Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'како'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 146 results

  1. Кажу да су кртице законом заштићене. Волео бих да ухватим неку па да законодавцу пошаљем барем једну брзом поштом Шалу на страну. Из свог искуства знам да ово што се може видети на видеу је делотворно. Додуше, потребно је да ветар константно дува барем по мало. Али, када код могу, барем једном на дан, прођем кроз воћњак и вртим флаше неки минут. Металне цеви или парче арматуре забодем мало дубље (даље се преносе вибрације кроз земљу) и на њих навучем флаше као што је овде приказано. Као што рекох, уколико ветар не дува онда понекад провртим флаше руком. Дешавало се да се кртице наврате, али, само онда када се флаше неко време не окрећу. Такође, у земљу где би оне правиле кртичњак, неким колчићем избушим мало дубљу рупу и у њу убацим мало јачу петарду и рупу затворим. Вибрације од експлозије се пренесу кроз земљу и оне не смеју да поново долазе на то место. Ако још неко има неко решење нека напише.
  2. Када говоримо о производњу меда, треба пре свега разликовати пчеларе који не селе кошнице тј. стационарно пчеларе и оне који селе кошнице. Мед на меду рађа и мед на точковима рађа. Ово су две честе изреке пчелара. Прва изрека нам каже да пчеле морају да имају довољне залихе квалитетне хране, да би следеће године биле успешне у скупљању меда. Друга нам каже да сеобом пчела обезбеђујемо већи број паша пчелама, а самим тим и веће приносе меда. Пошто не селим кошнице, једна од идеја је обезбеђивање сигурне паше пчелама. Моје кошнице се налазе у једном поткопаоничком селу, где има већих засада шљива, вишања и јабука, тако да је време показало да је цветни мед(онај који пчеле скупљају опрашивањем првенствено вишања) једини које пчеле сваке године скупљају, мада и ту бројка варира. Обично је то просек око 5 kg по кошници, ако су услови у време цветања добри, тј. нема кише и непредвидивих мразева. Укус овог меда је помало горак, садржи и полен и брзо кристалише. Неки пчелари га не цене. Следећа паша која се јавља код нас, али која је изразито непоуздана је багремова паша. Кажу да багрем мора имати бар 10 година да би медио и потребно је да ноћне температуре буду релативно високе, близу 20 степени, да би багрем најбоље медио. Још ако има оних топлих пролећних киша, тим боље. Мада, као да је постала чињеница да са кишом увек иде и хладније време. Од 2014-2018. код нас је багрем само две године медио. Осталих година то су биле занемарљиве количине. Прави багремов мед је готово безбојан(не садржи полен, први је који се уводи деци у исхрану), што је код нас немогуће, јер пчеле га увек помешају са неким другим биљкама и буде отворено жуте боје. Следећа паша у мом крају је ливадска, са којом се некако при крају преклапа и шумска. И ливадска паша зна да буде непредвидива, што зависи од летњих температура и количине падавина. Шумска паша је мало чешћа од багремове. Ливадски мед је тамно жуте боје, цењен је, а шумски мед је изразито тамне боје, непровидан кроз теглу. Тај шумски мед настаје од медне росе коју лучи дрво(храст на пример), док су на листовима ваши. Шумски мед је неповољан за презимљавање пчела, јер садржи материје које пчеле не могу да сваре. Пчеле су изузетно чисте и оне празне црева ван кошнице, када имају тзв. прочисне летове. Један пчелар ми је причао да на багремовом меду пчеле могу да не празне црева 6 месеци, а на шумском само две недеље. Ако им је шумски мед зимска храна, а зиме буду сурове и оштре оне излећу из кошнице правац у смрт само да би кошница остала чиста.
  3. Нисам хтео о овоме да пишем, пре свега, због радости грегоријанског Божића коју је након страшних патњи доживео народ Сирије. Али ноћ након Божића војска Израела напала је пројектилима Сирију и то заклањајући се иза путничких авиона. Срећом напад је успешно одбијен. 24. децембра увече хтео сам да гледам римску мису. Изненадио сам се у поноћ кад сам видео да је у Риму све готово и да је вигилиа и можда миса била у 21.30.Остао је само Загреб. Нашао сам хрватску телевизију и пренос је почео. Али није био Загреб. Нека мала црква. Кад пише Сисак. Сетио сам се држава преноси из Сиска јер им је подобан проусташки бискуп сисачки Владо Кошић. И почиње. Најпре он прича, држи уводно слово и поздравља присутне.Тиме се наравно нарушава свечаност службе али кога брига. И почиње да служи. Врцка по олтару као пчела радилица и певуши нешто високим гласом. Дежмекаст и феминизиран. У јаслицама (пећина и кипови свете породице, пастира) нешто чудно. Лутке у униформама хрватских војника. Не само неукусно него и неисправно теолошки. Наиме, не чувамо ми Бога (тј.они), него Бог чува нас. И цела поента те прича јесте да Спаситељ од почетка није имао где главе склонити,а не да га при порођају чува војска. И онда проповед морбидна,болесна и перверзна. Прича против абортуса и нашироко разлаже како ето Богородица није абортирала Исуса и шта би било да јесте. Како му није одвратно то да прича.Стално се враћају свом примитивизму и натурализму. Богородица то није могла да уради јер је била непогрешива, а чак по римском учењу и лишена прародитељског греха. Да не говоримо о месијанском плану Бога. Кошић се прославио својим усташким причама о селу Зрињ на Банији где су усташе доводиле Србе и убијале. Ето монструм доведе Србина и тестерише га у свом дворишту. Залагао се за подизање споменика Степинцу, јер су тамо касније Срби побили Хрвате. Јесу, у једном тренутку руководство Срба-партизана схватило је да геноцид неће престати док се не узврати истом мером. Сравњени су са земљом село Зрињ на Банији и Боричевац у Лици.Тада су се Хрвати озбиљно уплашили и престају масовна убијања на територији данашње РХрватске а геноцид се преноси у Босну. Највише у Крајину и на Козару. Сад је територија Српске Крајине пуста. Све је зарасло у шикаре и шуме. Лутају дивље свиње и вукови. Да ли је њима Кошић правио споменик. Да ли они (не мислим на вепрове и вукове) могу да се ослободе свог дивљаштва и примитивизма и зашто њихова држава баш такве питорескне ликове форсира. Извор: ФБ профил Жељка Познановића.
  4. Поуке.орг инфо

    Епископ милешевски Атанасије: Како деца треба да посте

    Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка
  5. Неки кажу да деца не треба да посте средом и петком и у дане четири вишедневна поста све до своје треће или седме тодине живота. Други говоре да деца могу бити разрешена тих посних дана само на бели мрс (млеко, јаја, сир). Шта је од овога исправно и да ли деца треба да посте као и одрасли хришћани? Одговор на поменуто питање (или питања) не може бити заснован на светим канонима, јер нема ни једног канона који изричито прописује како би деца требало да посте. Деца не посте и немају потребе да посте као одрасли хришћани. Зато што још не поседују грехе, страсти и навике, које се постом смирују и због којих је пост од Бога заповеђен, а од свете Цркве установљен и прописан. Ово не значи да су деца потпуно ослобођена поста, и да уопште не треба да посте. Како ће деца постити и колико, зависи од побожности и вере њихових родитеља. А ту заиста треба имати много мудрости и расуђивања да се не огрешимо ни о телесне ни о духовне потребе свога детета. Умесно је такође поставити питање: До када је „дете” дете? Свима је познато да дечје доба има више фаза развоја. Оно је најпре – одојче. Затим долази рано детињство (од 2. до 3. године), па је дете предшколског узраста, затим је ђак – основац, па тако даље, до дечаштва и пубертета. За неке родитеље њихово дете је „дете” све док не одслужи војску, па и касније. Очигледно, не може се на све ове фазе „детињства” применити исти принцип у погледу поста. У решавању тога питања постоје две крајности којима су родитељи, бар код нас Срба, често склони. Или ће наметнути детету од раног детињства строги пост (као што и сами држе), или ће га „штедети” од поста чак до његовог пунолетства, па често и даље. И једно и друго је штетно по дете и погубно за његов духовни живот. У првом случају, када се детету намеће претерани пост у раном детињству, може код њега изазвати одбојност према посту. С друге пак стране, ко се из малена не навикне ни мало да пости и не схвати разлику међу данима, тај ће се тешко икада у животу привикнути на пост и приморати себе на уздржање, што је исто тако погубно. Избећи обе ове крајности је заиста права уметност. Многе мајке доносе двомесечне бебе на причест, па даље кроз сво њихово детињство. Дете тог јутра, нормално, буде подојено, али то никаква сметња није за његово сједињење са Господом у Светој тајни причешћа. И тако, дете одраста у храму Божјем, телесно одгајано на мајчиним грудима, а духовно на светој Чаши. Оно се од првих дана навикава на храмовни амбијент, светлост воштаница, мирис тамјана, свештеничку одежду (и браду), те узрастајући, у храму се почиње осећати пријатно као у дому оца свога. Родитељи који брину о духовном животу своје деце, неће чекати да дете потпуно одрасте па да га почну привикавати на пост. Они то почињу постепено, од 3–4. године детињег узраста. Не зато што је детету у тим раним годинама пост потребан, у смислу као одраслима, него ради привикавања - да измалена почну да разликују да нису сви дани исти у погледу хране, што ће му остати као бесцен-благо целога живота. Што важи за пост, важи и за Свету тајну исповести и покајања. По учењу Цркве, дете до седме године нема греха (одн. не урачунавају му се греси). Код браће Грка и Руса родитељи приводе децу од 4-5 година свештенику на „исповест”, опет не због неких њихових грехова, него да се од малена привикну на једну свету и неопходну хришћанску дужност, без које, када одрасту, нема напретка у духовном животу. А уједно и да успоставе поверење и слободу у општењу са свештеником – духовником. Заиста, они родитељи који се труде да живе по заповестима Божјим, који се труде на своме личном спасењу, под руководством искусног духовника, умеће да нађу прави израз и златну средину и у погледу своје деце, њиховог поста, причешћа и Свете тајне покајања и исповести. Епископ милешевски Атанасије Светосавско звонце, сајт Радија Светигора Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  6. Атонски монаси су развили ову нашу методу прављења тамјана у којој се смола тамјана меша са различитим мирисима. Овакав тип производње тамјана је веома захтеван. Осим што се траже снажне руке да месе лепљиву смолу тамјана, свако ко прави тамјан мора да има снажна здрава плућа, јер се током целе производње удише јак мирис основних уља. У прошлости су само мале келије правиле тамјан на Светој Гори и биле су у стању да опслуже све, чак и продају већим манастирима и утовар. У данашње време, поред ових келија, велики манастири производе макар тамјан за своје продавнице. Основни састојак за прављење тамјана је чисти тамјан који се добија млевењем специјалним млином док се не претвори у прах. Такође у Солуну постоје продавнице које праве и продају тај већ самлевени тамјански прах. Дочим велики произвођачи, као што је Дормишн Скит који припада Малој Светој Ани на Атосу, сами мељу у прах за своју производњу тамјана. Кад се неопходна количина основног тамјана измерри, ставља се у велику чинију за мешење којој се додаје одређена количина основног уља за сваки килограм тамјанског праха. Од коришћења основног уља зависи мирис тамјана, као што квалитет основног уља одређује финални производ. Јефтинији тамјан се због свог слабијег квалитета брже троши и брже губи свој мирис.Али, истовремено, тамјан слабијег квалитета је јефтинији и лакше се продаје. Постоје чак неки произвођачи изван Свете Горе који мешају основна уља са водом да би тамјану смањили цену. Такав тамјан лако се може препознати по тврђим гранулама. Заиста квалитетан тамјан мора да буде мекан, скоро као глина, јер присуство веће количине основног уља природно ће стварати еластичност у праху основног тамјана. Тамјан у чије је основно уље додата вода постаје тврд, јер уље брже испари. Такође је неопходно додати пудерасти прах који се користи да свака гранула буде засебна и да се не лепи за суседну гранулу ,ни за паковање. Кад се једном основни тамјански прах и основно уље помешају мешавина се ставља на радни сто. Пластичне кесе се стављају на руке да се не би лепиле за мешавину. Неки у овој фази одмах одавјају комаде тамјана, док ми месимо масу по целој радној површини и тек потом сечемо на ситне комаде који се потом уролају у прах да се не би слепљивали. Већи произвођачи тамјана имају посебне полице у које стављају припремљен тамјан да се мало просуши пре него што се пакује у кутије. Код мањих произвођача где се одједном произведе само један до два килограма, тамјанске грануле се једноставно оставе у чинији са прахом да одстоје. Пошто се тамјан остави да одлежи најмање 24 сата, ставља се у кутије за продају. Неки произвођачи пожуре да ставе тамјан у кутије за продају да не би испаравањем изгубио на тежини. Ми се у Драганцу трудимо да правимо, у свакој фази производње, само најквалитетнији тамјан, јер тај тамјан приносимо Богу, па је сав наш напор и посвећеност детаљима вредан труда. МАНАСТИР ДРАГАНАЦ
  7. Једна од наших превасходних рукотворина у манастиру Драганац је прављење тамјана за цркву и за нашу домаћу употребу. Захвални смо Богу што смо били у прилици да научимо како да произведемо веома квалитетан тамјан по традиционалном атонском рецепту. Многи манастири производе тамјан, а ми ћемо описати како овде правимо наш тамјан, по узору на тамјан из келија са Атоса, јер је много мекши од многих који се данас продају, и који, уверићете се,потпуно догорева, а да се не претвара у тињајући жар као што се често дешава. Ми такође користимо високо квалитетна уља (у издашној количини) идентична онима која се користе у заједницама на Атосу. Ми правимо тамјан самостално , с молитвом и љубављу. Атонски монаси су развили ову нашу методу прављења тамјана у којој се смола тамјана меша са различитим мирисима. Овакав тип производње тамјана је веома захтеван. Осим што се траже снажне руке да месе лепљиву смолу тамјана, свако ко прави тамјан мора да има снажна здрава плућа, јер се током целе производње удише јак мирис основних уља. У прошлости су само мале келије правиле тамјан на Светој Гори и биле су у стању да опслуже све, чак и продају већим манастирима и утовар. У данашње време, поред ових келија, велики манастири производе макар тамјан за своје продавнице. Основни састојак за прављење тамјана је чисти тамјан који се добија млевењем специјалним млином док се не претвори у прах. Такође у Солуну постоје продавнице које праве и продају тај већ самлевени тамјански прах. Дочим велики произвођачи, као што је Дормишн Скит који припада Малој Светој Ани на Атосу, сами мељу у прах за своју производњу тамјана. Кад се неопходна количина основног тамјана измерри, ставља се у велику чинију за мешење којој се додаје одређена количина основног уља за сваки килограм тамјанског праха. Од коришћења основног уља зависи мирис тамјана, као што квалитет основног уља одређује финални производ. Јефтинији тамјан се због свог слабијег квалитета брже троши и брже губи свој мирис.Али, истовремено, тамјан слабијег квалитета је јефтинији и лакше се продаје. Постоје чак неки произвођачи изван Свете Горе који мешају основна уља са водом да би тамјану смањили цену. Такав тамјан лако се може препознати по тврђим гранулама. Заиста квалитетан тамјан мора да буде мекан, скоро као глина, јер присуство веће количине основног уља природно ће стварати еластичност у праху основног тамјана. Тамјан у чије је основно уље додата вода постаје тврд, јер уље брже испари. Такође је неопходно додати пудерасти прах који се користи да свака гранула буде засебна и да се не лепи за суседну гранулу ,ни за паковање. Кад се једном основни тамјански прах и основно уље помешају мешавина се ставља на радни сто. Пластичне кесе се стављају на руке да се не би лепиле за мешавину. Неки у овој фази одмах одавјају комаде тамјана, док ми месимо масу по целој радној површини и тек потом сечемо на ситне комаде који се потом уролају у прах да се не би слепљивали. Већи произвођачи тамјана имају посебне полице у које стављају припремљен тамјан да се мало просуши пре него што се пакује у кутије. Код мањих произвођача где се одједном произведе само један до два килограма, тамјанске грануле се једноставно оставе у чинији са прахом да одстоје. Пошто се тамјан остави да одлежи најмање 24 сата, ставља се у кутије за продају. Неки произвођачи пожуре да ставе тамјан у кутије за продају да не би испаравањем изгубио на тежини. Ми се у Драганцу трудимо да правимо, у свакој фази производње, само најквалитетнији тамјан, јер тај тамјан приносимо Богу, па је сав наш напор и посвећеност детаљима вредан труда. МАНАСТИР ДРАГАНАЦ View full Странице
  8. Теми вероватно није место овде, али се надам да ће паметнији смислити идеје, које ће нам помоћи да се организујемо, па да у некој теми говоримо о конкретним акцијама. У целом овом безумљу и препуцавању, тражењу криваца итд. скреће се пажња са најбитнијег, а то је како помоћи нашем народу који упркос свему и даље живи и ради на Косову и Метохији. Лако је бити Србин са ове друге стране административне линије, бусати се у јуначке груди итд. Чињеница је да им залихе хране полако понестају, политичари и наши и њихови ће да се препуцавају, а народ ће да трпи. Ово лудило ко зна колико дуго може да траје. Имам једну луду идеју, али не бих сад о њој, а и питање је да ли би могла да се реализује и колико би времена требало за њу.
  9. Услови за причешће су да је човек члан цркве, дакле да је крштен и да има покајање. Крштење + покајање. Верујем да већина зна шта је крштење. Што се тиче покајања, човек треба да пребива у смирењу, и да буде свестан да је само човек, да је несавршен и да није Бог. Да му треба Божија помоћ. Ако човек испуњава ова два услова и жели да се причести, не постоји више никакав разлог да се условљава за причешће. Пустите људе Христу. Прво их пустите Христу, а када приђу, после им дајте нека правила, форме и остале непотребне ствари које муче вашу савест, а не њихову. Ако баш не можете без условљавања људи, дајте им то накнадно, немојте их одмах условљавати да бисте утешили своју савест. Зашто терате људе од Христа, и зашто их терате од цркве? Свако ко дође у цркву, Бог га је призвао. Било је чак и оних који су са злом намером долазили у цркву па би постајали верници. А кад неко дође са жељом да се сједини са Богом, ко смо ми да га условљавамо неким излишним формама? Пустите људе у Царство небеско, јер ако их због свог незнања или предрасуда или глупости условљавате и кочите, те они због тога одустану од Цркве, Бог ће од вас на Страшном суду тражити одговор за њихове душе. Имате ли снаге да одговарате Богу за туђе душе? Наравно да немате. Неки ће рећи али ако их пустимо неприпремљене и онда ћемо одговарати. А ко је припремљен? Да ли сте ви довољно припремљени за Христа? Да ли је ико довољно припремљен за Христа? Кажем, довољно је да је човек крштен и да је у покајању. Немојте постављати безбројне услове. Јер којом мером мерите, том ће вам се одмерити! poyyy
  10. Зна ли неко како је гласао Зизјулас, на предлог Вартоломеја којим се придружује расколницима и окреће од Једне Свете и Саборне Апостолске Цркве? Пошто је он много говорио о заједници у љубави, занима ме како је поступио на делу. Да ли је потврдио своје многобројне беседе, написе и предавања или је подлегао прагматизму "незамерања"? Та несрећна одлука је највећи удар на јединство Цркве до сада. Како је он реаговао? Од тога зависи колико заиста вреде сви његови докторати и звања.
  11. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У деветнаестој недељи по Духовима, када наша Света, саборна и апостолска Црква прославља Св. Првомученицу Теклу равноапостолну, Св. Стефана Првовенчаног краља српског, Св. Давида и Св. краља Владислава, у Саборном храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Александар Орландић. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. Отац Бранко се у свом пастирском обраћању вјернима дотакао Божијег домостроја спасења који се сотворио и савршио управо кроз најчистији сасуд рода људског, а то је Пресвета Богородица – Дјева Марија, кроз коју се и родио Искупитељ и Спаситељ рода људског Господ Исус Христос. “Господ изабира тијело људско да сиђе и да спасе човјека, да сиђе из вјечности у матицу живота, да се роди од Пресвете Дјеве, да узме тијело људско да би спасао свакога човјека. Такав је промисао Божији“, казао је он. Отац Бранко је говорио и о огромном смирењу, послушању, вјери али и чистоти Пресвете Богорoдице, наводећи да све оно што је стара Ева покварила, нова Ева – Пресвета Богородица је поправила, учећи нас како и ми треба да се поправљамо, како да живимо : „Тако и ми да се угледамо на њу живећи смирено и чисто, говорећи: Господе, нека буде по вољи Твојој“, закључио је протојереј Бранко Вујачић. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступио је и присајединио се већи број сабраних, а након Светог Причешћа свештенство је са вјерним народом освештало и пререзало славске колаче. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. На Малу Госпојину – празник Рождества Пресвете Богородице одслужена Света Литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Началствовао је протојереј Бранко Вујачић, а саслуживао му је старјешина Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици, протојереј – ставрофор Драган Митровић. Звучни запис беседе Отац Бранко се у свом пастирском обраћању вјернима дотакао Божијег домостроја спасења који се сотворио и савршио управо кроз најчистији сасуд рода људског, а то је Пресвета Богородица – Дјева Марија, кроз коју се и родио Искупитељ и Спаситељ рода људског Господ Исус Христос. “Господ изабира тијело људско да сиђе и да спасе човјека, да сиђе из вјечности у матицу живота, да се роди од Пресвете Дјеве, да узме тијело људско да би спасао свакога човјека. Такав је промисао Божији“, казао је он. Отац Бранко је говорио и о огромном смирењу, послушању, вјери али и чистоти Пресвете Богорoдице, наводећи да све оно што је стара Ева покварила, нова Ева – Пресвета Богородица је поправила, учећи нас како и ми треба да се поправљамо, како да живимо : „Тако и ми да се угледамо на њу живећи смирено и чисто, говорећи: Господе, нека буде по вољи Твојој“, закључио је протојереј Бранко Вујачић. Светим Тајнама Тијела и Крви Христове приступио је и присајединио се већи број сабраних, а након Светог Причешћа свештенство је са вјерним народом освештало и пререзало славске колаче. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  15. Често је узрок развода — тежак карактер другог супружника. „Он је тиранин, неподношљив човек“ или „она је стално нешто незадовољна“ — то су уобичајене жалбе оних који пате због тешких односа у породици. Али психолог Александар Колмановски је убеђен: неподношљиво понашање супруга није повезано с тим што је он лош већ с тим што је нјему лоше. Схвативши то, и правилним понашањем друге половине, чак и муж-тиранин или џангризава жена са временом могу постати уравнотежени и доброћудни људи. „Саслушај ме, мила моја!“ — Свађе и несугласице међу супружницима често се завршавају сценама и жалбама — с тим човеком је немогуће живети! Шта се крије иза таквих претензија? – Несвесно очекивање „посветиће ми пажњу, усредсредиће се на мене“. Наравно, однос двоје људи се не своди само на то очекивање. Постоји и сексуална привлачност и спремност да се помогне. Али ако ми говоримо о претензијама, онда оне проистичу управо из неоправданих очекивања.
  16. Међутим, ова казна се у духовном смислу односи на наше срце. Земља је – наше срце после Адамовог пада у грех, и она, такође, рађа трње и чичак, односно греховна осећања и помисли. Да би се у срцу насадио хлеб небески, Реч Божија, да би оно оживело и постало способно за духовни живот, потребан је велики труд и подвиг. Да би земља могла да прими у себе семена, потребно је да се та земља обрађује, ситни, преврће, омекшава, да се одстрањује коров и чисти корење; за ово је потребно различито оруђе: плугови, дрљаче, лопате. Исто тако и наше срце треба обрађивати постом, бдењем, метанијама и другим телесним напорима да би се обуздале његове телесне склоности и помисли ума. Међутим, ако при овом обрађивању срца телесним подвизима, оно не буде усвајало јеванђељске заповести, ако се не буде њима подучавало, руководило и живело, оно ће – још више него пре што је почело да се обрађује – рађати из себе коров таштине, гордости и блуда. И обрађена, нађубрена и иситњена, али незасејана земља родиће још више корова. И обрнуто: не сеје се семе на необрађено тле. Тако и срце, необрађено телесним подвизима, зарасло у необуздане телесне склоности, не може да смести у себе духовно растиње. Онај ко се тога буде прихватио трудиће се узалуд или чак може да падне у самообману и демонску прелест. Телесни напори су нам суштински неопходни. Свети Оци говоре да телесни труд смирује душу. Међутим, у каквом је он односу са расположењем душе? Ава Доротеј као одговор на то питање каже: „Објаснићу вам ово. Собзиром на то да се душа после преступања заповести предала, како говори свети Григорије, прелести сластољубља и самозакоња, и да је заволела телесно и на неки начин постала једно са телом, и сва постала плот, као што је речено: „Неће се дух Мој до вијека прети са људима, јер су тијело“ (1. Мојс. 6, 3). И јадна душа као да страда заједно са телом и саосећа са свиме што се са телом дешава. Баш због овога и телесни труд доводи душу у смирење. Јер, различито је расположење душе здравог и болесног човека, једно је код гладног, а друго код ситог. Исто је тако другачије расположење душе човека који јаше коња, другачије је онога који седи на престолу, другачије онога ко седи на земљи, једно је код онога ко носи лепу одећу, а друго код онога ко носи лошу. Дакле, труд смирује тело, а када се смири тело, заједно са њим се смирује и душа…“ (5, стр. 48). Из ових речи се добро види какав склад мора постојати између унутрашњег – духовног и спољашњег – телесног труда. Никада не смемо да заборавимо циљ свих наших спољашњих подвига: омекшавати, смиравати наше срце, чинити да оно лако прихвата Реч Божију, затим одмах садити у њега духовна семена. Приликом овог обрађивања, пооравања тла срца морамо јасно знати своју меру, могућности и снаге да бисмо изорали онолико колико можемо да засејемо и колико ћемо имати снаге да одгајимо и сакупимо плодове. Извор: Православие.ру
  17. По учењу Светих Отаца, проклетство земље које је Бог изрекао као казну Адаму и његовим потомцима, до данас лежи на земљи, и због тога земља рађа и разни коров и дрвеће које не доноси јестиве плодове, а све што ниче из земље и чиме се храни људско тело, човек мора да гаји, проливајући зној и стално радећи (9, т. 5, стр. 206). Међутим, ова казна се у духовном смислу односи на наше срце. Земља је – наше срце после Адамовог пада у грех, и она, такође, рађа трње и чичак, односно греховна осећања и помисли. Да би се у срцу насадио хлеб небески, Реч Божија, да би оно оживело и постало способно за духовни живот, потребан је велики труд и подвиг. Да би земља могла да прими у себе семена, потребно је да се та земља обрађује, ситни, преврће, омекшава, да се одстрањује коров и чисти корење; за ово је потребно различито оруђе: плугови, дрљаче, лопате. Исто тако и наше срце треба обрађивати постом, бдењем, метанијама и другим телесним напорима да би се обуздале његове телесне склоности и помисли ума. Међутим, ако при овом обрађивању срца телесним подвизима, оно не буде усвајало јеванђељске заповести, ако се не буде њима подучавало, руководило и живело, оно ће – још више него пре што је почело да се обрађује – рађати из себе коров таштине, гордости и блуда. И обрађена, нађубрена и иситњена, али незасејана земља родиће још више корова. И обрнуто: не сеје се семе на необрађено тле. Тако и срце, необрађено телесним подвизима, зарасло у необуздане телесне склоности, не може да смести у себе духовно растиње. Онај ко се тога буде прихватио трудиће се узалуд или чак може да падне у самообману и демонску прелест. Телесни напори су нам суштински неопходни. Свети Оци говоре да телесни труд смирује душу. Међутим, у каквом је он односу са расположењем душе? Ава Доротеј као одговор на то питање каже: „Објаснићу вам ово. Собзиром на то да се душа после преступања заповести предала, како говори свети Григорије, прелести сластољубља и самозакоња, и да је заволела телесно и на неки начин постала једно са телом, и сва постала плот, као што је речено: „Неће се дух Мој до вијека прети са људима, јер су тијело“ (1. Мојс. 6, 3). И јадна душа као да страда заједно са телом и саосећа са свиме што се са телом дешава. Баш због овога и телесни труд доводи душу у смирење. Јер, различито је расположење душе здравог и болесног човека, једно је код гладног, а друго код ситог. Исто је тако другачије расположење душе човека који јаше коња, другачије је онога који седи на престолу, другачије онога ко седи на земљи, једно је код онога ко носи лепу одећу, а друго код онога ко носи лошу. Дакле, труд смирује тело, а када се смири тело, заједно са њим се смирује и душа…“ (5, стр. 48). Из ових речи се добро види какав склад мора постојати између унутрашњег – духовног и спољашњег – телесног труда. Никада не смемо да заборавимо циљ свих наших спољашњих подвига: омекшавати, смиравати наше срце, чинити да оно лако прихвата Реч Божију, затим одмах садити у њега духовна семена. Приликом овог обрађивања, пооравања тла срца морамо јасно знати своју меру, могућности и снаге да бисмо изорали онолико колико можемо да засејемо и колико ћемо имати снаге да одгајимо и сакупимо плодове. Извор: Православие.ру View full Странице
  18. У ма­ју 1986. год. при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца кња­за Да­ни­ла и ве­ли­ког вој­во­де Мир­ка ис­по­ље­на је нео­д­го­во­р­ност и не­са­вје­сност укљу­че­них у ре­а­ли­за­ци­ји но­ве пре­зен­та­ци­је гроб­ни­ца. Иако при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца не­ма цр­кве­ног об­ре­да, већ се тај об­ред вр­ши при­ли­ком по­врат­ка ко­сти­ју у гроб­ни­це, све ово је ура­ђе­но на нео­д­го­во­ран и не­ци­ви­ли­зо­ван на­чин од стране укључених у снацији манастира. Рад­ни­ци фир­ме ,, Комар“ из Горњег Вакуфа у Бо­сне, ко­ја је из­во­ди­ла ра­до­ве за рачун Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, у при­су­ству је­ро­мо­на­ха из ма­на­сти­ра, а у од­су­ству ми­тро­по­ли­та и игу­ма­на Ма­на­сти­ра, да би убр­за­ли ра­до­ве нео­вла­шће­но су отво­ри­ли и оште­ти­ли боч­не стра­не гроб­ни­ца. На сву сре­ћу, слу­чај­но је на­и­шао пред­став­ник ин­ве­сти­то­ра инг. Љу­бо Ива­ни­ше­вић и спри­је­чио да­ља оште­ће­ња. Ова­кав по­сту­пак иза­звао је ре­волт јав­но­сти, та­ко да су се овим ба­ви­ли Скуп­шти­на оп­шти­не, Из­вр­шно ви­је­ће СР ЦГ и Пред­сјед­ни­штво СР Цр­не Го­ре. У ства­ри, не­син­хро­ни­зо­ван рад уче­сни­ка у са­на­ци­ји под руководством Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, не­до­вољ­на де­фи­ни­са­ност про­јек­та и у су­шти­ни аљ­кав од­нос усло­ви­ли су овај нео­д­го­во­ран и не­при­мје­ран чин. Про­јект­ном до­ку­мен­та­ци­јом пред­ви­ђе­на је због ма­лог про­сто­ра у цр­кви но­ва пре­зен­та­ци­ја гроб­ни­ца у цр­кви, али ка­ко ће из­гле­да­ти и што тре­ба ура­ди­ти, ни­је би­ло де­фи­ни­са­но. О са­мом до­га­ђа­ју скр­на­вље­ња гроб­ни­ца оп­штин­ски и ре­пу­блич­ки ор­га­ни оба­ви­је­ште­ни су по­сли­је дви­је не­дје­ље од стра­не про­јек­тан­та и над­зор­ног ор­га­на Ре­пу­блич­ког за­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре. По­сли­је овог не­ми­лог до­га­ђа­ја Ко­ми­си­ја за по­ди­за­ње спо­ме­ни­ка и спо­мен оби­љеж­ја при­хва­ти­ла је пред­лог За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка о пре­зен­та­ци­ји гроб­ни­ца у цр­кви Ро­ђе­ња Бо­го­ро­ди­це у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру. Убр­зо по­том над­ле­жни суд је осу­дио је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма Ко­мље­но­ви­ћа због до­зво­ља­ва­ња рад­ни­ци­ма да нео­вла­шће­но без при­су­ства над­ле­жне ко­ми­си­је отва­ра­ју гроб­ни­це, иако он није био нити инвеститор нити налогдбодавац већ За­во­д за за­шти­ту спо­ме­ни­ка културе СР Црне Горе. Да ли се од­лу­ка је­ро­мо­на­ха да помогне, мо­же при­пи­са­ти са­мо ње­го­вој са­мо­во­љи и на­ив­но­сти? На јав­но одр­жа­ној сјед­ни­ци овим по­во­дом 11. ју­на 1986. год. Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло је та­ко нео­че­ки­ва­ни пу­бли­ци­тет про­ко­мен­та­ри­сао ова­ко: „Би­ло је про­пу­ста у овој на­шој Ре­пу­бли­ци ве­ћих од ово­га да ни­ко­га гла­ва ни­је за­бо­ље­ла и да но­ви­не ни­је­су пи­са­ле. Ја ми­слим да тре­ба на­сто­ја­ти да се ства­ри сти­ша­ју, да се не си­па уље на ва­тру, већ во­ду да би се ва­тра уга­си­ла.“ При­ли­ком по­сје­те Ми­тро­по­ли­ји у ве­зи с по­став­ком Ма­на­стир­ске ри­зни­це, ко­ја је усли­је­ди­ла по­сли­је из­ри­ца­ња пре­су­де је­ро­мо­на­ху Ни­ко­ди­му, Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло ре­као ми је сље­де­ће: „Не­ма прав­де, госп. Јо­ва­не. По­ли­ти­ча­ри по­га­зи­ше ама­нет вла­ди­ке Ње­го­ша, сру­ши­ше за­ко­ном за­шти­ће­ну цр­кву Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског и гроб Ње­го­шев, и за то их Ти­то од­ли­ко­ва. Ја ту­жих Устав­ном су­ду Ју­го­сла­ви­је по­ли­ти­ча­ре из Цр­не Го­ре, због кр­ше­ња Уста­ва и га­же­ња за­ко­на, и ни­ко­ме ни­шта. Ја ни­је­сам ту­жио рад­ни­ке и над­зор­ни­ке већ на­лог­о­дав­це из вла­сти ко­ји су сру­ши­ли све­ти­ње на Лов­ће­ну. А са­да, ево, осу­ди­ше је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма за­тво­ром због ње­го­ве же­ље да по­мог­не да се убр­за­ју ра­до­ви ко­је ни­је из­во­ди­ла Цр­ква и ње­го­ве на­ив­но­сти да се упе­тља у не­што што ни­је био за­ду­жен да ра­ди. Он је то ура­дио без злих на­мје­ра и ту не­ма ни­ка­квог по­ли­тич­ког чи­на ка­ко не­ки то же­ле пред­ста­ви­ти. Власт ко­ја је сру­ши­ла на­ше све­ти­ње на Лов­ће­ну, осу­ди ври­јед­ног је­ро­мо­на­ха ко­ји је свих ових го­ди­на бри­жно чу­вао гро­бо­ве свих Пе­тро­ви­ћа у Ма­на­сти­ру. Очи­глед­но је да код нас не­ма прав­де ни за­ко­на“. Ја­сно је би­ло да су при­та­је­ни ко­му­ни­сти – се­па­ра­ти­сти из вр­ха ре­пу­блич­ке вла­сти и њи­хо­ви са­те­ли­ти са пре­по­зна­тљи­вом ср­бо­фо­би­јом овај нео­д­го­вор­ни по­сту­пак из­во­ђа­ча ра­до­ва и над­зор­них ор­га­на у са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра по­ку­ша­ли пре­тво­ри­ти у по­ли­тич­ки про­цес у ко­јем је ди­рект­но су­ђе­но све­ште­ни­ку Ни­ко­ди­му, а ин­ди­рект­но Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској и Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви. Фор­мал­но-прав­но гле­да­но, је­ро­мо­нах Ни­ко­дим ни­је био шеф рад­ни­ци­ма фир­ме „Ко­мар“ из Гор­њег Ва­ку­фа, ни­ти је био над­зор­ни ор­ган За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, а још ма­ње про­јек­тант гроб­ни­ца.Дру­гим ри­је­чи­ма, ни­је он мо­гао ни­ко­ме на­ре­ди­ти по­че­так ра­до­ва на гроб­ни­ца­ма. Због ње­го­ве при­сут­но­сти нео­вла­шће­ном по­чет­ку ра­до­ва и фи­зич­ке по­мо­ћи ко­ју је пру­жио рад­ни­ци­ма при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­це ока­рак­те­ри­сан је као кри­вац и са­у­че­сник. Па­ра­док­сал­но зву­чи, али је тач­но да је са­мо је­ро­мо­нах Ни­ко­дим осу­ђен а ствар­ни крив­ци, они ко­ји су би­ли за­ду­же­ни за над­зор и из­во­ђе­ње ра­до­ва оста­ли су без кри­ви­це, вје­ро­ват­но у ко­рист „брат­ства и је­дин­ства“ са из­во­ђа­чем ра­до­ва, ко­ји је био из БиХ и за­шти­те др­жав­них слу­жбе­ни­ка из За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, ко­ји су би­ли но­си­о­ци по­сла и над­зор­ни ор­ган на са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра. Не мо­гу се оте­ти ути­ску да је та­да­шња ме­диј­ска са­та­ни­за­ци­ја је­ро­мо­на­ха Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске, од јед­ног ди­је­ла гла­си­ла, би­ла у функ­ци­ји јед­не дру­ге ини­ци­ја­ти­ве, ко­ју је по­чет­ком 1986. год. био по­кре­нуо Ди­ми­три­је Пе­јо­вић, се­кре­тар СИЗ-а На­ци­о­нал­ни парк „Лов­ћен“. У ства­ри Ди­ми­три­је Пе­јо­вић је по­но­во зва­нич­но по­кре­нуо пи­та­ње пре­у­зе­те оба­ве­зе од стра­не вла­сти да по­ру­ше­на цр­ква (ка­пе­ли­ца) на Лов­ће­ну бу­де по­диг­ну­та на но­вој ло­ка­ци­ји. Почетком 1991. Митрополит Амфилохије је именовао јеромонаха Никодима (Комљеновића) за новог настојатеља Цетињског манастира. Отац Никодим рођен је 24. марта 1945. у Рајловцу код Сарајева. За јерођакона и потом за јеромонаха рукоположен је 1966. у манастиру Острогу од Митрополита Данила Дајковића. У току 1978. отац Никодим је постављен за сабрата Цетињског манастира. У том својству он ће 1991. преузети и звање настојатеља Цетињског манастира. Већ октобра 1992. отац Никодим је постављен за настојатеља манастира Ђурђеви ступови код Берана. У том звању остаје све до упокојења 2004. Сахрањен је у гробљу манастира Ђурђеви ступови. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска
  19. Са­на­ци­ја у зе­мљо­тре­су оште­ће­ног Це­тињ­ског ма­на­сти­ра, нај­зна­чај­ни­јег кул­тур­но-исто­риј­ског спо­ме­ни­ка на Цетињу, пру­жи­ла је при­ли­ку да се поред грађевинских и занатских радова на објекту, адап­ти­ра и по­ста­ви но­ва му­зеј­ска пре­зен­та­ци­ја Ма­на­стир­ске ри­зни­це и са­ни­ра­ју гроб­ни­це кња­за Да­ни­ла и воj­воде Мир­ка у цр­кви Ма­на­сти­ра. У ма­ју 1986. год. при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца кња­за Да­ни­ла и ве­ли­ког вој­во­де Мир­ка ис­по­ље­на је нео­д­го­во­р­ност и не­са­вје­сност укљу­че­них у ре­а­ли­за­ци­ји но­ве пре­зен­та­ци­је гроб­ни­ца. Иако при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­ца не­ма цр­кве­ног об­ре­да, већ се тај об­ред вр­ши при­ли­ком по­врат­ка ко­сти­ју у гроб­ни­це, све ово је ура­ђе­но на нео­д­го­во­ран и не­ци­ви­ли­зо­ван на­чин од стране укључених у снацији манастира. Рад­ни­ци фир­ме ,, Комар“ из Горњег Вакуфа у Бо­сне, ко­ја је из­во­ди­ла ра­до­ве за рачун Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, у при­су­ству је­ро­мо­на­ха из ма­на­сти­ра, а у од­су­ству ми­тро­по­ли­та и игу­ма­на Ма­на­сти­ра, да би убр­за­ли ра­до­ве нео­вла­шће­но су отво­ри­ли и оште­ти­ли боч­не стра­не гроб­ни­ца. На сву сре­ћу, слу­чај­но је на­и­шао пред­став­ник ин­ве­сти­то­ра инг. Љу­бо Ива­ни­ше­вић и спри­је­чио да­ља оште­ће­ња. Ова­кав по­сту­пак иза­звао је ре­волт јав­но­сти, та­ко да су се овим ба­ви­ли Скуп­шти­на оп­шти­не, Из­вр­шно ви­је­ће СР ЦГ и Пред­сјед­ни­штво СР Цр­не Го­ре. У ства­ри, не­син­хро­ни­зо­ван рад уче­сни­ка у са­на­ци­ји под руководством Завода за заштиту споменика културе СР Црне Горе, не­до­вољ­на де­фи­ни­са­ност про­јек­та и у су­шти­ни аљ­кав од­нос усло­ви­ли су овај нео­д­го­во­ран и не­при­мје­ран чин. Про­јект­ном до­ку­мен­та­ци­јом пред­ви­ђе­на је због ма­лог про­сто­ра у цр­кви но­ва пре­зен­та­ци­ја гроб­ни­ца у цр­кви, али ка­ко ће из­гле­да­ти и што тре­ба ура­ди­ти, ни­је би­ло де­фи­ни­са­но. О са­мом до­га­ђа­ју скр­на­вље­ња гроб­ни­ца оп­штин­ски и ре­пу­блич­ки ор­га­ни оба­ви­је­ште­ни су по­сли­је дви­је не­дје­ље од стра­не про­јек­тан­та и над­зор­ног ор­га­на Ре­пу­блич­ког за­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре. По­сли­је овог не­ми­лог до­га­ђа­ја Ко­ми­си­ја за по­ди­за­ње спо­ме­ни­ка и спо­мен оби­љеж­ја при­хва­ти­ла је пред­лог За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка о пре­зен­та­ци­ји гроб­ни­ца у цр­кви Ро­ђе­ња Бо­го­ро­ди­це у Це­тињ­ском ма­на­сти­ру. Убр­зо по­том над­ле­жни суд је осу­дио је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма Ко­мље­но­ви­ћа због до­зво­ља­ва­ња рад­ни­ци­ма да нео­вла­шће­но без при­су­ства над­ле­жне ко­ми­си­је отва­ра­ју гроб­ни­це, иако он није био нити инвеститор нити налогдбодавац већ За­во­д за за­шти­ту спо­ме­ни­ка културе СР Црне Горе. Да ли се од­лу­ка је­ро­мо­на­ха да помогне, мо­же при­пи­са­ти са­мо ње­го­вој са­мо­во­љи и на­ив­но­сти? На јав­но одр­жа­ној сјед­ни­ци овим по­во­дом 11. ју­на 1986. год. Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло је та­ко нео­че­ки­ва­ни пу­бли­ци­тет про­ко­мен­та­ри­сао ова­ко: „Би­ло је про­пу­ста у овој на­шој Ре­пу­бли­ци ве­ћих од ово­га да ни­ко­га гла­ва ни­је за­бо­ље­ла и да но­ви­не ни­је­су пи­са­ле. Ја ми­слим да тре­ба на­сто­ја­ти да се ства­ри сти­ша­ју, да се не си­па уље на ва­тру, већ во­ду да би се ва­тра уга­си­ла.“ При­ли­ком по­сје­те Ми­тро­по­ли­ји у ве­зи с по­став­ком Ма­на­стир­ске ри­зни­це, ко­ја је усли­је­ди­ла по­сли­је из­ри­ца­ња пре­су­де је­ро­мо­на­ху Ни­ко­ди­му, Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски го­спо­дин Да­ни­ло ре­као ми је сље­де­ће: „Не­ма прав­де, госп. Јо­ва­не. По­ли­ти­ча­ри по­га­зи­ше ама­нет вла­ди­ке Ње­го­ша, сру­ши­ше за­ко­ном за­шти­ће­ну цр­кву Све­тог Пе­тра Це­тињ­ског и гроб Ње­го­шев, и за то их Ти­то од­ли­ко­ва. Ја ту­жих Устав­ном су­ду Ју­го­сла­ви­је по­ли­ти­ча­ре из Цр­не Го­ре, због кр­ше­ња Уста­ва и га­же­ња за­ко­на, и ни­ко­ме ни­шта. Ја ни­је­сам ту­жио рад­ни­ке и над­зор­ни­ке већ на­лог­о­дав­це из вла­сти ко­ји су сру­ши­ли све­ти­ње на Лов­ће­ну. А са­да, ево, осу­ди­ше је­ро­мо­на­ха Ни­ко­ди­ма за­тво­ром због ње­го­ве же­ље да по­мог­не да се убр­за­ју ра­до­ви ко­је ни­је из­во­ди­ла Цр­ква и ње­го­ве на­ив­но­сти да се упе­тља у не­што што ни­је био за­ду­жен да ра­ди. Он је то ура­дио без злих на­мје­ра и ту не­ма ни­ка­квог по­ли­тич­ког чи­на ка­ко не­ки то же­ле пред­ста­ви­ти. Власт ко­ја је сру­ши­ла на­ше све­ти­ње на Лов­ће­ну, осу­ди ври­јед­ног је­ро­мо­на­ха ко­ји је свих ових го­ди­на бри­жно чу­вао гро­бо­ве свих Пе­тро­ви­ћа у Ма­на­сти­ру. Очи­глед­но је да код нас не­ма прав­де ни за­ко­на“. Ја­сно је би­ло да су при­та­је­ни ко­му­ни­сти – се­па­ра­ти­сти из вр­ха ре­пу­блич­ке вла­сти и њи­хо­ви са­те­ли­ти са пре­по­зна­тљи­вом ср­бо­фо­би­јом овај нео­д­го­вор­ни по­сту­пак из­во­ђа­ча ра­до­ва и над­зор­них ор­га­на у са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра по­ку­ша­ли пре­тво­ри­ти у по­ли­тич­ки про­цес у ко­јем је ди­рект­но су­ђе­но све­ште­ни­ку Ни­ко­ди­му, а ин­ди­рект­но Ми­тро­по­ли­ји цр­но­гор­ско-при­мор­ској и Срп­ској пра­во­слав­ној цр­кви. Фор­мал­но-прав­но гле­да­но, је­ро­мо­нах Ни­ко­дим ни­је био шеф рад­ни­ци­ма фир­ме „Ко­мар“ из Гор­њег Ва­ку­фа, ни­ти је био над­зор­ни ор­ган За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, а још ма­ње про­јек­тант гроб­ни­ца.Дру­гим ри­је­чи­ма, ни­је он мо­гао ни­ко­ме на­ре­ди­ти по­че­так ра­до­ва на гроб­ни­ца­ма. Због ње­го­ве при­сут­но­сти нео­вла­шће­ном по­чет­ку ра­до­ва и фи­зич­ке по­мо­ћи ко­ју је пру­жио рад­ни­ци­ма при­ли­ком отва­ра­ња гроб­ни­це ока­рак­те­ри­сан је као кри­вац и са­у­че­сник. Па­ра­док­сал­но зву­чи, али је тач­но да је са­мо је­ро­мо­нах Ни­ко­дим осу­ђен а ствар­ни крив­ци, они ко­ји су би­ли за­ду­же­ни за над­зор и из­во­ђе­ње ра­до­ва оста­ли су без кри­ви­це, вје­ро­ват­но у ко­рист „брат­ства и је­дин­ства“ са из­во­ђа­чем ра­до­ва, ко­ји је био из БиХ и за­шти­те др­жав­них слу­жбе­ни­ка из За­во­да за за­шти­ту спо­ме­ни­ка кул­ту­ре, ко­ји су би­ли но­си­о­ци по­сла и над­зор­ни ор­ган на са­на­ци­ји Це­тињ­ског ма­на­сти­ра. Не мо­гу се оте­ти ути­ску да је та­да­шња ме­диј­ска са­та­ни­за­ци­ја је­ро­мо­на­ха Ми­тро­по­ли­је цр­но­гор­ско-при­мор­ске, од јед­ног ди­је­ла гла­си­ла, би­ла у функ­ци­ји јед­не дру­ге ини­ци­ја­ти­ве, ко­ју је по­чет­ком 1986. год. био по­кре­нуо Ди­ми­три­је Пе­јо­вић, се­кре­тар СИЗ-а На­ци­о­нал­ни парк „Лов­ћен“. У ства­ри Ди­ми­три­је Пе­јо­вић је по­но­во зва­нич­но по­кре­нуо пи­та­ње пре­у­зе­те оба­ве­зе од стра­не вла­сти да по­ру­ше­на цр­ква (ка­пе­ли­ца) на Лов­ће­ну бу­де по­диг­ну­та на но­вој ло­ка­ци­ји. Почетком 1991. Митрополит Амфилохије је именовао јеромонаха Никодима (Комљеновића) за новог настојатеља Цетињског манастира. Отац Никодим рођен је 24. марта 1945. у Рајловцу код Сарајева. За јерођакона и потом за јеромонаха рукоположен је 1966. у манастиру Острогу од Митрополита Данила Дајковића. У току 1978. отац Никодим је постављен за сабрата Цетињског манастира. У том својству он ће 1991. преузети и звање настојатеља Цетињског манастира. Већ октобра 1992. отац Никодим је постављен за настојатеља манастира Ђурђеви ступови код Берана. У том звању остаје све до упокојења 2004. Сахрањен је у гробљу манастира Ђурђеви ступови. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  20. Mile995

    Како даље.Молим за савјет.

    Поштовани чланови поздрав свима.Имам проблем,а како да га се рјешим не знам ни ја.Већ неки период (2-3 мјесеца)имам присилне суицидалне мисли.У почетку су то биле мисли да ја то желим.Затим размишљања гдје ћу завршити уколико то урадим,па ми се само жеља повећа.Било је још ту глупости око тога али задњих 20так дана ми се јављају мисли да могу тиме рјешити све проблеме,што ја и повјерујем јер ми је мозак упао у таку неку мрачну фазу.Значи осјећам задњих 20так дана као да ми је мозак на дну базена а ја пливам на површини.Физички сам супер.Радим у трговини 23 године имам.Е овако задњих 20так дана мозак ми је у таквом стању.Имам мисли да ћу тиме рјешити све проблеме,да ћу се рјешити патње у животу а не могу то никако ни игнорисати ни одгањати.Задња 2 дана као да ми је најгоре.Имам мисли да је то све нормално.Да је нормално умрјети да је нормално и природно бити мртав.Значи ли то да је исто тако нормално извршити суицид јер је природно бити мртав.Значи ако је то природно,зашто га не извршити уколико је природно бити мртав.Уколико бих то урадио,имам осјећај да је и то природно,јер је природно бити мртав,ако је тако природа рекла,значи ако је то нешто природно,зашто га и не извршити.Најгоре је што ми мозак то све прихвата и не бојим се.Бојим се звог тога што се не бојим тога.Немам никакве емоције,тотално сам хладан.Шта да радим,не знам ни ја.Имам мисли ако је то природно,зашто то и не урадити?
×