Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'иринеј'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 392 results

  1. У ове пречасне дане Свете и Велике Четрдесетнице редовно се молимо, између осталог, и да нас Господ сачува од духа празнословља, а да нам подари дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих. Зато се, већ данима, нисам одлучивао да прокоментаришем „Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019. године”, које је потписао Преосвећени епископ западноамерички Максим, а које је у међувремену објављено на сајтовима (например Поуке.орг од 15. марта 2019) и од стране Информативне службе Српске Православне Цркве (16. марта 2019). Ипак сам напослетку решио да се огласим, и то само са једним циљем – да скренем пажњу на неке нетачности и погрешне поруке тога саопштења. Најмање су ту важни портпароли, било они убоги било пак они опасни, али је итекако важно да се постојећи огромни проблеми у животу светског Православља, чији виновници нису непознати, не прећуткују или минимизирају, а највећи кривци и грешници да испадну портпароли „чудноватих ставова” који „негде тврде, а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу” и да тако, на неприхватљив начин, заступају „скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско- -јерархијском јединству са осталим Православним Црквама...” Нека ми буде опроштена прејака реч, али мој је неодољиви утисак да Преосвећени аутор ових исказа свесно замагљује и изврће ствари. Слика коју ствара јесте слика идиле коју, ето, угрожавају неки чудаци, из чиста мира пропагирајући прекидање општења, неканонско отцепљивање и кидање јединства. Горка стварност је, међутим, потпуно другачија. Портпароли само саоштавају јавности – или виспрено или неспретно – ставове и одлуке оних установа које су им њихову дужност и повериле. У нашем конкретном случају то су ставови и одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја и новембра прошле године (саборско писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, Син. бр. 1163 од 13. августа 2018, и саборска саопштења од 10. маја и 12. новембра 2018), као и њихова потоња разрада и примена од стране Светог Архијерејског Синода (синодско писмо истом бр. 4 од 6. фебруара 2019. и саопштење синодске канцеларије од 13. марта 2019). Све те ставове и одлуке диктирао је развој „ситуације на терену”, тојест већ прекинуто општење међу неким помесним Православним Црквама и, самим тим, разорено пуно јединство, што је иначе прва nota Ecclesiae. Напомињем да је по питању црквене кризе у Украјини Сабор био једнодушан: није било ни гласања ни издвојених мишљења која се службено уносе у саборски записник. Исто тако, све синодске одлуке и оцене догађајâ и њихових актера биле су једногласне. Просто-напросто, портпаролских неодговорних тврђења и субјективних сугестија, које уочава владика Максим, није било, а не може их ни бити. Толико о „чудноватим ставовима” неименованог, али подразумеваног портпарола, а сада да пређем на ставове самога владике Максима. Он каже да пртпарол приписује нашој Цркви да се клони општења „са онима са којима смо до сада били у општењу”. То уопште није тачно. Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална. Синод уједно подсећа и на елементарно канонско начело да се са таквима не може ступати у општење и да они који то чине сами себе поистовећују са изопштенима. Треба ли да цитирам каноне који о томе говоре? Немогуће је да владика Максим није чуо за њих, могуће је једино то да неће да чује за њих. Питам га директно: да ли би он, идући за примером неких (не свих!) представника Велике Христове Цркве у Цариграду, саслуживао са грађанима Денисенком, Думенком и Малетичем који се одазивају на имена Филарет, Епифаније и Макарије? Да ли он и њихове присталице очекује на „свеправославном саслуживању”? Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац? Ако би се изјаснио да више држи до акцијâ Светејшег патријарха Вартоломеја него до става помесних Православних Цркава, од којих још ниједна није признала новоформирану „црквену” структуру у Украјини, нити саслужује са њеним коловођама, нити на светој Литургији помиње Епифанијево име, онда му постављам следеће братско питање: зашто не би саслуживао и са Мирашем Дедеићем, самопроглашеним „поглаваром” фантомске „Црногорске Православне Цркве”? Јер, његов канонски статус је исти као и статус његове украјинске браће по расколу: он је рашчињени свештеник, рукоположен од стране рашчињеног епископа. Уосталом, њега признају и са њим саслужују управо Денисенко и Думенко и нико други на свету. Ако су прихватљиви они, онда је и он! Даље, наш Свети Синод не захтева да „прекинемо општење са онима са којима смо до сада били у општењу” него да не прихватимо општење са лажним епископима и клирицима, са непокајаним, али зато богато награђеним расколницима (и то је историјски преседан), а препоручује да се клонимо општења са онима који их признају. Притом препоручује и расуђивање, стрпљење, нехитање – једном речју, препоручује црквену икономију, што у суштини заступа и сâм владика Максим. Али, за разлику од њега, Синод нити пренебрегава нити може да пренебрегне канонску акривију, тојест право свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа. Сâм Господ наш учи нас да треба „и ово чинити и оно не остављати”. Акривија и икономија су два метода са истим циљем, а то је спасење, које увек представља саборну, црквену реалност, а не индивидуално достигнуће, што владика Максим зна јер је имао од кога да научи (наравно, од врхунских теолога, а не од тамо неког портпарола). Где је ту, дакле, „скретање у неканонско отцепљење од општења”? Управо обрнуто: посреди је напор да се такво скретање на сваки начин избегне. Даље: набрајајући Цркве са којима смо у општењу, Преосвећени теолог мудро прећуткује Порошенкову „Православну Цркву Украјине”. Шта он сматра – да ли она заиста постоји или не постоји? Да ли може постојати Црква коју признаје и са којом литургијски и канонски општи само једна помесна Црква, па ма то била и Цариградска илити Васељенска Патријаршија, а осталих тринаест аутокефалних Цркава је de facto не признају самим тим што са њом нису у општењу? И где је ту канонска Украјинска Православна Црква? Да ли она за Фанар постоји или не постоји? Да ли на истом простору могу паралелно да постоје две Цркве, обе законите и признате? Да ли о статусу неке помесне Цркве, посебно о њеној аутокефалији, одлучује само једна Црква или битан предуслов представља и свеправославна рецепција? Да ли владика Максим зна за свеправославно усвојени став о начину стицања и проглашавања аутокефалије? Тај став је поодавно објављен у Шамбезију као званични материјал за сабор на Криту, али је на време вешто склоњен са дневног реда тога сабора, и то једнострано, без упућивања питања осталим на сабору присутним Црквама шта оне мисле и желе. Сада, после украјинског сценарија, можемо да изведемо и закључак зашто је та тема унапред скинута са дневног реда Критског сабора. Сва ова питања своде се на једно питање: да ли у Православљу, осим васељенског сабора, постоји чинилац са надјурисдикцијском или надаутокефалном влашћу? Да ли је Православна Црква монархијска, по угледу на папски систем, или је саборна и саборска, о чему нам сведоче Нови Завет и сва њена историја до данас? Елем, ко је заправо изазвао раскол? Један који ради по своме или сви остали који то не одобравају? Да ли су се у 11. веку четири Патријаршије одвојиле од Рима или се Рим одвојио од њих? Украјински раскол не само да није превазиђен него је еволуирао – да употребим владици Максиму близак и драг термин – у велики раскол између Москве и Фанара. Али и пре тога су постојала слична искушења. Две најстарије, апостолске Цркве, Јерусалимска и Антиохијска, већ годинама су у прекиду општења. Српска Црква, укључујући и њеног јадног портпарола, чинила је и тада све што је могла да се спор изглади и јединство поново успостави. Разлоге за неуспех треба тражити на некој другој адреси. Слично је наша Црква – уз скромно учешће и њеног убогог портпарола – поступала и приликом решавања проблема црквене јурисдикције у Естонији и раскола у Цркви суседне Бугарске. Српска Црква је и пре једног века, у време када је Фанар признао неправославне совјетске творевине, „Живу Цркву” и „обновљенце”, била на страни канонског поретка, на страни патријарха Тихона, данас од свих, па и од Фанара, слављеног као светитеља и исповедника вере. Никада Српска Црква није била за Москву против Цариграда ни за Цариград против Москве, али је вазда била – а и данас је – за православну еклисиологију и за вековни канонски поредак Цркве. Никада није подржала етнофилетизам, односно патолошки псеудоцрквени шовинизам. Није га признала у случају бугарског раскола у 19. веку, ни у случају такозваног македонског раскола у 20. веку, а не признаје га ни данас када лично патријарх Вартоломеј изговара екстремно етнофилетистичку реченицу да православни Словени завиде ромејском (јелинском, грчком) роду због његовог првенства у Православљу и да због тога пружају отпор подухватима Фанара на тлу Украјине. Он, нажалост, превиђа да, по светом апостолу Павлу, у Цркви нема ни Јелина ни Јеврејина, ни Скита (Словенина) ни варварина, него да смо сви једно – или један човек – у Христу Богочовеку и да смо сви ми православни један род хришћански, „свети род” и „народ изабрани”. Има, уосталом, и не мало ауторâ грчког матерњег језика који критикују, понекад и оштрије него аутори словенског говорног подручја, сав овај експеримент и сву ову авантуру Васељенскога Трона. (Питам се: по којем мерилу само православни грчког порекла јесу Ромеји, а ја и мени слични нисмо чак ни ако владамо грчким језиком? Већ у ери пре Христа знало се да јелинство није етничка већ духовна и културна категорија.) И још једно, сасвим лично питање: да ли мој брат у епископској служби, владика Максим, заиста верује да он нашу Мајку Цркву, мученичку Велику Христову Цркву у Цариграду, поштује и воли више од осталих српских, руских и било којих православних епископа, нарочито од оних који критикују делатност њених представника на тлу многострадалне Украјине? Да ли му може пасти на памет да се поштовање и љубав понекад аутентичније пројављују кроз критику него кроз повлађивање у стилу „евет-ефендијâ” (српски: „такојевићâ” илити „аминашâ”)? Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање. У праву је био Преосвећени српски православни епископ западноамерички што је на молитвено сабрање на Недељу Православља позвао представнике свих канонских православних јурисдикција у САД, – укључујући, не знам зашто, и своју, СрпскуЦркву, – али је жалосна чињеница да се неће сви одазвати или, ако се случајно одазову, неће сви служити заједно, саборно. Можемо рећи да „свеправославно саслуживање” није друго до pia desideria (побожна жеља) владике Максима. Без обзира на његов хвале вредан љубазни позив свима (уколико апстрахујемо његово ћутање о томе како мисли да убеди представнике Јерусалима и Антиохије или представнике Цариграда и Москве да саслужују), саслуживање о којем је реч биће међуправославно, а не свеправославно. Епископ западноамерички – убеђени заговорник заједнице као плода еволуције индивидуâ у личности, и обрнуто, и ватрени поборник јединства Цркве, као и свејединства свега рода људског и све творевине – не може, дакле, препреку за остварење тог идеала препознати у тамо неким портпаролима, односно у њиховим „чудноватим ставовима”, произвољним тврђењима и неодговорним сугестијама. Истини за вољу, зна он добро где је и у чему препрека, али, из својих разлога, неће да каже. На све ово смо, ето, спали у свом сведочењу јединства и саборне природе наше Цркве пред инославним хришћанима. То стање, понављам, није ни жеља ни „заслуга” Српске Православне Цркве, која је на богоугодан и канонски начин, а не онако како то на другом месту представља епископ Максим, стекла аутокефалију пре тачно осам векова и која од тада потврђује своје духовно пунолетство. Томе стању нису допринели ни разни „портпароли чудноватих ставова”. На крају, не могу, а да се не упитам: чији – или чега, пре свега – гласноговорник или портпарол јесте мој млађи саепископ и саслужитељ, владика Максим? Изворник: Епархија бачка View full Странице
  2. У ове пречасне дане Свете и Велике Четрдесетнице редовно се молимо, између осталог, и да нас Господ сачува од духа празнословља, а да нам подари дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих. Зато се, већ данима, нисам одлучивао да прокоментаришем „Саопштење Епархије западноамеричке поводом свеправославног саслуживања 2019. године”, које је потписао Преосвећени епископ западноамерички Максим, а које је у међувремену објављено на сајтовима (например Поуке.орг од 15. марта 2019) и од стране Информативне службе Српске Православне Цркве (16. марта 2019). Ипак сам напослетку решио да се огласим, и то само са једним циљем – да скренем пажњу на неке нетачности и погрешне поруке тога саопштења. Најмање су ту важни портпароли, било они убоги било пак они опасни, али је итекако важно да се постојећи огромни проблеми у животу светског Православља, чији виновници нису непознати, не прећуткују или минимизирају, а највећи кривци и грешници да испадну портпароли „чудноватих ставова” који „негде тврде, а негде сугеришу да Српска Црква тобож препоручује да се клонимо општења са онима са којима смо до сада били у општењу” и да тако, на неприхватљив начин, заступају „скретање у неканонско отцепљење од општења у евхаристијско- -јерархијском јединству са осталим Православним Црквама...” Нека ми буде опроштена прејака реч, али мој је неодољиви утисак да Преосвећени аутор ових исказа свесно замагљује и изврће ствари. Слика коју ствара јесте слика идиле коју, ето, угрожавају неки чудаци, из чиста мира пропагирајући прекидање општења, неканонско отцепљивање и кидање јединства. Горка стварност је, међутим, потпуно другачија. Портпароли само саоштавају јавности – или виспрено или неспретно – ставове и одлуке оних установа које су им њихову дужност и повериле. У нашем конкретном случају то су ставови и одлуке Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве из маја и новембра прошле године (саборско писмо Васељенском Патријарху Вартоломеју, Син. бр. 1163 од 13. августа 2018, и саборска саопштења од 10. маја и 12. новембра 2018), као и њихова потоња разрада и примена од стране Светог Архијерејског Синода (синодско писмо истом бр. 4 од 6. фебруара 2019. и саопштење синодске канцеларије од 13. марта 2019). Све те ставове и одлуке диктирао је развој „ситуације на терену”, тојест већ прекинуто општење међу неким помесним Православним Црквама и, самим тим, разорено пуно јединство, што је иначе прва nota Ecclesiae. Напомињем да је по питању црквене кризе у Украјини Сабор био једнодушан: није било ни гласања ни издвојених мишљења која се службено уносе у саборски записник. Исто тако, све синодске одлуке и оцене догађајâ и њихових актера биле су једногласне. Просто-напросто, портпаролских неодговорних тврђења и субјективних сугестија, које уочава владика Максим, није било, а не може их ни бити. Толико о „чудноватим ставовима” неименованог, али подразумеваног портпарола, а сада да пређем на ставове самога владике Максима. Он каже да пртпарол приписује нашој Цркви да се клони општења „са онима са којима смо до сада били у општењу”. То уопште није тачно. Свети Синод, а не портпарол, не именује оне са којима јесмо и са којима ћемо, уз помоћ Божју, и убудуће бити у заједници и јединству него указује на украјинске расколнике, рашчињене, одлучене од Цркве и, штавише, анатемисане, а затим ненадлежно и неканонски, једним потезом пера, проглашене за праве епископе, њихове пак структуре за праву Цркву, притом прву у историји која истовремено и настаје и постаје аутокефална. Синод уједно подсећа и на елементарно канонско начело да се са таквима не може ступати у општење и да они који то чине сами себе поистовећују са изопштенима. Треба ли да цитирам каноне који о томе говоре? Немогуће је да владика Максим није чуо за њих, могуће је једино то да неће да чује за њих. Питам га директно: да ли би он, идући за примером неких (не свих!) представника Велике Христове Цркве у Цариграду, саслуживао са грађанима Денисенком, Думенком и Малетичем који се одазивају на имена Филарет, Епифаније и Макарије? Да ли он и њихове присталице очекује на „свеправославном саслуживању”? Да ли он треба да буде члан Сабора српских епископа или слободни стрелац? Ако би се изјаснио да више држи до акцијâ Светејшег патријарха Вартоломеја него до става помесних Православних Цркава, од којих још ниједна није признала новоформирану „црквену” структуру у Украјини, нити саслужује са њеним коловођама, нити на светој Литургији помиње Епифанијево име, онда му постављам следеће братско питање: зашто не би саслуживао и са Мирашем Дедеићем, самопроглашеним „поглаваром” фантомске „Црногорске Православне Цркве”? Јер, његов канонски статус је исти као и статус његове украјинске браће по расколу: он је рашчињени свештеник, рукоположен од стране рашчињеног епископа. Уосталом, њега признају и са њим саслужују управо Денисенко и Думенко и нико други на свету. Ако су прихватљиви они, онда је и он! Даље, наш Свети Синод не захтева да „прекинемо општење са онима са којима смо до сада били у општењу” него да не прихватимо општење са лажним епископима и клирицима, са непокајаним, али зато богато награђеним расколницима (и то је историјски преседан), а препоручује да се клонимо општења са онима који их признају. Притом препоручује и расуђивање, стрпљење, нехитање – једном речју, препоручује црквену икономију, што у суштини заступа и сâм владика Максим. Али, за разлику од њега, Синод нити пренебрегава нити може да пренебрегне канонску акривију, тојест право свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа. Сâм Господ наш учи нас да треба „и ово чинити и оно не остављати”. Акривија и икономија су два метода са истим циљем, а то је спасење, које увек представља саборну, црквену реалност, а не индивидуално достигнуће, што владика Максим зна јер је имао од кога да научи (наравно, од врхунских теолога, а не од тамо неког портпарола). Где је ту, дакле, „скретање у неканонско отцепљење од општења”? Управо обрнуто: посреди је напор да се такво скретање на сваки начин избегне. Даље: набрајајући Цркве са којима смо у општењу, Преосвећени теолог мудро прећуткује Порошенкову „Православну Цркву Украјине”. Шта он сматра – да ли она заиста постоји или не постоји? Да ли може постојати Црква коју признаје и са којом литургијски и канонски општи само једна помесна Црква, па ма то била и Цариградска илити Васељенска Патријаршија, а осталих тринаест аутокефалних Цркава је de facto не признају самим тим што са њом нису у општењу? И где је ту канонска Украјинска Православна Црква? Да ли она за Фанар постоји или не постоји? Да ли на истом простору могу паралелно да постоје две Цркве, обе законите и признате? Да ли о статусу неке помесне Цркве, посебно о њеној аутокефалији, одлучује само једна Црква или битан предуслов представља и свеправославна рецепција? Да ли владика Максим зна за свеправославно усвојени став о начину стицања и проглашавања аутокефалије? Тај став је поодавно објављен у Шамбезију као званични материјал за сабор на Криту, али је на време вешто склоњен са дневног реда тога сабора, и то једнострано, без упућивања питања осталим на сабору присутним Црквама шта оне мисле и желе. Сада, после украјинског сценарија, можемо да изведемо и закључак зашто је та тема унапред скинута са дневног реда Критског сабора. Сва ова питања своде се на једно питање: да ли у Православљу, осим васељенског сабора, постоји чинилац са надјурисдикцијском или надаутокефалном влашћу? Да ли је Православна Црква монархијска, по угледу на папски систем, или је саборна и саборска, о чему нам сведоче Нови Завет и сва њена историја до данас? Елем, ко је заправо изазвао раскол? Један који ради по своме или сви остали који то не одобравају? Да ли су се у 11. веку четири Патријаршије одвојиле од Рима или се Рим одвојио од њих? Украјински раскол не само да није превазиђен него је еволуирао – да употребим владици Максиму близак и драг термин – у велики раскол између Москве и Фанара. Али и пре тога су постојала слична искушења. Две најстарије, апостолске Цркве, Јерусалимска и Антиохијска, већ годинама су у прекиду општења. Српска Црква, укључујући и њеног јадног портпарола, чинила је и тада све што је могла да се спор изглади и јединство поново успостави. Разлоге за неуспех треба тражити на некој другој адреси. Слично је наша Црква – уз скромно учешће и њеног убогог портпарола – поступала и приликом решавања проблема црквене јурисдикције у Естонији и раскола у Цркви суседне Бугарске. Српска Црква је и пре једног века, у време када је Фанар признао неправославне совјетске творевине, „Живу Цркву” и „обновљенце”, била на страни канонског поретка, на страни патријарха Тихона, данас од свих, па и од Фанара, слављеног као светитеља и исповедника вере. Никада Српска Црква није била за Москву против Цариграда ни за Цариград против Москве, али је вазда била – а и данас је – за православну еклисиологију и за вековни канонски поредак Цркве. Никада није подржала етнофилетизам, односно патолошки псеудоцрквени шовинизам. Није га признала у случају бугарског раскола у 19. веку, ни у случају такозваног македонског раскола у 20. веку, а не признаје га ни данас када лично патријарх Вартоломеј изговара екстремно етнофилетистичку реченицу да православни Словени завиде ромејском (јелинском, грчком) роду због његовог првенства у Православљу и да због тога пружају отпор подухватима Фанара на тлу Украјине. Он, нажалост, превиђа да, по светом апостолу Павлу, у Цркви нема ни Јелина ни Јеврејина, ни Скита (Словенина) ни варварина, него да смо сви једно – или један човек – у Христу Богочовеку и да смо сви ми православни један род хришћански, „свети род” и „народ изабрани”. Има, уосталом, и не мало ауторâ грчког матерњег језика који критикују, понекад и оштрије него аутори словенског говорног подручја, сав овај експеримент и сву ову авантуру Васељенскога Трона. (Питам се: по којем мерилу само православни грчког порекла јесу Ромеји, а ја и мени слични нисмо чак ни ако владамо грчким језиком? Већ у ери пре Христа знало се да јелинство није етничка већ духовна и културна категорија.) И још једно, сасвим лично питање: да ли мој брат у епископској служби, владика Максим, заиста верује да он нашу Мајку Цркву, мученичку Велику Христову Цркву у Цариграду, поштује и воли више од осталих српских, руских и било којих православних епископа, нарочито од оних који критикују делатност њених представника на тлу многострадалне Украјине? Да ли му може пасти на памет да се поштовање и љубав понекад аутентичније пројављују кроз критику него кроз повлађивање у стилу „евет-ефендијâ” (српски: „такојевићâ” илити „аминашâ”)? Још једампут, да би се избегло свако погрешно тумачење, подсећам на то да се не може ступати у литургијско и канонско општење са структуром склепаном од двеју расколничких фракција у Украјини, у канонски недопустивој режији патријарха Вартоломеја и Петра Порошенка, и да се опрез и ранији или познији отклон од протагонистâ небивалог „озакоњења” расколникâ не односи на Православне Цркве као такве него на поједине личности у њима, у нади да ће и те личности ревидирати своје понашање. У праву је био Преосвећени српски православни епископ западноамерички што је на молитвено сабрање на Недељу Православља позвао представнике свих канонских православних јурисдикција у САД, – укључујући, не знам зашто, и своју, СрпскуЦркву, – али је жалосна чињеница да се неће сви одазвати или, ако се случајно одазову, неће сви служити заједно, саборно. Можемо рећи да „свеправославно саслуживање” није друго до pia desideria (побожна жеља) владике Максима. Без обзира на његов хвале вредан љубазни позив свима (уколико апстрахујемо његово ћутање о томе како мисли да убеди представнике Јерусалима и Антиохије или представнике Цариграда и Москве да саслужују), саслуживање о којем је реч биће међуправославно, а не свеправославно. Епископ западноамерички – убеђени заговорник заједнице као плода еволуције индивидуâ у личности, и обрнуто, и ватрени поборник јединства Цркве, као и свејединства свега рода људског и све творевине – не може, дакле, препреку за остварење тог идеала препознати у тамо неким портпаролима, односно у њиховим „чудноватим ставовима”, произвољним тврђењима и неодговорним сугестијама. Истини за вољу, зна он добро где је и у чему препрека, али, из својих разлога, неће да каже. На све ово смо, ето, спали у свом сведочењу јединства и саборне природе наше Цркве пред инославним хришћанима. То стање, понављам, није ни жеља ни „заслуга” Српске Православне Цркве, која је на богоугодан и канонски начин, а не онако како то на другом месту представља епископ Максим, стекла аутокефалију пре тачно осам векова и која од тада потврђује своје духовно пунолетство. Томе стању нису допринели ни разни „портпароли чудноватих ставова”. На крају, не могу, а да се не упитам: чији – или чега, пре свега – гласноговорник или портпарол јесте мој млађи саепископ и саслужитељ, владика Максим? Изворник: Епархија бачка
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 16. марта 2019. године, на Теодорову суботу, свету архијерејску Литургију у цркви Светог Марка у Београду.
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 13. марта 2019. године свету Литургију пређеосвећених дарова у Саборној цркви Светог архангела Михаила у Београду. Саслуживали су старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Петар Лукић, протојереј Славиша Поповић и протођакон Дамјан Божић. Извор: Српска Православна Црква
  5. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј посетио је 7. марта 2019. године Ниш поводом одржавања научне конференције „Православно монаштво“, посвећене седамдесетогодишњици монашке службе високопреподобног архимандрита Дионисија (Пантелића). Светјејшег Патријарха дочекао је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније са свештенством и монаштвом Епархије нишке. Патријарх је присуствовао вечерњој служби у Саборном храму у Нишу, којом је началствовао архимандрит Дионисије уз саслужење протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића и ђакона Ђорђа Филиповића. завршетку вечерње молитве, Његова Светост се обратио присутном народу надахнутом беседом. Извор: Српска Православна Црква
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 3. марта 2019. године свечаним чином освећења храма Светог Атанасија Великог у земунском насељу Плави хоризонти. Уследила је света архијерејска Литургија на којој су Патријарху српском саслуживали Епископ диоклијски г. Методије, протојереји-ставрофори Бранко Митровић и Божо Бакајлић, протонамесник Драшко Тепавац, јереј Мирослав Чолаковић, протођакони Стеван Рапајић и Дамјан Божић, ђакони Драган Танасијевић и Радомир Врућинић, у присуству старешине храма јереја Анђелка Додера, свештенства и многобројних парохијана и гостију. Прилог радија Слово љубве -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква
  7. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј посетио је Епархију ваљевску у понедељак, 25. фебруара 2019. године, учинивши част и радост владици Милутину, свештенству и верном народу. Уваженог госта из Српске Атине, који се овде духовно родио, владика Милутин дочекао је у Епархијском дому у Ваљеву, где су архијереји, у братској љубави, разговарали о темама важним за живот епархијâ којима управљају, и о актуелностима Цркве у целини. У присуству секретара Епархијског одбора за веронауку, презвитера Далибора Чкојића, Епископ Милутин упознао је владику Иринеја са сјајним одзивом за верску наставу у Епархији ваљевској. Такође, договорено је да ће запослени у радију Источник посетити своје колеге у новосадском радију Беседи, као и то да ће владика Иринеј дати интервјуе за гласила Епархије ваљевске. Сабрање је настављено у манастиру Ћелије ‒ месту духовног рођења владике Иринеја, који је монашки постриг примио од преподобног Аве Јустина Ћелијског и, као богослов и пастир, узрастао крај новопросијавшег српског светитеља. Најсвечанији и најрадоснији тренутак збио се крај кивота Оца Јустина, када је владика Милутин даривао Епископу бачком делић светих моштију овог дивног угодника Божјег. Дуго смо чекали овај дан да се заједно радујемо у овој светињи одакле сте Ви кренули на пут Христов. Имам част и благослов Божји да Вам честицу моштију Преподобног Оца Јустина, Вашег духовног оца, дарујем на радост свих нас са препоруком да се Ви за нас Богу молите да нам дâ снаге да слушамо реч Оца Јустина и идемо његовим путем – путем Богочовека Христа, јединим исправним путем. Не заборавите нас у Вашим светим молитвама и нека буде на укрепљење Вашем верном народу, рекао је владика Милутин у часу даривања, крај кивота ћелијског богомудраца, чији је један од најистакнутијих ученика управо владика Иринеј. Ово је за нашу Епархију, наше манастире и мене лично, један од највећих благослова последњих деценија. Свети Ава је послан од Бога да се моли за нас и да, не само кроз своје књиге него и директно, утиче и помаже нам да идемо путем Богочовека, јединим путем свих који Богу угодише, истакао је владика Иринеј, благодарећи домаћину на бесценом благу које ће понети на благослов својим епархиотима. Сестринство манастира Ћелије, предвођено игуманијом Гликеријом, приредило је срдачан дочек Епископу бачком и, певајући богомаљачку песму Оца Јустина, испратило га на даље путешествије по духовном му завичају. Приликом боравка у Ваљеву, владика Иринеј се поклонио светим моштима у Храму Светог Нектарија, чудотворца из братске нам Грчке, у којој је и сâм боравио читаву деценију и одбранио докторску дисертацију. Градња храма посвећеног Светом Нектарију почела је пре две године и у Епархији бачкој, у Суботици. Епископ Иринеј је боравио у Епархији ваљевској у пратњи свога секретара, протопрезвитера Владана Симића, који је родом из Ваљева. Гостољубље је настављено трпезом љубави у Епархијском дому. Извор: Епархија бачка
  8. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију у недељу о блудном сину у храму Светог Лазара у београдском насељу Звездара. Патријарху су саслуживали старешина протојереј-ставрофор Драгослав Стикић, јереј Срећко Богићевић, ђакони др Иван Чаировић, Драган Танасијевић, Мирослав Николић и Радомир Врућинић уз присуство верних парохијана. Прилог радија Слово љубве Потом се Свјатјеши обратио верном народу и у рекао о значају Јеванђеља и речи Божије. Патријарх је у току беседе казао да је данашњи одломак из Јеванђеља, прича о блудном сину, суштина Јеванђеља и дао јој тумачење. Нагласивши значај покајања, Његова Светост је рекао да у току припремних недеља пред Велики Пост обратимо пажњу на себе и своје поступке, и додао да се Господ радује, као добри отац, сваком ко се покаје и врати у заједницу. Извор: Српска Православна Црква
  9. Патријарх српски Иринеј и градоначелник Чачка Милун Тодоровић обишли су радове на изградњи цркве у Видови код Чачка, родном селу поглавара Српске Православне Цркве. Очекује се да ће изградња богомоље бити окончана крајем 2019. године, када би требало да отпочну радови на градњи темеља конака и звоника. По жељи Његове светости црква је замишљена као брвнара. Храм се налази на атрактивној локацији одакле се пружа поглед на панораму Чачка. Због значаја објекта и чињенице да ће се налазити у родном селу патријарха Иринеја, као и крајолика у ком се налази, очекује се да ће црква привући велики број посетилаца. Град Чачак уз подршку Владе Републике Србије, предузећа Путеви Србије и Електропривреде Србије подржали су изградњу овог објекта кроз инфраструктурно опремање локације, а по завршетку свих радова планирано је и асфалтирање прилазних саобраћајница са изградњом паркинга за посетиоце. Извор: Телевизија Храм
  10. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служиo је свету архијерејску Литургију на празник Сретења Господњег у цркви Светог Вазнесења Господњег у центру Београда. Патријарху су саслуживали Протојереј-Ставрофор Ненад Поповић из Лазарице у Бирмингему, Јереји Арсеније Арсенијевић старешина храма, Ново Гојић, Душан Михајловић из парохије св. Николаја охридског и жичког у Чилеу, протођакони Стеван Рапајић и Ненад Михаиловић, ђакоди Драган Танасијевић, Бошко Савић и Филип Милованчевић. Звучни запис беседе На крају Литургије Његова Светост је подсетио на догађај кога се данас молитвено сећамо и рекао о старцу Симеону Богопримцу и пророштву које се испунило тог дана, као што су се испунила сва друга пророштва и она која ће се испунити. Патријарх је истакао да је ово велики празник и додао да је Господ свуда, али је најприсутнији у светим храмовима, када смо најближи једни другима. Свјатјејши је подсетио и на историјат празновања. "Без пута Истине наш живот је празан!" рекао је Патријарх и додао да је наша права домовина царство Божије. Извор: Радио Слово љубве
  11. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 14. фебруара 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светог мученика Трифуна на Топчидерском гробљу Прилог радија Слово љубве https://youtu.be/P6ayhoIeSpI Саслуживали су протојереји-ставрофори Бранко Топаловић и Никола Трајковић, јереји Владимир Марковић и Василије Војводић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Петар Дабић и Драган Танасијевић. По освећењу те обновљене светиње, Његова Светост је одликовао старешину храма оца Василија Војводића чином протојереја, док је ђакона др Петра Дабића, кардиолога ИКВБ Дедиње, Патријарх одликовао чином протођакона. Пошто је преломио славски колач дугогодишњих домаћина славе породице Бабовић, Његова Светост Патријарх је служио помен ктитору храма Николи Спасићу и протојереју-ставрофору Дејану Дејановићу, а затим уручио грамате заслужнима за обнову храма Светог Трифуна. Одликовани су др Гордана Ђорђевић, постхумно Светлана, Родољуб и Небојша Драмлић, ЈП Пошта Србије, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Републике Србије др Милета Радојевић, Томас Биберг, Веско и Данијела Бабовић, Љубомир Димитријевић, Ваљаоница бакра Севојно, Задужбина Николе Спасића, Телеком Србија. Високо црквено признање орден Светог краља Милутина патријарх српски г. Иринеј уручио је г. Георгију Крстаноском, архитекти из Београда, за његово несебично залагање и пружање велике стручне и материјалне помоћи приликом генералне обнове храма Светог Трифуна. Протођакон др Петар Дабић одликован је орденом Светог Саве трећег степена за његово несебично залагање и велику финасијску помоћ за генералну обнову храма Светог Трифуна. Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАНА ВЕСТ: https://pouke.org/forum/index.php?/index/-/1346435757/патријарх-иринеј-у-београдском-храму-светог-труфуна-ми-смо-гости-на-овоме-свету-r12649/
  12. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету Архијерејску Литургију на дан прослављања светог мученика Трифуна у цркви посвећеној том светитељу на Топчидерском гробљу у Београду. Патријарху су саслуживали протојереји-ставрофори Бранко Топаловић и Никола Трајковић, Јереји Владимир Марковић и Василије Војводић, Протођакон Стеван Рапајић, ђакони Драган Танасијевић и др Петар Дабић, уз присуство многобројних верника и славара. Прилог радија Слово љубве
  13. У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У деветнаестој емисији Архиварник емитујемо предавање “Однос Божанске суштине и енергије“, које је одржао тадашњи професор Богословског Факултета у Београду проф. др јеромонах Иринеј Буловић. Уредник серијала Архиварник, Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  14. Патријарх Павле је јединствена личност у историји српског народа и истински свети човјек, о његовој могућој канонизацији засад се не може ништа рећи, изјавио је у интервјуу за РИА Новости Патријарх српски Иринеј. Патријарх Павле је био на челу Српске православне цркве од 1990. до 2009. године. У периоду распада Југославије и ратова на територији Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије и НАТО бомбардовања, он је био безусловни духовни ауторитет за српско свештенство, грађане и представнике других православних цркава. Још за живота, био је примјер аскетизма и сматран за «живог свеца». «Његова светост Патријарх Павле је заиста јединствена особа у историји нашег народа и наше Цркве. Био је скроман човјек. И онако како је почео свој монашки подвиг, тако га је као патријарх и завршио», истакао је Патријарх Иринеј. Према његовим ријечима, он је био поглавар који ни од кога није очекивао никакве помоћи. Садашњи Патријарх је назвао Патријарха Павла „човјеком народа, кога је народ сматрао за свога рођеног, што се јасно могло видјети на дан његове сахране“. „Он је био премудар човјек. Није много говорио, али оно што је казао, ушло је наше пословице и изреке, које данас Срби користе као народну мудрост. Написао је неколико веома значајних књига. На његов гроб у манастиру Раковица долази мноштво народа. Многи Срби му се заиста моле и обраћају као светитељу“, рекао је Патријарх Иринеј. Одговарајући на питање да ли ће Црква канонизовати Патријарха Павла, Патријарх Иринеј је примијетио да ће „ко поживи – видјети. Али, без обзира на то како се то питање ријеши, он је заиста свети човјек“, додао је поглавар Српске цркве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Посланство Српске Православне Цркве, које предводи Патријарх српски г. Иринеј, на духовним сабрањима поводом 10-годишњице устоличења Патријарха московског и све Русије г. Кирила. На позив Његове Светости Патријарха московског и све Русије г. Кирила, а поводом десетогодишњице Помесног сабора Руске Православне Цркве, као и његовог избора за Предстојатеља Московске Патријаршије, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј ће боравити у Москви од 28. јануара до 30. јануара 2019. године, заједно са Његовим Преосвештенством Епископом бачким г. Иринејем. У њиховој пратњи налазиће се Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније, старешина Подворја Српске Православне Цркве при Московској Патријаршији, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког, високопречасни протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, и часни ипођакон Дејан Накић, лични секретар Патријарха српског. Извор: Српска Православна Црква
  16. Како је известило Одељење спољних црквених веза Руске православне цркве, Патријарх српски Иринеј стигао је 28. јануара увече, са посланством Српске православне цркве, у Москву, где ће учествовати у прославама поводом десетогодишњице Помесног сабора Руске цркве и избора Патријарха Кирила за Предстојатеља Московске патријаршије. Како извјештава сајт Моспат.ру, на московском аеродрому „Шереметјево“ Свјатјејшег Патријарха Иринеја дочекали су Митрополит брјански и севскиј Александар, Епископ росошански Андреј, старешина Подворја СПЦ при Московској патријаршији Епископ моравички Антоније, као и заменик председника Одељења спољних црквених веза Московске патријаршије Николај Балашов, секретар протојереј Игор Јакимчук и сарадник А. Хошев. Са Патријархом Иринејем у свечаностима ће учествовати Епископ бачки г. Иринеј, викар владике бачког, Епископ мохачки Исихије, викар Патријарха српског, Епископ ремезијански Стефан, протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, и ипођакон Дејан Накић, лични секретар Патријарха српског. Заједно са делегацијом СПЦ, у Москву је стигао протојереј Виталиј Тарасјев настојатељ Подворја Руске цркве у Београду. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  17. ЗВУЧНИ ЗАПИС Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је данас поводом дана у којем наша Света Црква прославља Светог Саву Српског светом архијерејском Литургијом у цркви Светог Лазара Косовског у Крипти Храма Светога Саве. Његовој Светости Патријарху саслуживали су Његово Преосвештенство викарни Епископ ремезијански Стефан, протојереји-ставрофори проф. др Предраг Пузовић, проф. др Владимир Вукашиновић, Радовоје Панић и Божа Бакајлић и јереји Предраг Продић и Далибор Стојадиновић као и протођакон Миладин Ковачевић и ђакони Синиша Дувњак и Радомир Врућинић. После свете Литургије Патријарх српски Иринеј пререзао је славски колач којег је принело братство Светосавског храма. На крају сабрања у цркви Свјатјејши Патријарх је произнео беседу о Светоме Сави у којој је подсетио да је Свети дошао са Свете Горе да помогне своме брату да утемеље државу а на добро свме народу и позвао је да останемо у својој земљи да је и ми исто тако изградимо. Потом је Његова Светост, у име Светог Синода, одликовао протојереја-ставрофора проф. др Пузовића Редом Светог Деспота Стефана Лазаревића. Светој Литургији присуствовали су и витез реда Светог Краља Милутина др Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама при Министарству правде Републике Србије, професор Зоран Јовичић, председник Српског светског конгреса, проф. др Весна Димитријевић Срећковић и други. Прилог Марка Маленчића. Извор: Радио Слово љубве Преузимање
  18. У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У седамнаестој емисији серијала Архиварник емитујемо предавање “Свети оци у предању Цркве“, које је одржао тадашњи професор Богословског Факултета у Београду јеромонах проф. др Иринеј Буловић. Уредник серијала Архиварник, Александар Вујовић, уредник Катихетског програма Радио Светигоре. Звучни запис емисије
  19. Крвава окупација Бачке” – наслов је књиге, аутора Тимe Димитријевића, која је представљена у уторак, 22. јануара 2019. године, у свечаној дворани Матице српске. Издавачка установа Епархије бачке Беседа је, заједно за Матицом српском и Српским културним центром Свети Сава, један од саиздавача овог драгоценог сведочанства о изузетно тешком и мучном времену нашег народа. Поздравивши присутне, Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј рекао је да задивљује то, како је под тадашњим околностима, под окупацијом, покојни Тима Димитријевић вредно сакупљао сведочанства. Аутор, Димитријевић, имао је поглед на покојног владику Иринеја Ћирића, који, са неког другог аспекта посматраног, није онакав каквог га ја видим и многи наши савременици данас. То је потпуно, у историјском контексту времена настанка ове књиге, мени разумљиво и, у том погледу, не може се имати нека замерка покојном писцу, хроничару свога времена. Сами припређивачи су запазили да је његово дело необичне композиције, да је комбинација аутогеографског дела хронике и покушаја интерпретације догађаја о којима је у књизи реч. Та интерпретација, у годинама саме окупације, неколико година после окупације, па и до времена када је рукопис био завршен, пре 1960. године, није било могућно да буде заснована на свим расположивим и релевантним изворима. Не смемо заборавити да је званична пропаганда, поред праведне и људске осуде злочина, истовремено све то злоупотребљавала и у своје идеолошке сврхе. Ја сам баш ових дана читао извештај владике Иринеја Синоду, интерни извештај, о стању у Епархији бачкој у току окупације и о својој улози и одговорности у том периоду. Када човек прочита тај извештај, не може осетити ништа друго до дивљење према човеку који је спреман да поднесе сваку жртву да би умањио жртве свога народа и својих верника, и свих који страдају. То је био једини мотив и његовог чланства у мађарском парламенту и потписивања документа против комунизма, и много штошта што му још замерају. Наравно, то све, поготову такав извештај, није могао имати покојни Тима Димитријевић у рукама, нити имати у виду. Ми смо поступили одговорно, никакве интервенције у његовом рукопису нема. Мени, као Епископу бачком и „Беседи”, као једном од издавача, не смета што је његов поглед на владику Иринеја био, рекао бих, на неки начин једностран, зато што је и то слика једног времена, и то верна слика за коју је понајмање крив Тима Димитријевић, који нас је вечерас окупио, навео је владика Иринеј. Предстојатељ Цркве Божје у Бачкој додао је да овај материјал велико благо за све нас. То је велика поука и ја заиста сматрам великим догађајем и у нашој култури, али и у нашој историјској свести и самосвести, да је овај рукопис после дугих деценија, постхумно, верујем да душа аутора ипак има неко сазнање, осећање о томе и да се она вечерас радује са нама овде, она је дочекала свој дан, свој тренутак и сасвим сигурно ће извршити своју мисију међу читаоцима, поручио је Епископ бачки г. Иринеј. Професор Драган Станић, председник Матице српске, казао је да је ова књига описала један страшан период живота нашег народа. Пун контроверзи сâм тај период јесте, а пун контроверзи су и сва тумачења која су потом уследила и вероватно се задуго нећемо моћи тих контроверзи ослободити. Једини начин је да проговоримо онолико колико можемо, свако од нас, нагласио је професор Станић. О књизи „Крвава окупација Бачке” говорили су професор др Слободан Бјелица, др Милан Мицић, и приређивачи: др Драго Његован и др Александар Хорват. У уметничком делу програма учествовали су појци Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јеромонаха Јеротеја, сабрата Светоархангелског манастира у Ковиљу, а одломке из књиге читала је др Исидора Поповић. Извор: Епархија бачка
  20. Животопис Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора октобра месеца 1959. године у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха српског Германа, прима монашки чин, добивши монашко име Иринеј. Истога месеца на дан свете Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружици на Калемегдану бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је као професор у Призренској богословији службовао бива упућен на постдипломске студије у Атину. 1969. године бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се пак враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности 1974. изабран је за викарног епископа Његове Светости Патријарха српског са титулом Епископа моравичког. Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког. На Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве, 22. јануара 2010. године, изабран је за Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског. Чин устоличења Светејшег Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја извршен је 23. јануара 2010. године, на светој архијерејској Литургији у саборном Светоархангелском храму у Београду. Свету архијерејску Литургију је служио Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење своје браће архијереја, свештеника и ђакона, као и представника Руске и Грчке Цркве. Долгоденствујте Ваша Светости. На многаја љета!
  21. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 20. јануара 2019. године, на дан Сабора Светог Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у храму Рођења Светог Јована на Централном гробљу у Београду. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Прилог радија Слово љубве Извор: Српска Православна Црква
  22. Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је данас на Богојављење у земунској Николајевској цркви. Патријарху је саслуживало свештенство из архијепископије, уз присуство старешине храма протојереја Драшка Тепавца, помоћника директора Управе за вере др Марка Николића, представника општине Земун, пливача и многобројних верника. Пре почетка Свете Литургије Његова Светост је рукопроизвео Николу Масникосу, дипломираног теолога, за чтеца цркве Светог Николаја у Земуну. http://www.agencijami.info/SlovoLJubve/uploads/Audio/19.1.2108. Patrijarh. Nikolajevska.mp3 На почетку Литургије Патријарх је призвао вернике да се успењу на амвон како би у пуној мери учествовали у заједничкој молитви. У наставку молитвеног сабрања уследило је освећење Богојављенске воде испред храма. Потом се Свјатјеши обратио верном народу честитавши празник и рекао о смислу и значају Богојављења и сведочанства Светог Јована Крститеља. "Велка тајна се открила на реци Јордану - тајна Свете Троице", рекао је Патријарх, додавши да кроз крштење примамо благодат Духа Светога која нас очишћује од грехова по благодати Божијој. Циљ и смисао долазка Христовог је да нам поврати достојанство и да се вратимо Богу. Свјатјејши је напоменуо и о чуду освећене воде, која се не квари, и истакао да је велки дар који уносимо у домове. За крај је Патријах све благословио и рекао да су сви деца и народ Божији и призвао да волимо и поштујемо ближње. Затим су верници предвођени Његовом Светошћу кренули у празничној Литији до Кеја где се одржало пливање за Часни крст. По благослову Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја данас је одражно пливање за Часни крст на земунском Кеју. После заједничке молитве на Литургији у Николајевској цркви (http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=18186) верници предвођени Његовом Светошћу учествовали су у празничној Литији до земунског Кеја где се одржало пливање за Часни крст. Присутном верном народу и учесницима Патријарх Иринеј се обратио казујући о празнику Богојављења и о догађајима који су се тада десили. Свјатјејши је рекао и о благотворном дејству Светог Духа кроз освећену воду. Његова Светост је нагласио да смо сви деца Божија и да треба да живомо у миру, слози у и љубави. За активну помоћ у организацији овог догађаја Богојављенски Крст су добили градоначелник Београда г. Зоран Радојчић и Радио-телевизија Републике Српске. Присутнима се затим обратио градолначеник г.Радојчић, који је уједно и први градоначелник престонице који је лично присуствовао овом догађају, и захвалио за неочекивану част. Потом су пливачи, којих је ове године било 243, запливали према Часном крсту. Ове године до крста је прва допливала Јована Лепосавић, осамнаестогодишњакиња која је победила рак, а своју победу у трци посветила свима онима који се лече од рака. Извор: Радио Слово љубве
  23. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј одржао је радни састанак са свештеницима који врше дужност духовника при здравственим и затворским установама у Београду. Духовници су упознали Његову Светост са активностима које се одвијају у богослужбеним просторима и у свакој од установа где су распоређени. Ова значајна мисијска делатност Српске Цркве остварује се веома успешно захваљујући руководству и запосленима у здравственим и затворским установама. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Поред богослужења која се редовно врше и у којима учествују лекари и медицинско особље, свештеници обављају и свете тајне исповести, причешћа, крштења и молитвословља у складу са потребама болесника свих генерација. Патријарх Иринеј је истакао да је поред верске службе у Војсци врло важна и улога коју свештеници врше у здравственим и затворским установама. Подсетио је на вековну традицију и улогу хришћанских цркава у оваквим и сличним делатностима у многим државама света. Патријарх је изразио задовољство према свима који воде поменуте установе и запосленима у истим, онима који подржавају делатност Српске Цркве. Патријарх је изразио спремност да у свакој од установа где се врше богослужења и сам служи свету Литургију. Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Create New...