Претражи Живе Речи Утехе

Исав је психопата? Испитивање психологије личности Исава сина Исакова Младен Цимеша Апстракт У старозавјетом тексту проналазимо причу о праоцу Исаку и његовим дизиготским близанцима Исаву и Јакову. Како по конструкцији тјелесној тако и по самој психологији личности су се веома разликовали о чему свиједочи старозавјетни текст. Будући да су дизиготски (фратернални) неидентични близанци који имају веома малу шансу да наследе исти хромозомни профил. Они наслеђују од 15% до 25 % гена од сваког родитеља док они сами дијеле у просјеку од 30 % до 50% гена, тако да постоје јасне варијације између њих. Запажамо да је основна карактерна особина Исава агресивност и алфа понашање, док је Јаков био тих и повучен младић у шатору. Касније пратећи текст сазнајемо да Исав продаје своје првенство које му по праву припада и по ријечима апостола тражи покајање са сузама али га не налази. Имајући увид у неуроендокринологију и саму неуронауку покушавамо хипотетички објаснити да је Исав заправо психопатска структура личности са повишеним нивоом тестостерона, те да је његово понашање и немогућност покајања оправдава неурогенеза и синаптогенеза профила особа које имају повишен ниво МАО (моноамино-оксадоза), односно сама његова неуробиологија је оправдање. Кључне ријечи: Психопатија,Неуронаука, Стари Завјет, Исав, Јаков. Увод Главни фокус овог рада се састоји у хипотетичкој експликацији неуробиологије којa је детерминисала психологију личности Исава сина праоца Исака. Поставља се питање самог покајаља Исава и његове интерпретације у хришћанској Павловској традицији. Морамо нагласити да сама јеврејска традиција није такође наклоњена Исаву, нарочито у Талмуду се говори о пет страшних гријехова које учини Исав кад је имао 15 година (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra). Апостол нас обавјештава да Иасав није имао покајање иако га је са сузама тражио (Библија, Глас Цркве, 2007). Нас занима сама психопатологија личности Иасава, те да ли ту има простора за тврдњу о психопатској евентуално социопатској структури личности датог субјекта. Треба узети у обзир наследност и понашање родитеља, као основи тригер за формирање таквог фенотипа, као и само окружење(Hicks et al. 2012). Само опхођење једног родитеља у овом случају мајке у дјетињству према близанцима можда је утицало на касније понашање Исава као дјечака без јасног атачмента за мајку(Fonagy, Steele, and Steele 1991). Одсуство мајчинске љубави и фаворизација једног дјетета у односу на друго повлачи за собом последице агресије али и несигурности(Hofer 2006). Одбаченост од мајке због длакавости и неуобичајене црвене боје косе и коже ( ген меланокортин 1- MC1R) на младу особу је доприњело сигурно већој фрекфенцији са оцем и једностраној фаворизацији по патрилинеарном модулу. Сам меланокортин 1 рецептор (MC1R) је рецесивни ген који ја заступљен код популације људи који имају црвену боју косе и одговоран је за меланогенезу, али и јако осјећање физичког бола(Lalueza-Fox et al. 2007), те јако је мало присутан данас, a и у оно врјеме је вјероватно био слабије заступљен. Свега 2% становника на планети земљи данас има црвену боју косе(Han et al. 2006). Сама потреба за сензацијама и узимање ризика која је евидентна код Исава ( јер он иде константно да лови, доказујући мушкост и првенаштво ) слови за допаминску дисрупцију(Zuckerman and Kuhlman 2000) односно генетски полиморфизам у допаминском систему(Eisenberg et al. 2007). Сам Исав је судећи по предању био отворен, јак и снажан па га можемо класивиковати као екстраверта док је повученији и миљеник мајке био Јаков који по свему судећи је имао особине интроверта. Психопатија као могућа анамнеза По Талмудској традицији Исав је представљен као велики грешник, гдје је наведено да је још у адолесценцији се истакао недјелима тачније у 15 години живота, неко би то дефинисао као понашање са великим удјелом ризика јер мозак адолесцента још се развија ( развијање фронталног кортекса траје до 25 године живота ) (Johnson, Blum, and Giedd 2009) (Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra),док неки извори говоре о томе да је Ребека током трудноће пролазила поред куће идола осјетила у стомаку како Исав хоће да изађе напоље, односно да тјера мајку на порођај , док је Јаков радио супротно (Bereshit Rabbah 63:6) само његово име שָׁוְא (Шав) на језику јевреја означава нешто безвриједо (Anderson, 2011). Касније по старозавјетној традицији од Исава настају Едомци који су у потоњим нараштајима словили за непријатеље Израиља (Ackroyd, 1968) Сама разлика између Исава и Јакова је присутна од рођења овог првог, будући да су дизиготски фратенални близанци који су и фенотипски различити. Ако узмемо у обзир Павлосвку традицију интерпретације СЗ и Јеврејску (Талмудску) долазиму до закључка да се оне у многим погледима поклапају, тако да Исав слови за субјекта који је представљен у негативној конотацији и који по павловској традицији није имао покајање, односно није могао(сиц!) да се покаје. Код њега је евидентна агресија, незадовољство, нарцизам (непоштовање родитељаког ауторитета = продавање провородста) као и одређене карактеристике кримогеног ума које налазимо у Талмудској рецензији. Сам недостатак покајања ( иако га је желио?) можемо експликовати као психопатију, односно недостатак емпатије (Soderstrom 2003)(Decety, Skelly, and Kiehl 2013)(Domes et al. 2013). Запажамо такође да је од ране младости био ловац, што нас наводи на закључак да је можда условоно речено мучио животиње, што је једна од основних карактеристика серијски убица(Allely et al. 2014)(Miller 2014) За дато понашање је одговорна неуробиологија мозга која диктира у овом случају класификацију личности.(Jalava, Griffiths, and Maraun 2015) Да ли је /Зашто је Исав психопата? Неуронаука Етиологија ријечи психопатија налази мјесто у грчком изворнику гдје ψυχή означава душу, а πάθος у овом случају патњу. Саму психопатију експликују интерперсоналне и емоционалне абнормалности, манипулативност недостатак и одсуство емпатије и кривице, а присутно је и антисоцијално понашање и агресија која је рецидивна (Hare and Neumann 2009). Психопатија је повезана са абнормланостима мозга нарочито у орбиталним фронталним (ofPFC) и антериорним / медијалним темпоралним регионима који су одговорни за когнитивно бихејворијалне и емоционалне регулације понашања (Ly et al. 2012). Саме психопате на другачији начин процесуирају и имају импаримент респонзивности на афективну информацију, односно имају селективну пажњу што можемо убријати у когнитивне дефекте (Ribeiro da Silva, Rijo, and Salekin 2015). Структурални налази мозга подржавају ове моделе абнормалности које се примећују у запремини или кортикалној дебљини хипокампуса, амигдале (стах, агресивност), префронталном кортексу (дорсомедиални префронтални кортикални регион, гдје је смањивана активност, значајно је повезана са социјалном спознајом, што укључује емпатију, морал и теорију ума), инсули, темпоралним лобовима, стриатуму и антериор цингулату. Дакле овде имамо присутну одређену дисфункциу у кортикалној гирификацији у широј паралимбичкој мрежи (Konicar et al. 2015) која има своју кључну улогу у психопатији и позитивној анамнези исте. Треба указати да само оштећење орбито фронталног кортекса и вентромедилалних региона има за последицу псеудопсихопатско понашање, тако да сама неуробиологија мозга, а и њена оштећења диктирају понашање(Müller et al. 2008). Психопате се рађају са мозгом који има одређену дисфукционалност коју смо раније навели јер сама неурогенеза и синаптогенеза свиједочи о томе, али и генетска предиспозиција је основа психопатске структуре личности (Моноамино Оксидаза МАО-A ген)(Sadeh, Javdani, and Verona 2013). Закључак Да ли је Исав заиста психопата? Судећи по хришћанској и јеврејској традицији и информацијама које располажу те двије традиције можемо бар условно реконтруисати психологију личности Иасава сина Исакова и дати неуробиолошке смјернице његовог понашања. Оно што је наупечатљивије у хришћанској традицији је управо његово не покајање, односно одсуство емпатије и кривице што га може сврстати у ред особа које посједују психопатску структуру личности, сад да ли је заиста и његова онтологија таква остаје да се види јер ово истраживање је лимитирано само на неуроаспекте датог субјекта тако да овај рад са те стране лимитиран. Исав по јеврејској традицији касније бива убијен од потомака Јаковљевих тако да је донекле он и трагичан лик. Референце Anderson, Bradford A. (2011). Brotherhood and Inheritance: A Canonical Reading of the Esau and Edom Traditions. T&T Clark International. p. 35. ISBN 9780567368256. Babylonian Talmud, Volume – Bava Basra (PDF). halakhah.com. p. 16b (Soncino English translation). Bereshit Rabbah 63:6 Peter Ackroyd, Exile and Restoration: A Study in Hebrew Thought of the Sixth Century B.C., 1968, p. 224. Allely, Clare S., Helen Minnis, Lucy Thompson, Philip Wilson, and Christopher Gillberg. 2014. “Neurodevelopmental and Psychosocial Risk Factors in Serial Killers and Mass Murderers.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2014.04.004. Decety, Jean, Laurie R. Skelly, and Kent A. Kiehl. 2013. “Brain Response to Empathy-Eliciting Scenarios Involving Pain in Incarcerated Individuals with Psychopathy.” JAMA Psychiatry. https://doi.org/10.1001/jamapsychiatry.2013.27. Domes, Gregor, Pia Hollerbach, Knut Vohs, Andreas Mokros, and Elmar Habermeyer. 2013. “Emotional Empathy and Psychopathy in Offenders: An Experimental Study.” Journal of Personality Disorders. https://doi.org/10.1112/S0025579300010226. Eisenberg, Dan T A, Benjamin Campbell, James MacKillop, J. Koji Lum, and David S. Wilson. 2007. “Season of Birth and Dopamine Receptor Gene Associations with Impulsivity, Sensation Seeking and Reproductive Behaviors.” PLoS ONE. https://doi.org/10.1371/journal.pone.0001216. Fonagy, Peter, Howard Steele, and Miriam Steele. 1991. “Maternal Representations of Attachment during Pregnancy Predict the Organization of Infant‐Mother Attachment at One Year of Age.” Child Development. https://doi.org/10.1111/j.1467-8624.1991.tb01578.x. Han, Jiali, Peter Kraft, Graham A. Colditz, Jason Wong, and David J. Hunter. 2006. “Melanocortin 1 Receptor Variants and Skin Cancer Risk.” International Journal of Cancer. https://doi.org/10.1002/ijc.22074. Hare, Robert D., and Craig S. Neumann. 2009. “Psychopathy: Assessment and Forensic Implications.” Canadian Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1177/070674370905401202. Hicks, Brian M., Marie D. Carlson, Daniel M. Blonigen, Christopher J. Patrick, William G. Iacono, and Matt Mgue. 2012. “Psychopathic Personality Traits and Environmental Contexts: Differential Correlates, Gender Differences, and Genetic Mediation.” Personality Disorders: Theory, Research, and Treatment. https://doi.org/10.1037/a0025084. Hofer, Myron A. 2006. “Psychobiological Roots of Early Attachment.” Current Directions in Psychological Science. https://doi.org/10.1111/j.0963-7214.2006.00412.x. Jalava, J, S Griffiths, and M Maraun. 2015. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. The Myth of the Born Criminal: Psychopathy, Neurobiology, and the Creation of the Modern Degenerate. Johnson, Sara B., Robert W. Blum, and Jay N. Giedd. 2009. “Adolescent Maturity and the Brain: The Promise and Pitfalls of Neuroscience Research in Adolescent Health Policy.” Journal of Adolescent Health. https://doi.org/10.1016/j.jadohealth.2009.05.016. Konicar, Lilian, Ralf Veit, Hedwig Eisenbarth, Beatrix Barth, Paolo Tonin, Ute Strehl, and Niels Birbaumer. 2015. “Brain Self-Regulation in Criminal Psychopaths.” Scientific Reports. https://doi.org/10.1038/srep09426. Lalueza-Fox, Carles, Holger Römpler, David Caramelli, Claudia Stäubert, Giulio Catalano, David Hughes, Nadin Rohland, et al. 2007. “A Melanocortin 1 Receptor Allele Suggests Varying Pigmentation among Neanderthals.” Science. https://doi.org/10.1126/science.1147417. Ly, Martina, Julian C. Motzkin, Carissa L. Philippi, Gregory R. Kirk, Joseph P. Newman, Kent A. Kiehl, and Michael Koenigs. 2012. “Cortical Thinning in Psychopathy.” American Journal of Psychiatry. https://doi.org/10.1176/appi.ajp.2012.11111627. Miller, Laurence. 2014. “Serial Killers: I. Subtypes, Patterns, and Motives.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2013.11.002. Müller, Jürgen L., Susanne Gänßbauer, Monika Sommer, Katrin Döhnel, Tatjana Weber, Tobias Schmidt-Wilcke, and Göran Hajak. 2008. “Gray Matter Changes in Right Superior Temporal Gyrus in Criminal Psychopaths. Evidence from Voxel-Based Morphometry.” Psychiatry Research - Neuroimaging. https://doi.org/10.1016/j.pscychresns.2007.08.010. Ribeiro da Silva, Diana, Daniel Rijo, and Randall T. Salekin. 2015. “The Evolutionary Roots of Psychopathy.” Aggression and Violent Behavior. https://doi.org/10.1016/j.avb.2015.01.006. Sadeh, Naomi, Shabnam Javdani, and Edelyn Verona. 2013. “Analysis of Monoaminergic Genes, Childhood Abuse, and Dimensions of Psychopathy.” Journal of Abnormal Psychology. https://doi.org/10.1037/a0029866. Soderstrom, Henrik. 2003. “Psychopathy as a Disorder of Empathy.” European Child and Adolescent Psychiatry. https://doi.org/10.1007/s00787-003-0338-y. Zuckerman, Marvin, and D. Michael Kuhlman. 2000. “Personality and Risk-Taking: Common Biosocial Factors.” Journal of Personality. https://doi.org/10.1111/1467-6494.00124. View full Странице