ракете. Она онда улази у облак, који на том месту заблесне од пламена маршевског мотора. Потом је јако синуло, а онда је небо почело да пламти. Настаде карамбол. Црвенило се шири кроз облаке. Авион почиње да пада и појављује се испод облака. Пада доле, а ја имам утисак да иде право на мене. Најпре обојица лежемо на земљу, а онда устајемо и трчећи се скривамо у оближњи канал. Тражећи заклон упадамо у воду. А ето, авион је падао далеко од нас, више од 10 km. Док је падао ка земљи, по њему је осута паљба ПВО артиљерије. Онако мокри долазимо до кабине. После десетак минута Дарко искаче из кабине и пита нас шта смо видели. Кажем му: – Видели смо да је нешто пало, не знамо шта. Након још неколико речи окренуо се и отишао назад. После неког времена почињемо да се премештамо. Обарамо рекорд у превођењу. Велике металне клинове, који учвршћују прилазне мостиће, а које смо забијали у земљу помоћу прибора „баба и деда”, вадимо голим рукама, неком надљудском снагом! Позадинац долази до нас, даје нам по мало воде да попијемо јер су нам уста потпуно сува. Све смо спаковали и утоварили. У једном тренутку долази потпуковник Дани и каже: – Шта сте урадили, урадили сте. Брзо се са техником склоните одавде. Био је то изузетан физички напор, који смо без иједног светла у потпуном мраку савладали. Кад смо дошли у Прхово потврђено нам је да је оборен F-117А. Послужилац лансирне рампе, војник Мирко Љубојевић Портал ЧОЈСТВО Одломак из књиге „Пад ноћног сокола”, аутор пуковник Славиша Голубовић
  2. Да ли ви уопште схватате, да ли бар на секунду можете себи представити, како вас je тешко волети, ако ви сами себе не волите? То је као да на себи носите дупли терет: љубав према вама и своју сопствену неувереност у себе. Осећање, као да главом покушавате да пробијете дебели зид: неуверености, страха и самоуништења. Искомплексирани, неуверени у себе људи, склони к жестокој самокритици… Некима од нас, посебно онима код којих је јако развијена емпатија и „синдром спасиоца“, изгледа, да су такви људи – најбољи објекти за нашу неистрошену љубав и нежност, и да се управо са њима се могу изградити дуги и стабилни односи, основани на благодарности и узајамној подршци. Но није увек тако…
  3. Драгана Милошевић

    Како доживљавамо Цркву?

    April 8, 2017 | протопрезвитер Слободан Тијанић Обично човек замишља Цркву као веома посебан свет у којем живе добри, паметни, одговорни, часни и смели људи. И где, он сам постаје другачији: исто тако мудар, добар, љубећи ближњега свога, као самога себе. Он улази у тај свет пун наде и очекивања… па чак и као да лебди мало изнад тла. Но време иде, - а крила не расту. Човек се не мења много, не постаје љубазнији и лакши, и не почиње да се креће кроз ваздух, и његове свете ноге не додирују ту грешну земљу. Да, и људи около су исти као и свуда. Обични. Црква - стварно посебан свет. Међу свим земаљским искуствима који нам се дају, уметност, наука, разне професије и занимања, - Црква је свет најдивнији, чудесно мистериозан. Свет у којем на делу можемо увидети себе и бити заиста другачији. Стога, наша очекивања сасвим су оправдана. Али са свим овим Црква је свет људи. Не анђела, не надљуди, не богова…. Људи. И људи веома различитих. Као и другде, у храму можемо срести: причљиве људе, мрзовољне старце и старице, немирну децу, из неког разлога пријатне и непријатне личности укључујући и свештенике. Како то? Зар нисмо дошли у цркву да се мењамо, зар нисмо позвани да будемо свети, од самога Бога? Да, хришћани су призвани светости. Али, да ли то значи да ако у Цркви неке људе не сматрају светим, онда да се она не може назвати црквом? Не. По томе што Црква почива на светости Створитеља, а не на праведности човека. На Литургији, након свештеникових речи: ”Светиња светим”, узноси си над престолом Агнец, тј. Хлеб, Тело Господње, хор онда пева "Један је Свети, Један је Господ..." Само Бог је свет, само кроз Његову Светост, ми смо свети ... и долазимо у храм јединоме извору светости - Источнику Светости, а не ка добрим људима. Када особа нађе милост у Цркви, она се и мења и не мења у исто време. Мења се њена душа, устројење срца, но тип личности остаје исти. Причљивац не постане миран тип, весео не постане тужан, мало образовани не постаје аутоматски високо интелектуалан. Када се у Јеванђељу каже да у Христу нема ни Грка, ни Јеврејина, то не значи да хришћани не признају националности и да они (националност) губе након крштења. Они су у Христу и Његови, јер не постоји други критеријум, по коме можемо или не можемо припадати хришћанству, поред исповедања Христа Спаситеља, и кушања Његовог Тела и Крви. И тај критеријум није ни интелектуално, ни старсно, ни национално, ни новчано нити било која друга кавлификација. И ако га има, онда је мимо Цркве (ако су људи са новцем боље прихваћени у цркви од других, морамо схватити да то није зато што је цркви „то неопходно", већ зато што смо слаби.) Критеријум остаје, али то не значи истовремено да сви требају бити једнаки. У супротном не би била црква, па чак ни војска, но нешто далеко ригорозније, где сви ходају у истом строју, али и доживљавају исте емоције и осећања. То се не догађа. Дванаест људи најближих Христу, формирају прву хришћанску заједницу, и у различитим ситуацијама, понашају се другачије један од другог, што се огледа у њиховим речима и делима. У једном тренутку у преносном смислу, сви они предају - остављају Господа. И један од њих је чак буквално починио такав акт, којим је, очигледно, заувек затворио за себе могућност повратка. Авај, као што и ми данас - све знамо, све разумемо, чак и нешто радимо, али Њега издајемо. Опет и изнова … Човек иде у цркву са очекивањем да ће наћи нешто ново, да ће открити други свет. Но чим прекорачи праг храма, са удивљењем, а неретко и са негодовањем види исте људе које је сретао и на улици. Да ли је његово очекивање узалудно? Вероватно, да. Ако је тај други свет замишљао хаотичним и хладним као што је свет изван црквених зидина окружен угодним друштвом. Црква није ту да упознате људе, црква је ту да кроз заједницу спознате људе и самога себе кроз исте. Црква не нуди удобну кућу у сред поља растрзану ветром и градом. Црква предлаже компас под којим се човек неће изгубити и плашити ветра и града и овоземаљских бура и искушења. Човек не долази у други свет- само почиње да се креће , и са сваким кораком који учини, свет постаје другачији и бољи. Али само у једном случају: ако човеков компас увек буде окренут ка Христу. У цркви, а кроз личност брата (ближњега) свога човек сусреће самога Бога. У присуству његовом се смирује, трпи, бори се против себе самог. Са њим дели пад, веру, живот, благодат, спасење. Сједињује са са њиме. Међусобне разлике између људи наглашавају слободу и јединственост сваке личности као иконе Божије. Греси, искуше -ња, врлине се прожимају… Нема другог начина да се човек спасе, до кроз ближењега свога. Ако ово човек схвати и одбаци предрасуду према ближњем онда и доживљај цркве биће другачији, схватљи -вији, а уобичајено искривљена слика о разлозима за и против доласка у цркву биће исправљена. Крст који носимо неће бити тежак, а вера наша биће јача и а свет који нас очекује с друге стране храмовнога прага, биће разумљивији. Из њега ћемо изаћи јачи и духовно растерећенији по обећању које је Спаситељ рекао: ”Јарам је мој благ и бреме је моје лако” (Мат. 11, 28 -30). Из сажаљења и љубави Он позива људе к себи да се се од Њега науче и да их одмори. Ходите, к мени сви који сте преморени и претоварени, и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен у срцу, и наћи ћете покој душама вашим”. И најзад завршава позив овим речима: јер је јарам мој благ и бреме моје лако”. https://www.sabor-online.org/single-post/2017/04/08/КАКО-ДОЖИВЉАВАМО-ЦРКВУ
  4. Професија космонаута није тако романтична као што се чини са Земље. Ко год је боравио у орбити рећи ће вам да је то веома тежак посао готово без слободног времена, и огроман стрес за организам. Међутим, Руси ни у космосу не могу без празника и седељки са пријатељима уз „добру чашицу“. Прва „ватрена вода“ однета је у космос 1971. године на орбиталну станицу „Саљут 7“. Једном астронауту је рођендан падао за време његовог боравка у орбити па су му пријатељи механичари још пре старта „уручили поклон“ – сакрили су флашу јерменског коњака у манжетну од апарата за мерење притиска. Касније су специјалне комисије на различитим станицама пронашле десетине скривених места у којима се чувао алкохол. То не негирају ни функционери. На пример, копредседник главне комисије за одабир космонаута Вјачеслав Рогожњиков признаје да готово сви космонаути имају таква „скривена места“. „Не знам како, али алкохол се појављује, иако је то строго забрањено“. Космичка станица „Саљут“ / РИА Новости Коњак око стомака Рогожњиков вероватно не говори све што зна. Још је херој Совјетског Савеза космонаут Игор Волк описао схему неприметног уношења у космички брод свега што је космонауту потребно. Он је пре лета на броду „Сојуз“ 1984. године купио коњак и две кофе усољених краставаца, у Русији омиљене закуске уз пиће. „Не може се понети више терета од тежине за коју је центрирано седиште у броду“, каже он. „Али смо мој партнер Владимир Џанибеков и ја смислили начин: недељу дана пре старта нисмо јели ништа осим чаја и хлеба па смо смршали 1,5-2 килограма и онда смо алкохол добро распоредили у кесе од целофана. А када су нас облачили, све су нам то ставили испод скафандера. Тако сам стартовао са усољеним краставцима око стомака“. Алкохол су унели у документацији свемирског брода. „То је једна дебела фасцикла. Скине се омот, и испод њега се уместо страница углави амбалажа. Може да стане око литар и по. Главни задатак је да се не чује бућкање“. Игор Волк / Александар Моклецов/РИА Новости Недавно преминули космонаут Георгиј Гречко, који је у свемиру провео 134 дана 20 часова 32 минуте и 58 секунди, описао је другу, сложенију схему. У орбити свакога дана морају да се раде вежбе бар по два сата дневно да би се избегла атрофија мишића. Због тога у свемирском броду постоје специјални костими са уграђеним механизмима који приморавају мишиће да раде у бестежинском стању. У њима су космонаути чували своје „златне резерве“ алкохола. „Једном смо у костиму за фискултуру нашли флашу од литар и по са натписом ’Элеутерококк Б’ (природно средство за подизање тонуса)“, причао је Гречко. „Међутим, када смо отворили флашу схватили смо да је унутра коњак! Израчунали смо да сваког дана пре спавања можемо да попијемо по 8,5 грама. Међутим, успели смо да попијемо само половину флаше. Остало нисмо могли да ’дохватимо’. Течност у бестежинском стању има нулту тежину, као и ваздух, и због тога не излази из флаше. А ако се истисне, само се помеша са ваздухом и прави пену. Зато смо половину флаше морали оставити на исто место где смо је и нашли. Били смо веома изненађени када су се космонаути после нас вратили на Земљу и испричали да су попили сав коњак! Они су нашли решење: један би се подизао до таванице и узимао флашу у зубе, а други би га ударио одозго по глави. Од тог ударца се овај први спуштао наниже, а алкохол у флаши му се по инерцији преливао у уста. Затим би се заменили. Они су касније тим поводом говорили да ’није довољно бити високо образован, треба имати и осредњи кликер’“. Свемирска храна експедиције на МСС 28/29 / Роскосмос Најбољи седатив У Русији је званично забрањен алкохол у космосу, али многи астронаути сматрају да је та забрана штетна. Александар Лазуткин је у орбити провео 184 дана. Он отворено каже: „Једном се због ванредне ситуације на станици променио састав ваздуха у коморама. Чак су и лекари у Центру за управљање летовима препоручили мало алкохола како би се неутрализовали штетни фактори“. Нешто слично прича и двоструки херој Совјетског Савеза Валериј Рјумин. „Сви који су летели у космос потврдиће да гутљај коњака тамо ублажава напетост и дејствује благотворно на организам. И ја сам пре полетања купио 12 флаша јерменског коњака. Распоредио сам га у пластичне кесе са чепом који се заврће. Најтеже је понети кесе у космос, тј. проћи са њима кроз многобројне контроле. Ја сам заједно са инжењером задуженим за свемирску станицу водио бригу о њој још у фабричким погонима, и ту прилику сам искористио. На неколико скривених места сам распоредио 6 литара. Није тако много ако се има у виду да смо планирали шестомесечни боравак у космосу током којег су на станицу стигле још две експедиције, тј. још шест космонаута. Наравно, гостопримљиви домаћини су приредили гостима празничну вечеру, а мали гутљај коњака је добио назив ’буљка’. То је свега 20 грама. На Земљи је то ситница, а у космосу је чаробни еликсир. На пример, ако је дан био тежак, а сутра предстоји неки сложени експеримент, онда уђемо у вреће за спавање, али никако не можемо заспати. Тада спасава ’буљка’. Она се пије полако: у устима се држи на језику, а затим се полако гута. Читав процес траје десетак минута. Та мизерна количина алкохола у космосу дејствује фантастично: смирује и ублажава напетост. На тај начин брзо заспимо и ујутру устајемо бодри. То је далеко боље од седатива на које се организам брзо навикава. Опште је мишљење да је у космосу најбоље пити јерменски коњак. Убеђен сам да треба озаконити коришћење алкохола у мањим дозама у космосу, на пример, уместо седатива“. Експедиција на МСС 28/29 / Роскосмос Чаша о под Међутим, за космонауте који воле да „скидају стрес“ највећи проблеми настају када се врате кући. Готово сви они кажу да је веома тешко ослободити се навике „остављања“ предмета у ваздуху. „И са мном је тако било“, каже Павел Виноградов који је седам пута излазио у отворени космос. „Када сам се први пут вратио из космоса замолио сам жену да ми донесе чашу воде. Чим сам попио, без икаквих задњих мисли сам пустио чашу у ваздух, не размишљајући о томе да ће она пасти“. Јевгениј ЛЕВКОВИЧ, Руска реч
  5. Предавач је указао на проблем отуђености између идеала поста и реалног живота људи. Примеру како су оци Цркве такав проблем икономијски решавали у 7. веку, он супротставља савремене оце који ову отуђеност идентификују, али не нуде решење. Поставља се питање да ли имамо суштинску веру у Бога када се плашимо да такнемо у нешто што је Црква током векова без проблема мењала, као и да ли Црква доживљава верни народ као свој конститутивни део. Данашњи број и дужина постова доводи до девалвације вредности Васкршњег поста, губи се његова изузетност у односу на остале. Потребно је да преведемо пост на језик који је данас разумљив људима. Кључно питање за Цркву је ко је човек данас и како му прићи. Прича о храни нас своди на ниво религије и питање индивидуалног спасења, представља препреку нашој социјалној интеракцији, чини нас у овом свету непрепознатљивим, а још мање битним. Дошло је до редукције нашег хришћанског идентитета, пост смо свели на ритуализам, религијску дисциплину, која потире свест о делима љубави по којима свет треба да нас препозна. Рана Црква управо акценат са хране преноси на социјално давање, на излазак из себе ради помоћи ближњем, јер тиме оприсутњујемо Христа. Канонске одредбе одлучења од причешћа оних који не посте не наглашавају храну, јер би то била издаја хришћанства, повратак на јудаизам, већ да је занемаривање помоћи ближњем, оно што их осуђује.Проф. Јовић је, одговарајући на бројна питања, нагласио да није супстанција хране та која нас одређује, већ наш живот у Христу, да је хришћанство простор слободе, који подразумева одговорност да из нашег хришћанског идентитета проистиче и наше деловање у свету.    
  6. Са благословом и у присуству Епископа шумадијског г. Јована, 26. марта 2017. године одржано је треће у циклусу Васкршњих предавања у Манастиру Дивостину. Предавање под насловом Пост: како смо стигли довде? одржао је др Растко Јовић, доцент на Катедри за Канонско право на Православном богословском факултету Универзитета у Београду. Предавача је представио проф. др Зоран Крстић, шеф катедре за Канонско право на ПБФ УБ и ректор Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Предавач је указао на проблем отуђености између идеала поста и реалног живота људи. Примеру како су оци Цркве такав проблем икономијски решавали у 7. веку, он супротставља савремене оце који ову отуђеност идентификују, али не нуде решење. Поставља се питање да ли имамо суштинску веру у Бога када се плашимо да такнемо у нешто што је Црква током векова без проблема мењала, као и да ли Црква доживљава верни народ као свој конститутивни део. Данашњи број и дужина постова доводи до девалвације вредности Васкршњег поста, губи се његова изузетност у односу на остале. Потребно је да преведемо пост на језик који је данас разумљив људима. Кључно питање за Цркву је ко је човек данас и како му прићи. Прича о храни нас своди на ниво религије и питање индивидуалног спасења, представља препреку нашој социјалној интеракцији, чини нас у овом свету непрепознатљивим, а још мање битним. Дошло је до редукције нашег хришћанског идентитета, пост смо свели на ритуализам, религијску дисциплину, која потире свест о делима љубави по којима свет треба да нас препозна. Рана Црква управо акценат са хране преноси на социјално давање, на излазак из себе ради помоћи ближњем, јер тиме оприсутњујемо Христа. Канонске одредбе одлучења од причешћа оних који не посте не наглашавају храну, јер би то била издаја хришћанства, повратак на јудаизам, већ да је занемаривање помоћи ближњем, оно што их осуђује.Проф. Јовић је, одговарајући на бројна питања, нагласио да није супстанција хране та која нас одређује, већ наш живот у Христу, да је хришћанство простор слободе, који подразумева одговорност да из нашег хришћанског идентитета проистиче и наше деловање у свету. View full Странице
  7. Колико нас је користило лествице у последње време? Ако смо престари или млађани, надам се да их нисмо користили у скорије време! Узане лествице имају широке степенике на које човек може да стане али оне не досежу високо. Високе лестве имају мале пречаге. Постоје и оне са продужетком и досежу високо, али имају још узаније пречаге. Да ли сте икада покушали да мало одстојите на једној од пречага високих лестви? Шта се дешава? Стопала ускоро почињу да боле, јер пречага не може у потпуности да подржи стопало. Што дуже стојимо на степенику, све нас више боле ноге и морамо да се попнемо горе или сиђемо доле.
  8. Под искреним православним хришћанима подразумевамо људе који се заиста старају да врше Вољу Божију а не своју, да своје умовање приклањају ставовима Цркве и да не буду само хришћани „посећивањем“ Литургије једном недељно и слављењем славе, већ да буду хришћани и између две недељне Литургије – другим речима, у свим животним ситуацијама. Овај текст је намењен само таквим православним хришћанима. Када наиђемо у животу на неку појаву према којој немамо јасан став а важна нам је, искрени хришћани ће најпре покушати да пронађу у Светом Писму и Светом Предању, речима Светих Отаца Православне Цркве одговор или макар назнаке одговора у вези са датом темом. Тако можемо пронаћи шта су светитељи говорили о разним појавама. Када су у питању грађански избори (избори за парламент, избори за председника, итд) два светитеља, нама драга и веома позната, су говорила о томе, па послушајмо њихове речи. У њиховим речима су садржани веома конкретни критеријуми према којима искрени православни хришћани могу да поступају користећи се својим изборним правом – правом гласа. Какве везе има гласање са хришћанским животом? Начин на који ћемо ми искористи право гласа је, као и сваки други наш поступак, показатељ тога чиме се руководимо у свом животу – Божијим заповестима или сопственим филозофијама живота или, у најгорем случају, личним егоизмом и страстима. Излазак на гласање и избор кога ћемо тамо заокружити није ништа мање значајан показатељ јесмо ли заиста искрени хришћани или не од , рецимо, доношења одлуке хоћемо ли дете уписати на веронауку или грађанско, хоћемо ли учествовати у сплеткарењима у радном колективу или ћемо одбити, хоћемо ли славу светог Николе прославити мрсно или посно, хоћемо ли узети рис папира из државне фирме и однети кући, сипати бензин на рачун фирме а возити за личне потребе, хоћемо ли прекинути пост због одласка на летовање у време поста, итд. Сваки тај поступак, свака одлука нас одаје – јесмо ли Христови или се само правимо да јесмо и то само у окружењу које то сматра за нешто вредно поштовања. Интересантно је да два светитеља које ћемо цитирати када су у питању избори, свети владика Николај и старац Пајсије, не говоре да на изборе не треба ни у ком случају изаћи, нити да је то дело недостојно православног хришћанина. (Истини за вољу, не говоре ни да треба обавезно изаћи.) Напротив, владика Николај упућује чак и свештенике да могу да гласају (тачније, да им се не ускраћује нити забрањује да изађу да гласају) али строго водећи рачуна о критеријуму процене за кога да гласају: *** „Свештеницима, као грађанима, не ускраћује се уобичајена слобода самоопредељења и учешћа у бирању. Изузев безвераца и познатих непријатеља Светосавске православне цркве, свештеници могу према своме најбољем нахођењу помагати људе ма које родољубиве националне групе, који се Бога боје, народ свој воле и народне светиње поштују. Но при том сваки је свештеник дужан стално имати пред очима свој свети чин и узвишено пастирско звање.» *** Исто тако и старац Пајсије, на питања људи у вези са изборима – он нуди јасне критеријуме како проценити за кога гласати и чега се треба чувати. Нити једном речју не говори да се треба клонити гласања: Непосредно пред изборе, код старца Пајсија је дошла једна група људи да би га упитала за кога да гласа, а он им је рекао: „Ко је ближи Цркви, ко се бори за њу и за нашу земљу, ко држи своју реч? Гласајте за онога ко је оданији Цркви. Не мислим да би требало да гласате за оне политичке партије које се називају демохришћанским, јер би то било сасвим погрешно. Ми не смемо припадати политичким странкама. Најпре треба да волимо Цркву, а затим отаџбину, и да гласамо за оне људе који се боре за њих. Видите, сви грчки хероји су се борили за Цркву и за отаџбину и за њих су проливали своју крв. Према томе, морамо им бити захвални што је Грчка данас слободна земља и што се не налази под турском влашћу. Покушајте да гласате за оне људе који су спремни да пролију крв, најпре за Православље, а затим и за отаџбину.На жалост, данас за чланове парламента бирамо људе мрачне и магловите прошлости.“ *** У време националних избора, многи ходочасници су долазили код старца Пајсија да би га упитали за ког кандидата да гласају. Он би им обично одговарао: „Гласајте за онога, за којега верујете да је најбољи, за онога ко воли Бога и отаџбину.“ *** Што ће рећи, можемо са сигурношћу да закључимо да није неморално дело учешће хришћанина у грађанским изборима и да се од тога хришћанин не треба уздржавати по сваку цену нити према томе односити са одбојношћу и гађењем – као што би требало према сваком греховном делу. Дакле, избори нису сами по себи греховно дело недолично хришћанина. Међутим, оба светитеља наглашавају када је излазак на гласање на корист хришћанину (тј. када неће бити на духовну штету) и према којим критеријумима хришћанин треба да се руководи приликом процене кандидата (човека, странке). КРИТЕРИЈУМИ ЗА ГЛАСАЊЕ ЗА ИСКРЕНЕ ПРАВОСЛАВНЕ ХРИШЋАНЕ да кандидат није „безверац“ (свети владика Николај) Ово значи да не смемо, уколико се сматрамо искреним православним хришћанима, гласати за особу која се јавно изјашњава да је атеиста или, пак, да се не слаже са учењем Православне Цркве (да јавно сведочи да се не сматра православним верником или чак, да се сматра јеретиком у односу на учење Цркве, као што смо имали прилике да чујемо од низа садашњих кандидата за председника Србије). да кандидат није „познати непријатељ Светосавске православне цркве» (свети владика Николај) Ово значи да не смемо гласати, ако смо искрени хришћани, за оне људе: – који су давали и дају јавне изјаве богохулног карактера, исмевајућег и изругујућег на рачун Цркве, Царства Небеског, итд. – чији поступци откривају њихово непријатељство према Цркви – на пример, у доношењу богохулних закона, затим у дозвољавању и омогућавају параде греха (геј параде) и антихришћанских изложби. – који се одобравајуће односе према геј браковима, према усвајању деце од стране хомосексуалних парова, према абортусу и према еутаназији. – који ниподаштавају црквене празнике попут Васкрса – који ниподаштавају косовску жртву светог кнеза Лазара, Космет као колевку српске духовности и који Светог Саву настоје да «избаце» из школа. – који теже да православну веру сведу на оквире кућних зидова, на нешто приватно што се не сме мешати у друштвено-политичка, просветна, законодавана, породична и национална питања. да се кандидат и његови агитатори не служе различитим „кварежима, лажима, подмићивањима, сплеткама, застрашивањима» и који се неће усуђивати «новцем или другим митом куповати гласове и тиме наносити срамоту народу, штету државном угледу и увреду Богу Створитељу» (свети владика Николај) Овај критеријум не треба посебно појашњавати. да кандидат не подстиче народ да се «завађа око избора, туче и крви» (свети владика Николај). Ово подразумева да кандидат не настоји на сталном измишљању «непријатеља напретка» и на сатанизацији неистомишљеника. да кандидат «верује у Бога и да верује у Страшни Суд.» . «Ако вам веру своју покажу делима, постом и молитвом, примите их и саслушајте» (свети владика Николај) Тешко је утврдити одговор на ова питања када лично не познајемо кандидата, али се према понеким њиховима изјавама и снимцима њиховог понашања у цркви на богослужењу или на славским прославама или црквеним празницима – може наслутити. да кандидат «слави славу, да поштује народне обичаје» (свети владика Николај) На интернету можемо чути снимке изјава појединих кандидата у којима они истичу да је важније радити «важне државне послове» него заблагодарити Богу недељом или светитељу заштитнику на дан славе. Иако не можемо за сигурношћу утврдити за неког кандидата да ли из аутентичних верских разлога слави славу и поштује народне обичаје, за многе кандидате можемо пронаћи снимке у којој се засигурно види да је све то фарса и фасада за пецање наивних гласача на «националну ноту». Укратко, ако човек не испуњава услов број 2, тада ни овај под 6 засигурно не чини из аутентичних разлога. да кандидат не «краде државну имовину» чиме постаје, како владика Николај каже, попут пљачкаша лешева у гробовима. Велики број кандидата на изборима су до сада били у власти у неком времену и тачно се зна да ли су крали државну имовину и злоупотребљавали државни положај како би себи или члановима своје фамилије и уском кругу партијских послушника или тајкуна обезбеђивали материјалну корист и намештали послове на штету државне имовине. да је кандидат што « ближи Цркви, да се бори за њу и за нашу земљу, да држи своју реч», «Гласајте за онога ко је оданији Цркви.» (свети старац Пајсије) Старац Пајсије нас овде мудро упућујемо шта да радимо уколико нема идеалног кандидата, за кога можемо да кажемо недвосмислено «ДА» на све досадашње критерујме. Свети старац не каже да гласамо искључиво за онога ко је одан Цркви или близу Цркви, већ за оног ко је «ближи Цркви» и «оданији Цркви». Тиме нас поучава да не одустајемо од гласања уколико нема идеалног кандидата по нашим замислима и проценама, већ да целомудрено процењујемо ко је од свих њих довољно добар тј. највише одан Цркви од свих понуђених. «колико кандидат воли Бога, тј. у којој је мери он свестан члан Цркве» (свети старац Пајсије) Постоје снимци једног од кандидата који је, у време када то није било популарно – за време великог отпора породичних хришћана да се организује геј-парада улицама Београда – јавно у телевизијској емисији посведочио хришћанско учење о томе да је хомосексуалност грех. И то у окружењу где су сви остали ћутали, а један наводни верски («православни») аналитичар настојао да избегне одговор на ово «непријатно» питање и показао стид пред светом да посведочи Божију реч. Овакви и слични примери нам, ако нисмо кратког сећања, показују у којој мери је неко свестан члан Цркве и такође битно – да се не стиди да посведочи шта Бог каже по одређеним питањима, у оном окружењу које то сматра за затуцано, назадно, примитивно, нетолерантно и «недемократски». Такође, кандидати који су свесни чланови Цркве имају тенденцију да призивају Божију помоћ на почетку или у току свог јавног говора. Ово, наравно, може бити и политички маркетинг за привлачење одређене групе бирача, међутим, уколико и остали критеријуми важе за тог кандидата, и уколико је тако чинио и читаву деценију пре ових избора – сва је прилика да овај поступак није лажан. колико кандидат «воли своју отаџбину и брине о њеним, уместо о својим личним интересима.» (свети старац Пајсије). Овај критеријум је користан за процену оних кандидата који су до сада имали прилике да учествују у власти на неком нивоу (макар само на нивоу општине или града) , иначе не можемо са сигурношћу да проценимо да ли ће неки кандидат засигурно бринути примарно о интересима државе и народа, уместо о својим личним интересима. Временски контекст – кандидати некад и сад Корисна напомена: ове критеријуме не треба примењивати изоловано једно од другог, већ сагледавати целовито и узимајући у обзир шири временски контекст. Дакле, потребно је присетити се какав је неки кандидат био и шта је говорио пре 10, 20 или само до пре 5 година – чему је припадао, које вредности је сведочио тада а које сада. Сагледавање кандидата у ширем временском контексту нам може бити од помоћи да мудро сагледамо који од кандидата у највећој мери доследно следује горе наведеним критеријумима, а да није само добро препакован «производ» који нам се нуди на овим изборима за једнократну или вишекратну употребу. Ако смо хришћани не будимо наивни већ добронамерни, али и мудри као змије. Не будимо смешне карикатуре наивних, затупастих и приглупих верника (попут Фландерсових у «Симпсоновима») који се лако упецају чим чују неку лепу реч о нашој вери или Светом Сави па помисле како је тај кандидат одједном постао «наш». ДОДАТАК УПУТСТВУ – КАКО ДА ПРОЦЕНИМО НАС САМЕ За крај ћемо навести и упутства ових светитеља како лично да се искрени православни хришћани односе према гласању, са каквим духом и унутрашњим расположењем – ово сматрамо за неодвојиви део упутства за гласање и процену кандидата, јер као што рекосмо, дело изласка на изборе је пре свега лични чин, који као и сваки лични поступак показује коме смо одани (јесмо ли Христови свуда и на сваком месту, или само на Литургији): 1) старац Пајсије нас упозорава: «Уколико се неко приликом гласања придржава другачијих критеријума (мисли на то да човек, сматрајући се православним хришћанином, али при томе гласа за онога за кога се поуздано зна да не воли Бога и да више брине о својим личним интересима него о интересима отаџбине), то значи да се руководи личним интересима и да не поступа као прави хришћанин. Божија правда ће касније допустити да плати за своју грешку.“ 2) свети владика Николај нас позива на појачану молитву као саставни део изласка на изборе: «Појачати и умножити молитве свемогућем Богу за народ, јавне и тајне, да опрости грехе и безакоња наша и спасе народ од понора пропасти.» 3) свети владика Николај: «Похвалићемо и благословити благословом Светог Саве свако оно село, или град, или срез, где народ буде заједничком вољом отерао из своје средине све оне агитаторе који се усуде новцем или другим митом куповати гласове и тиме наносити срамоту народу, штету државном угледу и увреду Богу Створитељу.» Дакле, позива нас и на хришћанску храброст и на пружање праведног и «мушког» отпора када нам се намеће грех као норма. 4) свети владика Николај преко свештеника саветује народ «у име Христа Бога и Светога Саве, и у име безбројних светих и мученичких предака наших, твораца ове слободне отаџбине, да се не завађа око избора, не туче и не крви. Јер неће ваљда ови избори значити смак света, него ће и после њих морати живети брат с братом и сусед са суседом, и наслањати се ближњи на ближњег.» 5) свети владика Николај: «Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе… Нека се свак, ко је србски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско» Уместо закључка Са жељом да нам предстојећи избори буду на корист и да се свако од нас лично у датој ситуацији покаже као искрени хришћанин, завршавамо поуком светог владике Николаја: „Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божјим благословом. Нека се сваки врати Богу и себи; нека нико не буде ван Бога и ван себе, да га не би поклопила језива тама туђинска, са лепим именом и шареном одећом. Нека се свак, ко је србски родољуб, пашти да задобије Царство Небеско, којим се једино може одржати царство земаљско на дуже време“ Дакле, овако чинећи, каже владика Николај, је једини начин на који се «може одржати царство земаљско на дуже време» То је уједно и права сврха изласка на изборе за једног искреног православног хришћанина. Вреди се замислити над овим речима. Аутор: ПравославниРодитељ.орг http://www.pravoslavniroditelj.org/reci-svetitelja-povodom-izbora-kako-treba-da-glasaju-iskreni-hriscani/
  9. Да ли је неопходан осећај покајања на исповести? Да ли после исповести треба очекивати душевно олакшање? Ова почетничка питања често остају “болна” и за искусне вернике. Многи од нас се устежу да узнемиравају свештеника са својим превише “једноставним питањима”. Да би се та шупљина попунила, дописник “НС” Дмитриј Ребров поставио је “једноставна питања” о исповестистаријем духовнику Московске епархије, настојатељу Покровске цркве у подмосковском селу Акулово, протојереју Валеријану Кречетову. Завршио је школу 1959. године и тада је био на Московском шумарском факултету, да би после три године по његовом завршетку, уписао московску семинарију. Рукоположен је 12. јануара 1969. године, а 1973. године је завршио Московску Духовну академију. У току свог дугогодишњег служења имао је могућност да разговара са многим истакнутим пастирима, па тако и са оцем Николајем Голубцовим, оцем Јованом (Крестјанкиним), оцем Николајем Гурјановим. Тренутно је духовник Московске епархије и настојатељ Покровске цркве села Акулово Одинцовског региона.
  10. Koliko često srećete „nevidljive ljude”? U psihologiju sam se zaljubila pre tačno deset godina, kada sam kao srednješkolka bila polaznik Istrazivačke stanice Petnica. Tamo sam se upoznala sa nekim osnovama eksperimentalne psihologije, da bih se kroz studije upoznala i sa ostalim granama psihologije. Psihologija braka i porodice je bila ta koja je izazivala u meni najveće uzbuđenje i maštala sam kako ću se jednog dana isključivo time baviti. Nakon završenog fakulteta, zakucala sam na mnoga vrata, ali su se otvorila samo ona u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici. Već nakon nekoliko dana boravka u Selu sam shvatila da o sistemu socijalne zaštite ne znam apsolutno ništa i da na fakultetu ova, posebno osetljiva grana rada sa ljudima, uopšte nije pomenuta. Dobila sam posao u kome radim sa porodicama kojima je potrebna intenzivna podrška u krizi. Sjajno, imam posao koji se bavi porodicom, to sam oduvek želela! Ali – jer ono uvek postoji – radim sa porodicama koje su u krizi, između ostalog, jer se nalaze na socijalnoj margini. Pored svih nedaća koje su ih snašle, poput nasilja, zanemarivanja dece, alkoholizma, susrela sam se i sa ljudima koji nemaju zadovoljene osnovne ljudske potrebe. Nemaju struju, vodu, toplu garderobu, dokumente. Kao neko ko je živeo zaštićen život, školovao se i odrastao u nekom možda drugom vremenu, našla sam se u šoku. Nisam znala odakle da krenem i na koji način da pomognem, ako pomoć postoji. Kolege me često pitaju da li je moguć neki savetodavni rad sa našim komšijama, koje najčešće ne primećujemo? Savetodavni rad sa ovom „nevidljivom” grupom ljudi je veoma težak i skoro nemoguć, jer pored edukativne zapuštenosti, oni su gladni. Verujem da nikome nije do savetovanja ukoliko je gladan, ukoliko zna da ne može da dobije socijalnu pomoć, jer živi na crno u nekoj zemlji već godinama. Verujem, jer ni meni ne bi bilo do toga. Vrlo često se na društvenim mrežama pojavi akcija prikupljanja pomoći za pojedinca koji prosi, ili živi teško, a činjenica je da je takvih ljudi oko nas i više nego što mislimo. Oni su takođe topli, ljubazni, oni su roditelji koji vole i brinu o svojoj deci, ali nam izgleda kao da su deca zanemarena, jer nisu uvek čisti i ponekad prose i ne odu svaki dan u školu. Kroz iskustvo koje sam stekla sam naučila da ta deca ne vole da idu u školu, jer nailaze na izolovanje od strane vršnjaka, nemaju dovoljno lepe sveske i nove patike za početak školske godine, a kada dođu kući plačući i navodeći razloge zbog kojih su pobegli iz škole, roditelji ne umeju da ih smire, a ne mogu da obećaju da će nešto promeniti. Ne mogu, jer ne znaju način kako da zadovolje sve zahteve koje pred njih stavlja država da bi došli do neophodne pomoći. Pitanje posla je misaona imenica, jer se radi o neobrazovanom stanovništvu, koje je odraslo u isto tako teškim uslovima i miri se sa sakupljanjem sekundarnih sirovina kao izvorom prihoda. Razlog zašto pišem ovaj tekst je taj što imam potrebu da kažem ljudima da„nevidljivi ljudi“ postoje. Važno mi je da se stvori svest stanovništva da je mnogo veći procenat ljudi koji su na socijalnoj margini, nego što imamo utisak živeći zaštićene živote. Način na koji možemo da im pomognemo nije u potpunosti definisan, ali definitivno treba da krenemo svi zajedno u neku akciju koja će pomoći barem deci da se ne osećaju izolovano kao što je sada slučaj. Želela bih da apelujem na roditelje da razgovaraju sa svojom decom, da im objasne da njihovi drugari iz vrtića i škola nisu manje vredni ako ne pripadaju istom socijalnom miljeu kom oni pripadaju, jer nisu oni odgovorni za to. Važno je da i učiteljice, nastavnice, profesori i vaspitači znaju da obrate pažnju na ovu decu, jer su oni možda budući lekari i glumci, a niko nije dovoljno senzibilisan da primeti njihov talenat. Mi, socijalni radnici, radimo na osnaživanju roditeljskih kapaciteta i snaga pojedinca, ali bez pomoći zajednice nismo u mogućnosti da napravimo mali korak za čovečanstvo, a veliki za naše komšije. http://www.psihoverzum.com/koliko-cesto-srecete-nevidljve-ljude/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)
  11. Сматрам да је безусловна љубав плеоназам - или је љубав или није. Зашто уопште постоји подела на условну и безусловну љубав? Your thoughts on this?
  12. Моје име је Исток. Први пут у животу сам ушао у авион 23. априла 2013 године. Пре тога, пропустио сам низ изузетно важних животних и пословних прилика, искључиво због тога што сам имао невероватан страх од летења авионом. Пишем ову причу јер верујем да ће бити од користи многима који имају сличан проблем. Ако имате овај страх, знам тачно како се осећате. Шта год да су ми људи причали, ја сам и даље био 100% сигуран да ће први авион у који уђем да се сруши. То је једнако оправдано као и очекивање да ћу да купим прву срећку на киоску и освојим милион евра, али тај страх стоји у позадини главе и не одлази. Међутим, данас улазим у авион без икакве анксиозности, са осмехом. Није ми потребан ни виски, ни лоразепам, само закорачим у авион и летим. Увек седнем до прозора, посматрам облаке, пределе, и ни једног тренутка није ми фрка, чак ни кад почну турбуленције. Kако се ово десило? Сада вероватно претпостављате да ћу да изнесем неку “тајну психолошку методу” која ми је помогла, али није баш тако. Заправо, моје излечење десило се комбинацијом неколико фактора који су заједно утицали. Надам се да ће ова прича помоћи да превазиђете страх од летења као што сам га ја превазишао. Деконструкција Први корак у спознаји природе мог страха десио се негде 2010, када сам случајно упознао једну психотерапеуткињу код мог покојног пријатеља Николе Денића на кућном окупљању. Питао сам је чиме се бави и она ми је рекла да је специјалиста за лечење страхова. “Хех, пробај да излечиш Истоков страх од летења”, добацио је Никола. “Он је изгубљен случај”. “Имаш страх од летења?”, рекла је она “Имам, да. Никад нисам ушао у авион.” Наредних десет минута смо причали о мом страху, и након тога ми је рекла речи које су ми заувек остале у сећању: “Твој страх од летења није страх од смрти. То је страх од губитка контроле над ситуацијом. Хајде овако, реци ми, имаш ли страх када возиш ауто по Ибарској магистрали, где сваки дан буде нека несрећа?” “Не, немам”, рекох “Ето видиш. Немаш, зато што мислиш да имаш KОНТРОЛУ. Ти држиш волан и мислиш да ћеш, шта год да се деси, успети у задњи час да скренеш ауто у страну и избегнеш судар. Иако је то потпуно бесмислено, јер људи гину сваки дан, и то много искуснији возачи од тебе. А у авиону, ти ниси за воланом, за воланом је тамо неко кога ни не видиш, и зато имаш страх.” “Wоw, то је скроз тачно. Kако си ме тако добро прочитала?” “Зато што радим дуго са клијентима, и знам. Kод страха од летења, најчешћи узрок је управо то – страх од губитка контроле над ситуацијом. И то је чест проблем са мушкарцима, они воле да имају контролу, да су они тај херој који ће да спаси све.” Дуго сам размишљао о овим речима. Ова деконструкција страха била је за мене важна да почнем да анализирам дубље. Сетих се свих својих путовања колима по Србији. Ноћу, по магистралним путевима. Kолико је само прошло камиона и аутомобила из супротног правца, то су стотине хиљада мимоилажења. И сваки пут је неко од њих могао да заспи, да гледа у телефон, да из ко зна ког разлога пређе у моју траку. И колику год да имам контролу над воланом, вероватно ми то не би много помогло, иако живим у илузији да бих се спасио. Wоw. Право је чудо да ми се ништа није десило после свих тих вожњи, кад боље размислим. Заправо, кад вратим филм, имао сам сигурно једно 10-20 ситуација када сам за длаку избегао судар. И ја се плашим авиона? Годину дана касније, десила се трагедија: Никола Денић је погинуо је док је возио на путу за Сврљиг. Ударио га је камион. Био је то шок за све нас који смо га знали. Никола је летео широм света и стално ми је говорио да нисам нормалан, и да је милион пута већа шанса да се погине у колима на неком магистралном путу у Србији. Нажалост, тада сам схватио колико је био у праву. Дошло ми је “из дупета у главу”. Хвала ти Никола, често се сетим твојих речи. Преузимање контроле Мој страх од летења није нестао онда када сам сазнао да је то страх од губитка контроле. Био је то само почетак некакве самоспознаје. Сада сам схватио да је битно да што више дођем до те контроле. Наравно, не могу да постанем пилот, али шта је то најближе што могу да урадим? Да сазнам све о авијацији, и како пилоти и авиони функционишу. У томе су ми помогли разговори са неколико људи који се баве авијацијом, између осталог и Слободан Бобан Вучковић. У тим разговорима схватио сам да је велики узрок мог страха у неким заблудама и незнању, које просечан човек обично не зна или се не удубљује. Једно од највећих откровења за мене је било сазнање да авион не креће одмах да пада на земљу ако се нешто поквари. Ја сам то замишљао као у цртаћу. Авион лети, остаје нпр. без горива и креће истог момента да се обрушава на земљу под 90 степени. “Хахахах, па да ли си ти луд”, насмеја се Бобан – “То нема везе са реалношћу. Kакав год да се квар деси са авионом, он не креће да пада тако као што ти мислиш. Он може најнормалније да глајдује пар стотина километара док не смисли где ће да слети без проблема” “Да глајдује? Шта ти то значи?”, упитах знатижељно “Знаш шта је једриличарство? Људи управљају летелицом која изгледа као авион, само нема моторе. Полети шлепана уз помоћ авиона, откачи се и онда тако летиш без мотора, около-наоколо, и на крају усмериш ту једрилицу и слетиш тачно тамо где желиш. Е, па исто тако може да функционише и путнички авион. Чак и да откажу сви мотори, пилот може још дуго да глајдује. Има сасвим довољно времена да позове контролу лета и да му нађу најближи аеродром на који може да слети.” “Wоw. Зашто нам то не приказују на телевизији, него само оне снимке несрећа?” “Зато што то није вест, то није занимљиво. У већини случајева када нешто пође наопако, авион може да слети без већих проблема и сви преживе. Али то није вест. До тебе долазе само ове страшне.” Истина о авионским несрећама Следећи дан отишао сам на Интернет да видим статистике авионских несрећа. Током последњих десет година, сваке године деси се неколико несрећа у којима људи погину. Ове информације никако нису ишле у прилог мом излечењу. Опет сам се видео са Бобаном. “Богами, мало сам гледао по нету, све је то лепо што ти кажеш, али несреће се и даље дешавају.” “А јеси ли гледао можда детаљније, које су то авио компаније?” “Хм, па и не баш” “Иди и погледај. Већину тих несрећа чине неке сумњиве авио компаније из, на пример, Африке, из неких сиромашних држава које имају далеко ниже критеријуме безбедности.” “Чек, хоћеш ми рећи да нису сви авиони једнако безбедни?” “Слушај, ево како то иде. Имаш тамо неку леву афричку авио компанију, неки Аир Џамбуту-Тумбуту, штагод. И сад рецимо наш Јат продаје неки свој прастари авион, и увале га том Аир Џибуту за неке мале паре. Е онда тај Аир Џубуту креће да га вози са минимумом одржавања и контроле, по систему “док иде, иде”. И десет година касније, БАМ, видиш наслов у новинама.” Погледах мало детаљније статистике. Стварно, у већини случајева то су биле неке опскурне авио компаније, из сиромашнијих држава. Изузетно ретко је било наћи неко “звучно име”. “Добро, значи авио компаније ван Европе, Америке и развијеног света су много ризичније. Али зашто је то тако? Мислим, јесу ли њихови пилоти мање спретни или шта?” “Пази, у авијацији имаш једно правило које се зове обавезна замена делова” “Добро, шта је то?” “Сваки део на авиону, свака полуга, кабл, шипка, има тачно своје време након ког мора да се замени, без обзира да ли теби на око то изгледа “као ново”. Значи, имаш рецимо неку тамо полугу која је део система отварања врата за точкове на пример. И зна се да она мора да се замени после, на пример, тачно 1000 летова или 1000 сати летења. Нема везе што она изгледа ганц нова као да јој ништа не фали, једноставно мора да се замени новом. И тако буквално сваки део који је битан за рад авиона а реално сви су битни. Сви они се прате и на одређеним временским интервалима се мењају. Значи, ту не говоримо о томе да ли су седишта офуцана и да ли ти ради оно светло за читање изнад седишта. Ова правила се односе на велику већину делова који су критични за рад авиона. Потпуно је друга ствар да ли је наслон на твом седишту разваљен и да ли шкрипуцка кад се помера. Те ствари авио компанија може да поправља због свог имиџа и усер еxпериенца, али то нису критични делови и није обавезно.” “Занимљиво. То стварно нисам знао. Значи, оне сумњиве авио компаније у сиромашним државама не мењају те битне делове, кажеш?” “Ретко али ето дешава се некад и то. Главни аеродроми у Европи чак и не дају да им слете компаније и авиони које не испуњавају те најстрожије критријуме безбедности. Сад је и Аирбус почео да их јури. Јер, ако се тамо негде у Африци скуца неки њихов авион, у новинама изађе наслов, и њима пада вредност на берзи. Људи се не удубљују да прочитају да је то Аирбус из неке банана државе који није одржаван, само виде наслов “пао Аирбус”. “Значи тако. Има ли још нека разлика у безбедности?” “Процедуре. Ти не можеш да замислиш које су ту ригорозне процедуре. И иста фора, процедуре се поштују у нормалним земљама, а у неким земљама трећег света може се десити и оно “ма лако ћемо”. То и доминантно људски фактор, пилотске грешке, су ти главни узроци несрећа.” “Ок, значи све док летим провереном авио компанијом, на пример из Европе, нема шта да бринем?” “Проверених авио-компанија је 99% и нису ограничене на неки специфичан континент. Чак и ове лоw-цост компаније по Европи су ти исто тако безбедне, оне само закидају на лускузу, али процедуре се поштују једнако и то су све добри авиони. Рецимо РyанАир или ЕасyЈет, то су ти све компаније које никад нису имале несрећу. Само ће ти били мало спрчено седиште и даће ти да понесеш само четкицу за зубе ако не доплатиш за пртљаг… не буквално, али капираш поенту. На безбедности не сме да се закида нигде а у свим “нормалним” земљама то се строго и контролише.” Kако су медији подгрејали страх од авиона ЈЕЗИВО: Авион Луфтханса Ербас А321 на релацији Праг – Барселона слетео је јутрос најнормалније на аеродром, након чега су путници полако почели да напуштају седишта. Да ли ће оваква вест икада бити објављена у медијима? Не, никада. Једине вести које стижу до нас су оне вести у којима авиони падају и људи гину. Потпуно је свеједно да ли се авионске несреће дешавају једном у десет летова или једном у десет милијарди летова – онај ко чита новине види само несреће у оба случаја. И тако прави у глави неку своју статистику “по осећају” која заиста делује страшно. Постоји још један проблем: Нико не објављује чак ни вест када се деси неки мањи квар на авиону, квар који пилоти са лакоћом преброде и слете најнормалније. Даћу вам пример који се заиста десио: У Новембру 2015 авион Вирџин Атлантика полетео је из Вашингтона за Лондон. Приликом полетања упала је једна птица у леви мотор. Један од путника је приметио да са те стране авиона осећа чудне вибрације и пријавио је то стјуардеси. Слетели су назад, открили птицу у мотору и отказали лет. Највећа трагедија у овој вести била је то што је људима отказан лет. Да ли ће неки медиј објавити ово? Тешко. Изузетно досадна вест. Може да се ископа само ако баш копате по стручним сајтовима који сакупљају ове “досадне” инциденте да би пилоти из њих учили. На овој страници имате читав низ тих “досадних” вести о инцидентима, и то само за Вирџин Атлантик. То су углавном неке ствари попут “напрсло стакло”, “исцурело уље”, “угасио се један мотор” (гашење мотора је такође прилично досадан квар, јер авион може безбедно да слети и са једним мотором). У психологји страхова постоји израз за мој начин размишљања, а он се зове поларизовано или црно-бело логичко закључивање. У преводу, ја у глави имам два сценарија: или ће авион слетети без икаквих проблема, или ће сви погинути ако се деси неки квар. Kада се ископа мало више информација, добија се права слика која нема везе са медијском. Заправо у 99% случајева неког квара сви ће преживети, а само у 1% случајева то буде нешто екстремно што доведе до људских жртава. Kомплетан авион је направљен тако да ако било шта откаже, постоји нешто друго што компензује недостатак тога нечега, па чак и ако то друго откаже постоји нешто треће, а можда и четврто (у теорији инжењерства ово се зове редунданса или некад „фаил сафе“). Другим речима, да би се десила нека “фатална” несрећа најчеше је потребно да откаже неколико ствари у том низу, а не само једна. Сви ови “досадни” инциденти из горњег линка заправо спадају у те где је отказала само једна ствар у том низу. Чак и када се десе неки озбиљни кварови, што је заиста ретко, ни тада није све изгубљено. Авион може да слети и на воду. Задњи пут се то десило недавно, 2009 у Њујорку када је сада већ легендарни капетан Сали спустио авион у реку Хадсон након што су му отказала оба мотора непосредно након полетања. И сви су преживели. Прошле године је Kлинт Иствуд снимио филм о њему, погледајте га обавезно јер ћете у њему видети уживо многе од ових ствари које сам писао у тексту. Ово није једини пример, било је тих успешних слетања на воду и раније. Све у свему, чак и у најгорим ситуацијама постоје нека решења. Након што сам у себе упио све ове информације које сам вам опсиао у овом тексту, дошао сам до финалног закључка, који је за мене био откровење и који ме је “преломио”: Авион је заправо најсигурније место на којем можете бити на свету Да, делује сулудо, али то је закључак. Већина “обичних” места на којим се налазимо током дана су мање безбедна од авиона. Аутомобил? Свако мимоилажење са неким возилом на улици је реално лутрија. Авион се горе не мимоилази ни са ким никад. Сетите се само колико пута сте возили по неким кривинама, а из другог правца ођедном неки лудак у бесном Аудију претиче камион и у последњем часу вас избегава. Ходање улицом? Само помислите колико пута сте хтели да пређете пешачки прелаз и неко вас замало покоси. Да ли он не гледа, или сте се ви замислили, небитно. Сваком од нас се то десило бар десет пута у животу. А многи нису имали срећу као ми и заиста су настрадали. Ок, у природи је безбедно, нема саобраћаја, неко ће рећи. Па, није. Само ујед пчеле или стршљена на који сте алергични може да вас убије. Природа је препуна опасности. Оне јесу ретке, али опет знатно чешће од авионских несрећа. Седите у свом стану, мирно? Можете да се оклизнете у кади и паднете, може да буде земљотрес, ако сте сами у стану постоји X начина да вам позли и да нико не зна шта се десило, и да вас само пронађу неколико дана касније. Пожар? Дешава се много чешће него што мислите. Та кинеска лампа коју сте купили може да се запали током ноћи и… стан је заправо препун опасности. Једино место које је безбедије од авиона је вероватно затвор. И то не овај српски, у ком неко може да вас избоде или да умрете од хране у мензи, већ онај фенси затвор-хотел у Шведској и Норвешкој на пример. Успостављање контроле Једном када сам све ове ствари упио и схватио, страх је нестао. А зашто? Зато што сам добио пуну контролу. Чак и ако не седим за воланом авиона, ово сазнање о сваком детаљу авио безбедности и процедурама дало ми је довољан осећај контроле који имам чак и када седим на седишту и не видим пилота. И наравно, још једном, реченица која ми стално одзвања у глави: Авион је заправо најсигурније место на којем можете бити на свету. То је разлог зашто данас улазим у авион са осмехом. И наравно, размишљање о лепим стварима које ће се десити тамо негде где путујем. Срећан лет! Т6
  13. Милан Ракић

    Како је Џош Дуамел „преварио“ Србе?

    - веза са темом: OBJAVIO SLIKU HRAMA SVETOG SAVE Holivudski glumac na ćirilici Srbima čestitao Novu godinu! Како је Џош Дуамел „преварио“ Србе? Већ је и птицама на грани јасно да су Срби изгубили самопоштовање и веру у себе и сопствене могућности, те им се путем масовних медија намеће „потврда“ величине и славе (коју као и сваки народ имају ни мање-ни више) и некакве битности у светским размерама, али, на погрешан и неутемељен начин… Тако је и амерички глумац Џош Дуамел, за којег „Блиц“ каже, да је „један од најзгоднијих глумаца данашњице“ и супруг неке певаљке Ферги и звезда неких играних серијала, па како „Блиц“ наставља, одушевио Србе честитајући им Нову годину на својој званичној ФБ страници. Новогодишња честитка је илустрована фотографијом Храма Светог Саве на Врачару, насталом вероватно на некој од прослава Нове године по старом календару (види се ватромет и светина испред цркве) и поруком „Срећна Нова година to all my friends in Serbia“ И онда неки инат проради код Србина, па просто постави питање, а шта има овај нама да честита Нову годину? Па још ако има барем мало основног информатичког знања, потребног тек толико да ако се бави нпр. „пиратеријом“ за личне потребе (тј. „скидањем“ актуелних филмова и видео игара са интернета, где је ради сигурности препоручена виртуелна промена ИП адресе), дође до закључка да је читава медијска прича заправо једна велика превара. И да тај глумац, односно тим људи који уређују његову ФБ страницу свакaко јесу имали намеру да својим обожаваоцима честитају Нову годину, али не на начин како су то „дновинари“ српских таблоида пренели својим конзументима. Заправо, кад боље размислим, можда су и таблоиди у Бразилу исто тако пренели да се Џош „ексклузивно“ сетио Бразилаца, па им је Нову годину честитао на португалском. Проблем је само што наши медији, свесно и злонамерно, злоупотребљавају српски комплекс ниже вредности и потребу да нас неко безусловно воли, што је типично за децу без родитеља. Уосталом уверите се и сами. Потребно је само помоћу неког програма да виртуелизујете своју ИП адресу и уместо српске, подесите да се налазите нпр. у Бразилу. Кад тамо, ни трага од Храма Светог Саве, него видимо ватромет на Копакабани… Ако сте са ИП адресом „скокнули“ до Канаде, Џош ће вам честитати Нову годину на енглеском језику и фотком канадског Парламента украшеног ватрометом… Ако ваш интернет претраживач подесите да „буде“ у Малезији, Џош већ има спремно решење. НГ честитка са светлошћу окупаним Миленијумским кулама у Куала Лумпуру и НГ фраза на малајском језику… И Велика Британија наравно има своју НГ честитку. Тауербриџ, ватромет и „Хепи Њу Јер“… Турска такође. Са све Ортокај џамијом у непосредној близини моста преко Босфора у првом плану и честитком на турском језику… А за земље за које нису могли да пронађу адекватну „НГ сличицу“, „иде“ генеричка фотографија са НГ честитком и поруком на језику земље „домаћина“ ИП адресе, као што је ова из Индије нпр… Или пак из Бангладеша, односно Холандије. И да закључимо. Поједини српски медији користе сваку прилику да залуде овај народ. У недостатку љубавних и политичких афера, заправо свега онога што „искаче“ са њихових портала са префиксима „Скандалозно“, „Ексклузивно“ и сличним конструктима преузетим из школе британског таблоидног „дновинарства“, медији су успели, на сличан начин попут једног недељника који је пре неколико месеци „интервјуисао“ Трампа, да и једну активност холивудског глумца усмерену ка својим обожаваоцима диљем света, представе као неку нарочито ексклузиву, резервисану само за Србе! Ако ништа, барем смо се добро забавили гледајући фотографије појединих светских престоница у новогодишњој ноћи. Срећна вам Нова година! Милан РАКИЋ, Видовдан
  14. Милан Ракић

    Како постати војни пилот?

    На предлог једног нашег форумског другара, ево и теме... Дакле, како постати војни пилот? Одмах у старту, да направимо јасну разлику и појаснимо неке од урбаних легенди везане за ово занимање. Као прво, треба направити јасну разлику између пилота и војног (борбеног) пилота. Да би неко постао пилот, поред жеље и мотивације, потребно је да поседује још по неку особину. Нпр., жеља као таква је један од услова, али не довољних. Следећа у низу је мотивација. Она се утврди на један лак, али стручан начин, путем психолошких провера, о чему ћемо касније... Треће је психофизичка способност... Пилоти нису никакви надљуди да се разумемо. Али ипак, они чине један мали проценат људске популације, који поред доброг општег здравља, морају имати и одређене когнитивне способности, које се опет путем тестова приликом пријема на школовање утврђују. То су у најкраћем: ниво интелигенције (не очекује се наравно да кандидат за пилота буде члан МЕНСА-е), способност перцепције, дистрибуција пажње, те способност брзог закључивања. На набројано се природно надовезују психомоторне способности (прецизност, брзина и координација покрета у одређеним условима), као и укупне особине личности кандидата (самоконтрола, одговорност, самопоуздање, емотивност и емотивне реакције и сл..). Када се све то сабере, путем већ утврђених норми, којима се бави посебна грана медицине-ваздухопловна медицина, од стране лекара специјалиста те провенијенције врши се процена сваког појединачног кандидата и дају се одговори како ће он поступити у нпр. екстремно ризичним ситуацијама, када треба упркос спољним утицајима (метеоролошка ситуација, недостатак времена, евентуални квар на летелици, недостатак горива,...) и под великим психофизичким оптерећењем-донети исправну одлуку и сачувати главу и технику... Поред већ поменутог општег здравственог стања, све ово је довољно да би неко постао пилот, односно флајт инжињер (члан посаде који током летења надгледа рад авионских система)... У већој или мањој мери. Када то кажем, мислим на дијапазон од пилота са спортском дозволом, који из задовољства лети у аеро-клубу, па до линијског компанијског пилота, који обавља ваздушни саобраћај и којем су поверени људски животи и материјална добра да их безбедно превезе од тачке А до тачке Б. У ваздухопловном жаргону, ово је довољно за "пеглање ваздуха". На слици десно, Биљана Савић, једна од три жене-које управљају летелицама "Ер Србије" Након здравствене процене, приступа се краткој обуци кандидата да би се спровело тзв. селективно летење (о томе у наставку мало више) и ако и ту резултати буду добри, нема никакве препреке (сем материјалних средстава), да неко постане спортски пилот (у аеро-клубу), односно да заврши одређену пилотску школу и стекне дозволу професионалног пилота (у авиокомпанијама).
  15. Здраво. Неколико људи током дугог временског периода веома мрзе једну девојку (око годину дана). Током тог времена она је веома болесна, иако пре тога није имала проблема са здрављем. Има и много других невоља. Тим људима није нанела никакве физичке штете: једна од њих је мајка њеног младића (која просто не жели да њих двоје буду заједно), а други је њен бивши послодавац. Реците ми молим вас да ли постоји начин да се човек заштити од негативне енергије? Хвала. Игор Игоре, “негативна енергија” других људи није тако страшна, колико је страшан наш однос према непријатељству од стране других људи. Јасно је да је тешко преживети непријатељство, а тим пре мржњу, али немамо избора. Успут не би било лоше да се сама девојка преиспита (иако нису сви способни да себе критички посматрају) – није ли било неких других узрока (поред физичке штете, које је она тим људима наносила), због којих је толико људи мрзи. Из свог искуства могу да кажем, да се људи који изјављују да их сви мрзе и гоне, по правилу не понашају најбоље према другим људима и не желе да то виде, иако има изузетака. Уколико је имала неку кривицу, треба одлучно да је призна и искрено замоли за опроштај. А уколико нема никакве кривице, онда треба да се молимо Богу да нашим гонитељима врати добро за њихово зло. То је најтеже од свега, али несумњиво делује. Јереј Михаил Немнонов Glogovac Monastery
  16. Demonstrira svoj dar... Alen Azarić i novinarka Kurira Набасах негде на нету на један текст са сајта Курир. Не бих да причам о мојим импресијама при читању текста, већ бих да се осврнем на начин како је написан и како се промовише надрилекарство, врачарије и гатање преко медија који се хвали како има највише читалаца. http://www.kurir.rs/iscelitelj-alen-azaric-uz-pomoc-boga-i-svetaca-izlecio-sam-skoro-celu-estradu-clanak-1195891 Дакле, реч је о неком типу који се зове Ален Азарић. Сам текст је написан тако да читаоца заинтересује и да код нашег црквено неписменог народа створи илузију да се ради о Божијем човеку. Такође, у старту се свима даје на знање да је он "исцелио" многе естрадне личности, што би читаоцима требало да буде јасно да се ради о истинитом "свецу". Како је текст заокупио пажњу полуписмене, нецрквене масе, а уз то са милион проблема на која не могу да нађу решења (здравље, посао...), прича се развија у правцу "исповести" дотичног Алена: Класична прича: Јавио се Бог, Богородица, светитељ и хоп: Ето њему дара. Нема удубљивања у ова питања, како се то јавио Бог (верујем да знате да сваки надрилекар и врачар каже да му се јавио Бог, никако неко други- на пример сатана). А пре тога је био безбожник. Дакле, неофит (а и тако га не можемо назвати) креће да "мисионари", да шири своју "науку" спасења без муке, све на готово- баш онако како ово време и жели да нам каже. Наравно, сада овакви "носиоци духа" су ту да нам отварају очи, да нас просвећују и дарују "здравље". Да, да... не он него Бог. Класика. Наравно, пошто видимо да су ту разне звезде, а следећа асоцијација многих јесте да ове звезде имају пара, поставља се питање: Да ли се ове услуге наплаћују. Ево и одговора: Ово је нешто што је у многим случајевима пресудно. Човек бре не наплаћује- једино што се "остави на икону" (као у Цркви). Наравно, користи се и прилика да се свештенство дикредитује јер, замислите, свештеници наплаћују- а то никако не би смели (по овом Алену). вероватно Ален мисли да свештеници, вероучитељи и њихове породице треба да изађу на испашу, па да мало попасу траву на ливаду. Логика му је "јача страна". На крају као шлаг на торти је посебно уоквирена вест: До малочас је Бог спасавао, одједном спасава Ален ("спасао сам човека..."). И сад, како да једна полуписмена, нецрквена, анти-клирикално расположена маса да оваквом човеку не верује? Све се добија брзо, инстант, ништа не кошта, попови-лопови, мртве подиже... кад прочитате коментаре испод ове "вести" на овоме што се продаје на трафици а нису новине, све ће вам бити јасно. Кад дође време онога ко се зове Антихрист, мислим да неће морати баш ни мало да се потруди. Све му је већ умешено и обешено. А ви драга браћо и сестре памет у главу. Не дозволите да вас ђаво превари. На крају бих навео пример ове скорашње трагедије да је она морончина и будала "деда који воли јорговане" убио млађану девојку од 18 година због "неузвраћене љубави". Верујем да вам није промакло то да је све време ишао код врачаре, код људи сличних Алену и екипи, и која га је упућивала, тако да се све завршило баш онако како то животомрзац-ђаво и жели- смрћу. Имате пример и онога што је решетао људи у Јабуковцу. Иста прича...
  17. Imamo li razvijenu liturgijsku svest, živimo li liturgijski i van liturgije? pitanje je sad
  18. Пошто смо пршле недеље покренули тему "Како неправославни виде нас православне" хајде сада да направимо једну интро(ин)спекцију нас самих и да наведемо како то ми сами себе видимо. Које су нам врлине а које мане... 0203_cool Шта ви мислите ? klapklap
×