Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'како'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 150 results

  1. На почетку емисије отац Никон тумачио нам је Јеванђеље на данашњу Свету недјељу, седму по Васкрсу, Недјељу Светих отаца Првог васељенског сабора. Звучни запис емисије Он је тумачио и првосвештеничку молитву Христову која се односи на апостоле и на све оне Хришћане који су повјеровали у њихову проповијед. Отац Никон је подјстио наше слушаоце и на Светитељски лик љубљеног апостола Христовог-Светог Јована Богослова. Како повратити изгубљену љубав једног од супружика, коју смо изгубили лошим односом према њему? Зашто постоји страх код дјеце од затвореног простора и колико је битно Свето причешће како би побиједили све своје страхове. О разликама између духовног и душевног и како да се боримо против духа унинија само су неки од одговара на питања на која ћете добити одговоре од оца Никона ако будете чули ову нашу емисију. Извор: Радио Светигора View full Странице
  2. То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm
  3. То се десило као у нашем старом филму: «Оклизнуо сам се, пао, освестио се, кад оно – гипс.» Тако је скоро било и са мном. Само ми није јасно где сам се «оклизнуо» с тим раком, где сам га закачио. Али сам се после операције пробудио. Пробудио, и то у одељењу интензивне неге. Са цевком у душнику, уз пиштање неког апарата, који је мерио откуцаје мога срца. После је пиштање престало, а срце је наставило да бије. Како се вешто изразио један мени близак човек, који је прошао кроз слично искуство: буђење из постоперативне наркозе је попут пробе смрти. Никада у свом животу нисам искусио такво мучење. Тело се борило, мишићи се грчили, као агонија човека који умире, изнутра сам се осећао лоше, сваког тренутка болест је била свуда. Када сам дошао себи прво што сам чуо било је: «Видела сам га на православном ТВ каналу „Спас“». Ту фразу је изговорила трипут. Након тога сам успео да мало окренем главу и приметио сам младу, црнокосу медицинску сестру, која је изненађено неког питала: «Поп? Поп?» Из неког разлога није добијала одговор, а ја нисам могао да се умешам због цевке у трахеји кроз коју сам дисао. После се јако близу мене указало добродушно лице седокосе лекарке. Она ме је ухватила топлим рукама за оба образа и нежно рекла: «Будимо се, добри мој, будимо се.» Из њених очију светлела је чистота љубави и доброте. Та љубав ми је уливала снагу, грејала душу, тако да ме је свака реч те добре баке враћала у живот. Увек се хватамо барем за делиће доброте и љубави, с којима се сусрећемо у животу, – без тога пропадамо. Убрзо су извадили цевчицу и први уздах је био као уздах новорођеног детета, које је тек угледало свет, – уздах живота. Тада ми је млада, црнокоса сестра поставила питање, некако на дечји начин: «Реците ми, молим Вас, а како сте ви нашли Бога?» Сакупио сам сву снагу и схватио да нећу моћи пуно тога да кажем, онда сам изрекао прве речи после свог малог васкрсења: «Приближио сам се Богу када сам имао тринаест година, тада сам се крстио и за време те Свете Тајне осетио сам Божије присуство, изнутра сам се радовао, осећао се слободно и лако.» Сестра се зачудила и одговорила: «Али то је све могло да буде производ лучења ендорфина.» Смогао сам последње атоме снаге и све их улио у једну фразу: «Душа је сједињена с телом зато је требало да се појаве и ендорфини.» То јест, радост душе која је пронашла Бога се одражава на човеку у целини, то се види у: срцу, уму, вољи – и наравно у телу уз лучење одговарајућих хормона и ензима. Дијалог се завршио, свако је наставио да се бави својим послом, а ја сам се присећао својих тинејџерских година, које су тако одлучно утицале на сав мој живот. Обична совјетска атеистичка породица. Тата, мама, сестра и ја – без трунке вере. Само су у селу код баке на зиду висиле иконе. Свако лето смо проводили код ње – права дечја срећа. Увече бисмо шетали по сеоском путу и ишли до оближње старе, напуштене цркве. Зраци залазећег сунца су нежно обливали старе зидове од црвене цигле, који су се пресијавали пријатном ружичасто-пурпурном бојом. Запамтио сам тај одблесак вечерњег сунца на храму као одблесак Раја, као топлоту Светла, које греје душу за читав живот. Црквена врата отварала су се уз шкрипу. Али се из неког разлога, чак и усред празнине разорене светиње, тако јасно осећала Тајна. Малочас си био у свакодневном, овоземаљском свету, а чим крочиш у храм већ је све другачије – тихо и тајновито, буквално си на прагу нечег неизрецивог. Нама деци нико није причао о Богу. Само смо једанпут видели баку како се на коленима моли пред иконама – то је било када је за време олује умало није убио гром, који је ударио у земљу отприлике метар и по од ње. Ко зна како, у село је с времена на време долазио свештеник – непозната појава која је изазивала подозрење, иако га ми нисмо ни видели. Одседао је код неког у селу и испуњавао своје дужности за оне који су то желели. Бака нам је предложила да се крстимо. Ми смо то одбили. Како се само сећам свог младалачког атеизма! Неко би рекао: «Ја верујем у Бога, а ти?» «Не, – одговарао сам смело, – ја у Бога не верујем». У том одговору сам осећао снагу и независност своје личности. Из искуства сам знао да Бога нема, јер Га, истини за вољу, нисам још октрио кроз своје искуство. Нисам Га видео, чуо, нисам Га поимао ни умним, ни телесним очима. Нисам Га примећивао ни у јутарњој радости неба, ни у вечерњој тишини залазећег сунца. А да ли слепац може видети? Да би видео, мора да прогледа. Нису ми о Њему певали славуји у природи васкрслог пролећа, нити шапутало тихим шуштањем лишће топола и бреза. А да ли глув може чути? Једино су ретка дечја осећања, потрага за неисцрпном радости живота, и одблесци Раја на зидовима сеоске цркве будила у мојој души некакав зов, неизрециву жећ за Неизрецивим. Годину дана после хиљадугодишњице Крштења Русије (1989. године), дословце су се у мени пробудили гени предака, буквално су се окупили моји благочестиви праоци и прамајке, премостили тај хиљадугодишњи јаз и претећи ми рекли: «Ми смо градили Православље у Русији хиљаду година, а ти?» Ми деца смо сами одлучили да одему у цркву и крстимо се. Ја, моја рођена сестра, моја рођака и њен муж са великим интересовањем смо ступили под сводове саборне цркве. Ни сами нисмо знали зашто смо отишли да се крстимо. Да ли смо у томе видели обред који ће нам дати неку заштиту, или да бисмо продужили хиљадугодишњу традицију, више се ни не сећам. Али сигурно то нисмо учинили из вере. Хвала Богу да нас нико пред Крштењем није питао ништа о вери. Јер мислим да би ме засигурно отерали из цркве да сам у данашње време такав дошао да се крстим. У Јеванђељу је Господ испричао једну кратку причу: «Још је Царство Небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши човек сакри и од радости зато отиде и све што има продаде и купи поље оно (Мт. 13: 44).» Особеност те приче је у томе што човек неочекивано и изненада примећује скривено благу у пољу, без било какве изнурујуће потраге. Он ни сам није знао да је у пољу сакривено благо, али када га је нашао, одрекао се свега што је дотад имао. Та прича се, између осталог, односи и на мене. Тако смо ми стајали у соби за крштења. Пришао нам је озбиљан свештеник, прелетео строгим погледом преко нас и започео чинопоследовање. Шта сам осећао у том тренутку? Црквенословенске речи сам тешко разумео, да не кажем да их сасвим нисам разумео, а и свештеник их је изговарао прилично неразговетно. Симболе и обред Крштења нам нико није објаснио, једва смо успевали да пратимо када су се други тамо-амо окретали, одговарали, дували, пљували, и по први пут невешто се крстили. Али и уз све то спољно неразумевање Свете Тајне, по први пут у животу сам осетио невероватну промену срца. Како је то само тешко речима објаснити! Без било каквих унутрашњих припрема и аутосугестије, без помисли да ће било шта осетити, душа је искусила нешто сасвим ново. Изнутра су засијале радост, лакоћа, чистота, слобода, као да је неко из тебе извадио сву прљавштину, избацио је напоље, а уместо ње улио небеску светлост – благодат Духа Светога. И напрасно, Бог постоји, разумљиво и јасно – тако се на једноставн начин то открило души. Невидљиви и недостижни Бог наједном постаје тако очигледан, колико је за дете очигледна његова мама, чим је оно дошло на свет. Блажени Августин у својој «Исповести» пише како је његов пријатељ, који је био у стању несвести због болести, био крштен. Када је дошао к себи, у потпуности се одрекао бивших заблуда и провео остатак свог живота у искреној верности Христу. То само значи да понекад Божија Благодат, у складу са Промислом Божијим, делује и на нас мимо нашег разума. То је јасно откровење срца. Тако нам је било дато да осетимо да Бог заиста постоји и да је близак души, као да си дошао у госте на Небо. Тако нешто није могуће помешати са било чим другим. То је као да те обухвати светлост, светлост љубави. И осећаш да те с топлотом и љубављу Господ прима у Свој загрљај. После тога схваташ да мораш ићи у цркву, мораш преодолети своју немоћ и незнање, мораш проникнути у молитве, традиције и обреде Цркве, у потпуности преобразити свој живот како би се приближио Њему, јер се управо у томе налази сва твоја радост и срећа. Цео тај дан био је за мене прожет некаквом светлошћу и необјашњивом радошћу. Вукло ме је у храм, и јако сам осећао да је Господ невероватно близу, да је покрај мене. Сада се у свему, и у јутањој зори, и у поју славуја, и у дашку свежег ветра, и у сочном лишћу тополе и бреза, откривало присуство Бога Творца, који нас воли и брине се о нама. Како је дивно прогледати! Светлост јасног летњег сунца не можеш помешати са бојажљивим трептањем фењера, живу душу са хладноћом робота, љубав са прорачунатошћу. Тако ни присуство Божије не можеш помешати ни са једном овоземаљском радошћу. Не, сусрест с Богом не можеш помешати са лучењем ендорфина. Можеш уживати у укусном напитку, у пријатном разговору са блиским човеком, у успесима и достигнућима. Све те радости долазе и пролазе, уз пљесак хормона који нам заврте главу и нестану, као пена на обали мора. Сусрет с Господом испуњава душу дубином свеобухватне топлоте и радости, чистоте и слободе, љубави према свима које видиш и чистоте мисли и осећања. Додир с Богом не причињава просто задовољство, он преображава. Радост прати промене у души, која се дотакла Благодати Божије. Нека свакоме од вас Бог пружи такву радост и срећу! Свештеник Валерије Духањин С руског Александар Ђокић 27 / 04 / 2018 http://www.pravoslavie.ru/srpska/112580.htm View full Странице
  4. Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. 0 љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Римљ. 7, 2223). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“ (17). Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10, 3436). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт. 5, 2128). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс. 119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк. 17, 33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Извор: Православие.ру
  5. У наше време људи се врло често варају, мислећи да је потребна само жеља и мало напора да би почели да воле своје ближње хришћанском љубављу. Много се и красноречиво у наше дане у целом свету говори о љубави, сви позивају једни друге да се уједине под заједничком заставом љубави, читав свет је опијен идејом апстрактне човечанске љубави и нада се да ће, на тај начин, разрешити све своје ужасне противречности. У хришћанском учењу се, такође, много говори о љубави према ближњима: Сам Господ је заповест о љубави према ближњем ставио одмах поред прве заповести о љубави према Богу, а сви Оци Цркве једнодушно тврде да без љубави према ближњем нема љубави према Богу. Међутим, да ли је љубав на коју позива свет и којој учи Црква једна иста? Не! Оне не само да нису сличне, већ су потпуно различите. Занимљиво је то да што више свет узноси своју љубав, љубав људи једних према другима, тим више мрзи љубав коју проповеда Православље. И, будући да у свету влада крајње изопачено схватање љубави према ближњем, човек данас лако може да се превари и да осећања која су веома туђа истинском Хришћанству прихвати као нешто светло, узвишено и богоугодно. Откуда то? Отуда што људи, чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да траже љубав у себи самима, покушавајући да је на силу исцеде из себе у „готовом облику“ а не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све болести, страсти и навике душе које смо стекли, тј. зло у нама, највише погодили управо ову нашу способност – да волимо. Никакве узвишене речи и идеји о љубави сами по себи нису довољне да би се у нама овај недостатак сам од себе отклонио. „Када би се Хришћанство ограничавало само на пуко учење о љубави, оно би било бескорисно зато што је све што постоји у људској природи унакажено грехом, и човек нема снаге да у таквом стању ово учење спроведе у живот. 0 љубави је говорио и Стари Завет, чак и пагани, али све је то било мало. Разум признаје да је заповест о љубави добра, али човек ће стално у себи самом сретати са оним о чему ап. Павле сведочи овако: „Али видим други закон у удима својима, који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојима“ (Римљ. 7, 2223). Онај ко будно прати кретања у својој души, добро зна како се грех и страсти боре против разума и како га често побеђују. Разум се погиње под тежином страсти: грех као нека магла скрива од нас сунце истине, спутава све добре силе наше душе. Може ли нам у тако жалосном стању помоћи пуко учење о љубави? Но, сила и значај Христовог дела и јесте у томе што се оно не ограничава само на објаву учења. Роду људском су у Христу дате нове снаге. Христово дело је стварање „нове твари“, тј. Цркве. Дух Божији Који живи у Цркви даје снагу за остваривање хришћанског учења у живот. Без Цркве нема Хришћанства, остаје само пуко учење, које само по себи не може да обнови палог Адама“ (17). Дакле, тражење љубави ван Православне Цркве, међу људима који уопште не верују у Бога или јеретика који погрешно верују јесте дубока заблуда. Међутим, ни ми сами, православни Хришћани не смемо да мислимо да наше срце пристаје на испуњавање ове заповести. Не, треба пролити многи зној и сузе, много се потрудити и пострадати пре него што се појаве макар и слаби знаци да је наше срце постало мекше и милостивије према ближњем. Ако почнемо пажљиво да се загледамо у своју душу, ако стварно ради заповести Божије пожелимо да волимо свог ближњег, открићемо у срцу жестоко противљење: оно ће се час испољавати као камена безосећајност, час ће се једити и рикати као грабљива звер, час ће пројављивати мржњу, час клевету, час осветољубивост и завист, час подсмех, час осуду, час ће се подсмевати греху и спотицању ближњег, час ће бити огорчено његовим успесима. Такво је наше срце док се не очисти дугим трудом самопрекоревања, молитвама и многим унутрашњим и спољашњим подвизима, трпљењем туге, увреда, неправде итд. Не смешта узалуд преп. Јован Лествичник љубав на највишу степеницу своје лествице врлина. Како се ми уопште усуђујемо да маштамо о томе да ћемо је достићи, прескочивши свих двадесет и девет које јој претходе? Какве само страсти, какве све извитоперене душевне особине могу да се заодену у одежду љубави према ближњем. Многе најодвратније страсти делују у нама, скривајући се под маском хришћанске љубави. Од Христа нас највише и удаљавају управо разне склоности и страсне везаности за људе, јер људи се везују једни за друге, руководећи се свим могућим страстима и лошим наклоностима. Започињући побожни, хришћански живот највећи напор морамо да уложимо да бисмо ослободили срце од мноштва таквих болесних душевних наклоности према људима. И овде се лукави демони труде да нас прелесте сентименталном причом о љубави према свим људима, о милосрђу, о самопожртвовању… На овај начин човек наставља да одржава нечисте односе са људима, који скрнаве његово срце, мислећи да је почео да живи потпуно другачијим животом, као и да то што њега вуче ка општењу са другим људима јесте знак љубави према ближњима, која се наводно у њему родила. Због неразумевања природе страсти, човекоугодништво, лажно смирење које је засновано на уживању у себи, лажна скромност, блуд у својим најистанчанијим и скривеним облицима и томе сличне страсти, могу да човеку изгледају као светли извор из којег наводно произлази милосрђе. За спасење душе је веома важно да човек уклони из ње све што је вештачко, лажно и страсно. Ми не треба да глумимо хришћанску љубав него да чинимо све да бисмо стварно стекли истинску љубав према ближњима. Морамо да разликујемо оно што је душевно и телесно од онога што је духовно. Све оно што је истински јеванђељско, испуњавање сваке Христове заповести Бога и вечности ради, а не по страсној склоности, увек је скопчано са великом борбом, са напором, са самопринудом. Осећање мира и лакоће ће наступити после победе, после извршења самог подвига. А страст, напротив, одушевљава човека на дела лажне љубави и ако се човек кога покреће таква „љубав“, у свом одушевљењу, сусретне са препрекама у виду црквених правила или одредаба Светих Отаца, он их раздражено одбацује као наводно застарела или „неправилно схваћена“, и жури да испуни дело своје „љубави“. Истинска хришћанска љубав се не труди да се покаже споља, она је уздржана и тражи да стварно помогне ближњем, не само у телесној невољи, него се увек брине и о души, а телесна љубав не размишља о вечности, за њу се све што је битно налази у овом животу, потребни су јој снажна осећања, ефекти, утисци, реклама. Душевна љубав је егоистична, она не воли ближњег него саму себе, утврђујући се у себи самој преко ближњег. И опет се у души подиже идол – „Ја милосрдни и братољубиви“, који присваја себи славу за спољашња милостива дела која човек чини. Несрећа је када се човек везује за ближњег похотном, телесном страшћу, неком тамном и нејасном везаношћу, мислећи да је то духовна веза. А на суду ће се показати да је много од онога што смо ми сматрали светлошћу – тама. Управо о овоме, Св. Игнатије пише: „Немој, вољени брате, мислити да је заповест о љубави према ближњем тако блиска нашем палом срцу: заповест је духовна, а нашим срцем су завладали тело и крв, заповест је нова, а наше срце је старо. Наша природна љубав је рањена падом. И њу, по заповести Христовој, треба умртвљавати, да бисмо могли да из Јеванђеља захватимо ону праву, свету љубав према ближњем, љубав у Христу. А пред Јеванђељем љубав која настаје од крви и телесних осећања је ништа. Јеванђеље одбацује љубав која зависи од унутарње узбурканости, од осећања телесног срца. Јеванђеље нас учи: „Не мислите да сам дошао да донесем мир на земљу; нисам дошао да донесем мир него мач. Јер сам дошао да раставим човјека од оца његовог и кћер од матере њезине и снаху од свекрве њезине. И непријатељи човјеку постаће домаћи његови“ (Мт. 10, 3436). Свети Дух нас учи како да свето волимо ближње. За онога ко је по природи обдарен да ватрено воли ближњег, потребна је нарочита самопринуда да би ближњега волео онако како Јеванђеље заповеда да се воли. Срце којим је завладала пристрасност способно је за сваку неправду, за свако безакоње само да би задовољило своју болесну љубав“ (9, т. 1, стр. 123124). „Умримо за природну љубав према ближњем и оживимо новом љубављу према њему, љубављу у Богу.“ „Смирење умртвљава природну љубав. Она умире од смирења, јер њен живот прожет гордошћу… Природном љубављу влада идол онога „ја“, устоличен на престо охолости, која се попут лопова ушуњала у душу, заклањајући се иза завесе тобожње врлине“ (10, писмо 86). „Воли ближњег онако како заповедају јеванђељске заповести, а никако не по склоности свога срца. Љубав коју је Бог усадио у нашу природу рањена је падом и не може да делује правилно. Никако се немој предавати дејствима греховне љубави! Њена дејства су пуна порочности, одвратна су пред Богом, и као оскрнављена жртва, плодови њеног дејства су погубни по душу и убиствени. Заволи ближњег на следећи начин: немој се гневити на њега и немој бити злопамтило, немој му се светити ни директно ни индиректно, у свему у чему му можеш попустити – попусти му, одучи се од расправа и свађе, одбаци их као плод гордости и самољубља, говори добро о онима који о теби лоше говоре, узвраћај добром на зло, моли се за оне који ти смишљају различите срамоте, увреде, искушења и прогоне. Господ нас учи: „Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А Ја вам кажем да ће сваки који се гњеви на брата свога ни за што, бити крив суду; а ако ли ко рече брату своме: „Рака!“ биће крив синедриону; а ко рече: „Будало!“ биће крив паклу огњеноме. Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој. Мири се са супарником својим брзо, док си на путу са њим, да те супарник не преда судији, а судија да те не преда слуги и у тамницу да те не вргну. Заиста ти кажем: Нећеш изићи оданде док не даш до посљедњега новчића… Чули сте како је казано старима: Не чини прељубу. А Ја вам кажем да сваки који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом у срцу своме“ (Мт. 5, 2128). Никако и ни под каквим изговором немој ни о коме да судиш, чак, немој ни о коме да судиш да ли је добар или лош, имајући свагда пред очима само једног лошег човека за којег треба да даш одговор пред Богом – себе самога. Поступај према ближњима онако како би желео да се према теби поступа „Де судите, да вам се не суди; Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. А зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Или, како ћеш рећи брату своме: стани да ти извадим трун из ока твога; а ето брвно у оку твоме ? Лицемјере, извади најприје брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога. Не дајте светиње псима; нити бацајте бисера својих пред свиње, да их не погазе ногама својим, и окренувши се, не растргну вас. Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се. Или који је међу вама човјек од кога ако син његов заиште хљеба, камен ће да муда?Или ако рибе заиште, да му да змију? Када, дакле, ви, зли будући, умијете даре добре давати дјеци својој, колико ће више Отац ваш небески дати добра онима који Му ишту? Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци. Отпуштај и праштај, из дубине срца, људима њихове грехе према теби да би и Отац Небески теби опростио твоје безбројне грехе… На крају, немој своме брату наносити штету многословљем, празнословљем, превеликом блискошћу и слободним опхођењем према њему. Понашајући се тако према ближњем, показаћеш и стећи ћеш љубав коју је Бог заповедио и која је Богу угодна; њоме ћеш отворити себи улаз у љубав Божију…“ (9, т. 5, стр. 66). „Поштуј ближњег као образ Божији… – поштовањем у својој души, невидљивим за друге и видљивим само твојој савести. Поштуј ближњег без обзира на узраст, пол, сталеж и постепено ће у твом срцу почети да се рађа света љубав. Разлог за ову свету љубав нису тело и крв, и није осећање наклоности, него Бог…“ (9, 7.1, стр. 127). Поредећи ово учење Цркве о љубави према ближњем са ружном и извитопереном маском љубави коју свет данас прокламује, човек се ужасава пред наказношћу световне љубави. Јасно је да се истинска љубав у срцу може одгајити само у крилу Православне Цркве, под условом најдоследнијег испуњавања њеног учења и устава, уз стално очишћење, освећење и примање благодати Божије кроз Свете Тајне, и никако другачије. Због тога што људи све више одбацују смиреномудрено отачко учење о покајању, препуштајући се самооправдању и самоузношењу, они све више губе, чак, и сам појам о истинској љубави, замењујући је извештаченом и лажном љубављу. Поменимо овде још неколико заповести Господњих о милосрђу. Навешћемо још једну поуку Св. Игнатија из његових писама: „Разматрам милосрђе које нам је заповедио Господ: видим бездан неизмерни, видим висину која измиче погледу. Он нам заповеда „Будите, дакле, милостиви као и Отац ваш што је милостив“ (Лк. 6, 36). Да би се испунила ова заповест човек мора да постане милостив колико је милостив бесконачно милостиви Господ (Пс. 119). Ко ово у стварности може, заиста, да испуни? Али, ја, грешник, мрачни грешник, кад год погледам у себе увек видим у себи мешање добра са злом, које су људи наследили од праоца Адама, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. људима изгледам милостив, међутим проверивши себе темељно и испитавши себе, налазим у себи само подлу маску милосрђа. Милосрдна дела у мени чини моја таштина. Милосрдна дела чини у мени пристрасност. Милосрдна дела чини у мени моја страст, а не налазим у себи да ме на милосрђе покреће заповест Христова, чиста и света. Када се ја, мрачни грешник, дозовем к себи на кратки трен и пожелим да будем милосрдан по заповести Христовој, видим да над својим срцем треба да учиним ужасно насиље. Света заповест разобличава болест мог срца! Пошто ме она убеди у то, ја видим себе, који сам по природи људски милосрдан, као немилосрдног човекомрсца у спрам Јеванђеља. Моје срце пристаје да буде милосрдно по мојој страсти, али за њега представља разапињање да буде милосрдно по заповести Христовој. Морам да приморавам себе на милосрђе у складу са заповестима Јеванђеља без обзира на то што је то повезано са насиљем над срцем, које у себи носи заразу греха, заједничку свим људима. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може бити Богоугодна врлина. И то није све! Оно је супротно са јеванђељским заповестима! Да би оно стекло благодат Божију и било умртвљено, Христос је на земљу донео јеванђељски мач. Они, пак, које води природно милосрђе остају у мраку под влашћу љутог свезлобног владара света ђавола. Господ Спаситељ света је за време Свог боравка на земљи објавио Својим ученицима да мора да иде у Јерусалим, да ће тамо много да пострада, да ће да буде убијен и да ће у трећи дан да васкрсне. Тада је први по части међу апостолима, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео да противречи Господу. „Боже сачувај!“ говорио је, „то неће бити од Тебе.“ На овај излив природне самилости и милосрђа Господ је светом ап. Петру одговорио: „Иди од мене сатано; ти си ми саблазан, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Зар је у устима Богочовека реч „сатана“ била само реч прекора? Сачувај Боже од таквог богохулства! Овом речју Господ показује да су мисли и осећања палог човека у власти сатане, иако су наизглед добра. Оно што човек чини по жељи свог огреховљеног срца слива се у једно са дејствима сатане. Тако је жалосни грехопад унаказио нашу природу! Треба да умртвимо милосрђе које је проузроковано палошћу и треба да нађемо оно милосрђе чији је узрок, и извор светла и света заповест Христова. Она је Дух, она је живот вечни. Тада ће се пред нама открити непрегледно поприште духовног подвига. Ма колико да успете у природном милосрђу, оно ће вам изгледати као ништа у поређењу са милосрђем чија је слика дата у Јеванђељу. Онај ко се не одрекне себе, ко не изгуби живот свој (Лк. 17, 33), живи по греховним жељама срца и по кретању крви, и остварује искључиво своје „ја“, видећи добро у свим својим активностима, постепено стичући високо мишљење о себи. Такав човек, мислећи да духовно напредује, напредује само у свом љутом паду…“ Ове речи Светог Оца су за нас посебно драгоцене, јер се могу применити и на испуњавање свих других заповести, и остварење свих хришћанских врлина. Овде је јасно указано на главни предуслов за њихово правилно испуњавање и узрок настанка прелести. Овде је кратко и тачно исказано све оно о чему смо већ говорили. Извор: Православие.ру View full Странице
  6. Подстакнута гостовањем свештеника Арсенија Арсенијевића на радију Слово Љубве , где у једном моменту каже (парафразирам) да ако човек изуби морал ( моралну основу у животу) губи лепоту душе, а самим тим и радост живота. Појам срећа ( бар мислим ) не постоји нигде у Библији. А појам радост да. Опет да не мешамо задовољство и радост, или не дај Боже грешно ( острашћено) задовољство и радост . Шта је за вас радост, и како нестаје ? Да ли је тренутак или стање ? Од чега зависи ? Да ли је условљена околностима, или не ? Да ли је то више унутрашње духовно или душевно стање независно од животних ситуација и околности ? Да ли постоје степени радости...?
  7. У покушају да бар на тренутак, одагнам мисли са немилих и тешких догађаја који притискају наше суграђане на југу Србије, реших да вам испричам једну анегдоту са недавног путовања у Париз. И поред тога што је ово путовање трајало само неколико дана, успело ми је да одлетим са једном иностраном компанијом која носи неки српско-франкештајнски назив Ер Србија, односно да отпутујем са београдског аеродрома Никола Тесла, а да се вратим и слетим на нечији туђи аеродром, ко зна које по реду иностране компаније која све зна, ради, може и уме боље од нас самих у нашој земљи, а која га је у међувремену преузела уз ко зна какав уговор и концесију. Тако ова анегдота - скеч, који се одиграо у авиону, поприма у ствари елементе трагедије која траје и у континуитету проширује и продубљује наше туге и неверице, нашег, још једног у низу, сусрета са реалношћу, да смо постали странци у сопственој земљи, да ништа више није наше, да нам је држава маћеха а не мајка за коју су животе дали и наше путеве, земаљске и небеске, костима поплочали, милиони наших предака. Неки су већ прочитали да сам пред полазак написала да плаћамо најскупљи авио превоз у Европи, а вероватно и шире, што значи да сам повратну карту Београд-Париз-Београд платила 45.000 динара. Већ по устаљеној навици, одмах сам са шифром карте покушала да резервишем вегански оброк (не само што се тако храним годинама већ и што смо ми Срби православци у сред најзначајнијег и најдужег поста), када је уследио наредни шок од информације да су оброци укинути на летовима осим на летовима за Њујорк. Та информација ми је онако прошла у полу магли, више као: добро ајде видећу на самом лету шта ће бити у понуди. Не иде у главу па не иде, да су СВИ оброци, односно да је СВЕ што на уста улази - УКИНУТО. Звони телефон. "Где си другарице, колегинице с туризма, знаш шта има ново? Карта за Париз кошта 45.000 динара и укинути су оброци на летовима Ер Србије. Контај ти то?" "Па што ниси ишла из Будимпеште, платила би карту 100 и трансфер 40 евра и мирна Бачка, исплати се за пар сати више путовања до Пеште?" Ћутим ја, шта сад да објашњавам да ми се то не ради, шта треба неке махинације да изводим поред "наше" куће, да се довијам да уштедим? По ко зна који пут гледам бело, осећам се тупаво као на дну јаме, клопке, која нам је ревносно ископана да где год закорачимо у њу упаднемо чим помислимо да ће живот једном кренути "нормално". Полетели смо уобичајено, време је било ведро и изнад нуле. Иза мене разговарају Божидарка и Сретен. Закључујем да су колеге на факултету на постдипломским, путују послом, Сретен је шеф неког пројекта а Божидарка један од оних награђиваних најбољих студената. Одједном, са оба краја авиона излетеше лепотице стјуардесе машући неким папирима у рукама. За њима је тутњао други пар лепотица гурајући колица за послужење. Убрзо смо схватили да су у питању листе путника и да оне оловкама, као флоретима, машу у круг по ваздуху у покушају да лоцирају персоне на одређеним седиштима. Бокте шта је ово, питали смо се у чуду и гледали у неверици, а чувено српско: Ко, јел ја, за добијање на времену макар тих двадесет секунди, нам је лебдело на уснама, док схватимо хоће ли бити избацивања из авиона и да ли ће избацивати оне заокружене на списку или оне друге? Овог пута они заокружени су добро прошли, њима је понуђен "сендвич", да, да, "сендвич" и вода или "кола". Спуштају се очни капци, сужавају се зенице, мук је свуда око нас, колективно нам се одмотава филм о резервацији карте од пре неки дан. А полако схватамо и три пута објављено упозорење да мењање седишта на летовима Ер Србијом није дозвољено.Није безбедност у питању него сендвичи, сунце ти пољубим. Дакле, невера. Сретен: "Шта је ово, Божидарка? Мој сточић је празан. Некако се чудно осећам. Заобишла ме рука судбине. Нисам навикао..." Божидарка: "Па нова правила, штедња друже, нова времена." Сретен: "Па како је ово могуће? Што нам ниси узела карту са сендвичем? Пошто је тај сендвич, мајку му?" Божидарка: "Било је разних опција за доплату, за седиште, за ред, за торбе, за салон, за приоритет. За храну уопште нисам имала избор. Изгледа има нека квота, а и првенство имају имена која алгоритам препозна, она са еиј, ау, оу, уа и тако то. Оно, не зовемо се Клеир Џоунс. Јеби га друже." Сретен: "Па шта то треба да значи, која је сад то фора?" Божидарка: "Изгледа су увели неке тарифе, плаву и црвену." Сретен: "Па видиш... И треба тако размишљати. Уштедети по сваку цену. Како се нису сетили да уведу изување у авиону? То би баш био фазон. Мислим, да уштеде на усисавању овог тепиха?" Божидарка: "Да, а трагови мокрих чарапа и мириси?" Сретен: "Па да, онда нам продају оне папирне, зелене медицинске натикаче, 2 долара комад, можеш да одскакућеш до седишта у једној, или да узмеш пар, 4 долара. Није лоше." Са разгласа се чује: "Нашу нову услугу Елевате дели-бар, можете погледати у брошури у седишту испред вас. Плаћање можете извршити у динарима или еврима. Погледајте и специјалну понуду на акцији кафа+плазма (мала) за само 550 динара. Сви путници могу наручити воду по промотивној цени од 240 динара. Хвала и пријатно уз Елевате дели-бар." Сретен себи у браду: "Где ли су се дели наши добри дани?" Сретен дискретно приупита стјуардесу у пролазу: "Извините, када сте укинули оброке и пиће на летовима?" Лепотица уз осмех опали као из топа: "То нам је нова услуга." Сретен: "Божо, јел ово је робот, уштини ме?" Божидарка отвара часопис Елевате: "Чекај, сад ћемо да видимо... Ево, каже директор Данкууаан Нееиијсмит да су увели четири нове тарифе. Ваљда су то те "нове" услуге. Бела тарифа ти је као клин чорба, без ишта, да путујеш с ручном торбицом. Плава је ако хоћеш на путу да промениш гаће, па мораш да понесеш кофер. Ааааа, црвена тарифа има оброк. Ево можеш и сребрни летач да будеш, да летиш једноставно и лако. Шта год то значило." Сретен: "Како су само креативни ти наши маркетинг менаџери, па ја сам очаран. Некако баш се потруде да се осећаш што горе. То им може бити нова крилатица-што је горе то је боље, летите најгоре са Ер Србијом" Божидарка: "Па немој тако Срето, ево можеш и миље да упишеш, да скупљаш поене." Сретен: "Да, да, уз Ер Србија миље, гарантујемо фит линију." Божидарка: "На нашим летовима задржавате килажу 100%." Сретен: "Не знам ни шта ће им више ту те кесе за повраћање. Немамо шта да повратимо. А могу да нам продају таблете против мучнине. Знаш оно кад те ухвати мука од глади? Како се тога нису сетили?" Смејем се ја а и сви около полако почињу да се кикоћу. Сретен: "Еј! А јел се наплаћује веце? Јесу увели бабасеру или је нека од ових лепотица на услузи?" Божидарка: "Нису, али видиш да нико не иде у веце. Нема шта да их "потера"." ??? Божидарка: "Нешто слабо видим шта пише овде ситним словима у овој брошури." Сретен: "Па ено ти горе, убаци новчић да упалиш светло. 1 евро 50 секунди светла." Сретен: "Чекај бре. Ја сам мислио да се они шале. Мислим алоооо, даће нам воде?" Божидарка: "Шта да ти дају? Имаш воду у дели-бару, 240 динџи." Сретен: "Све ми је јасно осим ко ту шта дели?" Божидарка: "Еј, јел ови дају фискалне рачуне за чипс од 600 динара?" Сретен: "Нема фискалних рачуна у овом дели-бару, драга моја. Знаш ли ти пошто је фискална каса?" Божидарка: "Шта мислиш, хоћемо ли имати кисеоника током целог лета или само првих сат времена? Могли би да продају кесе с кисеоником, то би исто била јединствена услуга." Сретен: "Кисеоник стиже само у ванредним околностима." Божидарка: "И то само за оне "по списку"." Сретен: "Значи, овде нема више ништа џабе?" Божидарка: "Има. Ево салвету би могао да добијеш за џабе. Једна салвета за седишта А, Б и Ц и једна за седишта Д, Е и Ф." Сретен: "Па шта ћемо да радимо с једном салветом нас троје?" Божидарка: "Па то је трослојна салвета. Поделимо, сваком по један слој." ???? Сретен: "Па то! И кад нам на излазу буду рекли: -Хвала што летите Ер Србијом, ми ћемо њима: -НЕМА НА ЧЕМУ... СТВАРНО!" ????? Толико од мене драги моји. Не треба да коментаришем даље. А ви, ако имате још неку идеју како да помогнемо овој компанији да уштеди, јављајте. Ми бар никад нисмо били циције, и овима ћемо бити добри домаћини, да се не осете да су вишак или да нису добродошли, а ми ћемо се већ некако снаћи. Наше гостопримство је чувено а Српским домаћинима увек Бог помаже. Издражаћемо. #AirSerbia #EtihadAirways #Serbia #travel #Belgrade #News #Srbija#Beograd #turizam #Putovanja
  8. Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице објавила је књигу Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, у којој тврди да је аутор спева „Смрт Смаил-аге Ченгића” Петар II Петровић Његош, а не Иван Мажуранић. Она, такође, тврди да је аутор 14. и 15. певања Гундулићевог „Османа” – Његош, а не Мажуранић, као и да су неке песме, које се приписују Мажуранићу, у ствари Његошеве. Марија Ковачевић је основну школу завршила у селу Петровцу и Подравској Слатини, учитељску школу у Славонском Броду, а Филолошки факултет (групу за југословенску књижевност и српски језик) у Београду. Своје тврдње износи на основу архивских докумената, мемоарских записа и упоредних језичких анализа текста. Спев о смрти Смаил-аге Ченгића први пут је штампан у алманаху „Искра”, Димитрија Деметра, у Загребу, 1846. године, под називом „Смерт Ченгић-аге”. Као аутор потписан је Иван Мажуранић. Само су малобројни знали да се дело појавило, јер су комуникације биле „пешачке”. Љубомир Ненадовић, у писму Светиславу Вуловићу (1851), каже да није знао за Мажуранићев спев, а врло је мало знао и о Његошевом „Горском вијенцу”. Имбро Ткалац (Емерих Игњатијевић), Мажуранићев савременик и друг у младости, спев је послао Вуку Ст. Караџићу у Беч, који се одушевио и рекао да нико на свету „не би био кадар љепшега што написати”. До 1876. године, када је промењен назив у „Смрт Смаил-аге Ченгијића”, спев је штампан седам пута, у Хрватској, али и у Србији. Тих година се појављују и прве сумње у Мажуранићево ауторство. Драгутин Прохаска сматра да је аутор спева црногорски владика, песник „Горског вијенца” – Петар II Петровић Његош, јер је „упоредио садржај и облик Мажуранићевог спева с Његошевим делима”. Најистрајнији у овим сумњама био је Светислав Вуловић, српски књижевни критичар и књижевни историчар. Он је тврдио да је Његошева изгубљена песма („Ченгић”) могла „послужити као грађа, као основа Мажуранићевој песми”. С друге стране, Фрањо Марковић (1845–1914), хрватски филозоф и песник, Мажуранића назива „хрватским Хомером”. Марија Ковачевић сматра да је кључ загонетке у Његошевом „Горском вијенцу”, односно у Посвети праху оца Србије: „Покољења дјела суде, што је чије дају свјема”. Она у овим стиховима види Његошеву реакцију на штампање (његовог) спева о Ченгићу под Мажурановићевим именом. „Смрт Смаил-аге Ченгића” штампана је 1846, а „Горски вијенац” 1847. године. „Ченгић”, је, тврди Марија Ковачевић, остао Његошева рана непреболна, његово добровољно отуђено, али никад непрежаљено песничко чедо. А да је то чедо постојало сведочи запис Љубомира Ненадовића у „Писмима из Италије”. Његош је Ненадовића питао да ли је „Шћепан Мали” бољи од „Горског вијенца”, и сам дао одговор: „Није, није! „Горски вијенац” сам писао под другим околностима.” Потом Његош каже да му је жао што код себе нема песму „Ченгића”. Ненадовић је забележио Његошеве речи: „Дође ми један и кад сам му прочитао, зацигани: „Дај ми, дај ми”, а ја му дадох, а пријепис није ми остао...” На двору владике Његоша, 1841. године, боравили су Људевит Гај и Антун Мажуранић, професор филологије, старији брат Ивана Мажуранића. Податак је записан у предговору Гундулићевог „Османа” из 1844. године, који је употпуњен 14. и 15. певањем, чији је (наводно) аутор Иван Мажуранић. У предговору се изричито каже да је један рукопис „Османа” професор Антун Мажуранић добио у Црној Гори од владике Његоша, 1841. године. Марија Ковачевић је убеђена да се Његош послужио лукавством: искористио је боравак Људевита Гаја и Антуна Мажуранића и свог „Ченгића” послао Ивану Мажуранићу да га објави под својим именом, што је овај и учинио уз мале преправке. Његош је био незадовољан преправкама али није реаговао, јер је „договор питање части, а и образ и држава су му били важнији и пречи од песничке сујете”. Његош је свој рукопис дао Мажуранићу, јер у том тренутку, због историјских околности, није могао да га штампа у Црној Гори и под својим именом. Наиме, у боју на Грахову, 1836. године, са Смаил-агом Ченгићем, старим крвником Црне Горе, погинули су Његошев рођени брат и синовац, као и многи Црногорци и Херцеговци. Турци су окитили неколико градова српским главама. Његош је задужио Новицу Церовића, из Тушине, да се освети и убије Смаил-агу Ченгића. С четом Дробњака и Морачана Церовић је успешно обавио задатак и главу Смаил-аге Ченгића донео на Цетиње. О овом догађају Његош је написао песму у десетерцу, у више верзија (помињу се четири), једну је Вук Ст. Караџић уврстио у четврту књигу „Српских народних пјесама”, из 1862. године. За своју тврдњу Марија Ковачевић износи читав низ доказа. У Напуљу, један енглески лорд је од Његоша затражио фотографију и замолио га да му напише неколико стихова. Реч је о стиховима из треће песме (Чета) у епу „Смрт Смаил-аге Ченгића“. Марија Ковачевић каже: „Лакше је у Мажуранићу наћи Његоша, него у Његошу Мажуранића.” Мажуранић не спори да је дао назив „Смерт Ченгић-аге”, да је именовао циклусе: Аговање, Ноћник, Чета, Харач и Коб, и да је пребивалиште Смаил-аге сместио „усред Столца” (Ченгић је живео у Липнику, код Гацка). Истим поступком Марија Ковачевић доказује да је аутор 14. и 15. певања, која су дописана у „Осману”, нико други до Његош, а не Иван Мажуранић, како се сматра. У књизи Марије Ковачевић „Покрадени Његош”, уз сагласност издавача – Књижевне задруге Српског народног вијећа из Подгорице, поема „Ченгић – смрт Смаил-аге” штампана је као ауторско дело владике црногорског П. П. Његоша. Под истим ауторским именом објављено је и 14. и 15. певање у епу „Осман”, као и песме: „Јавор”, „Јавор и тамјаника”, „Напаст” и „Мојој”, које су приписиване Ивану Мажуранићу. http://www.politika.rs/scc/clanak/280956/Kako-je-Mazuranic-prisvojio-Njegosa
  9. не мисли се само на овај тренутно постојећи, већ сваки... а, може наравно да се каже шта радите и у току овог поста... значи, у ширем смислу речи , изласци (кафићи, ресторани...) , гледање ТВ (шта гледате ), интернет (разне активности ) , читање књига ( шта читате ) , слушање музике ( које? ) , итд, итд....
  10. На популарном сајту Noizz објављен је текст "Poruka svim lažnim vernicima i onima koji se tako osećaju" у којем се, по мишљењу аутора текста говори ко би то требало да буде "лажни верник". Не бисмо да ми доносимо закључак о тексту, молимо вас да га сами прочитате: Zdravo Srbine i Srpkinjo, hrišćani moji. Želim da vas pitam nešto: Da ste se rodili u Turskoj, bili biste muslimani, to je jasno kao dan. A da li vam je jasno da smo nebitni u procesu izbora religije? Jeste? E pa super, ajde onda da vam osvestim još po koju stvar kad smo već tu. Možete da me osuđujete zbog ovoga što ću napisati, ali isto to društvo će mrzeti nekoga samo zato što je druge religije, tako da me vaša osuda ne dotiče. Poruka svim lažnim vernicima i onima koji se tako osećaju Ikona na zidu, brojanica na ruci, krst oko vrata, sveća u crkvi – na to se svela religija kakvu danas znamo. Hajde se izmestite malo iz svega toga i zamislite se da li to ima smisla? Čemu sve te forme? Da li se bavite suštinom i konekcijom sa vašim Bogom ili se klanjate nekim običajima i navikama, praznim izvikanim formama? Kod religija je zanimljivo to da skoro svi pričamo o istim stvarima na drugačiji način. Svi pričamo o jednom te istom Bogu, Izvoru sve energije koja nas pokreće. Problem dolazi onda kada se zakačimo za formu kroz koju je plasirana ta suština… I onda dolazi do rastavljanja. Pravi vernik je onaj koji se istinski konektuje sa izvorom sve energije na ovom svetu, za božanstvom, nazovite kako god želite: Alah, Bog, Šiva… Najčistije ljude, koji žive po pravilima religije, sam našla na mestima koji nemaju nikakvo crkveno obeležje, nemaju ikona niti bilo koje druge forme. Crkva je ustanova koja treba da prenosi priču o suštini, ali smo mi vekovima uspeli da izobličimo i obrnemo stvari tako da je crkva postala suština. НАСТАВАК НА ЛИНКУ: https://noizz.rs/kontra/poruka-svim-laznim-vernicima-i-onima-koji-se-tako-osecaju/0mkzy09
  11. Од синоћ (ваљда) искаче нека тема "како ови/они виде лажне вернике". Мене интересује ово у наслову, дакле, супротно. Ако вас мрзи да пишете можете одговорити и у виду видеа, гифа, чега год.
  12. Како је Свети мученик Мина одлучио исход чувене битке, о којој је снимљен и филм из 1969. The Battle of El Alamein. Вреди рећи да је Ромел, прозван „пустињска лисица“ због својих успеха на афричком фронту, до ове битке, носио титулу непобедивог. У јуну 1942, током немачке офанзиве у северној Африци, која је одлучила исход II светског рата, немачке снаге под командом генерала Ромела биле су на свом путу ка Александрији. Зауставили су се у близини места које Арапи зову Ел Аламеин (место Мине). Древна црква у рушевинама у близини Абу Мене, била је посвећена Светом мученику Мини, где неки кажу да је и сахрањен. Овде су се, ослабљене савезничке снаге, укључујући и неке Грке, суочили са бројчано и војно надмоћнијом немачком војском. Резултат долазеће битке код Ел Аламеина чинио се извесним. Током прве ноћи борби, у поноћ, Свети Мина појавио се из рушевина своје древне цркве, усред немачког логора на челу крда камила, управо како је осликан на једној од фресака руниране цркве која приказује његова чуда. Ово запањујуће и застрашујуће привиђење, толико је уздрмало немачку храброст да је допринело бриљатној победи савезника. Свети Мина протерује армију Рајха из Ел Аламеина; фреска из Велике Лавре (Св. Гора) Винстон Черчил је рекао о овој победи: „Ово није крај. Ово није ни почетак краја, али је, можда, крај почетка.“ Такође је записао: „Пре Аламеина никада нисмо имали победу. После Аламеина, никада нисмо имали пораз.“ Данашњи изглед Египатска Газета (The Egyptian Gazette) пише о овом чуду у броју из 10. новембра 1942. године. Већ следећег дана, 11. новембра 1942, Папа и Патријарх Александријски и Све Африке Христофор II прославио је славу Светог Мине у цркви Светог Саве Освећеног и заблагодарио Господу на учињеном чуду. Српска Православна Црква такође прославља Светог Мину 11. новембра по јулијанском календару. Као знак захвалности, савезници су понудили помоћ у обнови порушене цркве Александријској патријаршији. Цркву Светог Мине обновила је Коптска црква 27. новембра 1959. Ови догађаји поново су оживели сећање на овог Божијег угодника из 3. века. Извор: www.johnsanidopoulos.com О светитељу: smrt-svetu.blogspot.rs/2015/11/blog-post_24.html http://smrt-svetu.blogspot.rs/2018/02/blog-post_10.html?m=1
  13. Доминација Гугла, Фејсбука и Амазона је лоша за потрошаче и конкуренцију Илустрација: Дејвид Паркинс/The Economist (The Economist, 18. 1. 2018) Не тако давно, бити шеф велике западне информатичке фирме био је посао из снова. Како су се сливале милијарде, тако су пристизали хвалоспеви: Гугл, Фејсбук, Амазон и друге компаније чиниле су свет бољим местом. Данас ове компаније оптужују да су БААДД – акроним од енглеских речи за велике, против конкуренције, зависне од раста и рушилачке по демократију.[1] Регулациона тела их глобе, политичари их решетају пропитивањем а некадашњи подржаваоци опомињу на њихову моћ да праве штету. Добар део овог „технозазора[2]“ је погрешно постављен. Претпоставка да велики бизниси нужно морају да буду злокобни је једноставно погрешна. Епл се цени као највреднија светска компанија из једноставног разлога што прави ствари које људи хоће да купе, чак иако се суочава са жестоком конкуренцијом. Многи онлајн сервиси би били гори ако би компаније које их обезбеђују били мањи. Докази који поткрепљују везу између смартфона и незадовољства су слаби. Лажне вести (fake news) нису само феномен са интернета. Но, велике информатичке компаније, посебно Фејсбук, Гугл и Амазон, изазивају забринутост у вези са поштеним тржишним надметањем. Ово је делимично зато што се оне користе изузимањем од неких закона. За разлику од издавача, Фејсбук и Гугл се сматрају законски одговорним за оно што корисници раде на овим сервисима; током година највећи део америчких купаца на Амазону нису плаћали тржишне таксе. Нити се ови титани једноставно такмиче на тржишту. Они су све више тржиште само, тако што обезбеђују инфраструктуру (или „платформе“) за највећи део дигиталне привреде. Многе од њихових услуга наизглед су бесплатне, али корисници их „плаћају“ тако што дају сопствене податке. Моћне, што су већ сада, њихове џиновске процене берзанске вредности сугеришу да инвеститори рачунају да ће се оне удвостручити или чак утростручити по обиму у наредној деценији. Стога, постоји оправдано страховање да ће информатички титани користити своју моћ да заштите и прошире своју доминацију, на штету потрошача (видети чланак). Осетљив задатак за доносиоце политичких одлука је да их некако обуздају али да притом безразложно не спутају иновације. Марк Цукерберг, оснивач Фејсбука (Фото: Ројтерс) Мање жестоко такмичење Ове платформе су постале толико доминантне зато што имају користи од такозваног „мрежног ефекта“ (network effects). Величина ствара величину: што више продаваца, на пример Амазон, може да привуче то ће више купаца куповати ту, што опет привлачи више продаваца и тако у круг. По неким проценама, Амазон обухвата преко 40% онлајн трговине у Сједињеним Америчким Државама. Са преко две милијарде корисника месечно, Фејсбук доминира медијском индустријом. Фирме не могу да раде без Гугла, на који у неким земљама отпада 90% претрага интернета. Фејсбук и Гугл контролишу две трећине прихода од интернет рекламирања у САД. Амерички борци против картела дали су информатичким гигантима претпоставку невиности. Они надгледају штету по потрошаче, коју је тешко установити када цене падају и када су услуге „бесплатне“. Саме компаније указују да је „стартап“ који може да скрши гиганта удаљен само један клик и да њих могу да смене нове технологије, као што је блокчејн (blockchain). Пре Гугла и Фејсбука, Алтависта и Мајспејс су били фаце. Ко их се сада сећа? Међутим, препреке за улазак у игру су све више. Фејсбук не само да поседује највећу светску базу личних података, већ такође њихов највећи „социјални граф“ – приказ свих својих чланова и како су они повезани. Амазон располаже са више података о ценама него било које друго предузеће. Виртуални помоћници, као што су Амазонов Алекса или Гугл Асистент, пружиће овим компанијама додатну контролу над тиме како људи доживљавају интернет. Кинеска информатичка предузећа имају силу за такмичење, но неће добити неспутани приступ западним потрошачима. Ако се настави овакав тренд, потрошачи ће трпети штету како информатичка индустрија буде постајала све мање динамична. Мање новца ће бити улагано у почетничке послове, велики део добрих идеја ће купити титани и, на овај или онај начин, профит ће припасти џиновима. Рани знаци су већ видљиви. Европска комисија је оптужила Гугл да се користи контролом Андроида, оперативним системом за мобилне уређаје, како би дао предност сопственим апликацијама. Фејсбук наставља да купује фирме које једног дана могу да одмаме кориснике[3]: прво Инстаграм, онда Вотсап и у најскорије време „Tbh“, апликацију која омогућава тинејџерима да једни другима шаљу анонимно комплименте. Иако Амазон у целини и даље увећава конкуренцију, као што показују послови од трговине намирницама до телевизије, он такође може да уочи конкурента и да га истисне са тржишта. Лек за ривалство Шта чинити? У прошлости друштва су се носила са монополима или тако што су их делила, као што је учињено са Стандард ојлом 1911. године, или тако што су их регулисала као јавне сервисе као АТ&Т 1913. године. Данас, оба ова приступа имају велике недостатке. Традиционални механизми за регулисање услуга, као што су контрола цена или ограничавање профита, тешко су примењиви, с обзиром да је већина производа бесплатна и да би ове мере дошле по високој цени одустајања од инвестиција и иновација. Слично томе, потпуно дељење би обогаљило „економију величине“ ових платформи, што би погоршало услуге које оне нуде потрошачима. И чак и тада би, по свој прилици неки од Гуглића или Фејсбеба на крају почистио све пред собом, што би била последица неумитне логике поновног успостављања мрежног ефекта. Непостојање једноставног решења лишава политичаре лаких слогана, но не чини борце против картела немоћним. Две велике промене у мишљењу би начиниле велики корак напред у разборитом обуздавању титана. Први је да се боље користе постојећи закони о конкуренцији. Антикартелска тела треба да надгледају спајања како би одмерили да ли постигнути договор вероватно неутралише потенцијалну дугорочну претњу, чак иако је мета мала у том тренутку. Овакве процене могле су можда да онемогуће Фејсбукову аквизицију Инстаграма и Гуглову Вејза (Waze), произвођача навигационог софтвера. Како би се осигурало да платформе не дају предност својим производима, могла би се оформити надзорна тела која би процењивала жалбе ривалских фирми – нешто као независни „технички комитет“ кога је оформила антикартелска истрага против Мајкрософта 2001. године. Такође се мора одустати од неодговорности за садржаје. Саслушање оснивача Мајкрософта Била Гејтса пред антимонополском комисијом (Фото: Викимедија) Друго, борци против картела треба да размишљају иновативно о томе како информатичка тржишта раде. Средишњи увид, о коме све више расправљају економисти и намештеници у регулационим телима, јесте да су лични подаци валута којом купци заправо купују услуге. Посматрано из овог угла, информатички титани добијају вредне информације – о понашању својих корисника, пријатељима и потрошачким навикама – у замену за своје производе. Кaо што је Америка донела софистицирана правила о интелектуалној својини у 19, веку, тако је сада потребна нова скупина закона која би одредила питање власништва и размене података, са циљем да се обезбеде чврста права појединцима. У суштини ово значи дати људима више контроле над њиховим подацима. Ако корисник то жели, кључни подаци треба да постану доступни другим фирмама у реалном времену –као што сада захтевају банке у Европи да се чини са подацима о рачуну клијента. Регулатори могу да обавежу фирме које пружају платформе за услуге да базе анонимних података дају на увид својим конкурентима у замену за накнаду, што донекле личи на обавезно лиценцирање патента. Ови захтеви о размени података треба да се подесе у складу са величином фирме: што је платформа већа, то више мора да дели. Ови механизми треба да претворе податке од нечега што титани ризниче, да би потиснули такмаце, у нешто што корисници деле, како би подстицали новитете. Ништа од овога неће бити лако изведено, али то може да обузда титане без да упропасти добро које су они донели. Корисницима ће бити лакше да прелазе са сервиса на сервис. Продорни такмаци би имали приступ неким подацима којима располажу велике фирме и тако би били боље опремљени да се развију а да не буду прогутани. И деоничари више не би могли да претпоставе монополске профите за деценије које долазе. Овај чланак објављен је у одељку Лидери штампаног издања Економиста под насловом „Обуздавање титана“ (енглески Taming the titans) 18. јануара 2018. године Посрбио са енглеског и напомене написао: Милош Милојевић [1] BAADD –Big, Anti-competitive, Addictive and destructive to democracy. [2] Термин „techlash“ је неологизам који је увео у употребу лист The Economist а који означава зазор, неповерење или непријатељство према великим информатичким компанијама. [3] Већина досадашњих аквизиција које је обавио Фејсбук биле су усмерене на „врбовање талената“ из ових компанија. Према речима генералног директора ове компаније Марка Цукерберга из 2010. године: „Ми не купујемо компанију ради компаније. Ми купујемо компанију како бисмо добили сјајне људе… Како бисмо заиста имали предузетничку културу једна од кључних ствари је да се постарамо да ангажујемо најбоље људе. Један од начина да се то постигне је да се фокусирамо на куповину сјајних компанија које имају сјајне осниваче.“ (Why Facebook buys startups, Youtube, 18. октобар 2010; приступљено 4. фебруара 2018). Овај тренд је донекле измењен када је објављена аквизиција Инстаграма 9. априла 2012. године. Прочитатје још Economist: Самоостварено богатство у Америци – барони пљачкаши и силицијумски султани
  14. Фреска Исуса Христа на своду дворске капеле Светог Андреја Првозваног са рупом од метка на челу и данас сведочи о комунистичком дивљаштву и природи дела "црвених револуционара". О том вандалском чину разговарамо са Драгомиром Ацовићем, председавајућим Крунским саветом и чланом Крунског већа. "Улазак партизана у Краљевски двор на Дедињу био је прилика да се искаже идеолошки став, а тај став је био 'Бог је мртав, Стаљин је жив, а Тито је његов пророк'. Тај примитивни атеизам и примитивна партијска страст није подразумевала да је циљ борбе против окупатора ослобођење, него револуција", каже је Ацовић. Улазимо у капелу, која се отвара тек неколико пута годишње, а Ацовић подсећа да је дворска капела Светог Андреја Првозваног грађена када и Стари двор, између 1924. године и 1928. године, а завршена нешто касније, 1931. године. Свети Андреј Првозвани је светитељ заштитник краљевског дома и краљевска слава. "Револуција је безгранична и захвата све, и природно и неприродно, а нарочито натприродно. Јединствен тренутак за доказивање своје правоверности било је показивање стрељачке вештине на лику Исуса Христа. Није то био јединствен такав случај, али због места на којем се то догодило и трага који је остао, имамо намеру да то сачувамо", каже Ацовић. Партизани своју мржњу према религији нису испољили само у двору Карађорђевића. Ацовић наводи да је и формирање прве партизанске болнице у задужбини на Опленцу било праћено изношењем икона и "вежбањем у гађању тих икона". "Једна племенита иницијатива да се оформи болница је оскрвављена, повређена и увређена самом чињеницом да је то био повод за манифестовање неограниченог вандализма", каже Ацовић. Он додаје да је уништавање икона био манир нових власти и скреће пажњу на иконостас у капели. "Ако погледате иконостас у краљевској капели, видећете да је икона Богородице са Христом насликана врло наивно. На том месту је била оригинална охридска икона, али су је партизани извалили када су ушли. Икону смо лоцирали тек 2004. године или 2005. године, када смо установили да је она све време била у Народном музеју у Београду, али није била обележена као таква нити је било познато да је тамо", наводи Ацовић. Икону, која је и сада у иконостасу, вероватно је насликао неки војник на одслужењу војног рока пред долазак етиопског цара Хајла Селасија, који је инсистирао да му се на располагање мора ставити црква, па је капела донекле сређена, открива Ацовић. ТИТО КАПЕЛУ ПРЕТВОРИО У ШПАЈЗ Тито је, када је заузео дворски комплекс, капелу претворио у оставу за четке, метле и крпе за прање. "Пошто је, међутим, недостајала икона и нису могли да се сете шта се са њом десило, онда је неко добио задужење да то наслика преко ноћи и то се и види. Та импровизована икона не припада иконостасу и она је на неки начин постала историјски артефакт и посвећена је самом чињеницом да јој је била таква судбина", каже Ацовић. Капела није једино место у двору које сведочи о партизанском вандализму. "У двору су, између осталог, уклоњени сви амблеми, грбови и симболи који су подсећали да је ту боравио неко други, пре него што се Тито уселио", каже Ацовић, који је и оснивач Српског друства за хералдику, генеалогију, вексилологију и фалеристику "Бели Орао". Ацовић каже да се Тито, по заузимању власти, није уселио у зграду Старог двора Карађорђевића, која је повезана са капелом, јер вероватно није могао да поднесе близину цркве и све му је било превише српски за његове "светоназоре". "У двору нигде више нема круне, грба нити иницијала, а премазани су чак и у подрумским просторијама. Премазано је и на много других места и сада се духови прошлости поново појављују јер су пробили кроз слојеве нанете боје", наводи Ацовић. Одмах по улазу у Стари двор из правца капеле, стоје стубови од оникса. "Када су партизани ушли у двор, они су улазак хтели да овере, а то су урадили тако што су у један стуб угребали петокраку и офарбали је у црвено. Касније, када им је синуло да је то без везе, покушали су да скину петокраку, али није вредело, јер је боја већ ушла у оникс и не може се истерати", каже Ацовић док показује на траг петокраке на стубу. То је, додаје, тек један од вандализама. "Вандализам има своју ружну физиономију и, где год се појави, упрска сваку причу, чак и када је прича позитивна, а камоли ако није", наводи председавајући Крунским саветом. СРАМОТА ПОЈЕДИНЦА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ Питамо га да ли је познато име човека који је пуцао у Христа и која је партизанска јединица прва ушла у дворски комплекс на Дедињу. "То, нажалост, није познато. Можда су се некад негде и легитимисали и тражили да им се то упише у карактеристику да су били добри момци и да су се истакли. Ако је и постоје неки трагови, онда је то негде сачувано само случајно", каже Ацовић. Он наводи да су Немци током окупације понекад користили Бели двор, али да Стари двор, у принципу, нису, и додаје да је Стари двор током нацистичке окупације био закључан и ту се није догађало ништа значајно. "У стуб није угребан кукасти крст, него црвена петокрака. То су спомени једног времена, којег они који се сећају више воле да се не сећају, а они који се не сећају тешко ће поверовати да се то икада догодило. Зато је добро да тај спомен остане као упозорење", каже Ацовић. Питамо Ацовића да ли је са симболичког и религијког становишта добро да на Христовом челу стоји рупа од метка. "Христов живот и Христова смрт јесу жртвовање. Ми приказујемо Христа са трновим венцем који је био израз поруке, његово разапињање на крст је било увреда, па је потом претворено у знак тријумфа. Покушај убиства Бога остаје срамота на свакоме, на појединцу, организацији и времену. Зато то није питање да се сада поправља историја, него да остане успомена и упозорење да се то више никада не понови", истиче Ацовић. "ОМИЉЕНА ТЕМА" Пуцањ Титових партизана у Христа у двору Карађорђевића на Дедињу није једини покушај убиства Бога. Титови узори Владимир Иљич Лењин и Јосиф Висаринович Стаљин такође су гајили бес и мржњу према цркви, које су исказивали масовним убиствима православних свештеника, рушењем цркава и њиховим скрнављењем, а руске иконе су деценијама после бољшевичке револуције продаване у западним државама. Левичари у Шпанском грађанском рату такође су пуцали у Христа, а Ацовић наводи још неке примере из историје. "То је омиљена тема. Постоје бројни примери покушаја убиства Бога, у Холандији и Енглеској нарочито. У Холандији стоје јавно изложени оскрнављени ликови и иконе светитеља. То нису урадили комунисти нити нацисти, него хришћани другачије оријентације, калвинисти, када су преузели власт. У Енглеској постоје силне рушевине манастира и цркава, и тамо није дошао неки освајач са стране, то је порушио Хенри VIII", каже Ацовић. Породица Карађорђевић, пошто јој је после пада с власти Слободана Милошевића, дозвољен повратак у дворски комплекс на Дедињу, одлучила је да као сведочанство остави све трагове уљеза, па тако и данас на есцајгу у двору стоје утиснути грбови СФРЈ са шест бакљи и шибљем. "Дворски комплекс је место на којем се као кроз призму преламају разне светлости, то је природа призме и то је природа овог здања. Овде би и требало да се преломе разне светлости, јер ако се придружите онима који немилосрдно бришу све што је било пре њих, онда се поставља питање критеријума", каже Ацовић. Он истиче да остављење Титових трагова не значи и да се скрнављење хвали. "Не, него се тиме скреће пажња докле може да падне човек и докле може да падне људска свест. То је упозорење - немојте да се то икада више деси. Знам да то неће никога у суштини задржати ако је већ кренуо, али ће можда некога подсетити да би о извесним стварима прво требало размислити, а онда рушити, пуцати и бости", каже Ацовић, чија је породица наследник комплекса у Ужичкој улици у којем је Тито живео после Другог светског рата. КОМУНИСТИ СУ СЕ ПОНАШАЛИ КАО ОСВАЈАЧИ Ацовић наводи да у целој Србији постоје сведочанства о иживљавању комунста после рата. "Они су се понашали онако како су се увек понашали освајачи. Нису они дошли да ослободе Београд, него да га освоје, и понашали су се као и сви освајачи. Како су се понашали Готи и Вандали када су ушли у Рим? Исто тако. То је био плен. Иживљавање над војводом Бојовићем и Мајором Гавриловићем није имало никакав други смисао, то је било 'право победника' и зато су Латини рекли "вае вицтис" (тешко побеђенима)", каже наш саговорник. Познато је да су партизанске главешине после победе у рату узимале све - спавали су у пиџамама људи које су истерали из својих кућа, а многе и стељали, јели су из њихових тањира, облачили њихову гардеробу и носили њихове ципеле. Ацовић, међутим, указује и да би, када се из данашње перспективе посматрају догађаји с краја Другог светског рата, требало имати у виду какве су прилике тада влада и шта су све људи проживели. "Узимали су све, али не може човек у сваком тренутку и у свакој прилици да се понаша као да седи на врху Олимпа и гледа шта доле раде мрави. Међу њима је било много људи који нису знали ни где су дошли и много људи који пиџаму у животу нису ни видели, нити су знали чему то служи. Било је и много људи који су се партизанима придружили не из идеолошке острашћености, него због страха који су преживели и зато што су морали", наводи Ацовић. Он истиче да се не може о сваком судити на исти начин, али се увек и без резерве морају осудити онај и они који су им давали на знање да је то пожељно и прихватљиво. "Они морају бити осуђени", каже Ацовић. Подсећа да је међу партизанима било много људи који су четири године провели потуцајући се од немила до недрага и провлачили се по шумама, грмовима и јаругама и да је вероватно добар део њих током те четири године "веровао да чини неко богоугодно и патриотско дело". "Када су се у једном тренутку нашли потпуно лишени страха у којем су живели, вероватно су изгубили сваки осећај и сваку меру, али томе служи команда и они који руководе. За то одговарају они, а не маса коју су за собом повели и рекли 'идите напред, а ми ћемо мало да гледамо са стране'", наводи Ацовић, док нас кроз дворски парк испраћа по свежем пролећном ваздуху. Пуцањ у Христа у капели дворског комплекса Карађорђевића, на крају, није ни први ни једини такве врсте у свету, али речито сведочи о понорима у које ратне страхоте могу да баце људску душу и још речитије нас упозорава да се клонимо тог амбиса. Комунисти одмах стрељали 126 свештеника Историчар Срђан Цветковић каже за Мондо да је комунистичка власт одмах по завршетку Другог светског рата, од октобра 1944. године до марта 1945. године током удара револуционарног терора, убила 126 свештеника, углавном без суђења и са различитим мотивима - освета, подржавање другог покрета и личних разлога. Комунисти су до избора 1945. године из тактичких разлога толерисали поштовање верских обичаја, а оштрији курс према цркви и свештенству заузет је после 1948. године, када верска настава избацивана из школа, некри храмови су рушени и скрнављени, а градња нових је забрањена. Људи који су одлазили у цркву имали су све више проблема и забрањиване су литургије. Велики део црквене имовине је одузет у неколико наврата. Суђења после стрељања Цветковић каже да је репресија, после масовног убиства свештеника, настављена јавним суђењима угледним црквеним великодостојницима који су били непослушни, попут Варнаве Настића, који је осуђен на дугогодишњу робију. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић осуђен је на 10 година затвора јер је рекао да "нема демократије", а протојереј Сава Банковић прво је осуђен на смрт, а затим помилован па осуђен на најстрожу затворску казну од 20 година затвора, од којих је 15 година провео у самици. Тако је осуђено још неколико стотина свештеника. Јахање попова, чупање брада Понижавање свештеника било је распрострањено, попут јахања попова, чупања брада, скрнављење цркава и фрески и пребијања свештеника. Познат је случај Иринеја Ћирића, који је брутално претучен и касније је умро, каже Цветковић. Милош ЂОРЕЛИЈЕВСКИ фото: Стефан СТОЈАНОВИЋ mondo.rs
  15. Партизани предвођени комунистичком партијом су по уласку у Београд крајем 1944. године, заузели и краљевски комплекс дворова на Дедињу. Пуцали су у Бога у нападу безумља и, као Турци, прво оскрнавили православну фреску Исуса Христа. Фреска Исуса Христа на своду дворске капеле Светог Андреја Првозваног са рупом од метка на челу и данас сведочи о комунистичком дивљаштву и природи дела "црвених револуционара". О том вандалском чину разговарамо са Драгомиром Ацовићем, председавајућим Крунским саветом и чланом Крунског већа. "Улазак партизана у Краљевски двор на Дедињу био је прилика да се искаже идеолошки став, а тај став је био 'Бог је мртав, Стаљин је жив, а Тито је његов пророк'. Тај примитивни атеизам и примитивна партијска страст није подразумевала да је циљ борбе против окупатора ослобођење, него револуција", каже је Ацовић. Улазимо у капелу, која се отвара тек неколико пута годишње, а Ацовић подсећа да је дворска капела Светог Андреја Првозваног грађена када и Стари двор, између 1924. године и 1928. године, а завршена нешто касније, 1931. године. Свети Андреј Првозвани је светитељ заштитник краљевског дома и краљевска слава. "Револуција је безгранична и захвата све, и природно и неприродно, а нарочито натприродно. Јединствен тренутак за доказивање своје правоверности било је показивање стрељачке вештине на лику Исуса Христа. Није то био јединствен такав случај, али због места на којем се то догодило и трага који је остао, имамо намеру да то сачувамо", каже Ацовић. Партизани своју мржњу према религији нису испољили само у двору Карађорђевића. Ацовић наводи да је и формирање прве партизанске болнице у задужбини на Опленцу било праћено изношењем икона и "вежбањем у гађању тих икона". "Једна племенита иницијатива да се оформи болница је оскрвављена, повређена и увређена самом чињеницом да је то био повод за манифестовање неограниченог вандализма", каже Ацовић. Он додаје да је уништавање икона био манир нових власти и скреће пажњу на иконостас у капели. "Ако погледате иконостас у краљевској капели, видећете да је икона Богородице са Христом насликана врло наивно. На том месту је била оригинална охридска икона, али су је партизани извалили када су ушли. Икону смо лоцирали тек 2004. године или 2005. године, када смо установили да је она све време била у Народном музеју у Београду, али није била обележена као таква нити је било познато да је тамо", наводи Ацовић. Икону, која је и сада у иконостасу, вероватно је насликао неки војник на одслужењу војног рока пред долазак етиопског цара Хајла Селасија, који је инсистирао да му се на располагање мора ставити црква, па је капела донекле сређена, открива Ацовић. ТИТО КАПЕЛУ ПРЕТВОРИО У ШПАЈЗ Тито је, када је заузео дворски комплекс, капелу претворио у оставу за четке, метле и крпе за прање. "Пошто је, међутим, недостајала икона и нису могли да се сете шта се са њом десило, онда је неко добио задужење да то наслика преко ноћи и то се и види. Та импровизована икона не припада иконостасу и она је на неки начин постала историјски артефакт и посвећена је самом чињеницом да јој је била таква судбина", каже Ацовић. Капела није једино место у двору које сведочи о партизанском вандализму. "У двору су, између осталог, уклоњени сви амблеми, грбови и симболи који су подсећали да је ту боравио неко други, пре него што се Тито уселио", каже Ацовић, који је и оснивач Српског друства за хералдику, генеалогију, вексилологију и фалеристику "Бели Орао". Ацовић каже да се Тито, по заузимању власти, није уселио у зграду Старог двора Карађорђевића, која је повезана са капелом, јер вероватно није могао да поднесе близину цркве и све му је било превише српски за његове "светоназоре". "У двору нигде више нема круне, грба нити иницијала, а премазани су чак и у подрумским просторијама. Премазано је и на много других места и сада се духови прошлости поново појављују јер су пробили кроз слојеве нанете боје", наводи Ацовић. Одмах по улазу у Стари двор из правца капеле, стоје стубови од оникса. "Када су партизани ушли у двор, они су улазак хтели да овере, а то су урадили тако што су у један стуб угребали петокраку и офарбали је у црвено. Касније, када им је синуло да је то без везе, покушали су да скину петокраку, али није вредело, јер је боја већ ушла у оникс и не може се истерати", каже Ацовић док показује на траг петокраке на стубу. То је, додаје, тек један од вандализама. "Вандализам има своју ружну физиономију и, где год се појави, упрска сваку причу, чак и када је прича позитивна, а камоли ако није", наводи председавајући Крунским саветом. СРАМОТА ПОЈЕДИНЦА И ОРГАНИЗАЦИЈЕ Питамо га да ли је познато име човека који је пуцао у Христа и која је партизанска јединица прва ушла у дворски комплекс на Дедињу. "То, нажалост, није познато. Можда су се некад негде и легитимисали и тражили да им се то упише у карактеристику да су били добри момци и да су се истакли. Ако је и постоје неки трагови, онда је то негде сачувано само случајно", каже Ацовић. Он наводи да су Немци током окупације понекад користили Бели двор, али да Стари двор, у принципу, нису, и додаје да је Стари двор током нацистичке окупације био закључан и ту се није догађало ништа значајно. "У стуб није угребан кукасти крст, него црвена петокрака. То су спомени једног времена, којег они који се сећају више воле да се не сећају, а они који се не сећају тешко ће поверовати да се то икада догодило. Зато је добро да тај спомен остане као упозорење", каже Ацовић. Питамо Ацовића да ли је са симболичког и религијког становишта добро да на Христовом челу стоји рупа од метка. "Христов живот и Христова смрт јесу жртвовање. Ми приказујемо Христа са трновим венцем који је био израз поруке, његово разапињање на крст је било увреда, па је потом претворено у знак тријумфа. Покушај убиства Бога остаје срамота на свакоме, на појединцу, организацији и времену. Зато то није питање да се сада поправља историја, него да остане успомена и упозорење да се то више никада не понови", истиче Ацовић. "ОМИЉЕНА ТЕМА" Пуцањ Титових партизана у Христа у двору Карађорђевића на Дедињу није једини покушај убиства Бога. Титови узори Владимир Иљич Лењин и Јосиф Висаринович Стаљин такође су гајили бес и мржњу према цркви, које су исказивали масовним убиствима православних свештеника, рушењем цркава и њиховим скрнављењем, а руске иконе су деценијама после бољшевичке револуције продаване у западним државама. Левичари у Шпанском грађанском рату такође су пуцали у Христа, а Ацовић наводи још неке примере из историје. "То је омиљена тема. Постоје бројни примери покушаја убиства Бога, у Холандији и Енглеској нарочито. У Холандији стоје јавно изложени оскрнављени ликови и иконе светитеља. То нису урадили комунисти нити нацисти, него хришћани другачије оријентације, калвинисти, када су преузели власт. У Енглеској постоје силне рушевине манастира и цркава, и тамо није дошао неки освајач са стране, то је порушио Хенри VIII", каже Ацовић. Породица Карађорђевић, пошто јој је после пада с власти Слободана Милошевића, дозвољен повратак у дворски комплекс на Дедињу, одлучила је да као сведочанство остави све трагове уљеза, па тако и данас на есцајгу у двору стоје утиснути грбови СФРЈ са шест бакљи и шибљем. "Дворски комплекс је место на којем се као кроз призму преламају разне светлости, то је природа призме и то је природа овог здања. Овде би и требало да се преломе разне светлости, јер ако се придружите онима који немилосрдно бришу све што је било пре њих, онда се поставља питање критеријума", каже Ацовић. Он истиче да остављење Титових трагова не значи и да се скрнављење хвали. "Не, него се тиме скреће пажња докле може да падне човек и докле може да падне људска свест. То је упозорење - немојте да се то икада више деси. Знам да то неће никога у суштини задржати ако је већ кренуо, али ће можда некога подсетити да би о извесним стварима прво требало размислити, а онда рушити, пуцати и бости", каже Ацовић, чија је породица наследник комплекса у Ужичкој улици у којем је Тито живео после Другог светског рата. КОМУНИСТИ СУ СЕ ПОНАШАЛИ КАО ОСВАЈАЧИ Ацовић наводи да у целој Србији постоје сведочанства о иживљавању комунста после рата. "Они су се понашали онако како су се увек понашали освајачи. Нису они дошли да ослободе Београд, него да га освоје, и понашали су се као и сви освајачи. Како су се понашали Готи и Вандали када су ушли у Рим? Исто тако. То је био плен. Иживљавање над војводом Бојовићем и Мајором Гавриловићем није имало никакав други смисао, то је било 'право победника' и зато су Латини рекли "вае вицтис" (тешко побеђенима)", каже наш саговорник. Познато је да су партизанске главешине после победе у рату узимале све - спавали су у пиџамама људи које су истерали из својих кућа, а многе и стељали, јели су из њихових тањира, облачили њихову гардеробу и носили њихове ципеле. Ацовић, међутим, указује и да би, када се из данашње перспективе посматрају догађаји с краја Другог светског рата, требало имати у виду какве су прилике тада влада и шта су све људи проживели. "Узимали су све, али не може човек у сваком тренутку и у свакој прилици да се понаша као да седи на врху Олимпа и гледа шта доле раде мрави. Међу њима је било много људи који нису знали ни где су дошли и много људи који пиџаму у животу нису ни видели, нити су знали чему то служи. Било је и много људи који су се партизанима придружили не из идеолошке острашћености, него због страха који су преживели и зато што су морали", наводи Ацовић. Он истиче да се не може о сваком судити на исти начин, али се увек и без резерве морају осудити онај и они који су им давали на знање да је то пожељно и прихватљиво. "Они морају бити осуђени", каже Ацовић. Подсећа да је међу партизанима било много људи који су четири године провели потуцајући се од немила до недрага и провлачили се по шумама, грмовима и јаругама и да је вероватно добар део њих током те четири године "веровао да чини неко богоугодно и патриотско дело". "Када су се у једном тренутку нашли потпуно лишени страха у којем су живели, вероватно су изгубили сваки осећај и сваку меру, али томе служи команда и они који руководе. За то одговарају они, а не маса коју су за собом повели и рекли 'идите напред, а ми ћемо мало да гледамо са стране'", наводи Ацовић, док нас кроз дворски парк испраћа по свежем пролећном ваздуху. Пуцањ у Христа у капели дворског комплекса Карађорђевића, на крају, није ни први ни једини такве врсте у свету, али речито сведочи о понорима у које ратне страхоте могу да баце људску душу и још речитије нас упозорава да се клонимо тог амбиса. Комунисти одмах стрељали 126 свештеника Историчар Срђан Цветковић каже за Мондо да је комунистичка власт одмах по завршетку Другог светског рата, од октобра 1944. године до марта 1945. године током удара револуционарног терора, убила 126 свештеника, углавном без суђења и са различитим мотивима - освета, подржавање другог покрета и личних разлога. Комунисти су до избора 1945. године из тактичких разлога толерисали поштовање верских обичаја, а оштрији курс према цркви и свештенству заузет је после 1948. године, када верска настава избацивана из школа, некри храмови су рушени и скрнављени, а градња нових је забрањена. Људи који су одлазили у цркву имали су све више проблема и забрањиване су литургије. Велики део црквене имовине је одузет у неколико наврата. Суђења после стрељања Цветковић каже да је репресија, после масовног убиства свештеника, настављена јавним суђењима угледним црквеним великодостојницима који су били непослушни, попут Варнаве Настића, који је осуђен на дугогодишњу робију. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић осуђен је на 10 година затвора јер је рекао да "нема демократије", а протојереј Сава Банковић прво је осуђен на смрт, а затим помилован па осуђен на најстрожу затворску казну од 20 година затвора, од којих је 15 година провео у самици. Тако је осуђено још неколико стотина свештеника. Јахање попова, чупање брада Понижавање свештеника било је распрострањено, попут јахања попова, чупања брада, скрнављење цркава и фрески и пребијања свештеника. Познат је случај Иринеја Ћирића, који је брутално претучен и касније је умро, каже Цветковић. Милош ЂОРЕЛИЈЕВСКИ фото: Стефан СТОЈАНОВИЋ mondo.rs View full Странице
  16. Послушајте овај текст: -Ајде Јано, кућу да не дамо Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано душо, како да играмо? У време комунизма текст је измењен! Ајде Јано кућу да продамо, да продамо само да играмо…Ајде Јано коња да продамо да продамо само да играмо… није то случајно измењено…а песма је настала на Косову и Метохији пре око 300-350 година … Ајде Јано, ајде душо коло да играмо Ајде Јано, ајде душо коло да играмо Ајде Јано, ајде душо да се погледамо Ајде Јано, песме да певамо Ајде Јано, ајде душо, да их сачувамо Ајде Јано, ајде душо благо да чувамо. Ајде Јано, коња да седламо Ајде Јано, ајде душо да се прошетамо До Бистрице да идемо да се умијемо. Ајде Јано, кућу да не дамо Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано душо, како да играмо? Кад продамо, Јано море, како да играмо? Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано море, како да играмо? http://srpskaistorija.wordpress.com/2013/11/29/%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B0/
  17. Када наша ревност за Хришћанске подвиге није угодна Богу Дрво врлина које није укорењено у животворном и дубоком тлу Христових заповести свагда бива изнутра изједено и расточено црвом таштине и лицемерја. Ми често, ни сами то не бивајући свесни, подстицаје и снагу за вршење видљивих и значајних дела добијамо од тајне жеље да стекнемо похвалу и славу од људи. Ова жеља тако дубоко лежи у нама, и тако се често и свуда среће у људима да се са правом може рећи да ретко које наше дело бива чисто од ове лицемерности. Њ у је веома тешко уочити у себи. Но, када се ситуација око нас промени, када одемо из средине у којој су се наши подвизи људима који нас окружују чинили узвишеним и изазивали њихову похвалу на наш рачун, одмах се показује да заједно са тим нагло опада и наше интересовање да те своје подвиге наставимо. Многи су то јасно примећивали када оду У манастир: манастирска самоћа и "монотоност", одсуство пажње људи из света, бившега мирјанина, који је до доласка У манастир у свету живео подвижнички, врло често нагнају да се остави својих пређашњих подвига. И ускоро он једва и на једвите јаде носи чак и најједноставнија послушања, тежак му је и најмањи труд, нестрпљиво стоји на молитви у храму и т. сл. Међутим, када се у манастир дођу гости, када се појави мноштво нових лица (на пример, на велике празнике долазе верници-мирјани), овај искушеник одједном некако као да оживљује, постаје бодар и енергичан, нема у њему више никакве тромости, спреман је да учини све што му се наложи. Шта је узрок таквој промени расположења? Зар није у томе што ми, подвизавајући се у окружењу многих људи, из њихове пажње и похвале црпимо онај сок и енергију, која изнутра храни и покреће сву нашу световну, греховну делатност, а то је - гордост житејска, из које врло често израста и наша ревност за подвиге, и много тога другог што наводно чинимо Бога ради. А колико је само пута Сам Господ Исус Христос упозоравао Своје ученике и Своје следбенике да се чувају овог лицемерја, да не чине благочестива дела да би их људи видели, него тајно, пред Оцем Небеским. Веома поучне приче о овоме срећу се у Отачнику. Ава Јевстатије је причао о себи: "Док сам живео у свету никада нисам окушао храну пре заласка сунца. Када сам седео у продавници нисам испуштао књигу из руку: моји робови су продавали и примали робу, а ја сам непрестано читао. Средом и петком сам делио милостињу сиромашнима. Када би звона почела да звоне, журио сам у цркву и нико пре мене није у њу стизао. Када сам излазио из цркве позивао сам са собом убоге, који су ту били, у свој дом и они су са мном делили трпезу. Када сам стајао у цркви на бденију, никада нисам задремао и сматрао сам себе за великог подвижника. Сви су ме славили и поштовали... Када ми је умро син, од велике туге сам се разболео и једва сам се опоравио. После тога сам се подвизавао колико сам могао и нисам се више дотицао своје жене: живео сам са њом као са духовном сестром. Када би се десило да видим монаха из скита, позивао бих га у своју кућу да подели хлеб са мном. Ове монахе сам питао за чуда која чине свети старци и мало по мало у мени се појавила жеља за монаштвом. Своју жену сам одвео у женски манастир, а сам сам пошао у скит код аве Јована којег сам познавао. Од њега сам примио монашки постриг. Блажени је осим мене имао још два ученика. Сви су ме, видећи да сам нарочито усрдан у цркви, веома поштовали. У скиту сам провео око пет месеци и веома је почео да ме узнемирава демон блуда, подсећајући ме не само на моју жену него и на робиње које сам имао у свом дому. Борба ми није давала да предахнем ни за тренутак. Светог старца сам гледао као ђавола и његове свете речи су ми изгледале као стреле које ме рањавају. Када сам стајао у цркви на бденију нисам могао да отворим очи од сна који ме је обузимао, тако да сам не једном, него неколико пута падао у очај. Мучио ме је и демон прождрљивости, мучио ме је толико да сам често узимао остатке хлеба и тајно јео и пио. Не треба много говорити, помисли су ме наводиле да изађем и побегнем из скита, да одем на исток, настаним се у граду у којем ме нико не познаје и да се тамо предам блуду или оженим. Пошто сам у таквој опседнутости прљавим и лукавим помислима провео петнаест месеци, једном сам сањао како се налазим у Александрији и долазим да се поклоним светом апостолу Марку. Кад: гле! Одједном ме је сусрело мноштво Етиопљана. Они ме ухватише и окружише, па као да се разделише на две групе. Донесоше црну змију, њоме ми свезаше руке, а другу змију савише у круг и ставише ми је око врата: још су ми друге змије ставили на рамена и оне су ми се припиле уз уши, а змијом су ме такође и опасали. Затим доведоше жене Етиопљанке које сам некада имао у свом дому и оне почеше да ме љубе и да ми пљују у лице. Њихов смрад ми је био неиздржив! Змије почеше да ми једу ноге, лице и очи, а Етиопљани који су стајали око мене отворише ми уста и гураше у њих кашиком нешто огњено, а затим ме напојише врелом смолом са сумпором... Будући да сам од ових привиђења викао у сну, браћа су дошла и пробудила ме. Био сам сав обливен сузама. Уставши, пожурио сам код преподобног старца и, павши пред његове ноге, испричах му све по реду. Старац ми је објаснио значење свих мучења која сам видео и навео ми је њихов разлог - моје страсти и скривене помисли. Затим рече: знај, сине моје, да су добра дела која си чинио у свету била помешана са узношењем и гордошћу. Твоја бдења, твој пост, твоји стални одласци у цркву, милостиња коју си давао, све је то чињено под утицајем људске похвале. Због тога ни ђаво тада није хтео да те напада. Данас, пак, видевши да се се наоружао против њега он је устао против тебе. Старац ми је завештао да увек говорим о помислима које ме узнемирују и поучивши ме тако, пустио ме је да идем. Од тада сам почео да откривам своје помисли и да будем потпуно спокојан (11, стр. 102-105). У напомени уз ову повест Св. Игнатије говори: "Монашки подвиг се заснива на истинском смирењу, сједињеном природно са одрицањем од свог "ја" при чему монах узноси Бога над човеком и сву наду на спасење полаже у Бога. Насупрот томе, подвиг мирјанина, који се састоји од спољашњих дела, природно негује своје "ја" и узноси човека над Богом. Због тога видимо да су многи грешници ступивши у монаштво постали велики Свеци, а да су познати подвижници из света, ступивши у монаштво, показали врло умерен успех, а неки су, чак, и пропали." "Треба испитати," говори свети Јован Лествичник, "због чега мирјани који су проводили свој световни живот у бдењу, посту и подвижништву, када пређу у монашки живот, на поприште духовног искуства, далеко од очију људских, остављају своје раније нечасно и лажно подвижништво. Видео сам много разнородно дрвеће врлина које су засадили мирјани, а које се храни таштином као гнојем са ђубришта, које се гаји да би га други видели и које се храни гнојем похвала људских. Ово дрвеће се, будући пресађено на пусту земљу (монаштва) коју не посећују мирјани и у којој нема смрадне воде таштине, одмах осуши. Дрвећу које је васпитано у световној угодности није својствено да расте и доноси плод на суровом тлу монаштва" (Лествица, беседа 2). У Константинопољу су живела два рођена брата. Били су врло побожни и много су постили. Један од њих је отишао у Раифу, одрекао се света и замонашио се. После неког времена његов брат мирјанин је пожелео да посети монаха. Дошао је у Раифу и остао са монахом неко време. Приметивши да монах једе у девет сати (три поподне) он се саблазнио и рекао му: "Брате, када си живео у свету, ниси дозвољавао себи да једеш пре заласка сунца". Монах му одговори: "Када сам живео у свету хранио сам се таштином, слушајући људске похвале: оне су ми олакшавале тежину подвига поста." Један брат је дошао на Хермејску гору код аве Теодора, старца великог живота и добродетељи, и рекао му: "Оче, шта да радим? Душа ми пропада." Старац ће на то: "Зашто тако, сине мој?" Брат одговори: "Када сам водио живот мирјански, много сам постио и вежбао се у бдењу имао сам обилне сузе и умилење, осећао сам ревност у себи, а данас, пак, када сам се одрекао света и постао монах, не видим више у себи ниједну врлину." Старац му рече: "Веруј ми, сине мој, то што си напредовао у световном животу напредовао си због гордости и људске похвале, они су ти помагали, делујући у теби препредено. Твоје делање није било угодно Богу и ђаво те није узнемиравао и није се борио против тебе и није ометао твој успех. А данас, када види да си кренуо у рат против њега, он се наоружао и кренуо против тебе. Али, Богу је угоднији један псалам који данас изговараш са смирењем него хиљаде псалама које си изговарао док си био у световном животу." Брат на то рече: "Оче, ја данас уопште не постим, све врлине су ми одузете!" Старац: "Брате, довољно ти је оно што имаш, са захвалношћу трпи и биће ти добро." Међутим, брат је остао упоран: "Заиста, погинула је душа моја." Тада му старац рече: "Брате, чувај се да не ослаби смиреномудреност твоја, нисам хтео да ти кажем оно што сад видим да сам принуђен да кажем зато што си у стању очајања До којег те је ђаво довео. Слушај пажљиво моје речи. Твоје мишљење да си имао врлине док си био у мирском животу припада гордости: тако је и фарисеј уништио сва своја добра дела. Сада, пак, кад мислиш да немаш ниједно добро дело, већ сама ова смирена мисао је довољна за твоје спасење. Тако је био оправдан и цариник који није учино ниједно добро дело. Грешан и лењ човек, али који се каје скрушеног срца Богу је угоднији од човека који чини многа добра дела и који је због њих заражен гордошћу." Брат, чувши ово, осети у својој души утеху и разрешење своје недоумице. Поклони се старцу до земље и рече: "Данас је твојим посредством спасена душа моја" (11, стр. 336337, с. 1). Све што је речено наравно не значи да се у свету не могу чинити истински добра дела нити да сви Хришћани морају да иду у манастир да би се спасли. Ово, такође, не значи ни да нам је боље да оставимо све спољашње подвиге да не бисмо пали у гордост и таштину. Ово треба да нас отрезни, мора да нас наведе на духовни опрез и стражење, јер у свету владају разне страсти, као што и говори апостол: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења (1. Јован. 2, 16). Свет је одувек живео овим духом, али ове погубне страсти су нарочито ојачале у људима нашега времена. Због тога се сваком нашем делу, које може да нам донесе похвалу или поштовање, уколико ге не осолимо духом смирења и самоунижења, обавезно прилепи погубна страст таштине и гордости. Наравно, треба се подвизавати у свету и врло брижљиво се трудити у свом спољашњем понашању, испуњавати мноштво телесних добрих дела и подвига, али човек све време треба будно да прати своје срце, да спољашње не би било чињено на штету унутрашњег. Да бисмо у овоме успели неопходно је да стално и правилно процењујемо вредност свеколиког нашег унутрашњег и спољашњег делања, да стално утврђујемо циљ и једног и другог, и стално проналазимо равнотежу једног и другог у своме животу. Архимандрит Лазар Абашидзе View full Странице
  18. Послушајте овај текст: -Ајде Јано, кућу да не дамо Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано душо, како да играмо? Послушајте овај текст: -Ајде Јано, кућу да не дамо Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано душо, како да играмо? У време комунизма текст је измењен! Ајде Јано кућу да продамо, да продамо само да играмо…Ајде Јано коња да продамо да продамо само да играмо… није то случајно измењено…а песма је настала на Косову и Метохији пре око 300-350 година … Ајде Јано, ајде душо коло да играмо Ајде Јано, ајде душо коло да играмо Ајде Јано, ајде душо да се погледамо Ајде Јано, песме да певамо Ајде Јано, ајде душо, да их сачувамо Ајде Јано, ајде душо благо да чувамо. Ајде Јано, коња да седламо Ајде Јано, ајде душо да се прошетамо До Бистрице да идемо да се умијемо. Ајде Јано, кућу да не дамо Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано душо, како да играмо? Кад продамо, Јано море, како да играмо? Да не дамо, Јано душо, да је не продамо, Кад продамо, Јано море, како да играмо? http://srpskaistorija.wordpress.com/2013/11/29/%D0%B4%D0%B0-%D0%BB%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B5-%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D1%98%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D0%B5%D1%81%D0%BC%D0%B0/ View full Странице
  19. Од ИН4С - 20/01/2018 „Откуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате…“ (Каленић, Васко Попа) Говорећи о Космету, углавном говоримо само о појму, симболу, историјском или другом значају…а тако ријетко о људима који тамо живе, раде, пате и радују се трошећи своје људске судбине. Редакција ИН4С је у намјери да освијетли дјелић свакодневице на Космету разговарала са младићем Данилом Ђурићем из Осојана, повратничког мјеста у метохиској котлини. У Осојане се 2001. вратило педесет и троје Срба који су тада живјели под шаторима, а сада у том мјесту има око 250 људи. Иначе, ова стара српска насеобина се први пут помиње у Повељи краља Милутина у 14. вијеку и метох је манастира Бањске. Данило је у вријеме избијања рата на Косову био петогодишње дијете. Као повратник, завршава основну школу у родном Осојану, а потом и гимназију у Косовској Митровици. Бави се реп музиком, коју је почео да ствара као средњошколац. За наш портал каже да се домовина једино и може бранити љепотом, а љепота је „мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге“. Разумио је, каже, шта је рат када је схватио да у том вихору нико ништа није добио и да су сви поражени, „осим оних који су то годинама смишљали“. Прича нам да се млади исељавају с ових простора, а његова воља да остане, иако је тренутно незапослен, јесте у томе што зна да су „овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови, па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб као што ја са својима посећујем гробове мојих предака“. Прекоријева Србе из Црне Горе који су се одрекли својих предака, али каже да, шта год потписали политичари, то неће прекинути везу српског народа са његовим коријенима – „једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо се одрећи људских вредности и своје историје“. Домовина се брани љепотом Бавиш се музиком у окупираној земљи. Може ли се домовина бранити љепотом? – Мислим да се било шта, не само домовина једино и може бранити лепотом. Ми можемо на изборима променити власт и довести друге људе, али се ништа неће променити ако и ти други људи имају исте мотиве као и њихови претходници само мало другачијег облика. Једина шанса по мом мишљењу одбранити домовину јесте, мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге. По мом мишљењу – то је лепота. А музика је само нешто што можда неког може да подстакне да размисли о овој лепоти коју сам покушао да дочарам. Бунтовнички правци реп музике и Космет Како је реп музика „легла“ на косметско тло? – Па као десетогодишњак сам уз своју старију сестру почео да слушам ту врсту музике и мало касније препознао њене бунтовничке правце који су ме и привукли. Временом сам почео све више да разумем текстове песама и мислим да ми је то веома помогло у стварању својих ставова и мишљења. Реп је данас широк појам, зато што постоје многи правци који се сврставају у ту врсту музике, али правац који ја радим и у којем се ја проналазим није толико заступљен не само на тлу Космета већ у целом региону. Иначе, искористио бих ово питање да поменем и друге моје пријатеље и познанике који се овом музиком баве, ту из Косовксе Митровице: Сенсеј, Дефилер, Слап, Делфагор, Крекише, Сара, Давидалока, Дементед, Булзаји из Гњилана МС Чорба из Штрпца Гето, Лазар и Глиша – ако сам неког заборавио, не замерите, а читаоцима који слушају ову врсту музике препоручујем да испрате и њихов рад. Страшна, рогата ријеч РАТ Био си дијете за вријеме рата. Који су то моменти у којима дијете схвати значење стрррашне рррогате ррријечи РРРАТ? – За време рата сам имао пет година, тако да дете од пет година слабо шта може да схвати, сећам се на пример кроз маглу бомбардовања и сећам се колоне када смо напуштали Осојане. А шта је рат и које последице он доноси и након завршеног оружаног сукоба схватио сам много касније. Он оставља за собом мржњу, страх, тугу и пуно, пуно неправде. Схватиш шта је рат кад упознаш неког ко је неког изгубио и осетиш његову бол па схватиш да је и тамо, са друге стране, исто тако неко неког изгубио и дођеш до закључка: нико ништа није добио, сви смо поражени сем оних који су годинама то припремали рад своје личне користи. Овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови Породица Ђурић и данас је на свом огњишту. Чиме се баве повратничке фамилије, што би рекао наш народ – чиме се храбре? – Сви људи се баве пољопривредом неки више неки мање али сви имају барем своју башту. Има доста запослених људи генерације мог оца, али слабије моје генерације па самим тим многи моји вршњаци су одселили из тог разлога. То није случај само у Осојану већ у целој Србији. Не могу да одговорим чиме се остали храбре. Моја воља је у томе што знам да су овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови. Па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб, као што ја са својима посећујем гробове мојих предака. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци Храстова шума у околини се полако подмлађује након ратног пламена. А колико младих у Осојану данас има? – Лепа је метафора у овом питању, а ја ћу са истом том шумом упоредити њено право стање и стање младих овде. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци. Младих у Осојану је све мање, као и шуме. Не знам тачан број, али могу рећи да нас нема више од тридесетак. Откуда твој инат лепи… Да је пред тобом мјесто новинара ИН4С сада један чувени српски пјесник, не би могао да те не упита: „Откуда твој инат лепи…?“ – Жао ми је што су неке нормалне вредности постале ИНАТ, мислим да је нормално бити против лоповлука, против неправде, против ратова, против мржње, против убијања, против криминала, против некултуре. Тај такозвани инат је ништа друго него борба са данашњим временом за нормалне и праве вредности, поштење, чојство, културу, љубав. „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ Овако у пјесми „Великани“ прекоријеваш „Новоцрногорце“. Гори ли још увијек (и рекло би се – упркос свему) искра наших великана Вука, Његоша…? – У том стиху прекоравам све Србе који се одричу свог порекла и дедовине, опште је познато да се на Косову и Метохији много продаје земља, и једино се тако одричемо својих предака и своје историје. Понижавамо све жртве ових простора и тако се одричемо свог идентитета, све док имаш папир на коме пише име твог деде, твог оца, или твоје име то значи да имате своје корење у својим рукама. Једино сами можемо да предамо своје корење – одрекнемо се људских вредности и своје историје Чест мотив у твојим текстовима су политичари. Писао си: „Ако прашташ Белгијанцу, праштај и Албанцу“. Да ли ће наши политичари издати примарне националне интересе зарад оних секундарних – дати Космет ради уласка у ЕУ? – Треба праштати и Албанцима и Белгијанцима, Американцима, Русима, Французима, Немцима свим људима на овом свету, али не смемо заборавити оне који су дали животе да би смо ми сад били живи. Косово је изгубљено у том смислу одавно, одавно овде не важе наша документа одавно се овде не говори српским језиком. Ипак, шта год потписали Вучић, Дачић, Јанковић, Обрадовић, Шешељ…то неће прекинути везу српског народа са његовим коренима, једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо да се одрекнемо људских вредности и своје историје. Ја сам сељачки син, добро познајем земљу. Пољане и пашњаке, потоке и шуме. Боли ме ко клин што у шаке закиваше њему. На њој не може мирно да се умре. Моја земља је туђа, моја гробља преорана Кости мојих предаха развлаче хртови Моја спаљена кућа, моја рана пресољена Ми смо стадо што обмањују западњачки вртови. Данило Ђурић, Метохија, 2018. (Фото: Данило Ђурић – приватна архива, ИН4С)
  20. Од ИН4С - 20/01/2018 „Откуда твој инат лепи У углу усана мојих Анђеле брате…“ (Каленић, Васко Попа) Говорећи о Космету, углавном говоримо само о појму, симболу, историјском или другом значају…а тако ријетко о људима који тамо живе, раде, пате и радују се трошећи своје људске судбине. Редакција ИН4С је у намјери да освијетли дјелић свакодневице на Космету разговарала са младићем Данилом Ђурићем из Осојана, повратничког мјеста у метохиској котлини. У Осојане се 2001. вратило педесет и троје Срба који су тада живјели под шаторима, а сада у том мјесту има око 250 људи. Иначе, ова стара српска насеобина се први пут помиње у Повељи краља Милутина у 14. вијеку и метох је манастира Бањске. Данило је у вријеме избијања рата на Косову био петогодишње дијете. Као повратник, завршава основну школу у родном Осојану, а потом и гимназију у Косовској Митровици. Бави се реп музиком, коју је почео да ствара као средњошколац. За наш портал каже да се домовина једино и може бранити љепотом, а љепота је „мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге“. Разумио је, каже, шта је рат када је схватио да у том вихору нико ништа није добио и да су сви поражени, „осим оних који су то годинама смишљали“. Прича нам да се млади исељавају с ових простора, а његова воља да остане, иако је тренутно незапослен, јесте у томе што зна да су „овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови, па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб као што ја са својима посећујем гробове мојих предака“. Прекоријева Србе из Црне Горе који су се одрекли својих предака, али каже да, шта год потписали политичари, то неће прекинути везу српског народа са његовим коријенима – „једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо се одрећи људских вредности и своје историје“. Домовина се брани љепотом Бавиш се музиком у окупираној земљи. Може ли се домовина бранити љепотом? – Мислим да се било шта, не само домовина једино и може бранити лепотом. Ми можемо на изборима променити власт и довести друге људе, али се ништа неће променити ако и ти други људи имају исте мотиве као и њихови претходници само мало другачијег облика. Једина шанса по мом мишљењу одбранити домовину јесте, мењати себе, своје лоше навике и трудити се да разумеш друге. По мом мишљењу – то је лепота. А музика је само нешто што можда неког може да подстакне да размисли о овој лепоти коју сам покушао да дочарам. Бунтовнички правци реп музике и Космет Како је реп музика „легла“ на косметско тло? – Па као десетогодишњак сам уз своју старију сестру почео да слушам ту врсту музике и мало касније препознао њене бунтовничке правце који су ме и привукли. Временом сам почео све више да разумем текстове песама и мислим да ми је то веома помогло у стварању својих ставова и мишљења. Реп је данас широк појам, зато што постоје многи правци који се сврставају у ту врсту музике, али правац који ја радим и у којем се ја проналазим није толико заступљен не само на тлу Космета већ у целом региону. Иначе, искористио бих ово питање да поменем и друге моје пријатеље и познанике који се овом музиком баве, ту из Косовксе Митровице: Сенсеј, Дефилер, Слап, Делфагор, Крекише, Сара, Давидалока, Дементед, Булзаји из Гњилана МС Чорба из Штрпца Гето, Лазар и Глиша – ако сам неког заборавио, не замерите, а читаоцима који слушају ову врсту музике препоручујем да испрате и њихов рад. Страшна, рогата ријеч РАТ Био си дијете за вријеме рата. Који су то моменти у којима дијете схвати значење стрррашне рррогате ррријечи РРРАТ? – За време рата сам имао пет година, тако да дете од пет година слабо шта може да схвати, сећам се на пример кроз маглу бомбардовања и сећам се колоне када смо напуштали Осојане. А шта је рат и које последице он доноси и након завршеног оружаног сукоба схватио сам много касније. Он оставља за собом мржњу, страх, тугу и пуно, пуно неправде. Схватиш шта је рат кад упознаш неког ко је неког изгубио и осетиш његову бол па схватиш да је и тамо, са друге стране, исто тако неко неког изгубио и дођеш до закључка: нико ништа није добио, сви смо поражени сем оних који су годинама то припремали рад своје личне користи. Овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови Породица Ђурић и данас је на свом огњишту. Чиме се баве повратничке фамилије, што би рекао наш народ – чиме се храбре? – Сви људи се баве пољопривредом неки више неки мање али сви имају барем своју башту. Има доста запослених људи генерације мог оца, али слабије моје генерације па самим тим многи моји вршњаци су одселили из тог разлога. То није случај само у Осојану већ у целој Србији. Не могу да одговорим чиме се остали храбре. Моја воља је у томе што знам да су овим пољима ходали мој деда, прадеда, њихови дедови и прадедови. Па бих волео једног дана да моје унуче и унуче мог унука хода овим пољима и посећује мој гроб, као што ја са својима посећујем гробове мојих предака. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци Храстова шума у околини се полако подмлађује након ратног пламена. А колико младих у Осојану данас има? – Лепа је метафора у овом питању, а ја ћу са истом том шумом упоредити њено право стање и стање младих овде. Шума се подмлађује од ратног пламена, али нове стабиљке секу шумокрадице Албанци. Младих у Осојану је све мање, као и шуме. Не знам тачан број, али могу рећи да нас нема више од тридесетак. Откуда твој инат лепи… Да је пред тобом мјесто новинара ИН4С сада један чувени српски пјесник, не би могао да те не упита: „Откуда твој инат лепи…?“ – Жао ми је што су неке нормалне вредности постале ИНАТ, мислим да је нормално бити против лоповлука, против неправде, против ратова, против мржње, против убијања, против криминала, против некултуре. Тај такозвани инат је ништа друго него борба са данашњим временом за нормалне и праве вредности, поштење, чојство, културу, љубав. „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ „Зовем се Његош, ја сам са Цетиња, дјеца ми не знају да Косово је светиња…“ Овако у пјесми „Великани“ прекоријеваш „Новоцрногорце“. Гори ли још увијек (и рекло би се – упркос свему) искра наших великана Вука, Његоша…? – У том стиху прекоравам све Србе који се одричу свог порекла и дедовине, опште је познато да се на Косову и Метохији много продаје земља, и једино се тако одричемо својих предака и своје историје. Понижавамо све жртве ових простора и тако се одричемо свог идентитета, све док имаш папир на коме пише име твог деде, твог оца, или твоје име то значи да имате своје корење у својим рукама. Једино сами можемо да предамо своје корење – одрекнемо се људских вредности и своје историје Чест мотив у твојим текстовима су политичари. Писао си: „Ако прашташ Белгијанцу, праштај и Албанцу“. Да ли ће наши политичари издати примарне националне интересе зарад оних секундарних – дати Космет ради уласка у ЕУ? – Треба праштати и Албанцима и Белгијанцима, Американцима, Русима, Французима, Немцима свим људима на овом свету, али не смемо заборавити оне који су дали животе да би смо ми сад били живи. Косово је изгубљено у том смислу одавно, одавно овде не важе наша документа одавно се овде не говори српским језиком. Ипак, шта год потписали Вучић, Дачић, Јанковић, Обрадовић, Шешељ…то неће прекинути везу српског народа са његовим коренима, једино сами можемо да предамо своје корење тако што ћемо да се одрекнемо људских вредности и своје историје. Ја сам сељачки син, добро познајем земљу. Пољане и пашњаке, потоке и шуме. Боли ме ко клин што у шаке закиваше њему. На њој не може мирно да се умре. Моја земља је туђа, моја гробља преорана Кости мојих предаха развлаче хртови Моја спаљена кућа, моја рана пресољена Ми смо стадо што обмањују западњачки вртови. Данило Ђурић, Метохија, 2018. (Фото: Данило Ђурић – приватна архива, ИН4С) View full Странице
  21. Празнични период године представља време радости, честитања и даривања. Међутим, неки људи имају сасвим другачији доживљај у ове дане: испуњени су тугом, усамљеношћу, стрепњом и негативним мислима. Истраживања показују да 25 одсто људи осећа нерасположење и празнину за време празника и одмора, али и после њих. Шта је оно што узрокује ову појаву и како је превазићи за емисију Ристрето у 8:30 говорили су протонамесник Миодраг Андрић и катихета Милован Крстић. НА ЗВУЧНОМ ЗАПИСУ БЛАГОДАРИМО РАДИЈУ БЕСЕДА, ЕПАРХИЈЕ БАЧКЕ! Извор: Радио Беседа View full Странице
  22. Како победити присилне мисли? 1. Признајте постојање присилних мисли и неопходност избављења од њих! Признајте да те мисли нису Ваше, да су они последица спољашњих напада других бића на Вас. До тренутка док будете сматрали присилне мисли својим, неће моћи да урадите ништа да им се супротставите и предузмете мере за њихову неутрализацију. Немогуће је неутралисати себе самога! Донесите чврсту одлуку да се избавите из тог ропства, да би даље могли да градите живот без тих вируса. 2. Понесите одговорност за себе Желим да приметим да ако ми примамо присилне мисли извана, вршимо под њиховим утицајем одређене поступке, управо ми и носимо одговорност за те поступке и последице тих поступака. Пребацити одговорност на присилне мисли је немогуће, зато што смо их прихватили и деловали у складу са њима. Нису мисли деловале, већ ми сами. Појаснићу примером; ако руководиоцем покушава да манипулише његов помоћник, онда су случају ако му то пође за руком и руководилац донесе погрешну одлуку због тога, одговорност ће сносити управо руководилац, а не помоћник. 3. Мишићна релаксација За све доступно средство борбе са присилним мислима, ако су оне изазване страховима и бригама, јесте мишићна релаксација. Ствар је у томе да кад можемо у потпуности да опустимо тело, да уклонимо мишићну напетост, заједно са тим се обавезно смањује и забринутост и одступају страхови, а следи, у већини случајева се смањи и интензитет присилних мисли. Прилично је једноставно чинити то: Лезите или седите. Максимално опустите тело. Почните са опуштањем мишића лица, затим мишића врата, леђа, груди, руку, ногу, завршавајући прстима руку и ногу. Покушајте да осетите да код вас нема ни најмање напетости, ни у једном мишићу тела. Осетите то. Ако нисте могли да опустите неки део или групу мишића, онда испочетка максимално напрегните тај део, а затим опустите. Учините тако неколико пута, и тај део или група мишића ће се обавезно опустити. У стању потпуне опуштености се треба налазити од 15 до 30 минута. Немојте се бринути, колико успешно постижете релаксацију, немојте се мучити и напрезати - дозволите и релаксацији да се јави у свом темпу. Ако осећате да Вас у време опуштања посећују стране мисли - потрудите се да их одстраните из свести, преусмеравајући своју пажњу са њих. Чините то неколико пута у току дана. То ће Вам помоћи да значајно снизите забринутост и страхове. 4. Преусмерите пажњу! Боље је преусмерити пажњу на оно што помаже ефективној борби са тим наметљивим бићима. Пажњу можете преусмерити на помоћ људима, стваралачку делатност, друштвену делатност, на рад на домаћинству. Наши преци су сматрали да је за прогнање присилних мисли врло корисно занимање корисним физичким радом. 5. Немојте се бавити негативним аутосугестијама, понављајући у себи те мисли! Свима је добро позната моћ аутосугестије. Аутосугестија понекада може помоћи у веома тешким случајевима. Њоме се могу смањити болови, лечити психосоматска обољења, значајно побољшати психолошко стање. Захваљујући једноставности коришћења користи се у психотерапији још од давнина. Нажалост, често се може видети самосугестија негативних тврдњи. Човек, који је упао у кризну ситуацију, у себи и наглас непрестано несвесно изговара тврдње које не само да му не помажу да изађе из кризе, већ и погоршавају стање. Например човек се непрестано жали познаницима или тврди сам себи: - Мене нико не воли; - Ништа не успевам; - Мој положај је безизлазан; На тај начин, укључује се механизам самосугестије који заиста доводи човека до одређених осећања беспомоћности, тескобе, очајања, обољења, растројстава из области психе. Добијамо да што чешће човек понавља те негативне тврдње, оне негативније утичу на мисли, осећања, емоције, представе тог човека. Не треба понављати то без краја. Тиме нећете помоћи себи већ ћете и гурнути себе у дубину кризног блата. Шта чинити? Ако хватате себе да често понављате ова "заклињања", учините следеће: Измените тврдњу на директно супротну и често је понављајте по много пута. Например, ако стално мислите и говорите да се живот завршио разводом, онда 100 пута пажљиво и јасно изговорите да се живот наставља, и да ће сваким даном бити све боље и боље. Боље је поновити неколико пута тако у току дана. И Ви ћете реално осетити дејство и то веома брзо. При састављању позитивних тврдњи избегавајте додатак "не". Пример: "Нећу у будућности бити усамљена", већ "Ја ћу у будућности ипак бити са вољеним човеком". То је веома важно правило састављања тврдњи. Обратите пажњу на то. То је важно. Немојте састављати тврдње за оно што није достижно, етично. Не треба себи стварати тврдње да би подигли самопоштовање.
  23. Како ми тумачимо пад Ђавола, дали је Православно тумачење да је постојао сукоб Архистратига (војсковођа) Михаила (онај који је као Бог) и Ђавола, ако јесте, дали је тај сукоб почео пре или након искушавања Адама и Еве у Едену? 1. По Матеју 26.41: Тада ће рећи и онима што му стоје с лијеве стране: идите од мене проклети у огањ вјечни приправљен ђаволу и анђелима његовим. 2. По Луци 10.17: Вратише се пак седамдесеторица с радости говорећи: Господе! и ђаволи нам се покоравају у име твоје; 10.18: А он им рече: ја видјех сотону гдје спаде с неба као муња; 10.18: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на шкорпије и на сваку силу непријатељску, и ништа вам неће наудити. Такође наилазим на парадокс између Хрватске и Српске википедије. По питању тумачења Луцифера који је други назив за Ђавола-Сотону ако се нисам преварио. Где се у Хрватској (извор) каже да је Христ заправо Луцифер: Lucifer se ne spominje u Novom zavjetu, budući da je u njemu Isus Krist označen imenom "svjetlonoše".[3] [4] U nešto kasnijim legendama Lucifera se povezuje s Ezekijelom i naziva ga se jednim od najveličanstvenijih palih anđela. Legende nadalje pripovjedaju da je Lucifer bio veoma uznemiren kada je Bog stvorio Luciferova brata, Jesuala, Sina. Zbog toga se iz njegove glave porodio Grijeh. S njom je Lucifer porodio Smrt i zbog toga je protjeran s neba. Док у Српској (извор) стоји следеће: Био је отеловљење звезде Данице и сам њен бог. Луцифер није имао неку већу улогу у античким митовима, мада је доносио сваки дан светло природи и људима. У Хришћанству се именом Луцифер звао пали серафим који је желео да достигне Бога (Исаија 14,14). Луцифера је протерао са небеса арханђел Михаило. Познат је и као Сатана, Змија, Кушач и Лукави. Био је и херувим (Езекиљ 28,14) и „јутарња звезда“ (Исаија 14,12). Езекиљ (Езекиљ 28,17) наводи да је Сатана био ванредно леп анђео. Постао је „господар пакла“, јер је тамо бачен због своје побуне против Бога.
×
×
  • Create New...