Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'историјски'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 15 results

  1. Предавање проф. др Зорана Деврње на тему “Канонски и историјски контекст настанка аутокефалне Жичке архиепископије“ које је у понедјељак 11. децембра 2018. године одржао на Научном скупу “Аутокефалија Српске православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, 11. децембра 2018. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  2. Дана 20. новембра 2018. године у Инсбруку је потписан уговор о поклону новог храма Српској Православној Цркви. Црквена општина Инсбрук основана је 1992. године и од тада за своје богослужбене потребе користи изнајмљени храм у том граду. После дугогодишњег трагања за трајним решењем, Црквена општина Инсбрук добила је од стране монашког реда Редемпториста Римокатолика на поклон велелепни храм непроцењиве вредности, смештен у ужем центру града. У име Српске Православне Цркве, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја, уговор о поклону су потписали председник Црквене општине Беч г. Радосав Митровић и секретар Црквене општине Беч протојереј-ставрофор Драго Вујић, у присуству архијерејског намесника за Западну Аустрију протојереја-ставрофора Драгана Ерића, председника Црквене оштине Инсбрук г. Живорада Карајовића и надлежног пароха протојереја Александра Столића. Протојереј Александар Столића, пароха у Инсбруку од 2015. године, активно се трудио да српска црквена заједница добије своје богослужбено место. Милошћу Божјом, Српска Православна Црква је богатија за још један храм у Епархији аустријско-швајцарској. Извор: Српска Православна Црква
  3. На празник Светог Аврамија Затворника, 11. новембра 2018. године, дан уочи прославе Светог краља Милутина, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин са епархијским свештенством и свештеномонаштвом осветио је новоподигнути храм у селу Бошњановић код Љига посвећен његовог небеском заштитнику и највећем ктитору и задужбинару српског народа, Светом краљу Стефану Урошу Другом Милутину, који је за време своје владавине (1282-1321) подигао и обновио преко 40 цркава и манастира. Храм у Бошњановићу, чији су темељи освећени на Треће Тројице прошле године, изграђен је прилозима мештана, у српско-византијском градитељском стилу, према пројекту архитекте из Ваљева Катарине Новаковић. У њега је уграђено камење са Свете Горе, као и стопе престола старог храма, који је некада давно постојао на овом месту, у народу познатом по имену „Порта“. За заслуге при остваривању овог богоугодног подухвата, епископ Милутин орденом Светог владике Николаја одликовао је надлежног пароха протојереја-ставрофора Гојка Терзића и његову породицу, док су архипастирске грамате припале истакнутим добротворима храма. -Диван је и непоновљив осећај када се освећује храм Божји. Лепи су сви дани које нам је Бог дао да у њима стварамо, али када доживимо да се сагради храм и да дочекамо да се на нас излије благодат његовог освећења заиста је посебан осећај. Све је данас примило благодат Духа Светога, беседио је епископ Милутин на светој архијерејској Литургији, служеној по освећењу новоизграђеног храма у селу Бошњановић. -У храму Божјем сваки детаљ има своје значење. Како нам говори сам чин освећења, Господ је давао премудрост старозаветним праведницима да начине храм како је њима тада доликовало. То је и тада било тајанствено, а колико је тек тајанствено када је Син Оца небеског Господ Христос сишао са неба и основао Цркву Своју и постао глава Цркве у векове. И овај храм за главу своју има Господа Христа. Сваки храм када се освешта симболизује небески свет, самога Христа Бога. И ми се називамо храмом. Свети апостол Павле нас подсећа да је то веома важно. „Зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога?“, каже он. Када живимо, требало би да водимо рачуна да наше тело ничим не опоганимо. Све што није по закону Божјем да не чинимо са њим, казао је епископ Милутин. -Сведоци смо данас, нажалост, да много младих прибегава наркотицима, ради стварања лажног осећаја лепог и пријатног. Осећаја, у коме би свакакво зло могао учинити. То је причест сатанин. Ко се причешћује крвљу и телом Господа Христа, он сија и његово тело постаје храм Духа Светога. На свет смо дошли да испунимо управо ту заповест. Тако су тела светих отаца, међу њима и Светог краља Милутина, постала храмови Духа Светог и до данас су нераспадљива. Благодат Божја која се налази у њима чини их светим и, када их додирнемо, од разних болести оздрављамо. истакао је епископ Милутин. -Овај црква данас је помазана светим миром. Молили смо се Господу Христу и она је данас утврђена до краја времена. На овом светом месту имате нову богомољу, место у коме ће боравити Дух Свети и у које ћете ви долазити да се сусретнете са Богом живим. Нигде у свету, у граду или селу, нема оно што има у цркви. Овде сви једни друге волимо. Овде нико никог не мрзи. Мржња се оставља иза леђа, када се улази у храм. Нека се овде и наша деца сусрећу са живим Богом и сви ми се у овом злом времену спасемо од свега што је лоше… Пригрлимо овај свети храм као најлепшу кућу. Као кућу у којој станује Бог, савет је епископа Милутина духовној деци у качерском крају. Такође, он је подсетио и на мудре поуке Светог владике Николаја и братанца му владике Јована о значају стварања потомства и страхотама греха чедоморства, нажалост присутног у српском народу. -Радост је што је Христос дошао на земљу и што можемо приступити светој тајни причешћа, сабрати се у име Божје и Он је тада са нама. Свети краљ Милутин заветовао се Господу да ће за сваку годину своје владавине подићи по једну цркву. И подигао их је 42. Отац Гојко и овдашњи верни народ подигли су једну њему у част. То је радост, и поред све туге у овом свету. Свети краљ Милутин, поред тога што је био велики задужбинар, био је и велики борац за православну веру у доба снажног утицаја унијата. Његов пример у исповедању изворне православне вере дужни смо сви ми да следимо, закључио је владика Милутин, заблагодаривши проти Гојку Терзићу и његовим парохијанима што су подигли први храм на територији Србији дивном изданку светородне лозе Немањића. Пре храма у Бошњановићу, Светом краљу Милутину подигнут је храм на Новом Зеланду, у коме је у време столовања Митрополијом аустралијско-новозеландском владика Милутин служио свету Литургију. У њему данас молитве узноси духовни син епископа Милутина - епископ Силуан. -Сви смо једно у Христу Господу и нема даљине, казао је владика Милутин и најавио да ће проти Гојку Терзићу и вернима Бошњановића помоћи око израде иконостаса. Трудољубље проте Гојка Терзића, протинице Добринке, синова Владимира, Бранимира и Ђорђа епископ Милутин је наградио орденом Светог владике Николаја. Архипастирским граматама одликовани су истакнути добротвори Мирко Лазић, Љубивоје Лазић, Владета Ђорђевић и Милан Јаковљевић из Бошњановића, као и браћа Бранислав и Малиша Кашарић из Љига. По завршетку Литургије, преломљен је славски колач и приређен културно-уметнички програм испред храма. Један од истакнутих добротвора Храма Светог краља Милутина Мирко Лазић, председник је Месне заједнице Бошњановића. Поред подизања храма, значајно је допринео напретку села, због чега ужива изузетно поштовање међу мештанима. За трпезом љубави, овај врли домаћин даривао је епископа Милутина копијом Мирослављевог јеванђеља. У знак захвалности Љиљани Жујовић из Лазаревца, која је поклонила земљиште за градњу храма, и свима који су помогли овај подухват Лазић је даривао вредне иконе и књиге. -Народ села Бошњановић може да се подичи тиме да има први храм у Србији подигнут у славу највећег српског задужбинара. Овај храм је нови светионик и нови путоказ ка Царству небеском. Путоказ чврстине вере и љубави. Бошњановић је данас исписао нове странице историје Српске Православне Цркве, Епархије ваљевске и ове парохије, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Терзић, упутивши благодарје епископу Милутину и свима који су учествовали у свечаности освећења храма Светог краља Милутина. Извор: Српска Православна Црква
  4. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић
  5. Често се, током последњих месеци, година и деценије, са разних нивоа и адреса отварало питање захтева Влади Србије да de facto или de iure призна независност тзв. Републике Косово. У тим расправама су изношени различити аргументи, а читав процес је, као и сваки сличан у историји, праћен различитим улогама и ултиматумима великих сила или, како је данас одомаћено, тзв. међународне заједнице. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић View full Странице
  6. С обзиром да је у богословској мисли наше помесне Цркве очигледан недостатак рецепције теолошког прегнућа Светог Фотија Великог, не треба сумњати да је њена појава у простору нашег богословља и наше културе истински празник и позив за свестранијим учешћем у промишљању питања са којима су се сусретали Оци IX столећа, а која су - посебно у контексту екуменских изазова - актуелна и у наше време. Задатак ове студије је према томе да тачно утврди еклисиолошки значај Сабора из 879-880. године, који је био значајан за Цркву, а у крајњој линији и за цео данашњи свет. Ова студија је написана као мали допринос овом проблему са надом да ће постати повод за даље исцрпније студије о њему, да би се тако овај Сабор уместо пуког историјског догађаја укоренио у свести и богословљу Цркве и постао познат и шире у свету не би ли допринео да православно богословље изврши свој велики задатак, јер, на крају крајева, као што је веома тачно написао блажене успомене Јован Мајендорф, 'једина успешна и сигурна будућност налази се у теологији, а православно сведочење је често баш оно за чиме човечанство свесно или несвесно трага'.'' (презвитер Филип Зимарис) Извор: Српска Православна Црква
  7. Са благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, Издавачка установа Епархије зворничко-тузланске Синај издала је књигу презвитера Филипа Зимариса Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879-880). Реч је о докторској дисертацији одбрањеној на Аристотеловом универзитету у Солуну 2000. године, а иза чијег квалитета је стао ауторитет Митрополита пергамског Јована Зизиуласа као ментора. Књигу је са јелинског превела Лада Јагушт - Аккад. С обзиром да је у богословској мисли наше помесне Цркве очигледан недостатак рецепције теолошког прегнућа Светог Фотија Великог, не треба сумњати да је њена појава у простору нашег богословља и наше културе истински празник и позив за свестранијим учешћем у промишљању питања са којима су се сусретали Оци IX столећа, а која су - посебно у контексту екуменских изазова - актуелна и у наше време. Задатак ове студије је према томе да тачно утврди еклисиолошки значај Сабора из 879-880. године, који је био значајан за Цркву, а у крајњој линији и за цео данашњи свет. Ова студија је написана као мали допринос овом проблему са надом да ће постати повод за даље исцрпније студије о њему, да би се тако овај Сабор уместо пуког историјског догађаја укоренио у свести и богословљу Цркве и постао познат и шире у свету не би ли допринео да православно богословље изврши свој велики задатак, јер, на крају крајева, као што је веома тачно написао блажене успомене Јован Мајендорф, 'једина успешна и сигурна будућност налази се у теологији, а православно сведочење је често баш оно за чиме човечанство свесно или несвесно трага'.'' (презвитер Филип Зимарис) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  8. Уколико Сабор Српске православне цркве у мају усвоји промјене Устава, званичан назив Српске православне цркве убудуће ће бити „Српска православна црква – Пећка патријаршија“. Промјена у званичном називу Српске православне цркве објашњава се жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и с Косовом и Метохијом као најважнијим дијелом њене јурисдикције. Појашњавајући предвиђене измјене, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије казао је за “Слободу”, да се то чини прије свега како би се правилније де- финисало историјско одређење Српске православне цркве. - Ми то не доживљавамо као промјену имена. То је само појашњење са циљем да се истакне на првом мјесту историјско утемељење Српске православне цркве. Саборска комисија која је дорађивала Црквени устав, усвојила је тај наслов са добрим разлогом као што имамо и код других патријаршија. Руска православна црква користи поред тог наслова и наслов Московска патријаршија. Ми у досадашњој верзији Црквеног устава нисмо у наслову наше помјесне цркве користили ријеч патријаршија. Осим што је незванично названа Српска патријаршија. Сада у предложеном наслову имамо одговарајуће одређење које ће сигурно бити усвојено, казао је владика Јоаникије.
  9. Извор: Дневник "Слобода", Подгорица, 7. март 2018, стр 2. Уколико Сабор Српске православне цркве у мају усвоји промјене Устава, званичан назив Српске православне цркве убудуће ће бити „Српска православна црква – Пећка патријаршија“. Промјена у званичном називу Српске православне цркве објашњава се жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и с Косовом и Метохијом као најважнијим дијелом њене јурисдикције. Појашњавајући предвиђене измјене, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије казао је за “Слободу”, да се то чини прије свега како би се правилније де- финисало историјско одређење Српске православне цркве. - Ми то не доживљавамо као промјену имена. То је само појашњење са циљем да се истакне на првом мјесту историјско утемељење Српске православне цркве. Саборска комисија која је дорађивала Црквени устав, усвојила је тај наслов са добрим разлогом као што имамо и код других патријаршија. Руска православна црква користи поред тог наслова и наслов Московска патријаршија. Ми у досадашњој верзији Црквеног устава нисмо у наслову наше помјесне цркве користили ријеч патријаршија. Осим што је незванично названа Српска патријаршија. Сада у предложеном наслову имамо одговарајуће одређење које ће сигурно бити усвојено, казао је владика Јоаникије. View full Странице
  10. Валдежани: кратак осврт на историјски развој и доктрину 1. Историјски развој валдежанског покрета 1.1. Почеци Крајем средњег века по валдешким пропланцима на Kотијским Алпима[1] распрострла се легенда коју су валдешки историчари узимали за фактографску чак и у XIX веку, а према којој се тај покрет идентификоваo са остатком првобитном апостолском црквом која је остала нетакнута у долинама Коције, коју су следбеници Валда пронашли када су стигли тамо. Легенда је данак фантазма Велике Цркве да се свака доктрина или пракса мора везати за апостолско доба, а који су делили и протестанти раних генерација. Тако имамо и код адвентиста позивање на разноразне девијантне покрете у Цркви, да би на тај начин успоставили некакав континуитет из апостолског доба, јер је непријатно питање: Како то да је Црква побеђена, а сам Исус је обећао да је ни врата паклена неће надвладати (Мт 16, 18)? Векови празнине у историји цркве нису компатибилни са овим обећањем. Иако разумније, мада једнако неутемељено, је и виђење у Клаудију из Торина (780–840) као неког претече валдежана. Наиме, аутор Apologeticum atque rescriptum adversus Theutmirum abbatem био је торински епископ захваљујући сину Карла Великог, Лудовику Побожном (Hludovicus Pius † 840), који је био заговорник иконоборства, противник култа светаца и других идеја које су биле опште прихваћене. Једна од најстаријих издавачких кућа у Италији носи његово име Claudiana, основана је у Торину 1855, а данас издаје углавном протестантске књиге. Наравно да Клаудијево име фигурира као симбол, а не као историјска спона са валдежанским покретом. Валдежани или валдези (лат. valdenses; фр. vaudois; ит. valdesi, познати и као лионски сиромаси, лат. pauperes Lugdunenses) настају око 1170. у Лиону, са чим се данас слажу сви озбиљни историчари. Наиме, утврђивање историјских факата је било оптерећено конфесионалним предрасудама, као и сиромашном документацијом коју имамо о овом периоду.[2] Ваља напоменути да се име валдежани или валдези среће код њих тек од прихватања протестантске доктрине, док су их противници и до тада звали валдежанима, што је имало пежоративно значење, као нпр. сада што се следбеници екскомуницираног еп. Артемија називају артемитима. Пежоративност је од Павловог инсистирања да су хришћани следбеници Христа а не људи (cf. 1Кoр 1, 12). До овог доба су себе називали лионским сиромасима, Христовим сиромасима (pauperes Christi), сиромашнима у Духу (pauper spiritu), савршенима (perfectus), верницма (credentes), или једноставно браћом (frater), што ће касније прихватити францисканци. Покрет носи име по свом оснивачу Валду (око 1140 – око 1217); не само да имамо мало података о њему, него имамо и конфузију око његовог имена, тако да се код разних аутора среће: Valdo, Valdes, Valdesio, Vaux, са почетним V или W (лат. Valdus, Valdesius, Valdo; фр. Valdès). Тек после око 150 година, почетком XIV века, уз Валдо се додаје и Петар (Пјетро Валдо). И у овом случају је јасан данак општем менталитету – фигура апостола Петра је на Западу имала улогу стене и оснивача Цркве, тако да су валдежани прибегли „Новом“ Петру који би могао да се носи са римским.[3] Основна сведочанства о Валду имамо у полемичким делима (Бернард из Фонкода и Алан из Лила) и код инквизитора из XIV в. (Бернард Ги, Жак Форнје (Jacques Fournier, потоњи папа Бенедикт XII) и др.). Валдо је био богати трговац из Лиона (Француска), 70-их година XII в. који је под утицајем јеванђелских проповеди, а можда због стреса у вези са изненадном смрћу блиског пријатеља, одлучио да се одрекне овоземаљских добара и посвети јеванђелском идеалу. Раздао је већину својих добара сиромасима; мада је део дао мушко-женском манастиру Фонтевро (Fontevrault), који је прихватио две његове малолетне кћери. Не треба сметнути са ума да је ова опатија била стожер интернационалне аристократије тог доба, како француске тако и британске, где су ктитори и врхушка били из династије Плантагенета. Валдо јесте напустио своју супругу, иако је то у нескладу са Јеванђељем али своје није оставио незбринутима. Поверио их је Цркви. Да би се разумели примордији валдежана, ове чињенице, као и следеће, не треба пренебрећи. Јер овде већ улазимо у проблем Валдове правоверности.[4] Валдо је био веома импресиониран житијем св. Алексија (IV в.) и његове супруге који су на дан своје свадбе одлучили да живе у чедности па су поклоне сву своју имовину даривали сиромашнима. Овде се срећемо са једним општим идеалом или по некима са замишљеном заповешћу о целибату. Те идеје налазимо у енкратита, манихејаца, затим и пелагијанаца. Није пак јасно зашто би се неко женио а да руши Божију заповест о прокреацији? Валдо је није прекршио, јер је имао две девојчице. У овом светлу остаје нејасно како неки валдежански аутори напомињу, да за разлику од св. Франциска Асишког, Валдо није основао монашки ред? Ове ноте или напомене су пример пристрасног посматрања и жеље за силовањем првобитних убеђења валдежана, која се дубоко разликују од данашњих. За Валда је целибат био идеал који је и тада, са позиција правоверја, био проблематичан, поготово у случају да га пригрли ожењен човек. Код св. Августина, али у његовом млађем добу, наћи ћемо препоруку да се супружници пре старости уздрже од сексуалних односа како би задобили неку хвалу а не да од њих одустану када су већ онеспособљени старошћу или болешћу. Немањићи, пак, из Валдовог доба, ће пригрлити монашки завет тек пред крај живота. Модерни валдежани, с друге стране, имају жењене служитеље култа, тј. Речи. Житије св. Алексија је један детаљ. Други детаљ је паралела са житијем св. Антонија. Наиме, каже се да је Валдо био погођен читањем Јеванђеља по Матеју где се говори о богатом младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном (Мт 19, 21). Наиме, у житију св. Антонија од св. Атанасија Великог[5] читамо да је исти стих овога натерао да оде у пустињу. Знамо да су валдежани имали цитате из Отаца који су им служили као модерни постери. У овим слоганима најзаступљенији је био св. Августин а фигурирали су и Јероним, Амброзије, Папа Григорије и други. Сви ови елементи сведоче да је валдежански покрет на почетку био црквени покрет. Јер, колико год да доводимо у питање аутентичност свих ових исказа, они сведоче да су валдежани размишљали са позиције Велике Цркве. Не може се негирати да су они били црквени покрет. Имамо и Писмо и Предање. Валтер Мап, који нам је оставио сведочанства о „голим следбеницима голог Христа“ (nudi nudum Christum sequentes) говори о коришћењу Писма и Отаца код валдежана.[6] Како није познавао латински Валдо је финансирао превод Јеванђеља на провансалски језик. За тај посао је ангажовљао двојицу свештеника, а временом су на то језгро додавани други делови Библије. Наводећи примере из живота апостола, тврдио је да само лична достојност и праведан живот, као лични пример, дају право за проповедање. На почетку се није разишао са Католичком Црквом. Окружио се групом следбеника који су дали завет сиромаштва и постали путујући проповедници, обучени само у једну хаљину, практично сакос – врећу. Идеал сиромаштва и јеванђелске једноставности, био би без икакве сумње подржан од садашњег Папе Франциска али су валдежани имали несрећу да њихов покрет настане у време када су катари већ били осуђени па су у ту групу су црквени прелати одмах трпали све који не би имали директну дозволу од надлежног епископа или папе за своју делатност. Тако су валдежани дошли у сукоб са месним епископом. Валдо се није обесхрабрио па је пошао директно Папи Александру III (1159–1181), за време заседања III Латеранског сабореа (1179), да би добио дозволу да проповеда.[7] Сам пак Папа Алекандар је истицао примат папске власти над краљевском и императорском, унапред је узимао десетак од оних који су живели на територији Patrimonium Sancti Petri. Јасно је да је овакав Папа речима утешио Валда, али га је позвао да он и његови буду потчињени лионском епископу. Он није имао далековидост једног Инокентија III (1198–1216) који 30 година касније (1209) одобрио готово идентичне захтеве св. Франциска Асишког. Међутим, Валдо није имао стрпљења да прихвати ове услове, наставио је да проповеда са својим следбеницима, сиромасима из Лиона. Позван је на сабор у Лиону 1180. од стране кардинала Енрика Марција (Enrico di Marcy), епископа Албана где је исповедио православну веру и осудио грешке катара. Ипак, то није било довољно, па је 1184. екскомунициран булом Ад аболендам Папе Луција III (1181-1185) на сабору у Верони када су анатемисани катари, патарени, валдежани и арналдисти (Imprimis ergo Catharos et Patarinos et eos, qui se Humiliatos vel Pauperes de Ludguno falso nomine mentiuntur). Валдежани су тада одстрањени више као шизматици (непослушни) него као јеретици. Уведен је принцип, непознат римском праву, да неко може и без сведока и одсуству бити процесуиран. Епископима се налаже да трагају за јеретицима у својим дијецезама (епархијама), inquiro те отуда инквизиција.[8] Претходно је 1182–1183. архиепископ лионски забранио Валду да проповеда. Тачку на све је ставио IV Латерански сабор (1215), који је осудио валдежане као „непокајане јеретике“.[9] Међутим, покрет је био дубоко укорењен на југу Француске, Шпаније и на северу Италије а нарочито у Ломбардији и Пијемонту, где су му се придружили следбеници Арналда из Бреше и дисиденти из покрета Понижених, и 1205. се називају Сиромасима из Ломбардије. Тако настаје и први раздор у покрету: Лионци су презирали брак (проповедали монаштво у свету), ручни рад (congregaciones laborancium) и хијерархију, док су Ломбардијци, на челу са Ђованијем ди Ронком, прихватали све ово али су били строжији од Француза у одбијању сакрамената недостојних свештеника. Валдо је умро око 1217. године, вероватно у Бохемији (према неким ауторима 1207) без да помири раздељене групе, у чему није успео ни сабор организован у Бергаму 1218. У међувремену је шпански валдешки теолог Дуранд д'Оска (Durand de Huesca), формирао 1208. покрет Сиромашних Католика, који је прихватио Папа Инокентије III. 1.2. Покрет после Валдове смрти После изгона из Лиона, још за Валдовог живота, почели су прогони. Најжешћи су били у Шпанији (едикти из 1194. и 1197. су прописивали спаљивање) и Немачкој (спаљено 80 валдежана у Стразбургу 1211), а блажи прогони су били у Италији и Француској. Ломбардијци су се почетком XIII в. разишли са валдежанима из Немачке, јер су за разлику од северњака били радикалнији, не признавајући тајне католичких свештеника; једна врста клерикализације се рађа, јер су у почетку мирјани (верници, другови, браћа) били једнако „призвани“, као и апостоли да свршавају евхаристију (јер само рукоположење није гарант валидности тајни него врлински и сиромашни начин живота), док се сада брига о доктрини поверава „служитељима“, или „савршенима“, око којих се и формирала месна заједница. Јединство се манифестовало саборима који су се вршили сваке године. Око 1370. Валдо почиње да се назива симболички Петром, ствара се идеологија која треба да буде конкурентна Риму. Наглашава се да они нису увели ништа ново јер су pauperes Christi постојали у време Константина и Папе Силвестра I (314–335). Константин је донео зло јер је посветовњачио Цркву и увео богатство и велељепије као принцип. Настаје легенда да су се валдежани оделили од римске Цркве још у време Папе Силвестра о чему нам сведочи Флације Илирикус у Catalogue testium veritatis, 1556; тако су у XVI–XVII в. сви валдежани веровали да потичу из апостолских времена. Покрет задржава свој главни принцип: морално савершенство и покајање. Шире се по Јужној Италији као и у алпским пределима а јаки су у Немачкој и Чешкој без обзира на повремене прогоне где су се кроз интензивну везу са хуситима. Неко ће говорити чак о „валдо-хуситском савезу“.[10] Године 1487. Папа Инокентике VIII је покренуо крсташки поход против валдежана. Покрет је дуго прогоњен на основу уобичајених клевета за обожавање Луцифера и практиковање ритуалног жртвовања деце чему је најзаслужнија књига из тог доба под називом Errores haereticorum Waldensium. Прогон је трајао током читавог XIV века са врхунцем око 1370, када је 170 валдежана спаљено. Покрет упркос томе ипак успева да се развије до XVI века. Године 1530. валдежанин Жорж Морел се, под утицајем проповеди Г. Фарела, обратио реформистима из Стразбурга како би се одредио положај валдежана у односу на радикалне реформисте. Са Морелом је био и други „барба“ (путујући проповедник), Пјетро Масон (Pietro Masson), који није успео да се врати јер су га ухапсили и убили у Дижону. Након две године, на сабору у Шанфорану, валдежани себе препознају као протестанте. У потпуности се кида свака веза са Католичком Црквом. „Савршени“ су морали да се одрекну „апостолске“ скитње, целибата и аскезе. Тако су се валдежани одрекли идеја свог оснивача и прихватили хелветско исповедање, односно пришли калвинизму.[11] У Италији су валдежани, иако претрпевши утицај реформације, сачували верску и политичку независност, пружајући оружани отпор војсци Савојца Емануела Филиберта (1553–1580). По мировном споразуму из Кавура (јуна 1561), власти су биле приморане да препознају аутономију већег броја валдешких заједница. Заједнице које су опстале се удружиле су се 1571. у Унију (Union des Vallées). Едиктом од 15. маја 1650. валдежанима се прети смрћу и конфисковањам имања уколико се не врате римској цркви. Године 1655. Карло Емануило II је поново почео да се бори са валдежанима, што је изазвало осуду од стране протестантских цркава. Та година је позната по крвавом покољу валдежана (Пијемонтске Пасхе, Pasque Piemontesi), на шта се згрозио и чувени поета Џон Милтон. Према једном валдешком документу из 1656. биланс војних интервенција био је 1712 убијених, а најмање 148 деце су били одведени и поверени католичким породицама. Савојац Виктор Амедеј II је 1686. године, у договору са француским краљем Лудовиком XIV, опет предузео акцију присилног обраћања валдежана у католичанство због чега су они морали да пребегну у Швајцарску.[12] Побуна валдежана је била угашена тако да су неки завршили у затвору или послати на галије док су други били приморани да напусте Пијемонт. Године 1689. један валдежански проповедник по имену Анри Арно (Henri Arnaud) и командант Јаванел (бивши сељак, Giosuè Gianavello), подржани од стране Холандије и будућег енглеског краља, Вилхелма III Оранског, сакупили су скоро 1000 наоружаних валдежана и француских хугенота. Водећи у Пијемонту војне операције, валдежани добијају од херцега признање и амнестију за кажњене. То је ткз. Славни повратак у отаџбину (Glorioso Rimpatrio). Међутим, 1698–1699 више од 2000 пијемонтских валдежана и хугенота су били присиљени да се преселе у Немачку (главна група у Виртембергу), гдје су формирали низ колонија (1716. је било 14 заједница од око 4 тисуће људи, од чега је чак 2500 људи било у Виртембергу). Касније је већина ових заједница прешла на лутеранство. Они који су остали у Пијемонту били су прогоњени. Ни војне кампање, али ни језуитска мисија нису успели да угуше валдежане а грађанска права су им призната 1848. године. 1.3 Валдежани данас Валдешка црква у XX в. постаје национална италијанска протестантска црква са независном хијерархијом и центром у Фиренци. Она има сопствени литургијск обред у односу на реформаторски, сопствени теолошки факултет за формацију проповедника (од 1861. у Фиренци, од 1922. у Риму). Године 1979. валдежани се спајају са методистичким заједницама Италије под називом „Евангелистичко-валдешка црква: Савез валдешких и методистичких цркава“ (Chiesa Evangelica Valdese: Unione delle Chiese Metodiste e Valdesi).[13] Крајем XIX и почетком XX в. валдежани се појављују и у Јужној Америци (Уругвај и Аргентина). У другим земљама, валдежани гравитирају према реформаторским или презвитеријалним цркавама (са презвитеријанцима се један део стапа у САД седамдесетих година прошлог века). У свету има око 45-50 тисућа валдежана (Италија са Пијемонтом око 20 тисућа, у Немачкој око 3 тисуће, у Уругвају око 12 тисућа и у Аргентини око 10 тисућа). Законодавна скупштина Валдешке цркве је Синод, састављен од свих пастора и лаика које су посебне црквене заједнице изабрале. Представничка и административна власт је Сто (Tavola) коју бира Синод. Сто се састоји од председника који је модератор, различитих пастора и неколико лаика. Као глава сваке поједине парохије поставља се један пастор коме помажу старци и ђакони. Свака локална црква неколико пута годишње има своје скупштине, састављене од свих својих чланова, да би се испитала разна питања. Локална скупштина бира Савет, који има извршне функције и одговара за свој рад Скупштини. Чланови Савета могу се бирати на годишњем нивоу свега 3 пута на по 5 година. Пастор нужно не мора бити и председник. Цркве одређене територијалне јединице сачињавају Кружок, чији чланови се такође састају. Кружоци образују шире територијалне нивое који се називају Дистриктима који одржавају скупштине најмање једном годишње. Извршни одбор Дистрикта је тело изабрано од стране ове конференције и одговорно је за његов рад. На крају, на националном нивоу, постоји Синод (или Генерална скупштина), који се годишње састаје у Торе Пелиће (Torre Pellice, Торино, Пијемонт). Синод се састоји се од чланова локалних цркава, кружока и дистриката. Број пастора не може бити већи од броја лаика тј. чланова. Синод разматра сва питања која се тичу вере и живота валдешких цркава на општем нивоу и његове одлуке се примјењују на све локалне цркве. Зато је Синод уствари земаљски ауторитет над којим постоји само Господ па је тако Синод највиши управни орган Цркве који нема једну особу, као у КЦ, већ синодалну скупштину. Последњих година се води екуменски дијалог са Католичком Црквом, а најзначајнији резултат је био договор око мешовитих бракова. Нови замах имамо са првом посетом једног папе валдешком храму 2015.[14] Инсистирајући на екуменском дијалогу и призивајући валдежане на сједињење са КЦ, Папа Франциско, између осталог, вели: „Нажалост, догодило се и још увек се дешава да браћа не прихватају своју различитост и на крају се боре једни против других. Размишљајући о историји наших односа, можемо само жалити пред сукобом и насиљем почињеним у име сопствене вере; молим Господа да нам да благодат да се сви препознамо грешницима како би могли да опростимо једни другима. По Божјој иницијативи, која се никад не обесхрабрује пред људским грехом, отварају се нови начини да живимо наше братство, и то не можемо напустити. Са стране Католичке Цркве тражим опроштај. Ја вас молим за опроштај и за нехришћанске ставове и поступке, чак нечовечне, које смо у историји имали против вас. У име Господа Исуса Христа, опростите нам!“. Гледајући колико је могуће објективно овај Папин позив, видимо позив на поправку онога што се у почетку било покварило, где није било слуха за другога, тако да су кроз неколико векова сами валдежани, који су пореклом из Католичке Цркве прешли у други табор, а тиме и издали првобитне Валдове принципе где су најистакнутији сиромаштво и целибат. 2. Доктрина Као што је раније поменуто, хетеродоксни елементи код Валда на почетку нису били приметни.[15]Оданост Јеванђељу, жеља да се врати апостолским идеалима као реакција на црквену корупцију и инсистирање на отачком предању, без да се још склизне у донатистичку јерес негирања благодати сакраментима, били су више него пожељни позиви. Међутим, сам прогон је по свој прилици довео до тога, а не може се искључити да су семена за то и сама по себи постојала, да валдежани приступе јеретичким доктринама тог времена (нарочито катара) као што су: одбацивање чистилишта (учење које ни на православном Истоку било прихваћено, мада утемељено у Предању), одбацивање ходочашћа (довољно је сетити се одбојности св. Григорија из Нисе на ову праксу), одбацивање молитвеног заступништва светаца и непоштовање реликвија. Разуме се да и ове две последње ставке могу да буду како православне тако и идолопоклоничке, зависи од приступа једном те истом феномену. Свакако, да је магијски и идолопоклонички приступ свецима данас замаглио Исуса као посредника, а још више и Духа Светога, нико од научника не би могао спорити.[16] Богомилске идеје, које су у Византији и на Балкану већ биле осуђене и прогоњене, присутне су донекле и у валдежана, кроз инсистирање на молитви Оче наш и кроз крштење преко полагања руку, али су се удаљавали од богомила тако што су јасно исповедали божанство Сина, мада су направили отклон од дуалистичких искушења, иако су се залагали за целибат. Веровање у Тројицу и у Сина као Бога остало је и данас присутно код валдежана. Валдешка Црква се придржила реформацији и у складу са доктрином инспирисаном од калвиниста препознаје само два сакрамента: Крштење и Господњу вечеру. Господња вечера се, са хлебом и вином, редовно одржава сваке недеље, или једном месечно, или само за Божић и Ускрс. Негде се дозвољава приступ само правоверним члановима, негде пак и члановима других протестантских конфесија или уопштено свим онима који желе приступити Господњој вечери. Пастори или пастири немају сакраментално рукоположење, јер су обични лаици који достојанством свога живота председавају молитвеним скупом. Имају само функцију. Могу бити и женског пола. Лаици, уколико су даровити, могу проповедати на скуповима. Господња вечера се код италијанских валдежана одржава једном месечно. Не желе да је зову евхаристијом, јер их то подсећа на католике. Два сакрамента се дефинишу као „видљиви знаци невидљиве благодати“. Но, немају исто мистеријско значење као у католика и православаца. У неколико тачака се види дубока разлика у доживљају Тајни код валдежана и католика. Код других се евхаристија изводи свакодневно, или најмање недељом, у Дан Господњи. То је била апостолска пракса. Губљењем мистеријског момента, не инсистира се на свакодневној или барем недељној евхаристији. Јер, кад једном акценат ставиш на проповед, на разумевање и на умно општење са Господом, онда немаш више потребе за физичким. Идентичан процес се већ десио у Великој Цркви, тако да је причешће постало нека света ствар која може да те убије, тако да му се приступа ретко; сам Калвин је имао проблем да убеди своје да се причешћују стално. У свести народа је било урезано да је причешће светиња; тако да сада, и кад су се одвојили од католика, причешће је задржало своју улогу.[17] Сви ови елементи сведоче да су валдежани, са једне стране, задржали средњовековну католичку свест, а са друге, да су прихватили и протестантску, јер су у судару са реформом били неприпремљени, без сопственог аутентичног идентитета, тако да су се делом слили са протестантизмом. Тиме су и њихове доктрине изгубиле особеност и постале протестантске. Валдове идеје (као целибат, сиромаштво и сл.) не живе више у овом покрету. Мишљења сам да је најпримереније говорити о италијанској протестантској цркви. [1] Ланац који се пружа уз границу Француске и Италије, назван према лигуријском краљу Марку Јулију Котију, чије је краљевство присвојио император Нерон и прогласио га провинцијом. [2]Исцрпна библиографија за валдежански покрет: http://www.bibliografia-valdese.com/jspwald/index.jsp. Штампани материјал: Augusto Armand Hugon & Giovanni Gonnet, Bibliografia valdese, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise, 73, fasc. n° 93, 1953 Torre Pellice. Садржи: Introduzione (5-7); Bibliografia (9-251); Abbreviazioni titoli (253-256); Indice degli autori (257-271); Indice generale (273-275). Извори: Claudii Scysselli ["sic"],... Adversus errores et sectam Valdensium Disputationes, Paris 1520; Bernard Gui, Practica inquisitionis heretice pravitatis, Paris 1886; idem. Manuel de l'inquisiteur, éd. et trad. G. Mollat, Paris 1926-1927. 1964 n. 2 voll.; Bernard de Fontcaude, Adversus Valdensium sectam, éd. L. Verrees, Analecta Praemonstratensia, 1955 t. 31. pp. 5-35 (=PL 204); Enchiridion fontium Valdensium: Recueil critique des sources concernant les Vaudois au Moyen Âge: Du III Concile de Latran au Synode de Chanforan (1179-1532), éd. G. Gonnet, Torre Pellice 1958, t. 1 (Collana della Facoltà valdese di teologia, 4); Il «Contra hereticos» di Alano da Lilla, Ed. C. Vasoli, Boll. dell'Istituto storico italiano per il Medio Evo, 1963. t. 75. pp. 123-172; Duvernoy J., Le Registre de l'Inquisition de Jacques Fournier, évêque de Pamiers (1318-1325), Toulouse 1965. 3 voll.; Le confessioni di fede valdesi prima della Riforma, Torino 1967; Quellen zur Geschichte der Waldenser, Hrsg. v. A. Patschovsky u. K.-V. Selge, 1973 Gütersloh (Texte zur Kirchen- und Theologiegeschichte, 18); La dichiarazione del Sinodo di Chanforan 1532, in Bollettino della Società di Studi Valdesi - Bulletin de la Société d'Histoire Vaudoise, 1973, t. 133, pp. 37-42; Confessioni di fede dei valdesi riformati: Con documenti del dialogo fra la «prima» e «seconda Riforma», a cura di V. Vinay, Torino 1975; Il «Vergier de Consollacion» e altri scritti (manoscritto Ge 209), a cura di A. D. Checchini, Torino 1979; Fede ed etica valdese nel Quattrocento: Il «Libro espositivo» e il «Tesoro e Luce della fede», a cura di R. Cegna, Torino 1982; «Vertuz» e altri scritti (manoscritto Ge 206), a cura di M. Del Corso, C. Borghi Cedrini, Torino 1984; Bestiario Valdese, a cura di A. M. Rangel, Firenze 1984. Енциклопедијски чланци: Böhmer, in Realencyklopädie für protest. Theologie und Kirche, XX, Lipsia 1908, pp. 799-840 (bibl. pp. 799-806); Mario Niccoli, in Enciclopedia Treccani (Enciclopedia Italiana di scienze, lettere ed arti, abb. Enciclopedia Italiana) 1937 (http://www.treccani.it/enciclopedia/valdesi_%28Enciclopedia-Italiana%29); Nicholas Weber, Waldenses, in The Catholic Encyclopedia, vol. 15. New York: Robert Appleton Company, 1912. 27 Nov. 2017 <http://www.newadvent.org/cathen/15527b.htm>. Вальдéнсы, in Православная энциклопедия, Церковно-научный центр «Православная энциклопедия», М. 2003, Т. VI, С. 541-543 (http://www.pravenc.ru/text/154017.html). [3] О имену, месту и датуму рођења Валда и пореклу валдежана: A. Dondaine, Aux origines du Valdéisme. Une profession de foi de Valdès, in Archivum Fratrum Praedicatorum, 16, Roma 1946; Durando d'Osca, Liber antiheresis, in K. V. Selge, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; W. Map, Svaghi di corte, Parma 1990; Goffredo d'Auxerre, Super Apocalypsim, Roma 1970; G. Miolo, Historia breve e vera de gl'affari de i Valdesi delle Valli, Torino 1971; J. Bayle, Origo Valdensium et processus contra eos facti, in S. R. Maitland, Facts and documents illustratives of history, doctrines and rites of the ancient Albigenses and Waldenses, London 1832; Liber electorum, in I. von Doellinger, Beitrage zur Sektengeschichte des Mittelalters, Münich 1890; G. G. Merlo, Valdo. L'eretico di Lione, Torino 2010. Jean Jalla, Pierre Valdo, éd. «Je sers», Paris et Labor et Fides, Genève 1934; Georges Tourn, Les Vaudois, L'étonnante aventure d'un peuple-église, 1170-1980, éd. Cahiers de Réveil et Claudiana, Tournon et Turin 1980; idem., Pierre Valdo et les vaudois, éd. Olivétan, Lyon 2010; Giovanni Gonnet, Pierre Valdo ou Vaudès de Lyon? in Bulletin de la Société de l'Histoire du Protestantisme Français, t. 126, 1980; Christine Thouzellier, Considérations sur les origines du valdéisme, in I Valdesi e l'Europa. Torre Pellice 1982, pp. 3-25; Gabriel Audisio, Les Vaudois: Naissance, vie et mort d'une dissidence XIIe – XVIe siècles, éd. Albert Meynier, Turin 1989. Анегдотске природе је популарно дело: Jeanne Decorvet, Pierre Valdo et l'épopée vaudoise, 1935, кога налазимо и на мрежи. [4] О Валдовој делатности у Лиону: Liber Visionum et Miraculorum Clarevallensium, CC CM 277, Brepols, Turnhout 2017; Carlo Papini, Valdo di Lione e i "poveri nello spirito" - Il primo secolo del movimento valdese (1170 - 1270), Claudiana, 2002; Venerabilis Patris Monetae Cremonensis Ordinis Praedicatorum, S. P. Dominico aequalis, adversus Catharos et Valvenses libri quinque, in The Waldenses: between an Order and a Church (1170 – 1530), Aldershot 2001; Stefano di Borbone, Tractatus de septem donis Spiritus Sancti, in A. Lecoy de la Marche, Anecdotes historique, légendes et apologues tirés du recueil inédit d'Etienne de Bourbon, dominicain du XIIIe siècle, Paris 1877; A. Patschowsky, Der Passauer Anonymus, Stoccarda, 1969. [5] Vita Antonii, cap. 2: Ταῦτα δὴ ἐνθυμούμενος, εἰσῆλθεν εἰς τὴν ἐκκλησίαν, καὶ συνέβη τότε τὸ Εὐαγγέλιον ἀναγινώσκεσθαι, καὶ ἤκουσε τοῦ Κυρίου λέγοντος τῷ πλουσίῳ· Εἰ θέλεις τέλειος εἶναι, ὕπαγε, πώλησον πάντα τὰ ὑπάρχοντά σοι, καὶ δὸς πτωχοῖς, καὶ δεῦρο ἀκολούθει μοι, καὶ ἕξεις θησαυρὸν ἐν οὐρανοῖς. [6] W. Map, De Nugis Curialium, cap. 31, ed. M. R. James. Oxf., 1914, pp. 60-62. [7] Управо је овај папа донео закон да супружници могу да се разведу да би се посветили монашком животу (Paolo Brezzi, Alessandro III, papa, in Dizionario Biografico degli Italiani, vol. 2, 1960; http://www.treccani.it/enciclopedia/papa-alessandro-iii_(Dizionario-Biografico)/). [8] „...Додајемо да сваки архиепископ или епископ, сам или преко неког архиђакона или других честитих и достојних особа, једном или двапут годишње, проверава парохије за које се сумња да живе јеретици; и да се обавежу три или више људи доброг угледа, или, уколико је потребно, целу заједницу да укажу епископу или архиђакону ако знају тамо за јеретике, или некога ко прави тајне састанке или се изолује од живота, обичаја или заједничких пракси верника“ (код Massimo Melani, Dottrine generali di storia del diritto medievale - Diritto medievale e cenni di diritto moderno, Lulu.com 2008, p. 163). Текст буле: Concile de Verone. Decretale Ad abolendam diversarum haeresium pravitatem du 4 novembre 1184, in Enchriridion fontium valdensium, a cura di G. Gonnet, Torre Pellice 1958, pp. 50-53. [9] Поред поменутог Enchiridion Fontium Valdensium, видети и: H. Grundmann, Movimenti religiosi nel Medioevo, Bologna 1980. [10] На томе се инсистира код А. Molnár, Dalle origini all'adesione alla Riforma. Storia dei valdesi, Torino, 1989, т. I. [11] Око проповедника-барби cfr.: Gabriel Audisio, Preachers by Night: The Waldensian Barbes (15th-16th Centuries), Vol. 118 di Studies in Medieval and Reformation Traditions, Brill, 2007; Gabriel Audisio, Le barbe et l'inquisiteur, Procès du barbe vaudois Pierre Griot par l'inquisiteur Jean de Roma (Apt, 1532). Aix-en-Provence, Edisud, 1979. [12] Изгледа сасвим разумна и утемељена теза изнета од Mario Fois S.I., I valdesi, dalle origini all'emancipazione, in La Civiltà Cattolica, 4, 1977, pp. 54-58, да су валдежани пострадали, не толико због своје вере, колико због приступања протестантизму. Једноставно, изабрали су погрешну страну и нашли се у рату. Фоис се наслања сасвим оправдано на M. Scaduto, L'epoca di Giacomo Lainez, 1556-1565. L'azione, Roma 1974, pp. 686-708. IX cap. ове књиге је драгоцено за историју валдежана у време обрачуна са савојама, као и за судбину валдежана на југу Италије. [13] www.chiesavaldese.org. [14] Visita pastorale del Santo Padre Francesco a Torino, visita al Tempio valdese, Parole del Santo Padre, Corso Vittorio Emanuele II, Lunedì, 22 giugno 2015. (https://w2.vatican.va/content/francesco/it/speeches/2015/june/documents/papa-francesco_20150622_torino-chiesa-valdese.html). [15] Око Валдове вере: K. V. Selge, Die ersten Waldenser, Berlin 1967; R. Cegna, Fede ed etica valdese nel Quattrocento, Torino 1982; E. Peretto, Movimenti spirituali laicali del Medioevo, Roma 1985; L. Paolini, Eretici del Medioevo. L'albero selvatico, Bologna 1989. [16] За најчешћа питања око валдежана cf. http://www.valdesidipignano.it/cosa-crediamo/f-a-q-sui-valdesi/. Интересантно је приметити да се овде валдежани често позивају на православни исток, када одбацују папски примат и хијерархијску структуризацију КЦ. Прихватају чуда као знамења, али не придају им значења као у Великој Цркви, прихватају свеце као моделе узвишеног живота, али не и као такве, јер их називају полу-боговима. Чуда која нису описана у Писмима не прихватају (нпр. мироточење икона или моштију), као ни иконе, јер се држе старе иконоборачке заблуде да је поштовање икона идолопоклонство. Неће рећи да су чуда производ демонских сила, само ће нагласити да је Бог тај који делује кроз „свеце“. [17] Око протестантских евхаристија, cf. сада већ класичну студију: Томислав Ј. Шаги-Бунић, Еухаристија у животу цркве кроз повијест, Кршћанска садашњост, Загреб 1984, pp. 257-282. Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  11. Version 1.0.0

    5 downloads

    Чланци историчара Владимира Ћоровића из Народне енциклопедије СХС
  12. Карловачка митрополија је била независна и самоуправна српска православна црквена област у Хабзбуршкој монархијии, пред крај свог постојања, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Добила је име по свом дугогодишњем седишту, Сремским Карловцима. У почетку је имала аутономни статус у оквиру Пећке патријаршије, да би је после укидања ове патријаршије Васељенска црква прећутно признала за потпуно независну и самоуправну. Од 1848. до 1920. митрополит карловачки је почасно носио титулу патријарха српског, коју Васељенска црква, међутим, није признавала. Последњи патријарх, од 1907. до 1913, био је Лукијан Богдановић. Након његове смрти, митрополитски трон је остао празан последњих седам година његовог постојања. Године 1920, Карловачка митрополија је спојена са осталим српским црквеним областима у јединствену Српску патријаршију. Мада је дуго времена била политички одсечена од Пећке патријаршије, Карловачка митрополија је успела да опстане, па чак и да је надживи. Својим радом је умногоме допринела очувању православља и јединства српског народа.[2] То је са собом донело позитивне резултате. Револуционарна 1848. затекла је Србе сложне и спремне да се боре за своја вековна права проистекла из привилегија.[3] Укидањем Карловачке митрополије-патријаршије (1920), њене епархије ушле су у састав обновљене јединствене српске патријаршије.[4] НАСТАВАК НА САЈТУ http://www.wikiwand.com/sr/Карловачка_митрополија
  13. Априлски циклус Разговора о вери посвећен је Васкрсењу Христовом. На предавању одржаном 9. априла 2017. године у конаку Капеле Свете Петке о историјском развоју празновања Васкрсења Христовог говорили су др Србољуб Убипариповић и протојереј ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић View full Странице
×
×
  • Create New...