Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'испуњење'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. http://pravlife.org/sites/default/files/field/image/1755_21497861_0ymi1lwjk.jpg Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. Дан уочи Вазнесења богослужбено се свечано прославља као оданије Пасхе, када се богослужење савршава као да сам дан Васкрса. По речима оца Александра Шмемана: „Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом кажу такви и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине". (Из дела, „Тајне празника“) Са слободом можемо рећи да је Вазнесење Господње празник у коме бивају испуњени и употпуњени сви празници домостроја нашега спасења, почев од рождества Христовог, па до распећа и Христовог славног Васкрсења. Христос је своје ученике усрдно у надахнуто поучавао о Царству Божјем од свог Васкрсења, па све до дана када се са јелеонске горе Вазнео на небо и сео са десне стране Оца. У нашем народу празник Вазнесења не називамо случајно Спасовдан. Име Спасовдан указује да је празником Вазнесења Господњег испуњено и употпуњено дело Спасења, све што је Господ имао у свом превечном плану, испуњено је овим великим Господњим празником. Празник Вазнесења Господњег није се одувек празновао у четрдесети дан по Пасхи, већ је педесетница као благословени период, била време савршавања богослужбених спомена великих празника. Неки Оци пак спомињу да је Вазнесење у једном периоду празновано заједно са празником силаска Светога Духа на Апостоле, али ово двоједино празновање није дуго потрајало, јер већ од Светог Јована Златоустог имамо прве омилије на празник Вазнесења као засебног празника. Ово засебно место прослављања Вазнесења у четрдесети дан по Пасхи довело је и до тога да Вазнесење добије своје претпразништво и попразништво. Место са кога се Господ наш вазнео на небо посебно је поштовано од самих почетака, а као што знамо уз црквене историје на том месту велелепни храм саградила је Света Царица Јелена, али тај храм је до темеља разорен од сарацена. Химнографија овог дивног празника има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким моментима уочавају се моменти туге апостола који су невесели због узласка Спаситељевог на небо. У данашњој служби Вазнесења сачувана је и једна стихира која сведочи о двоједином празновању Вазнесења и Педесетнице, а то је једна од стиховњих стихира на вечерњем. Као и остали велики Господњи празници, Вазнесење има своје посебне антифоне на Литургији, входни стих, као и причастен. На крају није сувишно споменути да се Вазнесење Господње са посебном пажњом и торжественим богослужењима прославља у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и као храмовна слава Вазнесенског храма у центру града. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године Првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је већ постала благословена и лепа традиција. Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар) Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  2. Стари и Нови завет јесте савез Бога и људи и чин обрезања био је символички израз склапања тог савеза. То су Јевреји чинили са мушком децом од патријарха Авраама до Господа Христа, чије обрезање обележавамо 14/1. јануара. У Новом завету, тај обред се укида, више није услов изабраности, јер су сви народи изабрани. Христос је стари закон испунио и превазишао Га, рекао је протонамесник Дарко Ђурђевић, тумачећи Свето јеванђеље по Луки зачало 6 и 8, које говори о раном животу Господа Христа. Остајање Господа Христа у храму мимо знања родитеља, Његово слушање, Његово питање и дивљење које је изазвало Његово тумачење старозаветних списа поручује да је Он сам испуњење Старог завета, указао је, поред осталог, протонамесник Дарко Ђурђевић у емисији „Сведочења“ на Радију Источник. Извор: Радио Источник
  3. Антиправославна и антињегошевска хистерија у Црној Гори не јењава ни ових дана. Митрополитова најава о градњи његошеве завјетне цркве на Ловћену изазвала је поново реакције појединаца који задојени богомржњом и братомржњом у свему виде, само њима познат, “великосрпски национализам којим се негира Црна Гора”. Митрополит Амфилохије је и овај пут, као и сваки претходни говорио о обнови првобитне Његошеве капелице из 1846. а не оне из 1925.г, која је обновљена послије аустриског разарања. У наставку је интегрално Писмо митрополита Амфилохија Радовића председнику Владе Републике Црне Горе др Игору Лукићу упућено прије осам година. АЕМ бр. 970 25. 6. 2012. г. Влада Црне Горе н/р др Игора Лукшића, предсједника Подгорица Поштовани г. Предсједниче, Као што је познато, идуће, 2013. године, навршава се двјестагодишњица од рођења Митрополита Петра II Петровића Његоша. Припремано свестрано обиљежавање овог значајног датума, не само за великог тајновидца и пјесника Владику Рада, него и за свеукупну духовност, културу и биће Црне Горе, па и много шире од ње, неминовно, за свакога ко истински поштује Његоша, укључује и обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену. То са разлога што је црква Св. Петра била његова задужбина, подигнута по његовом упутству и за вријеме његовог живота (1846. г), на мјесту које је сам обиљежио и изричито завјештао да у њој буде сахрањен. Свима је познато његово аутентично завјештање, тј. аманет и потоња жеља: „Ја хоћу да ме сараните у ону цркву на Ловће- ну… То је моја потоња жеља, коју у вас иштем, да је испуните, и ако ми не задате Божју вјеру да ћете тако учинит’, како ја хоћу, онда ћу ве оставити под проклетством, а мој посљедњи час биће ми најжалоснији и ту моју жалост стављам вама на душу.” Његов секретар, очевидац (М. Медаковић), који је био са Владиком на Ловћену, лично свједочи да је Његош „ставио својом руком основни камен цркве на Ловћену, коју је он саградио и посветио Св. Петру… да он буде сахрањен у њој” (Види М.Г. Медаковић, П.П. Његош, Нови Сад 1882, стр. 4). Пред само упокојење Владика је рекао: „Копајте ме на Ловћену у нову цркву.” По свједочењу савременика, познатог Вука Врчевића: „Његош ју је дао обијелити (цркву) и сваке се године по његовој заповиједи Литургија служила у њој за душу неумрлих црногорских јунака.” Такође је познато да је ова црквица Св. Петра Цетињског први пут срушена од Аустријанаца, у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године, послије освајања Ловћена (11. јануар 1916. г) ради подизања на њеном мјесту споменика (висине „од 16 до 32 метра”) Фрањи Јосифу „као генију побједе и славе”. Тим поводом је био расписан конкурс на коме је узело учешћа 17 умјетника са преко 100 изложбених објеката, приказаних на изложби у Херцег Новом, коју је, на царев дан (дан Фрање Јосифа, 18. августа), отворио „пресвијетли Вебер са пет чланова Комисије” (Комисија је одобрила пројекат сликара архитекте Марка Рашице из Дубровника). Окупаторска власт, међутим, видјевши своју пропаст, понудила је обнову цркве (1918). Митрополит Митрофан Бан, који је претходно био приморан да снесе Његошеве кости у Цетињски манастир, обавијестио је Окружног аустроугарског заповједника (1918) да је „Ловћенска капела посвећена по канонским прописима Св. Православне Цркве и као таква стоји под мојом управом и старањем”, и да се „сагласно црквеним канонима никакве обнове на црквама не могу учинити без споразума и благослова надлежног архијереја”. Да је црква остала у рушевном стању види се из акта Пароха дугодољског са Његуша Ђура Пејовића, бр. 9, од 22. октобра 1921. године, упућеног Цетињској Консисторији, који је био надлежан за цркву на Ловћену, у коме Комисија за процјену штете на Храму констатује, поред осталог, да ће се црква, уколико остане у таквом стању, „наредне зиме срушити у Копривну валугу”. Обнову цркве на Ловћену и пренос на Ловћен Његошевих костију, покренуо је насљедник Митрофана Бана, Митрополит црногорски др Гаврило Дожић, на Архијерејском Сабору, 19. новембра 1920. Пошто се 1921. г поклапала са седамдесето- годишњицом Његошеве смрти, Сабор је донио одлуку да се те године оправи црква и пренесе у њу Његош, „уз учешће Цркве и државе”. У том циљу, 21. фебруара 1921. г основан је на Цетињу Одбор за обнову и пренос, под предсједништвом Митрополита др Гаврила, са члановима Војводом Божом Петровићем – Његошем, Милованом Цаковићем, великим жупаном Зетске области и др.; због помањкања материјалних средстава, јер Црна Гора и Митрополија нијесу могле да их обезбиједе, формиран је у Београду Главни одбор, под предсједништвом истог Митрополита, у који су ушли Јован Цвијић, предсједник САНУ, и многе друге личности ондашњег културног живота (1923). Те године је тадашњи Патријарх Димитрије упутио апел Краљу Александру, крвно везаном са Петровићима (његова мајка Зорка је ћерка Краља Николе, а сам Александар је рођен на Цетињу), који је обећао да ће лично обезбиједити средства потребна за цркву и пренос Његоша, његовог сродника и владарског претходника. Док су радови на обнови цркве и изградњи пута до врха Ловћена почели у јулу 1924, Митрополит Гаврило је обавијештен од београдског члана Одбора – Јелене Лазаревић да је Краљ одлучио да на Ловћену подигне споменик-маузолеј Његошу (и да га је већ наручио), према пројекту Ивана Мештровића, којега је скица објављена у „Новој Европи” те године. Затраживши аудијенцију код Краља, Митрополит га је обавијестио да Црква не може прихватити Мештровићеву капелу – маузолеј, не само што она као таква не одговара једном Православном Епископу, него што би то било и директно га- жење посљедње воље Петра II Петровића Његоша. Уз то, по ријечима Дожића, „пројекат Мештровића не би прихватили ни Црногорци, а посебно племе Његуши”. Краљ је прихватио овакву аргументацију и захтјев да се обнови црква-капела у свом првобитном облику, Мештровићу се извинио и уступио му, ради „братства и јединства” југословенских народа, изградњу Споменика Незнаном јунаку на Авали (рушењем средњовјековног града Жрнова). При томе је Краљ обећао да ће обезбиједити потребна средства за обнову цркве, како би се „одужио своме великом рођаку”. По свједочанству инжињера Велише Поповића из Подгорице, извођача и руководиоца радова на обнови храма (1925), архитекта Перо Поповић, обрађивач пројекта при Министарству грађевине у Београду, „био је добио строг задатак да обновљена црква буде што је могуће идентична са порушеном црквом, како по обиму, тако и по изгледу” – што је и учињено. Инж. Поповић такође потврђује да је приликом преузимања дужности (од инж. Луцијана Стеле) на овом објекту примијетио да је основа (површина) предвиђена за олтар цркве била сувише мала, а „инж. Стела ми је рекао да ту површину није могао повећати јер му је наређено да обновљена црква мора бити на темељима срушене, те да нова буде у свему идентична са старом, како по облику, тако и по изгледу”, чега се он „строго придржавао”. Исти инжињер Велиша Поповић каже и то да је „читав камен од старе цркве прикупљен и утрошен за нову цркву” као да је и нови камен узет „из каменолома са мјеста званог ‘Златарица’ на Ивановим Коритима”. Поред уграђивања старог камена у храм, у њега је уграђена, у олтарској апсиди, и стара плоча – жртвеник, на коме је служена Литургија, како у старој, тако и у обновљеној цркви, што потврђује да је она заиста била храм, а не никако просто гробни споменик, како је то тврђено приликом новог рушења цркве (1972). Познато је такође да је у изради пројекта обновљеног храма Св. Петра Цетињског на Ловћену учествовао прво руски архитекта В. Викторович Лугомирски (1922), а потом нарочито архитекта Николај Краснов, један од најпознатијих руских архитеката тога времена. Тако је, по свједочењу познатог историчара Душана Вуксана, члана Главног одбора за обнову храма и пренос Његоша на Ловћен (у „Споменици Петра II Петровића Његоша” – 1926), „облик и величина капеле остао исти: нова капела подигнута је на темељима старе”, само што је „простор око капеле много проширен, подзидан и обзидан каменом веома лијепим од исте врсте ловћенског камена. Врата су од бронзе, преко њих је крст и иницијали Владике Рада (П.П.) и два орла.” Изградња цркве на Ловћену завршена је 10. септембра 1925. г. Митрополит црногорски др Гаврило Дожић је, уз саслужење 4 свештеника, обавио њено освећење 12. септембра, да би на Малу Госпођу, 21. септембра, земни остаци Владике Рада били пренијети и похрањени у нови умјетнички саркофаг у цркви, уз учешће Патријарха српског Димитрија и 16 архијереја СПЦ, Епископа чешког Горазда, Краља Александра са члановима Краљевске Владе, представницима Академија и свих државних, научних, културних и просветних установе тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, као и око 15000 људи сабраних на Цетињу из свих крајева Краљевине. По свједочењу истог Душана Вуксана, Митрополит др Гаврило је предао кључ од ковчега Краљу, а он му га је вратио ријечима: „Вама га предајем”, и тиме му предао и цркву. Кључ од цркве је од тада чуван у Цетињском манастиру (чува се и данас) и у њој је, све до њеног рушења (1972), обављана Служба, нарочито на дан Његошевог упокојења (31. октобра). Враћајући кључ Митрополиту, Краљ је дословно рекао: „Високопреосвећени, предајем Вам у аманет ову задужбину и кости славног Његоша, да их и даље чувате.” Као што је познато, Његошеву задужбину на Ловћену је априла 1942. године италијански окупатор топовима гађао с Орлова крша и знатно је оштетио. Тадашњи Митрополит црногорско-приморски Свети Јоаникије Липовац се актом (бр. 454 од 14. априла 1942.) обратио Пирцију Биролију, гувернеру Црне Горе, у коме наводи „да је гроб Митрополита- пјесника Његоша велика светиња за наш народ”, тражећи да стручна комисија утврди штету и да „наредите да штета буде оправљена”. Како се и зашто Влада СР Црне Горе (1952) поново обратила, преко свога предсједника Блажа Јовановића, Ивану Мештровићу, за остварење првобитне одлуке Краља Александра Карађорђевића о подизању споменика-маузолеја Његошу на Ловћену и уништење и најмањега трага Његошеве задужбине (1969-1974), одлуке која је постала стварност, и поред противљења свеукупне, не само црквене, него и најзначајнијег дијела научне, стручне и културне црногорске и југословенске јавности тога времена (у коју спадају и знаменити Мирослав Крлежа и Петар Лубарда, само њих да поменемо) – то спада у једно од најпроблематичнијих и најтрагичнијих поглавља новије црногорске духовне, културне и политичко- друштвене историје. Бесудност и проблематичност тога чина је утолико већа и ирационалнија што је Његошева ловћенска капела, односно храм Св. Петра Цетињског, у његовом обновљеном виду (из 1925. г) одмах послије рата унесена у грб Социјалистичке Републике Црне Горе, и што је Његошева капела била стављена под заштиту државе, као културно-историјски споменик, уписана у цетињски регистар заштићених непокретних споменика културе, рјешењем бр. 01-770/1 од 7. јула 1961. г од стране Завода за заштиту споменика културе Црне Горе. Против рушења Његошеве задужбине тадашњи Митрополит Данило Дајковић је поднио тужбу. Судски процес је трајао од 1970. до 1982, када је он био приморан да повуче тужбу чувши ријечи Видоја Жарковића (члана Предсједништва СФРЈ): „да сви судови могу донијети одлуку у његову корист, црква се на Ловћену неће градити”. Тужбу је био поднио и законити насљедник династије Петровић, унук Краља Николе, на кога је и званично била пренијета у егзилу титула насљедника трона (1921), књаз Михаило Петровић, у своје име и у име породице и братства Петровића. Судска фарса по његовој тужби је одуговлачена до рушења цркве и завршетка маузолеја. Одбијена је као „неоснована” 1963, да би њему била саопштена тек 1975. године. У својој тужби књаз Михаило између осталог наводи: „да нема примјера у свијету да се Завјет и аманет народних великана, какав је генијални Његош, од потомака не поштује и не брани од сваког напада и уништења”, као и да покретањем и вођењем судског поступка жели „одбранити од рушења и уништења цркву Св. Петра и гроб Владике Рада на Ловћену”, тражећи да се „гроб Петра II Петровића Његоша, који се налази на капи Ловћена – Језерском врху, прогласи неповредивим, како својим грађевинским, тако и у природним дјеловима тла који му нужно припадају”. Но, без обзира на Његошеву вољу и аманет, на разум, савјест, отпор најзначајнијих тадашњих посленика духа и културе, не само што је маузолеј подигнут, него је и Његошева задужбина срушена без остатка. Нијесу уважене ни одлуке једанаесточлане стручне комисије (1966) да се маузолеј подигне на Цетињу, као ни мишљења многих других људи од струке и науке, истог садржаја. Један од главних чланова Одбора за изградњу маузолеја, када је схватио да је то питање са највишег партијског и идеолошко-државног врха ријешено унапријед, да о њему нема дискусије, да је Одбор формиран „као техничко тијело за спровођење већ готових одлука” – иступио је из Одбора послије његове прве сједнице (1969). Сам Владимир Дедијер, члан Одбора и заговорник рушења цркве, добивши хонорар за свој Дневник, поклоњен њиме Централ- ном комитету Партије, по савјету Јосипа Броза („што не би дао тај хонорар за маузолеј?”), дао га је за маузолеј, „иако се”, како сам каже, „и мени не допада маузолеј, јер је у духу ове наше послијератне митоманије”. Откуда је, пак, дошло до те чудне симбиозе мештровићевског фараонско-римског паганског духа вајарства (надахнутог савременим му западним наци-фашистичким монументализмом) и стаљинистичко-брозовског соцреализма, тј. духа такве „митоманије”, јасно се види из говора Вељка Милатовића на отварању маузолеја, 28. јула 1974. године. Да бисмо се, по њему, вратили „аутентичности и изворности” Његоша, „дужни смо да тумачење његовог дјела, пјесничког и државничког, ослободимо баласта романтичарске и фолклорне наивности, православне и грађанске митоманије…” Иза рушења, дакле, православне цркве Св. Петра на Ловћену, као задужбине Његошеве и Његошевог дјела, скрива се, у ствари, дух и идеологија рушења самог „Горског вијенца” и свеукупног истински аутентичног дјела Његошевог, а не само свјесно гажење његове воље и тестамента. Овдје у потпуности важи оно што је записано тих трагичних година: „Ријетко је у доба мира толико силе примијењено против толике невиности.” У контексту овог треба додати да је и Завод за заштиту споменика, приморан да поништи своју одлуку из 1961, о Капели као неповредивом историјском споменику, донио 28. фебруара 1969. одлуку, не о касније извршеном уништењу храма, него „о преносу Његошеве капеле на друго мјесто”. Чак је и СО Цетиње, главни носилац, по наредби свише, градње маузолеја и рушења цркве, 28. јануара 1985. г донијела одлуку да се капела сагради од, са Ловћена збаченог, камења, поред храма Преображења на Ивановим Коритима; но, пошто је Митрополија, са оправданих разлога, одбила да уђе у Комисију за градњу, коначно је одлучено (12. априла 1985.) „да се засад не гради”. Све ово горе наведено, као и много шта друго, јасно потврђује да је питање Његошеве задужбине и завјештања на Ловћену остало отворено и да представља једно од судбинских питања ослобођења Црне Горе од тоталитарног насљеђа претходне власти и зацјељења дубоке ловћенске ране, као и да је његово разрјешење битно ради истинског повратка праву и правди и будућности Црне Горе и њеног свеукупног народа. Са горе наведених разлога, у својству законитог насљедника Митрополита Петра II Петровића Његоша, заштитника и чувара свих православних црногорских светиња, обраћамо се Влади Црне Горе са сљедећим захтјевом: а) Захтијевамо обнову цркве Св. Петра Цетињског на Ловћену, најстаријег храма њему посвећеног, сагласно посљедњој вољи и завјештању његовог синовца Петра II Петровића Његоша. Ако није могуће подићи је на истом мјесту (изгледа да је то атријум маузолеја) на коме је Његош својом руком положио камен темељац и на коме је била саграђена и обновљена 1925. године, подићи је у непосредној близини, на простору између изласка из (чудовишног) тунела и атријума маузолеја (ту постоје два проширења, на стази према маузолеју, потпуно адекватна за величину изворне Његошеве задужбине, без касније [1925] дограђене ограде). б) Стручни Одбор за обнову храма Св. Петра и испуњење Његошеве воље и завјештања, који ће основати Влада, обнављаће изворну цркву, каква је била прије аустријског рушења (1916), користећи при том искуство великог архитекте Николаја Краснова, као и сачувани материјал срушене цркве на Ивановим Коритима, олтарски жртвеник – плочу из прве цркве, сачувану (1925) у обновљеном храму, као и остале еле- менте из њене унутрашњости (похрањене, надамо се, и сачуване у Биљарди и Котларници зграде Цетињске општине). в) Мештровићев маузолеј остаје на свом мјесту, као израз духа свога времена, и њему сагласног митоманског тумачења Његошеве личности и дјела, само са том битном разликом што ће земни остаци Владике Рада бити по шести пут ексхумирани (надамо се и посљедњи), ослобођени из маузолејског подрума (=утамничења) и враћени у његов храм. Једино тако ће бити враћено Његошу, његовој аутентичној личности и дјелу централно мјесто на Ловћену, сагласно његовом завјештању и његовој жеђи за слободом од свих физичких и метафизичких окова. Од тога, њиме замишљеног и саграђеног споменика заиста „већег и постојанијег споменика нема; пирамиде, гробови египатских краљева, шта су друго нег’ мале гомиле камења према Ловћенском врху, према томе Владичином споменику. И када на овом свету нестане брегова и људи, још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика (Љуба Ненадовић, О Црногорцима, 1881).” г) Надамо се да ће Влада Црне Горе, свјесна своје државотворне одговорности и одговорности према Његошу, имати далековидости и спремности да зацијели дубоку и предубоку Ловћенску рану, ако не ради чега другога, а оно из бриге за братско помирење православног корпуса Црне Горе, за васпостављање права и правде у њој, а тиме из бриге за њену истинску будућност. Једно је од сунца јасније: Ко смогне да то учини, уписаће себе неизбрисивим словима у историју Црне Горе и људскости. Јер тим чином несумњиво ће бити скинуто проклетство Митрополита Петра II Петровића Његоша са Црне Горе и уопште са његовог потомства. д) Обнова храма Св. Петра Цетињског на Ловћену и испуњење Завјета Његошевог представља неминовност васпостављања у Црној Гори истинске етичности и праведности „које држе земљу и градове”. Апсолутно је сигурно да ће се то догодити, прије или касније; зато је историјска прилика дата нашем покољењу да управо оно то учини, свога образа ради и будућности ради Његошевске Црне Горе. То ће бити и нај- боља провјера ријешености Црне Горе да се на правилан начин укључи у заједницу европских народа, у друштво права и правде Божје и људске, као и у Његоша достојно обиљежавање двјестагодишњице његовог рођења. У то име, примите, поштовани г. Предсједниче, Ви и Ваша цијењена Влада, изразе нашег поштовања, Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски др Амфилохије Радовић с.р. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус. Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице „не разликујући Тијела Господњега“ реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду. За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт. Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању. Свештеник Николај Афанасјев, Трпеза Господња Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. У недељу, дана 17. новембра, када Црква слави преподобног Јоаникија Великог, светом архијерејском Литургијом у храму Светог великомученика Димитрија началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Преосвештеном Епископу Херувиму саслуживали су архимандрит Герман Богојевић (Епархија канадска), протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Владика Херувим је после заамвоне молитве изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и спасење данашња света Литургија у нашем Саборном храму Светог великомученика Димитрија. Благодат Божја која нас увек позива сабрала нас је да будемо део Тела Христовог, да се са Богом сједињујемо кроз Тело и Крв Христову. То је највећи дар који човек може да прими, да Причешћем излечи своју душу и тело. Заиста је велики благослов Божји када се можемо сабрати око Тела и Крви Христове, то је пуноћа живота у Цркви Божјој. Нема лепшег примера заједничарења од онога у Цркви Божјој. На Литургији се налази испуњење, ту се задобијају небеска блага и врлине. Врлинама се успињемо ка Небеском Оцу, Творцу свих нас Који је из своје превелике љубави омогућио заједницу кроз Тело и Крв Христову. Зато се на сабрању сећамо тих истина које су нам дате и требају бити наш путовођ у овоземаљским бурама. Заиста је тешко у овом свету живети одвојен од Бога. Ако нисмо у заједници са Богом теже схватамо и прихватамо све оно што нам се у животу дешава. Догађаје у животу доживљавамо као страшне ствари које нас не воде ка испуњењу. Ако живимо са Богом онда све добија своју пуноћу. Овај свет је безнадежан и не води нас у смеру у којем нас руководи Црква Божја. Црква нас руководи ка Небеском Царству, ка вечној нади, вечној љубави и крепости. Свет нас овим не нуди, зато је савремени човек је безнадежан и нема свој пут ако није у Цркви Божјој. Данас смо из Светог Јеванђеља чули да се многи људи облаче у скупоцена одела, што је заправо овоземаљска страст. Човек хрли страстима јер су оне пријемчиве људској природи. Међутим, то нису оне вечне вредности и дође тренутак када више не знамо где смо и ко смо, одакле смо. Губимо се у бурама овоземаљских брига и невоља јер немамо Христа, немамо Бога пред собом. Ако имамо Бога пред собом онда се нећемо изгубити у вртлогу овоземаљског сладострашћа, него ћемо имати Светлост на крају тога тунела. Та Светлост је Црква Божја, та Светлост је Господ наш Исус Христос. Господ Исус Христос је наш Пут и Истина, наша вечна Врлина и Крепост. Требамо ходити Крстоносним путем који нас води ка Царству Небеском. Ван Цркве Божје не можемо то осетити, нити примити. У Цркву Божју морамо долазити и сабирати се око Тела и Крви Христове. Од апостолског времена, па све до данашњега дана Црква овенчана венцем светитељса сведочи Господа Исуса Христа. Светитељи су окренувши се Христу открили да свет нема у себи наде и утехе, него да је пролазан и испуњен страстима. Ходили су Крстоносним путем и задобили венац вечне славе. Пуноћа живота свих нас налази се у Цркви где смо сабрани око Тела и Крви Христове, где смо браћа у Христу. Браћа која немају ништа једни против других, који у суштини свог бића не носе сујету него Христа. Лепо је када је храм пун људи који вапију ка Господу и својим појањем и присуством пројављују благодатну заједницу. Ту је благодат Божја присутна. Наши родоначелници, свети Сава и свети Симеон, учили су нас да идемо путем у Царство Небеско. Пут у Царство Небеско јесте трновит и тежак, али је благословен. Ако тим путем ходимо бићемо благословен народ, народ који зна своје назначење у овом свету. Нема правог назначења нити истине без Господа Исуса Христа. Требамо да долазимо у свети храм, да посећујемо света богослужења и да се напајамо Речју Јеванђеља које је вечна истина и вечно откровење Бога човеку. Ако смо послушни тој Речи бићемо заиста светосавски народ, народ богоносан. Нека сте живи, срећни и благословени, нека је благословен данашњи дан у који смо се сабрали да још једном посведочимо Истину, пуноћу Сабрања и живота у Телу и Крви Христовој. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  6. Данас је на празник рођења светог Јована Крститеља и Претече-Ивањдан молитвено било и у манастиру Острог. Светом литургијом началствовао је протојереј ставрофор Драган Крушић, а саслуживали су му протојереји Мирчета Шљиванчанин и Бранко Вујачић као и ђакон Велислав Мируша из Епархије Зворничко-тузланске. У току литургије присутнима се словом поуке обратио отац Мирчета Шљиванчанин. ЗВУЧНИ ЗАПИС БЕСЕДЕ Извор: Радио Светигора
  7. Верни народ Бреснице окупио се на у прву среду по Педесетници под сводовима храма Чудотворца девичког и црноречког, светог Јоаникија, како би дочекали свог Епископа и остварили заједницу у Трпези Господњој са својим Предстојатељем. Шумадијском Епископу Господину Јовану саслуживали су пароси бреснички протојереј Саша Антонијевић, старешина храма Светог Јоаникија и јереј Милош Ђурић, уз саслуживање ђакона Немање Стојковића. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/bresnica19062019.mp3 Након духовног напајања Јеванђељском Истином, владика Јован се обратио повереном му духовном поуком у којој је нагласио значај праведности и праведног живљења у животу сваког хришћанина. Владика је нагласио да реч праведност у Господњем обраћању својим ученици означава врлину, и то не једну, већ све врлине на које смо позвани да их остварујемо и по њима живимо. “Мерило врлине не треба сами да одређујемо, нити да ми постављамо мерило врлине, већ врлине треба да испитујемо Црквом, Јеванђељем, Литургијом и Светом Тројицом. Јер чак и молитва није права молитва, ако она није молитва заједнице, Цркве и љубави”, напоменуо је владика истакавши у наставку: “Зашто је Господ узео баш пример фарисеја и књижевника? Они су били врло учени људи свог времена који су одлично познавали реч Светог Писма и Закон, али нису живели по Светом Писму. Правда књижевника и фарисеја ни старозаветна правда није довољна за спасење. Да је та правда била довољно не би било потребе за Богочовеком. Али зато је Господ дошао и донео са собом правду небеску. Ону правду која треба испуни целог човека. И видите да је и правда сишла са неба, јер све што је добро дошло је са Господом. И зато ће кад Господ буде опет дошао са Господом доћи анђели и сви свети показујући да је Диван Господ у светима својим”. Владика је нагласио да се у човеку стално појављује глад и жеђ за Христом, и благо оном човеку који се храни Христом, Његовим врлинама, правдом и истином, као и Његовим Телом кроз Свето Причешће. Међутим, постоје многи који ту глад и жеђ за Христом не препознају, већ су гладни и жедни нечега што је пролазно, па такви људи гризу сами себе, али гризу и друге. Извор: Епархија шумадијска
  8. Празник Ваведења Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије, један је од њених светлих празника који се не темељи на директним Светописамским подацима, већ на древном црквеном предању. Предање о празнику увођења у јерусалимски храм Пресвете Богомајке сачувано је код древних Отаца цркве, као и многим богослужбеним песмама које су написане у њену част. Иако овај Богородичан празник своје утемељење нема у Светом Писму, то никако не умањује његов спасоносни и духовни значај. Свети и праведни Јоаким и Ана васпитали су своју кћер Марију у свакој побожности, чистоти и праведности, какви су и сâми били, испуњавајући њено срце хришћанским врлинама и страхом Божјим. По древном црквеном предању, када је Марија имала шест месеци праведна Ана ставила је на земљу како би видела да ли може да стоји. Она је учинила седам корака и вратила се, на шта је Света Ана одговорила: „Жив Господ Бог мој, ти нећеш ходити по земљи, док ја не принесем тебе у храм Господњиˮ. Када је Марија имала једну годину, у дому њених благочестивих и светих родитеља приређено је славље и том приликом првосвештеник је изговорио благослов:„Господе Боже Отаца наших, благослови ово дете и подари му име, да буде прослављено у сваки родˮ. Након тога присутни свештеници изговорили су такође благослов: „Господе Боже славе, погледај на ово дете и пошаљи јој сваки благословˮ. Из ових благослова изречених можемо закључити да је сваки тренутак Пресвете Богородице још од њеног зачећа, преко рођења, испуњен молитвом и Божијим благословима. Врхунац ове молитвене и благословене „припремеˮ било је увођење Маријино у јерусалимских храм у трећој години њеног живота. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. - Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. - О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу.[1] Светли догађај увођења Пресвете Богородице у свети јерусалимски храм догодило се у одређени дан свечаним входом. На вратима храма Пресвету Богородицу дочекао је првосвештеник Захарија, отац светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, окружен бројним свештеницима. По предању цркве, а по сведочанству блаженог Јеронима, испред врата јерусалимског храма догодило је чудо: „Око храма, према 15. степених псалама, било је 15. степеница, на свакој од њих свештеници и левити појали су по један псалам, улазећи на служење. На први степен од ових, поставили су свети Јоаким и Ана младу Марију. Пресвета Дјева Марија, не придржавана од других узишла је по свим степеницама као да је у пуном узрасту. Првосвештеник јерусалимски Захарија провидећи славу и величину оне која је уведена у храм, по тајанственом Божјем промислу, уведео је у Светињу над светињама, најсветији део храма који никоме није доступан осим првосвештенику који је једном годишње улазио (на дан очишћења)[2]. Ушавши у свети јерусалимски храм Пресвета Дјева символично је прошла кроз основне ступњеве хришћанског живота: Очишћење, просветљење и сједињење. Ови ступњеви хришћанског живота присутни су и у животима Православних хришћана, о томе говори и Св. Кирило јерусалимски говорећи да су очишћење и просветљење садржани у Светој тајни Крштења (коју назимо и просветљењем), а сједињење јесте учешће верних у Светој Литургији. У Старом Завту храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније. Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса, на шта нас подсећа и свети Теофан Затворник у свом делу мисли за сваки дан у години: На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: Христос се рађа. Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође празник ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене. Сâмо предање цркве о празнику Ваведења, по сведочанствима древних Отаца и учитеља цркве, већ у другом веку бива записано у такозваним апокрифним еванђељима. Овај празник у част Пресвете Богомјаке почео је да се прославља доста касно, будући да се по неким сведочанствима појављује тек од осмог века. Богослужење празника Ваведења Пресвете Богородице Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја. (тропар) У химнографији празника изложен је опис празничног догађаја, тако се вели да је Пресвета Дјева уведена у јерусалимски храм како би била „нахрањенаˮ од Ангелâ Божјих, како би и сâма постала храм Духа Светога, и Светиња над светињама, како је често и називамо у богослужбеним песмама. У једној од стихира празника појемо: „Нека се Јоаким праотац Христов узрадује, нека Ана кличе од радости, јер принесоше Богу као трогодишњи принос непорочну Владичицу.ˮ Свети богородитељи Јоаким и Ана принели су своју трогодишњу кћер Марију, али они приносе и себе сâме јер су принели Богу оно најдрагоценије што су имали. На вечерњем богослужењу празника Ваведења имамо три Старозаветна читања из друге књиге Мојсијеве, прве књиге о царевима и из књиге пророка Језекиља. Занимљиво је истаћи да се сва три Старозаветна чтенија завршавају стихом: „Дом Господњи беше испуњен славом Господњомˮ (2.Мој. 40:35; 1.Цар. 8:11; Јез. 44.4). Слободно можемо рећи да се ова Старозаветна читања тумаче као символи Пресвете Богомајке. Писци химнографије празника: Митрополит никомидијски Георгије написао је две литијске стихире и први канон; Лав Вардалис написао славу и ниње на литијским и хвалитним стихирама; Сергије Агиополит је написао славу и ниње на стиховњим стихирама; Други канон написао је Василије Пагариот, док је канон претпразништва саставио Јосиф химнограф. После благосиљања хлебова на вечерњем није прописано читање, док после катизми на јутрењу стоји прописано читање тумачења јутарњег и литургијског еванђеља од Теофилакта. После треће песме канона прописан је наставак читања Теофилактовог тумачења еванђеља. Након шесте песме канона чита се такозвани пролог, тј. синаксар и слово Св. Јована Златоустог.[3] Празник има један дан претпразништва и четири дана попразништва. На Светој Литургији прописано је читање из посланице Светог Апостола Павла Јеврејима (Јев. 320; 9:1-7), и читање из Лукиног еванђеља (Лк. 54 и 58; 10:38-42,11:27-28 ), док је као причастен прописан псаламски стих: „Чашу Спасења примићу и Име Господње призваћуˮ (Пс. 115.) Најчистији храм Спаситељев, најскупљи дворац и Дјева, свештена ризница Божије славе, данас се уводи у дом Господњи, уводећи заједно благодат која је у божанском Духу. Њу песмама славе Божји Ангели, јер је она стан небески. (кондак) катихета Бранислав Илић ------------------------------------------------------------- [1] Преподобни Јустин ћелијски, житија Светих за новембар. [2] Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 41, Београд 1961. године. [3] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 43, Београд 1961. године.
  9. По речима преподобног Јустина ћелијског изречених у Светоархангелској ћелијској обитељи, поводом празника Ваведења Пресвете Богомајке: Све оно што је Господ хтео да учини са родом (људским), најпре је учинио са Пресветом Богородицом: спасао је од греха, потпуно очистио од греха, од смрти и од свега демонскога, и показао какво треба да буде људско биће које може постојати у овоме свету. Зато је Пресвета Богородица изнад свих Херувимâ и Серафимâ по чистоти, по безгрешности бића Свог, по светости својој. Ето шта је свето стање: оно је Пресвету Богородицу претворило у Храм Божији, у Живи Храм Божији. Сва Она постала је служба Богу, цело биће Њено – и у души Њеној и у телу Њеном стално се приносила молитва Богу, и Она је стално служила Богу. Тако је живот Њен уствари био Богослужење. Тако је свето васпитање дало Свету Богородицу. Празник Ваведења Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије, један је од њених светлих празника који се не темељи на директним Светописамским подацима, већ на древном црквеном предању. Предање о празнику увођења у јерусалимски храм Пресвете Богомајке сачувано је код древних Отаца цркве, као и многим богослужбеним песмама које су написане у њену част. Иако овај Богородичан празник своје утемељење нема у Светом Писму, то никако не умањује његов спасоносни и духовни значај. Свети и праведни Јоаким и Ана васпитали су своју кћер Марију у свакој побожности, чистоти и праведности, какви су и сâми били, испуњавајући њено срце хришћанским врлинама и страхом Божјим. По древном црквеном предању, када је Марија имала шест месеци праведна Ана ставила је на земљу како би видела да ли може да стоји. Она је учинила седам корака и вратила се, на шта је Света Ана одговорила: „Жив Господ Бог мој, ти нећеш ходити по земљи, док ја не принесем тебе у храм Господњиˮ. Када је Марија имала једну годину, у дому њених благочестивих и светих родитеља приређено је славље и том приликом првосвештеник је изговорио благослов:„Господе Боже Отаца наших, благослови ово дете и подари му име, да буде прослављено у сваки родˮ. Након тога присутни свештеници изговорили су такође благослов: „Господе Боже славе, погледај на ово дете и пошаљи јој сваки благословˮ. Из ових благослова изречених можемо закључити да је сваки тренутак Пресвете Богородице још од њеног зачећа, преко рођења, испуњен молитвом и Божијим благословима. Врхунац ове молитвене и благословене „припремеˮ било је увођење Маријино у јерусалимских храм у трећој години њеног живота. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. - Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. - О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу.[1] Светли догађај увођења Пресвете Богородице у свети јерусалимски храм догодило се у одређени дан свечаним входом. На вратима храма Пресвету Богородицу дочекао је првосвештеник Захарија, отац светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, окружен бројним свештеницима. По предању цркве, а по сведочанству блаженог Јеронима, испред врата јерусалимског храма догодило је чудо: „Око храма, према 15. степених псалама, било је 15. степеница, на свакој од њих свештеници и левити појали су по један псалам, улазећи на служење. На први степен од ових, поставили су свети Јоаким и Ана младу Марију. Пресвета Дјева Марија, не придржавана од других узишла је по свим степеницама као да је у пуном узрасту. Првосвештеник јерусалимски Захарија провидећи славу и величину оне која је уведена у храм, по тајанственом Божјем промислу, уведео је у Светињу над светињама, најсветији део храма који никоме није доступан осим првосвештенику који је једном годишње улазио (на дан очишћења)[2]. Ушавши у свети јерусалимски храм Пресвета Дјева символично је прошла кроз основне ступњеве хришћанског живота: Очишћење, просветљење и сједињење. Ови ступњеви хришћанског живота присутни су и у животима Православних хришћана, о томе говори и Св. Кирило јерусалимски говорећи да су очишћење и просветљење садржани у Светој тајни Крштења (коју назимо и просветљењем), а сједињење јесте учешће верних у Светој Литургији. У Старом Завту храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније. Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса, на шта нас подсећа и свети Теофан Затворник у свом делу мисли за сваки дан у години: На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: Христос се рађа. Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође празник ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене. Сâмо предање цркве о празнику Ваведења, по сведочанствима древних Отаца и учитеља цркве, већ у другом веку бива записано у такозваним апокрифним еванђељима. Овај празник у част Пресвете Богомјаке почео је да се прославља доста касно, будући да се по неким сведочанствима појављује тек од осмог века. Богослужење празника Ваведења Пресвете Богородице Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја. (тропар) У химнографији празника изложен је опис празничног догађаја, тако се вели да је Пресвета Дјева уведена у јерусалимски храм како би била „нахрањенаˮ од Ангелâ Божјих, како би и сâма постала храм Духа Светога, и Светиња над светињама, како је често и називамо у богослужбеним песмама. У једној од стихира празника појемо: „Нека се Јоаким праотац Христов узрадује, нека Ана кличе од радости, јер принесоше Богу као трогодишњи принос непорочну Владичицу.ˮ Свети богородитељи Јоаким и Ана принели су своју трогодишњу кћер Марију, али они приносе и себе сâме јер су принели Богу оно најдрагоценије што су имали. На вечерњем богослужењу празника Ваведења имамо три Старозаветна читања из друге књиге Мојсијеве, прве књиге о царевима и из књиге пророка Језекиља. Занимљиво је истаћи да се сва три Старозаветна чтенија завршавају стихом: „Дом Господњи беше испуњен славом Господњомˮ (2.Мој. 40:35; 1.Цар. 8:11; Јез. 44.4). Слободно можемо рећи да се ова Старозаветна читања тумаче као символи Пресвете Богомајке. Писци химнографије празника: Митрополит никомидијски Георгије написао је две литијске стихире и први канон; Лав Вардалис написао славу и ниње на литијским и хвалитним стихирама; Сергије Агиополит је написао славу и ниње на стиховњим стихирама; Други канон написао је Василије Пагариот, док је канон претпразништва саставио Јосиф химнограф. После благосиљања хлебова на вечерњем није прописано читање, док после катизми на јутрењу стоји прописано читање тумачења јутарњег и литургијског еванђеља од Теофилакта. После треће песме канона прописан је наставак читања Теофилактовог тумачења еванђеља. Након шесте песме канона чита се такозвани пролог, тј. синаксар и слово Св. Јована Златоустог.[3] Празник има један дан претпразништва и четири дана попразништва. На Светој Литургији прописано је читање из посланице Светог Апостола Павла Јеврејима (Јев. 320; 9:1-7), и читање из Лукиног еванђеља (Лк. 54 и 58; 10:38-42,11:27-28 ), док је као причастен прописан псаламски стих: „Чашу Спасења примићу и Име Господње призваћуˮ (Пс. 115.) Најчистији храм Спаситељев, најскупљи дворац и Дјева, свештена ризница Божије славе, данас се уводи у дом Господњи, уводећи заједно благодат која је у божанском Духу. Њу песмама славе Божји Ангели, јер је она стан небески. (кондак) катихета Бранислав Илић ------------------------------------------------------------- [1] Преподобни Јустин ћелијски, житија Светих за новембар. [2] Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 41, Београд 1961. године. [3] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 43, Београд 1961. године.
  10. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Вазнесење Господње – испуњење свих празникâ" http://pravlife.org/sites/default/files/field/image/1755_21497861_0ymi1lwjk.jpg Празник Вазнесења Господа нашег Исуса Христа, прославља се у четрдесети дан по Пасхи. Дан уочи Вазнесења богослужбено се свечано прославља као оданије Пасхе, када се богослужење савршава као да сам дан Васкрса. По речима оца Александра Шмемана: „Празник Вазнесења је празник неба отвореног човеку, празник неба као новог и вечног дома и обиталишта човековог, неба као нашег истинског завичаја. Грех је раздвојио земљу од неба и претворио нас у земна и приземна бића која су упућена искључиво на земљу и која живе искључиво земљом. Грех и није ништа друго до наше унутарње одрицање од Неба. И ми на дан Вазнесења не можемо а да се не згрозимо пред тим човековим одрицањем од Неба, пред одрицањем којим је данас затрован читав свет. Човек са гордошћу и важношћу објављује да је он материја и само материја, и да је читав свет материја, и да ничега другога нема осим материје. Штавише, он као да се радује свему томе, те са презрењем и жаљењем све оне који још увек верују у некакво "небо" назива глупацима и незналицама. "Па, и то, мој брајковићу, што ти називаш небом кажу такви и то је такође материја, и ничега другога нема, нити је било, нити ће бити. Сви ћемо умрети и иструлити, а дотле дај на градимо земаљски рај одбацивши све поповске измишљотине". (Из дела, „Тајне празника“) Са слободом можемо рећи да је Вазнесење Господње празник у коме бивају испуњени и употпуњени сви празници домостроја нашега спасења, почев од рождества Христовог, па до распећа и Христовог славног Васкрсења. Христос је своје ученике усрдно у надахнуто поучавао о Царству Божјем од свог Васкрсења, па све до дана када се са јелеонске горе Вазнео на небо и сео са десне стране Оца. У нашем народу празник Вазнесења не називамо случајно Спасовдан. Име Спасовдан указује да је празником Вазнесења Господњег испуњено и употпуњено дело Спасења, све што је Господ имао у свом превечном плану, испуњено је овим великим Господњим празником. Празник Вазнесења Господњег није се одувек празновао у четрдесети дан по Пасхи, већ је педесетница као благословени период, била време савршавања богослужбених спомена великих празника. Неки Оци пак спомињу да је Вазнесење у једном периоду празновано заједно са празником силаска Светога Духа на Апостоле, али ово двоједино празновање није дуго потрајало, јер већ од Светог Јована Златоустог имамо прве омилије на празник Вазнесења као засебног празника. Ово засебно место прослављања Вазнесења у четрдесети дан по Пасхи довело је и до тога да Вазнесење добије своје претпразништво и попразништво. Место са кога се Господ наш вазнео на небо посебно је поштовано од самих почетака, а као што знамо уз црквене историје на том месту велелепни храм саградила је Света Царица Јелена, али тај храм је до темеља разорен од сарацена. Химнографија овог дивног празника има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким моментима уочавају се моменти туге апостола који су невесели због узласка Спаситељевог на небо. У данашњој служби Вазнесења сачувана је и једна стихира која сведочи о двоједином празновању Вазнесења и Педесетнице, а то је једна од стиховњих стихира на вечерњем. Као и остали велики Господњи празници, Вазнесење има своје посебне антифоне на Литургији, входни стих, као и причастен. На крају није сувишно споменути да се Вазнесење Господње са посебном пажњом и торжественим богослужењима прославља у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и као храмовна слава Вазнесенског храма у центру града. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године Првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је већ постала благословена и лепа традиција. Узнео си се у слави, Христе Боже наш, који си обрадовао ученике обећањем Светога Духа, пошто су били утврђени благословом, да си Ти Син Божији, Избавитељ света. (тропар) Испунивши Божје промишљање о нама и ујединивши земаљско са небеским, вазнео си се у слави Христе Боже наш, не одвајајући се никако, већ остајући присутан, Ти говориш онима који Те љубе: Ја сам с вама и нико не може против вас. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. По речима преподобног Јустина ћелијског изречених у Светоархангелској ћелијској обитељи, поводом празника Ваведења Пресвете Богомајке: Све оно што је Господ хтео да учини са родом (људским), најпре је учинио са Пресветом Богородицом: спасао је од греха, потпуно очистио од греха, од смрти и од свега демонскога, и показао какво треба да буде људско биће које може постојати у овоме свету. Зато је Пресвета Богородица изнад свих Херувимâ и Серафимâ по чистоти, по безгрешности бића Свог, по светости својој. Ето шта је свето стање: оно је Пресвету Богородицу претворило у Храм Божији, у Живи Храм Божији. Сва Она постала је служба Богу, цело биће Њено – и у души Њеној и у телу Њеном стално се приносила молитва Богу, и Она је стално служила Богу. Тако је живот Њен уствари био Богослужење. Тако је свето васпитање дало Свету Богородицу. Празник Ваведења Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије, један је од њених светлих празника који се не темељи на директним Светописамским подацима, већ на древном црквеном предању. Предање о празнику увођења у јерусалимски храм Пресвете Богомајке сачувано је код древних Отаца цркве, као и многим богослужбеним песмама које су написане у њену част. Иако овај Богородичан празник своје утемељење нема у Светом Писму, то никако не умањује његов спасоносни и духовни значај. Свети и праведни Јоаким и Ана васпитали су своју кћер Марију у свакој побожности, чистоти и праведности, какви су и сâми били, испуњавајући њено срце хришћанским врлинама и страхом Божјим. По древном црквеном предању, када је Марија имала шест месеци праведна Ана ставила је на земљу како би видела да ли може да стоји. Она је учинила седам корака и вратила се, на шта је Света Ана одговорила: „Жив Господ Бог мој, ти нећеш ходити по земљи, док ја не принесем тебе у храм Господњиˮ. Када је Марија имала једну годину, у дому њених благочестивих и светих родитеља приређено је славље и том приликом првосвештеник је изговорио благослов: „Господе Боже Отаца наших, благослови ово дете и подари му име, да буде прослављено у сваки родˮ. Након тога присутни свештеници изговорили су такође благослов: „Господе Боже славе, погледај на ово дете и пошаљи јој сваки благословˮ. Из ових благослова изречених можемо закључити да је сваки тренутак Пресвете Богородице још од њеног зачећа, преко рођења, испуњен молитвом и Божијим благословима. Врхунац ове молитвене и благословене „припремеˮ било је увођење Маријино у јерусалимских храм у трећој години њеног живота. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. – Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. – О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу.[1] Светли догађај увођења Пресвете Богородице у свети јерусалимски храм догодило се у одређени дан свечаним входом. На вратима храма Пресвету Богородицу дочекао је првосвештеник Захарија, отац светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, окружен бројним свештеницима. По предању цркве, а по сведочанству блаженог Јеронима, испред врата јерусалимског храма догодило је чудо: „Око храма, према 15. степених псалама, било је 15. степеница, на свакој од њих свештеници и левити појали су по један псалам, улазећи на служење. На први степен од ових, поставили су свети Јоаким и Ана младу Марију. Пресвета Дјева Марија, не придржавана од других узишла је по свим степеницама као да је у пуном узрасту. Првосвештеник јерусалимски Захарија провидећи славу и величину оне која је уведена у храм, по тајанственом Божјем промислу, уведео је у Светињу над светињама, најсветији део храма који никоме није доступан осим првосвештенику који је једном годишње улазио (на дан очишћења)[2]. Ушавши у свети јерусалимски храм Пресвета Дјева символично је прошла кроз основне ступњеве хришћанског живота: Очишћење, просветљење и сједињење. Ови ступњеви хришћанског живота присутни су и у животима Православних хришћана, о томе говори и Св. Кирило јерусалимски говорећи да су очишћење и просветљење садржани у Светој тајни Крштења (коју назимо и просветљењем), а сједињење јесте учешће верних у Светој Литургији. У Старом Завту храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније. Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса, на шта нас подсећа и свети Теофан Затворник у свом делу мисли за сваки дан у години: На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: Христос се рађа. Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; 2дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође празник ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене. Сâмо предање цркве о празнику Ваведења, по сведочанствима древних Отаца и учитеља цркве, већ у другом веку бива записано у такозваним апокрифним еванђељима. Овај празник у част Пресвете Богомјаке почео је да се прославља доста касно, будући да се по неким сведочанствима појављује тек од осмог века. Богослужење празника Ваведења Пресвете Богородице Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја. (тропар) У химнографији празника изложен је опис празничног догађаја, тако се вели да је Пресвета Дјева уведена у јерусалимски храм како би била „нахрањенаˮ од Ангелâ Божјих, како би и сâма постала храм Духа Светога, и Светиња над светињама, како је често и називамо у богослужбеним песмама. У једној од стихира празника појемо: „Нека се Јоаким праотац Христов узрадује, нека Ана кличе од радости, јер принесоше Богу као трогодишњи принос непорочну Владичицу.ˮ Свети богородитељи Јоаким и Ана принели су своју трогодишњу кћер Марију, али они приносе и себе сâме јер су принели Богу оно најдрагоценије што су имали. На вечерњем богослужењу празника Ваведења имамо три Старозаветна читања из друге књиге Мојсијеве, прве књиге о царевима и из књиге пророка Језекиља. Занимљиво је истаћи да се сва три Старозаветна чтенија завршавају стихом: „Дом Господњи беше испуњен славом Господњомˮ (2.Мој. 40:35; 1.Цар. 8:11; Јез. 44.4). Слободно можемо рећи да се ова Старозаветна читања тумаче као символи Пресвете Богомајке. Писци химнографије празника: Митрополит никомидијски Георгије написао је две литијске стихире и први канон; Лав Вардалис написао славу и ниње на литијским и хвалитним стихирама; Сергије Агиополит је написао славу и ниње на стиховњим стихирама; Други канон написао је Василије Пагариот, док је канон претпразништва саставио Јосиф химнограф. После благосиљања хлебова на вечерњем није прописано читање, док после катизми на јутрењу стоји прописано читање тумачења јутарњег и литургијског еванђеља од Теофилакта. После треће песме канона прописан је наставак читања Теофилактовог тумачења еванђеља. Након шесте песме канона чита се такозвани пролог, тј. синаксар и слово Св. Јована Златоустог.[3] Празник има један дан претпразништва и четири дана попразништва. На Светој Литургији прописано је читање из посланице Светог Апостола Павла Јеврејима (Јев. 320; 9:1-7), и читање из Лукиног еванђеља (Лк. 54 и 58; 10:38-42,11:27-28 ), док је као причастен прописан псаламски стих: „Чашу Спасења примићу и Име Господње призваћуˮ (Пс. 115.) Најчистији храм Спаситељев, најскупљи дворац и Дјева, свештена ризница Божије славе, данас се уводи у дом Господњи, уводећи заједно благодат која је у божанском Духу. Њу песмама славе Божји Ангели, јер је она стан небески. (кондак) катихета Бранислав Илић --------------------------------------------------------- [1] Преподобни Јустин ћелијски, житија Светих за новембар. [2] Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 41, Београд 1961. године. [3] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 43, Београд 1961. године.
  12. Поводом празника Ваведења Пресвете Богородице доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Испуњење Творчевог Домостроја!" По речима преподобног Јустина ћелијског изречених у Светоархангелској ћелијској обитељи, поводом празника Ваведења Пресвете Богомајке: Све оно што је Господ хтео да учини са родом (људским), најпре је учинио са Пресветом Богородицом: спасао је од греха, потпуно очистио од греха, од смрти и од свега демонскога, и показао какво треба да буде људско биће које може постојати у овоме свету. Зато је Пресвета Богородица изнад свих Херувимâ и Серафимâ по чистоти, по безгрешности бића Свог, по светости својој. Ето шта је свето стање: оно је Пресвету Богородицу претворило у Храм Божији, у Живи Храм Божији. Сва Она постала је служба Богу, цело биће Њено – и у души Њеној и у телу Њеном стално се приносила молитва Богу, и Она је стално служила Богу. Тако је живот Њен уствари био Богослужење. Тако је свето васпитање дало Свету Богородицу. Празник Ваведења Пресвете Богородице и увек Дјеве Марије, један је од њених светлих празника који се не темељи на директним Светописамским подацима, већ на древном црквеном предању. Предање о празнику увођења у јерусалимски храм Пресвете Богомајке сачувано је код древних Отаца цркве, као и многим богослужбеним песмама које су написане у њену част. Иако овај Богородичан празник своје утемељење нема у Светом Писму, то никако не умањује његов спасоносни и духовни значај. Свети и праведни Јоаким и Ана васпитали су своју кћер Марију у свакој побожности, чистоти и праведности, какви су и сâми били, испуњавајући њено срце хришћанским врлинама и страхом Божјим. По древном црквеном предању, када је Марија имала шест месеци праведна Ана ставила је на земљу како би видела да ли може да стоји. Она је учинила седам корака и вратила се, на шта је Света Ана одговорила: „Жив Господ Бог мој, ти нећеш ходити по земљи, док ја не принесем тебе у храм Господњиˮ. Када је Марија имала једну годину, у дому њених благочестивих и светих родитеља приређено је славље и том приликом првосвештеник је изговорио благослов: „Господе Боже Отаца наших, благослови ово дете и подари му име, да буде прослављено у сваки родˮ. Након тога присутни свештеници изговорили су такође благослов: „Господе Боже славе, погледај на ово дете и пошаљи јој сваки благословˮ. Из ових благослова изречених можемо закључити да је сваки тренутак Пресвете Богородице још од њеног зачећа, преко рођења, испуњен молитвом и Божијим благословима. Врхунац ове молитвене и благословене „припремеˮ било је увођење Маријино у јерусалимских храм у трећој години њеног живота. Свети Јаков, архиепископ Јерусалимски, од лица светог Јоакима говори овако: Позовите беспрекорне кћери Јеврејске, да оне узму свеће упаљене. – Од лица пак праведне Ане свети Герман, патријарх Цариградски говори: Испуњавам пред Господом завет који изрекоше уста моја у тузи мојој, и ради тога сабрах хор девица са свећама, сазвах свештенике, сакупих сроднике, свима говорећи: Радујте се са миом сви, јер се данас показах и као мајка и као родитељка, приводећи своју кћер не цару земаљскоме него Богу, Цару Небескоме. – О царској пак украшености Богодевице свети Теофилакт, архиепископ Бугарски, говори: Требало је да ваведење Свебожанствене Девице буде достојно Ње, да се тако пресјајног и скупоценог Бисера не би дотакла убога одећа: било је потребно дакле обући Њу у царску одећу на славу и красоту највећу.[1] Светли догађај увођења Пресвете Богородице у свети јерусалимски храм догодило се у одређени дан свечаним входом. На вратима храма Пресвету Богородицу дочекао је првосвештеник Захарија, отац светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег, окружен бројним свештеницима. По предању цркве, а по сведочанству блаженог Јеронима, испред врата јерусалимског храма догодило је чудо: „Око храма, према 15. степених псалама, било је 15. степеница, на свакој од њих свештеници и левити појали су по један псалам, улазећи на служење. На први степен од ових, поставили су свети Јоаким и Ана младу Марију. Пресвета Дјева Марија, не придржавана од других узишла је по свим степеницама као да је у пуном узрасту. Првосвештеник јерусалимски Захарија провидећи славу и величину оне која је уведена у храм, по тајанственом Божјем промислу, уведео је у Светињу над светињама, најсветији део храма који никоме није доступан осим првосвештенику који је једном годишње улазио (на дан очишћења)[2]. Ушавши у свети јерусалимски храм Пресвета Дјева символично је прошла кроз основне ступњеве хришћанског живота: Очишћење, просветљење и сједињење. Ови ступњеви хришћанског живота присутни су и у животима Православних хришћана, о томе говори и Св. Кирило јерусалимски говорећи да су очишћење и просветљење садржани у Светој тајни Крштења (коју назимо и просветљењем), а сједињење јесте учешће верних у Светој Литургији. У Старом Завту храм је место где обитава Бог, а у празнику Ваведења открива се велика тајна где човек постаје храм Божији и храм Духа Светога. Из ове чињенице можемо закључити да овим празником прослављамо Божански смисао човека, али и висину и светост човековог призвања за нешто више и савршеније. Празник Ваведења Пресвете Богородице уводи нас у тајну Оваплоћења Бога Логоса, на шта нас подсећа и свети Теофан Затворник у свом делу мисли за сваки дан у години: На празник Ваведења у храм Пресвете Богородице почиње да се пева: Христос се рађа. Тиме се верујући припремају за достојно сретање празника Христовог Рођења. Схвативши тај наговештај, поступај по њему. Удуби се у тајну Оваплоћења јединородног Сина Божијег; 2дођи до његовог узрока у предвечном савету Божијем о постанку света и човека у њему; увиди његов одблесак у стварању човека; радосно сусретни прву благовест о томе одмах после пада; разумно испитај његово постепено раскривање у пророштвима и старозаветним праобразима; разјасни себи ко и како се у Израиљу припремио за прихватање оваплоћеног Бога, под утицајем божанских васпитних установа и чинова. Затим пређи, ако хоћеш, иза граница народа Божијег, и сабери зрак светлости Божије, која сија у тами, размотривши у којој мери су изабрани од свих народа дошли до предосећаја појаве необичног Божијег промишљања о људима. То ће бити мисаона припрема. Међутим, ту је и пост. Спреми се на уздржање, исповеди се и причести Светим Христовим Тајнама. То ће бити делатна и животна припрема. Ако ти Господ, услед свега тога, да да осетиш силу Његовог доласка у телу, када дође празник ти већ нећеш празновати због туђе радости, него због своје рођене. Сâмо предање цркве о празнику Ваведења, по сведочанствима древних Отаца и учитеља цркве, већ у другом веку бива записано у такозваним апокрифним еванђељима. Овај празник у част Пресвете Богомјаке почео је да се прославља доста касно, будући да се по неким сведочанствима појављује тек од осмог века. Богослужење празника Ваведења Пресвете Богородице Данас је предображење благовољења Божијег и проповед спасења човековог: у храм Божији јавно се узводи Дјева, и Христа свима предоглашава. Зато и ми велегласно ускликнимо: радуј се, Испуњење Творчевога Домостроја. (тропар) У химнографији празника изложен је опис празничног догађаја, тако се вели да је Пресвета Дјева уведена у јерусалимски храм како би била „нахрањенаˮ од Ангелâ Божјих, како би и сâма постала храм Духа Светога, и Светиња над светињама, како је често и називамо у богослужбеним песмама. У једној од стихира празника појемо: „Нека се Јоаким праотац Христов узрадује, нека Ана кличе од радости, јер принесоше Богу као трогодишњи принос непорочну Владичицу.ˮ Свети богородитељи Јоаким и Ана принели су своју трогодишњу кћер Марију, али они приносе и себе сâме јер су принели Богу оно најдрагоценије што су имали. На вечерњем богослужењу празника Ваведења имамо три Старозаветна читања из друге књиге Мојсијеве, прве књиге о царевима и из књиге пророка Језекиља. Занимљиво је истаћи да се сва три Старозаветна чтенија завршавају стихом: „Дом Господњи беше испуњен славом Господњомˮ (2.Мој. 40:35; 1.Цар. 8:11; Јез. 44.4). Слободно можемо рећи да се ова Старозаветна читања тумаче као символи Пресвете Богомајке. Писци химнографије празника: Митрополит никомидијски Георгије написао је две литијске стихире и први канон; Лав Вардалис написао славу и ниње на литијским и хвалитним стихирама; Сергије Агиополит је написао славу и ниње на стиховњим стихирама; Други канон написао је Василије Пагариот, док је канон претпразништва саставио Јосиф химнограф. После благосиљања хлебова на вечерњем није прописано читање, док после катизми на јутрењу стоји прописано читање тумачења јутарњег и литургијског еванђеља од Теофилакта. После треће песме канона прописан је наставак читања Теофилактовог тумачења еванђеља. Након шесте песме канона чита се такозвани пролог, тј. синаксар и слово Св. Јована Златоустог.[3] Празник има један дан претпразништва и четири дана попразништва. На Светој Литургији прописано је читање из посланице Светог Апостола Павла Јеврејима (Јев. 320; 9:1-7), и читање из Лукиног еванђеља (Лк. 54 и 58; 10:38-42,11:27-28 ), док је као причастен прописан псаламски стих: „Чашу Спасења примићу и Име Господње призваћуˮ (Пс. 115.) Најчистији храм Спаситељев, најскупљи дворац и Дјева, свештена ризница Божије славе, данас се уводи у дом Господњи, уводећи заједно благодат која је у божанском Духу. Њу песмама славе Божји Ангели, јер је она стан небески. (кондак) катихета Бранислав Илић --------------------------------------------------------- [1] Преподобни Јустин ћелијски, житија Светих за новембар. [2] Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 41, Београд 1961. године. [3] Према напоменама из: Лазар Мирковић, хеортологија, стр. 43, Београд 1961. године. View full Странице
  13. По благослову Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, у суботу 31. децембра 2016. године, са почетком у 19:00 часова, у кабинету за веронауку средње школе „22. октобар” у Жабљу, у организацији Српске православне црквене општине жабаљске, а у оквиру циклуса предавања током Божићног поста, јеромонах др Клеопа, професор Богословије Светог Арсенија из Сремских Карловаца, одржао је последње предавање под називом „Божић- испуњење Божијег промисла и Божије љубави”. У име домаћина, Црквене општине жабаљске, предавача и присутне слушаоце је поздравио протонамесник Миладин Бокорац, архијерејски намесник жабаљски. View full Странице
×
×
  • Креирај ново...