Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'како'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 156 results

  1. Ево како је све било. Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати. Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук. Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену. Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима. Излазим из куће. Живим у близини. Из своје улице видим огроман стуб дима. За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар. Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie. Остајем тамо. Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају. Неки се моле на коленима, у шест редова. Неки држе иконе и розаријуме (бројанице). Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце. Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља. Молитва је непрестана, без пауза. Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они. Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање. Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку. Други пут сви заједно читају Оче наш. Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза. Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама. Пети пут – молитва св. Франциска. Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици. Седми пут – молитва за ватрогасце. (Можда сам нешто заборавио). Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима. Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано. Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику. Смркава се, пале се уличне светиљке. Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца. Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови. Са свих страна звоне звона. У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена. Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану). Затим се пева још неколико Богородичиних песама. Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена. Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви. Затим опет Je vous salue Marie, без престанка. Пламен се још увек уздиже, али је слабији. Људи постепено почињу да се разилазе. После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу. Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва. Објашњавам јој. Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају. Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима. Хиљаде људи сатима певају на улицама. Била је то нека врста [духовне] револуције. Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/ Превод са руског Иван С. Недић, Јелена Недић
  2. Андреј Строцев, православни хришћанин из Минска, студент мастер студија религиологије на Високој школи социјалних студија у Паризу (EHESS), на својој страници на Фејсбуку доноси потресно сведочанство о пожару у париској катедрали Пресвете Богородице Госпође наше (Notre-Dame de Paris). У наставку дајемо превод сведочанства у целости. На приложеном видео-снимку појављује се и аутор сведочанства. Ево како је све било. Ја сам код куће, телефонирам родитељима. Почињем да говорим једну важну ствар, кад наједном, напољу се чује звук сирена. Затварам прозор, кажем: „Надам се да није ништа страшно“. Разговор завршавам тачно у осам сати. Укључујем Месинџер, отварам Фејсбук. Прва новост коју видим су фотографије Нотр Дама у пламену. Последњи пут сам био тамо 5. априла, када је изношен трнов венац Христов на поклоњење верницима. Излазим из куће. Живим у близини. Из своје улице видим огроман стуб дима. За неких 20 минута стижем пешке до мелкитске цркве Saint-Julien-le-Pauvre, насупрот које се преко реке налази Нотр Дам. Отуд се види цео пожар. Људи стоје и певају Аве Марија (Богородице Дјево) на француском – Je vous salue Marie. Остајем тамо. Све време долазе нови људи. У једном тренутку цела улица је прекривена са неколико стотина људи, и сви певају. Неки се моле на коленима, у шест редова. Неки држе иконе и розаријуме (бројанице). Мало социологије: скоро сви су између 20 и 30 година старости. Отприлике је подједнак број мушкараца и жена. Лица су европска, индијска, афричка, магребска, кинеска. Има и неколико деце. Појављује се мој комшија и неко време остаје. Затим долазе троје мојих пријатеља. Молитва је непрестана, без пауза. Одрасли мушкарци су у сузама. И не само они. Неколико пута неко излази напред и моли за минут тишине. Али, на крајевима се и даље чује певање. Први пут прочитан је одломак из Јеванђеља по Јовану 2, 13–25, о истеривању трговаца из Јерусалимског храма и Христовом пророчанству о његовом разорењу. Код јеванђелисте Јована то је Христова прва Пасха у Јерусалиму. Код осталих јеванђелиста то се догађа одмах после Христовог уласка у Јерусалим, тј. уочи последње Пасхе. Неки сматрају да је реч управо о Страсном понедељку. Други пут сви заједно читају Оче наш. Трећи пут се чита молитва светој Геновеви, заштитници Париза. Четврти пут – молитва Богородици папе Јована Павла II, коју је он својевремено изговорио испред Нотр Дама. Пети пут – молитва св. Франциска. Шести пут – поезија Шарла Пегија о Богородици. Седми пут – молитва за ватрогасце. (Можда сам нешто заборавио). Доноси се вода и кекс, сви додају једни другима. Нема ни свештеника, нити било кога ко би на било који начин руководио, све је апсолутно самоорганизовано. Појављују се дечак и девојчица са виолинама и певању додају своју музику. Смркава се, пале се уличне светиљке. Са два торња непрестано допире светлуцање батеријских лампи ватрогасаца. Изнад катедрале светлуцају црвене тачке и звездице – дронови. Са свих страна звоне звона. У 23.10 излази човек и саопштава да је структура катедрале успешно спасена. Неко почиње да пева химну Nous Te saluons, Couronnée d'étoiles (Поздрављамо те, звездама овенчану). Затим се пева још неколико Богородичиних песама. Стиже информација да су трнов венац Христов и туника св. Лудовика успешно изнесени из пламена. Неко почиње да пева Salve Regina (Слави се, Царице) на латинском, такође прихватају сви. Затим опет Je vous salue Marie, без престанка. Пламен се још увек уздиже, али је слабији. Људи постепено почињу да се разилазе. После поноћи устајем и крећем са пријатељима ка метроу. Прилази ми једна новинарка, показује ми телефон на ком је записала цео текст Je vous salue Marie и пита која је то молитва. Објашњавам јој. Прилазимо да погледамо из друге улице, тамо је исто такво мноштво народа, и сви певају. Слично је било и у другим улицама, на мостовима и трговима. Хиљаде људи сатима певају на улицама. Била је то нека врста [духовне] револуције. Извор: https://www.facebook.com/strocau/videos/2635502313343198/ Превод са руског Иван С. Недић, Јелена Недић View full Странице
  3. О генералу авијације у пензији-пилоту Срети Малиновићу не треба трошити пуно речи. Више пута одликован за учешће у борбеним дејствима на свим ратиштима 1991-1999. године, овај ратни командант 98. ловачко-бомбардерског пука који се за време НАТО агресије као и сваки часни официр ставио на чело људи које је водио, својим делима је у "клаустрофобичној" кабини ловца-бомбардера "Орао", показао ко је и шта је. Од одласка у пензију са дужности Заменика команданта РВ и ПВО, Срето је поред пензионерских "обавеза" и гајења унуке, нашао по који пут време и да се огласи о актуелном друштвено-политичком тренутку, а нарочито о стварима које се тичу војске и ваздухопловства најпре. Не! Није Срето само пуки критичар ове наше стварности или експонената власти. Тамо где је нешто било добро, ако га се питало, Срето је знао да похвали или како год. Чак и најекстремније гласило режима, дневник "Информер", није штедео мастило и боју да понеку цртицу о нормалним потезима власти (које су новинџије поменутог листа мултиплицирале безмало у панегирике) и објави. Стицајем околности, Срето је своједобно и вашем уреднику за један портал дао веома запажен (није да се хвалим ) интервју, који смо пренели и на страницама Поука. Но, наша стварност каква је мрачна и мучна; људи који су о неким стварима одлучивали и одлучују; жртве трагичних удеса и елементи циркуског у појединим стварима које се тичу војске у целини, РВ и ПВО, Министра одбране и проче, Срето је сецирао и критиковао, што је "прозвана" страна схватила као атак на њих; на власт; на друштво и државу у целини. Како је Срето о некој актуелности имао шта да каже, новинџије режимских писаних и електронских медија су се не мало пута налазиле у "необраном грожђу". Са једне стране добију налог да Срета ставе на "стуб срама", а са друге стране, свакако онај етички човек у њима "проради", па каже самом себи: "Како?" На пример, након Сретине анализе хеликоптерског удеса и критика упућених одговорнима, врхушка се нашла у проблему како да "одреагује". Са једне стране имате пилота са највишим летачким звањем (Златни летачки знак и Инструктор летења); са друге стране официр и борац који има три рата иза себе у којима је обављао борбене задатке; са треће стране човека којем нема неке посебне "зачкољице" да га се оплете по новинама и медијима. Тада је морао да реагује и саам Премијер, садашњи Прецедник, који је уместо новинџија које нису умеле, умео да каже за Срета да је "НАТО генерал". Е алал му вера! Ни мање ни више. Казати НАТО генерал човеку који је два пута ратовао против НАТО. И тако се у неколико последњих година, циклично смењују напади на Срета када каже нешто "против власти" (како они то схватају), а онда следећи пута, као што поменух, ако има нешто позитивно да се каже о "власти" (везано најпре за РВ и ПВО), ти исти рачунајући на кратко сећање конзумената вести, објаве Срета као да га пре неки дан нису "развлачили". Као "НАТО генерала". "Издајника". "Додај по жељи". Хистерија, шта ли? Али опет морам да подвучем, све то некако стидљиво и увијено, јер ипак већина зна ко је Срето. И да се разумемо - Срето није никакав надчовек из германских сказки оплемењених протестантском етиком, но је само један частан човек и официр. Каква је већина... Но се не чују, а Срето је ето хтео да се чује. Ипак, два последња наступа умировљеног генерала су показала да је ова власт изгубила компас, што је ипак одавно знано, али... Срето Малиновић: „Колико износи отпремнина да на дан НАТО агресије стојите уз Шредера?“ Прво говор на протесту "1 од 5 милиона" на дан уочи 20-е годишњице НАТО агресије где је, као ловац-бомбардер што му је и "урођено", болно сецирао све недостатности пошасти која управља Србијом. А можда још и више пре неки дан, када је коментарисао саопштење са заједничке седнице Колегијума министра одбране и начелника Генералштаба Војске Србије, рекавши да је ово "увод у могућу злоупотребу војске у политичке сврхе". Борбено збијени у редове спремне за "одсудну битку" ради опстанка на власти у најкраћем, поједини елементи исте су показали недостатак свих скрупула и панику готово епских размера. Прво анонимно, путем извесног (опскурног) ФБ портала, у једној објави. А потом, када су све (или већина) маске пале, рачунају ваљда - нека падне и последња. Тако су на интернет страници странке из које је актуелни Министар одбране, објавили саопштење за јавност, где су, у паници можно бит, и Сретино име погрешили - "прекрстивши" га у Сретко. Исту вест-саопштење је објавио и портал који "каже" да није званична презентација актуелног министра одбране, али је ипак "јединствено место на коме се објективно и фактографски прате све државничке и политичке активности Александра Вулина..." (На истом порталу, трилингвално, на српском, руском и енглеском језику можете прочитати и Вулинов рад: "Зашто сам за разграничење") Поводом тога, на свом личном Фејсбуку, Срет(к)о је рекао: "Поштовани пријатељи! Мислио сам то по обичају игнорисати, јер нема потребе објашњавати оне који својим коментарима желе да увреде или само одрађују прљаве замисли, да ово нема, нити може имати било какве везе са мном. Није тешко претпоставити одакле ветар дува. Ако су ово патриоте, какви ли су нам тек непријатељи? Ваљда овакви као ја! Онда сам почаствован тим звањем! А није ми ни први пут. Глупости је тешко коментарисати. Вама на знање, Стреле-2М су биле углавном у трупној ПВО у КоВ, а ја нисам био у близини њих, осим када су испаљене на мене или када сам `99-е оформио једну групу пилота које је наш друг из базе Саша Чилерџић (нека извине ако сам погрешио име) обучио за руковање, ради самоодбране на размештајној просторији. Иначе, у каријери се нисам бавио логистиком, материјалним пословањем или делаборацијом убојних средстава, већ струком, обуком јединица и употребом снага. И да јесам, било је оних на вишој функцији од мене чији би потпис на сагласност био потребан. Али они, а ја још мање са позиције четвртог у хијерархији, нисмо били, нити могли бити надлежни за тако нешто. Тако да овај излив “патриотске” жучи, слање на преки суд или Голи оток морају одложити до неке нове “издаје” са микрофоном у руци. Свима који познају моју каријеру, мене и моје деловање, јасно је с којим циљем крећу прљавштине и подметања, али ради оних који ме прате, а не знају како ствари стоје морао сам рећи неке ствари. Пре две године сам се политички ангажовао и ако је то некоме, посебно од мојих колега, проблем и мисли да сам после тога постао нешто друго, нека ме отпрати и заборави, нећу замерити. Ко ми је веровао и верује, нека не брине, неће се стидети због мене. Недајте, ни да се ја стидим због вас. Нико не може прљавштинама да брише моје или ваше постојање! Онима који злонамерно реагују на било шта везано за мене и свему налазе ману, остављам нека одрађују посао и живе са својим фрустрацијама, а ја ћу се већ некако снаћи са својима. Очекујем да се интензивирају овакве умотворине и подлости, али пси лају каравани пролазе. Зато, драги моји, премостићемо ово и нећемо се деранжирати. Нема потребе расипати енергију на перфидије и пакост појединих свезналаца! У сваком случају, Вама хвала на подршци! Нисам ни сумњао! Свако добро свима! ПС. Мада би овај караван могао платити мостарину… Иде лето, требаће кинта, видећемо?!" К`о што Срето рече, "пси лају..." Или пак Јеванђелиста у Мт. 7, 6. Можда се и ниси требао правдати њима. Надам се да су скапирали да су дошли до краја. А да не грешим(о) душу, агенција Бета је пренела ову вест. Како год, нека Господ дадне мудрости свима! За после ћемо видети... Милан РАКИЋ
  4. „А где је моја фотографија? Ставропигијални манастир Руске Православне Заграничне Цркве у Ново-Дивејеву почетком педесетих година основао је протопрезвитер Адријан Римеренко (потоњи владика Андреј Архиепископ рокландски) (1893-1978) недалеко од Њујорка. Сестре су у манастир дошле из разних земаља, између осталог, и из Кине. У прво време сестре обитељи су живеле у дугачкој бараци. Кад је владика Јован Шангајски долазио у манастир обилазио је келије у овој бараци и благосиљао је сестре. Код једне сестре, монахиње из Европе на ноћном сточићу стајала Владичина је урамљена фотографија, а стакло је напрсло. Знала је да ће он сад кренути да благосиља и било јој је непријатно ако Владика угледа свој портрет с напуклим стаклом. Зато је пре него што је Владика дошао сакрила портрет да га не види. Владика је ушао код ње у келију, па упита: – А где је моја фотографија из младости, која је стајала овде на ноћном сточићу?... „Биће довољно камилавки и клобука – има мало глава“ Један кројач у Ново-Дивејеву специјализовао се за шивење црквених одевних предмета: скуфија, камилавки, клобука, подрасника... И једном приликом нико није купио наручену камилавку, стајала је и скупљала прашину. Дошао је Владика Јован, а наш кројач је био његов велики поштовалац. И иде он тако, носи некуд ову црну камилавку, хоће да је прода некоме и види: у сенци вењка седи Владика Јован. – Владико, молим вас да пробате камилавку! Као да је за вас шивена! – Хвала вам, не треба ми. – Молим вас, пробајте! – Не треба ми. – Али молим вас! – Знате, камилавки и клобука имамо доста – главе нам недостају. Како се шалио светитељ Јован Шангајски Валентина Козаченко је живела у Шангају с родитељима, старијом сестром и млађим брацом близу храма Пресвете Богородице „Споручница грешних“. Девојка је похађала школу Руског православног братства и Владика Јован је често обилазио ученике ове школе: проверавао је да ли знају житија својих светаца и тропаре који им се певају, учио их је да се правилно крсте, разговарао је с њима на духовне теме. Недељом су сви ученици долазили на службе и дочекивали епископа Јована у храму и он је водио рачуна о томе да се редовно исповедају и причешћују. Једном приликом, почетком летњег распуста Ваља се разболела. Девојчицино стање се брзо погоршавало, температура јој није спадала. Кад је Ваља због јаких болова у грлу одбила не само да једе, него и да пије, родитељи су дигли узбуну на сва звона. Испоставило се да је болница препуна, није било слободних кревета, лекар им је дао лек и послао их је кући. Ноћ је била тешка за целу породицу: девојчица је час губила свест, час поново дошла себи, није јој било тешко само да гута, већ и да дише. Ујутру је мама сва увела, упалих очију, дошла код кћерке и рекла јој гласом за који се потрудила да звучи бодро: – Ваљечка, ево Владике, дошао је да те обиђе! Капци болеснице су били тешки као од олова и она је једва отворила очи. Владика је у том тренутку пришао њеном кревету, благословио ју је нежно јој рекавши: – Дошао сам да ти испричам једну шалу. И Владика Јован поче да прича неку смешну причу коју Ваља није схватила, чак је није добро ни чула. Лежала је ћутке и било јој је толико лоше, а Владика је у међувремену почео сам да се смеје својој причи. На вратима су се појавили Ваљини родитељи – гледали су епископа у недоумици, али он као да их није ни примећивао. – Није ти се свидела ова шала, добро, испричаћу ти другу! И Владика јој је испричао неколико шала заредом пратећи сваку гласним смехом. Болесној девојчици се ниједна од њих није учинила смешном и гримаса патње није силазила с њеног бледог лица. Ваља је једва имала снаге да погледа према вратима: њен отац више није био у недоумици, љутио се. Али Владика није обраћао никакву пажњу на Ваљине родитеље и наставио је: – Сигуран сам да ће те следећа шала насмејати. Ево, слушај. Једном су се код једног епископа, истог као што сам ја, потукли келејник и ипођакон. Потукли су се, па су отишли код епископа да разјасне ситуацију. Епископ пита ипођакона: „На који те је начин ударио?“ А ипођакон одговара: „Није на начин него свећњаком!“ (У питању је игра речи. Реч „образ“ на руском значи и икона и начин, па се може превести: „Којом те је иконом ударио?“ и „На који начин те је ударио?“, прим. прев.) У том тренутку се Владика насмејао тако весело да болесна девојчица није издржала и праснула је у смех заједно с њим. Родитељи су их гледали очију разрогачених од изненађења, и то је Ваљи било још смешније. Док се девојчица смејала у њеном грлу као да је нешто пукло. Касније је сазнала да је имала тежак облик дифтерије и док се смејала пукли су мехури пуни гноја који су јој сметали да гута и да дише. Владика је одмах престао да се смеје и рекао је родитељима: – Очистите све, водите рачуна да Ваља испере уста и грло. Сад ће с њом све бити у реду. После тога је благословио девојчицу и отишао је. Ваља је приметила да је Владика изгледао страшно уморно, као да се није малочас весело смејао с њом. Чим је испрала уста и грло осетила је олакшање и заспала. Њен сан је био миран и лак, спала јој је температура. У току дана дошао је забринути доктор и опрезно је упитао Ваљину маму да ли је болесница жива. Мама му је чак весело одговорила: – Не само да је жива, него је и здрава. Спала јој је температура, мирно спава. Доктор није могао да поверује кад му је то рекла. Прегледавши девојчицу рекао је само: – То је чудо. Право чудо. Ваља се пробудила касно увече, затражила је храну, јела је с апетитом, па је поново заспала сном потпуно здравог детета, а запањени родитељи су дуго клечали покрај кћеркине постеље, плакали су и благодарили Господу Који им је послао овог дивног епископа – Владику Јована Шангајског. Много година касније Валентина Васиљевна Харви, девојачко презиме Козаченко, поделила је ову причу са свима онима којима је драга успомена на светитеља Јована Шангајског. Извор: Православие.ру
  5. Преподобни Симеон Дајбабски: Из ризнице духовних поука – Стослов први 1. Чистоме срцу Бог се открива. Природа нам као жива књига казује о Богу. 2. Часовник показује минуте и сате, а природа Бога Створитеља. 3. Бог се огледа у природи као човјек у чистој води. А нечисто срце као мутна вода не даје да се види милост Божја. 4. Погледај литице, шуме, мраве и пчеле како се труде, годишња доба како се смењују, како живот ври и тече, па ћеш упознати Божју милост и силу. 5. Апотека се ријетко затвара, а Божје милосрђе никада. 6. Бог укорава људе да их добру научи. 7. Бог чека грешника на покајање све до смрти. 8. Ковач може од гвожђа сковати срп или мач, а Творац васељене да уради што хоће. 9. Љекар болеснику прво језик прегледа, а Бог највише човеку намјеру цијени. 10. На сваком крају мора вода је слана, а на сваком мјесту свијета Божије очи гледају. 11. Да нема снијега не би саонице вриједеле и да нема вјечног живота не би човјек имао значаја. 12. Рекло би се да вечером сунце у море тоне, а слава овога свијета да је то права слава. Међутим, сунце је на небу, а права слава у Бога. 13. Човјек је тумач славе Божије и посредник између Бога и природе, ако је чист и праведан. 14. На царском двору види се свјетска моћ, а на праведном човјеку Божија слава. 15. Сваки човјек прима од Бога неки дар којим га управља ка путу спасења. 16. Свако је од нас велики сиромах без Божијег дара. А Бог свакога дарива. 17. Наш живот брзо пролази као кап росе што цвијет грли. 18. Људски вијек је кратак као један дан а затим долази дубока смрт као дубока ноћ. Зато живи часно и чувај се од гријеха док траје дан твога живота, јер када дође ноћ твоје смрти све је касно. 19. Овај свијет је као цвијет: има у себи и меда и горчине и брзо вене. Праведници га мудро користе, па се подвизима на вријеме спасавају. 20. Има људи који непримјетно живе у овом свијету и своје врлине крију. Али доћи ће час да се виде њихова дјела и да се прославе у вечности. 21. Као што сјеверни вјетар разгони маглу, тако и осјећање страха Божјег зле мисли. 22. Човјек је као воћка. Један газда хтједе да посијече неродну воћку. А слуга га замоли да је остави, па ће је он окопавати и његовати. И збиља идуће године донесе плодове. Тако милост Божја и нама продужава године живота да донесемо плодове покајања. 23. Истина је својствена човјеку, па и ономе који често поступа против истине, јер му није мило да буде преварен. 24. Свакоме учини добро вазда и не разликуј људе ни по чему, осим гријеха. 25. Треба на вријеме да упознаш своје моћи и да не заборављаш да си смртан и да ове ноћи можеш умријети. Зато се на време побрини о својој и туђој души. 26. Кад бациш клинац у ватру, постаје усијан као и она. Тако и ти кад слушаш Божју науку и по њој живиш, постајеш сличан Богу. 27. Не може изаћи пиле из јајета, ако кокош не лежи на њему. Тако ни човјек добро чинити ако га не загрије Божија благодат. 28. За добру слику треба вјешт мајстор, здрава даска и постојане боје. У твоме дјетињству, даска твога срца може да прими разне боје. Чувај чистоту свога срца да би Господ у њему насликао Свој божански лик. 29. Дух Свети освећује васељену. Он и тебе освећује и у теби борави ако си му послушан чистим срцем у коме огањ љубави спаљује сваки гријех. 30. На пароброду траже карту од путника, а на небу од хришћана срце чисто. 31. Возач треба да мијења гуму испод кола кад је у квару, а хришћанин да чисти своје срце. 32. Прикупи средства, па гради кућу; а срце очисти па се Богу моли. 33. Нека ти не лежи стока испод тавана нити препуњај стомак јелом: биће ваздух чистији у кући, а срце ведрије у њедрима. 34. Около куће нека ти је двориште, а око срца страх Божји ради сигурности тијела и душе. 35. Кад хоћеш коња да појашеш, изједначи реминике од узде у руци, а кад станеш Богу да се молиш исправи своје срце. 36. Не држи сваки коњ једнако ков, нити сваки човјек љутину на ближњега. Код коња то зависи од копита, а код човјека од његовог срца 37. У млину је ред, ко први дође, први меље. А у Рају правило: ко светије живи томе и првенство. 38. Ко хоће да хвата младу пчелу нека има при себи љубичицу, а ко жели да има Духа Светог нека му је срце чисто. 39. Пчеле не дају туђим пчелама у њихове кошнице, ни прави хришћани грешним мислима у своје срце. 40. Могу бити и дрвени обручи на бачви па да држе скупо вино и сиромаси људи да имају право срце. 41. Причувај барут од кише и влаге, а срце од уживања и страсти да не пострадаш. 42. Чувај очи од прашине и дима, а срце од зависти и жена, да не будеш слијеп телом и душом. 43. На Васкрс је прилично да имаш шарено јаје у џепу, а срце чисто у свако доба. 44. Густа шума краси сваки манастир, а чисто срце радује Господа Бога. 45. На царском двору види се барјак, а на праведном човјеку Божија слава. 46. Може прстен носити и ко се није вјерио и свето живјети и ко није калућер. 47. Из коњског репа ваде се струне за гусле, а из паћеног живота вјечна слава у царству Божијем. 48. Не брини да видиш ноге у змије нити се надај да добијеш Рај без труда и напасти. Чувај се змије, особито мислене, и сноси биједе да заслужиш спасење. 49. Најјачи је чамац храстови, а најпаметнији човијек трпељиви. 50. Снијег на сјеверу бива у тежини лакши, а у нади свака се мука лакше трпи. 51. Лисица када види да не може отети се из гвожђа, ногу прегризе, да живот спаси. И ти претрпи и пожртвуј се ради вјечног добра. 52. Што ће лампа кад је Сунце. И слава земаљска при небеској. Презри мање ради вишега, што је мудро и корисно. 53. Да се начини креч, треба кречану и имати, а да се стекне спасење треба се жртвовати. 54. Уклони се другом у снијегу с пртине, и претрпи ријеч љутине, биће паметније. 55. Војнички шатор брани војнике од кише и врућине, а ћутање хришћанина у животу од оуде и лажи. 56. чисти прозори диче кућу, а мудре ријечи славе човјека. 57. кад вино стане, љепше је, а ријеч смишљенија важнија је. 58. Послије трке проходај коња, а послије љутине помири се са братом; што прије то боље. 59. Ако ти је соба топла, не отварај врата често. А ако имаш у себи Духа Светог не говори много. 60. Не дај тигли да пане са крова нити грешан дан да буде у твом животу да не останеш без крова и без спасења. 61. Чувај огледало од прашине, а савјест од грјеха да ти право казују: огледало лице, а савјест твоје поступке. 62. Узми паре прије него кренеш да возиш да не буде љутње, а промисли прије, па реци да не буде гријеха. 63. Медовину је лако начинити гдје има доста меда, и душу спасити гдје је страх Божји. 64. Кројач не шије одијело идући нити се тече душа лежећи. Кројачу треба да сједне, а хришћанину да се жртвује. 65. Какше је телету поиграти од три мјесеца него волу од више година. И човијеку душу спасити на три рапа земље него богаташу на великој имовини. 66. Маслини прија приморска клима, а души побожно друштво. 67. За кишу је потребан кишобран, а за душу смирење. Кишобран се добија за новац, а смирење познавањем себе. 68. Ко ти је кућа сламом покривена, чувај се пожара и ако ти је душа мила не дружи се са женама због двоструког огња. 69. Имај пред кућом воду, а пред очима слово Божије, па ће бити чистији тијело и душа. 70. Оба камена у млину кад су љута, не могу жито мљети како треба; ни онај који једнако воли свијет и Бога не може душу спасити. 71. Пијани кројач штети одијело, а празни разговор квари душу. 72. И без велике воде, може млин да меље, и без даривања блага, може се душа спасити. 73. Заробљена јаребица тугује за шумом и слободом, а грешна душа за Богом и вјечним животом. 74. Лака је пљева од пшенице, али се и од ње може товар накупити, као и од малих грехова душа опаклити. 75. Немој сакривати прут од деце ни смртну успомену од душе, биће деца мирнија а душа побожнија. 76. Неки се људи прекрсте кад гром удари, а неки се сјете смрти само кад мртвог виде. Прекрсти се и без грома и сјети се смрти и без мртваца, па ћеш мање гријешити. 77. Увијек мисли о својој души и кад си срећан и кад си у биједи и патњи. Стално мисли о својој души макар живио у дворцу или пећини. 78. Пази на своју душу док нијеси одоцнио. Што ћеш радити ако је изгубиш? 79. Наша душа пролази кроз искушења у овом свијету као блудни син. Добро је за њу ако је таква као онај који се враћа у Очев загрљај. 80. Твоје имање на земљи је ништавило као и оног неправедног богаташа. Право богатство је у чистоти твоје душе и њеном трпљењу. 81. Као што се тијело храни и одијева да би живјело, тако и душа. А она гладни гола кад нема добрих дијела и чисте вјере. И тако немоћну лако је нападају зли дуси. 82. Душа је сестра тијелу и брине се о њему као права сестра о брату. Она тугује кад јој брат развратно живи. Али је и крива зато што се није о њему на вријеме побринула. 83. У рат се не иде без праха и олова нити се живи хришћански без вјере и добрих дјела. 84. Треба јака студен па да се ријека заледи и много прегнућа па да се вјера одржи. 85. Гдје су јаке пчеле, бјежи од њих паук и гдје је тврда вјера зли дуси теже нападају. 86. Неки људи мећу изнад пчелињака коњску главу, а неки уз вјеру држе и сујеверје. 87. Два камена чине млин за мељаву жита, а вјера и дјела спасење душе. 88. Не лете муве на врућу супу нити очајање пада на јаку вјеру. 89. Дијете плаче када га мајка умива, а маловјерни ропти на Бога кад је у биједи, која чисти душу као вода лице. 90. Скакавац је мален и нејак, али у друштву оплијени поља и усијеве. А човјек је земља и прашина, али вјером свијет побјеђује. 91. Кројачу треба конац и игла за шивење, а човјеку вјера и љубав за спасење. 92. Сапун и вода перу одјећу, а вјера и дјела спасавају душу. 93. Здраво весло чини се кривим у води, зато боље вјеруј разуму него очима. 94. Треба да је хладно пиво за госте, а врућа вјера у души, па да је обоје на своме мјесту. 95. Кажу да је болесно мјесто гдје су комарци, а слаба вјера гдје је раскош. 96. Ласта при зиду гнијездо гради, а човјек се правом вјером спасава. 97. Под високом јелом удобно је топлоту наћи, а са тврдом вјером чудеса чинити. 98. Силна киша може и кречану угасити, а тјелесна задовољства вјеру изгубити. 99. По својој вољи кречи кућу, а у свакој прилици чини добро, бићеш миран. 100. Ево и голуб се научи да писмо носи, а како да ти не навикнеш добра чинити. https://radiosvetigora.wordpress.com/2014/03/31/преподобни-симеон-дајбабски-из-ризни/
  6. Млади научници са Уралског федералног универзитета и Више школе економије проучавају да ли интернет утиче на православно хришћанство, и како се друштвене установе и друштвене праксе могу обликовати у условима широко распрострањених медија. Пројекат „Друштвени медији као чинилац ширења Православља у данашњој Русији“ добио је подршку Руске фондације за основно истраживање за 2019-2021. годину. „Медији су постали један од покретача промена у савременом друштву. Цркве и религије почивају на традицији, преношењу знања преко књига, обреда и на различитим облицима општења лицем у лице. Занимљиво је видети да ли су друштвени медији изменили православне традиције или не,“ објаснила је Екатерина Гришајева, руководилац пројекта, професор Одељења друштвене философије УФУ. Истраживачи планирају да погледају заступљеност православног хришћанства у медијима као двосмерни процес: како комуникативне способности интернет-окружења обликују православне ставове, обичаје и односе, и како православно друштво прихвата интернет да би задовољили његове потребе. Да би то постигли, они проучавају блогове људи који обликују слику хришћанства на Јутјубу, Вконтактима, Инстаграму, Фејсбуку; анализирају популарне видео блогове свештеника Андреја Ткачева, Дмитрија Смирнова, Евгенија Попиченка, друштвене мреже верних. Интервјуи са лицима која иду у цркве такође су део овог плана. Истраживачи тврде да се данашњи верски обреди врше на интернету: преко видеа може се гледати читања библијских текстова на интернету, емитовање уживо верских служби, постоји могућност да се наруче понекад верске услуге преко интернета, итд. Верске вође користе друштвене мреже као платформу за свој мисионарски рад. „На пример, у Јекатеринбургу, 21 од 53 парохија има своју страницу да друштвеним мрежама,“ каже Екатерина Гришаева. Све већа присутност друштвених медија у Православљу привлачи пажњу Московске Патријаршије Руске Православне Цркве.“ У августу 2018. Синодско одељења за односе Цркве са друштвом и масовним медијима објавило је документ „Видео блогови свештеника Руске Православне Цркве: смернице,“ намењен да усмерава радњама свештеника блогера.“ Очекује се да ће у првој години студија млади научници радити на истраживању методологије, одређивати специфичности православне комуникације у друштвеним медијима, анализирати стуктуру православних обреда и водити интервјуе са свештеницима и члановима православних заједница. Резултати ће бити представљени у научним чланцима. Извор: Српска Православна Црква
  7. Зоран Ђуровић: Како сањамо светост Палермо је Ави место чуда. Више пута забележих догађаје, а сада бих испричао за о. Андреја и мог кумића Јефрема, кога сам венчао. Јефрем је био чтец при цркви Св. Марка Ефеског у Палерму, али је био и код Руса, па је у овом смутном времену и дефинитивно тамо прешао. Руски парох је био о. Андреј, који је поболео од рака. Знао сам га годинама. Но, кад је оболео, нисам видео у молитви да ће остати овде. Скоро ме позва и Гаетано[1] и замоли да се помолим за њега, али сам се обратио Господу да га у миру пресели. У Палерму, Андеј први с' десна. Јефрем објави да се упокојио Андреј. Позовем га, и он ми исприча: Падре, дан пре сам га сањао како смо сви скупљени у цркви, обучени у бело, ту си и ти, падре Еуђенио, сви... Андреј је предводио службу, сви смо били весели. А та црква на стени у мору! Ја се пробудим и зовем да питам за Андреја. Кажу да је добро. Следећу ноћ га сањам, он насмејан, каже: Види, Јефреме, спаковао сам кофер, идем па се видимо. Лепо се поздравимо, срећни... Ујутро ми јавише да је умро. Јефрем Андреју: Grazie per tutto caro padre! Riposa sereno nella Pace del Signore! Eterna sia la tua memoria! Наравоученије или морал: Постоји неко лепо и тајанствено ткање између људи који се воле. И Дух Свети је тај који нас повезује и држи у неком светом простору. Као што оприсутњује Христа на литургији, тако и нас ван ње повезује. Само треба да ослушкујемо... Рим, 14. март 2019 [1] Salve padre Zoran ... una preghiera forte per Padre Andrei , che in questi giorni sta poco bene; grazie mille anticipatamente da Silvano!
  8. Интервју: Ђурица Гордић, свештеник Боље су прошли православни Индијанци ПОНЕДЕЉАК, 11. МАР 2019, ИЗВОР:РТС АУТОР:ЗОРАН СТАНОЈЕВИЋ О искушењима живота у најлибералнијем граду Америке, о православним верницима из Силицијумске долине, литургијама на енглеском језику и посебностима свештеничког живота у дијаспори причао нам је отац Ђурица Гордић, парох вероватно најзападније парохије СПЦ, оне у Сан Франциску. Када уђете у цркву Светог Јована Крститеља у Сан Франциску имате осећај као да сте се вратили кући, због икона и олтара. Малу разлику праве клупе којих у православним храмовима у Србији нема, али су на Западу уобичајене. Your browser does not support the HTML5 video tag. У парохији ове цркве која покрива Сан Франциско и околне му градове у истоименом заливу живи нешто више од хиљаду људи српског порекла. Неколико стотина долази у цркву разним поводима, најчешће због недељне литуригије, али и због дружења са сународницима и прилике да причају на српском. Црква има и друштвене просторије, украшене српском и америчком заставом, где се организују прославе и даће. Налази се близу центра града у којем се не пешачи много, не толико због великих раздаљина колико због стотина брежуљака на којима град лежи. Отац Ђурица Гордић овдашњи је парох већ 12 година и изузетан је домаћин. Уз служење у храму предаје славистику на Беркли универзитету и права је особа за разговор о животу сународника у далекој земљи. Присећа се свог опредељења за свештенички позив, средином осамдесетих у СФРЈ, када школа није била одушевљена таквом амбицијом одличног ђака. Можда и због тога је он данас чврст у вери, али веома благ у саветовању оних који му се обрате. Разговор за РТС прихватио је уз благослов свог епископа Максима наглашавајући да има његову велику подршку у свему што ради. И уз нервозу јер, како каже, није вичан обраћању камери, чак и ако је у питању камера мобилног телефона. Колико се посао свештеника у Сан Франциску разликује од посла свештеника у Ивањици или Сомбору? У принципу нема ту неке велике разлике свештеници слуђе потребама својих парохијана. Разлика је у томе што живимо далеко од отаџбине, далеко од градова у којима смо одрасли и то што су у дијаспори парохије бројчано мање него у отаџбини. Тако да ми као свештеници имамо више времена које можемо да посветимо парохијанима и њиховим духовним потребама. Какве су то потребе? Па као и потребе свих. Живимо у великом граду под великим стресом и свако од нас дође недељом у цркву да се обрати свештенику за духовни савет, да присуствује литургији, да говори својим језиком да се сретне са својим сународницима. Америка је земља у којој су људи прилично религиозни. Како то утиче на Ваш посао, да ли овде свештенике поштују више него у другим земљама? У сваком случају. Чак и када кроз град шетам у мантији или без ње, људи који знају да сам свештеник увек се лепо јаве. једна доза поштовања постоји код Американаца када виде свештеника да пролази улицом. Наши који живе овде, далеко од Србије, чешће се можда обраћају свештенику и цркви него што би да живе у Србији. Црква је место где могу да се виде са сународницима, али свакако да је на првом месту литургија коју служимо сваке недеље. Колико дуго сте у Америци? У Америци сам од 1994. године. Студирао сам у Либертвилу у манастиру Светог Саве. После тога сам био у Србији као ђакон годину дана. Онда 1999. долазим са својом породицом у Лос Анђелес где сам био ђакон и секретар Западно-америчке епархије осам година, а од 2007. сам свештеник овде у Сан Франциску. Ко су верници који долазе у цркву? Верници су углавном Срби и људи српског порекла. Мада има и Бугара и Руса и Грка и осталих православних хришћана који похађају нашу цркву. Тако да су службе овде и на српском и на енглеском језику. Какав је профил људи, чиме се баве? У последње време углавном су то високо образовани људи који су добро интегрисани у ово друштво, који претежно раде у Силицијумској долини на разним пословима. Међу парохијанима има и оних који се баве разним другим занатским пословима, тако да је шаренолика парохија. Свештенику се људи обично жале. На шта се жале верници у Сан Франциску? Ја не бих рекао да се жале, пре бих рекао да траже савет за неке своје животне проблеме. Било да је промена посла у питању, било да је искушење пред којим се налазе као верници или у својој породици. У сваком случају, пошто нас је овде мањи број, ми смо сви блиски једни другима узимајући у обзир и свештеника и његове парохијане, па се тако и људи свештенику обраћају са различитим питањима за веће животне одлуке које треба да направе. Има ли нешто што је специфично зато што је у питању Америка или Сан Франциско? Мислим да се то не разликује у дијаспори. Можда се разликује више у дијаспори него у отаџбини. Кажем, пошто нас нема пуно ми смо блиски и трудимо се да једни другима помажемо. Ја као свештеник покушавам њих да повежем између себе. У последње време примећујем у парохији све више младих људи који долазе овде преко разних програма као што је програм Путуј и ради (Work and travel) и који и по истеку програма остају овде. Јер овде по свој прилици налазе бољу егзистенцију бољи начин за напредак у животу него, нажалост, у нашој земљи. Јесу ли људи у дијаспори ближи цркви него када су у матици? Ја мислим да јесу. Зато што је црква место где се могу окупити и разговарати својим језиком. Мада треба имати у виду да црква овде постоји дуже од 60 година, а да су Срби присутни у овим крајевима Калифорније још од средине 19 века. Тако да у мојој парохији има људи који су друга и трећа генерација рођена у Америци да не говорим само о овима који су као ја дошли овде у неком свом зрелом добу и основали породицу или су са породицом дошли овде. Како одржавају језик? У млађим генерацијама се језик одржава лакше у поређењу са оним старијима зато што је данас лакше путовање и комуникација са отаџбином него пре сто година. Тако да оне прве генерације емиграната које су се доселиле овде пре сто година су већ у другој генерацији изгубиле језик али су сачувале веру. Кроз чување вере сачували су и свој национални идентитет тако да су они православни Срби, Американци, Са њима причате на енглеском? Да, то је једини начин како можемо да комуницирамо пошто су они углавном изгубили језик. Али их то не чини мање Србима од нас који говоримо језик. Питао сам на шта се жале парохијани. А чему се радују? Радују се сусретима. Лепим догађајима. Ја сам као свештеник овде на првом месту да их окуражим, охрабрим у свакодневном животу против свих искушења и проблема са којима се сусрећу а онда да заједно са њима славим и крштења и венчања, али и да будем са њима када неко отпутује на други свет. Тако да је свештеник ту увек за њих. Рекли сте да има верника који не знају српски језик. Служите ли некада на енглеском језику? Недељне службе овде су пола-пола. Можда су сада мало више на српском него на енглеском. Чак и ови људи који не говоре српски воле да га чују јер их то подсећа на земљу из које су дошли њихови преци. Поменули сте искушења. Верујем да је Сан Франциско најлибералнији град у САД. Али се овде вероватно лако заблуди... Шта значи либералан? За мене је то прихватање различитости. Овде у овом граду, у миру и слози и добром расположењу живе људи из различитих крајева света који долазе из различитих култура. Сви они живе сложно и лепо и нико никоме ништа не замера. У принципу, за мене је тај либерализам значи прихватити другога онаквим какав јесте. Шта Вас, као свештеника, мучи. Питали смо за вернике, али имате ли Ви неку муку овде? Свакако. Свако од нас има искушења кроз која пролази. Мени је драго да је на челу наше епархије епископ западноамерички Максим Васиљевић који је увек ту за нас свештенике када имамо проблема и искушења, као што смо ми увек ту за наше парохијане. На њега увек можемо да се ослноимо и он је увек ту да нам буде саветник и духовни вођа и да чује наше проблеме и да нас на прави начин посаветује. А проблеми су различите природе. Ја имам породицу и свако ко има породицу жели јој најбоље. Живети у овом свету, далеко од своје најуже породице није лако. Али у сваком случају помажемо једни другима, храбримо се и настављамо да се боримо са свим оним што сусрећемо у овом животу. По чему је Сан Франциско значајан за људе из Србије? Треба имати у виду да се у овм граду налазе мошти једног великог светитеља православне цркве, то је Свети Јован Шангајски или Свети Јован Максимовић и мислим да је за Србе који верују у Бога и следе своју традицију и културу значајно то што је он једно време боравио у Србији, између два рата. Његове мошти се налазе овде у Руској Саборној цркви која није далеко од наше цркве тако да и ми, моји парохијани и ја лично, често одлазимо тамо да се обратимо Светом Јовану за помоћ у тешким тренуцима када имамо искушења. Имате ли мошти и у овој цркви? Да, у нашем храму имамо мошти Светог Себастијана Дабовића који је први православни свештеник који је рођен у Америци. Он је био велики мисионар, обилазио је наше заједнице у читавој Америци и више пута је ишао и у Русију и пред Други светски рат се упокојио у манастиру Жича где је био и сахрањен. Једно време је мало пао у заборав, али онда, ето, чуда се дешавају, тако да су на иницијативу парохијана у Џексону, наше најстарије српске цркве у Америци, његове мошти пренете, његово тело је пренето и сахрањено у цркви Светог Саве у Џексону. Пре неколико година наш Свети архијерејски сабор је одлучио да га канонизује због свих његових заслуга за Српску православну цркву и православље уопште. Ово је најзападнији храм Српске православне цркве. Код вас Божић стиже последњи. Размишљате ли некада о томе? Нисам размишљао о томе. Западније су једино Хаваји, тамо постоји мисионарска парохија, али не постоји храм. Може се рећи да је наша црква у Сан Франциску на најзападнијој тачки. Оно што је интересантно је да док људи гледају у исток ми гледамо у запад јер је овде са запада дошло православље, преко Аљаске из Русије. Док сви гледају на исток ка извору православља, овај део Америке је примио православље са запада преко руских мисионара који су са Аљаске дошли на амерички континент. И на неких 70 километара одавде постоји још увек једно мало, није баш руско утврђење, већ пристаниште, Форт Рос, где су Руси вршили робну размену са Индијанцима негде у 19. веку. Постоји капела и руско гробље. Многи који последљих година долазе у Америку нису верници или су барем агностици. Зашто и они треба да дођу у цркву, зашто је она и за њих добро место? Интересатно питање. Мислим да човек ако верује у Бога и нада се у Бога не може ништа да изгуби. Мислим да много више може да изгуби ако не верује у Бога. Природно је за људе да у тешким тренуцима траже помоћ. Траже помоћ од некога у кога могу да се уздају, а то је управо оно што нам вера нуди, даје одговоре на сва наша питања. Позивам све који живе у Сан Франциску и нису били у нашем храму, а гледају ову емисију, да дођу да се упознамо. Наравно, ја никога не могу да присилим да верује у Бога, али ако ништа друго, нека дођу због тога што смо потекли сви из исте земље и што говоримо исти језик и могу да се упознају са сличним људима који живе и раде у овом граду. Рекли сте да има Индијанаца који су примили српско православље? Не баш српско. Индијанци, ескими, на Аљасци су православље примили од Руса. Њих су руски мисионари Свети Герман Аљаски, Свети Тихон и Свети Инокентије покрстили и они и дан данас постоје и живе. У томе и јесте разлика у православљу са истока и оног са запада, да не кажем католичке цркве, јер тамо где су католици ширили хришћанство данас нема пуно Индијанаца.
  9. А о дану том или о часу нико не зна, ни анђели који су на небесима, ни Син, до Отац (Мк 13, 33) Једном приликом, након што сам прочитао један текст на тему "Зашто хришћани не признају Мухамеда за пророка?", погледао сам накратко у коментаре испод текста и наишао на разне муслимане који су се хтјели успротивити. Један коментар ми је запао за око, дакле тамо пише стих који сам горе навео и ово: Како је могуће да Бог не зна? Када су га питали када ће доћи судњи дан, Исус је одговорио да нико не зна, ни он - син, само Отац. По хришћанском учењу Исус је Бог, како је дакле могуће да Бог не зна? Ово питање ме мучи дуже вријеме, тако да би замолио вас драга браћо, ако неко зна, да ми растумачи ово, јер сам нисам довољно мудар. Послато са SM-J320H користећи Pouke.org мобилну апликацију
  10. Кажу да су кртице законом заштићене. Волео бих да ухватим неку па да законодавцу пошаљем барем једну брзом поштом Шалу на страну. Из свог искуства знам да ово што се може видети на видеу је делотворно. Додуше, потребно је да ветар константно дува барем по мало. Али, када код могу, барем једном на дан, прођем кроз воћњак и вртим флаше неки минут. Металне цеви или парче арматуре забодем мало дубље (даље се преносе вибрације кроз земљу) и на њих навучем флаше као што је овде приказано. Као што рекох, уколико ветар не дува онда понекад провртим флаше руком. Дешавало се да се кртице наврате, али, само онда када се флаше неко време не окрећу. Такође, у земљу где би оне правиле кртичњак, неким колчићем избушим мало дубљу рупу и у њу убацим мало јачу петарду и рупу затворим. Вибрације од експлозије се пренесу кроз земљу и оне не смеју да поново долазе на то место. Ако још неко има неко решење нека напише.
  11. Када говоримо о производњу меда, треба пре свега разликовати пчеларе који не селе кошнице тј. стационарно пчеларе и оне који селе кошнице. Мед на меду рађа и мед на точковима рађа. Ово су две честе изреке пчелара. Прва изрека нам каже да пчеле морају да имају довољне залихе квалитетне хране, да би следеће године биле успешне у скупљању меда. Друга нам каже да сеобом пчела обезбеђујемо већи број паша пчелама, а самим тим и веће приносе меда. Пошто не селим кошнице, једна од идеја је обезбеђивање сигурне паше пчелама. Моје кошнице се налазе у једном поткопаоничком селу, где има већих засада шљива, вишања и јабука, тако да је време показало да је цветни мед(онај који пчеле скупљају опрашивањем првенствено вишања) једини које пчеле сваке године скупљају, мада и ту бројка варира. Обично је то просек око 5 kg по кошници, ако су услови у време цветања добри, тј. нема кише и непредвидивих мразева. Укус овог меда је помало горак, садржи и полен и брзо кристалише. Неки пчелари га не цене. Следећа паша која се јавља код нас, али која је изразито непоуздана је багремова паша. Кажу да багрем мора имати бар 10 година да би медио и потребно је да ноћне температуре буду релативно високе, близу 20 степени, да би багрем најбоље медио. Још ако има оних топлих пролећних киша, тим боље. Мада, као да је постала чињеница да са кишом увек иде и хладније време. Од 2014-2018. код нас је багрем само две године медио. Осталих година то су биле занемарљиве количине. Прави багремов мед је готово безбојан(не садржи полен, први је који се уводи деци у исхрану), што је код нас немогуће, јер пчеле га увек помешају са неким другим биљкама и буде отворено жуте боје. Следећа паша у мом крају је ливадска, са којом се некако при крају преклапа и шумска. И ливадска паша зна да буде непредвидива, што зависи од летњих температура и количине падавина. Шумска паша је мало чешћа од багремове. Ливадски мед је тамно жуте боје, цењен је, а шумски мед је изразито тамне боје, непровидан кроз теглу. Тај шумски мед настаје од медне росе коју лучи дрво(храст на пример), док су на листовима ваши. Шумски мед је неповољан за презимљавање пчела, јер садржи материје које пчеле не могу да сваре. Пчеле су изузетно чисте и оне празне црева ван кошнице, када имају тзв. прочисне летове. Један пчелар ми је причао да на багремовом меду пчеле могу да не празне црева 6 месеци, а на шумском само две недеље. Ако им је шумски мед зимска храна, а зиме буду сурове и оштре оне излећу из кошнице правац у смрт само да би кошница остала чиста.
  12. Нисам хтео о овоме да пишем, пре свега, због радости грегоријанског Божића коју је након страшних патњи доживео народ Сирије. Али ноћ након Божића војска Израела напала је пројектилима Сирију и то заклањајући се иза путничких авиона. Срећом напад је успешно одбијен. 24. децембра увече хтео сам да гледам римску мису. Изненадио сам се у поноћ кад сам видео да је у Риму све готово и да је вигилиа и можда миса била у 21.30.Остао је само Загреб. Нашао сам хрватску телевизију и пренос је почео. Али није био Загреб. Нека мала црква. Кад пише Сисак. Сетио сам се држава преноси из Сиска јер им је подобан проусташки бискуп сисачки Владо Кошић. И почиње. Најпре он прича, држи уводно слово и поздравља присутне.Тиме се наравно нарушава свечаност службе али кога брига. И почиње да служи. Врцка по олтару као пчела радилица и певуши нешто високим гласом. Дежмекаст и феминизиран. У јаслицама (пећина и кипови свете породице, пастира) нешто чудно. Лутке у униформама хрватских војника. Не само неукусно него и неисправно теолошки. Наиме, не чувамо ми Бога (тј.они), него Бог чува нас. И цела поента те прича јесте да Спаситељ од почетка није имао где главе склонити,а не да га при порођају чува војска. И онда проповед морбидна,болесна и перверзна. Прича против абортуса и нашироко разлаже како ето Богородица није абортирала Исуса и шта би било да јесте. Како му није одвратно то да прича.Стално се враћају свом примитивизму и натурализму. Богородица то није могла да уради јер је била непогрешива, а чак по римском учењу и лишена прародитељског греха. Да не говоримо о месијанском плану Бога. Кошић се прославио својим усташким причама о селу Зрињ на Банији где су усташе доводиле Србе и убијале. Ето монструм доведе Србина и тестерише га у свом дворишту. Залагао се за подизање споменика Степинцу, јер су тамо касније Срби побили Хрвате. Јесу, у једном тренутку руководство Срба-партизана схватило је да геноцид неће престати док се не узврати истом мером. Сравњени су са земљом село Зрињ на Банији и Боричевац у Лици.Тада су се Хрвати озбиљно уплашили и престају масовна убијања на територији данашње РХрватске а геноцид се преноси у Босну. Највише у Крајину и на Козару. Сад је територија Српске Крајине пуста. Све је зарасло у шикаре и шуме. Лутају дивље свиње и вукови. Да ли је њима Кошић правио споменик. Да ли они (не мислим на вепрове и вукове) могу да се ослободе свог дивљаштва и примитивизма и зашто њихова држава баш такве питорескне ликове форсира. Извор: ФБ профил Жељка Познановића.
  13. Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани? Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  14. Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка
  15. Атонски монаси су развили ову нашу методу прављења тамјана у којој се смола тамјана меша са различитим мирисима. Овакав тип производње тамјана је веома захтеван. Осим што се траже снажне руке да месе лепљиву смолу тамјана, свако ко прави тамјан мора да има снажна здрава плућа, јер се током целе производње удише јак мирис основних уља. У прошлости су само мале келије правиле тамјан на Светој Гори и биле су у стању да опслуже све, чак и продају већим манастирима и утовар. У данашње време, поред ових келија, велики манастири производе макар тамјан за своје продавнице. Основни састојак за прављење тамјана је чисти тамјан који се добија млевењем специјалним млином док се не претвори у прах. Такође у Солуну постоје продавнице које праве и продају тај већ самлевени тамјански прах. Дочим велики произвођачи, као што је Дормишн Скит који припада Малој Светој Ани на Атосу, сами мељу у прах за своју производњу тамјана. Кад се неопходна количина основног тамјана измерри, ставља се у велику чинију за мешење којој се додаје одређена количина основног уља за сваки килограм тамјанског праха. Од коришћења основног уља зависи мирис тамјана, као што квалитет основног уља одређује финални производ. Јефтинији тамјан се због свог слабијег квалитета брже троши и брже губи свој мирис.Али, истовремено, тамјан слабијег квалитета је јефтинији и лакше се продаје. Постоје чак неки произвођачи изван Свете Горе који мешају основна уља са водом да би тамјану смањили цену. Такав тамјан лако се може препознати по тврђим гранулама. Заиста квалитетан тамјан мора да буде мекан, скоро као глина, јер присуство веће количине основног уља природно ће стварати еластичност у праху основног тамјана. Тамјан у чије је основно уље додата вода постаје тврд, јер уље брже испари. Такође је неопходно додати пудерасти прах који се користи да свака гранула буде засебна и да се не лепи за суседну гранулу ,ни за паковање. Кад се једном основни тамјански прах и основно уље помешају мешавина се ставља на радни сто. Пластичне кесе се стављају на руке да се не би лепиле за мешавину. Неки у овој фази одмах одавјају комаде тамјана, док ми месимо масу по целој радној површини и тек потом сечемо на ситне комаде који се потом уролају у прах да се не би слепљивали. Већи произвођачи тамјана имају посебне полице у које стављају припремљен тамјан да се мало просуши пре него што се пакује у кутије. Код мањих произвођача где се одједном произведе само један до два килограма, тамјанске грануле се једноставно оставе у чинији са прахом да одстоје. Пошто се тамјан остави да одлежи најмање 24 сата, ставља се у кутије за продају. Неки произвођачи пожуре да ставе тамјан у кутије за продају да не би испаравањем изгубио на тежини. Ми се у Драганцу трудимо да правимо, у свакој фази производње, само најквалитетнији тамјан, јер тај тамјан приносимо Богу, па је сав наш напор и посвећеност детаљима вредан труда. МАНАСТИР ДРАГАНАЦ
  16. Једна од наших превасходних рукотворина у манастиру Драганац је прављење тамјана за цркву и за нашу домаћу употребу. Захвални смо Богу што смо били у прилици да научимо како да произведемо веома квалитетан тамјан по традиционалном атонском рецепту. Многи манастири производе тамјан, а ми ћемо описати како овде правимо наш тамјан, по узору на тамјан из келија са Атоса, јер је много мекши од многих који се данас продају, и који, уверићете се,потпуно догорева, а да се не претвара у тињајући жар као што се често дешава. Ми такође користимо високо квалитетна уља (у издашној количини) идентична онима која се користе у заједницама на Атосу. Ми правимо тамјан самостално , с молитвом и љубављу. Атонски монаси су развили ову нашу методу прављења тамјана у којој се смола тамјана меша са различитим мирисима. Овакав тип производње тамјана је веома захтеван. Осим што се траже снажне руке да месе лепљиву смолу тамјана, свако ко прави тамјан мора да има снажна здрава плућа, јер се током целе производње удише јак мирис основних уља. У прошлости су само мале келије правиле тамјан на Светој Гори и биле су у стању да опслуже све, чак и продају већим манастирима и утовар. У данашње време, поред ових келија, велики манастири производе макар тамјан за своје продавнице. Основни састојак за прављење тамјана је чисти тамјан који се добија млевењем специјалним млином док се не претвори у прах. Такође у Солуну постоје продавнице које праве и продају тај већ самлевени тамјански прах. Дочим велики произвођачи, као што је Дормишн Скит који припада Малој Светој Ани на Атосу, сами мељу у прах за своју производњу тамјана. Кад се неопходна количина основног тамјана измерри, ставља се у велику чинију за мешење којој се додаје одређена количина основног уља за сваки килограм тамјанског праха. Од коришћења основног уља зависи мирис тамјана, као што квалитет основног уља одређује финални производ. Јефтинији тамјан се због свог слабијег квалитета брже троши и брже губи свој мирис.Али, истовремено, тамјан слабијег квалитета је јефтинији и лакше се продаје. Постоје чак неки произвођачи изван Свете Горе који мешају основна уља са водом да би тамјану смањили цену. Такав тамјан лако се може препознати по тврђим гранулама. Заиста квалитетан тамјан мора да буде мекан, скоро као глина, јер присуство веће количине основног уља природно ће стварати еластичност у праху основног тамјана. Тамјан у чије је основно уље додата вода постаје тврд, јер уље брже испари. Такође је неопходно додати пудерасти прах који се користи да свака гранула буде засебна и да се не лепи за суседну гранулу ,ни за паковање. Кад се једном основни тамјански прах и основно уље помешају мешавина се ставља на радни сто. Пластичне кесе се стављају на руке да се не би лепиле за мешавину. Неки у овој фази одмах одавјају комаде тамјана, док ми месимо масу по целој радној површини и тек потом сечемо на ситне комаде који се потом уролају у прах да се не би слепљивали. Већи произвођачи тамјана имају посебне полице у које стављају припремљен тамјан да се мало просуши пре него што се пакује у кутије. Код мањих произвођача где се одједном произведе само један до два килограма, тамјанске грануле се једноставно оставе у чинији са прахом да одстоје. Пошто се тамјан остави да одлежи најмање 24 сата, ставља се у кутије за продају. Неки произвођачи пожуре да ставе тамјан у кутије за продају да не би испаравањем изгубио на тежини. Ми се у Драганцу трудимо да правимо, у свакој фази производње, само најквалитетнији тамјан, јер тај тамјан приносимо Богу, па је сав наш напор и посвећеност детаљима вредан труда. МАНАСТИР ДРАГАНАЦ View full Странице
  17. Теми вероватно није место овде, али се надам да ће паметнији смислити идеје, које ће нам помоћи да се организујемо, па да у некој теми говоримо о конкретним акцијама. У целом овом безумљу и препуцавању, тражењу криваца итд. скреће се пажња са најбитнијег, а то је како помоћи нашем народу који упркос свему и даље живи и ради на Косову и Метохији. Лако је бити Србин са ове друге стране административне линије, бусати се у јуначке груди итд. Чињеница је да им залихе хране полако понестају, политичари и наши и њихови ће да се препуцавају, а народ ће да трпи. Ово лудило ко зна колико дуго може да траје. Имам једну луду идеју, али не бих сад о њој, а и питање је да ли би могла да се реализује и колико би времена требало за њу.
  18. Услови за причешће су да је човек члан цркве, дакле да је крштен и да има покајање. Крштење + покајање. Верујем да већина зна шта је крштење. Што се тиче покајања, човек треба да пребива у смирењу, и да буде свестан да је само човек, да је несавршен и да није Бог. Да му треба Божија помоћ. Ако човек испуњава ова два услова и жели да се причести, не постоји више никакав разлог да се условљава за причешће. Пустите људе Христу. Прво их пустите Христу, а када приђу, после им дајте нека правила, форме и остале непотребне ствари које муче вашу савест, а не њихову. Ако баш не можете без условљавања људи, дајте им то накнадно, немојте их одмах условљавати да бисте утешили своју савест. Зашто терате људе од Христа, и зашто их терате од цркве? Свако ко дође у цркву, Бог га је призвао. Било је чак и оних који су са злом намером долазили у цркву па би постајали верници. А кад неко дође са жељом да се сједини са Богом, ко смо ми да га условљавамо неким излишним формама? Пустите људе у Царство небеско, јер ако их због свог незнања или предрасуда или глупости условљавате и кочите, те они због тога одустану од Цркве, Бог ће од вас на Страшном суду тражити одговор за њихове душе. Имате ли снаге да одговарате Богу за туђе душе? Наравно да немате. Неки ће рећи али ако их пустимо неприпремљене и онда ћемо одговарати. А ко је припремљен? Да ли сте ви довољно припремљени за Христа? Да ли је ико довољно припремљен за Христа? Кажем, довољно је да је човек крштен и да је у покајању. Немојте постављати безбројне услове. Јер којом мером мерите, том ће вам се одмерити! poyyy
  19. Зна ли неко како је гласао Зизјулас, на предлог Вартоломеја којим се придружује расколницима и окреће од Једне Свете и Саборне Апостолске Цркве? Пошто је он много говорио о заједници у љубави, занима ме како је поступио на делу. Да ли је потврдио своје многобројне беседе, написе и предавања или је подлегао прагматизму "незамерања"? Та несрећна одлука је највећи удар на јединство Цркве до сада. Како је он реаговао? Од тога зависи колико заиста вреде сви његови докторати и звања.
  20. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. У деветнаестој недељи по Духовима, када наша Света, саборна и апостолска Црква прославља Св. Првомученицу Теклу равноапостолну, Св. Стефана Првовенчаног краља српског, Св. Давида и Св. краља Владислава, у Саборном храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Александар Орландић. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
×
×
  • Create New...