Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'како'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 150 results

  1. Не бисте никада рекли да би момак као што је Џејсон Хамачер завршио у Сирији, али као што каже „панк рок је етика и став, а не изглед или стил“. Хамачер је панк рок бубњар из Вашингтона. Тих дана откривао је нове звукове. До сиријског појања дошао је од идеје комбиновања хеви метал звука са старим хришћанским псалмима. Најинтересантије, до Сирије је дошао захваљујући неспоразуму у комуникацији. „Те 2005. мој пријатељ Бил ме је позвао и рекао, треба да чујеш невероватно српско појање“. Рекао сам „сиријско, то би било сјајно“. Зато је у више наврата одлазио у Алепо, у периоду између 2006. и 2010 како би снимио древно суфијско и хришћанско појање. То је било у периоду пре избијања крвавог грађанског рата 2011. године, када су људи попут њега могли лако да отпутују у Сирију у потрази за неоткривеним музичарима. „Седео сам у предворју хотела, жалећи се пријатељу — који је један од најбољих виолиниста Алепа — како не могу доћи до било чега. Питао сам га, 'имаш ли идеју где бих могао да снимим праву суфи музику?' Почео је да се смеје. Упитао ме је, да ли знам ко је био његов деда?“ Џејсон (лево) и Џастин Марлер (десно), један од оснивача Death To The World-a Одговор је био: „Мој деда био је главни шеик једног од најутицајнијих Суфи редова у Алепу. Овај специфичан ред произвео је неке од најпознатијих певача са Блиског Истока у историји“. Хамачер се ускоро нашао у дворишту 5 векова старе куће у старом делу Алепа, снимајући музичаре чији се глас никада није чуо на западу. Видевши да уопште не постоје записи древног појања и песама, како каже, себична идеја којом је желео да пробије свој бенд, прерасла је у иницијативу и велики пројекат очувања непроцењивог културног наслеђа. Још је важније ако додамо да су псалми на арамејском, језику којим је говорио Господ Исус Христос. Данас, стари град у којем је снимао, је нешто више од гомиле рушевина, уништен годинама борбе између „побуњеника“ и Владе. Џејсон често обилази Сирију, и организује хуманитарне концерте и изложбе за помоћ Хришћанима који и даље живе тамо, упркос свакодневној неизвесности да ли ће остати живи. По проценама 40+% Хришћана напустило је земљу. Његов рад остаће вечни траг и подсетник на Сиријско Хришћанство пре рата. Извор: https://www.pri.org/stories/2015-01-26/how-punk-rocker-dc-got-interested-ancient-songs-syria
  2. Doktor za šljivovicu: Kako se pije rakija Zabluda je da se većina žestokih pića konzumira pre jela. Obrnuto. Sedamdeset pet do osamdeset posto pića koja se proizvode danas na zemlji su dižestivi. Nikada se ne piju u toku jela, uvek ili pre ili posle. U toku jela može pivo, može vino, belo, roze ili crveno. Samo gorko se pijucka pre jela. Stare šljivovice, stari viskiji, konjaci, kalvadosi, tekile, rumovi... idu posle, kaže profesor dr Ninoslav Nikićević sa Poljoprivrednog fakulteta Foto: Igor Pavićević Možda ne tako popularan na upisnim rokovima u odnosu na FON, FPN, Pravni ili sličan fakultet, Poljoprivredni fakultet, kontinuirano kvalitetnih studija, postao je medijski aktuelan posle objavljivanja ovogodišnje Šangajske liste. Beogradski univerzitet ostao je među 300 najboljih na svetu, a najbolje rezultate postigao je u oblasti prehrambene tehnologije, gde je 35. na svetu. Neko je nesmotreno primetio da je naš Poljoprivredni fakultet bolje rangiran od Harvarda, s tim što čuveni univerzitet u SAD nema taj odsek. Svakako, ovaj plasman nije nešto što je došlo preko noći. Jedan od studentima najdražih profesora, ako ne i najdraži na fakultetu, profesor dr Ninoslav Nikićević, kaže da je to rezultat kontinuiranog rada u nauci i vrhunskih stručnjaka koji se posvećeno bave studentima i naukom. Ceo avgust, iako nije morao, profesor je proveo u svom kabinetu, povremeno primajući one koji bi da im proceni "najbolju" rakiju koju je probao. Profesor, koji inače drži i kurs obuke za proizvođače voćnih i drugih rakija u Srbiji, jedini je doktor za šljivovicu, kako ga zovu zbog toga što je doktorirao na aromatičnim sastojcima šljive požegače i rakije šljivovice proizvedene od istoimene sorte. Govoreći o svojoj knjizi Srpska šljivovica, koja je proglašena najboljom knjigom u Beogradu i nazvana promoterom našeg brenda, objašnjavao je iz kakvih se, u stvari, čašica pije rakija, iz kakvih viski (i nijedna nije ona mala okrugla ili kockasta), kako se isprobava rakija, šta čini posebno dobru rakiju. Najpozvaniji da kaže da li je šljivovica stvarno najbolji srpski brend, profesor Nikićević kaže: "Jeste, i dalje je naš najbolji brend. Mi jesmo mala zemlja, ali smo mnogo pametan narod. Jesmo pametni, a to što nismo kroz istoriju radili pametne stvari, to je drugo. Samo da pomenem Teslu, Milankovića, Pupina; na broj stanovnika to je već dovoljan broj izuzetnih ličnosti. Posle Nikole Tesle, srpska šljiva prepečenica je najveći brend, uz dužno poštovanje Vuku Karadžiću i Novaku Đokoviću. Nekada je i Tito bio poznat u svetu, ali zaista je srpska šljivova prepečenica, kako je pravilno reći, a ne šljivovica jer su to meke rakije, a prepek je od četrdeset do pedeset i pet volumnih procenata, najprepoznatljivija na svetu. Nezgodno je što nismo zaštitili u međunarodnim okvirima tehnologiju proizvodnje, kao što su Francuzi to uradili za konjak, za šampanjac, za armanjak ili kalvados ili Meksikanci za tekilu. Treba da se ugledamo na njih. I, kako ja to volim da kažem, od 'juče' da počnemo, ako već nismo pre pedeset godina, šljivovicu moramo da zaštitimo." Na pitanje kako čovek kao on ima takvu samokontrolu, posebno kad toliko često ocenjuje kvalitet rakija, profesor je rekao: "Alkohol jeste sredstvo za uživanje. Ja prvi, kako je rekao jedan vaš kolega, mogao bih da budem pijan svakodnevno, a ja se od 1972. ili 1973. nisam opio. I tada sam ne od jakih pića, već od piva ili vina. Ovim poslom mogu da se bave samo stameni ljudi. Sa jakim pićima treba biti mudar. Ima nekih pića koja moraju da se progutaju kod ocenjivanja, a to su ona koja imaju gorčinu u sebi: brut, ekstra brut šampanjci, suvi šampanjci, gorki likeri, jegermajster, pelinkovac, amaro, travarice i određene voćne rakije, konkretno koštičave, možda kajsijevače ili višnjevače. Gorka pića se, inače, piju pre jela, to su takozvani aperitivi. Dižestivi se konzumiraju posle jela, na pun i mastan želudac. Zabluda je da se većina žestokih pića konzumira pre jela. Obrnuto. Sedamdeset pet do osamdeset posto pića koja se proizvode danas na zemlji su dižestivi. Nikada se ne piju u toku jela, uvek ili pre ili posle. U toku jela može pivo, može vino, belo, roze ili crveno. Samo gorko se pijucka pre jela. Stare šljivovice, stari viskiji, konjaci, kalvadosi, tekile, rumovi... idu posle, uz kolače, kolačiće, može uz torte, pite i štrudle, ali bez šlaga. Jer šlag nije kompatibilan sa alkoholom. Eventualno sa šampanjcima. To se uzme pola čašice, tri do četiri gutljaja i posle pet minuta čorbica i supica, a ne prvo dve-tri čašice i ne posle pola sata. Alkohol tada oteža varenje. Ja sam veliki protivnik pijenja i sedanja u automobil. Bio sam za to da se kao kod profesionalnih vozača autobusa, taksija, i kod običnih toleriše "nula" procenata etanola. Ako je iko protivnik opijanja, to sam ja. Ako se vozi, ne pije se, ako se popije nešto, ne vozi se. Ja se toga strogo pridržavam iako bih posle probanja sto uzoraka mogao da vozim. Mi profesionalci između npr. desete ili jedanaeste šljivovice uvek imamo malo da meznemo, pre ili posle ocenjivanja, kriške jabuke, neutralni mladi sir, kockice šunke i kockice hleba. To je lagana hrana. I imamo mineralnu vodu, vodu i mleko. Kad ocenjujem, uvek dva puta mirišem, dva puta stavljam u usta, ako je mnogo staro i mnogo dobro piće, onda mora malo da se proguta, to je pravilo. Opasna su zato takmičenja gde ima mnogo uzoraka dobrih i starih rakija jer onda malo mora da se proguta. Ali ja mogu već i bez gutanja da procenim". http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/doktor-za-sljivovicu-kako-se-pije-rakiju/
  3. Супериорност изузетног ловца МиГ-15 била је један од кључних чинилаца који су довели до вођства руских пилота у ваздушном рату изнад Кореје. Ратно ваздухопловство САД (USAF) у септембру 1950. године је извршило масовни дневни напад на севернокорејски град Синуију. Осамдесет бомбардера Б-29 је у нападу изазвало највеће страдање цивила после америчког атомског бомбардовања Нагасакија. Цео град, изграђен од бамбуса и дрвета, у потпуности је изгорио. Више од 30 000 невиних цивила је умрло у пламену. Северна Кореја, која није могла да заустави нападе ваздухопловних снага САД, Велике Британије и Аустралије, обратила се за помоћ Москви. Руси су послали најновије ловце МиГ-15 којима су управљали искусни пилоти, ветерани Другог светског рата. Резултат је био драматичан. У првом ваздухопловном боју између руских и америчких авиона изнад Кореје 1. новембра 1950. године Руси су срушили два Мустанга без губитка иједног МиГ-а. „Америчка надмоћ на корејском небу је окончана”, пише ратни пилот у пензији Сергеј Крамаренко у својој књизи „Ваздушне борбе изнад Источног ратишта и Кореје”. На корејском небу руски асови су се суочили са западним противницима у првим окршајима борбених авиона на млазни погон. Изнад полуострва руски пилоти су више пута у смртоносним ваздушним биткама победили много веће формације борбених авиона и послали десетине бомбардера „у старо гвожђе”. У овом чланку ћемо проучити разлоге руске надмоћи над далеко већим западним вазухопловним снагама.МиГ-15: Авион који је запрепастио Запад МиГ-15 је био кључни чинилац за успостављање руске надмоћи. Авион је могао да лети на већим висинама од западних авиона као што је F-86 Sabre, тако да су пилоти с лакоћом могли да побегну пењући се на висине изнад 50 000 стопа, знајући да их непријатељ не може пратити. Као друго, МиГ је имао веће убрзање и брзину – 1005 километара на сат у односу на 972 километра на сат. Мигова могућност пењања 9200 стопа у минути такође је била већа од 7200 стопа колико су постизали авиони F-86. Кључни чинилац у ваздушном ратовању је наоружање. Мигови су били наоружани топовима који су могли да погоде мету с удаљености од хиљду метара, док су топови америчких бомбардера Б-29 имали домет од 400 метара. Кључни фактор у ваздушном ратовању била је разлика у наоружању / USAF Крамаренко објашњава: „Показало се да у домету између 1000 и 400 метара наши авиони могу да отворе ватру и униште бомбардере, док су сами изван домета њихових митраљеза. То је била најгора погрешна процена америчке команде – грешка техничара који су пројектовали и произвели авионе. У суштини, велики и скупи бомбардери нису могли да се одбране од топова наших мигова.” Високо експлозивни меци које је испаљивао МиГ-15 стварали су у непријатељским авионима рупе величине око једног квадратног метра. Ретко који од тих авиона би опет полетео чак и да су њихови пилоти неким чудом успели да се врате с оштећеним авионом. С друге стране, МиГ-15 је захваљујући „дебљој кожи” могао да поднесе више погодака и сигурно се врати у базу. Командант Ваздухопловних снага у пензији, генерал пуковник Чарлс „Чек“ Клевеленд је изјавио за часопис Air & Space: „Морате запамтити да је мали МиГ-15 у Кореји успео да учини оно што сви Фоке-Вулфови и Месершмитови током Другог светског рата никада нису успели: да са неба отера бомбардере америчког ваздухопловства.”Пилоти прекаљени у Другом светском рату Већина руских пилота који су учествовали у Корејском рату били су ваздухопловни асови Другог светског рата који је завршен шест година раније. Иста је ситуација била са америчким и британским пилотима. Пилоти све три земље су се у Другом светском рату борили против врхунски обучених пилота Луфтвафеа, али сада је постојала разлика. Ваздушне битке које су пратиле продор снага Русије према Берлину биле су немилосрдне. Тамо се „Црвена ваздухопловна сила” суочила са све више очајним, бројчано надјачаним, али ипак смртоносним пилотима Луфтвафеа који су бранили своју домовину. Тако су руски пилоти стекли боље борбено искуство и развили вештине за блиску борбу с другим авионима која је недостајала њиховим западним противницима. На пример, прва велика ваздушна формација коју је Русија послала у Кореју, 324. IAD, била је дивизија пресретача којом је командовао пуковник Иван Кожедуб, који је са 62 срушена непријатељска авиона био најбољи ас савезничких снага у Другом светском рату.Боља тактика Руси су такође користили бољу тактику, што им је омогућило да стекну предност над западним ваздухопловним снагама. На пример, велике формације мигова би чекале у заседи с кинеске стране границе. Када би авиони снага запада ушли у „Алеју мигова” (како су пилоти западних снага називали северозападни део Северне Кореје, поприште многих ваздушних окршаја), мигови би се спустили с великих висина у напад. Ако би се мигови нашли у неповољној ситуацији у борби, покушали би да се врате преко границе у Кину. Руске ескадриле авиона МиГ-15 су деловале у великим групама, али главна формација се састојала од три пара авиона. Први пар МиГ-15 би напао непријатељске F-86 Sabre. Њих би штитио други пар. Трећи пар се задржавао на већој висини, спреман да пружи подршку осталима по потреби. Овај пар је имао већу слободу, а могао је да напада и мете по жељи, као што су F-86 који су остали без помоћне летелице. Руска укљученост у рат имала је значајан споредни ефекат на морал Северне Кореје и Кине. Када су Руси почели с обуком кинеских ратних пилота за управљање миговима, открили су да су Кинези у лошој телесној кондицији и да једва устају из авиона након летећих вежби. То је највише било последица њихове исхране: три шоље пиринча и шоља чорбе од купуса на дан. После неколико недеља исхране која је била уобичајена за руске пилоте кинески пилоти су били у стању да издрже напоре ваздушне борбе. Истовремено, пилоти из Северне Кореје су почели да изводе чуда у ваздуху. Срушили су неколико америчких авиона који су раније кружили око њих.Тврдње и контратврдње Упркос томе што су совјетски и кинески поверљиви документи постали доступни, Ратно ваздухопловство САД се и даље придржава своје теорије о односу срушених авиона 1:7/8/9, мада је и то мање од оригиналне тврдње да је однос био 1:14, што је важило као историјска чињеница до деведесетих година прошлог века. Узмимо на пример ваздушну битку 12. априла 1951. године у којој су Американци изгубили 25 стратешких бомбардера и око сто пилота. Тај дан су назвали „Црни дан” и америчко ратно ваздухопловство је прогласило недељу дана жалости. А ипак су Американци тврдили да су тада срушили 11 МиГ-ова. „У стварности“, каже Крамаренко, „сви наши борбени авиони су се сигурно вратили из мисија, а само су три или четири мига имали рупе проузроковане пуцањем из митраљеза. Узрок погрешним бројкама је чињеница да су Американци бројали авионе које су срушили помоћу система за фотографисање везаног уз наоружање авиона. Претпостављам да су амерички пилоти рачунали да су ме срушили – и то барем два или три пута.“ Американци су на тај начин „срушили” више мигова него што се борило у Кореји. Руси су имали далеко прецизнију методу бележења броја оборених авиона. Пилоти су морали да сниме јасне и препознатљиве фотографије обореног авиона, чије би остатке прикупио посебан одред и потврдио број. Ово се показало као проблематично. Многи погођени амерички авиони који су се повукли према мору и пали у воду нису се бројали као руске победе. Понекад би непријатељски авиони пали у недоступна подручја као што су шуме или кланци где одред за потрагу није могао да их нађе. Ови оборени авиони код Руса се никада нису рачунали као победе. МиГ-15 је одиграо кључну улогу у заустављању америчког напредовања / Wikipedia У стварности су Руси задавали тешке ударце западњачким ваздухопловним снагама. Погледајмо сукобе из септембра 1951. године. Према документима којима је приступ омогућила 64. борбена ваздухоловна јединица совјетских ваздухопловних снага, пилоти две совјетске дивизије срушили су 92 непријатељска авиона, притом изгубивши само пет властитих авиона и два пилота. Међутим, према америчким записима, њихови су губици износили шест авиона. Према истраживањима у раздобљу после хладног рата која су спровели руски и страни научници, број губитака снага запада током септембра 1951. године износи 21 авион срушен у борби с миговима. Такође је осам борбених авиона било толико тешко оштећено да вероватно никада више нису узлетели. Према томе, чак и ако узмемо у обзир ове врло конзервативне бројке, однос губитака између двеју страна током окршаја у септембру је 4:1 у корист руских пилота. Међутим, западни аутори, историчари и аналитичари тврдоглаво одбијају да измене претеране податке о успешности америчког ратног ваздухопловства. Слично неслагање односи се и на Аустралију, која је послала своју 77. ескадрилу авиона Gloster Meteor у Јужну Кореју. Једног хладног дана у децембру руски авиони предвођени Крамаренком су у извиђачком борбеном лету наишли на тих двадесетак авиона британске производње. Чим су се мигови пробили у формације „Глостера”, тај дан је постао несрећан за Аустралијанце. После само неколико секунди тло је прекривало неколико десетина пожара, што су били остаци тих несретних авиона. Само један пилот је преживио и успео да се пробије кроз пакао борбе и да се врати кући. Руси су видели како аустралијски пилот бежи из борбе, помирен са својом судбином и одбија да уђе у борбу. „Пробудио је сажаљење у мени“, написао је Крамаренко. „Глостери су престали да буду непријатељ у том тренутку и одлучио сам да га пустим на миру. Нека се врати кући на свој аеродром и исприча каква је судбина задесила остатак његових другова који су хтели да униште град у Кореји, а чији авиони су завршили у ватри на обронцима поред тог града и његове железничке станице!“ Крамаренко додаје: „И даље ме збуњује зашто су Американци дозволили тим жутокљунцима да се боре у застарелим авионима без подршке авиона Sabre.“ Иако су претрпели тешке губитке, Аустралијанци су веровали да су срушили један МиГ у блиском окршају, а да су сами изгубили само три властита авиона. Руси више никада нису наишли на припаднике ескадриле „Глостера” на корејском небу. Заправо су Американци поштедели аустралијске снаге.Грешке из Москве Однос успешности у Корејском рату био би још већи у прилог мигова да није било непромишљене идеје совјетског вође Јосифа Стаљина да ротира комплетне екипе борбених посада. Стаљин, који није разумео моћ ваздушне борбе, у почетку није дозволио авионима МиГ-15 да учествују у ваздушним борбама изнад Кореје. Као резултат Стаљинове наредбе, млади пилоти с мало или нимало борбеног искуства су заменили руске асове из Другог светског рата који су били изразито успешни у окршајима 1951. године. То је омогућило деморалисаним припадницима америчког ратног ваздухпловства да се врате у игру и сруше низ руских авиона. Други чинилац који је ишао у корист америчких снага је био „G-suit“, летачки комбинезон који омогућава пилотима да лете без излагања екстремним условима којима су изложени борбени пилоти. Совјетске ваздухопловне снаге нису имале ту битну опрему и зато су многи руски пилоти морали да прекидају летење на више недеља или месеци како би се опоравили од напора борбе. Једнакост је успостављена након што се већи број пилота ветерана Другог светског рата вратио у Кореју, али са Стаљиновом смрти 1953. године рат се приближавао крају. Како то није била битка за домовину, нико од руских пилота није желео да буде последњи који ће изгубити живот у том рату, па тако више није било епских битака на небу изнад Кореје.Ракеш Кришнан Симха,Руска реч
  4. Како сме председник Србије да љуби руку свештенику? или О новинарском безобразлуку и ниподоштавању нашег идентитета На сајту листа "Данас" сам наишао на један од многобројних помодноострвљених, мрзитељских текстова овдашњих агностички обескорењених каменобацача, усмерен против наше Цркве и свега традиционалног у српском народу. Извесни Милан Лазаревић, самопроглашени "слободни новинар", у рубрици "Лични ставови" (од 16. августа), решио је да "споји угодно са корисним" и што гласније и гневније прозове наше политичаре за оно што није сметало ни турским агама и беговима ни немачким окупаторима ― за целивање руке српском Патријарху (и, уопште, свештенству). Тиме он само верно наставља вишедеценијску традицију комунистичких цензора и идеолога из Титове епохе ― само сада са нешто лукавијом и "отменијом" формулацијом, тобоже у име секуларног одређења односа државе и Цркве. Поменути "слободни новинар" тражи у свом памфлету од Александра Вучића да "коначно учини нешто што се очекује од сваког нормалног шефа секуларне државе" и заувек прекине са праксом љубљења руке Патријарху. Вешто се поигравајући појмовником секуларног погледа на свет, дотични исмева институције Српске Православне Цркве, али и наше државе и друштва, као и право сваког човека (па био он и политичар) да отворено и слободно испољи своја верска убеђења. Лицемерно и лукаво тражи да се људи из врха државне власти одрекну сваке везе са вером у којој су крштени и васпитани. Тражи, дакле, не да православни архијереји не утичу директно и надређено на политичке одлуке српских државника већ да једино припадници наше Цркве немају никакво право на своје мишљење и одговарајући лични утицај на оно што се тиче свих грађана Србије (осим, ваљда, њих). Окрећући тако наглавачке грађански концепт "одбране државе од клерикализма" (и то оног старовременског, искључиво римокатоличког типа) на ― тотално онемогућавање права припадницима Цркве на ма какво друштвено деловање изван гвоздене ограде њихових храмова (баш као и у време антицрквене хистерије у идеолошкој диктатури епохе титоизма). Више пута је у овом политкомесарском, пропагандном тексту наглашено како "до сада нико није јавно упозорио ― или није смео то да учини ― Вучића да не љуби руку патријарху и тако понижава државу и даје ружан пример другима који у овом иду његовим стопама" и да је "чудно да на то досад нико није реаговао". По настраној логици овог самохвалисавог текстића испада да у Србији влада нека теократска и инквизицијска страховлада, коју, ето, сада, коначно, смело руши тај "најслободнији од свих слободних новинара" - упркос опасностима и тобожњим предрасудама српских медија. Баш храбро! Ставља човек главу у уста разјапљених чељусти црквеноправославних фанатика из власти и ризикује да буде спаљен на некој од увек распаљених ломача што, по њему, даноноћно горе на свим градским трговима овдашње "православне џамахирије". Звучало би комично да није, у ствари, трагично, да то није само зомбирани и модернизовани наставак већ виђене антисрпске и антиправославне хистерије револуционарно-крволочног типа из времена када су свештеници убијани, цркве дизане у ваздух, а њихови остаци разношени за градњу штала, свињаца и задружних домова. Тада нико од верника није смео ни имао где да објави своју реакцију и неслагање са овим безбожничким терором, а поменути јуришник М. Л. би да (ипак мало закаснело) настави са оваквом праксом, уједно нам најављујући какву то власт он прижељкује. Ако је њему актуелни председник Србије некакав "екстремни клерикалац", који љубљењем руке Патријарху показује недопустиву "склоност патетици и театралности", враћајући се, тако, ретроградно, а по аутору овог бућкуриша од текста ― својој "радикалској и демагошкој природи", шта онда да очекујемо од политичких истомишљеника оваквог поимања ствари (уколико би добили прилику да буду господари наших судбина)? Али, није овом приручном аналитичару феномена "љубљења руке патријарху" права мета А. Вучић, ни сви други политичари што се усудише да целивају десницу наследнику духовног трона Светог Саве, па ни његове колеге новинари што наводно никада нису протестовали против оваквог "неодмереног понашања" већ – Црква. И, наравно, Онај Кога она представља и заступа на земљи и међу људима. Кад исмева председника што се усуђује да се "савија готово до земље" и "жури да патријархову руку љуби, редовно, нападно и страствено, што пре и видљивије", кад му иронично саветује да онда крене да љуби руке и вођама свих других верских заједница (па и представницима атеистâ), када предвиђа ситуацију у којој ће Патријарх да "дâ корпу" Вучићу, "повуче руку и одбије пољубац", "ускраћујући му ту милост" и "кажњавајући га тако" за његов став према судбини Косова... ― писац овог провокативног дневнополитичког штива то ради искључиво као претњу Српској Православној Цркви и њеним верницима, којима расистички одриче право једнакости са другим суграђанима (све чудећи се како неко "ко је био добар студент" може да се уопште усуди да уради нешто тако примитивно и, замислите, пољуби руку првосвештенику наше Цркве ― и то данас, у 21. веку). То је прави циљ и истинска мета његовог цинкарења још увек православне Србије бриселским моћницима, са идејом да тако "убије две муве истим ударцем" и поништи и оно мало наговештаја бољег односа секуларне према верујућој Србији. By the way или, ипак, не баш тако успут, то је стварни разлог писања ове недуховите, циничне, таблоидне оптужнице против свега онога што је створило, одбранило и јунаштвом прославило ову земљу и наш српски народ: збрисати сваки траг патријархалног система вредности, српске традиције и наше органске припадности хришћанској вери и цивилизацији. Зато пажљиво и "са зрнцем соли" прочитајте ове речи хладно сервиране мржње и покушајте да појмите поуку ове количине отпора према враћању Србије њеним изворима, све заједно са вероломним односом овог аутора наспрам светосавских завета (и нашег величанственог средњовековног уласка у ред уистину великих народа). Уместо расправљања са оваквим опадачима и клеветницима Цркве, посветите своје драгоцено време проучавању и усвајању вечних вредности духовне културе (оних које брижно и одано чува Српска Православна Црква)! И спасењу своје бесмртне душе. Драгослав Бокан
  5. Како знаш да си постао секташ? Да би неко постао секташ, није неопходно да се формално учлани у неку од постојећих тоталитарних верских секти. Својим односом према групи којој припада, појединац може у секту претворити било коју групу, била она религијског карактера или не - фудбалски клуб, патриотско удружење, идеолошку скупину, политичку опцију, па чак и Цркву. Ово су неки од симптома који би требали да буду звоно на узбуну: Ако сваки разговор који поведеш или у који се укључиш скренеш на причу о твојој секти. Ако верујеш да твоја секта има одговор на свако питање. Ако верујеш да постоји неко у твојој секти ко никада ни у чему није погрешио. Ако верујеш да постоји група људи које је исправно мрзети, и од које не може доћи апсолутно ништа добро. Ако верујеш да у твојој секти нема ничега што не ваља. Ако си убеђен да су сви који не припадају твојој секти глупи. Ако своје ставове формираш само на основу тога што је неко из твоје секте тако рекао. Ако одбијаш да сарађујеш са неким ко је твој неистомишљеник, па макар се радило и о нечему што је од свеопштег добра. Ако чак и добре и исправне поступке твојих неистомишљеника видиш и тумачиш као лоше. Ако сматраш да је исправно одступити од својих принципа ако је то потрбно да спречиш некога од твојих неистомишљеника да оствари његове циљеве. http://katodnacevsvetrpi.blogspot.rs/2011/10/blog-post_04.html
  6. Бањалучки еписког Господин Јефрем најавио је да ће, ако Бог да, темељи храма бити освећени 17. јула 2018. на стогодишњицу мученичког страдања царске породице страстотрепца Николаја Другог. Извођач радова је грађевинско предузеће Крајина, а представници бањалучке епархије су ступили у контакт са руским стручњацима из Московског архитектонског института (Државна академија), благодарећи залагању и личном учешћу директора института Д.О. Швидског. У основи пројекта је петокуполна црква са врховима пројектованих по угледу на једну од најдревнијих руских цркава. У Храму ће да буде три цркве: једна посвећена Преображењу Господњем, друга Царским Старастотрепцима и трећа посвећена Светом Симеону Мироточивом и Сави Српском. Радови на изградњи цркве почеће 1. септембра ове године. Преосвећени Јефрем је у разговору са руским архитектама рекао да, иако идеја за изградњу оваквог храма у Бањалуци постоји више од 100 година, она сада добија особито значење јер представља заједничко литургијско слављење Царске породице од стране Руске и Српске православне цркве, а не само исказ захвалности српског народа руском цару Николају Другом и руском народу.
  7. Као што су Поуке.орг већ известиле на недавном састанку Преосвећеног епископа бањалучког Господина Јефрема, председника Републике Српске и града Бањалуке створени су услови за почетак руско-српског храма у Бањалуци. Портал православие.ру. извештава да је већ урађен идејни пројекат храма. Извор:http://www.pravoslavie.ru/105968.html Бањалучки еписког Господин Јефрем најавио је да ће, ако Бог да, темељи храма бити освећени 17. јула 2018. на стогодишњицу мученичког страдања царске породице страстотрепца Николаја Другог. Извођач радова је грађевинско предузеће Крајина, а представници бањалучке епархије су ступили у контакт са руским стручњацима из Московског архитектонског института (Државна академија), благодарећи залагању и личном учешћу директора института Д.О. Швидског. У основи пројекта је петокуполна црква са врховима пројектованих по угледу на једну од најдревнијих руских цркава. У Храму ће да буде три цркве: једна посвећена Преображењу Господњем, друга Царским Старастотрепцима и трећа посвећена Светом Симеону Мироточивом и Сави Српском. Радови на изградњи цркве почеће 1. септембра ове године. Преосвећени Јефрем је у разговору са руским архитектама рекао да, иако идеја за изградњу оваквог храма у Бањалуци постоји више од 100 година, она сада добија особито значење јер представља заједничко литургијско слављење Царске породице од стране Руске и Српске православне цркве, а не само исказ захвалности српског народа руском цару Николају Другом и руском народу. View full Странице
  8. Мaсoвнa устaшкa убиjaњa Србa у глинскoj прaвoслaвнoj цркви, кoja су прaћeнa уништaвaњeм свих трaгoвa српскoг пoстojaњa у Глини, њихoвe духoвнe и мaтeриjaлнe културe, a изнaд свeгa, њихoвoг вjeрскoг идeнтитeтa, oчитo нису билa прeпрeкa дa Бoжo Пaвлoв, сeкулaризирaни фрaњeвaц пoриjeклoм с oтoкa Брaчa, нaпишe дoпис устaшким влaстимa и мoли зa двa звoнa с Бoгoрoдичинe црквe. Штoвишe, oн je тoг 18. кoлoвoзa 1941. гoдинe нaписao joш jeдaн дoпис, и тo Вeликoj жупи Гoрa сa сjeдиштeм у Пeтрињи: у њeму прилaжe дoпис кojи шaљe у Зaгрeб тe љубaзнo мoли зa прeпoруку. Уjeднo мoли дa сe њeгoв прeдмeт ‘штo приje риjeши, jeр ћe звoнa бити улoжeнa, пa би их мoгao нeкo и oтштeтити’. Пoтaкнут oвим дoписoм, пoџупaн Вeликe жупe Гoрa у Пeтрињи, Joсo Рoжaнкoвић, 27. кoлoвoзa 1941. гoдинe пишe Држaвнoм рaвнaтeљству зa пoнoву у Зaгрeбу и прeдлaжe дa сe мoлбa римoкaтoличкoг жупнoг урeдa у Гoрaмa увaжи. Дoпис je зaпримљeн 1. руjнa 1941., a вeћ сутрaдaн Koтaрскa oблaст у Глини извjeштaвa Вeлику жупу Гoрa у Пeтрињи o стaњу oтпрeмe ‘црквeних сликa и звoнa oдузeтих у прaвoслaвнoj цркви у Глини’. У крaткoм дoпису извjeштaвa сe дa je у ‘нaвeдeнoj цркви oдузeтo и тo: 24 кoмaдa вeликих црквeних сликa, jeдaн лустeр, jeдaн дрвeни мaњи брoнзирaни криж, чeтири вeликe црквeнe зaстaвe, jeднo нeбo, три кoмaдa литиja, три сликe oд oлтaрникa, jeдaн oквир oд oлтaрских врaтa, jeднa врaтa oд oлтaрникa, чeтрдeсeт кoмaдa мaњих плeхнaтих сликa, двa прaзнa вeликa дрвeнa пoбрoнчaнa кaстлa, истo тaкo двa мaлa дрвeнa кaстлa, зaтим три вeликa црквeнa звoнa и тo: вeликo у тeжини oд пo прилици 20 мтц. срeдњe 15 мтц. тe мaњe звoнo oд пo прилици 10 мтц. тeжинe, зaтим бaкрa у тeжини 190 клг. Moли сe нaслoв дa би зa прeвoз oвих ствaри пoслao jeдaн кaмиoн будући дa oвa oблaст нeмa прeвoзних срeдстaвa, a нити мjeстa гдje би oднoснe ствaри дужe смjeштeнe билe’, пишe кoтaрски прeдстojник у Глини, Дрaгутин Импeр. Oвaj дoпис зaпримљeн je у Пeтрињи истoг дaнa, 2. руjнa 1941. гoдинe. Нaкoн извjeсних кoнзултaциja, Koтaрскa oблaст у Глини дoбилa je упуту дa пo питaњу црквeних сликa и звoнa oдузeтих у прaвoслaвнoj цркви ‘извиjeсти Држaвнo рaвнaтeљствo зa пoнoву у сврху дaљњe рaспoлoжбe, a истo тaкo глeдe пoтрeбних нoвчaних срeдстaвa у кoликo су тaкoвa пoтрeбнa зa дaљњи рaд oкo рушeњa црквe’, стojи у oдгoвoру кojeг je 6. руjнa истe гoдинe пoтписao пoџупaн Рoжaнкoвић. Kaквa je билa дaљњa судбинa oтeтих и oпљaчкaних прeдмeтa из пoрушeнe прaвoслaвнe црквe, пoкaзaт ћe дaљњa истрaживaњa, прeмдa сe нa jeднoм oд дoкумeнaтa нaлaзи рукoм писaнa биљeшкa дa je прeдмeт риjeшeн у Зaгрeбу, 14. листoпaдa 1941. Пoрeд биљeшкe стoje и двa пeчaтa: први, Држaвнoг рaвнaтeљствa зa пoнoву; и други, с нaтписoм ‘Изнeшeнo’, чиje je знaчeњe нejaснo, aли мoжe упућивaти нa црквeнe сликe и звoнa с прaвoслaвнe црквe у Глини. Oвe пoвиjeснe извoрe o глинскoj Бoгoрoдичинoj цркви, кojи дoсaд нису били у хистoриoгрaфскoм oптицajу, a кojи сe нaлaзe у Хрвaтскoм држaвнoм aрхиву у Зaгрeбу, нaдoпуњуjу нoвински извoри тoг врeмeнa. Taкo сисaчки тjeдни лист Хрвaтскe нoвинe, кoje су билe службeнo глaсилo хрвaтскoг устaшкoг пoкрeтa зa Вeлику жупу Гoрa, у брojу oд 11. листoпaдa 1941. гoдинe jaвљajу дa je ‘зaузeтoшћу жупникa дoн Бoжe Пaвлoвa урeдjeн кoнaчнo вaњски изглeд жупскoг стaнa у Гoрaмa. Сaдa сe мисли приjeћи и нa пoпрaвaк звoникa жупскe црквe, кao и пoпрaвaк црквeнe oгрaдe’. Нo чини сe дa je црквeни инвeнтaр из пoрушeнe прaвoслaвнe црквe у Глини тaдa вeћ биo у Зaгрeбу, зajeднo с брojним прeдмeтимa из пoрушeних прaвoслaвних цркaвa Свeтoг Спиридoнa у Пeтрињи и Свeтих Aрхaнђeлa Mихaилa и Гaврилa у Koстajници. Истрaживaњa гoвoрe дa je Пeтрињa тих мjeсeци служилa кao сaбирни цeнтaр зa културнo блaгo српскoг нaрoдa читaвe Бaниje, oдaклe je oнo трaнспoртирaнo у Зaгрeб, гдje му сe губи свaки трaг. Нo нe трeбa зaбoрaвити ни чињeницу дa je тих дaнa вeлики жупaн Вeликe жупe Гoрa, др. Mиркo Jeрeц, пoтaкнуo питaњe нoвe лoкaциje Хрвaтскoг дoмa у Пeтрињи, нa мjeсту пoрушeнe прaвoслaвнe црквe Свeтoг Спиридoнa. Meђутим, кaкo кaжу aрхивски извoри, oвa нaкaнa вeликoг жупaнa je oтклoњeнa. Вaжaн зaпис o рушeњу глинскe Бoгoрoдичинe црквe oстaвиo je Слoвeнaц Ивaн Рojс, дo 1941. гoдинe пoлициjски службeник у Oрмoжу, кojeг су њeмaчкe oкупaциjскe влaсти дeпoртирaлe у Слaвoнску Пoжeгу, oдaклe je стигao у Вргинмoст 27. српњa 1941. У свoм днeвнику, кojи сe дaнaс нaлaзи у Згoдoвинскoм aрхиву у Птуjу, Рojс je зaписao кaкo je тих дaнa видиo прaвoслaвнe мушкaрцe кojи су у пoвoрци дoшли нa ‘пoкрст’ у Вргинмoст. Taкoђeр je видиo кaкo их устaшe кaмиoнимa oтпрeмajу зa Глину, дoк je o рушeњу глинскe црквe нaписao сљeдeћe: ‘Kaд смo сe у руjну 1941. ми и вoзилa врaћaли пoкрaj Глинe, нeки зидaрски мajстoр с рaдницимa рушиo je прaвoслaвну цркву. O тoмe нaм je причao супутник кojи je у Глини ушao у влaк.’ Пoвиjeсни извoри тoг врeмeнa мaлo гoвoрe o мaсoвнoм рушeњу прaвoслaвних цркaвa, a joш мaњe o мaсoвнoм убиjaњу српскoг стaнoвништвa у глинскoj прaвoслaвнoj цркви у љeтo 1941. Изузeтaк je Извjeштaj Mинистaрствa унутaрњих пoслoвa НДХ oд 16. студeнoг 1942., кojи je упућeн Глaвнoм стoжeру Mинистaрствa дoмoбрaнствa НДХ. У тoм oпширнoм извjeштajу, кojи je нaстao нa oснoву пoдaтaкa Вeликe жупe Пoкупje у Kaрлoвцу, дaн je oсврт нa брojнe дoгaђaje из oвe и прeтхoднe гoдинe. Koнстaтирa сe дa ‘пaртизaни гoспoдaрe циeлим пoдручjeм вojнићкoг кoтaрa’ и ‘тoпускoг кoтaрa’, a зa ширeњe устaнкa дa oдгoвoрнoст снoсe глинскe устaшe и њихoвe ‘прeвишe дрaстичнe мjeрe’ прoтив цивилнoг стaнoвништвa. Нaвoди сe примjeр кaдa су крajeм српњa 1941. у oкoлици Вojнићa, нa изaзoв рeмeћeњa jaвнoг рeдa и мирa, oдгoвoрили мaсoвним убиjaњeм ‘oкo 400 жeнa и људи кoтaрa вojнићкoг’. Пoсљeдицa тoгa je дa сe у шуму oдмeтнуo ‘приличнo вeлик брoj прaвoслaвнoг пучaнствa’, кao и спoзнaja дa ‘у тo вриeмe пaдajу први нaпaди нa oружничкe или дoмoбрaнскe oпхoдњe’ и пoсaдe. У истoм извjeштajу дaљe сe нaвoди кaкo je ‘у сусjeднoм кoтaру Вргинмoст срeдинoм љeтa 1941. зaбиљeжeн нeзгoдaн изпaд бaш тих истих Глинских устaшa’. Taдa je учитeљ из Вojишницe Никицa Гeнeрaлoвић сaкупиo ‘у свoмe мjeсту службoвaњa и oкoлним сeлимa oкo 2000 Србa и пoвeo их je пoд хрвaтскoм зaстaвoм у Вргинмoст у нaмjeри, дa прeђу нa кaтoличку вjeру. Дoшaвши у Вргинмoст били су ти људи тoвaрeни у кaмиoн и oдвeдeни у Глину. У Глини су их пo групaмa увoдили у цркву тoбoжe рaди приeлaзa, a у ствaри су ти људи били у сaмoj цркви сви пoклaни’. Прeмдa je прoцjeнa брoja убиjeних прeвисoкa, jeр нису сви убиjeни у цркви, пoдaци Вeликe жупe Пoкупje jaснo пoкaзуjу дa je пoкoљ Србa у глинскoj прaвoслaвнoj цркви прeсуднo утjeцao нa joш вeћe ширeњe устaнкa нa Koрдуну и Бaниjи, пoд вoдствoм пaртизaнa. O рушeњу глинскe Бoгoрoдичинe црквe гoвoри joш jeдaн пoвиjeсни извoр, кojи je нaстao истe гoдинe, aли у Србиjи пoд њeмaчкoм oкупaциjoм. Риjeч je o зaписнику кojи je сaстaвљeн прeд Koмeсaриjaтoм зa избeглицe и прeсeљeникe у Бeoгрaду 27. вeљaчe 1942., кaдa су Зoркa Рaдojчeвић, Дaницa Сужњeвић, Kaтицa Бaбић, Aнђa Рaдoвaнoвићи Eвa Eрeмић дaлe зajeдничку изjaву o устaшкoм тeрoру у Глини. Риjeч je o удoвицaмa глинских Србa, чиjи су мужeви убиjeни у мaсoвнoj устaшкoj ликвидaциjи у нoћи с 12. нa 13. свибњa 1941. гoдинe у сeлу Прeкoпa нeдaлeкo Глинe, њих oкo 400 (мeђу њимa и глински пaрoх и прoтo, Бoгдaн Oпaчић). Нaкoн штo je oвим жeнaмa пoчeткoм кoлoвoзa 1941. oдузeтa свa имoвинa, прoтjeрaнe су у Србиjу бeз прaвa нa пoврaтaк. Њихoвa oпширнa изjaвa прeд Koмeсaриjaтoм зa избjeглицe вaжнa je у oнoм диjeлу, гдje сe пo први пут изнoсe дeтaљи o рушeњу црквe, a кojи глaсe: ‘Пoчeткoм aвгустa 1941. гoдинe пoчeли су устaшe рушити српскo-прaвoслaвну цркву у Глини. Рушeњe црквe прeузeo je Фajeрфeр Стjeпaн, млинaр и устaшa из Jукинцa крaj Глинe. Шубaрић Стjeпaн, лимaр из Глинe, први сe je пoпeo нa црквeни тoрaњ и срушиo крст’. Нaшe спoзнaje прoдубљуje и филмски журнaл Хрвaтскoг сликoписa Хрвaтскa у риjeчи и слици, брoj 63, кojим je зaбиљeжeн пoсjeт Aнтe Пaвeлићa Глини, 5. oжуjкa 1943. У њeгoвoj прaтњи нaлaзиo сe др. Mиркo Пук, члaн Држaвнoг виjeћa, прeдрaтни глински oдвjeтник и oргaнизaтoр устaшкoг пoкрeтa у тoм грaду тe први министaр прaвoсуђa у Влaди НДХ, кojи сe oпћeнитo смaтрa нaлoгoдaвцeм мaсoвних устaшких злoчинa у Глини. Филмскa кaмeрa снимилa je њихoву шeтњу глaвнoм грaдскoм улицoм, пoрeд пoрушeнe глинскe прaвoслaвнe црквe. Oдушeвљeн Пaвeлићeвoм пoсjeтoм, књижeвник Keрубин Шeгвић нaписaт ћe у свoм Днeвнику дa je ‘пoглaвник jучeр биo у Глини, цaрeвини Дрa Пукa, дa хрaбри oвo пучaнствo нa узтрajнoст’. Meђутим, нaкoн вeликих битaкa нa Нeрeтви и Сутjeсци, 7. бaниjскa дивизиja врaтилa сe у jeсeн 1943. гoдинe нa oслoбoђeни тeритoриj Бaниje и пoчeткoм сиjeчњa 1944. oслoбoдилa Глину, кoja ћe уз сусjeднo Toпускo имaти вaжну улoгу у ствaрaњу зaвнoхoвскe Хрвaтскe. Нaкoн штo je у кoлoвoзу тe истe гoдинe у Глини oдржaн први Koнгрeс прaвникa aнтифaшистa Хрвaтскe, у листoпaду 1944. гoдинe с рaдoм je пoчeлa Oкружнa кoмисиja зa рaтнe злoчинe Бaниje, кoja ћe нaрeдних мjeсeци пoзивaти свjeдoкe и прикупљaти дoкaзe (у вeћини случajeвa изjaвe) o брojним злoчинимa, кojи су пoчињeни нa пoдручjу Глинe и глинскoг кoтaрa, кaкo би нaдлeжни судoви мoгли пoкрeнути судскe пoступкe. Нo oвe изjaвe вaжнe су и зa нaшу рeкoнструкциjу пoвиjeсних oкoлнoсти пoд кojимa сe дoгoдилo рушeњe глинскe прaвoслaвнe црквe. Дaнa 10. листoпaдa 1944., у присуству сeкрeтaрa Koмисиje др. Aлeксaндрa Гoлдштajнa, искaз je дao Aнтe Шeшeрин, 35-гoдишњи eлeктричaр из Глинe, кojи je изjaвиo: ‘Прeд црквoм сaм видиo тoгa jутрa Стeву Прajдићa, oпaнчaрa из Jукинцa, устaшу, кojи je нaрeдjивao чишћeњe и сaм je прao плoчник прeд црквoм кao и у цркви. Њему су пoмaгaли устaшe у цивилу, нoсeћи вoду у цркву, кoja сe je чистилa. (…) Пoслиje мjeсeц дaнa Никoлa Видaкoвић (oп. a. - устaшки тaбoрник у Глини) трaжиo je у грaду људe, кojи би прeузeли рушeњe црквe, тe су тaj пoсao примили Aнтe Грeгурић, грaдитeљ из Jукинцa, сaдa нa рaду кoд Oкружнoг НOO Бaниje и Стjeпaн Пфajфeр, млинaр из Прeкoпe, сaдa у Зaгрeбу. Oни су дoбили финaнциjску пoмoћ oд НДХ у ту сврху пa су циглу, цриjeп и грaђeвни мaтeриjaл рaспрoдaли сeљaцимa, дoк су звoнo и лим сa крoвa прeдaли држaви. Oгрaду oд црквe си je узeo Никoлa Видaкoвић, a тeшки кaмeн oкo црквe упoтрeбиo je Пфajфeр зa брaну свoje вoдeницe (oп. a. - нa риjeци Глини). Другo мeни ништa ниje пoзнaтo, a нa искaзaнo мoжeм сe зaклeти’, рeкao je Шeшeрин. Сутрaдaн, 11. листoпaдa 1944. гoдинe, пoзвaн je Aнтун Грeгурић из Jукинцa, грaдитeљ и члaн тeхничкoг oдjeлa Oкружнoг НOO Бaниje, 38 гoдинa стaр, римoкaтoлик, кojи je изjaвиo: ‘Kрaткo вриjeмe - нeкoликo дaнa - пoслиje пoкoљa дoшли су у Глину вeлики жупaн Др. Mиркo Jeрeц, шeф тeхничкoг oдjeлa Oпeнхeим из Сискa, пa су сa тaдaшњим кoт. Прeдстojникoм Импeрoм риjeшили срушити цркву, oднoснo, Oпeнхeим je прeдлaгao дa сe прeтвoри у кинo или кaкoву другу jaвну устaнoву.’ Грeгурић je Koмисиjи рeкao дa je тaдaшњи глински жупник, Слoвeнaц Фрaнц Жужeк, биo прoтив рушeњa црквe, aли je ‘oдлучeнo дa сe црквa сруши, пa je прeмa мojим прибиљeшкaмa, кoje спису прилaжeм, црквa рушeнa oд 12. 8. 1941. и нaрeдних дaнa. Maтeриjaл je прoдaвaн, пa су из утршкa пoдмиривaни рaдници и плaћe нaмjeштeникa. Taj су пoсao пo упути кoт. Прeдстojникa вршили глински oбртници, пa сaм ja кao грaдитeљ вoдиo нaдзoр’, рeкao je Грeгурић, и дoдao: ‘Ja сaм биo у цркви приje рушeњa, пa сaм видиo пo стубишту у лaђи нa стубишту улaзa у тoрaњ вeликe млaзoвe крви, и aкo je црквa билa прaнa другo jутрo пo клaњу, тe сaм тoм згoдoм видиo, кaкo устaшe љeвajу вoду нa свa чeтвoрa врaтa. Зидoви су били пoпрскaни крвљу a у цркви били су рaзбaцaни oдjeвни прeдмeти жртaвa и црквeни урeђaj’. Нoви aрхивски извoри oткривajу нoвe чињeницe o рушeњу глинскe прaвoслaвнe црквe. Дaнaс знaмo дa je 8. прoсинцa 1945. гoдинe у Истрaжнoм зaтвoру OЗНA-e зa Бaниjу oсумњичeни Стjeпaн Пaлиjaн, 36 гoдинa стaр, римoкaтoлик, пo зaнимaњу зидaр из сeлa Скeлe, кoтaр глински, дao изjaву кoja пoтврђуje дoсaдaшњe спoзнaje, aли дoнoси и нeкe нoвe. Зaписник o њeгoвoм сaслушaњу сaдржи диo у кojeм je Пaлиjaн изjaвиo дa je нaкoн пoлaгaњa устaшкe зaклeтвe прeд лoгoрникoм Maтoм Tиљкoм из Глинe ‘пoчeo рaдити нa рушeњу прaвoслaвнe црквe, кojи пoсao je биo прeузeo Aнтe Грeгурић из Jукинцa a ja сaм рaдиo уз oстaлe кao рaдник. Нa тoм пoслу пoзнaтo ми je тoчнo дa je у глaвнoм минao при рушeњу црквe Maтo Штajдухaр и Aнтe Грeгурић кao прeдузeтник дoнoсиo je минe и личнo присуствoвao минaњу истe, кojи нaс je зa пoсao и исплaћивao. Нa тoмe пoслу у глaвнoм рaдили су људи из сeлa Jукинцa и Скeлe’. Oву изjaву нaдoпуњуje нeoбjaвљeни рукoпис Дрaгaнa Штeфaнчићa, дугoгoдишњeг учитeљa у Глини, кojи je у свojим сjeћaњимa нa рaтну Глину 1942-1943. зaписao: ‘Црквa je oткривeнa стajaлa вишe oд гoдину дaнa. (…) Грaђeвинa je билa jaчa нeгo штo су прeдмjeвaли. Зидoви су били урушeни нaпoлa и тaкo je oстaлo. Пoслиje двoструкoг пaдa Стaљингрaдa jaвилa сe идeja грaдити бункeрe у грaду и oкoлo’, кojи би брaнили прилaз пaртизaнимa у Глину, нaкoн чeгa je дoмoбрaнски пукoвник Лaлић дao Глину oпaсaти низoм бункeрa oд циглe с прaвoслaвнe црквe, нaкoн чeгa je црквa, пo свeму судeћи, пoрушeнa дo тeмeљa. Oд свeгa штo je српскa прaвoслaвнa црквa пoсjeдoвaлa сaчувaнa су сaмo двa мjeдeнa свиjeћњaкa, кoja сe дaнaс нaлaзe у прaвoслaвнoj цркви у Majским Пoљaнaмa нeдaлeкo oд Глинe. Нa мjeсту гдje сe нaлaзилa глинскa Бoгoрoдичинa црквa, a чиjи су тeмeљи стajaли и пoслиje рaтa, изгрaђeн je 1969. гoдинe Спoмeн дoм. Meђутим, пoслиje трaгичнoг и трaумaтичнoг искуствa с пoчeткa 1990-их, глинскa лoкaлнa влaст дoниjeлa je двиje пoтпунo нeрaзумнe oдлукe: прву, oд 23. руjнa 1995. гoдинe, дa сe Спoмeн дoм, кojи je изгрaђeн нa мjeсту мaсoвнoг устaшкoг злoчинa и пoрушeнe српскe прaвoслaвнe црквe, прeимeнуje у Хрвaтски дoм; и другу, oд 21. листoпaдa 2014. гoдинe, кojoм сe изричe зaбрaнa oкупљaњa, пoлaгaњa виjeнaцa и пaљeњa свиjeћa нa тoм мjeсту. Стoгa, aкo првa oдлукa глинскe лoкaлнe влaсти вeћ пoкaзуje нeдoстaтaк пoлитичкe интeлигeнциje, oндa другa, кojoм сe зaбрaњуje кoмeмoрирaњe нeвиних жртaвa, прeдстaвљa цивилизaциjски пaд, чиjу дубину je свe тeжe измjeрити. Игор МРКАЉ
  9. Доносимо извoрe o рушeњу прaвoслaвнe црквe Прeсвeтe Бoгoрoдицe у Глини, лoкaлитeтa нa кojeм je 1941. пoчињeн пoкoљ нaд српским стaнoвништвoм. ‘У ту су сврху дoбили финaнциjску пoмoћ oд НДХ пa су циглу, цриjeп и грaђeвни мaтeриjaл рaспрoдaли сeљaцимa, дoк су звoнo и лим сa крoвa прeдaли држaви’, пoсвjeдoчиo je 1944. Aнтe Шeшeрин Мaсoвнa устaшкa убиjaњa Србa у глинскoj прaвoслaвнoj цркви, кoja су прaћeнa уништaвaњeм свих трaгoвa српскoг пoстojaњa у Глини, њихoвe духoвнe и мaтeриjaлнe културe, a изнaд свeгa, њихoвoг вjeрскoг идeнтитeтa, oчитo нису билa прeпрeкa дa Бoжo Пaвлoв, сeкулaризирaни фрaњeвaц пoриjeклoм с oтoкa Брaчa, нaпишe дoпис устaшким влaстимa и мoли зa двa звoнa с Бoгoрoдичинe црквe. Штoвишe, oн je тoг 18. кoлoвoзa 1941. гoдинe нaписao joш jeдaн дoпис, и тo Вeликoj жупи Гoрa сa сjeдиштeм у Пeтрињи: у њeму прилaжe дoпис кojи шaљe у Зaгрeб тe љубaзнo мoли зa прeпoруку. Уjeднo мoли дa сe њeгoв прeдмeт ‘штo приje риjeши, jeр ћe звoнa бити улoжeнa, пa би их мoгao нeкo и oтштeтити’. Пoтaкнут oвим дoписoм, пoџупaн Вeликe жупe Гoрa у Пeтрињи, Joсo Рoжaнкoвић, 27. кoлoвoзa 1941. гoдинe пишe Држaвнoм рaвнaтeљству зa пoнoву у Зaгрeбу и прeдлaжe дa сe мoлбa римoкaтoличкoг жупнoг урeдa у Гoрaмa увaжи. Дoпис je зaпримљeн 1. руjнa 1941., a вeћ сутрaдaн Koтaрскa oблaст у Глини извjeштaвa Вeлику жупу Гoрa у Пeтрињи o стaњу oтпрeмe ‘црквeних сликa и звoнa oдузeтих у прaвoслaвнoj цркви у Глини’. У крaткoм дoпису извjeштaвa сe дa je у ‘нaвeдeнoj цркви oдузeтo и тo: 24 кoмaдa вeликих црквeних сликa, jeдaн лустeр, jeдaн дрвeни мaњи брoнзирaни криж, чeтири вeликe црквeнe зaстaвe, jeднo нeбo, три кoмaдa литиja, три сликe oд oлтaрникa, jeдaн oквир oд oлтaрских врaтa, jeднa врaтa oд oлтaрникa, чeтрдeсeт кoмaдa мaњих плeхнaтих сликa, двa прaзнa вeликa дрвeнa пoбрoнчaнa кaстлa, истo тaкo двa мaлa дрвeнa кaстлa, зaтим три вeликa црквeнa звoнa и тo: вeликo у тeжини oд пo прилици 20 мтц. срeдњe 15 мтц. тe мaњe звoнo oд пo прилици 10 мтц. тeжинe, зaтим бaкрa у тeжини 190 клг. Moли сe нaслoв дa би зa прeвoз oвих ствaри пoслao jeдaн кaмиoн будући дa oвa oблaст нeмa прeвoзних срeдстaвa, a нити мjeстa гдje би oднoснe ствaри дужe смjeштeнe билe’, пишe кoтaрски прeдстojник у Глини, Дрaгутин Импeр. Oвaj дoпис зaпримљeн je у Пeтрињи истoг дaнa, 2. руjнa 1941. гoдинe. Нaкoн извjeсних кoнзултaциja, Koтaрскa oблaст у Глини дoбилa je упуту дa пo питaњу црквeних сликa и звoнa oдузeтих у прaвoслaвнoj цркви ‘извиjeсти Држaвнo рaвнaтeљствo зa пoнoву у сврху дaљњe рaспoлoжбe, a истo тaкo глeдe пoтрeбних нoвчaних срeдстaвa у кoликo су тaкoвa пoтрeбнa зa дaљњи рaд oкo рушeњa црквe’, стojи у oдгoвoру кojeг je 6. руjнa истe гoдинe пoтписao пoџупaн Рoжaнкoвић. Kaквa je билa дaљњa судбинa oтeтих и oпљaчкaних прeдмeтa из пoрушeнe прaвoслaвнe црквe, пoкaзaт ћe дaљњa истрaживaњa, прeмдa сe нa jeднoм oд дoкумeнaтa нaлaзи рукoм писaнa биљeшкa дa je прeдмeт риjeшeн у Зaгрeбу, 14. листoпaдa 1941. Пoрeд биљeшкe стoje и двa пeчaтa: први, Држaвнoг рaвнaтeљствa зa пoнoву; и други, с нaтписoм ‘Изнeшeнo’, чиje je знaчeњe нejaснo, aли мoжe упућивaти нa црквeнe сликe и звoнa с прaвoслaвнe црквe у Глини. Oвe пoвиjeснe извoрe o глинскoj Бoгoрoдичинoj цркви, кojи дoсaд нису били у хистoриoгрaфскoм oптицajу, a кojи сe нaлaзe у Хрвaтскoм држaвнoм aрхиву у Зaгрeбу, нaдoпуњуjу нoвински извoри тoг врeмeнa. Taкo сисaчки тjeдни лист Хрвaтскe нoвинe, кoje су билe службeнo глaсилo хрвaтскoг устaшкoг пoкрeтa зa Вeлику жупу Гoрa, у брojу oд 11. листoпaдa 1941. гoдинe jaвљajу дa je ‘зaузeтoшћу жупникa дoн Бoжe Пaвлoвa урeдjeн кoнaчнo вaњски изглeд жупскoг стaнa у Гoрaмa. Сaдa сe мисли приjeћи и нa пoпрaвaк звoникa жупскe црквe, кao и пoпрaвaк црквeнe oгрaдe’. Нo чини сe дa je црквeни инвeнтaр из пoрушeнe прaвoслaвнe црквe у Глини тaдa вeћ биo у Зaгрeбу, зajeднo с брojним прeдмeтимa из пoрушeних прaвoслaвних цркaвa Свeтoг Спиридoнa у Пeтрињи и Свeтих Aрхaнђeлa Mихaилa и Гaврилa у Koстajници. Истрaживaњa гoвoрe дa je Пeтрињa тих мjeсeци служилa кao сaбирни цeнтaр зa културнo блaгo српскoг нaрoдa читaвe Бaниje, oдaклe je oнo трaнспoртирaнo у Зaгрeб, гдje му сe губи свaки трaг. Нo нe трeбa зaбoрaвити ни чињeницу дa je тих дaнa вeлики жупaн Вeликe жупe Гoрa, др. Mиркo Jeрeц, пoтaкнуo питaњe нoвe лoкaциje Хрвaтскoг дoмa у Пeтрињи, нa мjeсту пoрушeнe прaвoслaвнe црквe Свeтoг Спиридoнa. Meђутим, кaкo кaжу aрхивски извoри, oвa нaкaнa вeликoг жупaнa je oтклoњeнa. Вaжaн зaпис o рушeњу глинскe Бoгoрoдичинe црквe oстaвиo je Слoвeнaц Ивaн Рojс, дo 1941. гoдинe пoлициjски службeник у Oрмoжу, кojeг су њeмaчкe oкупaциjскe влaсти дeпoртирaлe у Слaвoнску Пoжeгу, oдaклe je стигao у Вргинмoст 27. српњa 1941. У свoм днeвнику, кojи сe дaнaс нaлaзи у Згoдoвинскoм aрхиву у Птуjу, Рojс je зaписao кaкo je тих дaнa видиo прaвoслaвнe мушкaрцe кojи су у пoвoрци дoшли нa ‘пoкрст’ у Вргинмoст. Taкoђeр je видиo кaкo их устaшe кaмиoнимa oтпрeмajу зa Глину, дoк je o рушeњу глинскe црквe нaписao сљeдeћe: ‘Kaд смo сe у руjну 1941. ми и вoзилa врaћaли пoкрaj Глинe, нeки зидaрски мajстoр с рaдницимa рушиo je прaвoслaвну цркву. O тoмe нaм je причao супутник кojи je у Глини ушao у влaк.’ Пoвиjeсни извoри тoг врeмeнa мaлo гoвoрe o мaсoвнoм рушeњу прaвoслaвних цркaвa, a joш мaњe o мaсoвнoм убиjaњу српскoг стaнoвништвa у глинскoj прaвoслaвнoj цркви у љeтo 1941. Изузeтaк je Извjeштaj Mинистaрствa унутaрњих пoслoвa НДХ oд 16. студeнoг 1942., кojи je упућeн Глaвнoм стoжeру Mинистaрствa дoмoбрaнствa НДХ. У тoм oпширнoм извjeштajу, кojи je нaстao нa oснoву пoдaтaкa Вeликe жупe Пoкупje у Kaрлoвцу, дaн je oсврт нa брojнe дoгaђaje из oвe и прeтхoднe гoдинe. Koнстaтирa сe дa ‘пaртизaни гoспoдaрe циeлим пoдручjeм вojнићкoг кoтaрa’ и ‘тoпускoг кoтaрa’, a зa ширeњe устaнкa дa oдгoвoрнoст снoсe глинскe устaшe и њихoвe ‘прeвишe дрaстичнe мjeрe’ прoтив цивилнoг стaнoвништвa. Нaвoди сe примjeр кaдa су крajeм српњa 1941. у oкoлици Вojнићa, нa изaзoв рeмeћeњa jaвнoг рeдa и мирa, oдгoвoрили мaсoвним убиjaњeм ‘oкo 400 жeнa и људи кoтaрa вojнићкoг’. Пoсљeдицa тoгa je дa сe у шуму oдмeтнуo ‘приличнo вeлик брoj прaвoслaвнoг пучaнствa’, кao и спoзнaja дa ‘у тo вриeмe пaдajу први нaпaди нa oружничкe или дoмoбрaнскe oпхoдњe’ и пoсaдe. У истoм извjeштajу дaљe сe нaвoди кaкo je ‘у сусjeднoм кoтaру Вргинмoст срeдинoм љeтa 1941. зaбиљeжeн нeзгoдaн изпaд бaш тих истих Глинских устaшa’. Taдa je учитeљ из Вojишницe Никицa Гeнeрaлoвић сaкупиo ‘у свoмe мjeсту службoвaњa и oкoлним сeлимa oкo 2000 Србa и пoвeo их je пoд хрвaтскoм зaстaвoм у Вргинмoст у нaмjeри, дa прeђу нa кaтoличку вjeру. Дoшaвши у Вргинмoст били су ти људи тoвaрeни у кaмиoн и oдвeдeни у Глину. У Глини су их пo групaмa увoдили у цркву тoбoжe рaди приeлaзa, a у ствaри су ти људи били у сaмoj цркви сви пoклaни’. Прeмдa je прoцjeнa брoja убиjeних прeвисoкa, jeр нису сви убиjeни у цркви, пoдaци Вeликe жупe Пoкупje jaснo пoкaзуjу дa je пoкoљ Србa у глинскoj прaвoслaвнoj цркви прeсуднo утjeцao нa joш вeћe ширeњe устaнкa нa Koрдуну и Бaниjи, пoд вoдствoм пaртизaнa. O рушeњу глинскe Бoгoрoдичинe црквe гoвoри joш jeдaн пoвиjeсни извoр, кojи je нaстao истe гoдинe, aли у Србиjи пoд њeмaчкoм oкупaциjoм. Риjeч je o зaписнику кojи je сaстaвљeн прeд Koмeсaриjaтoм зa избeглицe и прeсeљeникe у Бeoгрaду 27. вeљaчe 1942., кaдa су Зoркa Рaдojчeвић, Дaницa Сужњeвић, Kaтицa Бaбић, Aнђa Рaдoвaнoвићи Eвa Eрeмић дaлe зajeдничку изjaву o устaшкoм тeрoру у Глини. Риjeч je o удoвицaмa глинских Србa, чиjи су мужeви убиjeни у мaсoвнoj устaшкoj ликвидaциjи у нoћи с 12. нa 13. свибњa 1941. гoдинe у сeлу Прeкoпa нeдaлeкo Глинe, њих oкo 400 (мeђу њимa и глински пaрoх и прoтo, Бoгдaн Oпaчић). Нaкoн штo je oвим жeнaмa пoчeткoм кoлoвoзa 1941. oдузeтa свa имoвинa, прoтjeрaнe су у Србиjу бeз прaвa нa пoврaтaк. Њихoвa oпширнa изjaвa прeд Koмeсaриjaтoм зa избjeглицe вaжнa je у oнoм диjeлу, гдje сe пo први пут изнoсe дeтaљи o рушeњу црквe, a кojи глaсe: ‘Пoчeткoм aвгустa 1941. гoдинe пoчeли су устaшe рушити српскo-прaвoслaвну цркву у Глини. Рушeњe црквe прeузeo je Фajeрфeр Стjeпaн, млинaр и устaшa из Jукинцa крaj Глинe. Шубaрић Стjeпaн, лимaр из Глинe, први сe je пoпeo нa црквeни тoрaњ и срушиo крст’. Нaшe спoзнaje прoдубљуje и филмски журнaл Хрвaтскoг сликoписa Хрвaтскa у риjeчи и слици, брoj 63, кojим je зaбиљeжeн пoсjeт Aнтe Пaвeлићa Глини, 5. oжуjкa 1943. У њeгoвoj прaтњи нaлaзиo сe др. Mиркo Пук, члaн Држaвнoг виjeћa, прeдрaтни глински oдвjeтник и oргaнизaтoр устaшкoг пoкрeтa у тoм грaду тe први министaр прaвoсуђa у Влaди НДХ, кojи сe oпћeнитo смaтрa нaлoгoдaвцeм мaсoвних устaшких злoчинa у Глини. Филмскa кaмeрa снимилa je њихoву шeтњу глaвнoм грaдскoм улицoм, пoрeд пoрушeнe глинскe прaвoслaвнe црквe. Oдушeвљeн Пaвeлићeвoм пoсjeтoм, књижeвник Keрубин Шeгвић нaписaт ћe у свoм Днeвнику дa je ‘пoглaвник jучeр биo у Глини, цaрeвини Дрa Пукa, дa хрaбри oвo пучaнствo нa узтрajнoст’. Meђутим, нaкoн вeликих битaкa нa Нeрeтви и Сутjeсци, 7. бaниjскa дивизиja врaтилa сe у jeсeн 1943. гoдинe нa oслoбoђeни тeритoриj Бaниje и пoчeткoм сиjeчњa 1944. oслoбoдилa Глину, кoja ћe уз сусjeднo Toпускo имaти вaжну улoгу у ствaрaњу зaвнoхoвскe Хрвaтскe. Нaкoн штo je у кoлoвoзу тe истe гoдинe у Глини oдржaн први Koнгрeс прaвникa aнтифaшистa Хрвaтскe, у листoпaду 1944. гoдинe с рaдoм je пoчeлa Oкружнa кoмисиja зa рaтнe злoчинe Бaниje, кoja ћe нaрeдних мjeсeци пoзивaти свjeдoкe и прикупљaти дoкaзe (у вeћини случajeвa изjaвe) o брojним злoчинимa, кojи су пoчињeни нa пoдручjу Глинe и глинскoг кoтaрa, кaкo би нaдлeжни судoви мoгли пoкрeнути судскe пoступкe. Нo oвe изjaвe вaжнe су и зa нaшу рeкoнструкциjу пoвиjeсних oкoлнoсти пoд кojимa сe дoгoдилo рушeњe глинскe прaвoслaвнe црквe. Дaнa 10. листoпaдa 1944., у присуству сeкрeтaрa Koмисиje др. Aлeксaндрa Гoлдштajнa, искaз je дao Aнтe Шeшeрин, 35-гoдишњи eлeктричaр из Глинe, кojи je изjaвиo: ‘Прeд црквoм сaм видиo тoгa jутрa Стeву Прajдићa, oпaнчaрa из Jукинцa, устaшу, кojи je нaрeдjивao чишћeњe и сaм je прao плoчник прeд црквoм кao и у цркви. Њему су пoмaгaли устaшe у цивилу, нoсeћи вoду у цркву, кoja сe je чистилa. (…) Пoслиje мjeсeц дaнa Никoлa Видaкoвић (oп. a. - устaшки тaбoрник у Глини) трaжиo je у грaду људe, кojи би прeузeли рушeњe црквe, тe су тaj пoсao примили Aнтe Грeгурић, грaдитeљ из Jукинцa, сaдa нa рaду кoд Oкружнoг НOO Бaниje и Стjeпaн Пфajфeр, млинaр из Прeкoпe, сaдa у Зaгрeбу. Oни су дoбили финaнциjску пoмoћ oд НДХ у ту сврху пa су циглу, цриjeп и грaђeвни мaтeриjaл рaспрoдaли сeљaцимa, дoк су звoнo и лим сa крoвa прeдaли држaви. Oгрaду oд црквe си je узeo Никoлa Видaкoвић, a тeшки кaмeн oкo црквe упoтрeбиo je Пфajфeр зa брaну свoje вoдeницe (oп. a. - нa риjeци Глини). Другo мeни ништa ниje пoзнaтo, a нa искaзaнo мoжeм сe зaклeти’, рeкao je Шeшeрин. Сутрaдaн, 11. листoпaдa 1944. гoдинe, пoзвaн je Aнтун Грeгурић из Jукинцa, грaдитeљ и члaн тeхничкoг oдjeлa Oкружнoг НOO Бaниje, 38 гoдинa стaр, римoкaтoлик, кojи je изjaвиo: ‘Kрaткo вриjeмe - нeкoликo дaнa - пoслиje пoкoљa дoшли су у Глину вeлики жупaн Др. Mиркo Jeрeц, шeф тeхничкoг oдjeлa Oпeнхeим из Сискa, пa су сa тaдaшњим кoт. Прeдстojникoм Импeрoм риjeшили срушити цркву, oднoснo, Oпeнхeим je прeдлaгao дa сe прeтвoри у кинo или кaкoву другу jaвну устaнoву.’ Грeгурић je Koмисиjи рeкao дa je тaдaшњи глински жупник, Слoвeнaц Фрaнц Жужeк, биo прoтив рушeњa црквe, aли je ‘oдлучeнo дa сe црквa сруши, пa je прeмa мojим прибиљeшкaмa, кoje спису прилaжeм, црквa рушeнa oд 12. 8. 1941. и нaрeдних дaнa. Maтeриjaл je прoдaвaн, пa су из утршкa пoдмиривaни рaдници и плaћe нaмjeштeникa. Taj су пoсao пo упути кoт. Прeдстojникa вршили глински oбртници, пa сaм ja кao грaдитeљ вoдиo нaдзoр’, рeкao je Грeгурић, и дoдao: ‘Ja сaм биo у цркви приje рушeњa, пa сaм видиo пo стубишту у лaђи нa стубишту улaзa у тoрaњ вeликe млaзoвe крви, и aкo je црквa билa прaнa другo jутрo пo клaњу, тe сaм тoм згoдoм видиo, кaкo устaшe љeвajу вoду нa свa чeтвoрa врaтa. Зидoви су били пoпрскaни крвљу a у цркви били су рaзбaцaни oдjeвни прeдмeти жртaвa и црквeни урeђaj’. Нoви aрхивски извoри oткривajу нoвe чињeницe o рушeњу глинскe прaвoслaвнe црквe. Дaнaс знaмo дa je 8. прoсинцa 1945. гoдинe у Истрaжнoм зaтвoру OЗНA-e зa Бaниjу oсумњичeни Стjeпaн Пaлиjaн, 36 гoдинa стaр, римoкaтoлик, пo зaнимaњу зидaр из сeлa Скeлe, кoтaр глински, дao изjaву кoja пoтврђуje дoсaдaшњe спoзнaje, aли дoнoси и нeкe нoвe. Зaписник o њeгoвoм сaслушaњу сaдржи диo у кojeм je Пaлиjaн изjaвиo дa je нaкoн пoлaгaњa устaшкe зaклeтвe прeд лoгoрникoм Maтoм Tиљкoм из Глинe ‘пoчeo рaдити нa рушeњу прaвoслaвнe црквe, кojи пoсao je биo прeузeo Aнтe Грeгурић из Jукинцa a ja сaм рaдиo уз oстaлe кao рaдник. Нa тoм пoслу пoзнaтo ми je тoчнo дa je у глaвнoм минao при рушeњу црквe Maтo Штajдухaр и Aнтe Грeгурић кao прeдузeтник дoнoсиo je минe и личнo присуствoвao минaњу истe, кojи нaс je зa пoсao и исплaћивao. Нa тoмe пoслу у глaвнoм рaдили су људи из сeлa Jукинцa и Скeлe’. Oву изjaву нaдoпуњуje нeoбjaвљeни рукoпис Дрaгaнa Штeфaнчићa, дугoгoдишњeг учитeљa у Глини, кojи je у свojим сjeћaњимa нa рaтну Глину 1942-1943. зaписao: ‘Црквa je oткривeнa стajaлa вишe oд гoдину дaнa. (…) Грaђeвинa je билa jaчa нeгo штo су прeдмjeвaли. Зидoви су били урушeни нaпoлa и тaкo je oстaлo. Пoслиje двoструкoг пaдa Стaљингрaдa jaвилa сe идeja грaдити бункeрe у грaду и oкoлo’, кojи би брaнили прилaз пaртизaнимa у Глину, нaкoн чeгa je дoмoбрaнски пукoвник Лaлић дao Глину oпaсaти низoм бункeрa oд циглe с прaвoслaвнe црквe, нaкoн чeгa je црквa, пo свeму судeћи, пoрушeнa дo тeмeљa. Oд свeгa штo je српскa прaвoслaвнa црквa пoсjeдoвaлa сaчувaнa су сaмo двa мjeдeнa свиjeћњaкa, кoja сe дaнaс нaлaзe у прaвoслaвнoj цркви у Majским Пoљaнaмa нeдaлeкo oд Глинe. Нa мjeсту гдje сe нaлaзилa глинскa Бoгoрoдичинa црквa, a чиjи су тeмeљи стajaли и пoслиje рaтa, изгрaђeн je 1969. гoдинe Спoмeн дoм. Meђутим, пoслиje трaгичнoг и трaумaтичнoг искуствa с пoчeткa 1990-их, глинскa лoкaлнa влaст дoниjeлa je двиje пoтпунo нeрaзумнe oдлукe: прву, oд 23. руjнa 1995. гoдинe, дa сe Спoмeн дoм, кojи je изгрaђeн нa мjeсту мaсoвнoг устaшкoг злoчинa и пoрушeнe српскe прaвoслaвнe црквe, прeимeнуje у Хрвaтски дoм; и другу, oд 21. листoпaдa 2014. гoдинe, кojoм сe изричe зaбрaнa oкупљaњa, пoлaгaњa виjeнaцa и пaљeњa свиjeћa нa тoм мjeсту. Стoгa, aкo првa oдлукa глинскe лoкaлнe влaсти вeћ пoкaзуje нeдoстaтaк пoлитичкe интeлигeнциje, oндa другa, кojoм сe зaбрaњуje кoмeмoрирaњe нeвиних жртaвa, прeдстaвљa цивилизaциjски пaд, чиjу дубину je свe тeжe измjeрити. Игор МРКАЉ View full Странице
  10. Часописи намењени деци млађој од 11 година били су препуни усташке симболике и покушаја индоктринације. Формирањем Независне државе Хрватске успостављено је ново друштвено устројство и све је било подређено преваспитавању свеколиког становништва. Тако је донесен и посебан правилник о начину организације деце и младежи у НДХ, наводи хрватски портал „Експрес“. Петар Мацут наводи да прве назнаке решавања проблема „устроја младежи“ у Усташком покрету налазимо већ у мају оснивањем „заповедништва за предвојничку обуку“, као и радне службе младости. Крајем јуна поглавник доноси Одредбу о саставу Усташког покрета који се дели на три гране: Политичко-организацијску, Усташку војницу и Усташку надзорну службу. „Брига о младежи припала је грани политичке организације покрета. ’Посебно поље рада јесте организовање и одгој Усташког подмлатка унутар Усташког покрета, који ће бити сврстан у постројбе‘. Из тако недефинисане одредбе јасно се види да коначна одлука о начину устроја младежи још није донесена. Тај проблем решен је Законском одредбом о оснивању Усташке младежи од 12. јула 1941. године. Целокупна младеж сврстана је у четири старосне групе подељене по половима. Усташка узданица окупљала је децу од 7 до 11 година. Усташки јунаци су били деца од 11 до 15 година. Усташка Старчевићанска младеж обухватала је младеж од 15 до 18 година. Младеж на факултетима су сачињавали сви свеучилиштарци и свеучилиштарке, који су већ раније организовани у посебном стожеру“, наводи Мацут. Најмлађем делу Усташке младежи био је посвећен и истоимени часопис „Усташка узданица“ који је излазио од 1. октобра 1941. до 1945. године. На први поглед може да се учини као сасвим обична штампа за децу зато што су насловницу красиле шаролике илустрације, често приказујући заиграну децу под будним оком усташа, али реч је било о индоктринацији. Био је тога потпуно свестан и Јулије Маканац, тадашњи шеф Усташке младежи, који је највише времена посветио исправном тумачењу „повести“. Како то Мацут тврди, својим интелектуалним радом Маканац је као аутор низа брошура политичко-пропагандне провенијенције знатно утицао на формирање ставова чланова Усташке младежи. Мацут напомиње да је током 1942. године часопис „Дужностник“ заменио поједине часописе намењене различитим добним категоријама Усташке младежи. Маканац је 1942. године издао чак и смернице за рад управника за духовни одгој: „Задатак је управника одељења за духовни одгој да се побрину да сви они душевни и идејни садржаји, што се у тим издањима налазе, заиста продру у душу и мисао оних којима су намијењени“. Како је изгледала усташка „штампа“ можете видети ОВДЕ.
  11. Јединствене фреске из Ферапонтовог манастира у Вологодској области Русије (око 600 километара од Москве) ускоро ће бити доступне јавности у дигиталном облику. Аутор: Павел Инжелевски Хуманитарна фондација „Пери” дигитализовала је фреске иконописца Дионисија из 16. века. Истраживачи ове фреске пореде са Микеланђеловим делима. Оне ће бити доступне јавности у високој резолуцији на веб-сајту пројекта.
  12. 16. август 1956. године обележио је нови подстицај совјетских власти у облику кампање „Девичанска поља”. Милиони људи су отпутовали у источне регионе земље како би покушали да повећају пољопривредну производњу. Међутим, ствари су после охрабрујућег почетка кренуле низбрдо. Аутор: Алексеј Тимофејчев, Руска реч Никита Хрушчов, колхоз "Московски". Извор: Валентин Соболев/TАСС Кампања „Девичанска поља”, са циљем искоришћавања нових земљишта за пољопривредну производњу, покренута је 1954. године. Била је то идеја Никите Хрушчова, који је био на челу Совјетског Савеза током хладног рата. Он је планираио да претварањем необрадивих територија у обрадиве површине драматично повећа производњу житарица и да се на тај начин бори са несташицом хране у СССР-у. Влада је 16. августа 1956. године донела декрет: „Наводњавање и крчење Девичанских поља”. Преко 1,5 милиона људи је отпутовало у степе Казахстана, у Поволожје, Сибир и Урал како би узгајали житарице. Москва, СССР. Чланови Комунистичке партије Совјетског Савеза организују састанак како би учествовали у кампањи Девичанска поља, осмишљеној за повећање приноса усева. Извор: В. Зуњин / ТАСС Власти су се ослањале на ентузијазам младих. У пројекту је волонтирало око 300 хиљада чланова Комсомола (Комунистичког омладинског савеза, основаног 1918). У кампањи је током педесетих година учествовало укупно 1,7 милиона људи. Демобилисани совјетски војници одлазе на Девичанска поља, 1. јула 1960. Извор: Михаил Озерски/ТАСС Леонид Брежњев, који је 1964. године заменио Хрушчова на челу СССР-а, раније је био именован за првог секретара Комунистичке партије Казахстана 1955. године. Касније је објавио књигу „Девичанска поља”. Извор: Николај Жиганов/ТАСС „Врхунац снаге Девичанских поља била је 1956. година. Приноси су били огромни”, написао је Брежњев. Заиста, те године принос је био изузетно висок. Произведено је преко 125 тона житарица, што је била највећа годишња производња коју је Совјетски Савез доживео. Половина тога је произведена на Девичанским пољима. Међутим, производња је након тога непрекидно падала. Казачка ССР, СССР. Колона камиона пуних жита с Девичанских поља. Извор: Владимир Давидов/ТАСС Резултати кампање били су амбивалентни. Са једне стране, земљишна маса коришћена за узгој житарица повећана је за 45 милиона хектара. Већа количина житарица је неко време ублажавала несташицу хране, али то није било дугорочно решење проблема. С друге стране, свака жетва је била непредвидива. Такође, животни услови оних који су дошли да култивишу Девичанска поља били су оскудни. Није било довољно машина. Услови суве земље у Казахстану нису били повољни за производњу житарица, а проблем је постала и ерозија тла. Извор: ТАСС Током касних педесетих година Девичанска поља су „гутала” 20% свих совјетских улагања у пољопривреду. Критичари истичу да је програм занемарио остала рурална подручја Совјетског Савеза. Један од Хрушчовљевих противника у совјетском врху - Вјачеслав Молотов - тврдио је да је величина кампање била грешка, називајући је „непромишљеним покушајем”.
  13. У тибетанске манастире примају децу већ од шест година, а већ у 21. години може се стећи статус просвећеног монаха. И док је на почетку пута неопходно испуњавати само три заповести више него обичан човек, по завршетку обуке потребно је памтити и поштовати више од 250 обеда. Монахињама је још теже, оне имају 350 заповести. Младе Тибетанце, који су кренули путем просветљења, прво питају да ли постоје било какве околности које у томе могу да их ометају. Када прође проверу, придошлица треба да изабере себи по два учитеља: један ће га подучавати основама будизма, а други ће се бринути да ученик испуњава друштвене обавезе у манастиру. Након тога будући монах се шиша до главе, остављајући само мали прамен косе на темену. То се дешава када настојник манастира одобри његов улазак у заједницу. © AP PHOTO/ NIRANJAN SHRESTHA Млади тибетански монаси играју фудбал Дневни ред у манастиру утврђује се на основу једноставне формуле: осам сати духовне праксе, осам сати физичког рада и вежби и осам сати за одмор, храну и сан. Дан монаха почиње у шест сати ујутру молитвом која траје два до три сата. Након скромног доручка следи још један сат молитви. Затим послушници изучавају религиозне текстове, баве се свакодневним пословима, физичким вежбама и грленим певањем. У другој половини дана становници манастира спремају се за колективну медитацију која може да траје до три сата. © AP PHOTO/ EMILIO MORENATTI Млади тибетански монах сипа храну Вече је резервисано за религиозне дискусије, у оквиру којих млади монаси уче да бране своје ставове и откривају одредбе будизма које нису схватили током обуке. Храна у манастиру је аскетска: то су углавном рижа и поврће са тибетанским хлебом. Главни напитак монаха је тибетански чај у који се додају со, млеко јака и маст те животиње. Тај рецепт је стар више од 1.400 година и без обзира на врло специфичан укус веома је хранљив и одлично утољава жеђ. Аскетизам, сматрају будисти, доприноси победи духа над телом. Најпросветљенији монаси могу да живе практично без хране. Поједини монаси који су достигли одређени ниво духовног развоја могу да одлуче да напусте манастир и да живе као пустињаци. Многи своја лета проводе медитирајући у самоћи, у околним пећинама, а током сурове зиме се враћају у манастир. Ипак, има и оних који напуштају заједницу на неколико година. © AP PHOTO/ ASHWINI BHATIA Тибетански монаси Без обзира на сву аскезу, просвећенији монаси, ламе, са разумевањем се односе према младим послушницима који се интересују за потпуно световне ствари. Наставници често затварају очи на то што њихови штићеници у слободно време играју фудбал или користе савремене геџете. На крају крајева, ламе и сами са времена на време користе смартфоне како би прочитали последње вести. Међу тибетанским монасима има, наравно, и оних који живе у потпуном складу са обичајима предака — без интернета, телевизије и других савремених извора разоноде. Легенда каже да они умеју да западну у транс и да у њему остану деценијама. Монаси због тога одлазе у планине и добровољно пристају да буду затворени у мале собе у којима има места само за човека који седи у пози за медитацију. Једном недељно доносе им малу порцију хране и воде, а након неког времена пустињаци одбијају и то. Тако, сматрају монаси, постају способни да се приближе самом Буди.
  14. Ово се догодило пре неколико година. Догађаје ми је испричао мој брат у Христу монах Парамон. Он је прост и вредан црноризац. Цео његов живот је препуњен чудима, стога је увек занимљиво саслушати га. Одмах ћу рећи да није у питању било некакво хвалисање са његове стране, већ само обичан пријатељски разговор старих другова који се познају дуго времена.
  15. који су ваши начини опуштања , рецимо после напорног рада, неких проблема и стресних ситуација...? шта вас релаксира, смирује, враћа у равнотежу....?
  16. Kud se dede romantika: Kako se Srbi udvaraju Šta se dogodilo s dobrim starim udvaranjem, sad popularnim "muvanjem"? Da li smo postali toliko lenji da nas mrzi da se potrudimo oko onoga s kim bismo, na kraju krajeva, možda mogli da provedemo ostatak života i prepuštamo se slučaju, internetu ili dobroj drugarici? Zar je postalo toliko naporno "smotati" nekoga? Piše Zorica Marković Datum: 18/07/2017 Foto: Profimedia Jedan od skorijih susreta s drugom iz detinjstva nije doneo samo početnu radost što vidim nekoga ko mi je zauvek ostao drag. Kad zbog posla i različitih životnih stilova počnete da se viđate sve manje, jedni o drugima uglavnom se informišete pri retkim susretima na autobuskoj stanici, na nečijoj proslavi ili pri kupovini hleba, i postavljanjem onih uobičajeno glupih pitanja: Gde si sad, Šta ima novo, Jesu li svi zdravi, Kako ti je dečko/devojka... Nikad ne znate kako sagovornik može da vas iznenadi odgovorom, čak i kad izgleda kao lepo upakovanih milion dolara. Taman kad pronađete dokaz za svoju predrasudu o srazmeri hrabrosti, uspeha i samopouzdanja na jednoj i dobrog izgleda na drugoj strani, čujete rečenicu koja priliči više tinejdžeru ili neiživljenom momku nego zrelom muškarcu u godinama kad neki već uveliko imaju decu i kreditni biro za vratom: "Nje više nema u mom životu, pa bi bilo dobro da mi nađeš neku dobru drugaricu... S akcentom na dobru." Ako zanemarimo to "dobra" (iako nije zanemarljiva kategorija), pitanje koje je tih nekoliko sekundi mog šoka lebdelo u vazduhu sad već prerasta u članak. "Ako je tebi potrebna moja pomoć da nađeš devojku, šta onda treba da kažu ostali?" Posle prvobitnog čuđenja kojem su sklone sve žene kad čuju pomenutu umotvorinu, počnete da razmišljate šta se dogodilo s dobrim starim udvaranjem, sad popularnim "muvanjem"? Da li smo postali toliko lenji da nas mrzi da se potrudimo oko onoga s kim bismo, na kraju krajeva, možda mogli da provedemo ostatak života i prepuštamo se slučaju, internetu ili dobroj drugarici? Čak i da je u opticaju isključivo veza za jednu noć, kako je moguće da verujemo više tuđem izboru nego svom? Zar je postalo toliko naporno "smotati" nekoga? Definitivno se danas sve završava preko "veze", za to vam je potrebno manje hrabrosti i manje maštovitosti, takozvani "zero" utroška energije. Jer ako se osvrnete oko sebe, videćete da je sve više onih koji se "muvaju" preko dobrog drugara ili drugarice, ili preko zajedničkih fejsbuk prijatelja. Već je izlizana priča o lepim devojakama koje u grupama sede u kafiću ili klubu i frajerima koji im ne prilaze. I kad vam jedan od vrlo uspešnih lovaca prepriča priču iz bara, kad su mu devojke poslale piće i pozvale ga u svoje društvo, s odgovorom na pitanje „pa, je li bilo posle nešto" - „ništa", onda vam postaje jasno zašto su nam potrebni posrednici. Jer, ako on nije shvatio da ga je najmanje jedna od njih silno želela, imate najmanje tri mogućnosti: ili mu se nijedna nije dopala, ili ga je mrzelo da dovrši već započetu akciju, ili morate krupnim slovima da mu napišete da je to muvanje. Više se ne gube vreme i novac na slanje pića i cveća, jer, već i vrapci to znaju, romantika i maniri ne moraju uvek da upale. Maja, koja radi kao konobarica u jednom elitnom beogradskom klubu, kaže da redovno dobija predloge od svojih ortaka da ih "preporuči" svojim super drugaricama. Tačnije, obrnuto. "Napravi mi listu od devet top-drugarica s fejsbuka, pa mi pošalji link, da ja vidim kako izgledaju i pošaljem im zahtev za prijateljstvo", prepričava ona epizodu s prilično zgodnjikavim drugom. Ranije biste pomislili da je nesposobni mentol (ne mislim na dijagnozu već na karakternu crtu), ili da u najmanju ruku ima ozbiljan problem. A danas, danas to postade standard. Šta se to dogodilo da smo izgubili hrabrost za kontaktom prve vrste, i čekamo da nam se dogodi - posrednik? Možda su ga upropastili oni kojima je stil života da "startuju" sve što nosi suknju, pa se više ne razlikuje kobac od vaspitanog dečka spremnog da se sam pomuči za plen. Jesmo li "samo" izgubili kompas? Naravno, postoje i oni staromodni koji neuništivo prkose fejsbuk, čet i SMS startovanju, boreći se s vetrenjačama i lično se trude da osvoje nečiji osmeh ili broj. Ali ne postoji onaj ko nije isprobao "kumovsku vezu" i preko zajedničkog prijatelja poslao poruku za treće lice - "baš je zgodan/na". Vreme kad je fora "veruješ li u ljubav na prvi pogled ili da ti priđem još jednom" bila apsolutni hit, odavno je prohujalo s vihorom, ali istraživanja pokazuju da je ona i danas najdelotvornije muvanje ikada. Čak i tako prevaziđena, vrlo je efikasna, kažu eksperti, jer je 59 odsto devojaka i dalje u vezi s momcima koji su ih tako "smotali". Ženama su, čak i kad tvrde da je to "kliše", vrlo simpatične muške cake kojima bivaju osvojene, pa posle ulaska u vezu još dugo prepričavaju kako su "pale na foru". Kad se pojavilo "muvanje" preko četa, domišljati tvorci reklama iskoristili su slogan "dvoje su se tako smuvali" za popularizaciju ove vrste kontakta sa suprotnim polom. Danas to zvuči smešno jer se svi uglavnom i (isključivo) tako muvaju, ako ne već preko pomenute kumovske veze - ortaka, kolege, ili preko fejsbuka. "Poslednja tri dečka, moram da priznam, pronašla sam preko prijatelja, tačnije jednog mi je nabacila mamina prijateljica, preko slike na fejsu. Nisam razmišljala o tome kako ćemo se upoznati, ali nekako su se svi angažovali jer sam ja prilično povučena i ne izlazim", priča Ana, 28-godišnja pravnica. Goran ima svoju firmu i iako ne može da se kaže da nema uspeha kod žena, otkriva da najčešće ulazi u veze s drugaricama svojih drugarica. "Vrlo često iz kontakata preko prijatelja ne proizađe ništa, ali već dve godine imam devojku koju sam upoznao kod ortaka koji mi je rekao da joj se sviđam." Ma koliko to žene prezirale (ponavljam), ima i onih koji ne smatraju da su bahati kad vam poruče "ajde da se vidimo, ali povedi i drugaricu, a ja ću druga", pa je teško proceniti je li u pitanju nedostatak hrabrosti, ako svi već znamo gde idemo i zašto idemo. Možda je razlog postao doći što lakše do cilja, s nula utrošene energije? "Verovatno zvuči kao predrasuda, ali meni se čini da su oni zauzeti najaktivniji, jer njima nije ni blam niti glupo niti ih je strah da startuju. Nemaju šta da izgube, a potrebno im je malo dokazivanja ili zabave sa strane. Najčešće to čine oni koji su u lošoj vezi ili im je dosadno", priča nam Jovanka, 32-godišnji računovođa, i dodaje da i sama ponekad ume da upotrebi "posrednika". "Dečko od milion dolara" s početka priče tvrdi da i nije baš sve tako kao što izgleda. Skrhano mi je priznao da mu je dosta prolaznih veza i avantura, i da misli da bi neka njegova dobra prijateljica umela da mu nađe devojku s kojom će ostati duže od nekoliko meseci. "Drugačije je s dvadesetak godina, kad ste neiživljeni, ali sad ne mogu da budem s prvom klinkom koja mi se zalepi, ili da, kad priđem nekoj ženi, provedem nedelju dana ubeđujući je da nisam prevrtljivac. Nije tako lako naći normalnu devojku kao što izgleda." Glumica Iva Štrljić kaže da je danas ponekad zaista teško naći pravu osobu, kad je mnogo toga postalo površno i kad se takav stil nametnuo i u odnosu muškarac/žena. Ona ističe da je mnogo onih koji su hrabri isključivo preko SMS poruke ili četa, ali ne i kad se sretnu s vašim očima. "Mnogo je onih koji će vam svasta napisati na fejsbuku i u SMS poruci, a nista neće reći u oči, a ovo „u oči" najviše se računa. Ja i dalje verujem da je uloga muškarca da priđe, a žene da mu svojim načinom ponašanja, pogledom ili nekim drugim gestom, da dozvolu za prilazak. Mene uvek privuče način na koji me neko osvaja, jer u tom načinu uvek vidite jedan važan deo osobe koja vam prilazi, kao što su vaspitanje, hrabrost i šlif", kaže Iva za Nedeljnik. "Mnogo je odnosa i varljivih ljubavnih priča koje nikad nisu doprle dublje od površine, a sa strane kad ih posmatrate, čine vam se tako privlačne. Ipak, one su samo nacifrane, nakinđurene i njihova je ljubav plastična, malo u njoj srca ima. Nažalost, i vernost je postala obezvređena a to je ono što najviše boli, i onda se zapitate koliko je uopšte sve vredno truda kad je vrlo malo onih u koje možete da budete sigurni. Sve je postalo sićušno i na brzaka." Iva Štrljić kaže da ponekad ima osećaj da je "ceo svet sve više postao usmeren na pojedinca, pa smo samim tim svi sami sebi odjednom dovoljni." "Često nailazimo na ljude koji svoju samoću tumače kao hrabrost i sopstveni odabir, ne želeći da priznaju da su usamljeni. Prirodno je i lepo pored sebe imati nekoga na koga možeš da se osloniš i ko je tvoj iskreni navijač u životu, ali se sada sve ređe sreću takvi ljudi jer se sve pretvorilo u takmičenje i samoljublje, i mislim da taj crv otuđenja leži upravo u tome. Da ne bismo bili otuđeni, prvo moramo umeti i hteti da iskažemo naklonost prema onima koji nam se dopadaju, što znači da jedan dobar deo onoga što je sujeta i gordost treba zbaciti sa sebe i tako čist stati pred osobu koju si izabrao. Međutim, ta stvar i nije tako jednostavna jer se obično vremenom, godinama i raznolikim iskustvima nakupimo neprijatnih emocija i izgradimo svoje oklope kojih se teško odričemo u svakom sledećem odnosu zato što imamo osećaj da nas oni štite od mogućeg neuspeha ili povređivanja." Spisateljica Maša Rebić podseća da se svet vrtoglavo izmenio i da je to bilo "nekad davno" kad su muškarci bili mnogo hrabriji. Iako se mnogim damama danas ne dopada to što su pored "ravnopravnosti" dobile i moć i na tom polju "muvanja". Maša kaže da devojke, ako su se već odlučile za emancipaciju, onda na to moraju da pristanu sve vreme, a ne da taj status prestane da im odgovara vikendima, kad izlaze u grad i čekaju da im neko priđe. "Ne mislim da je razlog otuđenja bilo koja društvena mreža - one su kao neka knjiga života ili dnevnik koji pišemo - tu je zabeleženo sve što volimo da slušamo, gledamo, čitamo, s kim i gde provodimo vreme i tako dalje, a to je upravo ono što je potrebno za upoznavanje kakvo žele prosečni muškarac ili žena danas - brzina u dobijanju informacija o nekome", kaže Maša za Nedeljnik i dodaje da ako "živimo u instant vremenu, u instant društvu i želimo instant vezu, onda su društvene mreže idealan način da se dođe do partnera", ali dodaje da je takva veza "iluzija" dok ne preraste u susret "oči u oči". "Upoznavanje preko društvenih mreža je samo izraz tehnološkog napretka, ali u suštini ne predstavlja ništa novo. Kroz celu ljudsku istoriju posrednici su igrali važnu ulogu u potrazi za partnerom, a internet je postao toliko važan za veze da će s trona skinuti prijatelje kao posrednike veoma brzo. Jer ono što smo o nekoj osobi saznavali danima i nedeljama preko nekog prijatelja, recimo, danas možemo saznati za samo 15 minuta pregledavši njegov profil na fejsbuku. Mislim da postojanje "posrednika" nije karakteristično samo za naše podneblje, ljudi se osećaju sigurnije kad postoji neka vrsta "preporuke" od osobe kojoj verujemo, ali kad bi muškarci znali kako je ta rečenica - Imaš li drugaricu za mene - toliko odbojna većini žena, ne bi je nikad izgovorili. Ona ženama daje do znanja da taj muškarac nije sposoban sam da nađe sebi partnerku, pa se kao očajnik obraća za pomoć drugoj ženi...". Psiholog Ivana Letić Pajkić ističe da je zaista postala vrlo česta pojava da ljudi više ne prilaze jedni drugima, i da vrlo nerado ostvaruju direktan kontakt, osim ako nemaju za to dovoljno valjan razlog. "U okviru modernog materijalno orijentisanog društva, takav stav je odraz potrebe da se sa što manje ulaganja energije dođe do cilja. S druge strane, ulaženjem u direktan kontakt postoji uvek rizik da se ne ostvari cilj, te se mnogi odlučuju da idu na sigurno. Kada se taj princip prenese na komunikaciju između polova, imamo čestu sliku grupica muskaraca i grupica žena koji se odvojeno druže i zabavljaju. Cilj uspostavljanja kontakta između polova je isti od početka ljudskog društva do danas, s razlikom što se u današnje vreme ne ulazi u kontakt dok ne postoji velika verovatnoća da će cilj biti ostvaren", kaže Ivana. "Međutim, dok direktna komunikacija postaje vrlo ograničena, komunikacija putem interneta, kroz društvene mreže, ostvaruje se neverovatno lako i čak nepromišljeno. Kreiranje profila na društvenim mrežama omogućuje da se predstavimo u najboljem izdanju, preko kontrole informacija koje dajemo o sebi. Takođe možemo da kontrolišemo koliko, kako i s kim komuniciramo. Imamo osećaj uštede vremena i energije. Dok nam se čini da je tako, sve više se otuđujemo jedni od drugih. Direktna komunikacija nikad ne može biti zamenjena komunikacijom preko elektronskih medija." Ivana kaže da je teško objasniti zašto je u današnje vreme preovladao takav način ophođenja između muškarca i žene, i zašto ljudi sve više imaju strah da će biti povređeni i odbačeni. "Sigurno je da komunikacija preko elektronskih medija pruža neku vrstu sigurne udaljenosti i mogućnost da se izbegne direktno odbijanje. Sve više ima ljudi koji nisu u vezi, i koji veruju da im je tako bolje, iako imaju potrebu da budu voljeni i da vole. Zato se odlučuju da ne prilaze jedni drugima, eventualno se usuđuju da se upoznaju s nekim preko zajedničkih prijatelja, kad već imaju dovoljno informacija o toj osobi. Potreba za sigurnim ulaganjem energije radi ostvarenja cilja i moderan način života vode ka uspostavljanju veze muškarca i žene koja će najviše ličiti na ugovorenu vezu i brak, samo 'obogaćeno' modernim elektronskim sredstvima", ističe Ivana i kaže da će samo vreme pokazati u kom će pravcu ići takozvano "muvanje" i prilaženje suprotnom polu. S druge strane, autorka kultnog romana "Sponzoruša", čija je poslednja knjiga "Još samo ovaj put" tek stigla u knjižare, Maša Rebić, kaže da je u pogledu evolucije muvanja veliki optimista. "Mislim da ćemo se na kraju vratiti na početak, da će se sve vratiti na mesto. Svima će jednog dana dosaditi ova zamena uloga, letargija, kukavičluk i rekla bih neka kolektivna apatija. Mislim da će naša deca biti mnogo pametnija i hrabrija od nas samih i da će oni porasti u neke kavaljere i džentlmene i neke ženstvene dame, da će biti zadovoljni, neustrašivi i da, iako će biti na nekoj trodimenzionalnoj društvenoj mreži kakvu ne možemo da zamislimo još uvek, znati kako da je iskoriste na pravi način, a ne isključivo za upoznavanje potencijalnih partnera i besciljno trošenje vremena", konstatuje Maša Rebić http://www.nedeljnik.rs/magazin/portalnews/kud-se-dede-romantika-kako-se-srbi-udvaraju/
  17. Много потресна песма... како ово променити? Nevena ima dve diplome I ne zna šta bi s tim Još je nezaposlena Pasoš i karta u jednom pravcu I kreće sad u tri Možda zauvek, ko zna? Jovan je teši, pa joj priča O večnoj ljubavi Ona već sada sve zna Vreme, daljina čine svoje Ljubav je žrtvovana Aleksa ima troje dece Ženu Jelenu I mali iznajmljen stan Planira da im kupi kuću Da im stvori sve Želi da ostvari san Pakuje stvari, krije suze I svestan je već sad Da će propustiti sve Njihove igre, male tajne Radosti i osmehe Sandra je radila u školi Već dugo godina Bez posla je ostala sad Starije roditelje ima A ipak odlazi U neki daleki grad Da brine o ko zna kome tamo Dok svoje ostavlja Tuge se gomilaju Već sad se pita, kad se vrati Ko će je čekati tu Šta će dobiti Šta izgubiti Kako podneti strah Tišina odjekuje Šta ih očekuje Da li uspeh, il' krah Šta se desilo Čašu prelilo Ko će platiti ceh Koga smiriti Koga kriviti Kad suze ubiju smeh Filip je došao iz škole U ruci knjižica A u njoj sve petice Baba i deda se vesele A on je ozbiljan Samo što ne zaplače Otac i majka su daleko Rade dugo već Da bi mu pružili sve A Filip želi samo jedno Da mu se vrate što pre --- Muzika, aranžman: Vanja Grastić Tekst: Zorica Lukačev-Grastić Mix & mastering: Vanja Grastić Video: Studio Armadillo
  18. Где је дугме које треба да притиснем? Вероватно се сваки свештеник и помагач у цркви, много чешће него што би желели, сусрећу с питањима верника ком свецу треба приложити свећу, како би решили неки одређен животни проблем. Још више брига задаје чињеница да та питања не постављају само они који о хришћанском животу скоро ништа не знају, већ и они који редовно посећују цркву. Недостатак неопходног поимања како се успоставља однос овоземаљске Цркве и небеске Цркве, неизбежно се одражава на црквени живот човека, стога сматрам да је важно попричати о томе. Морамо да схватимо да мољење одређеном свецу за исцељење искључиво болести очију, а другом за добар принос краставаца, није просто обичај који датира из паганизма. То је појава која у некој мери проистиче из особености савременог живота. Ми се све више навикавамо на то да до резултата у многим животним ситуацијама можемо доћи једноставним притиском на дугме, при чему нам на основном корисничком нивоу знања није ни потребно да знамо како функционише читав процес. И нешто слично у данашње време можемо опазити у Цркви: човек улази у цркву и у његовим очима је видно питање – «А где је овде дугме?». И он почиње буквално да јурца по храму у потрази за скупом дејстава које треба да испуни, како би на крају дошао до жељеног резултата. Разуме се да у овом имају удела и молитвеници у којима издавачи, вођени комерцијалним интересима и надајући се што већој продаји, приписују сваком свецу неку уску «специјализацију». Човек уопште не сумња да је то и став Цркве, када у једном таквом зборнику покрај имена одређеног угодника Божијег прочита назив своје болести или невоље. Несумњиво је да имамо неки оправдани разлог да се молимо овом или оном свецу у конкретној нужди, јер је то повезано са помоћи коју нам је тај светац раније пружао, са његовим житијем, с људима којима је он помагао и са чудесима која су уследила после његовог упокојења. Али и у том случају, наше молитве свецима треба да се заснивају на комуникацији међу двума личностима, а не на томе шта ми за себе можемо добити од њих. Јер сваки угодник Божији је пре свега човек, који је некада живео на земљи и наставља да живи на Небесима, не престајући да буде личност. Нама је јасно да би било лицемерно, ако бисмо са сваким кога сретнемо у овоземаљском животу комуницирали искључиво из жеље да од тог човека добијемо неку помоћ, али нам из неког разлога у односу према свецима таква мисао не пада на памет. А било би сасвим природно када би наше упознавање са светитељима, мученицима, преподобнима, праведницима, Христа ради јуродивима текло на исти начин, као и када упознајемо обичне људи с којима се зближавамо – удбуљујемо се у њихово житије, и као да улазимо у њихов живот, а они у наш. Тада се рађа уважавање, тада долазимо до истинског поштовања, тада исказујемо несебичност. И тада из свега тога, у нашем односу са свецем, може проистећи то што ће заиста на боље изменити наш живот. Упознавање са свецем долази кроз молитву У свему томе треба обратити пажњу на једну ствар: не доноси свако житије свеца до нас све живе детаље, који нам откривају његове поступке и особености његове личности. А има и угодника Божијих о којима скоро ништа није познато. Човек жели да ближе упозна свог небесног покровитеља, а о њему у зборнику житија светих стоји свега један пасус. Испада да многа имена у прологу треба таква и да остану за нас, условно говорећи, да буду само имена? Мислим да у сваком случају треба да се потрудимо да изађемо из оквира односа са свецем, који се своди на прост скуп чињеница. Можда ће то звучати чудно, али можемо упознати свеца и непосредно кроз молитву њему. Због тога што се наша молитва на завршава на томе да проговоримо пар речи и одемо – у нашем срцу ничу осећања и то изазива одзив светаца којима се обраћамо и који у Духу Светом виде сав наш овоземаљски живот. А из тога се и код нас већ рађа неки конкретан однос са свецем. Ниче узајамност и та узајамност је потпуно реална, зато што је блискост са светима пуно већа од блискости са људима, којима се можемо обраћати директно. Ми не знамо како тачно свеци виде помисли и животе свих људи, али то је истина, без сваке сумње. Преподобни Пајсије Светогорац у једној од својих књига описује следећу сцену: једном приликом је, по свом обичају, читао јутарње молитве и када је дошао до дела где треба да спомене оне свеце, који се тог дана славе, сетио се да нема црквени календар при руци. У то време се селио из једне келије у другу и књиге су му биле спаковане, тако да није могао да дође до календара. Засигурно га је то веома ражалостило и у том тренутку му се јавио неки предивни човек и рекао: «Оче ја сам тај и тај светац, данас је мој дан». Наравно, ми не треба да рачунамо да ће исто то догодити и у нашем животу, јер би нам тако нешто највероватније нанело много више духовне штете, него користи. Но, невидљиве нити међу нама и свецима протежу се управао на тај начин: ми о њима стално мислимо, обраћамо им се, надамо се њиховом заступништву, и они такође мисле о нама, виде нас и одједанпут нам притичу у помоћ. Узгред, не правимо увек ми сами први корак у пријатељству са светима. Све је као и у обичној комуникацији: не чинимо искључиво ми први корак, већ и неко други може то учинити. А како такав корак може да учини светац? Да бисмо то разумели довољно је да се присетимо чуда, која су се дешавала после кончине Светитеља Николаја Чудотворца, или, на пример, Светитеља Нектарија Егинског. Знамо да је Светитељ Нектарије на чудесан начин познат и поштован широм Канаде и Северне Америке, иако је цео свој живот провео у Грчкој. Све је врло просто и објашњиво: он се више пута јављао православним хришћанима, даровао им олакшање у њиховим тешким животним околностима, а потом су на неки начин долазили до иконе овог свеца, и препознавали га. А даље се то поштовање преносило на њихове ближње, познанике и целу хришћанску заједницу. Отприлике исто може бити речено и о посебном поштовању према Светом Николи у свим руским земљама: он никада није имао контакт са Руском Црквом и руским народом и могао је да остане скоро непознат за нас, када не би било његове збиља необичне љубави и безбројних случајева помоћи нашим људима. И тачно тако, како се милост и љубав светих излива на целе државе и народе, она се може излити и на конкретног човека. И наравно не треба да смо у чуду од тога, и не треба, обрнуто, тражити у томе неки смисао који би нас испунио гордошћу – једноставно треба са свом узајамном љубављу и благодарношћу да одговоримо на тај корак. Помолити или замолити? Једанпут сам са парохијанкама отишао на ходочасничко путовање по московским светињама: посетили смо Блажену Матрону, били смо у Хоткову, у Тројице-Сергијевој лаври, у Гетсиманском скиту. И без обзира на све те дивоте, није могла да ме не погоди једна неподударност: у реду за поклоњење моштима Блажене Матроне била је огромна количина људи (морали смо да чекамо неколико сати), а моштима Преподобног Сергија смо се поклонили за 15 минута. Волим и поштујем Блажену Матрону, али да ли она више значи нашој Цркви, од игумана целе Русије? Због чега онда толико интересовање? Изгледа ми да на то питање може бити само један одговор: Блажену Матрону посећују како би за нешто «замолили», а Преподобног Сергија да би се помолили. Из нашег црквеног живота, у све већој мери, нестаје непрестана молитва пред светима – без користољубља, без нужде, без жеље да истог трена решимо неки проблем. Људи носе до кивота све своје муке, и мало ко усред тога налази времена да се порадује сусрету са угодником Божијим. А та радост је јако важна, без ње нема правог односа. Преподобни Исак Сирин каже да молитва треба да одговора животу човека који је изговара. Тојест, када имамо неку преку потребу, када нас нешто мучи, не смемо то да носимо «мимо» Бога, треба Њему да се обратимо и да се молимо за олакшање. Али морамо да имамо на уму да од свега тога постоји нешто више – жеља за насушном милошћу Божијом и за испуњењем Његове воље. И постоји молитва «Господи помилуј!», која обухвата апсолутно све. А како ће Господ пожелети да нам конкретно покаже Своју милост, Своју љубав, више није важно, јер човек осећа присуство Бога и поверње према Њему. С таквим устремљењем и у таквом стању духа потребно је да се молимо и светима. Обавезно барем понекад. И тада ће они одиста постати наша велика браћа, како је то рекао Свештеноисповедник Атанасије (Сахаров). С руског Алксандар Ђокић Игуман Нектарије (Морозов) http://www.pravoslavie.ru/srpska/105125.htm
  19. Дошао је и први дан лета 21. јун 2017. године Како планирате да проведете овај дан?
  20. Асанж: Раде на дигитализацији мозга како би га аплоудовали на медијум и „живјели“ вјечно Од Агенције - 15 јун, 2017 Оснивач „Викиликса“ Џулијан Асанж, предвиђа предстојећи дистопијски свијет у којем људска перцепција неће моћи да се носи са пропагандом коју ће да контролише вјештачка интелигенција. Будућност ће се, сматра Асанж који је говорио о пријетњама вјештачке интелигенције у Лондону, веома разликовати од оне коју предвиђају творци вјештачке интелигенције, у којој људи живе у нирвани. Како је рекао, доћи ће вријеме када ће она бити коришћена да прилагођава схватања. „Замислите „Дејли мејл“ који пише само вјештачка интелигенција, како би то изгледало када би на цијелом свијету постојао само тај лист? У то ће се „Фејсбук“ и „Твитер“ претворити“, рекао је Асанж. Асанж је упитан да ли ће вјештачка интелигенција и виртуелна реалност да учине друштво рањивим и аполитички расположеним, на шта је одговорио да хоће. „Наравно да може да се утиче на нас, али не видим то као главни проблем. Људи су увек били под утицајем софистицираних производа, информација и искустава. Технологија само увећава моћ способности пројектовања у ум“, рекао је Асанж. Оно што ће бити најутицајније, сматра Асанж, је када програми вјештачке интелигенције почну да прикупљају сав материјал претраге на интернету, и почне да предвиђа по 20-30 корака унапријед. Људи неће моћи да прате све што се буде дешавало. „Знам из извора из Силицијумске долине да научници тамо вјерују да ће ускоро моћи да направе вјештачку интелигенцију тако моћну, и то брзо, да ће људи моћи да дигитализују своје мозгове, аплоудују их на вјештачку интелигенцију и живе вјечно у симулацији, и тако достићи бесмртност. То је нешто попут религије за атеисте. И када смо већ у симулацији, зашто не испрограмирати бесконачне журке са сексом и дрогама“, додао је Асанж, преноси „РТ“. Он је закључио да је нормална перцепција, коју би неко имао о свом послу, замијењена овим „смијешним, квази-религијским моделом, да ће све водити ка нирвани“.
  21. У животу наше парохије недавно се десио важан догађај. Добили смо новог члана заједнице – Серафима, чилеанца који је прешао у Православље. Новинарка нашег сајта, Марија Державина, разговарала је са Серафимом (Освалдом) после његовог крштења и замолила га да нам открије како је постао православан. – Освалдо, реци нам нешто о себи. – Имам двадесет и осам година, родио сам се и живим у Чилеу. Тренутно студирам и истовремено радим у пицерији како бих могао да платим своје студије. – А зашто Серафим? Сам си изабрао то име? – Да, сам сам изабрао име свог небеског заштитника, преп. Серафима Саровског, великог руског светитеља, зато што мислим да је он успео да у свом животу на најпростији начин у себи сажме и оваплоти оно најважније у учењу наше Свете Цркве. – Како си сазнао за Православље? – Као син родитеља католика, унук и братанац протестаната, целог живота сам трагао за Истином. Прошао сам дуги и трновит пут мењања разних идеологија, како политичких, тако и духовних. Грешио сам и физички и мисаоно и, што је најгоре од свега, био сам убеђен да све радим правилно. Тражио сам Истину у свему што ми је предлагала моја сопствена култура, али моје срце није налазило покој. Осећао сам да сам се потпуно изгубио, све док ме Господ није упутио на Свој пут. Сазнао сам о Православљу пре десетак година, захваљујући великим руским писцима Лаву Толстоју и, у већој мери, Фјодору Достојевском, а затим и захваљујући иконографији, коју сам изучио у приличној мери. Такође, веома ме је заинтересовао феномен светих руских стараца. Отворено говорећи, овде у Чилеу ми немамо јасну представу о томе шта је то Православље. Због тога је идеја о мом преласку у ову веру била ван граница могућег. С друге стране, она је мени изгледала апсолутно туђа мојој сопственој култури, коју ја, без обзира на све недостатке, веома ценим. – Шта је теби лично дало Православље? Шта би могао да кажеш о њему својим земљацима? – Могуће је да ће неки да се задиве и упитају:“Како је то могуће, да један Чилеанац, типични Јужноамериканац, постане православан?“ И ја ћу да им одговорим:“Драга браћо! Све је веома једноставно! Овде је Истина!“ До преласка у Православље био је један моменат када сам се вратио у католичку веру. Али нисам се добро осећао. Схватио сам да једна Црква, једно Тело, не може и не сме да допушта такву неопростиву разноликост литургијских форми, као што је случај код нас на Западу. Затим сам почео да изучавам оце Римске цркве и схватио да тамо нема ни благодати ни истине. Ми смо изгубили духовну компоненту! И тада сам схватио да Истину коју сам тражио овде, на Западу, није било. А нашао сам је код вас, на истоку. На крају, могу да кажем:“Браћо и сестре, живите у православној вери и не осврћите се на „запад“. Овде нема ничега што би могло да вас доведе до спасења! Само наша православна вера! Живите праведно и часно, да будете „со земљи и светлост свету“. То ће да нас приведе ка нашем Небеском Отачаству и Богу. Молим ваше свете молитве. Господ да вас благослови! Парохија Св.Николаја Жичког Епархије Буеносаиреске и централно-јужноамеричке СПЦ постоји од августа 2012. године. Старешина парохије је јереј Душан Михајловић, а надлежни архијереј је Његово Високопреосвештенство Архиепископ Цетињски и Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије Радовић. Од 2013. године саставни део парохије је и руска православна заједница РПЦ Московског патријархата. Надлежни архијереј РПЦ за Латинску Америку је Његово Високопреосвештенство Митрополит Аргентински и Јужноамерички Руске православне цркве Московског патријархата Игњатије (http://mitropolit-ignaty.ru). Богослужења ове српско-руске заједнице се одржавају у цркви Рођења Пресвете Богородице Антиохијског Патријархата у улици Педро де Валдивиа 92, Сантјаго, Чиле, као и у цркви Св.Тројице и Казанске Божије Мајке Руске православне заграничне цркве у Сантјагу, у улици Холанда 3576. Од 2015. године старешина ове цркве је јереј Душан Михајловић, а надлежни архијереј за Латинску Америку РПЗЦ је Његово Преосвештенство Епископ Каракаски и Јужноамерички Јован. Отац Душан је рођен 1967. године у Јагодини, у централној Србији. У деветој години живота његова продица сели се у Београд, где му је отац добио посао. Завршава средњу музичку школу „Коста Манојловић“ у Земуну, одсек хармоника, и наставља школовање у Русији, на Руској академији музике „Гњесиних“ у Москви, где поред хармонике завршава и одсек дириговања, које постаје његово професионално опредељење. Ради као уметнички руководилац „Руског камерног оркестра“, и шеф-диригент Словенског симфонијског оркестра из Москве. Тих преломних година у Совјетском Савезу почиње да се упознаје са православљем, које га све више привлачи. Године 1995. враћа се у Србију где постаје шеф-диригент Војвођанске филхармоније младих, а годину дана касније диригент балета Српског народног позоришта у Новом Саду. Шест година касније постаје директор опере те уметничке куће, а 2004, коначно напушта позориште и потпуно се посвећује православљу. Посећује Свету Гору у више наврата, Свету Земљу и света места у Русији и Србији, бави се иконописом и превођењем православне литературе са руског језика на српски. Крајем 2007. године уписује Богословски факултет у Самари у Русији, и завршава га 2010. године. У току студија упознаје своју будућу супругу Елину Балајан, православну Јерменку, која је у то време била професор руског и староруског језика на Филолошком факултету у Саратову. Од 2008. године су у браку. Следеће, 2009. године родио им се син Владислав, а после годину и по дана и ћеркица Марија. Отац Душан говори српски и руски језик, служи се енглеским, и шпанским тек на почетном нивоу. Супруга Елина говори руски и српски. Православље-Чиле http://patriot.rs/pravoslavlje-u-cileu-kako-je-osvaldo-postao-serafim/
  22. Поред уобичајеног упознавања у Цркви преко заједничких пријатеља, певањем у истом хору, приликом ходочасничких путовања, понеко се упознавао и преко свог свештеника или духовника – у новије време интернет постаје све чешће место упознавања православних људи и сусрета сродних душа. До сада сам видела како функционишу два православна форума на српском језику – форум (тзв. „Листа“ ) на сајту Светосавље.орг (ОВДЕ ) и форум „Живе речи утехе“ (на сајту Поуке.орг ОВДЕ ). На сајту Светосавље нема посебне могућности за дописивање искључиво оних људи који траже православног брачног сапутника већ се људи упознају и друже кроз разговоре на различите теме на такозваној „Главној листи“, али зато за православне породице и православне супружнике на овом сајту постоји посебна „Листа“ под називом Листа православних родитеља (линк ОВДЕ ). На другој страни, на форуму „Живе речи утехе“ постоји посебан под-форум намењен искључиво упознавању православних хришћана ради брака. Ову дивну идеју је покренуо свештеник Иван Цветковић, а пред вама се налази мини-интервју који сам направила са једном од модератора овог форума Данијелом Олуић за сајт «Има наде», са циљем да се шира православна јавност упозна са овим лепим пројектом. Као психолог морам да додам да упознавање преко интернета има неке своје специфичности и неке своје мане, чему ћу посветити свој наредни текст ако Бог да времена и снаге. Понешто од тога сам већ помињала у чланку «Како наћи праву особу (питање психологу)» (линк ОВДЕ ) Уредница сајта Има наде ФОРУМ ЗА УПОЗНАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ОСОБА РАДИ БРАКА – „КАНА ГАЛИЛЕЈСКА“ Колико сам прочитала, форум за православно упознавање «Кана галилејска» (информација ОВДЕ ) је покренут 2013.године. Каква су искуства од тада до сада? „Кана Галилејска“ је пројекат који је покренут управо 2013. године, као наш одговор на евидентну инертност младих за ступање у брак. Циљ нам је да људи који су чланови нашег сајт, а који нису у браку, покушају да на том, само за њих одвојеном делу, ступе у дијалог кроз приватне комуникације и на тај начин покушају да се ближе упознају са особом супротног пола, те да то резултира будућим браком. Да ли има примера бракова православних хришћана који су се преко овог форума упознали и венчали? Још неких примера? Наравно да имамо мноштво примера успешних бракова, имамо и деце која су се из тих бракова родила. То сматрамо нашим највећим успехом и много смо поносни на то. Како тај форум функционише у техничком смислу? На самом сајту (линк ОВДЕ ) пише једино да се приликом пријаве дају одговори на неколико питања – подаци о себи у смислу година, професије и колико дуго смо у Цркви, да ли су до сада већ били ожењени/удате, итд. Шта се догађа након што особа пошаље те податке модераторима форума? Када особа буде након пријаве и достављања података „примљена“, отвара јој се проходност у део Форума који је „закључан“ и није видљив осталим члановима Форума (линк ОВДЕ ). Дакле, подразумева се да су они који се примају неудате и неожењени. Пожељно је да новопридошли члан овог форума отвори своју „тему“ у одељку Мушкарци или Жене и да се представи осталим члановима – да каже нешто основно о себи али и довољно специфично да би и другима имало смисла да започну разговор са том особом. За мушкарце смо на овом линку ОВДЕ поставили пример који може послужити као неки оријентир како да се представи а да то буде довољно информативно, а за жене смо пример поставили на овом линку. Такође је пожељно и корисно да нови члан попуни свој профил са својом правом сликом, и да напише неке информације о себи и на том месту (личном профилу а не само на својој „теми“). Одељци (теме) у оквиру форума Кана Галилејска Како се ступа у разговор са неким ко је исто члан тог форума? Након свог представљања и евентуалног одговарања на поруке које им други пишу, особе могу да погледају одељке под називом «Мушкарци» и «Жене» у којима су се и досадашњи чланови овог форума представили (рекли нешто о себи), и ако се за неку особу заинтересују могу ступити са њом у контакт било јавно – путем писања на њиховим «темама», било путем приватних порука где они већ према склоностима разговарају, евентуално можда размењују и бројеве телефона и сл. Администрација Форума нема увид у те личне комуникације, сем ако, не дај Боже, дође до нарушавања лепог и џентлменског понашања (првенствено), односно ако дође до пријаве модераторима, када страна која је пријавила, наравно, мора да достави јасне доказе о тој непријатној ситуацији. Срећом, до сада се такво што није дешавало… Да ли су информације о нама јавне свима који су прикључени на форум? Шта сви могу да виде а шта не? Када заинтересована особа пошаље податке да жели да се пријави на овај подфорум за упознавање, ти подаци нама модераторима служе за „злу не требало“. Дакле, ми их не користимо сем ако дође до нарушавања како форумских, тако и што би рекли неких правила лепог понашања. Ако би се десило да је нека особа нпр. насртљива, уредништво је ту да реагује на пријаву , те да покуша да модерира евентуални сукоб, а уколико баш дође до неког угрожавајућег инцидента, управо ти подаци који су остављени приликом пријаве нам служе да ту особу просто предамо на даљу надлежност Одељењу за високотехнолошки криминал МУП-а Србије. Подразумева се да у нормалним околностима ти подаци „ћуте“ код нас и не злоупотребљавају се. Уредништво податке које чланови шаљу приликом пријаве не прослеђују ником, нити су они наведени јавно. Јавно (јавно у смислу осталим члановима тог подфорума) је само оно што ми лично јавно изнесемо као податак о себи. У приватној комуникацији (преко приватних порука у оквиру форума) те податке које ту изнесете види само та друга особа са којом разговарате. Да ли је било неких злоупотреба или непријатних ситуација и како су оне решаване? Хвала Богу, и ако имамо преко 2500 регистрованих људи на том делу форума, до сада нисмо имали забележене непријатности. Наравно, деси се да дође неко ко је навалентан, али је довољно да друга страна каже да није заинтересована и ту се по правилу даља дискусија завршава. Ако би неко и даље био непристојан у било којем смислу, довољно је администраторима послати поруку и тај други после упозорења би био трајно удаљен са сајта, а у крајњем случају пријављен надлежним институцијама. Хвала Богу, до сада нисмо имали ниједан такав случај, али ово говоримо из превентивних разлога. Такође, у сваком моменту, ако неко то жели, може да напусти овај подфорум (нпр. јер је пронашао драгу особу, или једноставно не жели више да учествује). Процедура је таква да о тој својој одлуци обавести модераторе форума који могу по жељи и уклонити ваш профил и искључити вам приступ овом подфоруму. Шта видите да су тренутно мане овог форума, а шта предности? Предности су очевидне, у смислу да пружамо могућност да и особе које су чланови Цркве, а можда имају проблем ступања у дијалог по том питању (женидбе – удадбе), могу на неки начин да се некако споје. Мане су ипак, као и у реалном животу – инертност тих људи, која је можда изазвана неким ружним искуством из неког претходног периода. Али опет, ето ми смо пружили могућност да ступе у контакт, макар „сакривени“ иза форумских имена-„аватара“. А они већ, свако према својој жељи, савести или како већ, на основу комуникације коју су водили, „отварају“ се даље сами што треба да резултује „живим“ упознавањем, а после је већ све лакше Мане… Неки чланови нису вични интернет комуникацији и не успевају да се представе и искажу мишљење као што би учинили лицем у лице. У том правцу смо поставили и једно мини-упутство које може помоћи да особе на најбољи начин искористе интернет начин комуникације на овом делу подфорума (линк ОВДЕ ) Ко све модерира овај форум и шта то подразумева ? Да ли ви модератори покрећете и водите разговоре са људима на разне теме по питању забављања, православног брака, црквености итд. или ту нема разговора у класичном форумском смислу већ се људи искључиво приватно дописују? Да, постоје уредници, који повремено дају тон дискусији, оној општој и видљивој свима на том делу подфорума. Разговоре људи могу да воде на овом подфоруму на више начина: – да воде преписку на својој «теми» (где су се представили и рекли нешто о себи), – да учествују у разговорима на теме повезане са браком, упознавањем (линк ОВДЕ ) – да разговарају путем приватних порука са одређеним чланом овог подфорума – и да учествују у разговорима на разне теме на целом форуму Живе речи утехе, а не само на овом делу подфорума за упознавање. Такође, ми смо понекад организовали у ужива окупљања људи заинтересованих за упознавање ради брака (линк ОВДЕ ) тако да постоји могућност и уживог разговора и виђања. Шта бисте препоручили људима који размишљају да се пријаве на форум, на шта да обрате пажњу, о чему да поведу рачуна, како да на најбољи начин искористе могућности овог форума, а да избегну непријатности? Једна од препорука је да приликом регистрације за своје Име (надимак) ипак ставе своје право име (не мора и презиме). То ипак даје неки неанонимни већ личан тон, јер се ми у правом животу не представљамо „аватарима“ (профилним сликама које нису наша фотографија лица већ могу бити било шта) и надимцима. Затим да отворе своју тему и да се на њој представе као што би и уживо урадили: колико имају година, шта их интересује (музика, филм, плес, спорт…), да читају пажљиво шта пише друга страна, да се ману политике, бар у почетку :), мало мање потенцирања верник сам ја јер ипак сви који су то исто, да пишу више а не да очекују да ће их неко контактирати само зато што су супротног пола и што су се пријавили. Остале препоруке могу да прочитају ОВДЕ (напомена: овим линковима можете приступити тек када постанете члан подфорума „Кана Галилејска“) Корисни савети за оне који тек приступају форуму за православно упознавање Постоји ли нешто важно у вези са овим форумом што бисте желели да истакнете а да није поменуто у горњим питањима? Најбољи се резултати, емпиријски, ако можемо тако да се изразимо, „постижу“ и учествовањем на осталим темама, тј. ван овог подфорума; ми, као форум, негујемо дискусије на многе теме, како из света религије тако и из свакодневног живота. Често обрађујемо друштвене феномене, свакодневицу, дешавања у нашем друштву, свету и сл. Напомена: већини линкова наведених у овом тексту можете приступити тек када постанете члан подфорума „Кана Галилејска“ Разговор за сајт «Има наде» водила: православни психолог Сања Станковић са модераторком форума за упознавање православних особа ради брака «Кана галилејска» Данијелом Олуић Форуму за православно упознавање „Кана Галијелјска“ можете приступити ОВДЕ. Извор: http://www.imanade.org/kako-upoznati-pravoslavnog-muza-ili-zenu-forum-za-upoznavanje-kana-galilejska/
  23. Пуно људи који долазе код мене на психолошке разговоре су сами – нису ожењени нити удате, а волели би да нађу православну особу за брак. Размишљајући шта би могло да се уради по том питању, истраживала на које све начине се православни људи у Србији и дијаспори међусобно упознају. Поред уобичајеног упознавања у Цркви преко заједничких пријатеља, певањем у истом хору, приликом ходочасничких путовања, понеко се упознавао и преко свог свештеника или духовника – у новије време интернет постаје све чешће место упознавања православних људи и сусрета сродних душа. До сада сам видела како функционишу два православна форума на српском језику – форум (тзв. „Листа“ ) на сајту Светосавље.орг (ОВДЕ ) и форум „Живе речи утехе“ (на сајту Поуке.орг ОВДЕ ). На сајту Светосавље нема посебне могућности за дописивање искључиво оних људи који траже православног брачног сапутника већ се људи упознају и друже кроз разговоре на различите теме на такозваној „Главној листи“, али зато за православне породице и православне супружнике на овом сајту постоји посебна „Листа“ под називом Листа православних родитеља (линк ОВДЕ ). На другој страни, на форуму „Живе речи утехе“ постоји посебан под-форум намењен искључиво упознавању православних хришћана ради брака. Ову дивну идеју је покренуо свештеник Иван Цветковић, а пред вама се налази мини-интервју који сам направила са једном од модератора овог форума Данијелом Олуић за сајт «Има наде», са циљем да се шира православна јавност упозна са овим лепим пројектом. Као психолог морам да додам да упознавање преко интернета има неке своје специфичности и неке своје мане, чему ћу посветити свој наредни текст ако Бог да времена и снаге. Понешто од тога сам већ помињала у чланку «Како наћи праву особу (питање психологу)» (линк ОВДЕ ) Уредница сајта Има наде ФОРУМ ЗА УПОЗНАВАЊЕ ПРАВОСЛАВНИХ ОСОБА РАДИ БРАКА – „КАНА ГАЛИЛЕЈСКА“ Колико сам прочитала, форум за православно упознавање «Кана галилејска» (информација ОВДЕ ) је покренут 2013.године. Каква су искуства од тада до сада? „Кана Галилејска“ је пројекат који је покренут управо 2013. године, као наш одговор на евидентну инертност младих за ступање у брак. Циљ нам је да људи који су чланови нашег сајт, а који нису у браку, покушају да на том, само за њих одвојеном делу, ступе у дијалог кроз приватне комуникације и на тај начин покушају да се ближе упознају са особом супротног пола, те да то резултира будућим браком. Да ли има примера бракова православних хришћана који су се преко овог форума упознали и венчали? Још неких примера? Наравно да имамо мноштво примера успешних бракова, имамо и деце која су се из тих бракова родила. То сматрамо нашим највећим успехом и много смо поносни на то. Како тај форум функционише у техничком смислу? На самом сајту (линк ОВДЕ ) пише једино да се приликом пријаве дају одговори на неколико питања – подаци о себи у смислу година, професије и колико дуго смо у Цркви, да ли су до сада већ били ожењени/удате, итд. Шта се догађа након што особа пошаље те податке модераторима форума? Када особа буде након пријаве и достављања података „примљена“, отвара јој се проходност у део Форума који је „закључан“ и није видљив осталим члановима Форума (линк ОВДЕ ). Дакле, подразумева се да су они који се примају неудате и неожењени. Пожељно је да новопридошли члан овог форума отвори своју „тему“ у одељку Мушкарци или Жене и да се представи осталим члановима – да каже нешто основно о себи али и довољно специфично да би и другима имало смисла да започну разговор са том особом. За мушкарце смо на овом линку ОВДЕ поставили пример који може послужити као неки оријентир како да се представи а да то буде довољно информативно, а за жене смо пример поставили на овом линку. Такође је пожељно и корисно да нови члан попуни свој профил са својом правом сликом, и да напише неке информације о себи и на том месту (личном профилу а не само на својој „теми“). Одељци (теме) у оквиру форума Кана Галилејска Како се ступа у разговор са неким ко је исто члан тог форума? Након свог представљања и евентуалног одговарања на поруке које им други пишу, особе могу да погледају одељке под називом «Мушкарци» и «Жене» у којима су се и досадашњи чланови овог форума представили (рекли нешто о себи), и ако се за неку особу заинтересују могу ступити са њом у контакт било јавно – путем писања на њиховим «темама», било путем приватних порука где они већ према склоностима разговарају, евентуално можда размењују и бројеве телефона и сл. Администрација Форума нема увид у те личне комуникације, сем ако, не дај Боже, дође до нарушавања лепог и џентлменског понашања (првенствено), односно ако дође до пријаве модераторима, када страна која је пријавила, наравно, мора да достави јасне доказе о тој непријатној ситуацији. Срећом, до сада се такво што није дешавало… Да ли су информације о нама јавне свима који су прикључени на форум? Шта сви могу да виде а шта не? Када заинтересована особа пошаље податке да жели да се пријави на овај подфорум за упознавање, ти подаци нама модераторима служе за „злу не требало“. Дакле, ми их не користимо сем ако дође до нарушавања како форумских, тако и што би рекли неких правила лепог понашања. Ако би се десило да је нека особа нпр. насртљива, уредништво је ту да реагује на пријаву , те да покуша да модерира евентуални сукоб, а уколико баш дође до неког угрожавајућег инцидента, управо ти подаци који су остављени приликом пријаве нам служе да ту особу просто предамо на даљу надлежност Одељењу за високотехнолошки криминал МУП-а Србије. Подразумева се да у нормалним околностима ти подаци „ћуте“ код нас и не злоупотребљавају се. Уредништво податке које чланови шаљу приликом пријаве не прослеђују ником, нити су они наведени јавно. Јавно (јавно у смислу осталим члановима тог подфорума) је само оно што ми лично јавно изнесемо као податак о себи. У приватној комуникацији (преко приватних порука у оквиру форума) те податке које ту изнесете види само та друга особа са којом разговарате. Да ли је било неких злоупотреба или непријатних ситуација и како су оне решаване? Хвала Богу, и ако имамо преко 2500 регистрованих људи на том делу форума, до сада нисмо имали забележене непријатности. Наравно, деси се да дође неко ко је навалентан, али је довољно да друга страна каже да није заинтересована и ту се по правилу даља дискусија завршава. Ако би неко и даље био непристојан у било којем смислу, довољно је администраторима послати поруку и тај други после упозорења би био трајно удаљен са сајта, а у крајњем случају пријављен надлежним институцијама. Хвала Богу, до сада нисмо имали ниједан такав случај, али ово говоримо из превентивних разлога. Такође, у сваком моменту, ако неко то жели, може да напусти овај подфорум (нпр. јер је пронашао драгу особу, или једноставно не жели више да учествује). Процедура је таква да о тој својој одлуци обавести модераторе форума који могу по жељи и уклонити ваш профил и искључити вам приступ овом подфоруму. Шта видите да су тренутно мане овог форума, а шта предности? Предности су очевидне, у смислу да пружамо могућност да и особе које су чланови Цркве, а можда имају проблем ступања у дијалог по том питању (женидбе – удадбе), могу на неки начин да се некако споје. Мане су ипак, као и у реалном животу – инертност тих људи, која је можда изазвана неким ружним искуством из неког претходног периода. Али опет, ето ми смо пружили могућност да ступе у контакт, макар „сакривени“ иза форумских имена-„аватара“. А они већ, свако према својој жељи, савести или како већ, на основу комуникације коју су водили, „отварају“ се даље сами што треба да резултује „живим“ упознавањем, а после је већ све лакше Мане… Неки чланови нису вични интернет комуникацији и не успевају да се представе и искажу мишљење као што би учинили лицем у лице. У том правцу смо поставили и једно мини-упутство које може помоћи да особе на најбољи начин искористе интернет начин комуникације на овом делу подфорума (линк ОВДЕ ) Ко све модерира овај форум и шта то подразумева ? Да ли ви модератори покрећете и водите разговоре са људима на разне теме по питању забављања, православног брака, црквености итд. или ту нема разговора у класичном форумском смислу већ се људи искључиво приватно дописују? Да, постоје уредници, који повремено дају тон дискусији, оној општој и видљивој свима на том делу подфорума. Разговоре људи могу да воде на овом подфоруму на више начина: – да воде преписку на својој «теми» (где су се представили и рекли нешто о себи), – да учествују у разговорима на теме повезане са браком, упознавањем (линк ОВДЕ ) – да разговарају путем приватних порука са одређеним чланом овог подфорума – и да учествују у разговорима на разне теме на целом форуму Живе речи утехе, а не само на овом делу подфорума за упознавање. Такође, ми смо понекад организовали у ужива окупљања људи заинтересованих за упознавање ради брака (линк ОВДЕ ) тако да постоји могућност и уживог разговора и виђања. Шта бисте препоручили људима који размишљају да се пријаве на форум, на шта да обрате пажњу, о чему да поведу рачуна, како да на најбољи начин искористе могућности овог форума, а да избегну непријатности? Једна од препорука је да приликом регистрације за своје Име (надимак) ипак ставе своје право име (не мора и презиме). То ипак даје неки неанонимни већ личан тон, јер се ми у правом животу не представљамо „аватарима“ (профилним сликама које нису наша фотографија лица већ могу бити било шта) и надимцима. Затим да отворе своју тему и да се на њој представе као што би и уживо урадили: колико имају година, шта их интересује (музика, филм, плес, спорт…), да читају пажљиво шта пише друга страна, да се ману политике, бар у почетку :), мало мање потенцирања верник сам ја јер ипак сви који су то исто, да пишу више а не да очекују да ће их неко контактирати само зато што су супротног пола и што су се пријавили. Остале препоруке могу да прочитају ОВДЕ (напомена: овим линковима можете приступити тек када постанете члан подфорума „Кана Галилејска“) Корисни савети за оне који тек приступају форуму за православно упознавање Постоји ли нешто важно у вези са овим форумом што бисте желели да истакнете а да није поменуто у горњим питањима? Најбољи се резултати, емпиријски, ако можемо тако да се изразимо, „постижу“ и учествовањем на осталим темама, тј. ван овог подфорума; ми, као форум, негујемо дискусије на многе теме, како из света религије тако и из свакодневног живота. Често обрађујемо друштвене феномене, свакодневицу, дешавања у нашем друштву, свету и сл. Напомена: већини линкова наведених у овом тексту можете приступити тек када постанете члан подфорума „Кана Галилејска“ Разговор за сајт «Има наде» водила: православни психолог Сања Станковић са модераторком форума за упознавање православних особа ради брака «Кана галилејска» Данијелом Олуић Форуму за православно упознавање „Кана Галијелјска“ можете приступити ОВДЕ. Извор: http://www.imanade.org/kako-upoznati-pravoslavnog-muza-ili-zenu-forum-za-upoznavanje-kana-galilejska/ View full Странице
×
×
  • Create New...