Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ марчански Г. Сава, викар Патријарха српског служио је свету архијерејску Литургију у храму Сабора српских светитеља на Карабурми у понедељак, 8. новембра, на празник Светог великомученика Димитрија. Преосвећеном Епископу саслуживало је свештенство Архиепископије београдско-карловачке. После прочитаног Јеванђеља Епископ Сава се верном народу обратио архипастирском беседом у којој је говорио о животу Светог великомученика Димитрија, рекавши да Свети великомученик Димитрије није послушао царску наредбу о прогону хришћана, већ је пригрлио Христову заповест о љубави, пре свега према Богу. "Био је сведок две највеће заповести Христове, да је потребно Господа љубити свом снагом својом, свим срцем својим и свим умом својим, али љубити и другога и ближњег свога као самога себе. Као такав, Свети Димитрије уместо да прогони хришћане у ствари им је био апостол." Епископ Сава је апострофирао да је потребно да и ми као хришћани посведочимо веру и имамо храбрости јер и доласком у свете храмове сведочимо име Христово, сведочимо да смо хришћани. Извор: Телевизија Храм

У ово време пуно лажи и најцрњег и најпримитивнијег несојлука веома је важно да видимо шта су нам то у аманет оставили свети преци. Посебно они са Цетиња, које се до скора као град дичило именом српског почивала а данас се више не може препознати. Веома је, на пример, поучан и занимљив текст Службе св. Петру Цетињском, штампане 1895. године по Благослову Митрополита црногорског, приморског и скендеријског Митрофана Бана, у време независне Књажевине Црне Горе. Текст Службе Светом Петру Цетињском нам говори о свему: и ко су Црногорци и како им се зове Црква и ком народу припадају. Ево само пар секвенци из поменуте Службе. Стихире на Господи возвах: "Имајући вас светитељи: новојаљени Петре Чудотворче Цетињски, Василије Острошки, Стефане Пиперски и Арсеније Косијеревски, који својим моштима освећујете земљу нашу, као угодници Божији, који предстојите Престолу Сведржитеља Бога, усрдно вас молимо, сачувајте отечество наше и све људе крстоносног народа српског. Свеосвећени оче Петре умоли Христа Бога да сачува народ српски од мрежа вражијих ... Усхвалимо сви славу јерараха, светитеља Петра, Српске Цркве светли украс и отечества свога предивну заштиту ... Не заборави отаџбину твоју и српски род." Значи и тада се у независној Књажевини Црној Гори, као и данас, и као и увек, наша Црква звала - Српска Црква а народ у Црној Гори - српски народ. Стога господа србомрсци, немоћници и незналице, ма одакле они били, могу слободно да плачу од муке или шкргућу зубима од зависти. Није забрањено. Нека слободно вришти и плаче свака немоћна поквареност људска и свака злоба демонска, јер сви они који се у Црној Гори кукавички, за чинију сочива, одрекоше својих српских предака и својих српских светитеља - Светога Петра Цетињског, Светог Василија Острошког, Светог Стефана Пиперског, светог Арсенија и свих других светих Срба чије свете мошти почивају у Црној Гори, и који би да праве сукобе и јуришају на Цетињски Манастир, заиста и јесу за плакање. Но, није то први пут да су поједини Цетињани и Црногорци правили проблеме Митрополитима црногорским, приморским и скендеријским. Било је тога и раније на претек. И сам Свети Петар Цетињски је за свога живота на земљи трпео велику злобу и невољу од појединих Цетињана. Није Свети Петар 21. новембра 1823. године без велике невоље писао: "Ја сам одавно видио да овдје живјети не могу и ево дође вријеме да од силе Цетињске под старост бјежим из Цетиња ... Да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах. Зато ви пишем нека знате, ви и остали Катуњани, да ово ни под који начин подносити не могу, него хоћу бјежат ..." Због таквих проклетих крвомутника Свети Петар Цетињски је у свом Тестаменту из 1830. године између осталог писао: " ... Ако би се ко нашао у народу нашем да не прими ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао, како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или делом, тога свакога, који гођ он био, мирски или духовни, ја на смртни час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега, тако и његов род и пород, да му се траг и дом ископа и утре". А све се то раније, као и данас, због проклете гордости и зависти дешавало, јер Свети Петар Цетињски још 1804. у писму Архимандриту Манастира Пиве Арсенију (Гаговићу) пише са болом: "Ми смо Срби такви. Не знадемо нити хоћемо знати друго нако један другога гнати и у несрећу без чест постављати. И што који више ради за добро обштенародње то се више завист против њега вооружава, која (јер) у србском народу, како и у греческом, гордост царствујет". Но, на хиљаде је сведока, од тада до данас, да свако ко је устајао на Цетињски Манастир, на било коју светињу Српске Цркве или пак лично на Светог Петра Цетињског, желећи ширити мржњу и раздорe, убрзо је од Бога био строго опоменут а неретко и веома оштро кажњен. Ко има уши да чује, нека чује. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава

-Пошто су наши људи не само нашли добар посао, него се и комфорно скућили у Словенији, свештеници морају да се старају о чувању њиховог идентитета - језика, јер многи и међусобно говоре словеначки, и наравно вере православне. Стефан и Анастасија, са којима се дружим од када сам изабран за митрополита, данас су у Љубљани пожелели да се са мном сликају. Они немају такав проблем. Знају да им је име Православни, а презиме Хришћанин, поручио је патријарх Порфирије преко свог Инстаграм налога. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије предводио је 19. августа 2021. године, после свете архијерејске Литургије, свечану литију поводом славе града Добоја. Пошто је освештао славске дарове испред зграде Градске управе, патријарх Порфирије је благословио окупљени верни народ и произнео беседу у којој је истакао: -Сви смо радосни што славимо Преображење Господње и нема већег повода да се окупимо, јер је само Преображење слава Божја, али и слава људског рода, слава сваког човека. У том празнику је много садржаја и смисла за наше постојање, али пре свега откривање воље Божје да свакога дана будемо бољи људи. Патријарх је истакао да је неизмерно радостан што је прву посету Републици Српској и Босни и Херцеговини учинио управо у поносном и часном граду Добоју: -Знамо да је наше име Хришћанин, а презиме Православни. Србин, православни хришћанин - то је наш пун идентитет. Вера је оно што нас чини да јесмо једно, вера је оно на чему градимо међусобно поверење, вера је оно што нас чини да знамо да нас Бог воли, што нас чини да знамо да Бог јесте, али управо зато што Бог јесте да јесмо и ми. Вера православна је обликовала од Светога Саве до данас наш народ и његов идентитет, идентитет који има Христов печат, идентитет који се пројављује кроз живот по Јеванђељу, и зато чињеница да јесмо православни хришћани јесте позив на велику одговорност. Дата нам је пуноћа истине и вере у Бога, али и позив да том истином живимо по свим правилима Јеванђеља. -Нека свако буде оно што јесте. Нека се свако моли Богу на свој начин, али свако да поштује онога другога. Ми имамо вековно искуство заједничког живота и нису нама потребни издалека, најчешће самозвани, миротворци. Не кажем да их нема и искрених, али има их који не разумеју наш концепт живота, наше односе, наш идентитет, али има и оних који имају своје интересе са којима се наши интереси не поклапају. Интереси наши јесу да свако буде оно што јесте: ако је православни хришћанин Србин - да то буде и јесте, ако је Бошњак муслиман или Хрват католик - да то јесте и остане, али и да ми - имајући искуство заједничког живота, међусобног поштовања, искуство комшија, искуство родбинских преплитања, заједничке економије, културолошких међусобних утицаја - предупредимо сваког да нам намеће своје концепте и начине живота и мирења. Да, можда понекад јесте потребан медијатор и посредник, али не и онај који је искључив и који нас смешта у своје контексте - семантичке логоре, измишљајући дефиниције за једне да би први били против других, а сутра ће дефиниције за друге да би ови били против првих, јер, наравно, да не будемо оно што јесмо и да се не слажемо једни са другима, истакао је патријарх Порфирије. -Ја ћу се молити за мир међу свим људима, а посебно на овим просторима и у целом региону, и учинићу све што је до мене, заједно са својом браћом архијерејима, да ми будемо оно што јесмо, да своје име и презиме српско, Православни Хришаћнин, не само са поносом носимо као амблем, већ да га сведочимо својим животом и врлинама. Апелијем на такозване елите, а најпре на колеге, на браћу верске лидере, на Реиса и Кардинала, да заједно све учинимо пре свега вером у Бога и молитвом, а онда и свим другим из перспективе вере и љубави, да нам у животу буде мир, мир у души, мир у породици, у граду овом, у Републици Српској и Босни и Херцеговни. И апелујем на силе овога света да знају да никоме сила није дата сама од себе него од Бога и да у најмању руку поштују правила која су сами поставили овде, јер тиме ће показати да су веродостојни и да желе да буду медијатори а не они који намећу те семанатичке логоре и калупе у које не само да нећемо него и кад бисмо хтели не можемо да се сместимо, поручио је патријарх Порфирије. Извор: Инфо-служба СПЦ

Са званичне интернет странице Епархије зворничко-тузланске, доносимо песму Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, поводом званичне посете Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији зворничко-тузланској. У ИМЕ ГОСПОДЊЕ Благословен је онај који долази у име Господње, наш патријарх Порфирије, из трона апостолског Светога Саве, да Срби никад Бога не забораве Благословен је, и три пута благословен, онај који мир гради, браћу изводећи из завади, да Стефан у Вукану брата види, да се Србин Србина не постиди То је дело Светога Саве, то је и прво Патријархово дело, да проповеда јеванђеље Христово, нетакнуто, цело. И тако народ свој путем спасења води ка Христу, ка вечној слободи Један ће рећи добар је, други да вара народ, по срцу своме свако ће да суди, а и Порфирије позва да будемо људи, као што и Павле рече, да би сви разумели, да људи, лако ‘ал ајде буди Од стратишта до стратишта, од голготе до голготе, како све српске сабрати животе у руке праведнога Авраама, у Небеску Србију српским језиком речено, да се вечно радује Српство намучено Епископ Фотије

Његово Преосвештенство изабрани Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије служио је у четврту недјељу по Духовима, 18. јула 2021. Свету Архијерејску Литургију, у Саборном храму Светог Василија Острошког, у Никшићу. Како досадашњи старјешина никшићке Саборне цркве, протојереј Остоја Кнежевић прелази на дужност секретара новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Г. Јоаникија, Владика и никшићко свештенство заједно са вјерним народом се, овом приликом, захвалило свом сабрату и сатруднику, пожељевши му Божјег благослова у даљој свештеничкој служби. Саслуживало је више свештенослужитеља Митрополије црногорско-приморске и Епархије будимљанско-никшићке уз молитвено учешће бројних вјерника. Преосвећени Епископ Методије је, након причешћа, сабране поучио ријечју архипастирске бесједе. Он је казао да сви који следују за Христом имају Његову судбину, сви који хоће добровољно да крену за Њим узимају Крст свој, одричу се себе и иду за Њим. „Судбина Христова постаје субина наша. Крстимо се крштењем Његовим, смрћу Његовом умиремо и Њиме васкрсавамо. Сви који иду за Њим, иду тим путем. Одрећи се себе, служити Христу и служити ономе који носи Његов лик, то јесте ближњем нашем, то је наш призив. Основа нашег хришћанског живота не заснива се на логици овог свијета, логици моћи, положаја, иметка, јер је то, кроз вријеме је доказано, пропадљиво и промјењљиво. Ми храбро темељимо живот на нечему много темељнијем, стаменијем, непролазнијем, истинитијем, бољем, на истини, правди и доброти који су друго име за име Божје“, рекао је Владика. Име Божје је и љубав и на томе, додао је он, заснивамо свој живот. „Зато треба да будемо веома храбри, а то је за овај свијет антилогика,безумље и лудост. Сви они који иду за Христом су, по логици овог свијета, луди и безумни, али оно што ћемо да добијемо, следујући Исусу и Његовом Јеванђељу, а нећемо добити иметак, јер нам то није обећано, ни моћ, ни положај, али ћемо добити близину Божју и то је једина корист коју извлачимо из овог пута ходења за Христом, одрицања од своје воље и ношења Крста, смирено идући за њим. Близина Божја и благодат је смисао и циљ нашег живота. Сви наши преци који су ишли тим путем имали су дубоко искуство и познање близине и благодати Божје“, бесједио је Преосвећени владика Методије. Додао је да данас осјећамо и тугу зато што свог сабрата и старјешину Храма, оца Остоју Кнежевића испраћамо из Никшића. „Он просторно не иде далеко, што нам је утјеха, зато што ће бити поред нашег Владике Јоаникија, али и да оде просторно далеко ми знамо да смо духовно близу и то је главно и основно у нашем животу. Просторна одредница никад није била суштинска, близина духовна, односно Божја је суштина за којом идемо и трагамо. Духовна близина не зависи од просторне удаљености, него од наше блискости Христу Богу нашем“, поучавао је Владика. Захвалио је оцу Остоји Кнежевићу за сву жртву и љубав, коју је несебично давао никшићком Храму и свима који су долазили овдје, напајали се благодатним силама Божјим. „Ја му захваљујем и за његову храброст што иде путем Христовим и што носи Крст свој отмено, племенито и достојанствено, што је смирени слуга Божји, угледајући се на Мајку Божју, који говори: Нека ми буде, Господе, по ријечи Твојој. То треба да буде задатак сваког хришћанина и свих нас који смо се овдје окупили“, поручио је изабрани Епископ будимљанско-никшићки Методије. Владика је, у име никшићког свештенства и вјерног народа, о. Остоји уручио на дар икону Светог Василија Острошког, заштитника града Никшића и његових житеља. У своје име, у име свештенства Саборног храма и свештенства никшићког, као и вјерног народа од свештеника Остоје Кнежевића, ријечима пуним братске љубави, опростио се протојереј-ставрофор Слободан Јокић, архијерејски намјесник никшићки. „Шта рећи о служби о. Остоје, овој десетогодишњој у Никшићу и вишегодишњој као старјешине Саборног храма? Можемо само рећи да је била благословена, пуна жеље да узраста и да се усавршава у пуноћу бескраја, пуноћу узрастања Христовог. Према колегама јасан, недвосмилен, чист, чврст, одлучан, према народу Божјем очински брижан, предусретљив да саслуша, исповједи, прочита молитву, са пуно радости и очинске одговорности. Дјецу и омладину гледао као своју дјецу, а посебно се бринуо за многољепност цркава које су му повјерене, нарочито овог светог храма, да га украси, уљепша и што је најбитније да га уљепша благословеним службама“, навео је свештеник Јокић, истакавши: „Ми смо сви једна Господња породица гдје не смије да буде лажи и преваре, него гдје треба да царује љубав и истина. Тако смо градили пријатељство, он своју свештеничку службу испунио богочовјечанским реализмом, а пријатељство чврстином и искреношћу. Надамо се и молимо Богу да ће оно потрајати и да ће се овај круг увијек приближавати центру, да будемо ближи Господу, једни другима, а знам да ће тако бити, јер ова веза је изграђена на бескрајној љубави Господњој“. На крају се обратио и протојереј Остоја Кнежевић: „Одлазим да вршим своју службу тамо гдје сам и започео да се за њу спремам. Данас, овдје, стојећи пред вама, на првом мјесту, имам осјећај велике благодарности, најприје Богу и Светитељу Василију Острошком, који ме је удостојио да будем служитељ овог његовог велелепног и славног Храма. Сво вријеме службе у његовом храму осјећао сам се сигурно и заштићено, и када смо сви заједно пролазили неке изазовне моменте, управо, је он био тај који нам је давао снагу, храброст и сигурност. Исти такав Светитељ је и Петар Цетињски, то најбоље зна Владика Методије, који је своје монашко и послушање игумана Цетињског манастира вршио многе године. Тако и ја одлазим одавде, укријепљен тиме да ћу своје свештеничко служење вршити у близини кивота Светог Петра Цетињског и под духовним окриљем Митрополита Јоаникија, који ме је провео кроз ову службу, кроз ђаконски и свештенички чин“, рекао је о. Остоја. Захвалио је никшићком свештенству, вјерном народу, свима који су му, како је казао, пуноћу части и достојанства свештеничког указивали годинама, насупрот слабостима и недостацима са којима се он као човјек свакодневно бори у животу и пастирском раду. „У Црној Гори се граде и градиће се још много велелепних и дивних цркава, али овај храм Светог Василија има своје посебно мјесто због жртве и љубави са којом је саграђен, звог свих ових имена која су и чије су кости уткане у слободу овог града. Зато, увијек је посебна лакоћа и љепота молитве у овој светој цркви. Ја сам сигуран да долазе године благословене за овај град и за овај Храм, да ће се овај Храм обновити, украсити и уљепшати. Данас, овдје, стојећи окружени љубављу, добротом и осмјехом Владике Методија, видимо да ћемо и у његовом лику имати велико оснажење и човјека који ће пред Богом за све нас предстојати и бити заједно са нама, у свим нашим животним вољама и невољама“, казао је протојереј Остоја Кнежевић. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Манастир Нимник, епархија Браничевска , не поседује отворене налоге на друштвеним мрежама, сходно томе није активан на интернету. Групе и странице које се налазе на друштвеној мрежи Фејсбук су направљене без знања и благослова игумана манастира Нимник. Братство манастира не стоји иза тих страница и група на друштвеној мрежи и нема никаквих додирних тачака са самим објавама и писањем на њима! Јеромонах Порфирије, сабрат манастира Нимник

Православног Колумбијца и цетињског богословца Родрига Јухуму Трухиља Теофила вечерас је у Цетињском манастиру Епископ буеносајрескли и јужно-централноамерички г. Кирило замонашио и дао му монашко име Амфилохије. Звучни запис беседе Након монашења Владика Кирило је рекао да је нови монах име добио по његовој сопственој жељи у част Светога Амфилохија Иконијског. “А можемо слободно рећи и у част Светога Амфилохија Цетињскога, али нећемо ништа прејудицирати – то ће Бог и Црква света открити и казати у своје вријеме. У сваком случају, то је била жеља нашега брата бившега Теофила, сада Амфилохија због тога што је и њему као и многима од нас наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије био духовни отац”, рекао је Владика буеносајрески. Подсјетио је да је блаженопочивши Митрополит Амфилохије бринуо и о црквама у јужној хемисфери, па је отуда и Теофило и дошао на Цетиње да би се оправослчавио. “Интересантно је да се он монаши на нову годину. Почиње, дакле, нови живот. Такође се монаши на дан обрезања Господњег и на тај начин показује да и он обрезује свој стари живот и одбацује га, и почиње нови живот у монашком послушању.”, рекао је он. Новом монаху Амфилохију пожелио је да своје име часно пронесе до Колумбије сјећајући се увијек живота Светога Амфилохија Иконијског и свог духовног оца Митрополита Амфилохија. “Који нас је све завиолио и зато смо сад овдје заједно, због његове љубави која је обухватала сав свијет. Тако и прави хришћани треба да воле сав свијет и све људе. То није празни космополитизам него је то јединство у Цркви Божјој”, нагласио је Владика Кирило. Додао је да такође није случајно што је монах Амфилохије постриг примио на празник Светог Василија Великог. “Управо је Свети Василије Велики писао Амфилохију Иконијском један трактат о Духу Светоме. И вама у западним крајевима треба да размијете мало боље треће лице Свете Тројице”, казао је Епископ Кирило. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Отац Јован већ годинама слижи на Румији. Јако много је писао о томе култу, везаном за светог Јована Владимира, и изузетно битном за наше поднебље. Много пута је писао и Министарству културе и позивао их да дођу и лично се увјере да мултиконфесионални склад три вјере никакада није био нарушен, како су они тако жестоко и са таквом сигурношћу тврдили. Знате ли ко је дошао - нико. Знате ли када - никада, истакла је Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "У име Оца и Сина". Благодарећи порталу Ин4с наведени текст доносимо у целости. Данас прослављамо светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, наследника светог Саве, чије се мошти од 1920. чувају у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. Занимљива је чињеница да по њему и Арсеније Пламенац носи име, једини митрополит црногорски који је прекинуо низ у династији Петровић. Његови земни остаци су у манастиру Горњи Брчели под „заштитом“ Министарства културе, без обиљежља, и како се испоставило, толико су добро чували да се ни не налазе тамо гдје тврде да јесу. Сада се поставља питање колико још културних споменика и оставштине лежи тако „заштићено“, без научне обраде, о којима знамо само оно што нам се пласира, без икакве могућности преиспитивања тих тврдњи, јер свако преиспитивање се сматра „девастацијом културног добра“. Изгледа да је „девастација“ једина ријеч која постоји у Министарству културе, док су „археологија, наука, методика, истраживање“ под строгом забраном и сматрају се „прекопавањем гробова“. То је реторика на којој почива читав систем културе и образовања у овој земљи. Можете да се приклоните томе, а свако приклањање тој реторици носи агресивни и фашистички приступ у одбрани исте, јер агресија се рађа из незнања. А можете се и не приклонити, па бити разапети на стуб срама. Сада, сви вјероватно знате, пошто је то било испраћено у медијима једнако као и овај „варварски“ чин мога оца, да је отац Јован пронашао мошти светог Јована Владимира, за које се до тада мислило да почивају на потпуно другом мјесту. Уствари, кад размислим није уопште било испраћено у медијима. Култ светог Јована Владимира је јако битан за Црну Гору, али да ли мислите да је из Министарства културе неко икада њега контактирао? Није. Али јесу направили бројне монографије и приче које не знам тачно на ком се извору заснивају. Исто тако сви знате, јер је и то било испраћено у медијима, да отац Јован служи на остацима ранохришћанске цркве, и да су то најстарији остаци цркве из тога периода на нашим просторима. О томе колико је то, тако битно археолошко наслеђе за Црну Гору, било запуштено и шта је све тамо нађено, може да вам исприча археолог Младен Загарчанин. Мислите ли да су медији се потрудили икада да пишу о томе као нечем битном – нису. Питате ли се зашто? Ја се нисам питала до прекјуче. Сад већ почињем да сумњам да је ово врло намјерно и врло злонамјерно дигнута хајка. Зашто? То би вјероватно требао неки државни орган да испита. Ако су већ државни органи толико корумпирани да се тиме не баве, онда је то дужност медија. А не, чекајте, медији се залажу само за једнака права грађана, али не и Срба. Али не и православних. Трећа ствар, отац Јован већ годинама слижи на Румији. Јако много је писао о томе култу, везаном за светог Јована Владимира, и изузетно битном за наше поднебље. Много пута је писао и Министарству културе и позивао их да дођу и лично се увјере да мултиконфесионални склад три вјере никакада није био нарушен, како су они тако жестоко и са таквом сигурношћу тврдили. Знате ли ко је дошао – нико. Знате ли када – никада. Толико о томе и о посвећености за заштиту културног добра и оставштине. Поставља се питање како то ви штитите нешто о чему баш ништа не знате? Штитите лаж и нас тјерате да вјерујемо у њу. Тјерате нас да се закрвимо због ваше немарности и аљкавом односу према прецима. Тај однос можете имати према својима, али ја према мојима не могу. Јер знате, мој предак је био Митрополит црногорски и заслужује барем да се зна ђе му је гроб, да тај гроб, ако ништа друго, барем крстом буде означен, јер он је био Митрополит црногорски, наследник светог Арсенија Сремца, наследника светога Саве, наследника Кирила и Методија, наследника светих Апостола којима је рече Христос „идите и учите све народе, крштавајући их у име Оца и Сина и Светога Духа“. Ина Пламенац Извор: Ин4с

Са званичне интернет странице Телевизије Храм доносимо беседу Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и патријарха српског г. Иринеја под насловом: "Свети Врачи Козма и Дамјан - исцелитељи у име Божије". Његова Светост је ову беседу изговорио као епископ нишки, а њен текст се налази у књизи изабраних архипастирских беседа изговорених са катедре епископа нишких.

Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије боравиће у званичној посети Митрополији црногорско-приморској од 27. до 29. Фебруара. Животопис Блажењејшег Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија Благословен који долази у име Господње: Митрополит кијевски Онуфрије сјутра вече долази у Црну Гору и предводи литију у Подгорици! Отац Гојко Перовић: Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева! Прота Дарко Ђого о личности Митрополита кијевског Онуфрија: Живи Светом гором и животом подвижника! Филм о Митрополиту Онуфрију, поглавару Украјинске православне цркве Митрополит Онуфрије послао писмо подршке СПЦ у Црној Гори

Вјерни народ у Црној Гори сјутра вече ће имати велику радост и велики благослов: Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије у четвртак, 27. фебруара стиже у посјету Митрополији црногорско-приморској. Дочек Блажењејшег г. Онуфрија са свечаном доксологијом биће организован у 18 часова у саборном храму Васкрсења Христовог у Подгорици, након чега ће предстојатељ Украјинске православне цркве, заједно са Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем предводити крсни вход улицама главног града Црне Горе и тиме подржати праведну борбу вјерујућег народа против Владиног безакона о слободи вјероисповијести. Митрополит Онуфрије ће у петак, 28. фебруара у 11,30 часова посјетити Цетињски манастир. У суботу 29. фебруара он ће, уз саслужење Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована, домаћина – Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и више архијереја Украјинске и Српске православне цркве служити Свету архијерејску литургију у подгоричком саборном храму Христовог Васкрсења, поводом славе наше Митрополије празника Светог Симеона Мироточивог. Након Литиргије, која ће почети у 9 часова, Блажењејши Митрополит Онуфрије предводиће литију до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду у Подгорици, гдје ће бити благосиљан славски колач. Потом ће се литија вратити до подгоричког саборног храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Нишу, а након Свете Службе обавио Велико освећење воде, на празник Богојављање у недељу, 19. јануара 2020. године. Преосвећени Владика изнео је надахнуту беседу о значају и смислу данашњег празника. Звучни запис беседе Извор: Радио Глас

У недјељу 25. по Духовима, 8. децембра 2019. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Светог свештеномученика Климента и Оданије Ваведења, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Обрен Шарић свештеник у манастиру Морача, а саслуживали су му јерођакон Зосима и свештенођакон Бранко Митрић из Шабачке епархије, уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа. Прије причешћивања вјерних, сабранима је бесједио о. Обрен, који је тумачио прочитане јеванђељске приче о дијалогу Господа са закоником и о милостивом Самарјанину. Он је између осталог казао да често у животу, немајући снаге да се суочимо са собом, покушавамо да кушамо оне који треба да нас поуче. – Неки дан један човјек приђе мени и пита ”оче, како да бацим дуван?” Ја сам му рекао ”врло лако. Имате тамо корпу за смеће, узмете и баците”. Он ме чудно гледао, прође поред корпе за смеће и не баци. Шта нам то говори? Говори нам да ми понекад желимо да нешто урадимо добро, али смо слаби, немоћни и онда нам је потребан изговор и нечија туђа одговорност за оно што ми заправо самостално нисмо успјели да побиједимо. Е то је врло чест проблем у нашем животу, када по оној логици ”нисам крив ја него жена, нисам крива ја него змија”, остане човјек у гријеху, у пороку – казао је о. Обрен. О. Обрен је тумачећи причу о гостионици и гостионичару, казао да је гостионица заправо Црква, а добри гостионичар су апостоли, свети оци, епископи, учитељи Цркве, свештеници. – Ми смо призвани да свједочимо име Божије, ми смо призвани да будемо гостионичари свакој души која је уцвиљена и свакоме човјеку који тражи спасење. Ми смо ти који треба да их, под окриље своје куће, Цркве Божије, примимо и да их слушамо, да се милимо за њих, а никако да их осуђујемо. Пуно је осуда код нас, пуно је брзине код нас, журимо, не знамо куд журимо и увијек се заборављамо да је оно што је души корисно на првом мјесту. Најприје иштите Царства небеског, све остало ће вам се дати. То је оно што Господ тражи од нас – казао је о. Oбрен и нагласио да за то треба имати вјере и милости. Извор: Манастир Острог

Поријекло и историја славе Данас се може чути неколико верзија о поријеклу и историји прослављања одређених светитељских дана као породичне славе тј "славе дома". Једна од теорија, коју су пласирали наши етнолози (В. Чајкановић и други) говори да је слава својеврстан остатак паганског прослављања словенских божанстава која су приликом крштења замјењивања хришћанским светитељима. Ова теорија је нарочито била форсирана за вријеме комунистичког идеолошког притиска јер је, са једне стране, славу приписивала пред-хришћанском "слоју" нашег народног бића, а са друге стране, омогућавала је много којем патријархалном домаћину да нађе "рупу у закону" и образложи зашто наставља да слави славу иако је "раскрстио са Црквом". Друга теорија каже да се слава пренијела са саборног прослављања светитеља као храмовног и сеоског заштитника на породицу, дом као "малу Цркву". Како год да је било - слава данас постоји као породични празник код Срба, као и код оних савремених етнија чија је етногенеза или везана са српску народност, или са њима блиско географски везана. Остали православни народи у начелу славе храмовне славе и имендан. Слава је кроз вијекове била битан чинилац очувања нашег народног бића. Са временом је постајала централни годишњи догађај једног дома. Све се у једном дому пдређивало слави. Спремало се да се гости што боље дочекају, укућани су се мирили и сарађивали, све је постајало радосно и свечано. Слава је била и остала синоним за ријеч "дом", "породица". У много чему је тако и данас, или би требало да буде. Шта су обиљежја славе? Често се чује да "слава није јело и пиће, него колач и свијећа". Тако и јесте, али морамо да знамо зашто јесте тако. Најприје, слава је дан када себе подсјећамо на хришћанске светитеље, наше Оце. Сваки од њих говори нам и данас да је хришћански живот - стални труд да будемо људи врлине, па је потпуно бесмислено славити врлину - фештом некултурног преждеравања и пијанчења. Међутим, подједнако је битно не само да слава није "јело и пиће", него да је "свијећа и колач". Свијећа и колач су кроз вијекове сачували самосвијест Срба, чак и оних у најудаљенијим и најзабаченијим крајевима, да припадају православној Цркви. Зато је бесмислено, штавише, противрјечно самом карактеру славе да, на примјер, на дан славе нико од укућана не оде у Цркву, на литургију. Слава је за дуге вијекове турског ропства била сјећање на литургију. Отуда "колач" (хљеб) и вино, као подсјећање на причешће, кум (негдје домаћин, негдје "долибаша") који колач "ломи" и прелива вином - као подсјећање да то чини свештеник на Евхаристији. Чак је и први назив са хришћанску литургију, у Дјелима Апостолским "ломљење хљеба" - баш како то данас каже и српски домаћин у Херцеговини и на Романији. Ипак, ПОДСЈЕЋАЊЕ НИЈЕ ЗАМЈЕНА. Ако смо кроз вијекове ропства морали да се подјећамо, по нашим шумарцима и планинским селима да јесмо Православни, данас нам је одлазак у Цркву доступнији и слободнији. Зато можемо да се подсјетимо и да не заборавимо старе обичаје, али то не значи да не треба да одемо у Цркву на дан на који се подсјећамо да припадамо Цркви. Многи се данас питају да ли је "правилније" да се колач "носи у Цркву" и тамо "пререже" са свештенством (и окупљеним народом, браћом и сестрама по Богу и Цркви!) или да се "однесе прекадња" у цркву, а сам "колач" "ломи" на обичајни начин. Ни једно ни друго није неправилно: суштина јесте да слава треба да нас повеже са нашим црквеним и народним бићем. На жалост код нашег народа се уврежио читав ноз сујевјерја по питању самог славског обреда, на примјер оно да "не ваља" да се колач "сијече" ножем - иако свештенство сваке недјеље Свето Причешће припрема управо тако што ножићем у облику копља исјеца онај дио хљеба (просфоре) који касније постаје Тијело и Крв Христова! Страх од ножева има упориште у старим митолошким слојевима и никако не може бити одлика православног хришћанина, управо као ни било који други облик ситничарења (о чему ће још бити ријечи). Много су лијепе старе "славарице" које се и данас дају чути у појединим нашим крајевима. Многе од њих су управо забиљежиле старе проте, што говори да засигурно нису "анти-црквени" чин. Напротив, свака славарица у суштини јесте сажета литургијска молитва "проскомидије", коју свештеник говори када припрема Хљеб и Вино за Свету Литургију. Кроз славарицу је народ сачувао памћење и на такве битне догађаје напе црквене историје као што је Први васељенски сабор, који се на Романији помиње тако што "читач" говори да се слави и "ва славу и чест 318 богоносних отаца штоно у Нићеји сабор сабороваше, Арлију (=Арија) безумног осудише, вјеру православну утврдише и нама у аманет оставише, да и ми вјерујемо". Управо зато је битно да се на слави чују и црквене молитве, у најмању руку Молитва Господња ("Оче наш"), а добро је да се полако каже и Никејско-цариградски Символ вјере и то са једним посебним разлогом: наиме, често се чује, приликом "наздрављања" једна реченица која се одомаћила у Херцеговини и на Романији, а то је "у име Бога И Свете Тројице". Како Хришћани вјерују у Бога који јесте Света Тројица, треба да се подсјетимо Никејске цјере и да кажемо У ИМЕ БОГА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ (дакле: без "и"!) Слава треба да буде празник хришћанства које се чува КРОЗ преношење, а не "традиције" која негира хришћанство. Шта се доноси за славу? Данас је постало модерно да се на славу доносе читаве кесе пуно "милсти" или "милоштва", како кажу у Крајини. Старији свијет се сигурно сјећа да се на славу носила наранца, чоколада, а у Старој Херцеговини посебан хљеб са коцком шећера у средини ("гурабија"). Обичај ношења "кеса" усталио се због преношења славе из старе родитељске куће у стан, па се на славу иде као "у госте", а ионако се ријетко виђамо, од славе на славу. Није да је носити кесу за славу јерес, али јесте један од облика тужног малограђанског менталитета у коме се касније "мјери" и одмјерава ко је, колико, коме и шта донио за славу. То је већ противно духу и смислу славе која треба да нас обједињује у великоме, а не да раздјељује у ситницама. Такође, вријеме празновања славе није означено никаквим каноном, као ни дужина празновања. Код нас се, као и у свему, претјерује, па једни славе "Ивкову славу" од три дана, док нас понеко суздржано позове "на ручак, у 14.ч, молимо будите тачни". Ни једно ни друго није баш примјерно и показује или разметање или суздржаност. Колико ћемо бити некоме на слави и када ћемо доћи зависи од могућности домаћина (треба бити обзиран и оставити простора у кући и снаге код домаћина и за друге госте!), али и од наших обавеза. Слава не треба да буде повод за кафанско понашање, али свакако да са блиским људима треба да подијелимо много радости, смијеха, а, ако је обичај, и пјесму и шалу, све са мјером, и све са осјећањем да суштина славе јесте прослава хришћанске саборности, а не боемског живота. "Чији је обичај старији?"/"исправнији"? Једна од чешћих расправа на нашим славама јесте она о "исправнпсти обичаја". Иако је и сама народна мудрост одавно постала свјесна да "колико села - толико је и обичаја", то не спрјечава нашег човјека да кори и прекорава друго село да "мјењају обичаје" и да "не славе по најстаријем = нашем обичају". Чак постоје и колективни прекори, па се, рецимо, Срби из Херцеговине често "саблазне" када оду на славу у централну Србију (а вјероватно да важи и обратно). Наши људи се бескрајно расправљају "да ли се за Аранђеловдан прави жито?", а на Романији да ли се каже "за раја и покоја" или "Бог да прости душе проставуше" (престављене, упокојене душе), а, ако се добро сјећам, у Боки Которској спрема се "кршњак", али не и жито (нико се и не сјећа да се икад спремало.) Сама расправа тј свађа о "обичајима" супротна је духу славе као празника саборности и јединства "браће Срба". Дакле, једино што може бити проблематично јесу они облици пренаглашњеног понашања (пијанчење, неумјесна и вулгарна шала, свађа, итд). Ако се домаћин напије за сопствену славу или му се свађају гости - ниједан "правилан" обичај неће га опрати пред лицем Бога и рода, као што и удовица која слави са сином и кћерком, све са пет гостију и скромном трпезом, може да "не проведе све по обичају" па да њена жртва буде велика пред Господом. Начело "милост хоћу, а не жртвоприношење" важи и овдје, баш као и заповјест Христова да оставимо дар на улазу у храм и да одемо да се најприје помиримо са братом својим, па да онда приступимо са даром. Тако је и са славом: најприје да се помиримо и живимо као браћа, па као браћа можемо говорити. Све што нас раздваја, укључујући и лажну ревност - није од Бога. То важи и за теме на слави. Уколико смо добри домаћини - треба да пазимо да не дође до огорчених расправа, најчешће политичких и спортских, наријетко личних и породичних. На славу зовемо кумове, пријатеље, родбину. Треба да водимо рачуна о томе да одемо на славу код оних које и сами зовемо на славу. Ту треба расуђивати разумно: без болесне ситничавости ("нећу му на славу, није ни он нама био"), али треба да његујемо реалан однос љубави и поштовања. Славити посебно или са оцем? Често питање које се појављује јесте "да ли син слави док му је отац жив?" или, у другом облику "може ли син славити ако му отац не "преда" славу?" Одговор није увијек једноставан. Данас људи живе у становима више него у сеоским кућама, а готово нико не живи у старој сеоској задрузи гдје је "домаћин" био апсолутни ауторитет и господар укућана. Колико је то добро или лоше - посебна је прича, али тако јесте. У начелу не постоји правило које би ријешило ствар једнозначно. Сваки пунољетан човјек, способан да има и храни породицу, већ јесте "домаћин" и могао би да слави славу. Похвално је да синови воде рачуна о родитељима, али, уколико постоји добра воља и сагласност, није проблематично (штавише, препоручљиво је) да син слави код себе, а отац код себе. Сваки родитељ настоји да његово дијете буде у свему способно да живи и напредује - то је наш животни успјех - па нема разлога да тако и не размишљамо када говоримо о прослављању Светитеља. И поред везаности за родну кућу и земљу, свака наша породица се сјећа да се некад "старином" доселила однекле и да је са собом понијела и крсну славу. Зато је боље да млади људи од почетка имају осјећај да славе свога заштитника. Ако већ постоји јасна одлучност да отац и син заједно славе, онда је с годинама син дужан да преузме све више обавеза, а не да се понаша (како често бива!) као почасни гост на својој слави. Мрсна или посна слава? Такође, врло је често питање да ли се слава прославља са посном или мрсном трпезом. По овом питању су црквени канони јасни: постоје славе које су увијек "посне" славе (нпр. Никољдан или Лазарева субота), постоје оне "мрсне" (Стјепањдан), док већина наших слава може "пасти" у сриједу или петак када се прослављају са посном трпезом или у неки други дан (када се прослављају са мрсном трпезом). Оно што је битно јесте да, било да је посна или мрсна, слава треба да буде спремљена са љубављу, без разметања, без претјеривања у количини и избору хране. Међутим, овдје се увијек чује неколико типских "контрааргумената" од стране оних којима је "деда увијек имао прасе за Никољдан, па ћу, вала и ја!" или је "поп благословио моме дједу да може да има брава или овна) за славу". Најприје: поклоњење свачијем дједу, али ничији дјед није важнији ни битнији од Светих Отаца Цркве, ако се дједом користимо да бисмо оправдали сопствену нецрквеност - онда смо на погрешном путу на коме дјед сигурно није желио да нас види. На крају, свака од тих "традиција" и "обичаја" сигурно нису старији од Цркве Божије. Такође, уколико се заиста десило да је некада некоме (што је данас тешко провјерљиво) неки свештеник благословио да може те године, због суше или немаштине, да прослави славу са месом (кога је на селу било више него рибе) то не значи да је то правило, него невоља. Само да напоменемпо да је Св. Патријарх Павле врло често скретао пажњу да се славска трпеза припреми достојанствено и према црквеном канону. Желио бих, ипак, да скренем пажњу и вјерујућим хришћанима да, када се већ заподјене расправа о начину прослављања славе, сваку ријеч треба вагати и додатно поразмислити. Управо је Св. Патријарх Павле говорио да "аргументи треба да су нам јаки, а ријечи слабе" а не обратно - ријечи пуне горчине, а аргументи слаби. Понекад је потребно годинама са љубављу причати са човјеком. Скренути пажњу је похвално, али свађати се и лупати некога канонима по глави - контрапродуктивно, а тиме и лоше. Протопрезвитер-ставрофор проф. др. Дарко Ђого Извор: Храм Васкрсења Христова у Подгорици

Манастир Бањска, древна светиња која се полако обнавља, задужбина краља Милутина и његово гробно место, иако у прошлости више пута рушена, данас је свечано прославио своју ктиторску славу Светог Краља. Свету Литургију служио је архимандрит Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште, уз игумана Бањске оца Данила и саслужење прота из храма Св. Димитрија у Косовској Митровици и Василија Острошког у Лепосавићу, пренео је портал КОССЕВ. Звучни запис беседе архимандрита Стефана Звучни запис обраћања оца Данила Архимандрит Стефан је у беседи подсетио сабране на дела краља Милутина, али и оно где су Срби као народ, како је рекао, подбацили, не успевши да његову задужбину, манастир Бањску до данас обнове. „Тело Светог Краља сада борави у Софији у још једној његовој задужбини, тако да је он само ишао из једне задужбине у другу задужбину и чува светиње и народ свој. Али он иако нас чува, данас може само да плаче пред Богом за нас своје недостојне потомке, јер какви смо слаби, немоћни да једни друге не можемо подржати и да ето и овај храм и ову светињу нисмо у стању као народ да обновимо“, објаснио је. Поручио је да за то нема изговора, да ниједно време за хришћане није било лако, а да је управо Краљ Милутин оставио у аманет поруку да „чувамо своју веру и да тиме чувамо свој образ, име и народ“. „Наше светиње јесу наше лађе у којима ми пловимо кроз ово животно море. Много је бура на овом мору данас, али су наше светиње, наше цркве – лађе које нас спасавају, бродови спасења и то је оно што су нама свети преци оставили. Други народи имају огромне замкове, тврђаве куле и градове, а ми имамо наше светиње. Оне говоре о нама. То смо ми“, рекао је за портал КОССЕВ игуман манастира Бањска отац Данило, који је и упутио поруку верујућем народу: „Нисмо сами, Бог је с нама увек у свим временима, тако је и данас. Опстаћемо и остаћемо на овим светим просторима, молитвама наших светих предака, св. Краља Милутина, св. Краља Стефана Дечанског". Манастир Бањска саграђен је у 14. веку, а према доступној архиви, био је чак и најзначајнији српски манастир пре свог првог пострадања у 15. веку када је оштећен у пожару. Потом је, верује се, запустео, да би у 19. веку, све до Првог светског рата – био претворен у џамију. Ктитор манастира, Свети Краљ Милутин, сем што је био један од најмоћнијих српских владара у средњем веку, био је и ктитор и помагач десетине манастира и цркава на Косову и Метохији, у централној Србији, Македонији, Грчкој, Бугарској, на Синајској гори, Светој гори и у Албанији, али и доброчинитељ. За сваку годину своје владавине, краљ Милутин подигао је по један храм и манастир, укупно њих четрдесет. Најновија обнова манастира започела је 15. августа 2004., када је, после 520 година, литургију са архијерејима служио патријарх српски Павле. Радови на конацима, које је финансирала Канцеларија за Косово и Метохију, почели у пролеће 2015. године. Извор: Радио Слово љубве

У селу Соколовићима надомак Рудог у недељу, 8. септембра 2019. године, освештана је новоподигнута црква Светих мученика јасеновачких. Тај храм је истовремено и спомен црква на мајку Мехмед-паше Соколовића. Како историчари наводе велики везир Отоманског царства Мехмед паша Соколовић је подигао омању цркву у свом родном селу за потребе његове мајке која је остала хришћанка за разлику од његовог оца који је примио ислам. Поштујући своје родитеље и једнако их љубећи велики везир је подигао и омању џамију за потребе свог оца. Од тада прошође године, деценије и векови а онда се деси чудо. Свештеник Стеван Гагић, рођен на Мајевици а данас пензионер са Флориде (САД), одлучио је, из само њему знаних разлога, да од уштеђевине сагради храм у спомен мајке Мехмед паше-Соколовића, а у част Светих мученика јасеновачких. И ево, 8. септембра 2019. године, после великог догађаја у Старом мосту на Дрини, испуни се време да храм у Соколовићима буде освештан (посвећен). Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом - уз саслужење протојереја-ставрофора Александра Топаловића, Милојка Топаловића, Саве Брадоњића и Рајка Цвјетковића и ђакона Будимира Гардовића, освештао је новоподигнути храм чином троносања и одслужио свету архијерејску Литургију. Високопреосвећени Митрополит је истакао значај дана и догађаја и истакао: -Гле, отац Стеван са Флориде, који никада није прошао овим крајевима нити боравио у Рудом, подсјећа нас на нешто што никако не смијемо заборавити, а то је мјесто рођења како великог паше Соколовића а тако исто и великог патријарха српског Макарија Соколовића. А ми смо све то заборавили! Заборавили смо да је у овом крају осим великог патријарха Макарија рођено још шест српских патријараха и четрнаест великих везира, паша, отоманских генерала и адмирала. А то само од себе говори какав је био духовни и ментални потенцијал нашег српског народа са ових простора. Велики паша Соколовић је био потпуно свјесни Србин и као такав све је чинио да поданицама Отоманске империје учини добра дјела. Као такв остао је упамћен у историји. За разлику од других паша и зулумћара није био тирјанин, већ велики градитељ и добротвор својих поданика. Захвалимо данас Богу и оцу Стевану Гагићу за све ово што се данас овдје бива. Извор: Инфо служба СПЦ

Светом архијерејском Литургијом, славском литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши прослављен је празник Светих мученика Макавеја – слава храма. Звучни запис беседе -Данас славимо и изношење Часнога Крста. Свети Макавеји, које такође данас славимо, на двјеста година прије Христа распели за светињу Божју и мученички пострадали бранећи закон Божји и бранећи светињу храма јерусалимског. Све је, дакле, у знаку распећа Христовог и у знаку Његовог васкрсења. И оно што се догађало прије Христа, и оно што се догађало у Његово вријеме и са Њим, и оно што се догађа до дана данашњега и оно што ће се догађати до краја свијета и вијека, рекао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. -Свети и часни крст је сила онима који се клањају Христу, а саблазан за оне који га се одричу. Света браћа Макавеји, и њихова чудесна мајка, и првосвештеник Елеазар, који су живјели прије Христа, а који су пострадали на христолики начин, пострадали су бранећи светињуи Божју. Ријетке су мајке каква је била мајка Светих Макавеја, казао је Владика и нагласио: -Црква Божја памти сва страдања за светињу Божју и подсјећа свајко људско покољење да су само они који остају вјерни живоме Богу и Његовој истини, правди, доброти и мудрости – истински и прави људи. Само су истински и прави људи они који су спремни да се жртвују за име Божје и правду Божју. Таква је била мајка Светих Макавеја, такви су били Макавеји, Елеазар првосвештеник, који су се жртвовали и зато остали запамћени, ево, до наших времена. А памте се и овдје од прадревних старохришћанских времена, највјероватније до деветог вијека је овај њихов храм овдје саграђен. Овај храм рушен, као некада јерусалимски и поново обнављан, да би, ево, сада поново, после оног безбожног времена, које је владало и овим крајевима, после оних који су се одрекли закона Божјег, имена Божјег и Часнога Крста, овај храм и спомен Свете браће Макавеја васкрсао. -Видимо и сами да се ништа није промијенило од времена древних безбожних властољубаца и царева. Наставља се прогон имена Божјег, гажење по Цркви Божјој… Ево сад доносе законе да отимају храмове, као што су радили они безбожни цареви и краљеви у вријеме браће Макавеја. Али, једно је сигурно: Часни Крст је онај који побјеђује, побједници су они који страдају као браћа Макавеји, који су тјелесно погинули са мајком својом, али су остали да се памте до наших времена. Светиње, које се подижу у славу Божју, а у част њихову, ево настављају да васкрсавају да кроз њих васкрсава истинска и права вјера, права Црква Божја, право сабрање у име Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, поручио је митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, митрополит Амфилохије је предводио литију око храма, а онда благосиљао и преломио славки колач. Митрополит Амфилохије је на крају честитао славу сабранима, а домаћин славе Будимир Видаковић предао је домаћинство за наредну годину Мишку Радоњићу. Старешина храма протојереј Предраг Шћепановић заблагодарио је митрополиту Амфилохију, браћи свештеницима и верном народу сабраном на светковини. -Хвала нашем Буду Видаковићу и братству Видаковића који су нас овако лијепо угостили. Нека Бог благослови њихове њиве и винограде, и на првом мјесту здраву дјечицу. Да се рађају у њиховим домовима, и у свим домовима. Од данас, по Владичином благослову, пут поред храма зове Макавејски пут. Од прошле године, како га је Митрополит освештао, овдје, хвала Богу, нема ниједног удеса, а до тада су овдје били чести удеси, казао је прота Предраг Шћепановић. Извор: Српска Православна Црква Слава толошке цркве Светих Макавеја, богослужио Митрополит Амфилохије SVETIGORA.COM Светом архијерејском литургијом, славском Литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши данас је прослављен празник Светих...

У недељу 21. јула 2019. године, на дан када наша Црква прославља Светог великомученика Прокопија, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у Прокупљу, у храму који је посвећен овом Богоугодном светитељу и где по предању почивају његове мошти. https://eparhijaniska.rs/images/audio/21.07.2019.Prokuplje.mp3 Епископу су саслуживали: протосинђел Мардарије (Ковачевић), јеромонах Гаврило (Божиновић), старешина манастира Ђурђеви Ступови, протојереји-ставрофори Слободан Петровић и Ђукан Оровић, протојереји Ненад Милосављевић, Миломир Павловић, Никола Илић и Драган Миленковић и ђакони Ђорђе Филиповић и Славко Обрадовић, уз предивно одговарање хора цркве Светог Прокопија. Преосвећени Владика је беседио након прочитаног Јеванђеља, у присуству градоначелника Прокупља г. Александра Симоновића и великог броја верника. Извор: Епархија нишка

У Недјељу раслабљеног, 19. маја у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици Литургију је служио протојереј Бранко Вујачић, а саслуживали су му протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, протојереј Миладин Ккнежевић, као и ђакон Илија Арзејкин. http://www.hramvaskrsenja.me/files/Voice 042.m4a У славу Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница саборног храма. Сабраном вјерном народу, поучним пастирским словом обратио се началствујући протојереј Бранко Вујачић. ,,Браћо и сестре, ево нас у Четврту недјељу након Васкрсења Господа нашега Исуса Христа. А ова недјеља, се још и зове и недјеља раслабљенога. Зове се тако управо по јеванђелскoj причи која се данас, на овој служби и читала у којој Господ исцјељује раслабљенога и смртнога човјека. Такође и грешнога и трулежнога човјека. Како Господ исцјељује свакога дана нас грешне људе“, казао је он. ,,Господ исцјељује грешнога човјека, исцјељује га Ријечју Својом, исцјељује га оном ријечју којом ствара свијет, оном ријечју којом ствара човјека, оном ријечју којом узима из пепела и праха и удахњује живот, оном ријечју којом је све створено, све видљиво и невидљиво“, објаснио је отац Бранко. Он је у свом даљем обраћању навео да страдања која се у животу дешавају, јесу ради гријеха али и исцјељења и коначног спасења, али и да та страдања требамо носити у трпљењу и смирењу: ,,Грешни смо и смртни смо, страдамо ради гријеха, страдамо да би дочекали исцјељење, а кроз исцјељење – опроштај гријехова и спасење. Ето нам поуке, ето зашто се нама дешавају страдања на личном плану, али и на свенародном. Због гријеха наших, због исцјељења нашег и спасења. Али само ако та страдања држимо у трпљењу, смирењу, не у негодовању – роптању“, упозорио је отац Бранко. ,,Зато, у благодарењу трпимо страдања, да заиста истински милошћу Божијом дочекамо васкрсење и спасење“, закључио је своје пастирско обраћање протојереј Бранко Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У Цветну недељу, 8/21. априла 2019. године, када наша Црква прославља успомену на свечани улазак Господа Исуса Христа у град Јерусалим, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, началствовао је Eвхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У евангелској омилији владика Иринеј је поред осталог истакао: ...већ сам назив Празника исказује његов смисао и представља позив свима нама да постанемо сведоци и учесници спасоносноих догађаја из живота Спаситеља света. Сам Бог оваплотивши се и поставши човек, улази на магарету у град Јерусалим, показујући нам пример истинског смирења, позивајући нас да и ми живимо Његовим, а не својим животом. Да би дао утеху својим ученицима и да би их извукао из дубине очајања у недељи страдања, Господ данас свечано улази у град Јерусалим. Народни назив за данашњи Празник - Цвети, описује свакако његову спољашњу, али свима нама драгу страну Празника. Зато и чинимо и литију уочи празника са децом, носећи у рукама врбове гранчице, будући да код нас нема палми. Речи , Осана", нису упућиване ником од старозаветних пророка и праведника, осим Господу, као и речи ,,Благословен који долази у име Господње", речи су, које се упућују само Месији. Народ се сабрао да види не само Господа Исуса Христа него и Лазара кога је Он васкрсао из мртвих. Исти овај народ ће за пар дана викати ,,распни га, распни", али ће иза тога, кроз покајање признати да су га без разлога издали. Сви ми смо позвани да празнујући данашњи празник унутра у срцу своме имамо непрекидно клицање ,,Осана, благословен који долази у име Господње." Извор: Епархија бачка