Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'како'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 146 results

  1. "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество." Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник. Али,  Празник је постао прелест, потопљен у трговину Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора. Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић  а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић. Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића?     Добра дјела за Божић не одговарају Божићу Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна! Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он? Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21). Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа.
  2. Извор: http://www.pravoslavie.ru/108815.html Превод с руског језика: А.Ж. "Хајде да прославимо, људи, Христово Рождество." Вријеме рођендана Христовог почиње, вријеме поста и припрема за Велики празник. Али, Празник је постао прелест, потопљен у трговину Обично је Божић посебан дан, посебно вријеме у години када заборавимо на Бога. Односно, ми само доживљавамо комерцијализовани Божић. (Традиционални божићни слаткиши у Грчкој, божићни сто ..), свјетлост на улицама града, илузорни вијенци, вјештачке јелке, храна, "гурабе и меломакароно", размјена божићних поклона, предвиђање викенда, тринаеста плата ... Рождество је готово: са напуњеним стомаком и девастираним срцем. Христа нема нигде. Ово све готово нема никакве везе са истином и веома је разочаравајуће: празник је постао прелест, спуштен у трговину. И, вјероватно, неко од оних који покушавају да зараде за хљеб, могу пронаћи извињење, али ова потреба уништава изванредан смисао и дубину одмора. Преваре: "комерцијални" Божић је прва превара. Али постоји још једана, и она је подмуклија. Ово је превара "друштвеног" Божића: Божић видимо као "празник љубави, породични одмор". Празник када све се сретнемо и донирамо новац за социјалне пројекте, прикупљамо за сиромашне пакете пиринча, тестенина, кромпир, пилетине, флашу уља. То су сва добра дјела, дакле, и Црква их поздравља, и то морамо чинити, али добра дјела за Божић а не само Рождество. Можемо принјети малу милостињу да сиромашан купи нешто на пијаци, оставити неке новце на послужавнику, и, евентуално, ићи у дистрибуцији поклона сиромашним породица епископије, али не доживјети у свом животу Божић. Па шта је Божић? Како да га упознамо? Можда би требало учинити нешто још значајније ове године, што ће за неке од нас - вјероватно, за мене - пружити последњу такву могућност? Шта је значење Божића? Добра дјела за Божић не одговарају Божићу Када кажемо "Божић" или "Божић у", у нашем уму, ови концепти имају тенденцију да буду повезани са обиљем свих врста роба, размену поклона, украса, путовања, наравно ... Ови ставови наводе нас на странпутицу. Али, с друге стране, дају нам разлог да се мало променимо. Хајде да пробамо обиље - барем ове године - замијенити једноставношћу и у њему срећно живјети предстојећи Божић. Не у сиромаштву, као Христос, али без сувишка. Нека наш сто буде довољно пун да задовољи наше потребе, али не и претоварен храном. Умјесто да ми, добро нахрањени, дамо поклоне богатом храном, покушајмо да његујемо милост у нашим душама и лишимо се нечега ради нашег суседа. Ако немамо новца, узети мало времена за патње, мало стрпљења - усамљени човјек тешко живи, ради оних којима је то потребно, идите у болницу. И ово ће бити најбољи поклон Христу. Умјесто украшавања свега около, украшавајмо наше душе. Несрећа је, ако је наша кућа пуна звона, јелке и цвијећа, а наше срце покрива паучина. И како је дивно, када је срце украшено, а кућа сређена, али скромна! Умјесто дугих путовања, направићемо једно - путовање мудраца: идемо у Витлејем да видимо шта се десило тамо, шта нам је Господ објавио (Лука 2, 15). Да би разумели шта је Витлејем, потребно је мало тишине. Ово је догађај који се некада догодио у једном од палестинских села? Или је то држава коју осјећам, упоредо са уклањањем мудраца? Мало ближе разумијевању шта је Божић? О чему он говори? Како је наше спасење рођено у једноставности пећине и понизности воље? Како Бог издваја своју љубав и облачи се у људску природу? Како се Бог смањио и пружио нам највећу прилику да постанемо као и Он? Божић је благословено вријеме које се поново отвара пред нама. Отвара се као јединствена прилика за све. Ово ће нас стално подсјећати ових четрдесет дана, и цијелог нашег живота. Немамо много посла: отворимо очи, проширујемо уши и примајмо духовне поруке како бисмо могли да будемо у истинитом Витлејему и радујемо се цијелим бићем Божићу. Тада ће Божије Рождество потврдити да је "Бог у нама", а не само "са нама", него баш у нама: Божје царство је унутар у вама (Лука 17, 21). Желим да се послије четрдесет дана које је Бог дао свима нама, без изузетка, будемо достојни да видмио Христа, не само рођеног у јаслама у Витлејему, већ - што је најважније - ушушканог у јаслама наших душа. View full Странице
  3. александар живаљев

    Како ће изгледати олтар Спомен Храма Светог Саве

    Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарх Иринеј је, уједно, имао прилику да види и уметнички атеље, у којем је рађен мозаик за куполу београдског Храма, а који је јединствен у свету. Како је рекао Мухин, за израду олтара биће потребна још једна таква радионица, а руска страна је спремна да је обезбеди. „Завршили смо скице за олтар и спремни смо да приступимо послу већ сутра. Сви прорачуни који се тичу материјала и слика су направљени, а ми смо данас Његовој светости патријарху Иринеју изнели све детаље око тога како би то требало да изгледа. Као што сам већ рекао, спремни смо да прионемо на посао истог тренутка“, рекао је Мухин за Спутњик. Идејно решење Николаја Мухина, једног од највећих руских уметника и иконописаца данашњице, одушевило је патријарха Иринеја и делегацију СПЦ. „Нет слов (немам речи)“, више пута је поновио патријарх на руском језику, док је гледао скице које му је Мухин презентовао. Сада предстоји проналажење донатора и уговарање посла. Мухин очекује да би сав посао могао да буде готов до средине 2019. године. Подсетимо, руска компанија „Гаспромњефт“ је донирала четири милиона евра за израду унутрашње декорације куполе Храма Светог Саве, а олтар ће коштати знатно више, с обзиром да је по површини око три пута већи.   Површина олтара износиће, како је Мухин навео, близу 3.185 квадратних метара. „Чекамо наставак финансирања, пошто је део трошкова за материјал велики. И чим будемо имали на располагању потребна средства, почећемо да радимо. Ви сте вероватно приметили да донатори још нису пронађени, а да су скице већ урађене. Све је у Божијим рукама“, рекао је Мухин. Чланови српске делегације открили су Спутњику да ће висина олтара бити 40 метара. „Спаситељ, фигура Христа Пантократора, веома ће добро изгледати у Храму. Његова глава биће величине 4 метра, а размах руку 17 метара“, рекао је Мухин. Домаћини су истакли да је београдски Храм јединствен у свету, а да је радити на њему прилика која се указује „једном у животу“. „То је Храм целе Европе. Таквог храма нема ни у Европи, ни у целом свету. Радимо за цело православље“, рекла је Манана Попова, потпредседница Московског међународног фонда за сарадњу Унеска. © Sputnik/ Александар Милачић   Мухин је у част српског патријарха организовао и пријем у Руској академији уметности, која ове године обележава 260 година постојања, а делегација СПЦ је имала прилику и да обиђе Галерију уметности Зураба Церетелија, великог совјетског и руског сликара, вајара и монументалисте. Подсетимо, делегација СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, од петка борави у Москви поводом обележавања стоте годишњице успостављања Патријаршије у Руској православној цркви и устоличења првог патријарха московског и све Русије — Светог Тихона. Патријарх Иринеј се током посете Москви састао са руским председником Владимиром Путином, а сутра ће разговарати и са патријархом московским и све Русије Кирилом, на чији је позив и дошао у Русију.  
  4. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарху српском Иринеју и делегацији Српске православне цркве у Москви су представљени скица и делови макете олтара за Храм Светог Саве на Врачару. Олтар би требало да ради руски уметнички тим под руководством руског академика Николаја Мухина, који важи за „најбољег наследника великог Андреја Рубљова“. Патријарх Иринеј је, уједно, имао прилику да види и уметнички атеље, у којем је рађен мозаик за куполу београдског Храма, а који је јединствен у свету. Како је рекао Мухин, за израду олтара биће потребна још једна таква радионица, а руска страна је спремна да је обезбеди. „Завршили смо скице за олтар и спремни смо да приступимо послу већ сутра. Сви прорачуни који се тичу материјала и слика су направљени, а ми смо данас Његовој светости патријарху Иринеју изнели све детаље око тога како би то требало да изгледа. Као што сам већ рекао, спремни смо да прионемо на посао истог тренутка“, рекао је Мухин за Спутњик. Идејно решење Николаја Мухина, једног од највећих руских уметника и иконописаца данашњице, одушевило је патријарха Иринеја и делегацију СПЦ. „Нет слов (немам речи)“, више пута је поновио патријарх на руском језику, док је гледао скице које му је Мухин презентовао. Сада предстоји проналажење донатора и уговарање посла. Мухин очекује да би сав посао могао да буде готов до средине 2019. године. Подсетимо, руска компанија „Гаспромњефт“ је донирала четири милиона евра за израду унутрашње декорације куполе Храма Светог Саве, а олтар ће коштати знатно више, с обзиром да је по површини око три пута већи. Површина олтара износиће, како је Мухин навео, близу 3.185 квадратних метара. „Чекамо наставак финансирања, пошто је део трошкова за материјал велики. И чим будемо имали на располагању потребна средства, почећемо да радимо. Ви сте вероватно приметили да донатори још нису пронађени, а да су скице већ урађене. Све је у Божијим рукама“, рекао је Мухин. Чланови српске делегације открили су Спутњику да ће висина олтара бити 40 метара. „Спаситељ, фигура Христа Пантократора, веома ће добро изгледати у Храму. Његова глава биће величине 4 метра, а размах руку 17 метара“, рекао је Мухин. Домаћини су истакли да је београдски Храм јединствен у свету, а да је радити на њему прилика која се указује „једном у животу“. „То је Храм целе Европе. Таквог храма нема ни у Европи, ни у целом свету. Радимо за цело православље“, рекла је Манана Попова, потпредседница Московског међународног фонда за сарадњу Унеска. © Sputnik/ Александар Милачић Мухин је у част српског патријарха организовао и пријем у Руској академији уметности, која ове године обележава 260 година постојања, а делегација СПЦ је имала прилику и да обиђе Галерију уметности Зураба Церетелија, великог совјетског и руског сликара, вајара и монументалисте. Подсетимо, делегација СПЦ, на челу са патријархом Иринејом, од петка борави у Москви поводом обележавања стоте годишњице успостављања Патријаршије у Руској православној цркви и устоличења првог патријарха московског и све Русије — Светог Тихона. Патријарх Иринеј се током посете Москви састао са руским председником Владимиром Путином, а сутра ће разговарати и са патријархом московским и све Русије Кирилом, на чији је позив и дошао у Русију. View full Странице
  5. Zaboravljeni miting: Kako su Amerikanci slavili Hitlera Na internetu se pojavio snimak gotovo zaboravljenog "proameričkog mitinga", organizovanog u Njujorku 20. februara 1939. na kom je 20.000 ljudi izvodilo nacistički pozdrav ispred zastave SAD i slike Džordža Vašingtona okićene kukastim krstovima. DAILY MAIL PONEDELJAK, 16.10.2017. | 09:16 Podeli Foto: YouTube Screenshot Lider mitinga Fric Kun, Amerikanac nemačkog porekla, se tokom zakletve zastavi odrekao "jevrejskih medija" i pozvao da se "Amerika vrati američkom narodu..." i postane "bela". Sedmominutni klip koji je režirao Oskarom nagrađen dokumentarista Maršal Kari zapravo je spoj više fragmenata snimljenih u Medison Skver Gardenu. Miting je prekinut kada je Isador Grinbaum, 26-godišnji Jevrej iz Bruklina istrčao na scenu. On je tada bačen u masu i pretučen, pre nego što je policija stigla. Kao da to nije bilo dovoljno, kažnjen je za nedolično ponašanje novčanom kaznom u iznosu od 25 dolara (današnjih 431). "Deo Kunovog govora koji nije prikazan u filmu, ističe oca Kolina, čije su radio emisije hvalile Hitlera i Musolinija i imale publiku od oko 30 miliona ljudi", kaže autor filma. "Henri Ford i Čarls Lindberg izrazili su svoja antisemitska uverenja, a medijski mogul Vilijam Rendolf Herst je izjavio: 'Kad god čujete da je neki istaknuti Amerikanac nazvan fašistom, zapravo je reč o lojalnom građaninu koji se zalaže za amerikanizam". Možda je imajući to u vidu, Kari istakao izjavu novinara "New York Times"-a iz tog vremena Halforda E. Lakoka, koji je rekao: "Kad fašizam dođe u Ameriku, neće biti označen kao 'Made in Germany'; neće imati obeležja svastike; neće se zvati fašizmom. Zvaće se, naravno, amerikanizmom". "Za mene je najstrašniji deo filma reakcija gomile. Dvadeset hiljada Njujorčana koji vole svoju decu i verovatno su fine komšije, došlo je s posla tog dana, obuklo odela i suknje i otšlo da aplaudira, smeje se i peva, dok je govornik dehumanizovao ljude koji će u narednih nekoliko godina biti ubijani. Ovo nije toliko pokazatelj loših stvari koje su Amerikanci radili u prošlosti, kao upozoravajuća priča o tome šta bismo mogli da uradimo u budućnosti". https://www.b92.net/zivot/vesti.php?yyyy=2017&mm=10&dd=16&nav_id=1314556
  6. Мислим да није потребно објашњавати зашто дарујемо књиге (и часописе). Желим само да објасним идеју како би Клуб требало да функционише. Сваког дана, ако Бог да, почевши од Светог Нектарија Егинског, 22. новембра 2017. године, дарујемо једног читаоца коме је Крсна Слава, Имендан или рођендан тог дана књигом или часописом, одабране православне или културно-историјске и књижевно-научне садржине. Даровани члан нема никакве обавезе осим да се дан уочи или на сам дан јави Приватном поруком на Форум овом модератору и пошаље адресу (која остаје редакцијска тајна). На адресу ће му бити послата књига на поклон. Ако има више заинтересованих, заједно се договарамо коме шаљемо књигу. Даровани члан или онај који нема жељу да на овај начин добије књигу, а има књига које би поделио другима, може да се јави на исти начин или напише у теми и пошаље некоме књигу. Једина је молба дарованима, да се књиге, особито, ако садрже Господњу реч, не бацају, по читању, већ чувају, дају другоме на читање или поклоне. Било би лепо када би даровани написали своје утиске о књизи и часопису и поделили их с нама. Посебно бих замолио да се књиге или часописи, деле и потребитима које помажемо у клубу Жива дела утехе (нарочито дечје и књиге за омладину). Акцију могу да помогну и издавачи, који би у клубу или сајту Поуке добијали прилику да прикажу своја новија или старија издања. Такође, молио бих да заинтересовани читаоци означе која их област интересује. Прва књига која ће бити подељена, како и доликује празнику, биће, предивна: Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - Небески човек (Животопис, Житија, Сећања, Чуда), треће, допуњено издање, Београд 2011.
  7. Верујем да је ово једна од битнијих животно Хришћанских тема, а управо у злоупотреби правде и лежи свако зло овде и свугде? Нећу бити опширнији, јер желим Ваша виђења и животне примере. Изволите љубљени :-)
  8. Слободан Антонић Цртица прва: „Вучић је рекао да се на синоћњем пријему америчког председника чак четири пута руковао с Трампом“ (овде). Такође је рекао и ово: „Недељама ћемо радити на Трамповом говору да бисмо могли да пронађемо праве закључке за вођење српске политике. Тих 45 минута говора ћемо анализирати наредних 45 дана” (овде). Цртица друга: „Немачка индустрија меса Тенис, уз 20 hа намењених за фарме товљеника, закупиће у Србији, на 30 година, више хиљада хектара земље на којој ће узгајати житарице и тако истиснути локалне произвођаче сточне хране. Немачком `краљу свиња` у Србији дозвољава се оно што му није допуштено другде – да увеже у један ланац све фазе производње од това свиња, преко клања и прераде меса до производње хране – уместо да откупљује свиње од мањих газдинстава, како то Тенис иначе ради са 18.000 регионалних фарми у Немачкој и Данској. Питање је – зашто се у Немачкој или Данској Тенису не дозвољава да отвори фарме, већ мора да откупљује свиње од других мањих произвођача, а у Србији се то подстиче?“ (oвдe). Цртица трећа: „Куповином наших пољопривредних предузећа, већ се у рукама странаца нашло између 18.000 и 20.000 хектара обрадивог земљишта“. „Србија је једина држава која је у претприступном периоду за ЕУ морала да преузме обавезу да продаје пољопривредно земљиште странцима. Пољска је забранила продају на рок од 12 година после уласка у ЕУ, Хрватска 7 година, Мађарска је имала 11 година мораторијума, а онда је променила устав и дефинитивно забранила продају земљишта странцима. У Србији, међутим, Законом о пољопривредном земљишту (2016) 30 одсто земљишта у државној својини могу у закуп да узму само велики инвеститори, па и страни. (…) Јадни Срби, живеће у Србији где ништа њихово бити неће. Школовани ће одлазити у свет, а они који остану радиће као најамна радна снага у немачким и арапским пољопривредним комбинатима“ (овде и овде). Ове три цртице рељефно осликавују пут Србије у статус колоније. Само неко ко има психологију колонијалног чиновника може да се похвали како се „чак четири пута“ руковао с неким из метрополе (не сећам се да је у историји српске диплматије ико хвалио колико се пута с неким руковао), као и да ће његов говор „анализирати 45 дана“ с најближим сарадницима (тај тим чине, претпостављам: брат Андреј, др Небојша, Гашић, Вулин, Д. Ј. Вучићевић и Ж. Митровић… − благо нама!). Само у колонији странци могу да стварају велепоседе, уништавају домаће пољопривреднике и претварају их у најамне тежаке и у служинчад. А Србија крупним корацима иде баш у том смеру. „Тај страх је безразложан“, каже ми један економиста. „Добићемо ефикаснију пољопривреду и више хране“. „Али, та храна неће бит наша“, одговарам, „проблем с колонијом је што она производи храну, али њено становништво гладује“. „Не брини, у Европи нема колонија и нико не умире од глади“, узвраћа ми професор економије. Није тако. Ирска је средином 19. века, као британска колонија, прошла кроз тако велику глад да јој је умрла осмина становништва, тј. милион људи. Ирски пример је поучан и зато би га требало запамтити (в. овде, стр. 975−1015 и овде). Енглези су Ирску коначно покорили 1691. године. То је значило да су реквирирали све велепоседе и постали њихови нови власници. Ирцима је била забрањена свака врста државне или војне службе (осим ако не пређу у протестанте), а економска политика вођена je тако да су, у наредним деценијама, уништени ирска мануфактура, занатство и трговина. Ирци су се, средином 19. века, свели на најамне сељаке. Радили су за колонијалног велепоседника, а заузврат су користили комад земље за сопствене потребе. Велепоседници су производили жито и стоку за британско тржиште, а сељаци су на малим парцелама гајили кромпир за себе. Кромпир је Ирцима био основна храна јер се породица могла прехранити са 4−6 пута мање пoвршине него да се производило жито. А онда је 1845. године гљивица phytophthora infestans, која узрокује кромпирову буђ, уништила целокупан род кромпира. Лондон ништа није предузео да Ирцима помогне, из два разлога: 1) администрацију метрополе није било брига за ирске сељаке; 2) доминантна економска доктрина тврдила је да ће се „тржиште побринути за све“. Ирска је и те 1845. произвела довољно хране да нико не буде гладан, али су жито и месо са колонијалних велепоседа извезени у Британију. С друге стране, сиромашни ирски сељаци тешко да су имали довољно новаца да на „слободном тржишту“ набаве храну за себе и своју породицу. Масовна глад у Ирској 1845. продужила се и следећих година, па је Лондон коначно почео нешто да предузима, али мало и споро. Током три године умрло је милион Ираца, а преко милион и по избегло је из земље. Урушавање друштва наставило се и када је глад минула, што се види по демографској кривуљи: пре „велике глади“ Ирска је имала 8 милиона становника, а у 20. век је ушла с 4 милиона. Кромпирова пламењача је у неком тренутку стигла и у Србију, али у њој нико није умро од глади. Српски сељак био је слободан, свој на своме. Од 1835. године сељак је власник свог парчета земље и једино плаћа порез српској држави. У Србији од 1825. постоје избори, а готово сви сељаци имају право гласа. Србија је једина земља у Европи, а можда и у свету, која у то време има већински сељачку скупштину. Сељак је наоружан и чини основ народне војске. Сељак се жали на чиновништво и књаза, али то је типично наше претеривање. У доба Кнеза Михаила, влада има пет министара и шест министарстава, а чиновника има: у Министарству правде девет, просвете једанаест, иностраних дела тринаест, унутрашњих дела двадесет и три, у војном двадесет и пет, и грађевина двадесет и четири – укупно 105 државних чиновника. Србија је од 1830. године аутономна кнежевина, од 1867. у њој више нема туђе војске, самостално доноси устав 1869, а од 1878. и формално је независна држава. Пошто има сопствену управу, Србија може да се брине за свој народ. Законом из 1865. године (потврђеним и законом 1873) одређено је да се сељаку ради било каквог дуга не могу одузети: кућа, плуг, кола, воловска запрега, кобила са ждребетом, крава с телетом, 10 оваца, 5 свиња, 5 коза, алат, храна до следеће жетве, а што се земље тиче, 5 дана (1 дан = 1.600 кв. хвата) земље и окућница од 1 дана орања. Баш зато што је Србија била слободна, у њој у није забележено да је неко умро од глади – не милион људи, као у Ирској; не сто хиљада, не десет хиљада, не хиљаду – заиста, у 19. веку није забележен такав случај. Били смо сиромашни, али нисмо били гладни – захваљујући томе што смо били слободни. И док је колонија Ирска демографски слабила, слободна држава Србија је јачала: од 0,7 милиона (1834), бројност њеног станповништва се попела на 2,9 милиона душа (1910). Зато што је била колонија, Ирска је заборавила свој језик којим данас, од 4,7 милиона, течно говори тек 30.000 људи (овде) што је мање од 1% становника. Слободна Србија свој језик је употпуности сачувала. Стога, избор између тога да ли бити колонија или да ли бити слободна земља није ствар бољег или лошијег стандарда, или избор између новог аутомобила и старе иконе. То је избор између глади и слободе, између нестанка народа или пак његовог очувања. Случај Ирске и Србије у 19. веку недвосмислено казује шта би требало изабрати. Мислимо о томе. (ФСК) http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/put-srbije-u-status-kolonije-gde-su-bili-irci-a-gde-mi-a-kako-je-sada.html
  9. Kako zaista žive srpske popadije Prošlo je vreme kada su popadije bile samo domaćice koje čuvaju decu, kuvaju i spremaju. Crkva Svete Petke na Kalemegdanu, Foto: Profimedia Bilo je nezamislivo da sveštenikova žena radi, međutim danas je drugačije. Kako izgledaju savremene protinice, čime se bave i da li za njih postoji drugačiji moralni kodeksi u odnosu na ostale žene otkrivaju popadije Dragica Popović i Milica Ratković. - Novo vreme je donelo i nove promene. Pre su svešteničke žene uglavnom pevale za pevnicom u crkvi dok im muž služi liturgiju, ali sada je drugačije. Ima ih u svim strukturama društva, od profesora univerziteta do lekara. Smatram da svaka sveštenikova žena i kroz svoju profesiju pokazuje šta je to pravoslavlje. - Išla sam na liturgiju i pre udaje, pa mi život uz sveštenika nije teško pao. Sve mi je to već bilo poznato. Kuća nam je bila pored crkve, pa sam se često družila sa decom našeg paroha. Dok sam studirala zaljubila sam se u dečka koji je tada završavao Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Nekoliko godina kasnije smo se i venčali - rekla je za Dragica Popović. Kako kaže, protinica ili popadija je temelj svešteničkog doma, ali i temelj parohije. Život uz sveštenika došao je kao i sve drugo, prirodno. Zavolela sam parohijane, a moram priznati da su me uvek cenili. Moj suprug je na početku služio u jednoj maloj crkvici u okolini Čačka, ali smo nekoliko godina kasnije dobili novu parohiju i sada smo u Beču. - Deca nam idu u osnovnu školu, a ja radim kao stomatolog. Pomažem i suprugu oko crkvenih obaveza. Svake nedelje dolazimo svi zajedno u crkvu. Često me pitaju kako sve postižem, a ja kažem da je sve samo stvar dobre organizacije. Čak je i vladika Nikolaj rekao: "Popadija je pola popa" - dodala je Dragica. Milica Ratković je supruga prote Stevana Ratkovića i ona je završila Muzičku akademiju i učiteljski fakultet u Beogradu. - Radim već 20 godina kao vaspitačica. Otvorili smo i naše crkveno obdanište i mogu vam reći da smo zadovoljni. - Danas mnogo popadija završava Muzičku akademiju, a ima i onih koje rade kao nastavnice ili pevaju u crkvenom horu. Patrijarh Pavle je govorio: "Žena treba da bude posvećena svome mužu, deci i domaćinstvu. Ko oltaru služi, od oltara i živi" - istakla je Milica. Supruge sveštenika Srpske pravoslavne crkve moraju malo više da vode računa o oblačenju i ponašanju. - Mi moramo postati uzor ostalim ženama, posebno mladim devojkama koje stasavaju. Smatram da jedna mlada i zdrava devojka mora biti pre svega kulturna, obrazovana i skromna. Ljudi će to znati da cene - dodala je Milica. Pojedine popadije su se iz prvobitnih profesija "prekvalifikovale", pa danas vode pokloničke grupe na putovanja, oslikavaju crkve, prave ikone ili rade u prodavnicama crkvenih relikvija i knjiga. Mnogi ljudi zamišljaju parohijske domove kao luksuzne, ali Milica otkriva u kakvoj kući oni zapravo žive i kakve su im svakodnevne navike. - Parohijska kuća se ne razlikuje previše od doma jedne skromne pravoslavne porodice. Imamo tri spavaće sobe, dnevni boravak, kuhinju i dva kupatila. S obzirom na to da imamo dve ćerke i dva sina oni spavaju u dve odvojene sobe, a suprug i ja smo u trećoj. Trudim se da mi deca ne budu musava i prljava, ali smatram da je to obaveza svake majke. - Što se tiče hrane uglavnom pripremam posna jela, a deci pravim razne slatkiše od biljnih sastojaka. Ipak, smatram da je ranije bilo teže uzdržati se hrane životinjskog porekla nego danas. Sada u prodavnicama postoji mnogo posnih proizvoda. Što se tiče napitaka uvek u kući imamo voće koje cedimo kako za našu tako i za decu naših parohijana. Za odrasle je tu uvek vino, kao i likeri koje ja sama pravim - istakla je Milica. Prilično je teško kada dođe vreme za spremanja slave, ali kako kaže Milica, parohijani joj pomažu u svemu. Nažalost, nemaju sve popadije tu sreću. - Moram priznati da mi spremanje hrane za proslavu praznika ne pada toliko teško jer su parohijani predivni i u svemu nam pomažu. Oni se sami ponude, pa se organizujemo svi zajedno. To i jeste cilj, da smo svi zajedno i da smo pre svega složni. - Poznajem dosta sveštenikovih supruga koje nemaju tu sreću, pa moraju sve same. Žive u malim mestima gde nema toliko ljudi koji bi im pomogli. Pripreme traju nekoliko dana pre slave, prilično je naporno, ali izdrži se i to. Najdraži praznik nam je Božić jer se tada naši meštani vraćaju kući i mnogo nas je više - dodaje ona. - S obzirom na to da sam ja uvek za pevnicom podrazumeva se da sam svake nedelje u crkvi. Naša deca su takođe uvek prisutna na liturgiji. Tako daju primer svojim vršnjacima da treba što češće da posećuju kuću Božju. Nekad se razbole, pa nisu u mogućnosti da dođu, ali, Bogu hvala, takvih je slučajeva jako malo - zaključila je ona. Prema crkvenim kanonima, svaki sveštenik mora svoju suprugu da poštuje više od ostalih ljudi, jer ako ga ona ostavi ili se upokoji, on može samo još jednom, i to uz posebno odobrenje, da se oženi. U suprotnom, postaje monah ili raspop. http://www.alo.rs/evo-kako-zaista-zive-srpske-popadije/130086
  10. Није страшно када припадници Римокатоличке цркве у Хрвата из незнања говоре о одређеним догађајима у Српској православној цркви („У тој цркви се не сједи!“). Страшно је што се у службеном гласилу „Glas koncila“ шире лажи и подвале. Најновији пример је портал тог гласила на коме посебно место заузимају карикатуре. Свака карикатура има своју поруку, углавном се у њима подсећа на библијско учење о традицији, моралу, понашању... С времена на време, поменути портал у истој рубрици донесе кратки прилог у коме је (Српска) Православна црква приказана као једно легло из Содоме и Гоморе. Ако баш хоћемо да се упоредимо, хајде да наведемо колико је у свету поднето кривичних пријава против свештенослужитеља Православне цркве за педофилију, а колико против свештенослужитеља Римокатоличке цркве! Потом погледајмо карикатуру! И на крају закључимо питањем: Ко је овде на  Христовој линији када је реч о брачној заједници?
  11. Није страшно када припадници Римокатоличке цркве у Хрвата из незнања говоре о одређеним догађајима у Српској православној цркви („У тој цркви се не сједи!“). Страшно је што се у службеном гласилу „Glas koncila“ шире лажи и подвале. Најновији пример је портал тог гласила на коме посебно место заузимају карикатуре. Свака карикатура има своју поруку, углавном се у њима подсећа на библијско учење о традицији, моралу, понашању... С времена на време, поменути портал у истој рубрици донесе кратки прилог у коме је (Српска) Православна црква приказана као једно легло из Содоме и Гоморе. Ако баш хоћемо да се упоредимо, хајде да наведемо колико је у свету поднето кривичних пријава против свештенослужитеља Православне цркве за педофилију, а колико против свештенослужитеља Римокатоличке цркве! Потом погледајмо карикатуру! И на крају закључимо питањем: Ко је овде на Христовој линији када је реч о брачној заједници? View full Странице
  12. У спонтаном разговору и манастирској свакодневици, о. Симеон говори о искуству живота и смрти, начину и особеностима живота у Хиландару, као и о суштини хришћанског живота, који је исти и за монахе и за оне који живе у свету.
  13. Боравећи у Хиландару, новинар Прве телевизије Дејан Вученовић, снимио је прилог са монахом Симеоном Хиландарцем. У спонтаном разговору и манастирској свакодневици, о. Симеон говори о искуству живота и смрти, начину и особеностима живота у Хиландару, као и о суштини хришћанског живота, који је исти и за монахе и за оне који живе у свету. View full Странице
  14. Кako odsutnost ili ravnodušnost oca utječe na dječake i djevojčice Mnoga djeca odrastaju pored oca, koji je samo fizički prisutan u domu, odnosno tamo samo prespava – ali je povučen, ravnodušan, bezosjećajan, odbojan, provodi malo vremena sa svojom djecom. To je kao da djecu dovedete u slastičarnicu, ali im ne dajete priliku da se oslade kolačima koje gledaju pred sobom. U članku pod naslovom Why Are Fathers Failures? (Zašto su očevi neuspješni?), Dr Paul Popenoe, bivši direktor Američkog instituta za odnose u obitelji, daje još jaču izjavu: “Zamisao da djeca mogu uspješno preživjeti u svijetu oba spola, opskrbljeni obrascima ponašanja od pripadnika samo jednog spola, vrlo je štetna. Od dječje dobi pa nadalje potrebno je imati obrasce ponašanja oba spola.” U tehnološki razvijenim zemljama broj djece, koja žive samo s jednim roditeljem 1960. godine bio je jedno od deset, a već 1978. približno jedno od pet. Danas je situacija još mnogo teža, i očekuje se daljnje smanjivanje te proporcije. Ovakve statistike su uznemirujuće. Još milijuni djece neće odrastati pod uravnoteženim utjecajem i muškog i ženskog roditelja. Tu će djecu emocionalni problemi i ožiljci pratiti u osobnom životu, braku i u roditeljskim dužnostima. Odsutnost oca utječe na dječake Razdoblje odrastanja, od puberteta do zrelosti, je svakako razdoblje u kojem je utjecaj roditelja istog spola značajniji. U našoj kulturi u tom razdoblju djevojke obično imaju bliži odnos sa svojim uzorom ženske uloge (majkom), nego što dječaci imaju sa svojim uzorom muške uloge (ocem). Često je očeva ličnost teško dostupna ili potpuno uklonjena iz života sinova. Upravo zbog prisnijeg odnosa sa svojim roditeljem – uzorom ženske uloge, djevojke obično izgrade zdraviju sliku o sebi. Kada bih imao moć urediti neku društvenu pojavu, bilo bi to ispravljanje problema odstutnog, ravnodušnog ili neuključenog oca. Ni jedna druga teškoća, onako kako ja to vidim, nije utjecala na naše društvo više od te. Dr Harold M. Voth, psihijatar i psihoanalitičar na Menninger Foundation, Kansas, SAD, u svojoj knjizi The Castrated Family (“Uškopljena obitelj”) napisao je sljedeće: “Praktično svaki pacijent kojeg sam liječio ili čije sam liječenje nadgledao ili proučavao u raznim istraživanjima, imao je obiteljsko ustrojstvo, koje odstupa od uobičajenog. Najčešći je obrazac: obitelji u kojoj je majka bila nadmoćni ili nasrtljivi roditelj, a otac ravnodušni slabić. Neki od očeva bili su nasrtljivi i sigurni na svojim radnim mjestima, ali stidljivi i slabi u odnosu sa svojim suprugama. Zapravo u tim brakovima žene su ‘nosile hlače’. “ Drugi obrazac bila je slaba majka, koja se priljubljuje uz svoju djecu, i grubi otac, nesposoban da iskusi bliskost sa svojom ženom i djecom. Iako izgleda da je takav otac glava obitelji, u stvari najviše odgovornosti pada na leđa žene, osim možda u razdobljima, kada je očeva prisutnost praćena provalama gnjeva. Neke su žene prisiljene ispunjavaju ulogu majke i oca, što nije dobro ni za nju ni za djecu. Roditelji su u nekim slučajevima neprijateljski raspoloženi, prezabrinuti, ponašaju se odbojno ili posjednički i tek sporadično ispunjavaju svoje odgovornosti. Neke obitelji nemaju nikakav izgrađen sustav vrijednosti. Svi ti uvjeti unutar obitelji utječu na razvoj djetetove ličnosti. Očevi i majke su za dijete najutjecajnije ličnosti. Ako se oni međusobno vole i surađuju, ako imaju jasno određene uloge, djeca će se zdravo i skladno razvijati. Kada je taj obrazac narušen na bilo koji način, djeca doživljavaju razne emotivne poremećaje. Industrijska revolucija i očinstvo Čini se da su teškoće počele s industrijskom revolucijom i urbanizacijom društva. Dokle god smo imali pretežno agrarno, seosko društvo, lik oca je bio važan i pokretački čimbenik života u domovima i u razvoju djece. Kad je njegov posao bio smješten oko kuće, dolazilo je do češćeg kontakta s djecom, naročito kada su ona radila uz njega. Nije bilo razonoda kao što je televizija, što je značilo da su večeri bile više obiteljsko usmjerene i djeca su imala više prilika biti s ocem. Danas su očevi obično zaposleni izvan kuće pa djeca rijetko imaju priliku vidjeti njihovo radno mjesto. Često i ne znaju što je otac po zanimanju i gdje radi. Susreću ga za vrijeme doručka ili večere, a ponekad ni tad. Mnogi očevi rade i prekovremeno, pa su neprestano iznureni. Za svoju djecu oni kao da ne postoje. Prema nekim istraživanjima, prosječan američki otac provedi manje od šest minuta tjedno u kvalitetnoj i utjecajnoj komunikaciji s djetetom. U većini slučajeva sve se uglavnom svodi na rijetku i površnu komunikaciju. Odsutnost oca utječe na djevojčice Od treće godine do puberteta je razdoblje odrastanja, kada je značajniji utjecaj roditelja suprotnog spola. Kada djevojčica u predškolsko doba i nižim razredima osnovne škole, nema prisan odnos sa svojim ocem, topao, pun ljubavi i naklonosti, može postati žena s temeljnim nepovjerenjem u muškarce usađenim u njezinu osobnost. Možda neće ni biti svjesna da uzrok takvog nepovjerenja – u odnosu prema drugim muškarcima u njenom životu, ima svoje korijene u njenom odnosu s ocem. Sljedeća teškoća, koja se kod žena može pojaviti je: neprijateljstvo prema muškarcima. Ponovo, ona ima svoje korijene u dubokoj ogorčenosti na svog oca, jer nije ispunio njene težnje kao djevojčice. To neprijateljstvo može biti nesvjesno. Treća je teškoća pretjerana težnja za naklonošću i pažnjom muškaraca. Nedostatak toplog, emotivnog odnosa s ocem za vrijeme razdoblja utjecaja roditelja suprotnog spola, može doprinijeti da žena ima nezasitnu žudnju da bude prihvaćena i da prima naklonost od muškaraca. Takve žene često imaju bračne i seksualne teškoće, koje ne mogu razumjeti ili ne mogu nadzirati. Čest je bračni problem da se žena emocionalno odnosi prema svome mužu kao da joj je otac. U svakom braku dolazi do pojave djelomičnog prenošenja emocija na supružnika; onih i onakvih emocija, koje su prvobitno bile namijenjene roditelju suprotnog spola. Ovo predstavlja naročitu teškoću, kada žena potječe iz obitelji u kojoj je utjecaj oca bio nedjelotvoran. Ona je sklona da se emocionalno odnosi prema svome mužu kao da joj je tata, težeći da muž ispuni njene emocionalne težnje, koje otac nikada nije ispunio. Čest je slučaj da osjećaju privlačnost prema muškarcima dosta starijim od njih. Ovaj transfer emocija može posebno ugroziti seksualni vid braka. Stručnjaci nas informiraju da neke žene kažu – kako imaju odbojnost prema seksualnom odnosu s mužem, takvu, kao da im se njihov otac seksualno približava. Nadalje, kako nas informiraju stručnjaci u ovom području, neke od tih žena, prije braka, bile su promiskuitetne u nastojanjima da ispune svoje težnje za naklonošću suprotnog spola. Prije braka, lišene osjećaja potpune odgovornosti za obveze, koje nameće zajednički život, njihove žudnje za naklonošću i pažnjom izazivaju njihovo slobodno seksualno ponašanje Nakon ulaska u bračne vode, nepovjerenje i neprijateljstvo usmjereno prema ocu, sputava njihovu slobodu. Žene izrazito promiskuitetnog ponašanja priznaju da njihovo ponašanje nije takvo zbog samog seksualnog čina, nego zbog gladi za naklonošću. Mnoge kažu kako su predavale svoje tijelo samo da bi stekle naklonost za kojom su žudjele. Prema tome, neispunjene potrebe za očevom naklonošću iz djetinjstva, korijeni su uzroka promiskuitetnog ponašanja mnogih mladih žena danas. Obično djevojke, koje su iskusile zdrav, prisan odnos sa svojim ocem u okruženju doma, kasnije imaju zdraviju sliku o sebi i sposobnije su izbjeći zamke promiskuitetnosti. Posljedice za muškarce Nedostatak toplog odnosa punog ljubavi i naklonosti na sličan način ima veliki utjecaj na život dječaka. Utjecaj se najviše zapaža u ono vrijeme rasta i razvoja, kada je neophodan upliv roditelja istog spola, počevši od puberteta, u kome je dječacima najpotrebniji muški lik autoriteta, kao uzor spolne uloge u budućem životu. Dječak, koji s ocem nema pravilan i djelotvoran odnos odrasta s nerazvijenim i lošim osjećajem muževnosti. Nema povjerenja u sebe kao muškarca, teško mu je shvatiti: kako biti “muško”. Većina muškaraca, rijetko ili nikada ne dopuste, da drugi spoznaju ovu vrstu nesigurnosti u njihovom životu. Mnogi od njih neprestano nose masku samopouzdanja. Dokazivanje muževnosti Posljedica nedostatka muževnosti, čini muškarce nesigurnim, a često ih nagoni da sebi i cijelom svijetu dokazuju kako su stvarno muškarci. Na stotine načina oni pokušavaju sebe i druge uvjeriti da su muževni. Osjetljivi su na “mačo” mitove, koji prožimaju naše društvo: pravi muškarci su grubi, bezosjećajni, usmjereni na svoj nastup, uvijek samokontrolirani. Odrasli momci ne plaču! To je njihov moto! Tako se muškarci, da bi dostigli “mačo” izmišljotine, naprežu – više nego žene – u borbi za statusne simbole, titule i stupnjeve obrazovanja. Trse se da dokažu svoju muževnost postignutim uspjesima, naročito na materijalnom području. Razmišljaju ovako: ako ja zarađujem više novca nego drugi muškarci, sigurno sam “bolje muško” nego oni. Natjecanje svako sa svakim, također služi za dokazivanje muževnosti: ako pobijedim tebe, bilo u šahu ili nogometu, očito je: pobjednik je “bolji muškarac”. Za mnoge dječake natjecanja su vrlo značajna pojava. Neki muškarci koriste seksualna osvajanja da bi pokazali “muško junaštvo”. Nekoliko desetljeća u našem društvu bio je slavljen “James Bond tip”; izrazito uspješan u zavođenju nasilnim zapletima. Posljednjih godina, ipak, možemo u nekim sredinama zapaziti pozitivan trend: muževnim muškarcem se smatra onaj, koji je čvrst i principijelan, ali pažljiv, obziran, nježan i pun poštovanja. Neki muževi i očevi žele imati takve osobine. Ova promjena pružila bi nadu za veliki broj muške djece, koja danas odrastaju. Da bi bili što uspješniji u razvijanju prave muževnosti, mnogi muškarci trebaju razumijeti i prevazići posljedice nedostatka roditelja u vlastitom djetinjstvu. Neprijateljstvo i strah od žena Sljedeća poteškoća, koju često primjećujemo kod muškaraca iz obitelji bez oca je: neprijateljstvo prema ženama. Majka (ili osoba koja je zamjenjuje), nastoji nadoknaditi nedostatak oca ili njegovu ravnodušnost. Dječaci s deset ili jedanaest godina, umjesto majčinog odgoja i pažnje, spremni su za više muškog upliva. Događa se da, što majka više nastoji nadoknaditi nedostatak očeve pažnje, to dječak u sebi sve više izgrađuje neprijateljstvo i gorčinu (iako su majčine namjere dobre). S druge strane, često, zbog dječakovog divljenja i poštovanja prema majci, on prema njoj razvija dvostruka osjećaje, odbijajući priznati svoj neprijateljski, ogorčen stav, prema toj istoj majci. On nikada ne bi htio da je povrijedi, ali želi pobjeći od njene pažnje, emocionalno i fizički. Kada dječak odraste, ovaj dječački bijes prema majci (kao i neprijateljstvo i gorčina djevojčica prema ocu), često se odražava u njegovom odnosu prema drugim ženama. Pojavljuje se strah od nadmoćnosti bilo koje žene u njegovom životu kada je već odrasla osoba. Takav se muškarac “zavjetuje” da “neće nikada dopustiti bilo kojoj ženi da njime upravlja”. Ovakav stav nije svjesno osjećanje, ali pokazuje se u izbjegavanju bliskosti, prisnosti sa ženom. Za takvog muškarca je erotska bliskost jedina u kojoj se osjeća sigurnim od vlastitog straha da žena bude nadmoćna. Kao suprug on postaje popustljiv i šutljiv ili ljutit i udaljen. Možda će neprestano započinjati tjelesni kontakt da bi bio “jača strana” u bračnom odnosu. Ovakva ponašanja imaju vrlo štetne posljedice po brak, veće, no što su mnogi u stanju shvatiti. Česte su i neke druge posljedice odrastanja bez oca. Mnogi se muškarci odnose prema svojim suprugama kao prema mami, a oni sami ponašaju se kao da su sinovi tinejdžeri. Neke žene kažu da su im muževi poput još jednog djeteta, da čak izbjegavaju razgovarati o obiteljskim odgovornostima. Ženina traženja i podsjećanja im izgledaju poput maminih, pa se on prema njima odnosi na isti, otuđen način, kao kad je bio tinejdžer. Teškoće u muškim prijateljstvima Još jedna poteškoća koju nalazimo kod muškaraca odraslih bez oca, je istovremena potreba i strah od sklapanja dubokih odnosa s muškarcima. Odnos otac-sin bi trebao biti uvježbavanje i poučavanje o prisnijim odnosima među muškarcima. Ako nikada ne iskuse takav odnos u obitelji u kojoj su odrasli, muškarci ih kasnije ne mogu razviti. Također može se pojaviti strah da bi takav odnos naslućivao homoseksualnost. Suvremena istraživanja pokazuju da u našem društvu većina muškaraca nema pravog prijatelja s kojim bi mogli podijeliti životno iskustvo na prisan način. Herb Goldberg u knjizi The Hazards of Being Male (“Rizici muževnosti”) piše o izgubljenoj sposobnosti za pravo prijateljstvo među muškarcima. Nakon iscrpljenih diskusija o zajedničkim temama, kao što su sport, vrijeme, rast cijena, politički događaji i slično, muškarci više nemaju što reći jedan drugome. Sljedeća činjenica, tijesno povezana s ovim je: homoseksualizam kod muškaraca, koji je u evidentno većem porastu nego lezbijstvo. Potreba za odnosom s nekim tko će zamijeniti očev lik, uz podsvjesno neprijateljstvo prema ženama ili strah od njih, neke muškarce može učiniti prijemčivijima za homoseksualnost. Težnja za bliskoću s očevim likom, povezuje se sa seksualnim i emotivnim potrebama, koje neki mladići tada nastoje ispuniti u homoseksualnim odnosima. Neki terapeuti, kao Arthur Janov, pisac knjige The Primal Scream (“Primalni krik”), vjeruju da je zapravo cilj homoseksualnosti – heteroseksualnost. Muškarac ostvarenje neispunjenih potreba u djetinjstvu traži u homoseksualnom odnosu, da bi tako mogao sazrijeti za heteroseksualan odnos. Isto se odnosi i na lezbijke, kojima je često u djetinjstvu nedostajao nježan odnos s majkom. Krug se zatvara Mnogi današnji muškarci su do nekog stupnja zahvaćeni ovakvim teškoćama zbog ravnodušnog, popustljivog ili neprisutnog oca. To je u našem društvu stvorilo duboko ukorijenjen ciklus: nadmoćne žene sklapaju brak s ravnodušnim i slabim muškarcima, a njihova djeca postaju nadmoćne žene i neizgrađeni muškarci. Zatim se opet tako nastavlja. Svaki naraštaj ulazi u sve veće teškoće, uz sve razornije posljedice. Danas je opće rasprostranjena bolest loše ili nezdrave slike o sebi i kod muškaraca i kod žena, koja svoje korijene vuče iz lošeg ili nikakvog uspjeha roditelja u odgoju djece u roditeljskom domu. Ovo tumačenje psihijatar s Harvarda Armand M. Nicoli rezimira sljedećim riječima: “Ako neki čimbenik utječe na razvoj i emotivnu uravnoteženost pojedinca, onda je to kvalitet odnosa, koji su on ili ona iskusili u djetinjstvu s oba roditelja. Vrijedi i suprotno: ako ljudi, koji pate od emotivne bolesti imaju neko zajedničko iskustvo, onda je to nedostatak roditelja bilo zbog smrti, razvoda, preokupiranosti poslom ili iz nekog drugog razloga.” Nedostatak majke zbog posla Rasprava u ovom tekstu bila je usredsređena na posljedice nedostatka oca. Ali, nedostatak majke postaje u našem društvu također sve veći, otkad se i majke zapošljavaju s punim radnim vremenom izvan kuće. To također može imati razorne posljedice. Nekada su obitelji mogle imati pomoć djedova i baka, teta i stričeva, koji su na sebe preuzimali udio u odgoju djece. Danas, tek mali broj djece ima podršku i sigurnost šireg kruga obitelji. Na početku 21. stoljeća u našem društvu sve je veći broj pojedinaca koji nisu imali zdrave uvjete za razvoj unutar obitelji. Sve je veći broj obitelji s jednim roditeljem i obitelji s oba zaposlena roditelja, a sve više djece odgajano je bez imalo pravilnog utjecaja roditelja oba spola. Ožiljci takvih nedostataka bit će duboko usječeni u sliku o sebi. iz knjige: Josh McDowell (Josh McDowell), Slika o sebi/znakoviporedputa.com Izvor: atma
  15. Драгана Милошевић

    Како да обрадујемо Мајку Божију?

    У име Оца и Сина и Светог Духа! Данас смо се окупили да заједно прославимо Мајку Божију, да Јој изнесемо ту љубав, веру и наду, коју Она Својом љубављу и молитвом за нас, улива у наша срца. Број хришћана, који се данас окупио, буквално потрчао у храмове Божије, говори нам да је у нашим срцима жива необјашњива вера у оно што свет, који нас окружује, не види и не разуме. У далеком X веку, у Влахернском храму, јуродиви Андреј је видео, како се Божија Мајка молила Свом Сину за хришћане, покривала их покровом: Својом љубављу и молитвом оног тренутка, када је царском граду претило уништење, оскврњивање, насиље од странаца и иновераца. Људи који су се данас окупили у храму, дошли су да се сакрију под овај покров Мајке Божије од грехова, прљавштине, страсти, и свих несрећа које чини њихове животе. Често ни сами не схватајући зашто, данас су се, покренути благодаћу, окупили да моле заштиту од Мајке Божије. Али, нисмо само због тога данас напунили храмове. Ту смо да Је обрадујемо, прославимо. Светитељ Николај Српски нам говори колико је важно да радујемо ову нашу заједничку Мајку, Мајку Божију, Заштитницу, Покровитељку, Предстојатељку и Заступницу нас, грешних, пред Богом. Како је можемо обрадовати? Ако будемо, исто као Она, волели Сина Божијег, доносићемо Јој неизрециву радост. Ако не будемо слабили у молитви и нади на Божанску благодат, ако будемо подједнако кротки, дуготрпељиви, смирени, као што је Она кротка и смирена, без обзира на наше хирове, грехе и увреде, које наносимо Богу и Њој својим гресима, тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Ако будемо верни Христу чак до смрти и будемо са страхопоштовањем имали на уму Његову жртву, и што је најважније, ако будемо чували Његову крв проливену за нас, уместо да забадава трошимо добијену благодат, и тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Помоћи ћемо Јој, као што деца помажу својим родитељима. Делатна љубав према Богу и Мајци Божијој данас нас све обједињује, а Она нас штити од страшних непријатеља, од којих, како нам се чини, нема спаса – од грехова и страсти које су нас заробиле. То, наравно, никако није повод да се безбрижно опуштамо и ништа да не радимо. Људи живе у овом свету, и због своје славе, гордости, и осталог чему слепо теже, не виде Божанску благодат и не спознају да се Мајка Божија моли и заступа за њих грешне. Само људи чистог срца то виде. Виде смирени, који су ослободили духовне очи од ослепљујућих страсти, као што је учинио Андреј, јуродиви Христа ради. Пред светом је био безуман, незнатан човек. Трпео је исмејавања, хулу, али пред Богом је био достојан да угледа то чудо и да схвати суштину ствари, коју нису разумели чак ни императори и велможе. Он је видео како Мајка Божија простире пред хришћане Свој покров и моли се за њих. То нас многоме учи. Пре свега, призива нас да се, још једном, загледамо у дубину свог срца, своје душе, и да се обратимо са молитвом Мајци Божијој, да Је замолимо да се Она помоли Своме Сину да би Он ниспослао благодат која би очистила наша срца од трулежи, страсти и духовног слепила. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) Са руског Ива Бендеља   православие.ру
  16. У име Оца и Сина и Светог Духа! Данас смо се окупили да заједно прославимо Мајку Божију, да Јој изнесемо ту љубав, веру и наду, коју Она Својом љубављу и молитвом за нас, улива у наша срца. Број хришћана, који се данас окупио, буквално потрчао у храмове Божије, говори нам да је у нашим срцима жива необјашњива вера у оно што свет, који нас окружује, не види и не разуме. У далеком X веку, у Влахернском храму, јуродиви Андреј је видео, како се Божија Мајка молила Свом Сину за хришћане, покривала их покровом: Својом љубављу и молитвом оног тренутка, када је царском граду претило уништење, оскврњивање, насиље од странаца и иновераца. Људи који су се данас окупили у храму, дошли су да се сакрију под овај покров Мајке Божије од грехова, прљавштине, страсти, и свих несрећа које чини њихове животе. Често ни сами не схватајући зашто, данас су се, покренути благодаћу, окупили да моле заштиту од Мајке Божије. Али, нисмо само због тога данас напунили храмове. Ту смо да Је обрадујемо, прославимо. Светитељ Николај Српски нам говори колико је важно да радујемо ову нашу заједничку Мајку, Мајку Божију, Заштитницу, Покровитељку, Предстојатељку и Заступницу нас, грешних, пред Богом. Како је можемо обрадовати? Ако будемо, исто као Она, волели Сина Божијег, доносићемо Јој неизрециву радост. Ако не будемо слабили у молитви и нади на Божанску благодат, ако будемо подједнако кротки, дуготрпељиви, смирени, као што је Она кротка и смирена, без обзира на наше хирове, грехе и увреде, које наносимо Богу и Њој својим гресима, тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Ако будемо верни Христу чак до смрти и будемо са страхопоштовањем имали на уму Његову жртву, и што је најважније, ако будемо чували Његову крв проливену за нас, уместо да забадава трошимо добијену благодат, и тиме ћемо обрадовати Мајку Божију. Помоћи ћемо Јој, као што деца помажу својим родитељима. Делатна љубав према Богу и Мајци Божијој данас нас све обједињује, а Она нас штити од страшних непријатеља, од којих, како нам се чини, нема спаса – од грехова и страсти које су нас заробиле. То, наравно, никако није повод да се безбрижно опуштамо и ништа да не радимо. Људи живе у овом свету, и због своје славе, гордости, и осталог чему слепо теже, не виде Божанску благодат и не спознају да се Мајка Божија моли и заступа за њих грешне. Само људи чистог срца то виде. Виде смирени, који су ослободили духовне очи од ослепљујућих страсти, као што је учинио Андреј, јуродиви Христа ради. Пред светом је био безуман, незнатан човек. Трпео је исмејавања, хулу, али пред Богом је био достојан да угледа то чудо и да схвати суштину ствари, коју нису разумели чак ни императори и велможе. Он је видео како Мајка Божија простире пред хришћане Свој покров и моли се за њих. То нас многоме учи. Пре свега, призива нас да се, још једном, загледамо у дубину свог срца, своје душе, и да се обратимо са молитвом Мајци Божијој, да Је замолимо да се Она помоли Своме Сину да би Он ниспослао благодат која би очистила наша срца од трулежи, страсти и духовног слепила. Амин. Jeромонах Игнатиjе (Шестаков) Са руског Ива Бендеља православие.ру View full Странице
  17. Задушнице су дани када се молитвено сећамо наших упокојених сродника. У оквиру своје пастирске службе, сваки свештеник се сусреће са болесним парохијанима, неки од њих су и на самрти. О томе како се граде односи са смртно болесним људима и људима на самрти, и о искуству у том духовном послу разговарали смо са настојатељем храма Светог Симеона Мироточивог у Ветернику презвитером Браниславом Ђурагићем. Звучни запис разговора Извор: Радио Беседа View full Странице
  18. Какве је све планове нацистички вођа ковао против свог смртног непријатеља - Совјетског Савеза. Хитлер је намеравао да, чим победи Црвену армију, претвори Совјетски Савез у низ комесаријата Рајха. Москва би завршила унутар већ крштене Reichskommissariat Moskowien. Зигфрид Каше, немачки амбасадор у Хрватској, именован је 16. јула 1941. године за будућег рајхкомесара подручја које би обухватало северну и централну Русију све до Урала. Каше је до краја рата чекао тренутак у којем би немачки тенкови ушли у Кремљ. Погубљен је 7. јуна 1947. године након што је у Југославији осуђен за ратне злочине. Подручја Московског комесаријата Рајха/Из слободних извора Нацистички управници Русије Хитлер је 16. јула 1941. изнео своје жеље по питању поделе источних територија које би Немачка стекла. Са Крима и већег дела јужне Украјине би били исељени сви становници. Балтичке државе, „колонија Волге“ и округ Баку би такође припали Рајху. Унутар Московског рајхкомесаријата би постојао још низ мањих генералкомесаријата. Именоване су особе које би биле задужене за управљање овим територијима. Страшни Одило Глобочник, један од најодговорнијих за убиство милиона људи током Холокауста, водио би генералкомесаријат Свердловска. Зигфрид Каше и Одило Глобочник/Из слободних извора Волф Хајнрих Хелдорф, генерал СС-а, шеф берлинске полиције који се обогатио изнуђивањем новца од Јевреја средином тридесетих, био је задужен за поробљавање и протеривање становника Јарославља. Хелдорф и Хитлер/Bundesarchiv Линија А-А Нацисти су претпостављали да Совјетски Савез чак и након освајања главног и осталих великих градова не би био у потпуности поражен и планирали су да створе границу на тзв. „А-А линији“ (Архангелск - Астрахањ). Највећа земља на свету би на тај начин изгубила 86 посто нафтних ресурса. А да би се уништио преостали производни капацитет СССР-а, започела би бомбардовања Урала специјално за то дизајнираним авионима. Алберт Шпер (лево) и Хитлер/Bundesarchiv На свој рођендан, 20. априла 1943. године, Хитлер је показао архитекти Алберту Шперу план новог бункера за шест особе, опремљеног аутоматским пушкама, противтенковским оружјем и бацачем пламена. Диктатор је рекао да би на новој граници са остатком Русије требало изградити стотине таквих утврђења. Москва под водом Када су Немци кренули са операцијом Тајфун према Москви, Хитлер је одлучио да ће Москва, Лењинград (данашњи Санкт Петербург) и Кијев бити разорени, и да ће истребити четири милиона становника да би се спречио било какав отпор. Москва би била потопљена након отварања бране на каналу Москва-Волга. Да ли је Хитлер планирао да то учини без претходне евакуације становништва? Врло вероватно. Стаљин на каналу Москва - Волга/Из слободних извора За уништење Москве у операцији Тајфун био је задужен Ото Скорцени, „најопаснији човек у Европи“, стручњак за посебне операције, који ће 1943. ослободити свргнутог Мусолинија из заточеништва. Његов задатак је био да дигне брану у ваздух. Ото Скорцени/Bundesarchiv Русија као „немачка Индија“ У разговору одржаном 2. новембра 1942. са данским министром спољних послова Скавениусом, немачки министар Рибентроп је рекао да ће се азијски део Русије након освајања европског дела СССР-а на крају претворити у низ „безазлених сељачких република“. У будућности би освојене територије колонизирали немачки досељеници или локалне мањине. Са друге стране Хитлер је наредио да се у будућности не допусти стварање било какве руске државе источно од линије А-А. 16. септембра 1941. Хитлер је споменуо Оту Абецу, немачком амбасадору у Паризу, да ће територија источно од Урала постати „немачка Индија“. Срећом, ништа се од наведеног није догодило. Хитлерова ратна машина је затајила у борби против Словена које је он толико презирао, сматрајући их „подљудима". Победа Црвене армије зауставила је безграничне мегаломанске експанзионистичке планове нацистичког вође. Фотомонтажа: Хавијер Рамос Хаиме НОГЕРА
  19. Погледао сам сате и сате видео материјала везаног за Православље, разноразна предавања, интервјуе, документарце, слушао о разним чудима чак и из прве руке, читао апологетску литературу и вера ми је јако слаба а на моменте имам осећај као да је потпуно губим. Понекад не могу да верујем да не верујем и питам се шта је то са мном. А толико бих желео да верујем свим срцем... Схватио сам да ту моји умни напори за достизање вере нису ефикасни, само џабе мучим себе. Наравно, потребно је и рацио да учествује, да спозна али ту сам урадио све што сам могао. Схватио сам некако да је вера више ствар срца него разума. Можеш да прочиташ томове богословске литературе и да мозгаш до бесвести али ако нема у срцу загрејаности ка вери-џаба све. Шта ми можете посаветовати у вези моје муке?
  20. Četvrtak 21.09.2017. 21:55 B. Miličić "Vesti" u Nemačkoj: Rukopoložen jeromonah Stefan Jugović U minhenskom hramu Sv. Jovana Vladimira kralja srpskog u nedelju je prvi put liturgiju služio vladika Andrej Ćilerdžić, episkop austrijsko-švajcarski, koji je i administrator Eparhije frankfurtske i sve Nemačke. B. Miličić Vladika Andrej i jeromonah Stefan Uz sasluženje minhenskih sveštenika vladika je rukopoložio jerođakona Stefana Jugovića u čin jeromonaha obrazlažući to potrebom "da ima desnu ruku u administrativnom upravljanju ovom eparhijom". On je istakao da će jeromonah Stefan jedno vreme boraviti u manastiru u Himelstiru. Potom je vladika Andrej pričestio najmlađe i grupu starijih vernika. U prepunom hramu, zahvaljujući sveštenstvu minhenske Crkvene opštine, vladika je posebno izrazio zahvalnost roditeljima dece koja su prisustvovala liturgiji. Jeromonah Stefan je pročitao molitvu za uspešan početak školske godine, a vladika Andrej blagoslovio je školsku decu poželevši im uspeh u učenju i vladanju i pohvalio njihovu privrženost svojoj veri i crkvi. Deci su zatim podeljeni slatkiši, a svim vernicima nafora. Protojerej-stavrofor Slobodan Milunović je u ime sveštenstva i vernika u hramu zahvalio episkopu Andreju što je baš u Minhen došao da služi prvu liturgiju u ovoj eparhiji i obećao mu podršku sveštenika u obavljanju posla administratora Eparhije frankfurtske i sve Nemačke.
  21. Не бисте никада рекли да би момак као што је Џејсон Хамачер завршио у Сирији, али као што каже „панк рок је етика и став, а не изглед или стил“. Хамачер је панк рок бубњар из Вашингтона. Тих дана откривао је нове звукове. До сиријског појања дошао је од идеје комбиновања хеви метал звука са старим хришћанским псалмима. Најинтересантије, до Сирије је дошао захваљујући неспоразуму у комуникацији. „Те 2005. мој пријатељ Бил ме је позвао и рекао, треба да чујеш невероватно српско појање“. Рекао сам „сиријско, то би било сјајно“. Зато је у више наврата одлазио у Алепо, у периоду између 2006. и 2010 како би снимио древно суфијско и хришћанско појање. То је било у периоду пре избијања крвавог грађанског рата 2011. године, када су људи попут њега могли лако да отпутују у Сирију у потрази за неоткривеним музичарима. „Седео сам у предворју хотела, жалећи се пријатељу — који је један од најбољих виолиниста Алепа — како не могу доћи до било чега. Питао сам га, 'имаш ли идеју где бих могао да снимим праву суфи музику?' Почео је да се смеје. Упитао ме је, да ли знам ко је био његов деда?“ Џејсон (лево) и Џастин Марлер (десно), један од оснивача Death To The World-a Одговор је био: „Мој деда био је главни шеик једног од најутицајнијих Суфи редова у Алепу. Овај специфичан ред произвео је неке од најпознатијих певача са Блиског Истока у историји“. Хамачер се ускоро нашао у дворишту 5 векова старе куће у старом делу Алепа, снимајући музичаре чији се глас никада није чуо на западу. Видевши да уопште не постоје записи древног појања и песама, како каже, себична идеја којом је желео да пробије свој бенд, прерасла је у иницијативу и велики пројекат очувања непроцењивог културног наслеђа. Још је важније ако додамо да су псалми на арамејском, језику којим је говорио Господ Исус Христос. Данас, стари град у којем је снимао, је нешто више од гомиле рушевина, уништен годинама борбе између „побуњеника“ и Владе. Џејсон често обилази Сирију, и организује хуманитарне концерте и изложбе за помоћ Хришћанима који и даље живе тамо, упркос свакодневној неизвесности да ли ће остати живи. По проценама 40+% Хришћана напустило је земљу. Његов рад остаће вечни траг и подсетник на Сиријско Хришћанство пре рата. Извор: https://www.pri.org/stories/2015-01-26/how-punk-rocker-dc-got-interested-ancient-songs-syria
  22. Doktor za šljivovicu: Kako se pije rakija Zabluda je da se većina žestokih pića konzumira pre jela. Obrnuto. Sedamdeset pet do osamdeset posto pića koja se proizvode danas na zemlji su dižestivi. Nikada se ne piju u toku jela, uvek ili pre ili posle. U toku jela može pivo, može vino, belo, roze ili crveno. Samo gorko se pijucka pre jela. Stare šljivovice, stari viskiji, konjaci, kalvadosi, tekile, rumovi... idu posle, kaže profesor dr Ninoslav Nikićević sa Poljoprivrednog fakulteta Foto: Igor Pavićević Možda ne tako popularan na upisnim rokovima u odnosu na FON, FPN, Pravni ili sličan fakultet, Poljoprivredni fakultet, kontinuirano kvalitetnih studija, postao je medijski aktuelan posle objavljivanja ovogodišnje Šangajske liste. Beogradski univerzitet ostao je među 300 najboljih na svetu, a najbolje rezultate postigao je u oblasti prehrambene tehnologije, gde je 35. na svetu. Neko je nesmotreno primetio da je naš Poljoprivredni fakultet bolje rangiran od Harvarda, s tim što čuveni univerzitet u SAD nema taj odsek. Svakako, ovaj plasman nije nešto što je došlo preko noći. Jedan od studentima najdražih profesora, ako ne i najdraži na fakultetu, profesor dr Ninoslav Nikićević, kaže da je to rezultat kontinuiranog rada u nauci i vrhunskih stručnjaka koji se posvećeno bave studentima i naukom. Ceo avgust, iako nije morao, profesor je proveo u svom kabinetu, povremeno primajući one koji bi da im proceni "najbolju" rakiju koju je probao. Profesor, koji inače drži i kurs obuke za proizvođače voćnih i drugih rakija u Srbiji, jedini je doktor za šljivovicu, kako ga zovu zbog toga što je doktorirao na aromatičnim sastojcima šljive požegače i rakije šljivovice proizvedene od istoimene sorte. Govoreći o svojoj knjizi Srpska šljivovica, koja je proglašena najboljom knjigom u Beogradu i nazvana promoterom našeg brenda, objašnjavao je iz kakvih se, u stvari, čašica pije rakija, iz kakvih viski (i nijedna nije ona mala okrugla ili kockasta), kako se isprobava rakija, šta čini posebno dobru rakiju. Najpozvaniji da kaže da li je šljivovica stvarno najbolji srpski brend, profesor Nikićević kaže: "Jeste, i dalje je naš najbolji brend. Mi jesmo mala zemlja, ali smo mnogo pametan narod. Jesmo pametni, a to što nismo kroz istoriju radili pametne stvari, to je drugo. Samo da pomenem Teslu, Milankovića, Pupina; na broj stanovnika to je već dovoljan broj izuzetnih ličnosti. Posle Nikole Tesle, srpska šljiva prepečenica je najveći brend, uz dužno poštovanje Vuku Karadžiću i Novaku Đokoviću. Nekada je i Tito bio poznat u svetu, ali zaista je srpska šljivova prepečenica, kako je pravilno reći, a ne šljivovica jer su to meke rakije, a prepek je od četrdeset do pedeset i pet volumnih procenata, najprepoznatljivija na svetu. Nezgodno je što nismo zaštitili u međunarodnim okvirima tehnologiju proizvodnje, kao što su Francuzi to uradili za konjak, za šampanjac, za armanjak ili kalvados ili Meksikanci za tekilu. Treba da se ugledamo na njih. I, kako ja to volim da kažem, od 'juče' da počnemo, ako već nismo pre pedeset godina, šljivovicu moramo da zaštitimo." Na pitanje kako čovek kao on ima takvu samokontrolu, posebno kad toliko često ocenjuje kvalitet rakija, profesor je rekao: "Alkohol jeste sredstvo za uživanje. Ja prvi, kako je rekao jedan vaš kolega, mogao bih da budem pijan svakodnevno, a ja se od 1972. ili 1973. nisam opio. I tada sam ne od jakih pića, već od piva ili vina. Ovim poslom mogu da se bave samo stameni ljudi. Sa jakim pićima treba biti mudar. Ima nekih pića koja moraju da se progutaju kod ocenjivanja, a to su ona koja imaju gorčinu u sebi: brut, ekstra brut šampanjci, suvi šampanjci, gorki likeri, jegermajster, pelinkovac, amaro, travarice i određene voćne rakije, konkretno koštičave, možda kajsijevače ili višnjevače. Gorka pića se, inače, piju pre jela, to su takozvani aperitivi. Dižestivi se konzumiraju posle jela, na pun i mastan želudac. Zabluda je da se većina žestokih pića konzumira pre jela. Obrnuto. Sedamdeset pet do osamdeset posto pića koja se proizvode danas na zemlji su dižestivi. Nikada se ne piju u toku jela, uvek ili pre ili posle. U toku jela može pivo, može vino, belo, roze ili crveno. Samo gorko se pijucka pre jela. Stare šljivovice, stari viskiji, konjaci, kalvadosi, tekile, rumovi... idu posle, uz kolače, kolačiće, može uz torte, pite i štrudle, ali bez šlaga. Jer šlag nije kompatibilan sa alkoholom. Eventualno sa šampanjcima. To se uzme pola čašice, tri do četiri gutljaja i posle pet minuta čorbica i supica, a ne prvo dve-tri čašice i ne posle pola sata. Alkohol tada oteža varenje. Ja sam veliki protivnik pijenja i sedanja u automobil. Bio sam za to da se kao kod profesionalnih vozača autobusa, taksija, i kod običnih toleriše "nula" procenata etanola. Ako je iko protivnik opijanja, to sam ja. Ako se vozi, ne pije se, ako se popije nešto, ne vozi se. Ja se toga strogo pridržavam iako bih posle probanja sto uzoraka mogao da vozim. Mi profesionalci između npr. desete ili jedanaeste šljivovice uvek imamo malo da meznemo, pre ili posle ocenjivanja, kriške jabuke, neutralni mladi sir, kockice šunke i kockice hleba. To je lagana hrana. I imamo mineralnu vodu, vodu i mleko. Kad ocenjujem, uvek dva puta mirišem, dva puta stavljam u usta, ako je mnogo staro i mnogo dobro piće, onda mora malo da se proguta, to je pravilo. Opasna su zato takmičenja gde ima mnogo uzoraka dobrih i starih rakija jer onda malo mora da se proguta. Ali ja mogu već i bez gutanja da procenim". http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/doktor-za-sljivovicu-kako-se-pije-rakiju/
  23. Супериорност изузетног ловца МиГ-15 била је један од кључних чинилаца који су довели до вођства руских пилота у ваздушном рату изнад Кореје. Ратно ваздухопловство САД (USAF) у септембру 1950. године је извршило масовни дневни напад на севернокорејски град Синуију. Осамдесет бомбардера Б-29 је у нападу изазвало највеће страдање цивила после америчког атомског бомбардовања Нагасакија. Цео град, изграђен од бамбуса и дрвета, у потпуности је изгорио. Више од 30 000 невиних цивила је умрло у пламену. Северна Кореја, која није могла да заустави нападе ваздухопловних снага САД, Велике Британије и Аустралије, обратила се за помоћ Москви. Руси су послали најновије ловце МиГ-15 којима су управљали искусни пилоти, ветерани Другог светског рата. Резултат је био драматичан. У првом ваздухопловном боју између руских и америчких авиона изнад Кореје 1. новембра 1950. године Руси су срушили два Мустанга без губитка иједног МиГ-а. „Америчка надмоћ на корејском небу је окончана”, пише ратни пилот у пензији Сергеј Крамаренко у својој књизи „Ваздушне борбе изнад Источног ратишта и Кореје”. На корејском небу руски асови су се суочили са западним противницима у првим окршајима борбених авиона на млазни погон. Изнад полуострва руски пилоти су више пута у смртоносним ваздушним биткама победили много веће формације борбених авиона и послали десетине бомбардера „у старо гвожђе”. У овом чланку ћемо проучити разлоге руске надмоћи над далеко већим западним вазухопловним снагама.МиГ-15: Авион који је запрепастио Запад МиГ-15 је био кључни чинилац за успостављање руске надмоћи. Авион је могао да лети на већим висинама од западних авиона као што је F-86 Sabre, тако да су пилоти с лакоћом могли да побегну пењући се на висине изнад 50 000 стопа, знајући да их непријатељ не може пратити. Као друго, МиГ је имао веће убрзање и брзину – 1005 километара на сат у односу на 972 километра на сат. Мигова могућност пењања 9200 стопа у минути такође је била већа од 7200 стопа колико су постизали авиони F-86. Кључни чинилац у ваздушном ратовању је наоружање. Мигови су били наоружани топовима који су могли да погоде мету с удаљености од хиљду метара, док су топови америчких бомбардера Б-29 имали домет од 400 метара. Кључни фактор у ваздушном ратовању била је разлика у наоружању / USAF Крамаренко објашњава: „Показало се да у домету између 1000 и 400 метара наши авиони могу да отворе ватру и униште бомбардере, док су сами изван домета њихових митраљеза. То је била најгора погрешна процена америчке команде – грешка техничара који су пројектовали и произвели авионе. У суштини, велики и скупи бомбардери нису могли да се одбране од топова наших мигова.” Високо експлозивни меци које је испаљивао МиГ-15 стварали су у непријатељским авионима рупе величине око једног квадратног метра. Ретко који од тих авиона би опет полетео чак и да су њихови пилоти неким чудом успели да се врате с оштећеним авионом. С друге стране, МиГ-15 је захваљујући „дебљој кожи” могао да поднесе више погодака и сигурно се врати у базу. Командант Ваздухопловних снага у пензији, генерал пуковник Чарлс „Чек“ Клевеленд је изјавио за часопис Air & Space: „Морате запамтити да је мали МиГ-15 у Кореји успео да учини оно што сви Фоке-Вулфови и Месершмитови током Другог светског рата никада нису успели: да са неба отера бомбардере америчког ваздухопловства.”Пилоти прекаљени у Другом светском рату Већина руских пилота који су учествовали у Корејском рату били су ваздухопловни асови Другог светског рата који је завршен шест година раније. Иста је ситуација била са америчким и британским пилотима. Пилоти све три земље су се у Другом светском рату борили против врхунски обучених пилота Луфтвафеа, али сада је постојала разлика. Ваздушне битке које су пратиле продор снага Русије према Берлину биле су немилосрдне. Тамо се „Црвена ваздухопловна сила” суочила са све више очајним, бројчано надјачаним, али ипак смртоносним пилотима Луфтвафеа који су бранили своју домовину. Тако су руски пилоти стекли боље борбено искуство и развили вештине за блиску борбу с другим авионима која је недостајала њиховим западним противницима. На пример, прва велика ваздушна формација коју је Русија послала у Кореју, 324. IAD, била је дивизија пресретача којом је командовао пуковник Иван Кожедуб, који је са 62 срушена непријатељска авиона био најбољи ас савезничких снага у Другом светском рату.Боља тактика Руси су такође користили бољу тактику, што им је омогућило да стекну предност над западним ваздухопловним снагама. На пример, велике формације мигова би чекале у заседи с кинеске стране границе. Када би авиони снага запада ушли у „Алеју мигова” (како су пилоти западних снага називали северозападни део Северне Кореје, поприште многих ваздушних окршаја), мигови би се спустили с великих висина у напад. Ако би се мигови нашли у неповољној ситуацији у борби, покушали би да се врате преко границе у Кину. Руске ескадриле авиона МиГ-15 су деловале у великим групама, али главна формација се састојала од три пара авиона. Први пар МиГ-15 би напао непријатељске F-86 Sabre. Њих би штитио други пар. Трећи пар се задржавао на већој висини, спреман да пружи подршку осталима по потреби. Овај пар је имао већу слободу, а могао је да напада и мете по жељи, као што су F-86 који су остали без помоћне летелице. Руска укљученост у рат имала је значајан споредни ефекат на морал Северне Кореје и Кине. Када су Руси почели с обуком кинеских ратних пилота за управљање миговима, открили су да су Кинези у лошој телесној кондицији и да једва устају из авиона након летећих вежби. То је највише било последица њихове исхране: три шоље пиринча и шоља чорбе од купуса на дан. После неколико недеља исхране која је била уобичајена за руске пилоте кинески пилоти су били у стању да издрже напоре ваздушне борбе. Истовремено, пилоти из Северне Кореје су почели да изводе чуда у ваздуху. Срушили су неколико америчких авиона који су раније кружили око њих.Тврдње и контратврдње Упркос томе што су совјетски и кинески поверљиви документи постали доступни, Ратно ваздухопловство САД се и даље придржава своје теорије о односу срушених авиона 1:7/8/9, мада је и то мање од оригиналне тврдње да је однос био 1:14, што је важило као историјска чињеница до деведесетих година прошлог века. Узмимо на пример ваздушну битку 12. априла 1951. године у којој су Американци изгубили 25 стратешких бомбардера и око сто пилота. Тај дан су назвали „Црни дан” и америчко ратно ваздухопловство је прогласило недељу дана жалости. А ипак су Американци тврдили да су тада срушили 11 МиГ-ова. „У стварности“, каже Крамаренко, „сви наши борбени авиони су се сигурно вратили из мисија, а само су три или четири мига имали рупе проузроковане пуцањем из митраљеза. Узрок погрешним бројкама је чињеница да су Американци бројали авионе које су срушили помоћу система за фотографисање везаног уз наоружање авиона. Претпостављам да су амерички пилоти рачунали да су ме срушили – и то барем два или три пута.“ Американци су на тај начин „срушили” више мигова него што се борило у Кореји. Руси су имали далеко прецизнију методу бележења броја оборених авиона. Пилоти су морали да сниме јасне и препознатљиве фотографије обореног авиона, чије би остатке прикупио посебан одред и потврдио број. Ово се показало као проблематично. Многи погођени амерички авиони који су се повукли према мору и пали у воду нису се бројали као руске победе. Понекад би непријатељски авиони пали у недоступна подручја као што су шуме или кланци где одред за потрагу није могао да их нађе. Ови оборени авиони код Руса се никада нису рачунали као победе. МиГ-15 је одиграо кључну улогу у заустављању америчког напредовања / Wikipedia У стварности су Руси задавали тешке ударце западњачким ваздухопловним снагама. Погледајмо сукобе из септембра 1951. године. Према документима којима је приступ омогућила 64. борбена ваздухоловна јединица совјетских ваздухопловних снага, пилоти две совјетске дивизије срушили су 92 непријатељска авиона, притом изгубивши само пет властитих авиона и два пилота. Међутим, према америчким записима, њихови су губици износили шест авиона. Према истраживањима у раздобљу после хладног рата која су спровели руски и страни научници, број губитака снага запада током септембра 1951. године износи 21 авион срушен у борби с миговима. Такође је осам борбених авиона било толико тешко оштећено да вероватно никада више нису узлетели. Према томе, чак и ако узмемо у обзир ове врло конзервативне бројке, однос губитака између двеју страна током окршаја у септембру је 4:1 у корист руских пилота. Међутим, западни аутори, историчари и аналитичари тврдоглаво одбијају да измене претеране податке о успешности америчког ратног ваздухопловства. Слично неслагање односи се и на Аустралију, која је послала своју 77. ескадрилу авиона Gloster Meteor у Јужну Кореју. Једног хладног дана у децембру руски авиони предвођени Крамаренком су у извиђачком борбеном лету наишли на тих двадесетак авиона британске производње. Чим су се мигови пробили у формације „Глостера”, тај дан је постао несрећан за Аустралијанце. После само неколико секунди тло је прекривало неколико десетина пожара, што су били остаци тих несретних авиона. Само један пилот је преживио и успео да се пробије кроз пакао борбе и да се врати кући. Руси су видели како аустралијски пилот бежи из борбе, помирен са својом судбином и одбија да уђе у борбу. „Пробудио је сажаљење у мени“, написао је Крамаренко. „Глостери су престали да буду непријатељ у том тренутку и одлучио сам да га пустим на миру. Нека се врати кући на свој аеродром и исприча каква је судбина задесила остатак његових другова који су хтели да униште град у Кореји, а чији авиони су завршили у ватри на обронцима поред тог града и његове железничке станице!“ Крамаренко додаје: „И даље ме збуњује зашто су Американци дозволили тим жутокљунцима да се боре у застарелим авионима без подршке авиона Sabre.“ Иако су претрпели тешке губитке, Аустралијанци су веровали да су срушили један МиГ у блиском окршају, а да су сами изгубили само три властита авиона. Руси више никада нису наишли на припаднике ескадриле „Глостера” на корејском небу. Заправо су Американци поштедели аустралијске снаге.Грешке из Москве Однос успешности у Корејском рату био би још већи у прилог мигова да није било непромишљене идеје совјетског вође Јосифа Стаљина да ротира комплетне екипе борбених посада. Стаљин, који није разумео моћ ваздушне борбе, у почетку није дозволио авионима МиГ-15 да учествују у ваздушним борбама изнад Кореје. Као резултат Стаљинове наредбе, млади пилоти с мало или нимало борбеног искуства су заменили руске асове из Другог светског рата који су били изразито успешни у окршајима 1951. године. То је омогућило деморалисаним припадницима америчког ратног ваздухпловства да се врате у игру и сруше низ руских авиона. Други чинилац који је ишао у корист америчких снага је био „G-suit“, летачки комбинезон који омогућава пилотима да лете без излагања екстремним условима којима су изложени борбени пилоти. Совјетске ваздухопловне снаге нису имале ту битну опрему и зато су многи руски пилоти морали да прекидају летење на више недеља или месеци како би се опоравили од напора борбе. Једнакост је успостављена након што се већи број пилота ветерана Другог светског рата вратио у Кореју, али са Стаљиновом смрти 1953. године рат се приближавао крају. Како то није била битка за домовину, нико од руских пилота није желео да буде последњи који ће изгубити живот у том рату, па тако више није било епских битака на небу изнад Кореје.Ракеш Кришнан Симха,Руска реч
  24. Како сме председник Србије да љуби руку свештенику? или О новинарском безобразлуку и ниподоштавању нашег идентитета На сајту листа "Данас" сам наишао на један од многобројних помодноострвљених, мрзитељских текстова овдашњих агностички обескорењених каменобацача, усмерен против наше Цркве и свега традиционалног у српском народу. Извесни Милан Лазаревић, самопроглашени "слободни новинар", у рубрици "Лични ставови" (од 16. августа), решио је да "споји угодно са корисним" и што гласније и гневније прозове наше политичаре за оно што није сметало ни турским агама и беговима ни немачким окупаторима ― за целивање руке српском Патријарху (и, уопште, свештенству). Тиме он само верно наставља вишедеценијску традицију комунистичких цензора и идеолога из Титове епохе ― само сада са нешто лукавијом и "отменијом" формулацијом, тобоже у име секуларног одређења односа државе и Цркве. Поменути "слободни новинар" тражи у свом памфлету од Александра Вучића да "коначно учини нешто што се очекује од сваког нормалног шефа секуларне државе" и заувек прекине са праксом љубљења руке Патријарху. Вешто се поигравајући појмовником секуларног погледа на свет, дотични исмева институције Српске Православне Цркве, али и наше државе и друштва, као и право сваког човека (па био он и политичар) да отворено и слободно испољи своја верска убеђења. Лицемерно и лукаво тражи да се људи из врха државне власти одрекну сваке везе са вером у којој су крштени и васпитани. Тражи, дакле, не да православни архијереји не утичу директно и надређено на политичке одлуке српских државника већ да једино припадници наше Цркве немају никакво право на своје мишљење и одговарајући лични утицај на оно што се тиче свих грађана Србије (осим, ваљда, њих). Окрећући тако наглавачке грађански концепт "одбране државе од клерикализма" (и то оног старовременског, искључиво римокатоличког типа) на ― тотално онемогућавање права припадницима Цркве на ма какво друштвено деловање изван гвоздене ограде њихових храмова (баш као и у време антицрквене хистерије у идеолошкој диктатури епохе титоизма). Више пута је у овом политкомесарском, пропагандном тексту наглашено како "до сада нико није јавно упозорио ― или није смео то да учини ― Вучића да не љуби руку патријарху и тако понижава државу и даје ружан пример другима који у овом иду његовим стопама" и да је "чудно да на то досад нико није реаговао". По настраној логици овог самохвалисавог текстића испада да у Србији влада нека теократска и инквизицијска страховлада, коју, ето, сада, коначно, смело руши тај "најслободнији од свих слободних новинара" - упркос опасностима и тобожњим предрасудама српских медија. Баш храбро! Ставља човек главу у уста разјапљених чељусти црквеноправославних фанатика из власти и ризикује да буде спаљен на некој од увек распаљених ломача што, по њему, даноноћно горе на свим градским трговима овдашње "православне џамахирије". Звучало би комично да није, у ствари, трагично, да то није само зомбирани и модернизовани наставак већ виђене антисрпске и антиправославне хистерије револуционарно-крволочног типа из времена када су свештеници убијани, цркве дизане у ваздух, а њихови остаци разношени за градњу штала, свињаца и задружних домова. Тада нико од верника није смео ни имао где да објави своју реакцију и неслагање са овим безбожничким терором, а поменути јуришник М. Л. би да (ипак мало закаснело) настави са оваквом праксом, уједно нам најављујући какву то власт он прижељкује. Ако је њему актуелни председник Србије некакав "екстремни клерикалац", који љубљењем руке Патријарху показује недопустиву "склоност патетици и театралности", враћајући се, тако, ретроградно, а по аутору овог бућкуриша од текста ― својој "радикалској и демагошкој природи", шта онда да очекујемо од политичких истомишљеника оваквог поимања ствари (уколико би добили прилику да буду господари наших судбина)? Али, није овом приручном аналитичару феномена "љубљења руке патријарху" права мета А. Вучић, ни сви други политичари што се усудише да целивају десницу наследнику духовног трона Светог Саве, па ни његове колеге новинари што наводно никада нису протестовали против оваквог "неодмереног понашања" већ – Црква. И, наравно, Онај Кога она представља и заступа на земљи и међу људима. Кад исмева председника што се усуђује да се "савија готово до земље" и "жури да патријархову руку љуби, редовно, нападно и страствено, што пре и видљивије", кад му иронично саветује да онда крене да љуби руке и вођама свих других верских заједница (па и представницима атеистâ), када предвиђа ситуацију у којој ће Патријарх да "дâ корпу" Вучићу, "повуче руку и одбије пољубац", "ускраћујући му ту милост" и "кажњавајући га тако" за његов став према судбини Косова... ― писац овог провокативног дневнополитичког штива то ради искључиво као претњу Српској Православној Цркви и њеним верницима, којима расистички одриче право једнакости са другим суграђанима (све чудећи се како неко "ко је био добар студент" може да се уопште усуди да уради нешто тако примитивно и, замислите, пољуби руку првосвештенику наше Цркве ― и то данас, у 21. веку). То је прави циљ и истинска мета његовог цинкарења још увек православне Србије бриселским моћницима, са идејом да тако "убије две муве истим ударцем" и поништи и оно мало наговештаја бољег односа секуларне према верујућој Србији. By the way или, ипак, не баш тако успут, то је стварни разлог писања ове недуховите, циничне, таблоидне оптужнице против свега онога што је створило, одбранило и јунаштвом прославило ову земљу и наш српски народ: збрисати сваки траг патријархалног система вредности, српске традиције и наше органске припадности хришћанској вери и цивилизацији. Зато пажљиво и "са зрнцем соли" прочитајте ове речи хладно сервиране мржње и покушајте да појмите поуку ове количине отпора према враћању Србије њеним изворима, све заједно са вероломним односом овог аутора наспрам светосавских завета (и нашег величанственог средњовековног уласка у ред уистину великих народа). Уместо расправљања са оваквим опадачима и клеветницима Цркве, посветите своје драгоцено време проучавању и усвајању вечних вредности духовне културе (оних које брижно и одано чува Српска Православна Црква)! И спасењу своје бесмртне душе. Драгослав Бокан
×