Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'интервју'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 162 results

  1. У сусрет Божићу, традиционални интервју Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Иринеја, у среду, 3. јануара 2018. године у 20:00 часова на програмуТелевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. View full Странице
  2. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања).  Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио.   Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе  Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште  васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој,  чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и  приморати себе на добра дела у  свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом,  треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек  велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се.  Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене  институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска
  3. 30. Децембар 2017 - 20:51 Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Нема исправног веровања без правилног деловања, а грех је, заправо, погрешан избор зато је покајање природан начин постојања и повратак Богу. Бог никада неће одбацити онога ко се искрено покаје. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу - каже у интервјуу „Јединству” Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије. Често се може чути да је хришћанска вера идеологија коју треба да прихватимо или не. Да ли су такви ставови увредљиви за истинског хришћанина? Наравно, хришћанство није идеолгија и хришћанин се не постаје тако што званично прихватамо одређене дефиниције као наше веровање. Хришћанство је пре свега начин живота. Крштењем се рађамо у Христу. Цео наш живот јесте узрастање у „меру висине раста Христовог” кроз свете тајне и кроз свете врлине. Хришћанин само пролази кроз овај свет на путу ка својој вечној отаџбини коју и сада овде доживљава у светој Литургији и заједници љубави која почива на њој. Зато, код истинских хришћана, нема ортодоксије (правилног веровања) без ортопраксије (правилног делања). Како је први грех убачен у људски живот и да ли је управо то била прекретница да човек скрене са вечног, бесмртног живота у амбис и мрак? Грех (на грчком језику – амартиа) означава промашај, погрешан избор. Заправо, грех је погрешан начин постојања, који нас одвлачи од Бога и истинског назначења које је Он дао човеку. Човек је створен као икона Божија и само у Христу обнављамо свој истински лик и упознајемо себе онаквим каквим нас је Бог створио. Живот у греху је заправо заваравање, живот у илузији и заблуди и све што више човек тоне у понор греха све више се удаљава од аутентичног живота. Отуда је код људи, који су грех прихватили као свој природни начин постојања, стално присутно потмуло незадовољство. Колико год покушавали кроз грех и страсти да себе „остваре” или „унапреде” стално су незадовољни, јер душа остаје гладна и жедна Бога који је једини истински живот. Зато је покајање (метаниа - преумљење) повратак Богу и богомданом, природном начину постојања. Тада човеку нису потребни богатство, слава, част, моћ овога света, да би био срећан и задовољан. Штавише, што човек више напредује у богопознању и богољубљу, све више пролазне вредности овог света доживљава као безначајне и као препреку за истински живот у Богу. Шта су Христос и његови верни следбеници донели човечанству? Апостоли, светитељи, мученици, подвижници и бројни хришћани, знани и незнани, који су својим животом сведочили Христа, нису донели на земљи неко ново усрећитељско учење. Они су пре свега живели Христом и Христом су заквасили васељену и показали су се као првина нове твари у Христу. Они који истински заживе Богом, још су у овом свету првовесници оног будућег начина постојања у који нас уводи васкрсли Христос Богочовек. Њихови примери су свакако поучни, али ако им не будемо ми следовали својим животом, проживећемо овај земаљски век у својеврсном сну и питање је, у будућности, у каквој ћемо се реалности пробудити. Зато је хришћански живот пре свега духовно пробуђење, духовно просветљење, исцелење нашег ума, срца, воље, целе наше природе, да бисмо себе учинили способним да примимо светлост и радост коју нам је Бог припремио. Када нам се упокоје најближи, тугујемо и плачемо. Да ли нас томе Господ учи и постоји ли смрт која може пресећи живот човека који истински верује у Христа? За нас хришћане телесна смрт је само привремени растанак са нашим најдражим. Као људи тугујемо што нећемо више овде бити заједно, али се као хришћани радујемо, јер знамо да онај који је заживео у Христу неће умрети, већ ће и даље живети. За нас је живот више од биохемијског феномена. Зато се молимо светитељима, зато помињемо упокојене на светој Литургији и у нашим молитвама, јер верујемо и знамо да они и даље учествују у животу Цркве као чланови Тела Христовог. Најтрагичнија смрт је духовна смрт, отуђење од Бога. Такви људи умиру и пре биолошке смрти. Једна светогорска изрека каже: Онај који умре пре него што умре, неће умрети када умре. Овде је садржана дубока истина и зато умиремо палој природи, греху, живећи по Христу, да бисмо након биолошке смрти наставили да живимо, чекајући опште васкрсење и живот будућег века. Ако се вером, молитвом и љубављу предамо Богу и сједињујемо се са Господом у Цркви Христовој, чека ли нас вечни живот? Бог је коначни судија и знамо да он суди не по људској правди већ по свом неизмерном човекољубљу. Онај који се труди колико је у његовој моћи да победи своје слабости и живи у чврстој нади у Господа, неће остати без Божије утехе и овде, а камоли у будућем животу. Ако смо у стању да опростимо ближњима грехе и разумемо, да када нам чине неправду то чине зато што нису свесни шта раде, можемо бити сигурни да ће Бог и нама опростити наша сагрешења. Зато је важно да се стално трудимо да се сједињујемо са Господом праштајући ближњима да би и нама било опроштено, показујући милосрђе према другима, да би Бог и нама био милосрдан, јер како ми чинимо ближњима, тако ће Бог дати и нама. Срце у коме влада мржња, горчина, нетрпељивост, гордост или било која друга страст, стегне се и затвори за светлост Божију. Бог жели да се сви спасу и дођу у познање истине, али ако не отворимо своје срце покајањем и сталним трудом (подвигом) да заживимо новим животом у Христу, Господ неће моћи да нас на силу уведе у радост. Онај који је прихватио мрак као своје природно стање, светлост неће доживљавати као радост, већ као вечну муку и патњу. Другим речима, Господ ће свима дати пуноћу своје љубави и светлости, само ће то за једне бити вечна радост, а за друге бол и вечна мука. Уколико потиснемо Господа из нашег срца и наших душа, где припадамо и коме? У срцу у коме не обитава Господ, усељавају се грех и страсти и са њима и демонске силе мрака и мржње. Зато стално треба да се враћамо Господу и отварамо своје срце покајањем, молитвом, постом и другим трудовима, како би Бог очистио наше срце и уселио у њега свој мир. У противном, они који су одбацили Бога и предали се страстима и греху, лако постају плен демона који их уводе у своје царство таме и вечне муке. То бива још и овде у овоме свету, а ако се не покају, са њима ће у мраку остати и у вечности. У којој мери нас материјално - потрошачко друштво и наша оптерећеност стицањем ситних задовољстава удаљава од вечних, беспролазних вредности и свега духовног у нама? Читаво потрошачко друштво засновано је на покушају да замени Бога и природну, богомдану потребу за Богом, материјалним пролазним вредностима. Свако од нас добро зна да гомилање материјалног богатства не доноси трајно задовољство и човек постаје све више незајажљив и похлепан, како би то још више стекао. Богатство само по себи није грех ако за њега нисмо везани, али онај ко свој смисао живота види само у стицању материјалних богатстава, пролазних знања и почасти овога света, или у што већем задовољавању својих телесних страсти и пожуда, он остаје вечно гладан, неиспуњен и неостварен као личност. То је велика трагедија човековог пада, која се једино може излечити животом у Христу и постепеном исцељивању наше пале природе. Како победити грех и приморати себе на добра дела у свету пакосних, злобних, гордих и опаких људских бића? Пре свега је потребна вера, из које извире истинско познање у Христу, које јача нашу наду у Бога и љубав према Богу и ближњима. Зло око себе треба сагледати као болест људског рода и потребно је праштати онима који нам чине зло, јер они заиста не знају шта чине. Ако човеку који је болестан од зла узвратимо злом, сами смо у себе примили отров и нећемо помоћи ни њему ни себи самима. Људи који су склони сплеткарењу, ширењу мржње, клеветама, злоби и другим страстима, заправо највише штете чине себи и показују своју слабост. За њих се треба молити Богу и ако желимо да их исправимо треба да то чинимо у духу љубави, а никако у гневу. Несреће у овом животу које се дешавају само су један сегмент стварности овог палог света. Када човек заживи у Христу, он свет око себе види дубље и много лепшим, и познаје чудесни Божији промисао који надилази сваку човечју логику. Ономе, пак, који не познаје Христа, све је бесмислено и трагично. Божије савршенство је свуда око нас, у свакој биљци, у свакој животињи, а поготово у сваком човеку, који, без обзира на греховне ране, носи лик Божији. Зато увек у ближњем треба да сагледавамо тај лик Божији, и што више такав човек страда од греха и страсти треба и ми да му састрадавамо трпљењем и љубављу. За свет је то пораз и слабост, али у Богу, то је истинска сила и моћ. Када се чином крштења сјединимо са Господом, треба ли да икада поставимо питање, шта је циљ хришћанског живота? Господ нас учи да кандидате за крштење, прво треба да научимо, а онда да крстимо. Зато они који примају хришћанску веру у одраслим годинама, треба да се припреме за свето крштење и да већ тада почну да мењају свој живот. Они који су крштење примили као деца, треба да се увек враћају смислу крштења, које само по себи нема силу уколико не заживимо силом Онога у кога смо се крстили. Другим речима, крштењем добијамо благодат Божију, али да би она у нама заиста постала и делатна, треба да је оживимо сопственим трудом, вером и љубављу. Ако човек велики део свог животног века проведе у гресима и искрено се покаје и постане узоран хришћанин, да ли ће му Господ опростити и подарити му вечни живот када напусти овоземаљски? Бог никада неће одбацити онога који се искрено каје. Али не заборавимо, покајање није само осећај кривице, већ је делетна промена живота, којом отварамо двери свога срца за деловање Божије љубави, која се опитно и познаје. Отуда, онај који се истински покаје, не треба да живи у сумњи у Божију милост и опроштај. Он, иако и даље сагледава своје раније грехове и заблуде, треба да се уједно радује свом сусрету са живим Богом. Вечни живот зато почиње већ сада, у овом животу, и наставља се. Зато онај, који овде не заживи тим вечним животом, неће га окусити ни када се сусретне са Христом при Његовом другом доласку. Другим речима, онај који се не покаје (не промени живот и не врати Богу) овде у овом привременом животу, неће наследити ни вечни живот, већ он умире душом и пре телесне смрти. Кроз целу историју водили су се верски ратови. Како ће нас вера, нада и љубав спасити од нетрпељивости и сукоба у чијим узроцима је и различито веровање? Аутентично хришћанство не познаје појам верског рата. Једини рат који смо позвани да водимо јесте рат против греха и наших слабости. Коришћење вере, посебно хришћанске, као средства да се другима нанесе бол и патња, потпуно је супротно свему ономе што нас Господ учи. Човек који заиста живи Христом, не може да мрзи, јер у срцу не може истовремено да обитава и Бог и Сатана. Зато они који мисле да нетрпељивошћу и агресивношћу према другима „службу Богу чине” живе у великој заблуди и духовном слепилу. Хришћани, ипак, добро знају да нема веће љубави од оне да неко положи живот свој за ближње. Зато је одбрана наших породица, невиних људи и светиња благословена, јер то не чинимо, и не смемо никада да чинимо са мржњом, већ чинећи што до нас стоји, да служимо ближњима, па ако треба и свој живот положимо у том настојању. Српски народ на Косову и Метохији вековима је био изложен искушењима, терору, окупацији и ропству. Уколико будемо вођени Светим кнезом Лазаром и светим Јеванђељем Светога Саве, можемо ли савладати све недаће и дочекати боље и срећније дане? Свети Сава, Свети кнез Лазар и сви наши свети нас уче да је једини патриотизам који је благословен - еванђелски. Дакле, најпре треба победити сопствене страсти и савладати мржњу да бисмо могли да праведно и исправно помогнемо другима, а да притом не будемо савладани мржњом и горчином. Косово и Метохија, за све нас, није само територија, већ, пре свега, духовни простор у срцу српског народа, који свој идентитет има у православној вери и следовању оном наслеђу које су нам оставили Свети Немањићи. У том контексту нико нам не може одузети Косово осим нас самих, ако се одрекнемо онога пута који су нам указали велики духовни светилници нашег рода. Оно привремено, може бити у овим или оним границама, како је и било кроз историју, а у историји је све подложно и променама, и ниједном окупатору свећа није горела до зоре. Онај који на неправди и нечасним делима гради своју будућност, никада неће имати благослов Божији, било да је у питању појединац или цео народ. Као народ, пре свега треба да сагледамо сопствене погрешке и лутања и вратимо се Христу, а онда ће Бог нама дати оно што је најбоље. Српска Православна Црква, као и њен верни народ, потискивана је са свог места настанка а црквена имања и земљу отимали су Турци, Албанци и комунисти. С обзиром на то да је један од услова евроинтеграција наше јужне покрајине реституција, односно враћање земље старим власницима или надокнада штете, да ли привремене институције самоуправе у Приштини испуњавају своју обавезу према СПЦ? Нажалост, косовске институције готово ништа не чине да би се надокнадила штета и вратила имовина њеним власницима. На сваком кораку се суочавамо са узурпацијом српских имања и неспремношћу, од стране власти, да се омогући повратак и миран живот онима који су протерани. Чак се не поштују ни судске одлуке које гарантују имовинска права наше Цркве, као у случају земље манастира Високи Дечани. Наше је да чинимо што до нас стоји, да покушамо ту неправду да исправимо и да укажемо јавности да без поштовања права свих становника, Косово и Метохија никада неће изаћи из овог вртлога у коме се сада налази. Без владавине права и закона, овај простор на коме живимо, остаће црна рупа Европе. Зато је веома важно да се сва кршења права и закона правилно документују и објављују и да се нашим људима помогне правним саветима како да се изборе за своја права, уколико је то могуће у овим условима. Тамо где то тренутно није могуће, никако не треба попуштати и продавати земљу, знајући да смо је наследили од својих старих, који су је са муком чували и обрађивали, и да тиме можемо да још више отежамо живот оним Србима који су опредељени да и даље живе на Косову и Метохији. Стално саветујемо наш народ, да продаја наслеђене земље, још никога није усрећила, а бројни су примери оних који су на тај начин на себе навукли још већу беду и несрећу. Шта све садржи у себи божићни поздрав „Христос се роди”? Рођење Христово је дан радости, дан у који је сам предвечни Бог Логос рођен као човек од Пресвете Ђеве Богородице и ушао у наше историјско постојање. Својим домостројом спасења, Богочовек Христос је победио силу смрти и отворио нам двери вечног живота. Треба да се трудимо да се Бог роди и у нашим срцима тј. да својом животворном силом заживи у свој дубини нашег бића. Он долази тихо и неприметно у овај свет, а тако бива и када је у питању наша душа. Да ли ћемо отворити двери свога срца и примити Христа у себе и даривати га, или ћемо, не дао Бог, затворити врата своја, као некада витлејемски гостионичари који нису имали места за Свету породицу и Богомладенца, то све зависи од нас самих. Зато се сви угледајмо на витлејемске пастире који су похитали у Витлејем да прославе рођење Бога у телу и том приликом чули неизрециво лепу анђелску песму: - Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља. Р. Комазец Извор: Епархија рашко-призренска View full Странице
  4. Православна гимназија је, каже владика, у ствари, класична гимназија са неколико богословских и православних предмета. "Такве гимназије су постојале у нашој традицији прије Другог свјетског рата, па су замијењене дарвинистичко-атеистичким школама", објашњава владика.   Недавно су, напомиње он, разговорали о овој теми са градоначелником Брчко дистрикта Синишом Милићем. Присуствовали су и представници просвјетних институција и Скупштине града Брчко, те Републике Српске.   "Сви одборници Скупштине Брчко дистрикта српске националности подржали су идеју да се у Брчком оснује православна гимназија, јер тамо имамо и зграду и намјештај за ту намјену.   Било је, међутим, и размишљања против покретања те школе јер су се чула питања - шта са постојећом гимназијом, те да не дође до гетоизације дјеце, као и да ли ће бити довољно дјеце која би је похађала", наводи владика Фотије.   Он наглашава да су дошли до закључка да треба да се контактира Министарство просвјете Српске, те да православна гимназија треба да буде укључена у то Министарство, као и друге школе.   "Оно што је општи утисак свих јесте да треба покушати са овим пројектом, јер су људи уморни од садашњег школства, које не даје добре резултате", наводи владика Фотије. Владика је, коментаришући питање изградње зграде поред Саборне цркве у Бијељини која је првобитно била намијењена за православну гимназију, рекао да је, у складу са договором са предсједником Додиком - једна православна гимназија довољна на подручју једне епархије, одлучено да ће се ова зграда у Бијељини користити у друге просвјетне сврхе.   Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. Његово преосвештенство епископ зворничко-тузлански Фотије најављује да би прва православна гимназија у Републици Српској могла бити отворена у Брчком од 2019. године, уз обиљежавање 800 година самосталности Српске православне цркве. "У једном разговору предсједник Републике Српске Милорад Додик рекао нам је да би желио да свака епархија у Српској има по једну православну гимназију", наводи владика Фотије за Срну. Православна гимназија је, каже владика, у ствари, класична гимназија са неколико богословских и православних предмета. "Такве гимназије су постојале у нашој традицији прије Другог свјетског рата, па су замијењене дарвинистичко-атеистичким школама", објашњава владика. Недавно су, напомиње он, разговорали о овој теми са градоначелником Брчко дистрикта Синишом Милићем. Присуствовали су и представници просвјетних институција и Скупштине града Брчко, те Републике Српске. "Сви одборници Скупштине Брчко дистрикта српске националности подржали су идеју да се у Брчком оснује православна гимназија, јер тамо имамо и зграду и намјештај за ту намјену. Било је, међутим, и размишљања против покретања те школе јер су се чула питања - шта са постојећом гимназијом, те да не дође до гетоизације дјеце, као и да ли ће бити довољно дјеце која би је похађала", наводи владика Фотије. Он наглашава да су дошли до закључка да треба да се контактира Министарство просвјете Српске, те да православна гимназија треба да буде укључена у то Министарство, као и друге школе. "Оно што је општи утисак свих јесте да треба покушати са овим пројектом, јер су људи уморни од садашњег школства, које не даје добре резултате", наводи владика Фотије. Владика је, коментаришући питање изградње зграде поред Саборне цркве у Бијељини која је првобитно била намијењена за православну гимназију, рекао да је, у складу са договором са предсједником Додиком - једна православна гимназија довољна на подручју једне епархије, одлучено да ће се ова зграда у Бијељини користити у друге просвјетне сврхе. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  6. О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве.   Алексис Пења Алфаро  је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце.   Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе.   Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче.   Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике.   Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин?   Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године  срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви.   О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу?   Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана.   О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке?   Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир.   Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и  јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру.   Отац Алексис: Рад  и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем  у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет.   О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати.   Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас.     Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић   Превод: Љиљана Поповић     Извор: Митрополија црногорско-приморска
  7. Са званичне интернет странице Митрополије црногорско-приморске преносимо један веома занимљив и поучан интервју са протопрезвитером Алексисом Пењом Алфаро, из Епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Прилог Радија Светигора О. Никола: Помаже Бог уважени слушаоци радија Светигоре. Разговор који је пред нама потврђује епитет нашег радија – Васељенски, јер је наш гост Отац (протојереј) Алексис Пења Алфаро, свештеник епархије Буеносајреске и Јужно-централноамеричке Српске Православне Цркве. Алексис Пења Алфаро је рођен у Салвадору, у централној Америци, живи у Бразилу већ 42 године,гдје је отишао да студира, дипломирао је психологију на универзитету. Осим свештеничког позива, отац Алексис је и универзитетски професор, ожењен је и има двоје деце. Отац Алексис је један од најстаријих Православних свештеника у Епархији Јужно-централно Америчкој и учествовао је у крштењу или и сам крстио све данашње свештенике (четворицу њих тачније) који сада тамо служе. Доласком Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија на тле Јужне и Централне Америке, о.Алексис се сусрео са њим и тада је започео,како он каже, тај прелијеп посао Православне мисије и у Централној Америци, оснивањем Православне цркве у Гвајакилу,највећем граду и најважнијој луци у Еквадору. Сада се поново сусрео са Митрополитом и наставио мисију, овог пута у Гватемали, постојбини велике цивилизације Маја, где је велики манастир Свете Тројице прешао у канонску јурисдикцију СПЦ , и мисија напредује, како саговорник каже-у славу Божију, у част Српске Православне цркве и у част Православља, што Митрополит Амфилохије стално истиче. Поред тога о.Алексис је писац, има 7 објављених књига, од којих су неке преведене на енглески. Магистар је социјалне психологије, бави се проблемом алкохолизма и проблемом секти, а такође има докторат из лингвистике. Прошле године Високопреосвећени Митрополит Амфилохије га је одликовао крстом св.Јована Владимира. У уводу смо наше слушаоце упознали са вашом богатом биографијом, у којој смо се увјерили да сте човјек дубоке вјере и великих дарова. Године 1986. сте прихватили Православну вјеру и шпостали сте члан Цркве Православне. Шта је то утицало да постанете православни хришћанин? Отац Алексис: Постоји једна дугачка прича која претходи мом обраћењу у Православну веру. Осамдесетих година, 1982 отприлике, нашла се једна група нас студената, овдје у Ресифеу,у Бразилу, гдје сам завршио психологију, који смо изучавали духовне доктрине, космологију, метафизику, симболизам, можемо рећи езотеричне доктрине. У времену великог модернизма и одушевљавања њиме, нас су интересовале старе духовне традиције, из епохе премодерне (пре-модернизма), и зато смо изучавали помало и таоизам, хиндуизам, будизам, све до ислама и исламске космологије. У суштини у то време је постојао један проблем, који је у ствари тежак проблем, а то је проблем модернизације јер се он одвојио од природе Божије и Божијег стварања (креације). Међутим, све старе традиције, премодернистичке, имају религиозну визију стварања свијета и зато смо ми који смо били тих година на студијама током неколико година њих изучавали. На крају, ја сам се запитао где се у свему томе налази Хришћанска традиција. Управо због тога, ја сам се ипак вратио Католичкој цркви. Међутим проблем Католичке цркве у Јужној Америци, као и у Европи, је то што више нема духовни континуитет који је имала раније у старијем добу. И 1985 године срио сам једног господина из Португалије који се звао Антонио Карлос Карваљо, који је изучавао тему симболизма и говорио о њему овдје у Бразилу и промислом Божијим, да тако кажем, тај исти господин је био и Православни свештеник и открили смо да он заиста и припада Православној цркви и он је био први који нам је о њој говорио. Тај господин припадао је Португалској Православној цркви. О. Никола: Од када је присутна Православна Црква у Бразилу? Отац Алексис :Православна црква у Бразилу је присутна од краја 19-ог века и током цијелог 20 века била је присутна на југу Бразила и ширила своју мисију. Међутим, ми се никада раније нисмо сусрели са Православном Црквом и у том моменту ми нисмо ништа знали о њој. До тада су углавном Православне цркве у то вријеме биле етничког карактера и ексклузивно упућене само према традиционално православном народу – према Русима, Грцима, Украјинцима, Арапима и због тога су те заједнице биле затворене. Али наша група студената се заинтересовала за Православну цркву и епископ те Португалске Православне цркве нас је позвао да посјетимо Православни манастир у Португалу, 6 мјесеци након нашег упознавања са Православним свештеником Португалцем. То је било 1986 године. Отишла је група од нас деветоро из Ресифеа и Рио де Женеира у Португал, у град Мафру где се налази манастир и где смо остали мјесец дана. И ми смо у Православље, у ствари прешли у Европи, не у Бразилу. Замолили смо епископа да нам пошаље једног Православног свештеника у Бразил како бисмо могли да опстанемо, а владика нам је одговорио да не може поново да осваја и колонизује Бразил. И рекао је да ће да рукоположи двојицу нових свештеника из наше групе који ће касније служити у Бразилу. И рукоположио је оца Пабла (Павла) и оца Алексиса, тј. мене. Ја сам питао епископа како ћемо да идемо у Бразил и будемо свештеници када нимо студирали теологију. Рекао је да је то изузетан случај јер ми нисмо могли да чекамо још четири године да завршимо теологију.Такође нам је рекао да апостоли никада нису студирали теологију и да су долазивши у мисију у неко мјесто само три дана тамо боравили, изабрали би свештенике (рукополагали) и одлазили. На тај начин је, у ствари и почела мисија у Бразилу. И требало је научити много тога од тада и све до данас сам наставио да учим теологију и сазнајем нове ствари, 30 година послије. Године 1995. Португалска Православна црква је прешла у јурисдикцију Пољске Православне цркве и тако смо, у ствари, добили званичну епархију у Бразилу са једним бразилским епископом. Португалски владика, дон Габриел, који је био из Лисабона и који је започео ову мисију, упокојио се 1997. То је, у ствари, први пут да је Бразил имао Православну мисију само са особама из Бразила. Године 2000., Бразилска црква је почела да има проблема, јер је нови митрополит из Лисабона, почео да има неких проблема у оквиру те цркве и због тога је ова наша заједница, овдје у Ресифеу у Бразилу одлучила да изађе из тадашње цркве и одлучили смо да затражимо пријем у Српску Православну цркву. Имали смо неколико монахиња овдје у Бразилу које су већ изашле из те цркве и отишле су у Француску ,где их је епископ Лука (СПЦ прим прев.) примио у своје окриље. И онда је владика Митрофан источноамерички добио информације да имамо проблема овдје у Бразилу и прихватио је да будемо у контакту са њим јер је желио да нам помогне. Годие 2002, званично нас је примила Српска Православна Црква, гдје се налазимо и данас милошћу Божијом. 2000.- те године ја сам отишао у САД, у Питсбург у Пенсилванији да посјетим епископа Митрофана. О. Никола: Како коментаришете оснивање епархије Буеносаиреске и Јужноцентралноамеричке? Отац Алексис: Мислим (изгледа ми) да Митрополит Амфилохије има једну посебну мисију враћања Православне цркве у друге земље Латинске Америке.Он ради заиста један апостолски посао. Први утисак који сам стекао је да ће радећи на овој мисији његово име постати свето јер ради прави апостолски посао у славу Божију. До сада цркве које су постојале у Јужној Америци нису много шириле мисију на том локалном пољу. Због тога ми сада започињемо један нови посао у мисији у Централној Америци. Ја сам иначе рођен у Салвадору, у Централној Америци, и такође благословом Митрополита имамо сада једну нову парохију и у мојој родној земљи.А скоро смо основали и парохију у Гватемали, гдје нам се придружио један нови манастир. Отац Никола: Читајући извјештаје Митрополитове последње посјете епархији, имамо утисак да је та посјета у Гватемали носила неку посебну радост и благослов, можда и због чињенице што је епархија буеносајреска и јужно-централноамеричка постала богатија за још један манастир, за сестринство на челу са монахињом Инес која сабира напуштену дјецу и осим подвига брине се и на пољу мисије православне цркве, нарочито међу младима. Кажите нам нешто о том манастиру. Отац Алексис: Рад и труд мати Инес, која је игуманија овог манастира Свете Тројице у Гватемали је велики и постоји једна занимљивост, а то је да је овај манастир основан 1986. године, управо када је почела и мисија у Бразилу. Радећи на мисију у Салвадору, чуо сам за њу и одлучио да је посјетим, тако да сам ове године отишао у Гватемалу. А у октобру она је затражила пријем у Српску Православну цркву и Митрополит Амфилојхије је примио са много радости. Мати Инес има посао који није везан само за сиротиште које се налази у манастиру, него уопште показује један труд и социјални рад, поготову везан за младе људе. Она има неколико канцеларија у главном граду Гватемале гдје припрема за њихове будуће професије и позиве. Такође је покренула свој онлајн (интернет) Универзитет за младе који немају могућност да дођу и присуствују предавањима на неком од Универзитета у Гватемали. Један од курсева који нуди је такође за лиценцијатуру (диплому) из Светог писма, за младе који желе да науче нешто о Светом писму и за њихово оспособљавање да то касније и примијене у животу. И она ме је позвала да будем директор тог курса, те катедре за Свето писмо на интернету и да јој помогнем да напишемо књиге за тај курс како би смо их поставили на интернет. О. Никола: Када смо већ код приче о младима, шта ви савјетујете младим људима са којима се сусрећете? Отац Алексис: Ја сам објавио једну књигу која је посвећена проблему алкохолизма и дроге. У Бразилу ми имамо много проблема управо са овим пороцима, дроге,алкохолизма, сексуалности који им се намећу путем медија (музике, телевизије итд.).То је, у ствари, и проблем модернизма (модерног света) у свим његовим аспектима. Млади губе смисао живота и живе само тражећи задовољства. Ми из цркве нисмо моралисти који не разумију младе, већ видимо само да постоји проблем у њиховом начину живота. А губитак смисла живота може неку личност довести до лудила. Оно чиме се ја бавим у једној од својих књига „Унутрашњи човјек“ јесте колико дрога утиче на младе да се одвоје од своје сопствене суштине. Срце младог човјека је врло несигурно, подложно турбуленцијама и дрога је, нажалост, један од начина да умире своје срце. Због тога млади доживљавају један дубински губитак смисла живота, оно што би се у философији назвало нихилизам.Због тога је јако тешко разговарати са младим људима јер они само желе да се забављају. Ви у Источној Европи такође можете видјети колико има декаденције, али у Источној Европи, Европи где је заступљено Православље, млади ипак живе мирније због тога што постоји дуго већ Православна црква. Када млади људи могу да имају примјер монашког живота, живота у Цркви, они онда имају могућност да науче и изаберу нешто друго. Један од начина је такође и умна молитва (или умно срдачна молитва) која је један од начина да се срце човјека храни. То је нешто што би требало да учимо младе људе и да им на тај начин дамо излаз и добар примјер. Волио бих, ако Црква дозволи, да једног дана представим и вама ову своју књигу „Унутрашњи човјек“ и упознам вас са оним о чему сам писао. Постоји једно поглавље ове књиге које је управо посвећено проблему дроге и младих. О. Никола: Искушења су готово иста на сваком мјесту али и решење тих проблема је један – а то је Христос, као пут истина и живот. Зато се и ми радујемо успјешној мисији наше Цркве у Централној и Јужној Америци, јер са вама постајемо јачи у тој борби. Као што је овај разговор био благослов и обрадовао нас тако би нас обрадовала и Ваша посјета Црној Гори, када Вас можемо очекивати. Отац Алексис: Врло радо, али то не зависи потпуно од мене пошто сам ја Универзитетски професор и имам и свој календар (распоред), па бих морао да у односу на то одвојим своје време. Била би ми велика радост да дођем. Сваки дан сам захвалан Богу што сам у окриљу Српске Православне цркве и желим да поручим српском народу у Србији и Црној Гори, да треба да препознају тај велики дар који су добили од Бога. За нас који смо се обратили у Православну вјеру то је заиста велики благослов од Бога. Много вам хвала, замолио бих за ваше молитве и ја ћу се увијек молити за вас. Разговор водио протопрезвитер Никола Пејовић Превод: Љиљана Поповић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  8. Сабор у Москви и укупна прослава јубилеја били су заиста величанствени, са учешћем готово свега руског епископата и делегацијâ скоро свих аутокефалних Цркава, најчешће на челу са патријарсима или другим поглаварима, такође уз учешће руске државе и руског председника, јавности града Москве и многобројних верника. На Литургији у Храму Христа Спаситеља саслуживало је око четири стотине педесет православних епископа. После овога кратког уводног коментара о природи посете Предстојатеља наше помесне Цркве и његове пратње Москви одговорићу укратко и на Ваше питање.   Став Патријарха московског Кирила који наводите није нов: то је његов традиционални принципијелни став како у односу на Српску Православну Цркву тако и у односу на све Православне Цркве. Ако би било ко у православној васељени одустао од таквог става, његов поступак би могао да постане динамит под читавим здањем канонског и организационог устројства Православне Цркве у целини и да озбиљно угрози њено јединство. У овом контексту тај став даље значи, по логици и аутоматизму, и подршку нашој Цркви по питању раскола пониклих на њеном канонском подручју, а пре свега по питању „Македонске Православне Цркве” која у расколу истрајава, ево, већ пуних пола века (1967 – 2017).   Што се пак тиче спорне одлуке Бугарске Православне Цркве, треба напоменути да њен садржај јесте познат из медијских извештаја и коментара, али да она још није званично достављена ни Васељенској Патријаршији, ни Српској Православној Цркви, ни осталим сестринским Православним Црквама. Притом морам да дâм једну исправку: у тој одлуци се не каже да Бугарска Црква „прима под своје окриље” споменуту Цркву у расколу него да је вољна да покуша да за њен излазак из статуса неканоничности посредује, на молбу, код других Православних Цркава. Бугарска Црква је ипак свесна чињенице да се не сме огрешити о свеправославни консензус нити о свој полувековни солидарни православни курс, а поготову да не сме у служби једног раскола да себе доведе у опасност да поново и сама доспе у раскол и са Мајком Црквом у Цариграду и са другим Православним Црквама, јер је и сама седамдесет година била у расколу због етнофилетизма и најбоље зна какав је ужас бити у расколу са браћом и сестрама по вери.   Епископи суседне православне земље, Бугарске, налазе се између Сциле и Харибде: Сцила је притисак политичких власти и јавног мњења, којима итекако одговара ирационална иницијатива из Скопља јер се њоме имплицитно прихвата званично државно-црквено бугарско гледиште по којем су Македонци органски део бугарске нације („То је наш народ”, изјавио је бугарски патријарх Неофит), а Харидба је ризик било каквог „флертовања” са било каквом расколничком организацијом, а такву је Бугарска Црква донедавно имала и „у сопственом дворишту”. Посматрајући ствари из овог угла, имам утисак да је Синод Бугарске Православне Цркве дао прилично опрезну изјаву, препуштајући ствар, чини ми се, времену, томе „мајсторском решету”, и свеправославној одговорности.   2. Како се, у овом тренутку, може објаснити и протумачити то што је, на захтев тзв. Македонске Цркве, Бугарска Патријаршија званично прихватила улогу “Мајке Цркве” и главног заступника македонских интереса у борби за самосталност Цркве у тој земљи ? Коме иде у прилог таква напетост коју је изазвало оглашавање Бугарске Патријаршије?   Као што следи из досад реченог, Бугарска Патријаршија јесте, једнострано и неканонски, узела на себе улогу „посредника”, па и „арбитра”, али није себе прогласила за „Мајку Цркву” како јој је из Скопља галантно понуђено.   Понуђена „трампа” – ви нама аутокефалију, без обзира на друге Православне Цркве, а ми вама титулу наше Цркве Мајке... – била би крајње необична да није просто невероватна. Није ту главни проблем што је понуда уствари непоштена будући да Скопље тражи све (волшебни прелазак из раскола у регуларност, без покајања и било какве канонске процедуре, и, као „мираз”, још и аутокефални статус), а заузврат не нуди ништа. Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив?   Историјски токови су увек чудни и бурни. У нашем случају постојао је период када се Црква српских земаља налазила у саставу Охридске Архиепископије, па период када су Црква са седиштем у Охриду и Црква са седиштем у Пећи живеле напоредо као аутокефалне сестринске Цркве, па период у којем су обе биле укинуте и претворене у епархије Цариградске Патријаршије, па период у којем Српска Црква поново стиче аутокефалност (1879), потврђену, по уједињењу покрајинских Цркава (1922), и најновији период, у којем се Охридска Архиепископија налази под јурисдикцијом Српске Патријаршије у општепризнатом статусу најшире црквене аутономије. Да ли ће се ту шта, када и како мењати, то остављамо будућности. Сигурно је, међутим, да о улози Бугарске Цркве као Цркве Мајке у односу на Скопље не може бити речи. Ту скоро, 14. децембра, Свети Синод Јеладске (Грчке) Цркве званично је изразио своју забринутост због мешања Бугарске Цркве у јурисдикцију друге Православне Цркве, тојест Српске Цркве, што представља, како се даље наводи у саопштењу из Атине, „чин противан свештеним канонима и Предању Цркве, којим се превиђају канонска овлашћења и водећа улога Васељенске Патријаршије, што може бити почетак немилих догађања”. Ако би неко на све ово казао да се не гледа на данашње него на некадашње канонско устројство и ако бисмо прихватили такву бесмислену могућност, резултат би опет био исти: у прошлости смо сви – Москва, Пећ, Охрид, Трново, односно Софија, и тако даље – имали само једну Цркву Мајку, а то је Велика Христова Црква у Цариграду.   У вези са овом проблематиком питате ме и коме иде у прилог напетост коју је изазвало оглашавање Бугарске Патријаршије. Наводим, ево, само неке кругове којима она иде у прилог: расколничким покретима широм Православља, од Грчке до Украјине и од Аустралије до Америке; екстремним унијатским и ултраконзервативним срединама у Римокатоличкој Цркви, посебно ригидним противницима курса папе Фрање, који, сви у глас, злурадо тврде да пример Православних Цркава показује како нема јединства Цркве без папског апсолутизма; мондијалистима и „верским реформаторима” који снују и кују планове о разбијању историјских религија, а најпре хришћанства, и о успостављању једне, синкретистичке, „светске религије”; једном речју, непријатељима Цркве и вере.   3. На какав је пријем у Русији и у Руској Православној Цркви наишла изјава Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја да „очекујемо помоћ Господа, али и наше братске Русије, да сачувамо  нашу свету земљу Косово и Метохију “ ?   Ево питања на које је могуће дати најкраћи могући одговор: Патријархова изјава је наишла на изузетно добар пријем. Подсећам на антологијске изјаве руских црквених и државних челника да они нас Србе неће издати осим у случају да ми сами себе издамо и да неће пропустити Тачијеву лажну државицу у Уједињене нације осим у случају да то ми претходно омогућимо пристанком на ултиматум САД и ЕУ, па ма то било и у увијеној форми „обавезујућег споразума” двеју страна да неће једна другу ометати на путу у међународне организације.   4. У Србији је у току тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Да ли сте задовољни током и развојем тог дијалога? Какав исход очекујете и да ли би тај исход требало да буде обавезујући за руководство наше земље у преговорима са међународном заједницом?   На ову тему сам у последње време подоста говорио и писао, па не бих желео да понављам своје ставове. Користим ипак прилику да подсетим на то да би, по мени, синтагма свенародни или свесрпски дијалог више одговарала његовом смислу и садржају него израз унутрашњи дијалог. Његовим током не можемо бити ни задовољни ни незадовољни јер он само потврђује дубоку подељеност наших елита, полуелита и псеудоелита: широк је дијапазон од исказаних веома мудрих, разборитих, са националног становишта одговорних мишљења (пример: разговор у Матици српској) до плитких, неразумних и неодговорних изјава појединаца који иду дотле да нападају Србију што се већ одавно није „ослободила” тога, како они себи дозвољавају да се изразе, „косметског баласта”. Притом се не чудим појединим ликовима из нашег шареног партијско-политичког калеидоскопа, али се чудом чудим једном признатом универзитетском професору, иначе правнику, и једном познатом академику, иначе песнику. Али шта ћемо – свако је слободан и властан да говори у своје име, а садржајем реченога говори о себи.   Исход ће бити као и досадашњи ток – разногласје. Али већ сада се дâ видети шта заступа већина Срба. Стога сматрам да ће државно руководство морати да озбиљно узме у обзир већински став српског народа. Лично не верујем да наш народ може да погази сâмо своје биће, свој идентитет, и његов извор, формиран на Косову и у Метохији и нормиран као Косовски завет, духовна вертикала и историјска самосвест.   5. Да ли су правда и истина о страдању српског народа на Косову и Метохији привремено „закопани“ и има ли наде да истина о свим злоделима једном васкрсне?   Правда јесте закопана и остаће закопана све док сила отима земљу и градове и док међународна заједница, односно Запад, истрајава на својим решењима, која су се већ показала као бумеранг (Блиски Исток, Каталонија...) и тек ће се показати као бумеранг, свуда у свету.   Истина, међутим, уопште није закопана нити може да буде закопана. У окриљу наше Цркве она је увек громко сведочена, почевши од извештајâ негдашњег епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха, преко капиталног великог зборника „Задужбине Косова”, чије је друго, допуњено издање недавно изишло на српском и, паралелно, на енглеском језику, затим кроз многобројне књиге и текстове владике Атанасија (Јевтића), митрополита Амфилохија и многих других аутора, преко званичних обраћања Сабора, Синода, Његове Светости Патријарха, и тако даље. Затим, наши најбољи научници, књижевници, песници, новинари, ствараоци и прегаоци уопште – сви се, свако на свој начин и по своме дару, изјашњавају о Косову и Метохији. Не могу да прећутим ни многе руске научнике и писце, као ни њихове колеге из западних земаља, којих има много више него што мислимо и који истинољубиво, поштено и храбро износе истину о догађајима на Косову и Метохији и предлажу путеве разума и разрешења. Могао бих набрајати и даље, али нема потребе.   6. На недавном Округлом столу о Косову и Метохији у Матици српској, упутили сте препоруку актуелним политичарима да у вербалној комуникацији Косову и Метохији врате некадашњи назив „Стара Србија“. Колико је и у политици име важно, сведочи, на пример,  и дугогодишњи спор између Грчке и Македоније у вези са називом ове бивше југо-републике. Рекли сте тада: да се преговарало о отцепљењу Старе Србије, а не Косова или Космета, како су га називале у прошлости наше политичке структуре, у свету би одјек био другачији... Молим Вас да то своје размишљање поновите за читаоце „Новости”.   Ви сте га већ у сажетом облику поновили. Хвала вам за то! Ово је, међутим, прилика да ваше читаоце и нашу културну јавност уопште, па и наше политичаре, подсетим на једну драгоцену, али, нажалост, незапажену књигу, која оправдава моје скромно мишљење о терминолошкој неодговорности „модерних” Срба. То је „Атлас Старе Србије: европске карте Косова и Метохије”, из пера др Мирчете Вемића и Младена Стругара, са додатком „Свеопштег словара” Јохана Јакоба Хофмана у преводу Весне Никчевић са латинског на српски језик. Књига је објављена истовремено у Београду и на Цетињу 2007. године као издање Светигоре, издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске.   У свом предговору митрополит Амфилохије с пуним правом наглашава: „Чак и у вјековима турскога ропства (...) оновремене европске карте и лексикони неподијељено су свједочили о Косову и Метохији као о природном и неодвојивом дијелу српске земље...” Исто, у Уводном слову, констатују и аутори указујући на чињеницу да је на старим картама, укључујући и оне из доба османлијскога продора на Балкан, „недвосмислено и неспорно приказано да су Косово и Метохија увек били српска територија, а никада арбанашка”. Стога оправдано закључују: „...Ове су карте постале својеврсне српске тапије Косова и Метохије.” Са своје стране, питам и питам се: кад би Арбанаси или Албанци – упркос свему наши суседи и суграђани, унесрећени једнако као и ми – имали у свом поседу макар једну једину карту из предклинтоновских и предтачијевских дана са назнаком да је реч о њиховој, а не српској територији, да ли би они такву карту или такав историјски податак прећуткивали, као што ми Срби чинимо са десетинама карата и хиљадама историјских докумената, или би о томе даноноћно телалили широм „земље турске и ђаурске и влашкијех седам краљевина”, широм света?   7. Сличан пропуст, у вези са одустајањем од изворног имена Косова и Метохије, начинили смо и у случају Војводине...   Апсолутно тачно! Броз и његови комунисти, виртуози у борби против свега што је српско, генијално су се досетили шта треба да ураде. У Аустроугарској је постојала српска аутономна покрајина Војводство (или Војводина, односно Војводовина) Србија и Тамишки Банат, а после смрти Стевана Шупљикца аустријски цареви су у својој раскошној титулатури носили и титулу „великог војводе српског”; јавна пак документа сачињена у том својству била су потписана српском ћирилицом (за разлику од праксе у „кругу двојке” и шире у Србији 21. века). Шта је дакле ваљало учинити? Прво, требало је задржати и до апсурда проширити аутономију српске већине северно од Саве и Дунава унутар (боље рећи против) Србије, а назив области обесмислити. Просто као пасуљ: нема више Српске Војводине у границама Аустроугарске, али остаје Војводина (чија?) у границама Србије.   Термин Војводина или Војводство, као и термини Кнежевина или Књажество, Краљевина или Краљевство, Царевина или Царство, односно Империја) не значе ништа без ближе ознаке или одреднице која је и чија област коју тако називамо, а то важи и за разне емирате и султанате, па и за пропали калифат такозване Исламске Државе. Војводство може бити Монако, Лихтенштајн или пак административна јединица у Пољској, али никада безимено Војводство in absoluto. Краљевина може бити Велика Британија, Белгија или Саудијска Арабија, али никада безимена Краљевина in absolutо. Царевина може бити Јапан, али никада безимена Царевина in absoluto. Емирати могу бити Арапски Емирати, а никако безимени Емирати in absoluto. И тако даље...  Наизглед ситница, такорећи безначајна језичка зачкољица или заноктица, али није тако: резултат пропаганде и хистерије замало да није био стварање вештачке „војвођанерске” нације на уштрб Српства, по узору  на „црногорску”, „бошњачку” и друге сличне творевине. Већ је од неких Срба, на нашу жалост и срамоту, створена аутономашка, тачније сепаратистичка, србомрзачка дружина, срећом малобројна...   Слично је и са називом Санџак. Санџак, вилајет и слично турски су називи административних јединица бивше Отоманске Империје. Данашњи „Санџак” је у време османлијске власти уствари био Новопазарски (Јенипазарски) санџак, што ће рећи округ. Историјски, то је Рашка област. Напомињем да је краљ Никола црногорски део такозваног Санџака називао баш тако – рашка земља. Ако нам је то некаква утеха, сличних експеримената и процеса било је и другде у свету: Украјина (српски: Крајина), првобитна руска држава, поставши од центра периферија, изметнула се, захваљујући бољшевицима, а затим и постсовјетским „демократима”, миљеницима Запада, у антируску државу; некадашњи Руски Туркестан у Централној Азији еволуирао је у низ уситњених и завађених државица и парадржавица; настале су нове нације, попут Американаца и других...   8. Покушаји  косовске „владе“ да, као засебна држава, постане чланица УНЕСКО, привремено су спречени. У каквом је данас стању српско црквено благо на КиМ?   Оно што у међувремену није уништено сада је безбедно.   9. После неколико састанака Мешовите комисије СПЦ и Хрватске бискупске конференције о тумачењу улоге кардинала Степинца у Другом светском рату и његовој евентуалној канонизацији, становишта двеју  страна остала су неусаглашена. Али актуелни хрватски политичари и даље износе очекивања да ће Степинац бити проглашен свецем. Какав исход Ви очекујете, Ваше Преосвештенство?   Као што је познато, свака страна – наша, српска, православна, и она друга, хрватска, римокатоличка – остала је, током и после дијалога, на својим позицијама. Чињеница да се хрватски политичари толико уплићу у то питање и да се упињу да у Ватикану „лобирају” за канонизацију Степинца довољно говори о природи и намени читавог „пројекта Степинац”. Какав ће бити исход, то заиста не могу да знам. Али једно знам: данашњи папа другачије схвата Цркву него каптолска средина у Загребу или пак бискупска већина у Хрватској. Уосталом, и у Хрватској се чују многи трезвени и опомињући гласови. Видећемо!   Интервју дат г-ђи Јованки Симић     Извор: Српска Православна Црква
  9. ризница богословља

    Интервју епископа Григорија за „Блиц“

    Знамо колико је за Вас као епископа значајно проповиједање. Шта је за Вас значај приче и приповиједања?   -Потреба за причом је заиста исконска. Постоји много димензија приче. За мене је прича прије свега васпитног карактера. Нама су наше баке и дједови причали приче о старим јунацима, некада су у недостатку измишљали и непостојеће јунаке, то су дакле биле бајке, али сјећам се да смо константно били окружени неким причама. Оно што сам срео у Библији, и Старом и Новом завјету такође је нарација, говор кроз причу. Приче су моћне уколико неко успије да их исприча на прави начин. Причати причу зато је велика радост, али увијек мора да постоји и брига око тога да ли ће слушалац испричано разумјети и прихватити. У том смислу је приповиједање тешко и ризично.   Писац Миљенко Јерговић на додјели награде рекао је да књиге излазе да људи не би до краја подивљали.   -Јерговић је то баш добро казао. Недавно сам читао занимљив приказ грчке филозофије Лучана де Крешенца, који ми је помогао да увидим да човјечанство није баш тако добро као што се нама чини. Један филозоф тврдио је да је већина људи на земљи зла. Ја не могу да тврдим да ли су људи зли или добри, оно у шта вјерујем јесте да су они потенцијално зли или потенцијално добри. На коју ће неко страну отићи, зависи од књиге коју чита, од ријечи које слуша, а то сам научио од Јерговића, да је „човјек саздан од ријечи“. За мене је то потресна мисао. Гледано из перспективе теолога, то је јако смислено. У прилогу Јовановог Јеванђеља се каже „у почетку беше Реч и Реч беше Бог“. Колико је ријеч моћна, знамо из личног искуства. Не може ништа тако да нас рани, као нечија ружна ријеч, нити нас може нешто тако подићи као добра блага ријеч.   Јунак Ваше приче „Море“ сједи по лијепом сунчаном дану на обали и чита новине. Приповиједач се пита откуд сад то, зашто заклања поглед новинама?   -Ми често просто не можемо да апсорбујемо велику количину доброте и лепоте и плашимо их се. Замислите човјека који гледа плаво море, изнад њега је плаво небо, још је у хладовини, а он чита новине у којима може да сазна нешто ружно. Зашто? Зато што се плаши те љепоте. Он мора имати капацитете да прихвати ту љепоту, да јој се диви, да је слави, да је велича, а како их нема - он тражи неки излаз из тога. И то је баш људски. Ми смо стално у процјепу између добра тј. тога колико добра можемо да примимо и зла које је увијек ту да се наметне као замјена. Зашто прибјегавамо злу? Јер се често плашимо количине добра.Зато људи некад бјеже и од оних који их воле. То је по природи ствари тако: Ми се често плашимо доброте и љепоте која је око нас.   Када сте позвали госте послије додјеле награде, рекли сте: Изволите да се почастимо и дружимо али да се не посвађамо.   -Срби су карактеристични по томе што чим дођу у кафану, они састављају столове, и то је један лијеп гест. Али онда кад саставе столове, онда се догоди и да се потуку за тим истим столом. Другим народима, рецимо, не би на ум пало да саставе столове, али ни да се потуку. Није ми овдје, наравно, циљ да дајем неку паушалну процјену народа, али ово што рекох неријетко и буде.   Шта онда треба да буде нова саборност у нашем народу?   -Мислим да у нашу саборност треба укључивати разумност, рационалност, мада је и то хладна ријеч, словесност. И опет се морамо вратити на приче. Оне су карактеристичне по томе што није само важан онај који прича већ и који слуша, сви причају углас. Да би неко био слушан, он стварно треба да има шта да каже. И тај исти који говори треба да има способност и да слуша. Давно сам написао чланак о комуникацији, како два Србина разговарају. Када престане да говори онај који је причао, други најчешће почиње своју реченицу са „не“ или „није“. Не каже „да“ или „међутим“, него увијек прво све негира, чак и ако касније испадне да се у много чему слаже са саговорником. Свој наступ, дакле, по правилу, почињемо са „не,није тако, већ је овако како ћу ја рећи“.   Тако је и код просјечног вјерника. Рећи ће понекад „боље ја осјећам Бога од попа“.   -Мислим да смо још у том погледу непросвијећен народ и да можемо да се сјетимо Светог Саве који је уистину био просветитељ. Након њега смо имали страшан период дуготрајног ропства у коме је свака просвјета била малтене немогућа. Први пут кад се јавила нека врста слободе, појавио се Доситеј, који је имао потребу за просвећивањем народа, а њега је прекинула смрт, а ни тада није могло без политичких превирања. Имали смо писце, Његоша, писце с почетка 20. вијека. А што се тиче црквеног просвећивања, оно је углавном било отежано несрећним околностима, имали смо турско ропство, па кратко ослобађање. У ратовима нема просвећености, имали смо и период када је могло да се ради на просвећивању, али у вријеме комунизма Црква није имала могућности за то. Потом су дошле и те чувене деведесете, крај 20. вијека. Сада је коначно дошао период кад треба да се бавимо просвјетом на што бољи начин. Да би неко неког просвећивао, мора прије свега себе да научи. И то је говорио Свети Григорије Богослов, да би учио друге, имаш прво да учиш себе. Да ли смо ми имали довољно времена, и да ли смо довољно људи научили да буду учитељи и просветитељи-то је озбиљно питање. Једна је потреба људи да свештеник крсти, вјенча, пререже славски колач, сахрани, а друга је потреба да тај свештеник или епископ буде учитељ. У том смислу ово питање је јако комплексно. Онај који реже све те колаче, трчи са вјенчања на крштења и на сахране, питање је колико има времена да сам себе просвећује да би могао онда и друге да учи. Зато нам је потребан озбиљан систем који би могао да припреми људе за једну такву мисију. Свети Сава је први имао један такав систем. Он је своје ученике посадио као маслине по својој земљи, али он је те ученике очигледно припремао за ту мисију. Од тада, до данас ми, међутим, нисмо свједоци таквог стања ствари.   Шта Кустуричина мисија у Андрићграду значи за Србе?   -Сигурно да је свака мисија значајна, кад неко направи кућицу, то значи много, а камо ли да неко направи и оживи један умрли град какав је био Вишеград. Да поред тог моста направи институт и да је то препознатљиво сваком ко ту сада прође, сигурно је необично важно. То може да буде добар примјер. Сваки добар примјер је важан. Прпблематично је кад ствари не доведемо на чистину, кад не кажемо јасно, ово је добро, а ово није. Стално се прави неки микс између добра и зла. Моја омиљена реченица код Флоровског гласи: „Зло и добро функционишу заједно у свијету, али синтеза између њих је немогућа“. Шта ради ђаво? Он стално покушава да упетља зло и добро. Зато су нам важни људи који то стварно знају да разграниче.   Ваше приче пуне су скривених и нескривених детаља. Колико је не само за писца већ и за сваког човјека битно да вјежба око за детаљ?   -То је озбиљно питање. И то је ствар вјежбе. Кад смо били монаси у Тврдошу, владика Атанасије нам је говорио да је пажња више од пола човјека. Онда смо ми имали потребу да пазимо на све што се око нас догађа. Један мој свештеник каже да имам ђавоље око, да чим дођем у цркву прво запазим гдје нешто фали. То је у ствари жеља да се сваком детаљу прида важност. Позната је ријеч светитеља Јефрема Сиријског, да ко презире ситнице, тај пропада. То је добра поука кад причамо о детаљима… Све је битно, битне су ситнице јер човјек који пази на ситнице, ходећи с камена на камен ће прећи ријеку, а онај који хоће да је пошто-пото што прије прескочи, врло лако може да упадне у ријеку и да га она однесе. Јако је важан моменат. У књижевности једна ријеч, једна реченица може да буде кључна за неколико страница, она нас држи да читамо даље. Зато је и Андрић велики и највећи на нашем језику, јер није занемаривао ниједан детаљ.   Извор: Српска Православна Црква
  10. -Ми Срби требало би да научимо да саслушамо једни друге, каже Владика захумско-херцеговачки Григорије коме су крајем недеље у Коларчевој задужбини у Београду уручене награде „Кочићево перо“ и „Кочићева књига“ за збирку прича „Преко прага“. Знамо колико је за Вас као епископа значајно проповиједање. Шта је за Вас значај приче и приповиједања? -Потреба за причом је заиста исконска. Постоји много димензија приче. За мене је прича прије свега васпитног карактера. Нама су наше баке и дједови причали приче о старим јунацима, некада су у недостатку измишљали и непостојеће јунаке, то су дакле биле бајке, али сјећам се да смо константно били окружени неким причама. Оно што сам срео у Библији, и Старом и Новом завјету такође је нарација, говор кроз причу. Приче су моћне уколико неко успије да их исприча на прави начин. Причати причу зато је велика радост, али увијек мора да постоји и брига око тога да ли ће слушалац испричано разумјети и прихватити. У том смислу је приповиједање тешко и ризично. Писац Миљенко Јерговић на додјели награде рекао је да књиге излазе да људи не би до краја подивљали. -Јерговић је то баш добро казао. Недавно сам читао занимљив приказ грчке филозофије Лучана де Крешенца, који ми је помогао да увидим да човјечанство није баш тако добро као што се нама чини. Један филозоф тврдио је да је већина људи на земљи зла. Ја не могу да тврдим да ли су људи зли или добри, оно у шта вјерујем јесте да су они потенцијално зли или потенцијално добри. На коју ће неко страну отићи, зависи од књиге коју чита, од ријечи које слуша, а то сам научио од Јерговића, да је „човјек саздан од ријечи“. За мене је то потресна мисао. Гледано из перспективе теолога, то је јако смислено. У прилогу Јовановог Јеванђеља се каже „у почетку беше Реч и Реч беше Бог“. Колико је ријеч моћна, знамо из личног искуства. Не може ништа тако да нас рани, као нечија ружна ријеч, нити нас може нешто тако подићи као добра блага ријеч. Јунак Ваше приче „Море“ сједи по лијепом сунчаном дану на обали и чита новине. Приповиједач се пита откуд сад то, зашто заклања поглед новинама? -Ми често просто не можемо да апсорбујемо велику количину доброте и лепоте и плашимо их се. Замислите човјека који гледа плаво море, изнад њега је плаво небо, још је у хладовини, а он чита новине у којима може да сазна нешто ружно. Зашто? Зато што се плаши те љепоте. Он мора имати капацитете да прихвати ту љепоту, да јој се диви, да је слави, да је велича, а како их нема - он тражи неки излаз из тога. И то је баш људски. Ми смо стално у процјепу између добра тј. тога колико добра можемо да примимо и зла које је увијек ту да се наметне као замјена. Зашто прибјегавамо злу? Јер се често плашимо количине добра.Зато људи некад бјеже и од оних који их воле. То је по природи ствари тако: Ми се често плашимо доброте и љепоте која је око нас. Када сте позвали госте послије додјеле награде, рекли сте: Изволите да се почастимо и дружимо али да се не посвађамо. -Срби су карактеристични по томе што чим дођу у кафану, они састављају столове, и то је један лијеп гест. Али онда кад саставе столове, онда се догоди и да се потуку за тим истим столом. Другим народима, рецимо, не би на ум пало да саставе столове, али ни да се потуку. Није ми овдје, наравно, циљ да дајем неку паушалну процјену народа, али ово што рекох неријетко и буде. Шта онда треба да буде нова саборност у нашем народу? -Мислим да у нашу саборност треба укључивати разумност, рационалност, мада је и то хладна ријеч, словесност. И опет се морамо вратити на приче. Оне су карактеристичне по томе што није само важан онај који прича већ и који слуша, сви причају углас. Да би неко био слушан, он стварно треба да има шта да каже. И тај исти који говори треба да има способност и да слуша. Давно сам написао чланак о комуникацији, како два Србина разговарају. Када престане да говори онај који је причао, други најчешће почиње своју реченицу са „не“ или „није“. Не каже „да“ или „међутим“, него увијек прво све негира, чак и ако касније испадне да се у много чему слаже са саговорником. Свој наступ, дакле, по правилу, почињемо са „не,није тако, већ је овако како ћу ја рећи“. Тако је и код просјечног вјерника. Рећи ће понекад „боље ја осјећам Бога од попа“. -Мислим да смо још у том погледу непросвијећен народ и да можемо да се сјетимо Светог Саве који је уистину био просветитељ. Након њега смо имали страшан период дуготрајног ропства у коме је свака просвјета била малтене немогућа. Први пут кад се јавила нека врста слободе, појавио се Доситеј, који је имао потребу за просвећивањем народа, а њега је прекинула смрт, а ни тада није могло без политичких превирања. Имали смо писце, Његоша, писце с почетка 20. вијека. А што се тиче црквеног просвећивања, оно је углавном било отежано несрећним околностима, имали смо турско ропство, па кратко ослобађање. У ратовима нема просвећености, имали смо и период када је могло да се ради на просвећивању, али у вријеме комунизма Црква није имала могућности за то. Потом су дошле и те чувене деведесете, крај 20. вијека. Сада је коначно дошао период кад треба да се бавимо просвјетом на што бољи начин. Да би неко неког просвећивао, мора прије свега себе да научи. И то је говорио Свети Григорије Богослов, да би учио друге, имаш прво да учиш себе. Да ли смо ми имали довољно времена, и да ли смо довољно људи научили да буду учитељи и просветитељи-то је озбиљно питање. Једна је потреба људи да свештеник крсти, вјенча, пререже славски колач, сахрани, а друга је потреба да тај свештеник или епископ буде учитељ. У том смислу ово питање је јако комплексно. Онај који реже све те колаче, трчи са вјенчања на крштења и на сахране, питање је колико има времена да сам себе просвећује да би могао онда и друге да учи. Зато нам је потребан озбиљан систем који би могао да припреми људе за једну такву мисију. Свети Сава је први имао један такав систем. Он је своје ученике посадио као маслине по својој земљи, али он је те ученике очигледно припремао за ту мисију. Од тада, до данас ми, међутим, нисмо свједоци таквог стања ствари. Шта Кустуричина мисија у Андрићграду значи за Србе? -Сигурно да је свака мисија значајна, кад неко направи кућицу, то значи много, а камо ли да неко направи и оживи један умрли град какав је био Вишеград. Да поред тог моста направи институт и да је то препознатљиво сваком ко ту сада прође, сигурно је необично важно. То може да буде добар примјер. Сваки добар примјер је важан. Прпблематично је кад ствари не доведемо на чистину, кад не кажемо јасно, ово је добро, а ово није. Стално се прави неки микс између добра и зла. Моја омиљена реченица код Флоровског гласи: „Зло и добро функционишу заједно у свијету, али синтеза између њих је немогућа“. Шта ради ђаво? Он стално покушава да упетља зло и добро. Зато су нам важни људи који то стварно знају да разграниче. Ваше приче пуне су скривених и нескривених детаља. Колико је не само за писца већ и за сваког човјека битно да вјежба око за детаљ? -То је озбиљно питање. И то је ствар вјежбе. Кад смо били монаси у Тврдошу, владика Атанасије нам је говорио да је пажња више од пола човјека. Онда смо ми имали потребу да пазимо на све што се око нас догађа. Један мој свештеник каже да имам ђавоље око, да чим дођем у цркву прво запазим гдје нешто фали. То је у ствари жеља да се сваком детаљу прида важност. Позната је ријеч светитеља Јефрема Сиријског, да ко презире ситнице, тај пропада. То је добра поука кад причамо о детаљима… Све је битно, битне су ситнице јер човјек који пази на ситнице, ходећи с камена на камен ће прећи ријеку, а онај који хоће да је пошто-пото што прије прескочи, врло лако може да упадне у ријеку и да га она однесе. Јако је важан моменат. У књижевности једна ријеч, једна реченица може да буде кључна за неколико страница, она нас држи да читамо даље. Зато је и Андрић велики и највећи на нашем језику, јер није занемаривао ниједан детаљ. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  11. 1. Недавно сте се вратили из Москве, са Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, сазваног ради обележавања стогодишњице обнове патријарашке службе у Русији и избора светог исповедника Тихона за првог Патријарха московског и све Русије после епохе Петра Великог. У Москви сте били као члан пратње нашег Патријарха. Колико Вас је охрабрила порука патријарха Кирила да Српска Православна Црква треба да сачува канонско јединство у свим својим историјским пределима? Да ли је та порука, по Вашем мишљењу, јасна подршка чврстом ставу Српске Православне Цркве поводом неканонске одлуке Бугарске Цркве да под своје окриље прими непризнату Македонску Православну Цркву? Сабор у Москви и укупна прослава јубилеја били су заиста величанствени, са учешћем готово свега руског епископата и делегацијâ скоро свих аутокефалних Цркава, најчешће на челу са патријарсима или другим поглаварима, такође уз учешће руске државе и руског председника, јавности града Москве и многобројних верника. На Литургији у Храму Христа Спаситеља саслуживало је око четири стотине педесет православних епископа. После овога кратког уводног коментара о природи посете Предстојатеља наше помесне Цркве и његове пратње Москви одговорићу укратко и на Ваше питање. Став Патријарха московског Кирила који наводите није нов: то је његов традиционални принципијелни став како у односу на Српску Православну Цркву тако и у односу на све Православне Цркве. Ако би било ко у православној васељени одустао од таквог става, његов поступак би могао да постане динамит под читавим здањем канонског и организационог устројства Православне Цркве у целини и да озбиљно угрози њено јединство. У овом контексту тај став даље значи, по логици и аутоматизму, и подршку нашој Цркви по питању раскола пониклих на њеном канонском подручју, а пре свега по питању „Македонске Православне Цркве” која у расколу истрајава, ево, већ пуних пола века (1967 – 2017). Што се пак тиче спорне одлуке Бугарске Православне Цркве, треба напоменути да њен садржај јесте познат из медијских извештаја и коментара, али да она још није званично достављена ни Васељенској Патријаршији, ни Српској Православној Цркви, ни осталим сестринским Православним Црквама. Притом морам да дâм једну исправку: у тој одлуци се не каже да Бугарска Црква „прима под своје окриље” споменуту Цркву у расколу него да је вољна да покуша да за њен излазак из статуса неканоничности посредује, на молбу, код других Православних Цркава. Бугарска Црква је ипак свесна чињенице да се не сме огрешити о свеправославни консензус нити о свој полувековни солидарни православни курс, а поготову да не сме у служби једног раскола да себе доведе у опасност да поново и сама доспе у раскол и са Мајком Црквом у Цариграду и са другим Православним Црквама, јер је и сама седамдесет година била у расколу због етнофилетизма и најбоље зна какав је ужас бити у расколу са браћом и сестрама по вери. Епископи суседне православне земље, Бугарске, налазе се између Сциле и Харибде: Сцила је притисак политичких власти и јавног мњења, којима итекако одговара ирационална иницијатива из Скопља јер се њоме имплицитно прихвата званично државно-црквено бугарско гледиште по којем су Македонци органски део бугарске нације („То је наш народ”, изјавио је бугарски патријарх Неофит), а Харидба је ризик било каквог „флертовања” са било каквом расколничком организацијом, а такву је Бугарска Црква донедавно имала и „у сопственом дворишту”. Посматрајући ствари из овог угла, имам утисак да је Синод Бугарске Православне Цркве дао прилично опрезну изјаву, препуштајући ствар, чини ми се, времену, томе „мајсторском решету”, и свеправославној одговорности. 2. Како се, у овом тренутку, може објаснити и протумачити то што је, на захтев тзв. Македонске Цркве, Бугарска Патријаршија званично прихватила улогу “Мајке Цркве” и главног заступника македонских интереса у борби за самосталност Цркве у тој земљи ? Коме иде у прилог таква напетост коју је изазвало оглашавање Бугарске Патријаршије? Као што следи из досад реченог, Бугарска Патријаршија јесте, једнострано и неканонски, узела на себе улогу „посредника”, па и „арбитра”, али није себе прогласила за „Мајку Цркву” како јој је из Скопља галантно понуђено. Понуђена „трампа” – ви нама аутокефалију, без обзира на друге Православне Цркве, а ми вама титулу наше Цркве Мајке... – била би крајње необична да није просто невероватна. Није ту главни проблем што је понуда уствари непоштена будући да Скопље тражи све (волшебни прелазак из раскола у регуларност, без покајања и било какве канонске процедуре, и, као „мираз”, још и аутокефални статус), а заузврат не нуди ништа. Назив Црква Мајка не производи, наиме, никакво црквеноправно дејство у међусобним односима аутокефалних Цркава: аутокефални статус, сâм по себи, чини све Цркве сестринским Црквама, у свему једнаким и пуноправним, а назив Црква Мајка фигурира као Titel ohne Mittel (титула без садржаја), као знак захвалног сећања на време стицања аутокефалности. Главни проблем је у томе што се духовно материнство не може проглашавати по нечијем нахођењу него се може само констатовати као историјска датост. Може ли ко од нас, као физичко лице, да бира и одређује себи мајку или, хтео-не хтео, мора да зна да има мајку откако је жив? Историјски токови су увек чудни и бурни. У нашем случају постојао је период када се Црква српских земаља налазила у саставу Охридске Архиепископије, па период када су Црква са седиштем у Охриду и Црква са седиштем у Пећи живеле напоредо као аутокефалне сестринске Цркве, па период у којем су обе биле укинуте и претворене у епархије Цариградске Патријаршије, па период у којем Српска Црква поново стиче аутокефалност (1879), потврђену, по уједињењу покрајинских Цркава (1922), и најновији период, у којем се Охридска Архиепископија налази под јурисдикцијом Српске Патријаршије у општепризнатом статусу најшире црквене аутономије. Да ли ће се ту шта, када и како мењати, то остављамо будућности. Сигурно је, међутим, да о улози Бугарске Цркве као Цркве Мајке у односу на Скопље не може бити речи. Ту скоро, 14. децембра, Свети Синод Јеладске (Грчке) Цркве званично је изразио своју забринутост због мешања Бугарске Цркве у јурисдикцију друге Православне Цркве, тојест Српске Цркве, што представља, како се даље наводи у саопштењу из Атине, „чин противан свештеним канонима и Предању Цркве, којим се превиђају канонска овлашћења и водећа улога Васељенске Патријаршије, што може бити почетак немилих догађања”. Ако би неко на све ово казао да се не гледа на данашње него на некадашње канонско устројство и ако бисмо прихватили такву бесмислену могућност, резултат би опет био исти: у прошлости смо сви – Москва, Пећ, Охрид, Трново, односно Софија, и тако даље – имали само једну Цркву Мајку, а то је Велика Христова Црква у Цариграду. У вези са овом проблематиком питате ме и коме иде у прилог напетост коју је изазвало оглашавање Бугарске Патријаршије. Наводим, ево, само неке кругове којима она иде у прилог: расколничким покретима широм Православља, од Грчке до Украјине и од Аустралије до Америке; екстремним унијатским и ултраконзервативним срединама у Римокатоличкој Цркви, посебно ригидним противницима курса папе Фрање, који, сви у глас, злурадо тврде да пример Православних Цркава показује како нема јединства Цркве без папског апсолутизма; мондијалистима и „верским реформаторима” који снују и кују планове о разбијању историјских религија, а најпре хришћанства, и о успостављању једне, синкретистичке, „светске религије”; једном речју, непријатељима Цркве и вере. 3. На какав је пријем у Русији и у Руској Православној Цркви наишла изјава Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја да „очекујемо помоћ Господа, али и наше братске Русије, да сачувамо нашу свету земљу Косово и Метохију “ ? Ево питања на које је могуће дати најкраћи могући одговор: Патријархова изјава је наишла на изузетно добар пријем. Подсећам на антологијске изјаве руских црквених и државних челника да они нас Србе неће издати осим у случају да ми сами себе издамо и да неће пропустити Тачијеву лажну државицу у Уједињене нације осим у случају да то ми претходно омогућимо пристанком на ултиматум САД и ЕУ, па ма то било и у увијеној форми „обавезујућег споразума” двеју страна да неће једна другу ометати на путу у међународне организације. 4. У Србији је у току тзв. унутрашњи дијалог о Косову и Метохији. Да ли сте задовољни током и развојем тог дијалога? Какав исход очекујете и да ли би тај исход требало да буде обавезујући за руководство наше земље у преговорима са међународном заједницом? На ову тему сам у последње време подоста говорио и писао, па не бих желео да понављам своје ставове. Користим ипак прилику да подсетим на то да би, по мени, синтагма свенародни или свесрпски дијалог више одговарала његовом смислу и садржају него израз унутрашњи дијалог. Његовим током не можемо бити ни задовољни ни незадовољни јер он само потврђује дубоку подељеност наших елита, полуелита и псеудоелита: широк је дијапазон од исказаних веома мудрих, разборитих, са националног становишта одговорних мишљења (пример: разговор у Матици српској) до плитких, неразумних и неодговорних изјава појединаца који иду дотле да нападају Србију што се већ одавно није „ослободила” тога, како они себи дозвољавају да се изразе, „косметског баласта”. Притом се не чудим појединим ликовима из нашег шареног партијско-политичког калеидоскопа, али се чудом чудим једном признатом универзитетском професору, иначе правнику, и једном познатом академику, иначе песнику. Али шта ћемо – свако је слободан и властан да говори у своје име, а садржајем реченога говори о себи. Исход ће бити као и досадашњи ток – разногласје. Али већ сада се дâ видети шта заступа већина Срба. Стога сматрам да ће државно руководство морати да озбиљно узме у обзир већински став српског народа. Лично не верујем да наш народ може да погази сâмо своје биће, свој идентитет, и његов извор, формиран на Косову и у Метохији и нормиран као Косовски завет, духовна вертикала и историјска самосвест. 5. Да ли су правда и истина о страдању српског народа на Косову и Метохији привремено „закопани“ и има ли наде да истина о свим злоделима једном васкрсне? Правда јесте закопана и остаће закопана све док сила отима земљу и градове и док међународна заједница, односно Запад, истрајава на својим решењима, која су се већ показала као бумеранг (Блиски Исток, Каталонија...) и тек ће се показати као бумеранг, свуда у свету. Истина, међутим, уопште није закопана нити може да буде закопана. У окриљу наше Цркве она је увек громко сведочена, почевши од извештајâ негдашњег епископа рашко-призренског Павла, потоњег патријарха, преко капиталног великог зборника „Задужбине Косова”, чије је друго, допуњено издање недавно изишло на српском и, паралелно, на енглеском језику, затим кроз многобројне књиге и текстове владике Атанасија (Јевтића), митрополита Амфилохија и многих других аутора, преко званичних обраћања Сабора, Синода, Његове Светости Патријарха, и тако даље. Затим, наши најбољи научници, књижевници, песници, новинари, ствараоци и прегаоци уопште – сви се, свако на свој начин и по своме дару, изјашњавају о Косову и Метохији. Не могу да прећутим ни многе руске научнике и писце, као ни њихове колеге из западних земаља, којих има много више него што мислимо и који истинољубиво, поштено и храбро износе истину о догађајима на Косову и Метохији и предлажу путеве разума и разрешења. Могао бих набрајати и даље, али нема потребе. 6. На недавном Округлом столу о Косову и Метохији у Матици српској, упутили сте препоруку актуелним политичарима да у вербалној комуникацији Косову и Метохији врате некадашњи назив „Стара Србија“. Колико је и у политици име важно, сведочи, на пример, и дугогодишњи спор између Грчке и Македоније у вези са називом ове бивше југо-републике. Рекли сте тада: да се преговарало о отцепљењу Старе Србије, а не Косова или Космета, како су га називале у прошлости наше политичке структуре, у свету би одјек био другачији... Молим Вас да то своје размишљање поновите за читаоце „Новости”. Ви сте га већ у сажетом облику поновили. Хвала вам за то! Ово је, међутим, прилика да ваше читаоце и нашу културну јавност уопште, па и наше политичаре, подсетим на једну драгоцену, али, нажалост, незапажену књигу, која оправдава моје скромно мишљење о терминолошкој неодговорности „модерних” Срба. То је „Атлас Старе Србије: европске карте Косова и Метохије”, из пера др Мирчете Вемића и Младена Стругара, са додатком „Свеопштег словара” Јохана Јакоба Хофмана у преводу Весне Никчевић са латинског на српски језик. Књига је објављена истовремено у Београду и на Цетињу 2007. године као издање Светигоре, издавачко-информативне установе Митрополије црногорско-приморске. У свом предговору митрополит Амфилохије с пуним правом наглашава: „Чак и у вјековима турскога ропства (...) оновремене европске карте и лексикони неподијељено су свједочили о Косову и Метохији као о природном и неодвојивом дијелу српске земље...” Исто, у Уводном слову, констатују и аутори указујући на чињеницу да је на старим картама, укључујући и оне из доба османлијскога продора на Балкан, „недвосмислено и неспорно приказано да су Косово и Метохија увек били српска територија, а никада арбанашка”. Стога оправдано закључују: „...Ове су карте постале својеврсне српске тапије Косова и Метохије.” Са своје стране, питам и питам се: кад би Арбанаси или Албанци – упркос свему наши суседи и суграђани, унесрећени једнако као и ми – имали у свом поседу макар једну једину карту из предклинтоновских и предтачијевских дана са назнаком да је реч о њиховој, а не српској територији, да ли би они такву карту или такав историјски податак прећуткивали, као што ми Срби чинимо са десетинама карата и хиљадама историјских докумената, или би о томе даноноћно телалили широм „земље турске и ђаурске и влашкијех седам краљевина”, широм света? 7. Сличан пропуст, у вези са одустајањем од изворног имена Косова и Метохије, начинили смо и у случају Војводине... Апсолутно тачно! Броз и његови комунисти, виртуози у борби против свега што је српско, генијално су се досетили шта треба да ураде. У Аустроугарској је постојала српска аутономна покрајина Војводство (или Војводина, односно Војводовина) Србија и Тамишки Банат, а после смрти Стевана Шупљикца аустријски цареви су у својој раскошној титулатури носили и титулу „великог војводе српског”; јавна пак документа сачињена у том својству била су потписана српском ћирилицом (за разлику од праксе у „кругу двојке” и шире у Србији 21. века). Шта је дакле ваљало учинити? Прво, требало је задржати и до апсурда проширити аутономију српске већине северно од Саве и Дунава унутар (боље рећи против) Србије, а назив области обесмислити. Просто као пасуљ: нема више Српске Војводине у границама Аустроугарске, али остаје Војводина (чија?) у границама Србије. Термин Војводина или Војводство, као и термини Кнежевина или Књажество, Краљевина или Краљевство, Царевина или Царство, односно Империја) не значе ништа без ближе ознаке или одреднице која је и чија област коју тако називамо, а то важи и за разне емирате и султанате, па и за пропали калифат такозване Исламске Државе. Војводство може бити Монако, Лихтенштајн или пак административна јединица у Пољској, али никада безимено Војводство in absoluto. Краљевина може бити Велика Британија, Белгија или Саудијска Арабија, али никада безимена Краљевина in absolutо. Царевина може бити Јапан, али никада безимена Царевина in absoluto. Емирати могу бити Арапски Емирати, а никако безимени Емирати in absoluto. И тако даље... Наизглед ситница, такорећи безначајна језичка зачкољица или заноктица, али није тако: резултат пропаганде и хистерије замало да није био стварање вештачке „војвођанерске” нације на уштрб Српства, по узору на „црногорску”, „бошњачку” и друге сличне творевине. Већ је од неких Срба, на нашу жалост и срамоту, створена аутономашка, тачније сепаратистичка, србомрзачка дружина, срећом малобројна... Слично је и са називом Санџак. Санџак, вилајет и слично турски су називи административних јединица бивше Отоманске Империје. Данашњи „Санџак” је у време османлијске власти уствари био Новопазарски (Јенипазарски) санџак, што ће рећи округ. Историјски, то је Рашка област. Напомињем да је краљ Никола црногорски део такозваног Санџака називао баш тако – рашка земља. Ако нам је то некаква утеха, сличних експеримената и процеса било је и другде у свету: Украјина (српски: Крајина), првобитна руска држава, поставши од центра периферија, изметнула се, захваљујући бољшевицима, а затим и постсовјетским „демократима”, миљеницима Запада, у антируску државу; некадашњи Руски Туркестан у Централној Азији еволуирао је у низ уситњених и завађених државица и парадржавица; настале су нове нације, попут Американаца и других... 8. Покушаји косовске „владе“ да, као засебна држава, постане чланица УНЕСКО, привремено су спречени. У каквом је данас стању српско црквено благо на КиМ? Оно што у међувремену није уништено сада је безбедно. 9. После неколико састанака Мешовите комисије СПЦ и Хрватске бискупске конференције о тумачењу улоге кардинала Степинца у Другом светском рату и његовој евентуалној канонизацији, становишта двеју страна остала су неусаглашена. Али актуелни хрватски политичари и даље износе очекивања да ће Степинац бити проглашен свецем. Какав исход Ви очекујете, Ваше Преосвештенство? Као што је познато, свака страна – наша, српска, православна, и она друга, хрватска, римокатоличка – остала је, током и после дијалога, на својим позицијама. Чињеница да се хрватски политичари толико уплићу у то питање и да се упињу да у Ватикану „лобирају” за канонизацију Степинца довољно говори о природи и намени читавог „пројекта Степинац”. Какав ће бити исход, то заиста не могу да знам. Али једно знам: данашњи папа другачије схвата Цркву него каптолска средина у Загребу или пак бискупска већина у Хрватској. Уосталом, и у Хрватској се чују многи трезвени и опомињући гласови. Видећемо! Интервју дат г-ђи Јованки Симић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Херцеговина се и данас дијели на Источну и Западну. Хомогена је географски, а све друго је противрјечно или конфликтно. Како Ви видите ту ситуацију из Мостара? Да ли се ситуација знатније поправља?   Херцеговина је, као и остатак свијета, баш као што сте рекли, хомогена, противрјечна и у конфликту. Трудим се да је не дијелим ни по странама свијета, ни по обалама ријека, ни по нацијама и вјерама. То, наравно, није лако, јер се много шта од тога намеће само по себи. То не значи да поричем и не видим све те подјеле и конфликте који боле и баш зато што боле треба им тражити лијека. Мени се чини да је лијек поглед из такозване есхатолошке перспективе. Из вјечности. Питање је како Бог љубави гледа на све те наше конфликте и подјеле. То не знамо засигурно. Зато ћу, ако вам је тако лакше, парафразирати старог философа Сенеку. Он, наиме, каже да човјек, ако то жели и хоће, нигдје не мора бити странац, јер на коју год крочи земљу може да види небо. Пошто ја не желим нигдје да будем странац, од Дувна до Клобука, од Иван седла до Дубровника и Суторине, ни на једној тачки се не осјећам странцем и нигдје не бих помислио да нисам на своме прије свега као човјек, а онда и као епископ херцеговачки. Истовремено, ни за тренутак не мислим да сваки човјек овог свијета, који стане на било који педаљ истог тог простора, нема исто право као и ја на своје небо и слободу и свој осјећај припадности и земљи и небу. У мјери у којој смо спремни дати другима право на њихову слободу, односно небо, и колико смо ми сами опредијељени за слободу и небо, у тој мјери се ствари око нас кваре или поправљају. Људи мисле да могу некоме отети небо из ока ако му ускрате земљу на којој стоји. То је велика грешка. Тешка историја нашег народа у Херцеговини требало би да нас поучи да је то немогуће. Ни у чијим очима данас нема толико неба као у оним које су вађене и бацане у јаме безданице, да им сунце кости никад не огрије! То је парадокс који никако не могу да разумију они људи који мисле да некоме могу наметнути да се осјећа као странац, ма о којој тачки земаљске кугле да је ријеч. Морамо, дакле, бити слободни али и другима дати да буду слободни у односу на нас, јер је извор конфликата управо у људској неслободи и ускраћивању слободе другоме. Пут и начин рјешења који предлажем није лак, али је спасоносан.   У медијима, каткад се поставља питање равноправности Херцеговине и Босне. Са доста аргумената истиче се да је Херцеговина маргинализована и да се потискује у други план. Да ли сте о тој маргинализацији разговарали са представницима друге двије конфесије? Како они гледају на то, а какво је Ваше мишљење шта би требало урадити да Херцеговина и у самом државном називу више не буде у сјенци?   То је комплексно питање. Чињеница је да ствари личе на то о чему говорите, али је исто тако истина да смо ми југ и да смо недовољно насељени. Данас су бројеви умногоме постали важнији и од људи и од историје. Демократија овако схваћена нас најчешће посматра као бројеве (у овом случају становника) у том смислу резултат је такав да смо ми мање значајни од простора који су знатно насељенији. Међутим, нису ствари тако једноставне. На примјер, Европска унија ипак није запоставила сиромашну Грчку, јер по чему би онда била Европа и како би се могла назвати Европом без колијевке цивилизације, философије, умјетности, историје и демократије? Оно што је Грчка за Европу то је Херцеговина за Бању Луку, Сарајево па и за Београд, ако хоћете. Иначе, у било ком разговору са било ким из поменутих центара никада се нисам осјећао инфериорно као неко ко долази из Херцеговине. Напротив. Ипак, прије свега морамо бити свјесни и многих својих мана. Једна је свакако тужење над сопственом судбином и ишчекивање да неко други уради умјесто нас оно што бисмо ми морали да урадимо. Ту је свакако и наша пословична неслога.   Било је доста јавне ријечи, а било је и симпозијума на тему међувјерске толеранције, колико је тај проблем на подручју Херцеговине проучен? Како данас гледате на све оно што је речено на тим скуповима, да ли су се у нечему ствари промијениле, да ли су успостављени трендови који више обећавају?   Свакако, али то су ствари, као и све важне ствари на земљи, које се с тешком муком стичу, а лако губе. Само упорни и истрајни се не предају, а површни се, наравно, свему томе ругају не знајући колико је важно борити се за добро, јер кад нас зло задеси онда се немамо чему чудити уколико смо све вријеме само подгријавали мржњу и неразумјевање. Недостатак дијалога је већ помагање подозрењу и могућем конфликту који из тога избије за тили час. Ми нећемо одустати. Преживјели смо рат и морамо учинити све да нове сукобе предуприједимо. То не значи само причати утјешне приче и гајити лажну толеранцију него, као што је рекао један млади историчар, изнијети ствар на видјело, да се осуше све ране и крв на њима. Треба да погледамо истини у очи као људи, увијек, а то значи опет да истину сагледамо гледајући горе и одозго, а не само у хоризонтали и поготову не само из једне, своје перспективе.   Након рата пуно се говорило о духовној обнови народа и друштва, колико смо у том погледу одмакли? Какво је Ваше мишљење о томе и да ли ви у СПЦ тај проблем третирате у свим његовим димензијама? Да ли смо се заиста духовно обновили или смо ипак они стари?   Човјек је биће које пада и устаје па тако и народи. Мислим да тај процес непрестано траје. Црква би морала радити само на његовом устајању.   Култ Светог Василија је изразито јак у Херцеговини и српском народу уопште. Како тај култ његујемо и каква је његова перспектива изван духовних релација? Има оних који мисле да се на култу Светог Василија може развити вјерски туризам. Како Ви лично гледате на такве изазове и процесе?   То је једнострано и самим тим веома опасно, нико не треба и не смије да тргује духовним стварима. Треба да правимо вино, мед, садимо лук, смокве и маслине и да се молимо Светом Василију да наш рад благослови! Треба истински оживјети села у његовом Поповом пољу ако хоћемо да обрадујемо Светог Василија, а не да скрстимо руке и да молимо Светог Василија да нам подари оно што сами треба да заслужимо.   За сљедећу годину најављује се посјета папе Фрања Србији, да ли знате нешто више о томе, да ли је познат садржај и оквир те посјете? Наравно, ово је прилика да Вас питамо какав је Ваш поглед на екуменизам данас?   Нисам упознат са таквом најавом. Мој поглед је садржан у ономе што сам управо рекао. Дијалог је светиња, пут и излаз. Ко мисли да може да се затвори и истину присвоји само за себе и, још горе, поистовијети је са собом, у великој је заблуди. Истина је Бог, а Бога нам ваља тражити молитвом и разговором и љубаљу према ближњем, а ближњи наш је сваки човјек.   Идемо у сусрет 800. годишњици наше епархије. Са каквим идејама и догађајима планирате обиљежити тај јубилеј?   Наша је жеља да до тада завршимо грађевинске радове на нашем катедралном храму у Мостару. Планирамо завршити Музеј икона у Дубровнику и Музеј наше епархије на Црквини и тим поводом га свечано отворити. Такође радимо на једној озбиљној монографији наше епархије, која би обухватила њену осамстогодишњу историју, шематизам и друге аспекте наше мисије. У плану су научни скупови на ову тему те пригодни културно-умјетнички догађаји током 2019. и 2020. године.   Још увијек има стида   Треба да се потрудимо да будемо добри или да макар увидимо како је то тешко. Да покушамо да не оговарамо другога, да не завидимо, него да се радујемо зато што је други нешто постигао. Кажем да пробамо, па ако не успијемо, кад потом кренемо оним лакшим путем зависти и оговарања макар ће нас бити стид, а ни стид није мало. Достојевски је говорио да ће љепота спасити свијет, а опет у новије вријеме чујемо варијацију ове мисли: стид ће спасити свијет. Ја бих додао: тешко оном ко се ничега не стиди. Не можемо рећи да око нас нема љепоте, ако је има игдје онда је то овдје. Па погледајте само небо и то плаветнило изнад нас. Код наших људи, младића и дјевојака још увијек има стида, а то значи, како је говорио Јован Дучић, да има доста духовних резерви и зато се не бринем за нас и за Херцеговину. А Свети Сава, Василије и Петар те новомученици наши неће нас оставити све док смо макар мало загледани у Љепоту и док зрно стида имамо.   разговарала Јелена Ковачевић     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  13. Тог 3. октобра 1999. године, у препуном Саборном храму Преображења Господњег у Требињу, по благослову блаженопочившег патријарха српског Павла, а од стране митрополита црногорско-приморског Амфилохија, Григорије Дурић устоличен је на владичански трон епархије Захумско-херцеговачке и приморске. И ево већ осамнаест година је са Херцеговцима и међу Херцеговцима. Не крије да је иза њега много тешких тренутака, али га радује што је увијек било воље, ентузијазма и радости да се из пепела ради и гради. Посебно је поносан кад у нашој Епархији види седам живих манастира и педесет седам свештеника иако га помало брине чињеница да на овом простору живи само 80.000 становника. Епископ Григорије столује у Мостару, јер је сједиште Епархије 2011. године премјештено у овај град. Херцеговина се и данас дијели на Источну и Западну. Хомогена је географски, а све друго је противрјечно или конфликтно. Како Ви видите ту ситуацију из Мостара? Да ли се ситуација знатније поправља? Херцеговина је, као и остатак свијета, баш као што сте рекли, хомогена, противрјечна и у конфликту. Трудим се да је не дијелим ни по странама свијета, ни по обалама ријека, ни по нацијама и вјерама. То, наравно, није лако, јер се много шта од тога намеће само по себи. То не значи да поричем и не видим све те подјеле и конфликте који боле и баш зато што боле треба им тражити лијека. Мени се чини да је лијек поглед из такозване есхатолошке перспективе. Из вјечности. Питање је како Бог љубави гледа на све те наше конфликте и подјеле. То не знамо засигурно. Зато ћу, ако вам је тако лакше, парафразирати старог философа Сенеку. Он, наиме, каже да човјек, ако то жели и хоће, нигдје не мора бити странац, јер на коју год крочи земљу може да види небо. Пошто ја не желим нигдје да будем странац, од Дувна до Клобука, од Иван седла до Дубровника и Суторине, ни на једној тачки се не осјећам странцем и нигдје не бих помислио да нисам на своме прије свега као човјек, а онда и као епископ херцеговачки. Истовремено, ни за тренутак не мислим да сваки човјек овог свијета, који стане на било који педаљ истог тог простора, нема исто право као и ја на своје небо и слободу и свој осјећај припадности и земљи и небу. У мјери у којој смо спремни дати другима право на њихову слободу, односно небо, и колико смо ми сами опредијељени за слободу и небо, у тој мјери се ствари око нас кваре или поправљају. Људи мисле да могу некоме отети небо из ока ако му ускрате земљу на којој стоји. То је велика грешка. Тешка историја нашег народа у Херцеговини требало би да нас поучи да је то немогуће. Ни у чијим очима данас нема толико неба као у оним које су вађене и бацане у јаме безданице, да им сунце кости никад не огрије! То је парадокс који никако не могу да разумију они људи који мисле да некоме могу наметнути да се осјећа као странац, ма о којој тачки земаљске кугле да је ријеч. Морамо, дакле, бити слободни али и другима дати да буду слободни у односу на нас, јер је извор конфликата управо у људској неслободи и ускраћивању слободе другоме. Пут и начин рјешења који предлажем није лак, али је спасоносан. У медијима, каткад се поставља питање равноправности Херцеговине и Босне. Са доста аргумената истиче се да је Херцеговина маргинализована и да се потискује у други план. Да ли сте о тој маргинализацији разговарали са представницима друге двије конфесије? Како они гледају на то, а какво је Ваше мишљење шта би требало урадити да Херцеговина и у самом државном називу више не буде у сјенци? То је комплексно питање. Чињеница је да ствари личе на то о чему говорите, али је исто тако истина да смо ми југ и да смо недовољно насељени. Данас су бројеви умногоме постали важнији и од људи и од историје. Демократија овако схваћена нас најчешће посматра као бројеве (у овом случају становника) у том смислу резултат је такав да смо ми мање значајни од простора који су знатно насељенији. Међутим, нису ствари тако једноставне. На примјер, Европска унија ипак није запоставила сиромашну Грчку, јер по чему би онда била Европа и како би се могла назвати Европом без колијевке цивилизације, философије, умјетности, историје и демократије? Оно што је Грчка за Европу то је Херцеговина за Бању Луку, Сарајево па и за Београд, ако хоћете. Иначе, у било ком разговору са било ким из поменутих центара никада се нисам осјећао инфериорно као неко ко долази из Херцеговине. Напротив. Ипак, прије свега морамо бити свјесни и многих својих мана. Једна је свакако тужење над сопственом судбином и ишчекивање да неко други уради умјесто нас оно што бисмо ми морали да урадимо. Ту је свакако и наша пословична неслога. Било је доста јавне ријечи, а било је и симпозијума на тему међувјерске толеранције, колико је тај проблем на подручју Херцеговине проучен? Како данас гледате на све оно што је речено на тим скуповима, да ли су се у нечему ствари промијениле, да ли су успостављени трендови који више обећавају? Свакако, али то су ствари, као и све важне ствари на земљи, које се с тешком муком стичу, а лако губе. Само упорни и истрајни се не предају, а површни се, наравно, свему томе ругају не знајући колико је важно борити се за добро, јер кад нас зло задеси онда се немамо чему чудити уколико смо све вријеме само подгријавали мржњу и неразумјевање. Недостатак дијалога је већ помагање подозрењу и могућем конфликту који из тога избије за тили час. Ми нећемо одустати. Преживјели смо рат и морамо учинити све да нове сукобе предуприједимо. То не значи само причати утјешне приче и гајити лажну толеранцију него, као што је рекао један млади историчар, изнијети ствар на видјело, да се осуше све ране и крв на њима. Треба да погледамо истини у очи као људи, увијек, а то значи опет да истину сагледамо гледајући горе и одозго, а не само у хоризонтали и поготову не само из једне, своје перспективе. Након рата пуно се говорило о духовној обнови народа и друштва, колико смо у том погледу одмакли? Какво је Ваше мишљење о томе и да ли ви у СПЦ тај проблем третирате у свим његовим димензијама? Да ли смо се заиста духовно обновили или смо ипак они стари? Човјек је биће које пада и устаје па тако и народи. Мислим да тај процес непрестано траје. Црква би морала радити само на његовом устајању. Култ Светог Василија је изразито јак у Херцеговини и српском народу уопште. Како тај култ његујемо и каква је његова перспектива изван духовних релација? Има оних који мисле да се на култу Светог Василија може развити вјерски туризам. Како Ви лично гледате на такве изазове и процесе? То је једнострано и самим тим веома опасно, нико не треба и не смије да тргује духовним стварима. Треба да правимо вино, мед, садимо лук, смокве и маслине и да се молимо Светом Василију да наш рад благослови! Треба истински оживјети села у његовом Поповом пољу ако хоћемо да обрадујемо Светог Василија, а не да скрстимо руке и да молимо Светог Василија да нам подари оно што сами треба да заслужимо. За сљедећу годину најављује се посјета папе Фрања Србији, да ли знате нешто више о томе, да ли је познат садржај и оквир те посјете? Наравно, ово је прилика да Вас питамо какав је Ваш поглед на екуменизам данас? Нисам упознат са таквом најавом. Мој поглед је садржан у ономе што сам управо рекао. Дијалог је светиња, пут и излаз. Ко мисли да може да се затвори и истину присвоји само за себе и, још горе, поистовијети је са собом, у великој је заблуди. Истина је Бог, а Бога нам ваља тражити молитвом и разговором и љубаљу према ближњем, а ближњи наш је сваки човјек. Идемо у сусрет 800. годишњици наше епархије. Са каквим идејама и догађајима планирате обиљежити тај јубилеј? Наша је жеља да до тада завршимо грађевинске радове на нашем катедралном храму у Мостару. Планирамо завршити Музеј икона у Дубровнику и Музеј наше епархије на Црквини и тим поводом га свечано отворити. Такође радимо на једној озбиљној монографији наше епархије, која би обухватила њену осамстогодишњу историју, шематизам и друге аспекте наше мисије. У плану су научни скупови на ову тему те пригодни културно-умјетнички догађаји током 2019. и 2020. године. Још увијек има стида Треба да се потрудимо да будемо добри или да макар увидимо како је то тешко. Да покушамо да не оговарамо другога, да не завидимо, него да се радујемо зато што је други нешто постигао. Кажем да пробамо, па ако не успијемо, кад потом кренемо оним лакшим путем зависти и оговарања макар ће нас бити стид, а ни стид није мало. Достојевски је говорио да ће љепота спасити свијет, а опет у новије вријеме чујемо варијацију ове мисли: стид ће спасити свијет. Ја бих додао: тешко оном ко се ничега не стиди. Не можемо рећи да око нас нема љепоте, ако је има игдје онда је то овдје. Па погледајте само небо и то плаветнило изнад нас. Код наших људи, младића и дјевојака још увијек има стида, а то значи, како је говорио Јован Дучић, да има доста духовних резерви и зато се не бринем за нас и за Херцеговину. А Свети Сава, Василије и Петар те новомученици наши неће нас оставити све док смо макар мало загледани у Љепоту и док зрно стида имамо. разговарала Јелена Ковачевић Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска View full Странице
  14. - Ваше Високопреосвештенство, Свети Синод Бугарске Цркве одлучио је да постане посредник између Македонске Цркве са осталим Православним Црквама. Како се одлука може тумачити? - Није да до сада нисмо покушали да помогнемо Македонској Православној Цркви, али смо морали одмах да реагујемо на велику напетост нашег друштва која се јавила после објаве писма пристиглог од МПЦ. И раније је у јавности постојало мишљење да МПЦ треба да се помогне, али после објављивања писма МПЦ, ово искање је постало још јаче. Многи од људи који су реаговали, заиста имају жељу да помогну Македонији на овај начин, да Македонска Православна Црква буде извучена из раскола, из изолациије, у којој се налази. Старали смо се и раније, када смо се сусретали са духовницима из других Помесних Павославних Цркава, да поставимо питање скидања раскола. Има нешто што и Македонска Православна Црква треба да уради. Стога смо јуче донели сасвим официјалну и уопштену одлуку. У ту сврху смо формирали Комисију за започињање марљивог труда за решавање овог питања, за шта ћемо имати сусрете са МПЦ и осталим Православним Црквама. И све то, да би Македонска Православна Црква могла добити аутокефалију, да би добила благодатно служење, јер како знамо, раскол су једна врата која затварају такву могућност, и због тога не може бити саслуживања.   - Свети Синод је образовао Комисију на челу са Митрополитом Старозагорским Г. Кипријаном. Шта је следеће? Да ли ће заседања Комисије бити редовна? Којим Православним Црквама ће се она прво обратити? - Сва питања биће решавана од стране саме Комисије. Она се још није састала али ће се то ускоро догодити. Комисија ће темељно истражити околности и проблеме за решавање свих питања, и организоваће састанке, направљене у ту сврху, како са Комисијом Македонске Православне Цркве, тако и са представницима других Помесних Православних Цркава. Трудићемо се да дамо све од себе како би убедили вођства других Помесних Православних Цркава, да се реши животно важно питање наше Македонске Православне Цркве. Најважније од свих је то да буде уклоњен раскол.   - Након што је објављено писмо Струмичког Митрополита Наума, у медијском простору се појавила једна велика иницијатива за то да се Свети Синод БПЦ усмери у једном унапред одређеном правцу. Да ли су покушали да изврше притисак?   - Покушали су да изврше огроман и невиђен притисак.   - По Вашем мишљењу који је разлог за то?   - Међу људима који су покушали да изврше притисак, има и таквих, који су намерно желели да нашкоде рођеној Цркви, која би после једног неканонског решења могла упасти у раскол, у каквом смо били 70 година. Но, највећи део људи имао је добру намеру, али нису имали неопходну стручност за то како се треба поступити у овом тренутку. Уверени смо да се огромна већина друштва радује дугоочекиваном закључивању договора о пријатељству Бугарске и Македоније, и природно је, има жељу да се помогне и Македонска Православна Црква. И то је оно што покушавамо да урадимо.   - Један од проблема који стоји пред Македонском Православном Црквом, је и име, које су изабрали - Охридска Архиепископија. По уставу БПЦ-БП - члан 1, ставка 3 - Бугарска Црква је правни наследник Охридске Архиепископије, следствено томе Македонска Црква ни до данас, није та обновљена Охридска Архиепископија. Сматрате ли, да тај проблем може бити решен, и шта је најприкладније урадити, да се не створи препрека за нарушавање Устава БПЦ и историјске реалности, а у исто време прихватајући канонску Македонску Цркву?    - То су питања којима ће се занимати Комисија. Природно, спремни су да нас прогласе за Мајку Цркву, ако им испунимо жеље, али са друге стране у њиховом Уставу пише да је Македонска Православна Црква правни наследник Охридске Архиепископије. У нашем пак Уставу пише да је БПЦ правни наследник Охридске Архиепископије, што је историјска истина. Јасно је, да ми - Мајка Црква, не можемо да будемо правни наследници, а да то у исто време буде и наше чедо. То су управо питања, са којима Комисија треба да се занима и да води разговоре, тако да један будући назив неће противречити Уставима. Тамо постоје и други проблеми, на пример, гркоговореће Цркве не желе да признају назив Македонска Православна Црква. Име се јавља веома озбиљном препреком. По том питању још треба да се воде преговори и да видимо како може да се реши овај случај, јер су то често пута постављали као озбиљан проблем. Чак ми је Струмички Митрополит Наум, када је долазио код мене у Ловеч, рекао, да им је Васељенски Патријарх поставио услов да промене име, и да се не називају Македонска Православна Црква, а то је мишљење и свих Грка и гркоговорећих Цркава. Видите да ствари нису нимало једноставне, и треба да се наћи најбоље решење. Крајни циљ је изузетно важан - да добију благодатно служење и да буду придружени породици братских Помесних Православних Цркава.   - Да ли је постојала опасност да се на јучерашњем заседању Св. Синода одлучи, да се призна аутокефалност Македонске Цркве и да се уђе у евхаристијску заједницу са њом? Да ли је било стварне опасности за Бугарску Цркву да уђе у раскол или пак да буде дискредитована од других Помесних Православних Цркава?   - Велика опасност је постојала за Бугарску Православну Цркву. Велика опасност, зато што је то нешто на шта ми немамоо канонско право. Да смо то урадили, тада би смо ишли против одлуке свих Православних Цркава. Оне су признале постојање раскола, који је наложен од Српске Цркве, и оне нам не би признале право да га укинемо. Ово је јасно, и било би много глупо и погубно са наше стране, ако би смо ми направили такву фаталну грешку. Слава Богу, па по речима Јеванђеља "када су двојица или тројица, сабрани у име моје, тамо сам и ја међу њима", Господ је умудрио Свети Синод БПЦ да донесе правилну одлуку.   - У неким медијима су се већ појавили коментари, да је Св. Синод у суштини јуче одлучио да не решава проблем са МПЦ. Није ли преузимање иницијативе за сарадњу са осталним Православним Црквама почетак решавања проблема?   - Ми немамо други начин на који можемо да помогнемо МПЦ, осим тог. Ако ми упаднемо у раскол, од сада па на даље, ми нећемо моћи да им помогнемо, а ни они нама ништа неће моћи да помогну. Да ли ли смо то требали да урадимо? Како онда то да решимо? Ово је корак ка решавању тог проблема, а друго је било,  да затворимо прилику да помогнемо Македонској Православној Цркви.   - Пре одлуке на Светоме Синоду да ли сте имали консултације са митрополитима из других Помесних Православних Цркава, из Грчке, Србије, Русије?   - Разговарао сам са мени познатим духовницима из Грчке, Русије и Србије а и моја сабраћа архијереји су говорили. Као што смо већ истакли, Грци имају проблем са именом Цркве у Македонији. Руска Црква такође жели да помогне, али да то уради преко Српске Цркве, и да нађе начин да им се дарује аутокефалија. Оформљена Комисија ће да упути одређена питања, припремиће се протоколи, и на крају ће постати јасно како стоје ствари, ко ствара проблеме за признавање, и потом ће већ бити могуће прећи на њихово решавање.   - Колико ће времена Комисија која је оформљена од Св. Синода, продужити свој рад?   - Док проблем не буде решен. Не могу вам рећи тачно време. Тај процес може бити решен брзо, али може да буде решен не тако брзо. Са наше стране зависи да се потрудимо да посредујемо и да решење буде постигнуто од свих Помесних Православних Цркава. Македонски народ страда у положају у коме се налази. Дај Боже, да ускоро Македонска Православна Црква постане једна од канонских Помесних Православних Цркава и да имамо пуну заједницу у Христу.   Са Митрополитом Гаврилом, за данашњи дневни лист "Стандарт", разговарао Ангел Карадаков Са бугарског за Поуке.орг превео Настојатељ Манастира Пиносава, игуман Петар (Драгојловић). https://dobrotoliubie.com/2017/11/28/трябва-така-да-помогнем-че-да-не-навре-2/
  15. Поводом јучерашње одлуке Светог Синода Бугарске Православне Цркве, разговарамо са Митрополитом Ловченским Г. Гаврилом, који је један од чланова формиране Комисије, која ће се позабавити проблемом Македонске Православне Цркве. Који су били проблеми са МПЦ и да ли је било покушаја вршења притисака на Свети Синод Бугарске Цркве? - Ваше Високопреосвештенство, Свети Синод Бугарске Цркве одлучио је да постане посредник између Македонске Цркве са осталим Православним Црквама. Како се одлука може тумачити? - Није да до сада нисмо покушали да помогнемо Македонској Православној Цркви, али смо морали одмах да реагујемо на велику напетост нашег друштва која се јавила после објаве писма пристиглог од МПЦ. И раније је у јавности постојало мишљење да МПЦ треба да се помогне, али после објављивања писма МПЦ, ово искање је постало још јаче. Многи од људи који су реаговали, заиста имају жељу да помогну Македонији на овај начин, да Македонска Православна Црква буде извучена из раскола, из изолациије, у којој се налази. Старали смо се и раније, када смо се сусретали са духовницима из других Помесних Павославних Цркава, да поставимо питање скидања раскола. Има нешто што и Македонска Православна Црква треба да уради. Стога смо јуче донели сасвим официјалну и уопштену одлуку. У ту сврху смо формирали Комисију за започињање марљивог труда за решавање овог питања, за шта ћемо имати сусрете са МПЦ и осталим Православним Црквама. И све то, да би Македонска Православна Црква могла добити аутокефалију, да би добила благодатно служење, јер како знамо, раскол су једна врата која затварају такву могућност, и због тога не може бити саслуживања. - Свети Синод је образовао Комисију на челу са Митрополитом Старозагорским Г. Кипријаном. Шта је следеће? Да ли ће заседања Комисије бити редовна? Којим Православним Црквама ће се она прво обратити? - Сва питања биће решавана од стране саме Комисије. Она се још није састала али ће се то ускоро догодити. Комисија ће темељно истражити околности и проблеме за решавање свих питања, и организоваће састанке, направљене у ту сврху, како са Комисијом Македонске Православне Цркве, тако и са представницима других Помесних Православних Цркава. Трудићемо се да дамо све од себе како би убедили вођства других Помесних Православних Цркава, да се реши животно важно питање наше Македонске Православне Цркве. Најважније од свих је то да буде уклоњен раскол. - Након што је објављено писмо Струмичког Митрополита Наума, у медијском простору се појавила једна велика иницијатива за то да се Свети Синод БПЦ усмери у једном унапред одређеном правцу. Да ли су покушали да изврше притисак? - Покушали су да изврше огроман и невиђен притисак. - По Вашем мишљењу који је разлог за то? - Међу људима који су покушали да изврше притисак, има и таквих, који су намерно желели да нашкоде рођеној Цркви, која би после једног неканонског решења могла упасти у раскол, у каквом смо били 70 година. Но, највећи део људи имао је добру намеру, али нису имали неопходну стручност за то како се треба поступити у овом тренутку. Уверени смо да се огромна већина друштва радује дугоочекиваном закључивању договора о пријатељству Бугарске и Македоније, и природно је, има жељу да се помогне и Македонска Православна Црква. И то је оно што покушавамо да урадимо. - Један од проблема који стоји пред Македонском Православном Црквом, је и име, које су изабрали - Охридска Архиепископија. По уставу БПЦ-БП - члан 1, ставка 3 - Бугарска Црква је правни наследник Охридске Архиепископије, следствено томе Македонска Црква ни до данас, није та обновљена Охридска Архиепископија. Сматрате ли, да тај проблем може бити решен, и шта је најприкладније урадити, да се не створи препрека за нарушавање Устава БПЦ и историјске реалности, а у исто време прихватајући канонску Македонску Цркву? - То су питања којима ће се занимати Комисија. Природно, спремни су да нас прогласе за Мајку Цркву, ако им испунимо жеље, али са друге стране у њиховом Уставу пише да је Македонска Православна Црква правни наследник Охридске Архиепископије. У нашем пак Уставу пише да је БПЦ правни наследник Охридске Архиепископије, што је историјска истина. Јасно је, да ми - Мајка Црква, не можемо да будемо правни наследници, а да то у исто време буде и наше чедо. То су управо питања, са којима Комисија треба да се занима и да води разговоре, тако да један будући назив неће противречити Уставима. Тамо постоје и други проблеми, на пример, гркоговореће Цркве не желе да признају назив Македонска Православна Црква. Име се јавља веома озбиљном препреком. По том питању још треба да се воде преговори и да видимо како може да се реши овај случај, јер су то често пута постављали као озбиљан проблем. Чак ми је Струмички Митрополит Наум, када је долазио код мене у Ловеч, рекао, да им је Васељенски Патријарх поставио услов да промене име, и да се не називају Македонска Православна Црква, а то је мишљење и свих Грка и гркоговорећих Цркава. Видите да ствари нису нимало једноставне, и треба да се наћи најбоље решење. Крајни циљ је изузетно важан - да добију благодатно служење и да буду придружени породици братских Помесних Православних Цркава. - Да ли је постојала опасност да се на јучерашњем заседању Св. Синода одлучи, да се призна аутокефалност Македонске Цркве и да се уђе у евхаристијску заједницу са њом? Да ли је било стварне опасности за Бугарску Цркву да уђе у раскол или пак да буде дискредитована од других Помесних Православних Цркава? - Велика опасност је постојала за Бугарску Православну Цркву. Велика опасност, зато што је то нешто на шта ми немамоо канонско право. Да смо то урадили, тада би смо ишли против одлуке свих Православних Цркава. Оне су признале постојање раскола, који је наложен од Српске Цркве, и оне нам не би признале право да га укинемо. Ово је јасно, и било би много глупо и погубно са наше стране, ако би смо ми направили такву фаталну грешку. Слава Богу, па по речима Јеванђеља "када су двојица или тројица, сабрани у име моје, тамо сам и ја међу њима", Господ је умудрио Свети Синод БПЦ да донесе правилну одлуку. - У неким медијима су се већ појавили коментари, да је Св. Синод у суштини јуче одлучио да не решава проблем са МПЦ. Није ли преузимање иницијативе за сарадњу са осталним Православним Црквама почетак решавања проблема? - Ми немамо други начин на који можемо да помогнемо МПЦ, осим тог. Ако ми упаднемо у раскол, од сада па на даље, ми нећемо моћи да им помогнемо, а ни они нама ништа неће моћи да помогну. Да ли ли смо то требали да урадимо? Како онда то да решимо? Ово је корак ка решавању тог проблема, а друго је било, да затворимо прилику да помогнемо Македонској Православној Цркви. - Пре одлуке на Светоме Синоду да ли сте имали консултације са митрополитима из других Помесних Православних Цркава, из Грчке, Србије, Русије? - Разговарао сам са мени познатим духовницима из Грчке, Русије и Србије а и моја сабраћа архијереји су говорили. Као што смо већ истакли, Грци имају проблем са именом Цркве у Македонији. Руска Црква такође жели да помогне, али да то уради преко Српске Цркве, и да нађе начин да им се дарује аутокефалија. Оформљена Комисија ће да упути одређена питања, припремиће се протоколи, и на крају ће постати јасно како стоје ствари, ко ствара проблеме за признавање, и потом ће већ бити могуће прећи на њихово решавање. - Колико ће времена Комисија која је оформљена од Св. Синода, продужити свој рад? - Док проблем не буде решен. Не могу вам рећи тачно време. Тај процес може бити решен брзо, али може да буде решен не тако брзо. Са наше стране зависи да се потрудимо да посредујемо и да решење буде постигнуто од свих Помесних Православних Цркава. Македонски народ страда у положају у коме се налази. Дај Боже, да ускоро Македонска Православна Црква постане једна од канонских Помесних Православних Цркава и да имамо пуну заједницу у Христу. Са Митрополитом Гаврилом, за данашњи дневни лист "Стандарт", разговарао Ангел Карадаков Са бугарског за Поуке.орг превео Настојатељ Манастира Пиносава, игуман Петар (Драгојловић). https://dobrotoliubie.com/2017/11/28/трябва-така-да-помогнем-че-да-не-навре-2/ View full Странице
  16. Интервју са Његовим Преосвештенством Епископом зворничко-тузланским Фотијем у продукцији Православне Епархије бачке. Са преосвећеним владиком је разговарао др Владан Таталовић. Благодарећи Телевизији Храм доносимо видео запис интервјуа. View full Странице
  17. Интервју са Сањом Станковић – православним психологом Пред вама је интервју са православним психологом Сањом Станковић, уредницом сајта православне психологије „Има наде“. Овим настављамо серију интервјуа са праволсавним хришћанима који раде на пољу православне психологије. 1. Чиме се Ви тачно бавите као православни психолог? Како се то разликује од осталих, назовимо их „стандардних“ психолога? – Ово је питање које ми прилично често постављају људи који долазе код мене на психолошке разговоре а верујући су православни хришћани. И то сматрам потпуно оправданим и разумљивим, и ја бих на њиховом месту то питала. Оно што ја радим се назива православно-психолошко саветовање. Шта то подразумева? Најпре да појасним у чему је разлика између психолошког саветовања и психотерапије. Саветовање не мора да траје месецима и годинама, понекад особе дођу на 1-2 разговора и то им буде сасвим довољно да могу даље сами. Затим, бавимо се конкретним проблемом због кога особа долази, па одатле проширујемо уколико за тиме постоји потреба. Циљ саветовања је да особа дође до правилних увида у свој проблем, да научи одређене психолошке вештине (уколико јој недостају, на пример, вештина контакта са собом, социјалне вештине у различитим ситуацијама, вештина бављења својим емоцијама, посебно непријатним, итд.) и да добије довољно адекватних знања, информација и психолошке подршке како би могла надаље да решава проблем. И, последња специфичност оваквог саветодавног рада, на коју се обично људи осмехну када изговорим а то је – да се понекад дешава да више причам ја него особа која је дошла на разговор. Шта је православно у свему томе? 1) полази се од тога да постоји и духовна реалност, да постоје и духовне болести и духовни узроци који продиру на психолошку раван и тамо се испољавају са одређеним симптомима које онда психологија евидентира и назива их одређеним именима. Да појасним на примеру, рецимо, анксиозности. Анксиозност може имати и духовни узрок који се састоји у духовним заблудама по питању тога какав је Бог заиста а какав ми фантазирамо да Он јесте? Да ли Бог кажњава или је Бог само љубав а ми сами себе кажњавамо? Да ли Бог гледа само на неку нашу и најмању грешку да би нас казнио? Да ли ми имамо неки неисповеђни тежак грех? Да ли смо изложили себе енергијама које нису од Бога тиме што смо због анксиозних симптома ишли код врачара, биоенергетичара, спиритиста, бавили источњачким медитативним праксама? Када особа има неки од ових духовних узрока анксиозности, тада ти узроци на психолошком плану почињу да стварају нејасну узнемиреност, присилне мисли, присилне радње и , када то почиње да овладава особом, тада психологија томе даје дијагнозу анксиозног поремећаја или опсесивно-компулзивног поремећаја, а психијатри предлажу одговарајуће медикаменте и психотерапију. Наравно, не морају сви психолошки проблеми имати обавезно и духовни узрок (па ни горепоменути проблем анксиозности), али о томе можемо касније говорити детаљније. 2) Полази се од тога да православни психолог није тај који може да реши нечији проблем, да излечи човека, већ је улога православног психолога да човека упути да се на правилан начин окрене Богу (наглашавам ово „правилан“ начин) , Који ће му помоћи да заиста реши свој проблем. И не само тај конкретан проблем због којег је потражио психолошку помоћ, већ и друге проблеме настале из истог извора. Укратко, да сумирам речено, као православни психолог ја се у разговору са особом дотичем и тема у вези са духовним животом, као и секуларних психолошких знања која су у складу са православним учењем о човеку. Зависно од тога шта је особи потребније у датом тренутку, тако и теме у психолошком разговору варирају. 2. Како сте постали баш православни психолог? Има ли нека школа за то, шта сте завршили? Да, православни психолози у Србији су, да кажем, „ретке птице“. За сада. Зато и није необично да људи поставе оваква питања желећи да сазнају мало више о свему Ја сам по формалном образовању дипломирани психолог. Завршила сам студије психологије на Филозофском факултету у Београду. Три године сам се едуковала за гешталт психотерапију ( која иначе траје четири године, тако да ту едукацију нисам завршилауслед породичних околнсти). Остале податке из моје биографије можете наћи на мом сајту „Има наде“. Годинама сам се питала, радећи различите послове из области психологије и живећи као православна хришћанка, постоји ли тако нешто што би се назвало православном психологијом. Дакле, таква психологија која је прошла кроз „филтер“ православне духовности и истинитог учења о човеку које постоји неизмењено и потпуно само у Православној Цркви. Једино на шта сам `90-их година у Србији наилазила а да је на сродну тему су била предавања Пастирске психологије на Богословском факултету и предавања која су се почетком 2000-тих година одржавала при Пастирском центру у „Београђанци“. Међутим, из више разлога то није било баш оно за чим сам трагала. А онда сам открила да у Русији то постоји и ступила у контакт са неколико православних психолога и психијатара од којих посебно издвајам православног психолога Михаила Хасминког. Он је руководилац православног Центра кризне психологије који делује под благословом Патријарха московског и све Русије Кирила, а налази се при храму Христовог Васкрсења, на Семеновској, у Москви. У контактима са њим предложио ми је да почнем са развојем правца православне психологије у Србији на начин на који он ради и почела сам да учим од њега. Он је постао мој ментор и супервизор и као завршница тог процеса стекла сам диплому православног психолога. Слика у прилогу. Пре неколико година ме је више људи подстакло (међу којима издвајам и водитеља овог интервјуа) да почнем и да радим као православни психолог у пракси, као и да наставим даље да развијам сајт са ресурсима из православне психологије који је паралелно прерастао и у својеврсно православно-психолошко интернет саветовалиште, јер сам почела да одговарам људима путем сајта у оквиру рубрике „ПИТАЊА И ОДГОВОРИ“. За тај подухват сам такође добила немерљиву подршку и пастирску саветодавну помоћ од стране два изузетна свештеника наше Цркве – протојереја-ставрофора и професора богословије у пензији Душана Колунџића и протојереја Бранислава Јелића. Користим ову прилику да им се захвалим на њиховој подршци која се очитовала на толико лепих начина да сам често била дирнута њиховим речима и поступцима. И која траје и дан данас. 3. Зашто је уопште битно да наглашавате да сте `православни` психолог? Постоје ли лутерански психолози или католички? Колико знам, постоје хришћански психолози и универзитети у Америци. У Русији постоје више школе где се обучавају православни психолози. Зашто су потребни православни психолози? И то је веома важно питање. Бити православни психолог и бити психолог који је уједно и православни хришћанин – нису исте ствари. Ми у Србији имамо више психолога који су по свом верском опредељењу верујући православни хришћани и они своју верску опредељеност посебно не истичу. У раду они, колико сам упућена, не дотичу се питања православне вере, светотајинског црквеног живота, питања и дилема која проистичу из православног живота у Христу. Већ, раде као и сви други психолози (који су приватно иноверни, инославни, атеисти, агностици, неопагани и антитеисти), фокусирају се примарно на психолошки аспект одређеног проблема, користе се психолошким знањима стеченим на студијама и додатним секуларно-психолошким едукацијама и то је то. За разлику од њих, како сам и научила од наших руских православних психолога, православни психолог је онај који директно у свој психолошки рад уводи и Божије учење о човеку, о човековој боголикој личности, о његовој палој, грехом повређеној, природи и последицама по наш духовни и психички живот које одатле проистичу. Такође, православни психолог директно упућује човека да за одређене духовне проблеме потражи помоћ тамо где је искључиво и може добити – у Цркви. Упућује га на Свете Тајне, на самог Лекара Христа. Не глуми духовника нити духовно руководи особу која је дошла на психолошки разговор. Због тога ја наглашавам да сам баш православни психолог – зато што мислим да је неопходно неговати ту врсту транспарентности о вредносним полазиштима, техникама и темама које постоје у мом саветодавном раду. На тај начин особе могу тачно знати шта могу да очекују, да не стрепе од тога шта им може бити понуђено на психолошком разговору а што им може у неком смислу нашкодити или их одвући од решења проблема. 4. Шта то могу да ураде секуларни психолози, а што може нашкодити православном вернику? Нека грубље ствари су ми отприлике јасне. Можете ли рећи о нечем мало суптилнијем, што је теже за препознати чак и искуснијим верницима? Да почнемо од, како Ви рекосте, грубљих проблематичних ствари. Проблеми и теме у вези са којима постоји супротстављено и непомирљиво гледиште између православних психолога и секуларних психолога су: – тема хомосексуалности, бисексуалности, такозване „трансродности“ и сличних, са становишта православног учења и православне психологије, промашених начина изражавања и функционисања богомдане људске сексуалности. – затим тема предбрачних телесних односа, абортуса, мастурбације, различитог сексуалног „истраживања, експериментисања и стимулације“ ван брака и у браку. Ако буде интересовања, могу и детаљније објаснити у чему се састоји ова супротстављеност гледишта. То је што се тиче крупније видљивих разлика. Оно где такође постоји битна разлика а мање је видљиво су проблеми повезани са : – темом психосоматских обољења насталих као последица хроничног, негативног стреса и начина на који је прихватљиво и правилно редуковати стрес. – поједини аспекти када је тематика различитих зависности у питању (наркоманије, на пример) – затим у коришћењу специфичних техника (хипнозе, аутогеног тренинга, медитивних елемената, специфичних визуализација…) – и поједини аспекти у оквиру теме жаљења због губитка ближњих и суочавања са неком озбиљном болешћу или инвалидитетом. Такође, морам да нагласим, да не би испало да све што раде секуларни психолози може бити штетно, за многе проблеме који су у потпуности психолошке природе (дакле, не морају имати духовни узрок) – секуларни психолози могу бити од велике помоћи, подједнако као и православни. На пример, када су у питању неки социјални проблеми, комуникацијски проблеми са ближњима и околином, неки емотивни проблеми настали услед неких потешкоћа у детињству и одрастању, затим за одређене животне кризе (нпр. застој у студирању, дилема по питању избора факултета, каријере, промене посла) – за такве проблеме ја понекад и препоручујем особама да потраже секуларног психолога. Чак и лично препоручим одређеним особама да , уместо да долазе код мене на разговор, да контактирају по мојој препоруци тачно одређеног секуларног психолога. Постоје и секуларни психолози чији рад изузетно поштујем и од њих учим. https://poznajsebe.wordpress.com/2017/10/30/intervju-sa-sanjom-stankovic/
  18. александар живаљев

    Интервју епископа Фотија: Божија је прва и последња!

    Интервју епископа Фотија за Искру 13. Новембар 2017 - 17:55 -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања, каже у разговору за „Искру“ епископ тузланско-зворнички г. Фотије. Ваше Преосвештенство, на устоличењу говорили сте о великим страдањима српског народа у епархији на чијем сте челу. О страдањима и у Првом, и у Другом светском рату, али и у ближој прошлости, од 1991. до 1995. године. Сада се поново скрнаве српске цркве, српска горбоља. Шта саветујете онима који дођу на своје гробље а нађу порушене споменике, дођу у цркву па нађу је оскрнављену? -Живот је велика драма. Највећи умови овога света, од античких мудраца, Сократа и Платона, па све до модерних материјалиста и егзистенцијалиста, покушавали су да објасне тајну живота, ту драму и преплет светлости и таме, добра и зла, и нису успели. Боље рећи, успели су делимично. За нас верујуће хришћане, једино решење и одговор на све животне и људске недоумице дао је сам Христос, поставши реалан и савршен човек, а будући Син Божији од вечности. Ушавши у матицу и вртлог овога света, Христос је постао Пут, Истина и Живот, дарујући нам све то својим Крстом и Васкрсењем. Све, дакле, што затекнемо срушено, било цркве или села, то видимо као крст и страдање и све то вапије за обновом и васкрсењем. Мисија једних је да руше, других да обнављају. Ово друго је, мислим, узвишеније. На челу сте највеће епархије СПЦ у Босни и Херцеговини. У кавом сте стању затекли народ, цркве, манастире, свештенство, монаштво, шта је оно што им свакодневно говорите, саветујете… Шта су најважнији послови пред Вама? -Оно што је добро започето, да наставимо, немањићки да градимо цркве и манастире и чувамо народну душу од зла и греха. Ова епархија је велико градилиште. Требају нам три живота да бисмо све довршили. То је једна димензија нашег подвига. Друга, можда тежа и узвишенија је како да и у наше време тзв. постмодернизма посведочимо живог Христа, да га оживимо и оприсутнимо у реалном животу. То је пуноћа подвига и нас владика, свештеника и Цркве у целини. Без тога смо у искушењу да све сведемо на приче и духовну археологију. Не треба заборавити да су Дванаесторица галилејских рибара покрстили читаву васељену, древну Грчку и Рим, јер су имали Христа у срцима својим. То мора бити и наш идеал данас, без обзира што, по свим знацима, живимо пред крај људске историје. Говорили сте на устоличењу и потреби јачања националне свести код нашег народа. То је сада поприлично у колизији са новим европским трендовима где се ништи све што је национално, где се јачање националне свести, традиције, вере, често назива национализмом, шовинизмом… -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања. Тако ће последња превара постати гора од прве, наиме, све тоталитарне државе и системи, биће само бледа сенка онога што нам се спрема. Има ли томе лека и како се томе супротставити, том „стакленом дворцу“, како га је називао Достојевски? Има! Људскост и поштење и све оно што једна нација, као дар од Бога носи у себи. У томе нема никаквог шовинизма, нити теорије натчовека, већ је то афирмација нације у оном најбољем и исконском смислу. Управо је то разлог зашто Путин враћа патриотизам у руске школе; јер у руској идеји не постоји глобализам, већ братство свих народа, утемељено на божанским и људским принципима. Сведоци смо политике  двоструких аршина, да се за све што се на овим просторима десило криви само једна страна, док се на другој ослобађају кривице они чија је кривња сасвим извесна, јасна… Сведоци смо неправди које боле до самог срца. Како реаговати на те неправде? Шта је Ваш очински, пастирски савет? -Овај свет је долина плача, долина јада, муке и неправде. И тако ће, на жалост, бити све до Другог доласка Христовог и Суда Божијег, када ће Бог избрисати сваку сузу са људског лица. То је једина утеха, а не илузија, која даје истински смисао свему и зато не завидимо џелатима и злотворима, јер они никада неће видети Лице Божије. Земаљски судови су као све земаљско – променљиви и непостојани. Несавршени. Трагичари су они људи који траже и очекују коначну правду у овоме веку и у овоме животу. То ће бити само у вечности, а до тада нам ваља у мукама и невољама спасење тражити. Сведоци смо бројних страдања српског народа нарочито на српском Косову. Отимања тероторије, отимања и рушења цркава, манастира, отимања имовине, паљења кућа, убистава… Какав би требало да буде наш одговор као народа, да опстанемо, а истовремено и да останемо на путу о којем Ви говорите? -Наш Патријарх Иринеј често говори да је Косово наш Јерусалим. Тамо је наша духовна Колевка, не мит и митологија. Колико се ми Срби будемо враћали себи, Богу и својој вери, толико ћемо се враћати Косову и Метохији, Лазаревом завету и косовским божурима. Не може један народ да живи без својих корена. Сваки се човек, као и један народ, у светом Јеванђељу упоређују са дрветом. Наши српски корени су на Косову, а плодови су по читавом свету, ма где наш народ живео. Моћници овога света, руковођени идејом глобализма, покушавају да нам отму Косово, али неће успети, јер је Божија прва и последња. Косово можемо изгубити само онда, ако га не буде у нашим срцима. Нападима су изложени наша вера, наш језик, породица, традиција, култура, све оно на чему почивамо као народ. Уместо старих и проверених веза и пријатељстава по вери и крви, нуде нам се нека нова непримерена нашем духу и традицији… Шта ће од од нас остати ако останемо без своје вере, без свог језика, писма, крсне славе, породице, традиције? -Негде је један амерички дипломата на питање: „Докле ћете мучити и унижавати Србе?“, одговорио: „Док не направимо од њих Чехе.“ То је суштина. Све обезличити, модификовати и направити човека новог доба (New Age), који једе да би живео и живи да би јео. Управо оно што је говорио Велики инквизитор код Достојевског: Ми ћемо нахранити људе и они ће поћи за нама. Зато је данас задатак Цркве и сваког нормалног човека патриоте да се супротстави том унижењу људског бића и да сви заједно кажу: „Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих.“ Сви заједно смо, дакле, позвани да чувамо све оно позитивно што је човек вековима створио – дар језика, писменост, културу. Једино се на тај начин можемо супроставити Молоху глобализма, о чему су писали Орвел и други умни људи, они који сачуваше божански лик и божанску икону у себи. Такви људи су нада и утеха нашег времена, јер су чувари вере и људског достојанства. Зоран Шапоњић Извор: http://iskra.co
  19. Интервју епископа Фотија за Искру 13. Новембар 2017 - 17:55 -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања, каже у разговору за „Искру“ епископ тузланско-зворнички г. Фотије. Ваше Преосвештенство, на устоличењу говорили сте о великим страдањима српског народа у епархији на чијем сте челу. О страдањима и у Првом, и у Другом светском рату, али и у ближој прошлости, од 1991. до 1995. године. Сада се поново скрнаве српске цркве, српска горбоља. Шта саветујете онима који дођу на своје гробље а нађу порушене споменике, дођу у цркву па нађу је оскрнављену? -Живот је велика драма. Највећи умови овога света, од античких мудраца, Сократа и Платона, па све до модерних материјалиста и егзистенцијалиста, покушавали су да објасне тајну живота, ту драму и преплет светлости и таме, добра и зла, и нису успели. Боље рећи, успели су делимично. За нас верујуће хришћане, једино решење и одговор на све животне и људске недоумице дао је сам Христос, поставши реалан и савршен човек, а будући Син Божији од вечности. Ушавши у матицу и вртлог овога света, Христос је постао Пут, Истина и Живот, дарујући нам све то својим Крстом и Васкрсењем. Све, дакле, што затекнемо срушено, било цркве или села, то видимо као крст и страдање и све то вапије за обновом и васкрсењем. Мисија једних је да руше, других да обнављају. Ово друго је, мислим, узвишеније. На челу сте највеће епархије СПЦ у Босни и Херцеговини. У кавом сте стању затекли народ, цркве, манастире, свештенство, монаштво, шта је оно што им свакодневно говорите, саветујете… Шта су најважнији послови пред Вама? -Оно што је добро започето, да наставимо, немањићки да градимо цркве и манастире и чувамо народну душу од зла и греха. Ова епархија је велико градилиште. Требају нам три живота да бисмо све довршили. То је једна димензија нашег подвига. Друга, можда тежа и узвишенија је како да и у наше време тзв. постмодернизма посведочимо живог Христа, да га оживимо и оприсутнимо у реалном животу. То је пуноћа подвига и нас владика, свештеника и Цркве у целини. Без тога смо у искушењу да све сведемо на приче и духовну археологију. Не треба заборавити да су Дванаесторица галилејских рибара покрстили читаву васељену, древну Грчку и Рим, јер су имали Христа у срцима својим. То мора бити и наш идеал данас, без обзира што, по свим знацима, живимо пред крај људске историје. Говорили сте на устоличењу и потреби јачања националне свести код нашег народа. То је сада поприлично у колизији са новим европским трендовима где се ништи све што је национално, где се јачање националне свести, традиције, вере, често назива национализмом, шовинизмом… -Сви смо свесни да живимо у ери глобализма, који као жрвањ меље све пред собом – и нације и вере и културе. Ратови у Египту, Либији и Сирији нам то најбоље сведоче. Они неће на томе стати. Глобалисти свим средствима воде борбу против нација, покушавајући да бришу све разлике, зарад стварања новог комунизма, тј. глобализма као гробнице свих народа, која ће бити проглашена бастионом мира, слободе и благостања. Тако ће последња превара постати гора од прве, наиме, све тоталитарне државе и системи, биће само бледа сенка онога што нам се спрема. Има ли томе лека и како се томе супротставити, том „стакленом дворцу“, како га је називао Достојевски? Има! Људскост и поштење и све оно што једна нација, као дар од Бога носи у себи. У томе нема никаквог шовинизма, нити теорије натчовека, већ је то афирмација нације у оном најбољем и исконском смислу. Управо је то разлог зашто Путин враћа патриотизам у руске школе; јер у руској идеји не постоји глобализам, већ братство свих народа, утемељено на божанским и људским принципима. Сведоци смо политике двоструких аршина, да се за све што се на овим просторима десило криви само једна страна, док се на другој ослобађају кривице они чија је кривња сасвим извесна, јасна… Сведоци смо неправди које боле до самог срца. Како реаговати на те неправде? Шта је Ваш очински, пастирски савет? -Овај свет је долина плача, долина јада, муке и неправде. И тако ће, на жалост, бити све до Другог доласка Христовог и Суда Божијег, када ће Бог избрисати сваку сузу са људског лица. То је једина утеха, а не илузија, која даје истински смисао свему и зато не завидимо џелатима и злотворима, јер они никада неће видети Лице Божије. Земаљски судови су као све земаљско – променљиви и непостојани. Несавршени. Трагичари су они људи који траже и очекују коначну правду у овоме веку и у овоме животу. То ће бити само у вечности, а до тада нам ваља у мукама и невољама спасење тражити. Сведоци смо бројних страдања српског народа нарочито на српском Косову. Отимања тероторије, отимања и рушења цркава, манастира, отимања имовине, паљења кућа, убистава… Какав би требало да буде наш одговор као народа, да опстанемо, а истовремено и да останемо на путу о којем Ви говорите? -Наш Патријарх Иринеј често говори да је Косово наш Јерусалим. Тамо је наша духовна Колевка, не мит и митологија. Колико се ми Срби будемо враћали себи, Богу и својој вери, толико ћемо се враћати Косову и Метохији, Лазаревом завету и косовским божурима. Не може један народ да живи без својих корена. Сваки се човек, као и један народ, у светом Јеванђељу упоређују са дрветом. Наши српски корени су на Косову, а плодови су по читавом свету, ма где наш народ живео. Моћници овога света, руковођени идејом глобализма, покушавају да нам отму Косово, али неће успети, јер је Божија прва и последња. Косово можемо изгубити само онда, ако га не буде у нашим срцима. Нападима су изложени наша вера, наш језик, породица, традиција, култура, све оно на чему почивамо као народ. Уместо старих и проверених веза и пријатељстава по вери и крви, нуде нам се нека нова непримерена нашем духу и традицији… Шта ће од од нас остати ако останемо без своје вере, без свог језика, писма, крсне славе, породице, традиције? -Негде је један амерички дипломата на питање: „Докле ћете мучити и унижавати Србе?“, одговорио: „Док не направимо од њих Чехе.“ То је суштина. Све обезличити, модификовати и направити човека новог доба (New Age), који једе да би живео и живи да би јео. Управо оно што је говорио Велики инквизитор код Достојевског: Ми ћемо нахранити људе и они ће поћи за нама. Зато је данас задатак Цркве и сваког нормалног човека патриоте да се супротстави том унижењу људског бића и да сви заједно кажу: „Не живи човек само о хлебу, него од сваке речи која излази из уста Божијих.“ Сви заједно смо, дакле, позвани да чувамо све оно позитивно што је човек вековима створио – дар језика, писменост, културу. Једино се на тај начин можемо супроставити Молоху глобализма, о чему су писали Орвел и други умни људи, они који сачуваше божански лик и божанску икону у себи. Такви људи су нада и утеха нашег времена, јер су чувари вере и људског достојанства. Зоран Шапоњић Извор: http://iskra.co View full Странице
  20. У програму Радио Требиња, у емисији „Актуелно“ гостовао је Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски господин Григорије. Са Епископом Григоријем  разговарала је Влатка Мусић. Звучни запис интервјуа са Преосвећеним владиком можете да послушате на званичној интернет презентацији Епархије захумско-херцеговачке и приморске    
  21. У програму Радио Требиња, у емисији „Актуелно“ гостовао је Његово преосвештенство епископ захумско-херцеговачки и приморски господин Григорије. Са Епископом Григоријем разговарала је Влатка Мусић. Звучни запис интервјуа са Преосвећеним владиком можете да послушате на званичној интернет презентацији Епархије захумско-херцеговачке и приморске View full Странице
  22. Када се начини тек скромни осврт на сва постигнућа током пола века мисионарења широм света, чини се, редове похвале подвигу тешко је нанизати. Одолевао је свим искушењима безбожних времена у отаџбини. У Београду основао Верско добротворно старатељство, које и данас предано брине о онима којима помоћи треба; аустралијским Србима донео је парче завичаја; у Немачкој формирао заједницу и долазећим генерацијама Срба бесцени бисер у аманет оставио  - дела новопросијавшег светитеља Светог владике Николаја. По завршетку прославе јубилеја, коју је Епископ ваљевски г. Милутин заокружио доделом ордена Светог владике Николаја драгом брату архијереју, Владика Лаврентије учинио нам је част да са нама подели неке од успомена из својих архипастирских година широм света.   Преосвећени Владико, ево нас овде у Ваљеву славимо Ваш и, слободно се може рећи, јубилеј наше Свете Цркве - пола века Вашег службовања крај њених олтара широм света. Да почнемо тамо где је све почело… За епископа сте посвећени 1967. У Саборној цркви у Београду и службу отпочели као викарни Епископ моравички. Шта највише памтите из времена својих владичанских почетака?   Владика Лаврентије: Памтим много тога јер сам тада био викарни епископ патријарха Германа. Он је био врло искусан архијереј Српске Православне Цркве, видра једна, прошао је кроз сито и решето. Он је био мој духовни отац и од њега сам се много чему научио. То су биле најплодније године мог пастирског пута и најкорисније године за моје усавршавање. У Београду сам затекао и значајан број пријатеља, које сам стекао док сам студирао. Поставши епископ, са њима сам основао Верско добротворно старатељство –  хуманитарну организацију са харитативном делатношћу. Народ је тај подухват од срца поздравио, јер се после Другог светског рата дуго није смело радити на том пољу и народ је био гладан хуманитарних активности као хлеба. Та организација је нагло напредовала и, Богу хвала, донела плодова. Кад сам ја отишао, епископи и свештеници су наставили да раде и Верско добротворно старатељство траје до данас.   Потом, пастирска служба Вас води у западну Европу и Аустралију у време када, нарочито у западноевропским земљама, долази до  повећања броја исељеника. Прилике, надасве специфичне. У Аустралији се сусрећете са „идеолошки неподобнима“ и њиховим потомцима, док европски део српске дијаспоре тада чине углавном људи из комунистиче Југославије. Какав утисак на Вас је све то остављало? На који начин сте им „пришли“?   Владика Лаврентије: Мене никад није интересовала политика, већ само религија. Они су то знали, мудри су људи били. Они су чували Цркву. Нису хтели ни мене, ни Цркву да увлаче у некакве политикантске жабокречине, него кажу: -Владико, Ви будите на висини, гледајте своје црквене послове и ми ћемо Вас подржати. Хвала Богу, у томе смо успели! Чак и званични представници наше отаџбине су ме прихватали, ценећи то што се не мешам ни у шта, већ само држим своје вере, свог родољубља. Знали би ми рећи: -Ви знате да владајући систем различито гледа на живот него овде (у Аустралији). Атеистички је, али ми Вам нећемо сметати. Радите часно свој посао и што год можемо ми ћемо вам помоћи. То је мени добро дошло јер ми је омогућило да радим како сам сматрао да треба. Руку на срце, народ у Аустралији ме прихватио као да сам рођен међу њима. Међу њима сам био топло и лепо прихваћен, не као Лаврентије, већ као Епископ Српске Православне Цркве из отаџбине. Они су у мени гледали отаџбину. Кад ја дођем, неки који нису видели родни крај дуго почну да плачу. Било је ту доста припадника старе емиграције, који чак по четрдесет година нису долазили у отаџбину. Ја сам био прозор кроз ког су је гледали. Дубоко сам благодаран што је Бог тако удесио. Ја никаквих препрека нисам имао као проповедник речи Божје, нико ме није одбио, било да је реч о представницима наше отаџбине или неким од „екстремних“ представника нашег народа. Док сам био епископ за Западну Европу, срео сам се десетак пута и са Ђујићем (четнички командант војвода Момчило Ђујић, нап. аут.), долазио је из Америке у Глазгов, Единбург… Сви су благонаклоно гледали на рад Цркве јер се Црква није мешала ни у шта, нити је мене ико питао да ли ћу да гласам и за кога.   У Химелстиру (Немачка) сте основали епархијски центар. Прва генерација тамошњих исељеника и данас са великом љубављу прича о Вама. Кажу: -Звали смо га „отац Лаврентије“, нисмо знали како му се обраћа… Поучавали сте их и приводили вери, јер то су углавном били људи који су тамо дошли из комунистичке Југославије. Ту сте почели „од нуле“. Насупрот приликама у Аустралији, нисте имали ни заједницу народа, ни богомоље. Како сте све успели, будући да је СПЦ у матици тада била немоћна да Вам помогне?   Владика Лаврентије: Захваљујући Немцима, који су били пријатељи наших људи и моји пријатељи, добили смо богомоље. Ставили су нам их на располагање да можемо да служимо у време кад они не служе. Тако смо радили док се нисмо снашли, док нисмо нешто своје створили. Свесрдно су нас помогли и због тога се Немцима никад не могу одужити. Ја сам службовао у многим земљама. Моја епархија је покривала Француску, Шведску, Енглеску… Верујте ми, нико од домаћег становништва није био толико предусретљив према Српској Цркви као Немци. Да ли су то чинили због гриже савести, свесни да су се огрешили о српски народ или не, ми смо код њих увек наилазили на отворена врата, кад год бисмо замолили за неку услугу.   Управо у то време рађа се у Вама идеја да објавите књиге Светог владике Николаја. Како сте успели да остварите тај подвиг?   Владика Лаврентије: Ех, како… Та моја жеља била је стара двадесет година. Али, овде то није могло. Успео сам да сакупим све што је владика Николај написао и сакрио код неколико свештеника и монаха. То је било око 60 примерака разних сепарата које је требало ставити у сабрана дела. Неки од представника наших власти су ми рекли: -Није још време, сачекајте… Можда Вам неће дозволити. И онда, када сам ја стално куцао на врата и досадио, почели смо да штампамо. Добио сам подршку и помоћ Немаца и других пријатеља. Говорили су: -Владико, штампајте! Колико год Ви скупите новца, ми ћемо вам дати још толико. На сваку марку коју скупите, ми дајемо по још једну. Али, нећемо дати ако Ви не скупите. Вашем народу онда то не треба и немојте да намећете. Ако народ хоће, ту смо на све начине да помогнемо. Заиста, од почетка свесрдно су нам помагали. Ми смо то одштампали у њиховим штампаријама. Плаћали смо поштено…   По завршетку службе у Западној Европи, године 1989., долазите у Епархију шабачко- ваљевску. На трону наслеђујете блажене успомене епископа Јована Велимировића… Након невероватног пастирског успеха и широког дијапазона мисионарских искустава у дијаспори, како сте доживели повратак у завичај?   Владика Лаврентије: Да вам кажем, отаџбина је отаџбина! Она је магнет који увек привлачи. Што год даље да сам био, отаџбина је срцу бивала све ближе. Ја сам отишао одавде најпре у Аустралију и Нови Зеланд да будем епископ. Што сам се више удаљавао од Београда, он ми је био све ближи срцу. Све се то, хвала Богу, код нас показивало у виду узвишенијих циљева, а то су вера, љубав и слога међ’нашим народом. И народ је то осетио. Са каквом су они љубављу мене чекали на аеродрому… Стајали су гладни сатима. Сунце упекло, авион касни, а они чекају владику! Дођем, а они ми ноге љубе јер први пут је нога српског епископа крочила на тле аустралијског континента. Благодарили су и у Аустралији и на Новом Зеланду мајци Цркви што их није заборавила. Они су били више осећајни и са тим дивним успоменама вратио сам се у Србију.   Вратили сте се у Србију у време кад је народ почео у већем броју да се враћа Цркви. Посматрано са дужности архијереја, шта је било најважније учинити на плану духовне обнове?   Владика Лаврентије: Чујте, док сам ја био одсутан, овде се радило много. Ја сам дошао само да наставим онде где су стали они који су били ту. Они су створили можда више тога него што бих ја да сам био ту. Православље у српском народу није никада имало вакум, није никада чекало. Народ овде је увек био традиционално религиозан. Човек одавде би одлазио у свет без веронауке. Није имао прилику да научи како да се моли Богу, али је видео тамо са каквим се поштовањем комшије римокатолици и протестанти односе према својој Цркви. И то је њих упутило да се према својој Цркви лепо опходе.   Године 1991. мошти Светог Владике Николаја враћене су у Епархију шабачко-ваљевску, у његову задужбину у родном селу Лелић. То је, такође, добрим делом Ваша заслуга. Како сте се тада осећали?    Владика Лаврентије:То је било испуњење мог једног завета. Сам владика Николај је то тражио. У својим мемоарима је записао да тугује за отаџбином и да би му тешко било да остане да почива у туђини. Молио се Богу да се промене прилике у Србији да би могао да почива крај његове мајке Кате и других чланова породице. И ми смо се Богу молили да створи такве услове. Хвала Богу, створили су се! Један министар нас је саветовао да не радимо ништа противуставно, да се држимо религије и радимо. Тако је и било и, хвала Богу, владика Николај нам се вратио!   Године 2006., на Ваш предлог, долази до умножавања епархија. Од Шабачко-ваљевске настају Шабачка и Ваљевска епархија. Ви остајете у Шапцу, а трон у Ваљеву преузима Преосвећени Епископ г. Милутин. Будући да се налазимо у Владичанском дому, где нас је с љубављу он дочекао, замолила бих Вас да са нама поделите шта сте му посаветовали као старији брат приликом интронизације…   Владика Лаврентије: Да се држи вере Христове и своје заклетве коју је као владика у цркви положио, као и да увек има у интересу љубав према свом народу. Да никад не заборави да служи Богу и свом роду. Заправо, служи Богу кроз људе. Он је то, Богу хвала наставио. Плодови његовог труда су овде.   Поред вишедеценијске службе у дијаспори, Српску Цркву представљали сте на бројним међуцрквеним скуповима. Из сусрета и разговора са представницима других верских заједница, како Вам изгледа стање духа данашњих људи у доба свеопште секуларизације?   Владика Лаврентије: Један велики светитељ је рекао: -Душа човекова је по природи хришћанка. Она је религиозна и нико не може из душе човека ишчупати Бога. Филозоф Брана Петронијевић је чини ми се свештеницима рекао: -Докле год буде било смрти, биће и религије, а док буде религије, биће и вас свештеника. Нама Господ са неба помаже. Немамо ми могућности да своју мисију протежирамо, него Господ иде испред нас. Он и светитељи наши нам отварају врата. Наша дужност је да служимо.   разговарала Јадранка Јанковић     Извор: Српска Православна Црква
  23. Његов, за историју Светосавске Цркве и историју српског народа у матици и дијаспори, вредан јубилеј - 50 година архијерејске службе, сабрао је мноштво верног народа у Ваљеву, чији је духовни отац био безмало две деценије (1989- 2006). Када се начини тек скромни осврт на сва постигнућа током пола века мисионарења широм света, чини се, редове похвале подвигу тешко је нанизати. Одолевао је свим искушењима безбожних времена у отаџбини. У Београду основао Верско добротворно старатељство, које и данас предано брине о онима којима помоћи треба; аустралијским Србима донео је парче завичаја; у Немачкој формирао заједницу и долазећим генерацијама Срба бесцени бисер у аманет оставио - дела новопросијавшег светитеља Светог владике Николаја. По завршетку прославе јубилеја, коју је Епископ ваљевски г. Милутин заокружио доделом ордена Светог владике Николаја драгом брату архијереју, Владика Лаврентије учинио нам је част да са нама подели неке од успомена из својих архипастирских година широм света. Преосвећени Владико, ево нас овде у Ваљеву славимо Ваш и, слободно се може рећи, јубилеј наше Свете Цркве - пола века Вашег службовања крај њених олтара широм света. Да почнемо тамо где је све почело… За епископа сте посвећени 1967. У Саборној цркви у Београду и службу отпочели као викарни Епископ моравички. Шта највише памтите из времена својих владичанских почетака? Владика Лаврентије: Памтим много тога јер сам тада био викарни епископ патријарха Германа. Он је био врло искусан архијереј Српске Православне Цркве, видра једна, прошао је кроз сито и решето. Он је био мој духовни отац и од њега сам се много чему научио. То су биле најплодније године мог пастирског пута и најкорисније године за моје усавршавање. У Београду сам затекао и значајан број пријатеља, које сам стекао док сам студирао. Поставши епископ, са њима сам основао Верско добротворно старатељство – хуманитарну организацију са харитативном делатношћу. Народ је тај подухват од срца поздравио, јер се после Другог светског рата дуго није смело радити на том пољу и народ је био гладан хуманитарних активности као хлеба. Та организација је нагло напредовала и, Богу хвала, донела плодова. Кад сам ја отишао, епископи и свештеници су наставили да раде и Верско добротворно старатељство траје до данас. Потом, пастирска служба Вас води у западну Европу и Аустралију у време када, нарочито у западноевропским земљама, долази до повећања броја исељеника. Прилике, надасве специфичне. У Аустралији се сусрећете са „идеолошки неподобнима“ и њиховим потомцима, док европски део српске дијаспоре тада чине углавном људи из комунистиче Југославије. Какав утисак на Вас је све то остављало? На који начин сте им „пришли“? Владика Лаврентије: Мене никад није интересовала политика, већ само религија. Они су то знали, мудри су људи били. Они су чували Цркву. Нису хтели ни мене, ни Цркву да увлаче у некакве политикантске жабокречине, него кажу: -Владико, Ви будите на висини, гледајте своје црквене послове и ми ћемо Вас подржати. Хвала Богу, у томе смо успели! Чак и званични представници наше отаџбине су ме прихватали, ценећи то што се не мешам ни у шта, већ само држим своје вере, свог родољубља. Знали би ми рећи: -Ви знате да владајући систем различито гледа на живот него овде (у Аустралији). Атеистички је, али ми Вам нећемо сметати. Радите часно свој посао и што год можемо ми ћемо вам помоћи. То је мени добро дошло јер ми је омогућило да радим како сам сматрао да треба. Руку на срце, народ у Аустралији ме прихватио као да сам рођен међу њима. Међу њима сам био топло и лепо прихваћен, не као Лаврентије, већ као Епископ Српске Православне Цркве из отаџбине. Они су у мени гледали отаџбину. Кад ја дођем, неки који нису видели родни крај дуго почну да плачу. Било је ту доста припадника старе емиграције, који чак по четрдесет година нису долазили у отаџбину. Ја сам био прозор кроз ког су је гледали. Дубоко сам благодаран што је Бог тако удесио. Ја никаквих препрека нисам имао као проповедник речи Божје, нико ме није одбио, било да је реч о представницима наше отаџбине или неким од „екстремних“ представника нашег народа. Док сам био епископ за Западну Европу, срео сам се десет