Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'илић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 233 results

  1. Поводом празника Светог Архангела Гаврила, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Свети Архангел Гаврило – служитељ тајне спасења". Молитвени спомен на Светог Архангела Гаврила савршавамо два пута у току једне богослужбене године и то: Дан након празника Благовести 26. марта/8. априла и 13/26. јула. Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије. СВЕТИ АНГЕЛИ У БОГОСЛУЖЕЊУ ЦРКВЕ Јер, Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима... (молитва приношења на Литургији Светог Василија Великог) Поред видљивог света, Господар неба и земље је саздао и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба, молимо се у четвртој светилничној молитви да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели, јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти Кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који Те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ С друге стране, у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш, Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим Твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и свака твар велича несхвативу славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела, најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу Литургије преподобног Јустина Ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржина, јер они собом носе светотајински символизам и собом одсликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како Истока, тако и Запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и, по свему судећи, она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. Молитва входа нам говори да свети Ангели јесу учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар, јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило Јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ. Литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео. Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио. Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање. Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље. Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. О ангелским чиновима По сведочанству српског Златоуста, Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајскипомесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији". Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели.Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, ДионисијеАреопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња.Начала, Архангеле и Анђеле.Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началникаангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила). · Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св.архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. · Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символишепремудрост Божју, као тајну скривену. · Архангел Рафаил: значи исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. · Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. · Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег(III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. · Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. · Архангел Варахил: Варахилзначи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. · Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------------- [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и Жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. Извор: Српска Православна Црква
  2. Поводом празника Светог Архангела Гаврила, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Свети Архангел Гаврило – служитељ тајне спасења". Молитвени спомен на Светог Архангела Гаврила савршавамо два пута у току једне богослужбене године и то: Дан након празника Благовести 26. марта/8. априла и 13/26. јула. Светог Архангела Гаврила прослављамо и величамо као благовеститеља радосне вести и као учесника у великим и дивним догађајима из домостроја нашега спасења. По речима преподобног оца Јустина Ћелијског ми Архангела Гаврила богослужбено прослављамо другог дана празника Благовести јер треба на достојан начин одати поштовање ономе који је послужио тајни нашег спасења, доносећи Пречистој Дјеви вест о оваплоћењу Бога Логоса у пречистој утроби њеној. У току јула месеца прослављамо такође сабор Светог Архангела Гаврила богослужбено се сећајући свих благословених јављања и дивних дела овог ангела Божјег, који је у потпуности послужио тајни спасења. Међу знаменитијим јављањима Архангела Гаврила можемо споменути: Јављање Мојсеју док је чувао стадо Јоторово, приликом чега је Архангел Гаврило саопштио великом избранику Божјем како је створен свет и све остало што је Мојсеј после записао у књизи Постања; јављање пророку Данилу и саопштење тајне о будућим царствима и о доласку Спаситеља; јављање Светој Ани и обећање, да ће родити кћер, преблагословену и пречисту Деву Марију; јављање Светој Дјеви, док је била у храму јерусалимском; јављање Светом Захарији првосвештенику и јављање радосне вести о рођењу Светог Славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована; Међу јављањима сећамо се и „кажњавањаˮ Светог првосвештеника Захарије који постаде нем зато што није поверовао речима његовим; Сећамо се и јављања Светој Дјеви у Назарету и саопштење благовести о зачећу и рођењу Господа Исуса Христа; јављање праведном Јосифу; јављање пастирима код Витлејема; јављање самом Господу у врту Гетсиманском, када је он Господа као човека крепио пред страдање; јављање женама мироносицама, итд. Сећајући се богослужбено свих јављањâ његових, како у Старом, тако и у Новом Завету и знајући његово усрдно молитвено посредовање пред Богом, света Црква му је принела Саборно празновање, како би свагда били надахњивани, али и подсећани на значај Светог Архангела Гаврила. О значају свих Ангела Божјих најбоље нам сведочи Свето богослужење, богослужбени поредак, али и сам текст Свете Литургије. СВЕТИ АНГЕЛИ У БОГОСЛУЖЕЊУ ЦРКВЕ Јер, Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима... (молитва приношења на Литургији Светог Василија Великог) Поред видљивог света, Господар неба и земље је саздао и духовни свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба, молимо се у четвртој светилничној молитви да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели, јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти Кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који Те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ С друге стране, у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш, Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим Твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом, и свака твар велича несхвативу славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела, најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу Литургије преподобног Јустина Ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржина, јер они собом носе светотајински символизам и собом одсликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како Истока, тако и Запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и, по свему судећи, она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. Молитва входа нам говори да свети Ангели јесу учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар, јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило Јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ. Литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео. Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио. Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање. Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље. Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. О ангелским чиновима По сведочанству српског Златоуста, Светог Владике Николаја Охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајскипомесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији". Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели.Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, ДионисијеАреопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња.Начала, Архангеле и Анђеле.Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началникаангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог - Јеремила). · Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св.архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. · Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символишепремудрост Божју, као тајну скривену. · Архангел Рафаил: значи исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. · Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. · Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег(III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. · Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. · Архангел Варахил: Варахилзначи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. · Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. катихета Бранислав Илић ---------------------------------------------------- [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и Жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. Многа чуда је Христос чинио. Па што не би и ово. Али било је тако давно. И било је док је Он ходио земљом. Шта ћемо са овим чудом? Исцељивао је слепе од рођења, одузете, ђавоимане, дизао из мртвих. У Христа или верујемо или не верујемо, па ово неће нешто много додати или одузети. Па зашто су га баш сви јеванђелисти забелижили? Као и увек у историји, овако или онако уби нас сиромаштво. Нас неке са обода богате Европе више него њих. Ко нас то замајава. кад немамо да платимо рачуне, кад стрепимо чиме ћемо нахранити и обући породицу која нам је дата на старање? Да одем у цркву, па да решимо проблеме са храном? Не иде. Којешта је то. А још слушам и видим како се свештенство добро сналази са храном и парама потребним за остало, а мени - ништа. Лепа бајка, али и да је било - било па прошло. Шта бих данас са том причом? Где је више та социјална правда коју је хришћанство обећало! И комунизам је настао због тог преварног обећања. Хајде да покушамо да застанемо. Да удахнемо ваздух и да са љубављу будемо присутни догађају у којем је Христос нахранио оне што су га пратили. Са две рибе и пет хлебова! "Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу." "Да поседају по трави" - какав мир се слути у овом призору... Пет хиљада, седам хиљада, ма нек је и сто људи, поседају по трави. Мирно. Гледајући Христа. С поверењем. Као ми на Литургији. Не седимо, Стојимо, али као да лебдимо. Пред Христом. Усправни чекајући Га будно, а истовремено као на најзелениној трави седећи. Шта Он ради - "погледавши на небо благослови,и преломивши даде ученицима". Шта се дешава на Светој Литургији? У име Христово свештеник ломи хлеб и даје прво свештенству, "а ученици народу" - а затим се сви присутни причешћују Добро, то је лепо. Символички. али после литургије враћамо се у живот и треба нахранити ону нашу чељад. Треба од нечега живети и између литургије и литургије. Колико нас се кад смо дошло у тешку ситуацију, искрено, без рачунице и очекивања, у топлом поверењу окренуло Христу? Верујемо, знамо, нећеш дати да пропаднемо. Нахрани нас. Нахрани наше ближње." Иштите Царство Божије - остало ће вам се додати". Коме? Мени? Зар сам ја то заслужио? Ниси - али веруј. Колика је наша вера? Замислите шта би било да ми сви заиста желимо Царство Божије више од свега. Замислите шта би било кад бисмо заиста били у стању да беспоговорно верујемо Христу. Без лукавости којима нас учи живот. Без страха. Као људи. Бића љубави. Круна Божије творевине. Зар би заиста било немогуће да нас све нахрани пет хлебова и две рибе? Зар нико од нас није никада окусио драгоценост једног скромног залогаја? Зашто уопште постимо? Чему се учимо? Зар нисмо пожелели да поделимо тај један најлепши залогај са неким? Поделимо - биће довољно за све нас. Све остало је политика и манипулација и безнађе. Важно је да скупи онај број који ће у миру сести око Христа. Богочовека. Који ће желети да поделе своје са другима. Да поделе са другима, пошто су видели Христа како је разломио за њих и дао им. Тако се умножава пет хлебова и две рибе, а да још и остане тога за сутра. Дељењем са ближњима.
  4. Христос је са пет хлебова и две рибе нахранио окупљени народ. Чудо. Много познато. Као ретко које - забележено у сва четири Јеванђеља. Многа чуда је Христос чинио. Па што не би и ово. Али било је тако давно. И било је док је Он ходио земљом. Шта ћемо са овим чудом? Исцељивао је слепе од рођења, одузете, ђавоимане, дизао из мртвих. У Христа или верујемо или не верујемо, па ово неће нешто много додати или одузети. Па зашто су га баш сви јеванђелисти забелижили? Као и увек у историји, овако или онако уби нас сиромаштво. Нас неке са обода богате Европе више него њих. Ко нас то замајава. кад немамо да платимо рачуне, кад стрепимо чиме ћемо нахранити и обући породицу која нам је дата на старање? Да одем у цркву, па да решимо проблеме са храном? Не иде. Којешта је то. А још слушам и видим како се свештенство добро сналази са храном и парама потребним за остало, а мени - ништа. Лепа бајка, али и да је било - било па прошло. Шта бих данас са том причом? Где је више та социјална правда коју је хришћанство обећало! И комунизам је настао због тог преварног обећања. Хајде да покушамо да застанемо. Да удахнемо ваздух и да са љубављу будемо присутни догађају у којем је Христос нахранио оне што су га пратили. Са две рибе и пет хлебова! "Донесите их мени овамо. И заповеди народу да поседају по трави, па узе оних пет хлебова и две рибе, и погледавши на небо благослови, и преломивши даде ученицима, а ученици народу." "Да поседају по трави" - какав мир се слути у овом призору... Пет хиљада, седам хиљада, ма нек је и сто људи, поседају по трави. Мирно. Гледајући Христа. С поверењем. Као ми на Литургији. Не седимо, Стојимо, али као да лебдимо. Пред Христом. Усправни чекајући Га будно, а истовремено као на најзелениној трави седећи. Шта Он ради - "погледавши на небо благослови,и преломивши даде ученицима". Шта се дешава на Светој Литургији? У име Христово свештеник ломи хлеб и даје прво свештенству, "а ученици народу" - а затим се сви присутни причешћују Добро, то је лепо. Символички. али после литургије враћамо се у живот и треба нахранити ону нашу чељад. Треба од нечега живети и између литургије и литургије. Колико нас се кад смо дошло у тешку ситуацију, искрено, без рачунице и очекивања, у топлом поверењу окренуло Христу? Верујемо, знамо, нећеш дати да пропаднемо. Нахрани нас. Нахрани наше ближње." Иштите Царство Божије - остало ће вам се додати". Коме? Мени? Зар сам ја то заслужио? Ниси - али веруј. Колика је наша вера? Замислите шта би било да ми сви заиста желимо Царство Божије више од свега. Замислите шта би било кад бисмо заиста били у стању да беспоговорно верујемо Христу. Без лукавости којима нас учи живот. Без страха. Као људи. Бића љубави. Круна Божије творевине. Зар би заиста било немогуће да нас све нахрани пет хлебова и две рибе? Зар нико од нас није никада окусио драгоценост једног скромног залогаја? Зашто уопште постимо? Чему се учимо? Зар нисмо пожелели да поделимо тај један најлепши залогај са неким? Поделимо - биће довољно за све нас. Све остало је политика и манипулација и безнађе. Важно је да скупи онај број који ће у миру сести око Христа. Богочовека. Који ће желети да поделе своје са другима. Да поделе са другима, пошто су видели Христа како је разломио за њих и дао им. Тако се умножава пет хлебова и две рибе, а да још и остане тога за сутра. Дељењем са ближњима. View full Странице
  5. Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници. (Кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  6. Поводом празника Светих славних и добропобедних мученика Романових, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети царски мученици Романови у богослужењу Цркве". Текст је у штампаном облику објављен у Православном мисионару, бр. 358. новембар-децембар 2017. (стр. 21-22) ПДФ Богослужење Цркве у својој свеобухватности представља многоцени дар Божји кроз чији драгоцени задржај, у виду молитава и химнографије свагда бивамо поучени светлим примерима светих угодника Божјих који су у свом подвигу просијали на славу Божју. И сâм текст Свете Литургије нас богомудро на неколико места подсећа на значај непрестаног помињања светитеља, не само у нашим личним молитвама, већ и у заједничким (саборним) молитвама Цркве, мислећи превасходно на сабрање Цркве као заједнице ради савршавања Свете Евхаристије. Давно је речено да богата и дивна химнографија цркве јесте препевано житије светитеља Божјих, и ваистину у служби Светих славних и свехвалних старастотерпаца Романових молитвено бивамо надахњивани њиховим врлинским и светим животом који је крунисан мученичком кончином за свога Господа. У стихирама на Господи возвах Црква велича Светог благоверног Цара Николаја као верног и послушног служитеља Божјег који бивајући владар земаљског царства, својим животом сведочаше да је истинита и сваке хвале достојна реч Божја да је небеско царство претежније од земаљског и да је вечна и једина права отаџбина нас хришћана управо на небесима. По речима црквеног песника Цар Николај је на своју царску власт гледао као на службу Богу и своме роду, увек имајући на уму еванђелске речи да ми овде немамо постојана града, него чекамо онај који ће доћи. Врхунац непоколебиве вере благоверног цара Николаја било је крајње смирење и молитва за гонитеље, које химнографија пореди са смирењем Светог Првомученика и Архиђакона Стефана који приликом каменовања узноси молитву Господу за своје мучитеље: Господе не урачунај им овај грех. Црквени песник велича и дивна и славна дела благоверне Царице Александре која је и своја чада одгајила у духу праве и истинске Православне вере, за које појемо да су постале дивне и миомирисне невесте Христове које својом љубављу и мудрошћу постадоше нове мудре девојке које су пошле у сурет женику Христу. Угледајући се на Христа који је из своје неизмерне љубави према нама претрпео телом страшна мучења, животворну смрт и погребење, тако и Свети Страстотерпци Романови као први међу народом свој подвиг крунишу неувелим венцем мучеништва. Извод из химнографије Светим славним и добропобедним Страстотерпцима Романовим: Када си за царевање Русијом био крунисан, помазаниче Николају, усрдно си се тада молио: „Владико и Господе мој, поучи ме за дело на које си ме послао, и нека са мном буде премудрост Твоја, да разумем шта је угодно пред очима Твојим, и да Ти у дан суда дам непостидан одговорˮ. Ти се тада ниси бринуо о слави земаљској, него, много више, о слави небеској. (Прва стихира на Господи возвах) Све благочашће твоје у Христу беше, света мученице, царице Александра Руска, који си из Лутерове вере прешла у Православље и примила га свим срцем својим, заволевши молитву, храм Божји и поуке светоотачке. Као добронамерна мати, и своја чеда си у благочашћу одгајала, припремивши их за непорочну жртву за Христа. Тога ради те увек прослављамо. (Шеста стихира на Господи возвах) Кћери цареве, свете мученице дјеве, истинске невесте Христове, Олга, Татјана, Марија и Анастасија, ви сте као мудре еванђелске дјеве јелеј милосрђа у душама свагда чувале, усрдно послуживши страдалнима, убогима и болеснима. За оне што су вас прогонили Господу сте се до смрти молиле, а сада сте се у ложницу небеског Женика уселиле. Тага ради вас увек величамо. (Осма стихира на Господи возвах) Када дође година страшна и када тама обухвати земљу руску, тада се појавише побијени за реч Божју. Ти си пак царе-мучениче, као зачетак нових страдалника, с богољубивом царицом, царском децом и верним слугама твојим с љубављу ускликивао: Приђите да принесемо себе Богу као жртву живу, да тако посведочимо веру православну и да се Царства небеског удостојимо. (Слава на литији) Данас, благоверни људи, светло величамо седморо царских мученика, Христову домаћу цркву: Николаја и Александру, Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. Они пак, који се многи окови и страдања нису плашили, од богобораца смрти и телесна страдања примише и одважност пред Господом у молитви задобише. Тога ради с љубављу ми кличемо: О свети страстотерпци, послушајте глас покајања и вапај народа нашег, и земљу руску у љубави ка Православљу утврдите, од међусобних сукоба сачувајте, мир свету од Бога испросите а за наше душе велику милост. (Тропар) Изабрани од Цара над царевима и од Господара над господарима међу руским царевима, ви сте благоверни мученици, који сте због Христа муке душевне и телесну смрт примили и венцима се небеским овенчали. Стога вам с љубављу благодарно кличемо као нашим милостивим покровитељима: Радујте се, царски страстотерпци (мученици) и за свету Русију пред Богом усрдни молитвеници. (Кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  7. Поводом празника Светих славних и свехвалних Апостола Петра и Павла, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети Апостоли Петар и Павле - Васељенски проповедници речи Божје. Црква нас на значај Светих славних и свехвалних Апостола најопитније подсећа кроз празнике који су установљени у њихову славу и част. Поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице Апостола, у току богослужбене године савршавамо и молитвене спомене на свакога од Светих Апостола појединачно. Посебно место међу апостолским празницима заузима празник Светих првоврховних Апостола Петра и Павла, празник који је у нашем народу познатији под називом Петровдан. По сведочењу многобројних црквених извора, празновање Светих првоврховних Апостола Петра и Павла у Цркви је присутно од самих почетака, тачније речено присутно је непосредно након упокојења ова два ватрена проповедника еванђелске речи Божје. Свети Апостол Павле у својој посланици Јеврејима богомудро саветује хришћане да се свагда са љубављу и побожношћу молитвено сећају својих учитеља у вери и оних који су им надахнути Духом Светим проповедали реч Спасења. Древни хришћани имајући у свом уму ову апостолску поуку, веома рано почињу да прослављају молитвени спомен на своје учитеље првоврховне апостоле Петра и Павла. Ово древно празновање Светих Апостола Петра и Павла није увек савршавано у исти дан. Наиме, постоје многобројна сведочанства о прослављању Светих апостола Петра и Павла и по некима њихов спомен је савршаван након празника Рождества Христовог, по некима недељу дана након епифаније, док Свети Софроније јерусалимски сведочи да су апостоли Петар и Павле прослављали у четврти дан после празника Рождества Христовог. Овом празнику претходи Пост у част Светих Апостола који је у нашем благочестивом народу познат и каоПетровдански или Апостолски пост. Кратко житије Светог славног и свехвалног Апостола Петра Син Јонин, брат Андреја првозваног, из племена Симеонова, из малог палестинског града Витсаиде. Био је рибар, и најпре се звао Симеоном, но Господ је благоизволео назвати га Кифом, или Петром (Јн 1, 42). Он је први од ученика јасно изразио веру у Господа Исуса рекавши: „Ти су Христос, Син Бога живога“ (Мт 16, 16). Његова љубав према Господу била је велика, а његова вера у Господа постепено се утврђивала. Када је Господ изведен на суд, Петар Га се три пута одрекао, но само један поглед у лице Господа – и душа Петрова била је испуњена стидом и покајањем. После силаска Светога Духа Петар се јавља наустрашивим и силним проповедником Еванђеља. После његове једне беседе у Јерусалиму обратило се у веру око три хиљаде душа. Проповедао је Јеванђеље по Палестини и Малој Азији, по Илирику и Италији. Чинио је моћна чудеса: лечио је болесне, ваксрсавао мртве; чак и од сенке његове исцељивали су се болесници. Имао је велику борбу са Симоном Волхом, који се издавао за бога, а у ствари био је слуга сатанин. Најзад га је посрамио и победио. По заповести опакога цара Нерона, Симоновог пријатеља, Петар би осуђен на смрт. Поставивши Лина за епископа у Риму и посаветовавши и утешивши стадо Христово, Петар пође радосно на смрт. Видећи крст пред собом, он умоли своје џелате, да га распну наопако, пошто сматраше себе недостојним да умре као и Господ његов. И тако упокоји се велики слуга великог Господара, и прими венац славе вечне. Кратко житије Светог славног и свехвалног Апостола Павла Свети славни и свехвални Апостол Павле беше родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћену веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом истрадањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: „Не живим ја него Христос живи у мени“, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар. (Више о Светом Апостолу Павлу до обраћања прочитајте у тексту протођакона Радомира Ракића под насловом: Свети апостол Павле, осврт на његов живот до обраћења) О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла и старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама, али и јединствени храм Светих Апостола Петра и Павла у Мајданпеку (Епархија тимочка) који је саграђен у јединственом швајцарском стилу, и као такав јединствен је у нашој помесној Цркви. Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског. Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом, саборна је јер се у њој пројављује суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас.(Детаљније о значају Светих славних и свехвалних Апостола послушајте у разговору вероучитељице и теолога Драгане Машић са аутором овог прилога, који је реализован у оквиру емисије изабери веронауку на таласима Радија "Беседа" Епархије бачке 20. јуна ове године). Апостола Првопрестолници, и Васељене Учитељи, Владику свих молите: да дарује мир Васељени, и душама нашим велику милост. (тропар) Чврсте и богоносне проповеднике, прве Твоје Апостоле, примио си Господе у насладу блага Твога и покој. Њихова страдања и смрт примио си више од сваког изобиља, Ти, који Једини познајеш људска срца. (кондак) катихета Бранислав Илић View full Странице
  8. Доносимо текст катихете Бранислава Илића о рођењу највећег између рођених од жена, Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Текст смо преузели са званичне интернет презентације Српске Православне Цркве. Долазак Светог славног пророка, претече и крститеља Господњег Јована најављивали су пророк Исаија и пророк Малахија, а када се време његовог рођења приближило Свети Архангел Гаврил најављује првосвештенику Захарији рођење Јованово, да ће Јованова мисија бити велика и благословена и од Бога и од људи. Његова проповед претходила је доласку Господњем, а Свети Јован је последњи пророк Старог Завета и први Апостол и евангелист Новог Завета. На шест месеци пре оваплоћења логоса Божјег, Господа нашег Исуса Христа, рођен је највећи између рођених од жене, свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. Рођен је пре Спаситеља како би припремио пут за долазак Богочовека у овај свет. Све је у животу Јовановом било једно велико чудо, почев од промисла Божјег да он буде рођен од бездетних и светих родитеља Захарије и Јелисавете, па све до његове мученичке кончине, све је у његовом животу било свештено и благословено. Пре рођења Христовог од Дјеве Марије, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од бездетне Јелисавете, поверовали рођењу које се имало догодити од преблагословене дјеве Марије. Претечино рођење по речима преподобног оца Јустина ћелијског јесте рођење највећег човека, Човека – али више Пророка, више Ангела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Светим Јованом се завршава Стари Завет и њиме почиње Нови Завет. Он је васцелим својим бићем послужио тајни спасења крстивши Господа у реци Јордану. У богослужбеном животу наше свете цркве у само три случаја прослављамо све догађаје из живота: У празницима Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богомајке, као и у част Светог Јована. Рођење Јованово је детаљно описао Свети евангелист који је међу еванђелистима био и поуздани историчар. Име Јован значи благодат и милост. Празник је установљен у четвртом веку након одређења дана празновања Рождества Христова. Сведочанства из четрвтог века имамо у виду богате химнографије, али и у беседама Светог Јована Златоуста у овај празнични дан. Јован је одрастао у јудејској пустињи у којој је живео до своје тридесете године. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела. (Детаљније о празнику рођења Светог Јована послушате у разговору са аутором овог текста, који је реализован у оквиру јутарњег програма Радија Беседа 4. јула ове године). Из синаксара празника рођења Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Госпдњег Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… Преглед празникâ и Свети Јован у богослужењу наше Свете Цркве У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6.Усековање часне главе Светог Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). Химнографија у част Светог Јована У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар Рођења Светог Јована) Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Заамвона молитва на Сабор Светог Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. катихета Бранислав Илић ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  9. Екипа која је радила на документарном серијалу о кључном значају Косовског предања за српски национални идентитет, одлучила је да поводом овог Видовдана постави целу серију на Јутјуб иако још увек није било њене телевизијске премијере. О свему овоме разговарали смо са свештеником Ненадом Илићем редитељем, писцем и православним публицистом. Извор: Радио Светигора
  10. “Косово између неба и земље“ урађен је у продукцији ОПЕТ&ОПЕТ из Београда. Текст и режију потписује свештеник Ненад Илић и Владимир Петровић. Наратор је Петар Божовић. У сериајлу учествују Милош Ковић, Мило Ломпар, Слободан Антонић, Срђан Шљукић, Никола Пејаковић, Александра Павићевић, Горан Радовановић, Мухарем Баздуљ, монахиња Ирина Ђорђић, Бранислав Гојковић, Аца Селтик и многи други… Звучни запис разговора Екипа која је радила на документарном серијалу о кључном значају Косовског предања за српски национални идентитет, одлучила је да поводом овог Видовдана постави целу серију на Јутјуб иако још увек није било њене телевизијске премијере. О свему овоме разговарали смо са свештеником Ненадом Илићем редитељем, писцем и православним публицистом. Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. Поводом празника Светог славног и добропобедног Великомученика Лазара косовског, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радуј се, Свети великомучениче кнеже Лазаре, српска похвало и заштито!" „Земаљско је за малана царство, а небеско увек и до века!ˮ Свети славни и добропобедни Великомученик Лазар српски, рођен је око 1329. године у граду Прилепцу код Новог Брда. Од својих побожни и благочестивих родитеља васпитан је у хришћанској вери и побожности. Држећи се верно еванђелских врлина и поука, Лазар је подарене му од Бога дарове богато умножио. и тако даровит, он не само што брзо претече своје вршњаке, него и привуче на себе пажњу цареву и стече његову благонаклоност, због чега би узет на царски двор у Скопљу, и убрзо затим уведен у државне послове. Из извора наше историје читамо да је на двору цара српског Стефана Душана Лазар постао веома славан и од свих вољен и уважаван због своје честитости, витештва и искрене побожности. Лазар за своју супругу узе Милицу, и по свом венчању узведен је у достојанство кнеза. Честити Лазар је касније постао и војвода у Душановој војсци, јер беше веома вичан у војној вештини и војевању, као некада славни краљ српски свети Јован Владимир. Кнезу Лазару и Милици Бог је подарио најпре пет кћери: Мару, Драгану (или Марију), Јелену, Теодору и Оливеру, а затим и три сина: Стефана, Вука и Добривоја (који умре веома млад). Колико то беше честита породица најбоље се види по томе што отац, мајка и најстарији син бише од Бога прослављени као Његови Светитељи. Више о житију Светог кнеза Лазара , као и о историјским околностима везаним за косовски бој и опредељење Светог кнеза за царство небеско послушајте ОВДЕ У овај 15/28, дан месеца јуна, поред Светог кнеза Лазара и свих мученика и новомученика који су пострадали од косова до данас, савршавамо молитвени спомен на више знаменитијх угодника Божјих, међу којима треба споменути Светог славног и добропобедног мученика Вита, Светог славног пророка Амоса, као и Свете отачаствене Патријархе српске Јефрема и Спиридона. Житијâ и подвизи ових угодникâ Божјих свакако су различита, али је циљ њиховог хришћанског живота и служења Богу био исти онај који је дивно изрекао Свети благоверни кнез Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и до векаˮ. Ове речи требале би да буду и идеал нашег хришћанског живота, јер су проистекле не само из уста благоверног кнеза Лазара, већ из његовог дубоког литургијског опита и светог живота који постаде обрац и пример нашег живљења у историји. Када говоримо о дубоком литургијском опиту Светог кнеза Лазара, можемо подсетити на два веома битна историјска момента из његовог живота. На првом месту његову кнежеву вечеру која је постала поновљена тајна вечера на којој се Спаситељ установио Свету Евхаристију. Други битан моменат који казује о дубоком литургијском опиту Светога кнеза јесте и причешће његове честите и богобојажљиве војске уочи битке на косову пољу. У химнографији овог празничног дана који се торжествено прославља особито у нашој помесној цркви, величамо Светог благоверног кнеза Лазара као угодника Божјег који је иако овоземаљски владар, више заволео лепоту славе Божје и вечни живот. Његово опредељење за царство небеско следовало је и велико мноштво његове верне војске, а то опредељење следује и наш благочестиви народ вековима. У својој познатој беседи на празник Светог кнеза Лазара, преподобни отац наш Јустин ћелијски, подсећа на свети живот Светога кнеза и његово опредељење за Царство небеско у светлу породице: „Света Србија, Немањићка Светосавска Србија, шта још даје и шта још хоће? Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео, Свети Кнез Лазар је то хтео. И Еванђеље Светог Саве то хоће: да освети породицу, да односи у породици између родитеља и деце, и свих у кући, да буде свети однос, да служе један другоме као света браћа, као свете сестре. Да служе Господу Христу служећи један другоме, да све бива у славу Божију[2]. Да се у њој живи ради Христове Правде, ради Христове Истине, ради Христове Љубави; да се живи Христовом вером; да се у породици служи Господу, јер служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству Небеском и служимо спасењу своје душе. Србија Светосавска и Немањићка тражи свето судство: суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари, где ће правда Божија да буде из виђења и брањена. То је свети суд, свето судство – то хоће Света Србија. Онда, земљорадња, – шта је то? То је свети посао. Света земљорадња, то хоће Свети Сава, то хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама људима, јер знамо да је сва земља имовина Божија дата нама под најам. Света земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све то – то је свети занат у Светој Србији. Свето занатство, свето занатство које служи нама служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржање наше вере у народу, али све у славу Божију. То хоће Света Србија, то хоће Света Немањићка Србија, хоће и Косовска Србија Светога Кнеза. То је Небеска Србија. Једна је то Србија, почела од Светога Саве и његовог Светог оца, па ето, кроз све векове и векове до нашега дана. Све што је свето припада тој Светој Србији, Светој Немањићкој Србији, земаљској и Небеској.ˮ Заволео си лепоту славе Божије, међу земнима си Му угодио и добијени талант добрим делима си удвостручио. Њему си се одужио подвигом до крви и плату за страдања твоја као мученик си примио од Христа Бога: Њега моли да спасе, нас који те песмама славимо, Свети Лазаре. (тропар кнезу Лазару) Због верности Богу и Божјој правди, пострадасте телом, Земља се растужи, ал' спасосте душе, небо се весели, а преци се ваши распеваше небом, на капији Раја сретоше вас с песмом: "Имена су ваша у Књизи Вечности, улазите у Рај, децо бесмртности". Ми на Земљи, род ваш, кличемо вам у глас: Мученици нови, молите се за нас! (тропар мученицима и новомученицима косовским) Као изврсног изабраника побожности и непостидног мученика за истину, славно и по дугу хвали те стадо твоје, богомудри. Пошто имаш смелост код Христа Бога, нама који те славимо смирење испроси, да ти кличемо: Радуј се, Свети Лазаре, свеславни! (кондак кнезу Лазару) Нека хвале Бога, поља и ливаде и зелене горе, долине убаве, валовите реке и пећине мрачне, што невином крвљу поливене бише, светом крвљу мноштва српских мученика, вредних домаћина и храбрих војника, младића и деце и девица чедних. Нека хвале Бога и немуште твари, Господа што светом целим господари. (кондак мученицима и новомученицима косовским) катихета Бранислав Илић View full Странице
  12. Човек је саздан као боголико биће и као храм Божији. Велики отац и учитељ Цркве Свети Никола Кавасила поучава да истински храм Божији и Престо (Жртвеник) у чулном свету може да буде једино човечија природа. Са друге стране Свети Јован Златоусти вели: У светом храму Божијем верници примају Утешитељев дар који их освештава и преображава у благословену грађу од које се подиже Црква. „Јер Црква није ништа друго до храм саздан од наших душа.ˮ Ово своје благословено назначење увек и изнова потврђујемо и актуализујемо учешћем у Светој Евхаристији сједињујући се са Господом јер ваистину Божанственим Причешћем човек у целости постаје христоносни храм и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Евхаристијска Трпеза нас настањује у Христу и Христа у нама. Стога у еванђељу љубљеног ученика читамо: у мени пребива и ја у њему… (Јн.6,56). Христос је у исти мах и наш пребивалац и наше пребивалиште. Преподобни и богоносни отац наш Максим исповедник у својој Мистагогији каже да је сваки човек саздан као мистични храм. По дубокој и освештаној мисли овог светог оца, тело човеково је наос, душа је свети Олтар, а ум је свети Жртвеник. Након овог увода и подсећања на благословено човеково назначење у контексту његове целовитости, своју пажњу усмерићемо ка богослужбеним и химнографским примерима у којима се Господ наш Исус Христос велича и прославља као савршени Лекар душа и тела наших. Свето богослужење и химнографија православне Цркве, ослањајући се на Светописамска сведочанства и дубоку Светоотачку мисао, на много места Господа нашег Исуса Христа прославља и велича као Великог и савршеног Лекара (исцелитеља) душа и тела наших. Свети Оци и учитељи Цркве подсећају да Христос није увек у улози лекара (терапеута) већ у улози савршеног и Великог Исцелитеља који на савршени начин васпоставља нарушену људску целосност, враћајући нарушену хармонију између тела, душе и духа. Најопитнији тренутак враћања човекове целовитости јесте Света Литургија. Централно и најсавршеније богослужење, Света Литургија, својим текстом указује да човек васцелим својим бићем, како душом, тако и телом, учествује у њој. Својим мислима можемо отићи један корак даље и подсетити да је евхаристијски поглед на човека увек сагледан у једној савршеној целовитости тела, душе и духа човечијег. У првом делу Свете Литургије у молитви Трисвете песмесвештенослужитељ се моли да Господ освети душе и тела наша и подари нам да му свагда у светлости служимо. И у молитви пред читање Светог Еванђеља „Запали у срцима нашим…ˮ литург возглашава: Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже… У другом делу Литургије Светог Јована Златоустог, у другој молитви верних предстојатељ се моли следећим речима: Опет и много пута Теби припадамо, и Теби се молимо Добри и Човекољубиви, да, погледавши на молитву нашу, очистиш душе и тела од сваке нечистоте телесне и духовне… Затим у молитви главоприклоњења литург се директно обраћа Господу молитвеним вапајем истовремено исповедајући Га као савршеног и јединог истинског Лекара душа и тела наших: Плови са онима који плове, путуј са путницима, исцељуј болесне, Лекару душа и тела наших. У ходатајственој молитви на Литургији Светог Василија Великог предстојатељ евхаристијског сабрања се моли речима: Ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Завршавајући поменуту молитву возглашава: Јер си Ти Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланима буром, пристаниште онима који плове, лекар болеснима… У молитви пред молитву Господњу литург се моли да нас Господ очисти од сваке нечистоте телесне и духовне, али и да не будемо немоћни душом и телом због недостојног причешћивања. У благодарственој молитви након причешћа верних благодаримо Господу на причешћу светим, пречистим, бесмртним, и небеским Тајнама Његовим, које нам је дао као доброчинство, на освећење и исцељење душа и тела наших. И на Литургији пређеосвећених дарова коју савршавамо у данима Свете и Велике четрдесетнице, на неколико места у молитвама имамо примере сагледавања човека као целосног литургијског (богослужбеног) бића. У молитви коју презвитер чита после полагања Светих пређеосвећених дарова на Свету Трпезу, он се једним устима и једним срцем моли да Господ освети душе и тела наша освећењем неодузимљивим. У молитви благодарења након причешћа пређеосвећеним даровима, молимо се Господу да до последњег даха будемо удостојени причешћивања Светим Тајнама Његовим, на просветљење душе и тела и на наслеђе Царства небеског. На крају, можемо навести и два дивна примера из богате химнографије четврте недеље по Пасхи – Раслабљеног у којој читамо перикопу о исцељењу раслабљеног човека. Богослужбене песме овог недељног дана су у великој мери проистекле из овог еванђелског казивања, те тако у другој стихири на Господи возвах између осталог појемо: Господ желећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи све исцељујући болести свих као Лекар душа и тела наших. У две познате стихире овог недељног дана на јако леп и сликовит начин описан је догађај исцељења раслабљеног величајући Спаситеља као савршеног Лекара душа и тела наших: Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у воду и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Изађе Исус у Јерусалим, на бању код Овчијих врата, коју Јудеји зову Витезда, а која има пет тремова. Под њима лежаше мноштво болесника. Анђео Божји повремено силажаше и узбуркаваше воду, и оздрављење дариваше онима који су са вером приступали. И видевши Господ човека који је годинама боловао, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? А болесник одговори: Господе, немам човека да ме, када се узбурка вода, спусти у бању. Лекарима сам дао сав иметак свој, и не удостојих се да добијем милост. Али Лекар душа и тела му рече: узми одар свој и ходај, проповедај моју силу, и велику милост до крајева света. катихета Бранислав Илић
  13. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Христос - Лекар душе и тела, који је објављен у Православном мисионару, званичном мисионарском гласилу Српске Православне Цркве (број 360 / март-април, 2018), стр. 19 – 20). Човек је саздан као боголико биће и као храм Божији. Велики отац и учитељ Цркве Свети Никола Кавасила поучава да истински храм Божији и Престо (Жртвеник) у чулном свету може да буде једино човечија природа. Са друге стране Свети Јован Златоусти вели: У светом храму Божијем верници примају Утешитељев дар који их освештава и преображава у благословену грађу од које се подиже Црква. „Јер Црква није ништа друго до храм саздан од наших душа.ˮ Ово своје благословено назначење увек и изнова потврђујемо и актуализујемо учешћем у Светој Евхаристији сједињујући се са Господом јер ваистину Божанственим Причешћем човек у целости постаје христоносни храм и сваки део његовог тела је део храма Христовог. Евхаристијска Трпеза нас настањује у Христу и Христа у нама. Стога у еванђељу љубљеног ученика читамо: у мени пребива и ја у њему… (Јн.6,56). Христос је у исти мах и наш пребивалац и наше пребивалиште. Преподобни и богоносни отац наш Максим исповедник у својој Мистагогији каже да је сваки човек саздан као мистични храм. По дубокој и освештаној мисли овог светог оца, тело човеково је наос, душа је свети Олтар, а ум је свети Жртвеник. Након овог увода и подсећања на благословено човеково назначење у контексту његове целовитости, своју пажњу усмерићемо ка богослужбеним и химнографским примерима у којима се Господ наш Исус Христос велича и прославља као савршени Лекар душа и тела наших. Свето богослужење и химнографија православне Цркве, ослањајући се на Светописамска сведочанства и дубоку Светоотачку мисао, на много места Господа нашег Исуса Христа прославља и велича као Великог и савршеног Лекара (исцелитеља) душа и тела наших. Свети Оци и учитељи Цркве подсећају да Христос није увек у улози лекара (терапеута) већ у улози савршеног и Великог Исцелитеља који на савршени начин васпоставља нарушену људску целосност, враћајући нарушену хармонију између тела, душе и духа. Најопитнији тренутак враћања човекове целовитости јесте Света Литургија. Централно и најсавршеније богослужење, Света Литургија, својим текстом указује да човек васцелим својим бићем, како душом, тако и телом, учествује у њој. Својим мислима можемо отићи један корак даље и подсетити да је евхаристијски поглед на човека увек сагледан у једној савршеној целовитости тела, душе и духа човечијег. У првом делу Свете Литургије у молитви Трисвете песмесвештенослужитељ се моли да Господ освети душе и тела наша и подари нам да му свагда у светлости служимо. И у молитви пред читање Светог Еванђеља „Запали у срцима нашим…ˮ литург возглашава: Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже… У другом делу Литургије Светог Јована Златоустог, у другој молитви верних предстојатељ се моли следећим речима: Опет и много пута Теби припадамо, и Теби се молимо Добри и Човекољубиви, да, погледавши на молитву нашу, очистиш душе и тела од сваке нечистоте телесне и духовне… Затим у молитви главоприклоњења литург се директно обраћа Господу молитвеним вапајем истовремено исповедајући Га као савршеног и јединог истинског Лекара душа и тела наших: Плови са онима који плове, путуј са путницима, исцељуј болесне, Лекару душа и тела наших. У ходатајственој молитви на Литургији Светог Василија Великог предстојатељ евхаристијског сабрања се моли речима: Ослободи оне које муче нечисти духови; плови са онима што плове; путуј са онима што путују; удовице штити, сирочад заштити; сужње ослободи, болеснике исцељуј. Завршавајући поменуту молитву возглашава: Јер си Ти Господе, помоћ беспомоћнима, нада безнадежнима, Спаситељ витланима буром, пристаниште онима који плове, лекар болеснима… У молитви пред молитву Господњу литург се моли да нас Господ очисти од сваке нечистоте телесне и духовне, али и да не будемо немоћни душом и телом због недостојног причешћивања. У благодарственој молитви након причешћа верних благодаримо Господу на причешћу светим, пречистим, бесмртним, и небеским Тајнама Његовим, које нам је дао као доброчинство, на освећење и исцељење душа и тела наших. И на Литургији пређеосвећених дарова коју савршавамо у данима Свете и Велике четрдесетнице, на неколико места у молитвама имамо примере сагледавања човека као целосног литургијског (богослужбеног) бића. У молитви коју презвитер чита после полагања Светих пређеосвећених дарова на Свету Трпезу, он се једним устима и једним срцем моли да Господ освети душе и тела наша освећењем неодузимљивим. У молитви благодарења након причешћа пређеосвећеним даровима, молимо се Господу да до последњег даха будемо удостојени причешћивања Светим Тајнама Његовим, на просветљење душе и тела и на наслеђе Царства небеског. На крају, можемо навести и два дивна примера из богате химнографије четврте недеље по Пасхи – Раслабљеног у којој читамо перикопу о исцељењу раслабљеног човека. Богослужбене песме овог недељног дана су у великој мери проистекле из овог еванђелског казивања, те тако у другој стихири на Господи возвах између осталог појемо: Господ желећи васкрснути и пале људе, као човек обилазио је на земљи све исцељујући болести свих као Лекар душа и тела наших. У две познате стихире овог недељног дана на јако леп и сликовит начин описан је догађај исцељења раслабљеног величајући Спаситеља као савршеног Лекара душа и тела наших: Крај овчије бање лежаше немоћан човек, и видевши те Господе вапијаше: Господе, човека немам да ме спусти када се узбурка вода, а док ја дођем други сиђе у воду и прими исцељење, док ја у немоћи лежим. И тада умилостививши се Спаситељ му се обрати: Тебе ради постао сам човек; Тебе ради обукао сам тело; и рече: узми одар свој и ходи! Ти коме је све могуће, Ти кога све слуша, Ти коме се све покорава Свети, све нас помени као Бог који воли човека. Изађе Исус у Јерусалим, на бању код Овчијих врата, коју Јудеји зову Витезда, а која има пет тремова. Под њима лежаше мноштво болесника. Анђео Божји повремено силажаше и узбуркаваше воду, и оздрављење дариваше онима који су са вером приступали. И видевши Господ човека који је годинама боловао, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? А болесник одговори: Господе, немам човека да ме, када се узбурка вода, спусти у бању. Лекарима сам дао сав иметак свој, и не удостојих се да добијем милост. Али Лекар душа и тела му рече: узми одар свој и ходај, проповедај моју силу, и велику милост до крајева света. катихета Бранислав Илић View full Странице
  14. Понекад размишљам о томе – како ће изгледати аскетизам у будућности? Ево, рецимо осам поробљавајућих страсти које су нам Оци радно класификовали… Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање. Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете. А смирење преосталих живахних хормона постаје део хигијене. Што се среброљубља тиче – оно више није страст него знак нормалности. Што се гнева тиче – толеранција постаје закон који ће све гневљиве сместити у санаторијуме или ће им преписати редовну терапију. Што се самосажаљења тиче – избор који те чини социјално неуспешним већ је под црвеним светлом узбуне. Униније, малодушност – ту ће можда бити проблема због недостатка јасноће циљева који су подразумевано оруђе иоле успешног живљења. Али „лечење“ је редовно. Без циља си губитник. Сујета – већ постаје знак лошег укуса, уз знање да уз хуморну самокритику може да се иде докле хоћемо. Гордост – подразумева се. Сам си свој Творац. Од тебе све зависи. Шта нам заправо остаје као поље подвига? Извор: Фејсбук профил свештеника Ненада Илића
  15. Понекад размишљам о томе – како ће изгледати аскетизам у будућности? Ево, рецимо осам поробљавајућих страсти које су нам Оци радно класификовали… Што се стомакоугађања тиче – због страха од болести и старости људи већ данас масовно спремно прихватају самоограничења у хедонизму. Дијете, исхрана неким травкама, клицама и ако треба и гладовање. Што се блуда тиче – виртуелност већ прети да истисне ризичне и компликоване директне сусрете. А смирење преосталих живахних хормона постаје део хигијене. Што се среброљубља тиче – оно више није страст него знак нормалности. Што се гнева тиче – толеранција постаје закон који ће све гневљиве сместити у санаторијуме или ће им преписати редовну терапију. Што се самосажаљења тиче – избор који те чини социјално неуспешним већ је под црвеним светлом узбуне. Униније, малодушност – ту ће можда бити проблема због недостатка јасноће циљева који су подразумевано оруђе иоле успешног живљења. Али „лечење“ је редовно. Без циља си губитник. Сујета – већ постаје знак лошег укуса, уз знање да уз хуморну самокритику може да се иде докле хоћемо. Гордост – подразумева се. Сам си свој Творац. Од тебе све зависи. Шта нам заправо остаје као поље подвига? Извор: Фејсбук профил свештеника Ненада Илића View full Странице
  16. У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог бкагословеног и дивног разлога овај недељни дан називамо недељом свих светих (Αγίων Πάντων). Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу нашем што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У молитви првога часа презвитер стојећи пред иконом Спаситеља исповеда да Господ наш просветљује и освећује свакога човека који долази на свет, указујући на веома битну и узвишену чињеницу да је сваки хришћанин потенцијални светитељ, те тако овај празник поред богослужбеног свечаног прослављања свих светих за нас има и педагошки значај да нас подсети ради чега смо саздани и на ком темељу се темељи хришћански начин постојања. У синаксару који читамо на јутрењу недеље свих светих каже се да у овај благословени дан празнујемо све свете угоднике Божје који због великог мноштва светитељских празникâ нису својим дана празновања, али и због оних светитеља која је Господ по својој љубави и свом промислу прославио, али их није нама пројавио. Црква у овај недељни дан прославља све светитеље саборно како би нама недостојнима указала на саборни акт заједничарења у Господу који је био основа живота свих угодника Божјих који су се сви једногласно и без изузетка подвизавали у једном Господу нашем Исусу Христу. Почетак овог саборног прослављања потиче из првих векова, после великих гоњења која су потресала цркву. Времена гоњења су била веома тешка и мучна, али са друге стране и пуна духовне радости јер небеса беху испуњена светих мученика који Господа прославише својом проливеном крвљу. Због великог броја светих мученика чија имена и нису позната, али и чији тачан број није познат, црква је одредила један колективни празник свих светих мученика. Празник свих светих мученика који је празнован у древној цркви, спомиње и знаменити Свети Јован Златоусти у неколико својих надахнутих омилија. Касније, из овог јединственог саборног празника свих светих мученика настао је данашњи недељни празник свих светих. У многим стихирама које појемо на богослужењима недеље свих светих можемо уочити да црквени песник са сваком пажњом и молитвеним поштовањем помиње све светитељске степене: Пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике, преподобне… Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије гостујући у једној од емисија Радија Светигора, поделио је са верним слушалаштвом духовне поуке свог духовног оца преподобног Пајсија Светогорца, и испричао следећу причу: „Једном приликом ходајући са старцем ка Атону, пролазили смо крај једне храстове шуме и у једном моменту старац је застао и испричао да некад пролазећи поред ове шуме осети благоухани мирис који се шири из земље сведочећи да Господ и на овај начин указује на мошти светих пустињака који нама нису познати, али их је Господ прославио подаривши им дар светитељства.ˮ Овим недељним даном завршава се употреба цветног триода, и почиње се са активном употребом октоиха у комбинацији са минејем. Овим недељним даном почињу столпови Еванђеља, тако на јутрењу недеље свих светих слушамо прво Васкрсно еванђењље и појемо прву еванђелску стихиру. У недељу другу по Педесетници почиње рачунање столпова гласова по којима се употребљава октоих и у тај недељни дан почињено са појањем првог гласа. Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија у недељни дан свих светих, поучава: „Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје. Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом… ве долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа. Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.ˮ По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. (тропар) Као Створитељу све створене природе, васељена Ти приноси, Господе, богоносне мученике: Њиховим молитвама у неизреченом миру сачувај Твоју Цркву и Твој народ заступништвом пресвете Богородице, Многомилостиви. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  17. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења. Пре него што своју пажњу усмеримо на значај Светих славних и свехвалних Апостола и на пост који је установљен у њихову част, неопходно је да се на почетку подсетимо шта је то пост у свом најдубљем значењу. Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима, те је због тога сваки подвиг у виду поста и молитве неодвојив од литургијског живота. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника представља море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог ч1овеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља„овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује хришћане: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост поучава: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не преовладају страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света Црква припрема за Свето Причешће“. По учењу Светог Симеона Архиепископа солунског „пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти.ˮ Свети Симеон нови богослов о посту благовести: „Пост је начело и основа сваког духовног деловања. Какву год врлину да надограђујеш на основу поста, све ће бити непобедиве над потресима као здање на тврдом камену. А када измакнеш основу, односно пост и на његово место ставиш засићење стомака и друге неумесне жеље, тада ће све врлине бити потресене и разнете од стране лоших помисли и потока страсти, као што ветар разноси песак – сво здање врлине се руши.“ У Цркви се пост, покајање и учешће у Евхаристији подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен дубоким литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија у Светајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или, једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17).Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Кратак преглед вишедневних постовâ У хришћанском животу који је увек саображен са богослужбеним ритмом, можемо уочити два веома битна времена који се међусобно смењују: Време припреме (поста) и време испуњења (празновања). Тако у свештеној традицији наше свете Цркве, постове као благословене дане припреме можемо поделити на вишедневне, једнодневне и седмичне. Вишедневни постови су: 1. Света Четрдесетница (или Велики Васкршњи пост); 2. Светоуспенски пост; 3. Апостолски пост; 4. Божићни пост; Једнодневни постови су такође обично повезани за одређени празник: Крстовдан, Усековање главе Светог Јована Крститеља, као и у навечерје празника Θεοφάνεια (Богојављења). Седмични постови су свака среда и петак у току године, изузев оних дана када је пост забрањен. О Светим Апостолима и њиховом месту у богослужењу Црква нас на значај Светих апостола подсећа како њиховим присуством у седмичном и годишњем богослужбеном кругу, тако и њиховим празницима које прослављамо у свештеном континуитету од првих векова до данас. На значај Светих апостола указује и пост који је установљен у њихову част, али и бројни свети храмови у нашој помесној цркви и васцелој васељени који за своје патроне имају Свете славне и свехвалне апостоле. Када говоримо о богослужбеном прослављању Светих апостола подсећамо да је у седмичном богослужбеном кругу сваки четвртак посвећен њима, док у годишњем богослужбеном кругу поред сабора дванаесторице и сабора седамдесеторице апостола, имамо и појединачне празнике када савршавамо молитвени спомен на неког од апостола. Свакодневно на богослужењима спомињемо Свете апостоле као верне ученике Христове и ватрене проповеднике наше вере, али и на свакој светој Литургији удостојени смо да саборно слушамо одељке из посланица Светих Апостола. Поред вредног неуморног проповедања и писања посланица, Свети апостоли су Господа прославили и као писци (састављачи) анафорâ. Тако данас имамо три Свете литургије чији су аутори управо апостоли: 1. Литургију Светог апостола Марка; 2. Литургију Светог Апостола Јакова; 3. Литургију Пређеосвећених дарова Светог Апостола Јакова. Вредно је споменути да наш народ посебно прославља и за своје молитвене заступнике пред Богом призива Свете апостоле, а на то указују бројни храмови које је наш народ подигао у њихову славу и част. Храм Светих Апостола Петра и Павла у старом Расу, данашњем Новом Пазару, познатији као Петрова Црква најстарије је богослужбено место у нашем народу. Овде можемо споменути и београдски храм Светих Апостола Петра и Павла на Топчидеру који је најстарији међу београдским светињама. Грчка реч απόστολος (апостол) значи онај који је послан, или посланик. Еванђелист Лука нам у свом еванђељу сведочи да је Господ своје ученике назвао апостолима (посланицима) благе вести Еванђеља Његовог. Богата химнографија која велича Свете апостоле сведочи да је Господ установио апостолску службу ради ширења еванђелске науке, те тако апостоле у богослужбеним песмама називамо светим славним, свечасним и свехвалним ученицима који су својим рибарским мрежама додирнули морску дубину, а својим богомудрим учењем додирнули дубине наше Богочежњиве душе. У еванђељима се често називају и дванаесторица, што по тумачењу Светог Теофилакта охридског има дубоко символички смисао и са Старим Заветом упоређујући број дванаест Апостола са дванаест синова Јаковљевих, који су били вође Израиљског народа, док за нас апостоли (дванаесторица) представљају вође ка радости Царства небеског. Надахнути силом Светога Духа коју су примили у дан Свете Педесетнице апостоли су ширили реч Божју не само проповедањем, већ и постављањем (полагањем руку) нових Епископа који постадоше њихови наследници до данас. Овај благословени и непрекинути акт назива се апостолско прејемство. Апостоли су имали и пастирску службу у првој Цркви, а ту службу су најопитније исказивали кроз чињење чуда у име Божје, сведочећи на тај начин послање на које их Господ послао у свет. У символу вере исповедамо да је Црква једна Света, саборна и апостолска. Овим исповедањем сведочимо да смо верни наследни апостолске вере. Исповедамо да је Црква једна, света, саборна и апостолска. Једна је јер представља једно тело Христово, света је јер се у њој остварује и актуализује вечна заједница са Богом, саборна је јер се у њој пројављује суштинска саборност у Духу Светоме, а апостолска је јер се суштинска и благословена вера преноси преко Апостола до нас. Установљење поста у част Светих апостола (развој и значај) Најстарија сведочанства о посту Светих славних и свехвалних апостола налазимо код Светог Атанасија Александријског који сведочи: „У седмицу после празника Свете Педесетнице народ је постивши и проводећи време у појачаној молитви ишао у цркву…ˮ Сведочанство налазимо и у путопису монахиње Етерије која каже: „Већ идућег дана Свете Педесетнице сви посте по обичају као и сваке године, осим суботњег и недељног дана када је пост забрањен.ˮ У Апостолским установама такође налазимо једно поуздано сведочанство: „Пошто сте ви прославили празник Свете Педесетнице, славите једну седмици, а након тога постите једну седмицу.ˮ Из ова три битна сведочанства можемо закључити да је у почетку овај пост био повезан са празником Свете Педесетнице и да је упражњаван као вид благодарења за све дарове којима нас је Господ благодаћу Светога Духа наградио. Благодарствени пост након Свете Педесетнице темељ је и претеча поста који је Црква установила у част Светих апостола који својим светим животом постадоше истински духоносци и преносиоци Духовске радости. Знаменити патријарх александријски Теодор Валсамон из једанаестог века доноси једно важно сведочанство о апостолском посту: „После седам дана од Свете Педесетнице почиње пост и завршава се уочи празника Светих првоврховних апостола Петра и Павла.ˮ О апостолском посту богомудро нас поучава и Свети Симеон солунски: „Апостолски пост установљен је у част Светих апостола јер се ми кроз апостоле удостојисмо многих добарâ и јер они нама постадоше истински учитељи поста, послушности и уздржљивости. Ово, по речима Светог Симеона солунског, сведоче и Латини, поштујући постом апостоле у дане њиховог спомена. А ми у сагласности са Апостолским установама, које је саставио Климент, празнујемо једну седмицу после Свете Педесетнице, а затим од идуће постом и молитвом указујемо част апостолима који су нам и предали пост.ˮ И данас апостолски пост почиње у понедељак након прве недеље по Педесетници (Свих Светих), и траје до празника Светих апостола Петра и Павла. Почетак поста зависи од годишњег празновања Пасхе, те тако овај пост најкраће може да траје једну седмицу и један дан, а најдуже шест седмицâ. У Православној Грчкој апостолски пост увек траје краће него код нас. Као што је познато у грчкој се празници прослављају по новом календару, али Пасхалија је иста као у нашој помесној Цркви, те тако и апостолски пост увек почиње као и код нас, али се завршава раније јер они празник Светих апостола Петра и Павла прослављају 29. јуна. Црква нас позива на овај пост имајући пред собом пример самих апостола који су, примивши Светога Духа у дан Свете Педесетнице, постом и молитвом припремали себе за проповедање еванђеља, а постом и молитвом је било и пропраћено њихово полагање руку нових Епископа којима је по прејемству било обавезно да у потпуности наставе делâ апостолског служења (Дела 14:23). Наш савремени светитељ преподобни Пајсије Светогорац о значају поста Богонадахнуто поучава: „Постом човек показује своју добру вољу. Услед благочашћа, он прихвата подвиг, аскезу, и Бог му помаже у томе. Међутим, ако човек присиљава самога себе и каже: „Шта да радим? Ево, опет је петак и треба да постим“, он онда мучи самога себе. Ако, пак, проникне у смисао поста, и ако пост упражњава због љубави према Христу, он ће се том посту радовати. „На тај дан“, размишља такав човек, „Христос је био разапет, и Њему нису дали чак ни воду да пије, него су га напојили оцтом. Ни ја данас читавога дана нећу пити воду!“ Ако тако поступи, човек ће у себи осетити већу радост него онај који пије најбоље освежавајуће напитке. Посредством поста човек се претвара у јагње, у јагњешце. Ако се, пак, претвара у звер, то значи само једно од ово двоје: или да подвиг који је прихватио превазилази његову снагу, или да га је прихватио услед гордости и да услед тога не добија божанску помоћ. Пост може да припитоми и да смири чак и дивље звери. Погледај животиње кад су гладне: оне се тада приближавају човеку. Животиње инстинктивно разумеју да ће умрети од глади а да ће, ако се приближе човеку, моћи да пронађу храну и да остану у животу. Једном сам имао прилику да видим вука који је због глади постао питом као јагње. Током зиме, када је нападао снег, спустио се с планине и ушао у наше двориште. Брат и ја смо изаши да нахранимо стоку, и када је брат угледао вука, почео је да га удара, али вук уопште није реаговао! Ако човек не дође до тога, да то што чини – чини због љубави према Богу и због љубави према човеку – свом ближњем, узалудно ће расипати своју снагу. Ако пости и при том има горду помисао да чини нешто важно, његов пост ничему не служи. Зато такав човек личи на пробушен крчаг – покушај да у њега налијеш воду и видећеш да ће она, мало-помало, потпуно истећи из таквог крчага.ˮ катихета Бранислав Илић View full Странице
  18. Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић
  19. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети цар Константин и Јелена - равноапостолни светитељи" Свети равноапостолни цар Константин и његова света мајка Јелена од деветог века у Православној Цркви прослављају се као велики угодници чије је житије саображено са житијима Светих славних и свехвалних апостола, јер својим безбројним богоугодни делимâ и светим животом проповедаше свету веру Христову. Свети благоверни и равноапостолни цар Константин рођен је 27. фебруара 271. (или 273) године у римском граду Наису (лат. Naissus) који се налазио на месту данашњег града Ниша, у провинцији Горња Мезија (лат. Moesia Superior) која је отприлике обухватала територију данашње централне Србије. Рођен је од благочестивих родитеља Константина Хлора и Јелене. Свети цар Константин научио је основе латинског језика и стекао прва војничка искуства. Кад је постао део царског колегијума, он је имао око двадесетак година. Писани извори и новчићи из тог периода сведоче да је цар Константин веома личио на свог оца, и да је имао јако изражене физичке црте својих илирских предака. Око 293. – 296. године, послан је на Диоклецијанов двор, како би стекао војна и административна знања. Године 293. његов отац Констанције проглашен је за цезара, и тада се Константин раздваја од свог оца отишавши на исток, а многа историјска сведочанства казују да је са њим пошла и његова благоверна мајка Јелена. Прве три године Константин је провео у Диоклецијановој свити, путујући на потезу од Никомидије на истоку до Сирмијума на западу, где је учио о администрацији и одбрани ових крајева. По смрти свога оца он је постао савладар и цезар да би касније напредавао у сваком смислу. Многи извори сведоче да је његова мајка Јелена живела са њим на двору и да је свету тајну крштења примила у познијим годинама. Ови равноапостолни светитељи Константин и Јелена прославише Господа безбројним богоугодним делима која су златним словима записана у историји Свете Цркве, као би и Господ њих прославио подаривши им дар светитељства. Међу овим делима на првом месту свакако неизоставно своју пажњу би требало да обратимо на милански едикт 313. године којим је у духовном и телесном смислу престало гоњење Хришћанâ, а Хришћанска вера проглашена за слободну. Познато нам је да су хришћани пре Константиновог миланског едикта били на сваки начин гоњени и да су своје богослужење и заједничарење савршавали у катакомбама и скривеним местима јер није било могуће да граде велелепне храмове. Значај светог цара Константина исказан је и сазивањем првог Васељенског Сабора у Никеји 325. године на коме је осуђено јеретичко учење презвитера Арија, али и на коме је састављен први део никео-цариградског символа вере. У химнографији појемо да је до доласка Константиновог Црква Христова била разапета, а да је његовим доласком доживела свој препород. У једној богослужбеној песми богонадахнути црквени песник је записао да је трудом и добротом равноапостолног цара Константина након миланског едикта засијало сунце радости, весеља и празновања за све хришћане Како Свети цар Константин тако и његова мајка Јелена тек у познијим годинама примили су свету тајну крштења, али и поред тога њихово целокупно живљење на земљи било је прожето дубоким и делатним служењем Богу, а центар тог служења јесте Константинова борба и победа за слободу хришћанске вере. Са друге стране, Света Јелена као и њен син, Господа је прославила многобројним делима, међу којима центарлно место заузима проналажење Часног и Животворног Крста Господњег, али и подизање многобројних храмова у којима се и до данас приноси бескрвна жртва. Због свих споменутих богоугодних делâ, али и због оних нама знаних и незнаних, Црква Христова им је као брижна мајка подарила епитет равноапостолних светитеља, упоредивши њихове свете животе са животима ученика Христових, светих славних и свехвалних апостола. Према сведочанству поузданог црквеног историчара Јевсевија, свети цар Константин се упокојио 337. године у последњи дан празника Свете Педесетнице, те је стога за дан његовог богослужбеног спомена одређен 21. мај/3. јун. Јевсевије наводи и да се цар Константин упокојио у тридесет другој години своје владавине, а у шездесет петој години живота. Богату химнографију саставили су знаменити химнографији: Цар Лав мудри саставио стихире на Господи возвах и једну стихиру на литији, док је цариградски патријарх Методије саставио славу на хвалитним стихирама. Када је у питању канон празника неке напомене казују да је он дело Теофана химнографа, али у данашњој служби немамо записаног аутора канона. Једна међу стиховњим стихирама за нас има посебан значај јер нам својим текстом сведочи о целебној сили моштију светог цара Константина јер појемо да „кивот његових моштију дарује безбројна исцељењаˮ. Целокупна химнографија, али и светописамска читања прописана за овај празнични дан, светог цара Константина у свему упоређују за великим апостолом Павлом. У еванђељу читамо перикопу о Христу добром и једином истинском Пастиру, што свакако поручује свакоме он нас да је свети цар Константин својом владавином био истински пастир угледајући се на Христа Доброг Пастира. У славу Божју, а у част светих цара Константина и Јелене, као израз великог молитвеног поштовања према овим угодницима Божјим наш благочестиви и христољубиви народ принео им је многобројне свете храмове који красе нашу помесну цркву. Међу значајним храмовима који су подигнути у њихову част треба споменути Вождовачки храм који је 2011. лета господњег прославио велики јубилеј стогодишњицу свога потојања, а који својом светошћу и живом литургијском заједницом обасјава Богом чувани првопрестони град Београд. О значају Вождовачке светиње и историји овог дивног храма Божјег, а поводом стогодишњице његовог постојања дивно је беседио наш угледни професор и познати теолог протођакон Радомир Ракић, који је и дугогодишњи свештенослужитељ олтара Божјег при Вождовачком храму. Значајно је нагласити да овај храм красе две велике светиње које се у њему налазе благословом блажене успомене Патријарха српског Германа, а то су: Честица Часног и Животворног Крста Господњег и омофор Светог Василија чудотворца острошког. Година 2013 остаће златним словима записана у историји Српске Православне Цркве. Наиме, наша помесна црква је 2013. годину прогласила Константиновом годином. Тим поводом Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве упутио је свештенству, монаштву и верном народу посебну Посланицу. Ову годину обележили су многобројни духовни и културни садржаји, али и многобројна нова издања теолошких и историјских књига у част Светог цара Константина и његовог миланског едикта. Централно сабрање поводом 1700-годишњице Миланског едикта била је света архијерејска литургија којом је у граду Нишу началствовао Његова Свесветост Васељенски Патријарх Вартоломеј, уз саслужење предстваникâ свих помесних Цркавâ. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, беседећи на празник Светих равноапостолних цара Константина и Јелене поучава: -Заиста, часна је пред Господом смрт преподобних, Светих, Њиме освештаних, Његових. Часна је зато и смрт равноапостолног цара Констатина, и мајке његове, царице Јелене. Цар Констатин је знаком Часнога Крста на Мирлијском мосту у Риму победио незнабожног и безбожног, многобожног цара Максенција. Цар Констатин је, просвећен силом Духа Светога, донео онај чувени Милански едикт – Милански закон, 313. године, којим је дао слободу вери хришћанској. До њега ( првих 300 година ), Црква Христова је била распета Црква, гоњена Црква, прогоњена Црква украшена крвљу десетина, стотина, хиљада мученика Христових. Од Палестине до Антиохије, од Антиохије до Јеладе, од Јеладе до Рима, од Рима до ових наших крајева, свуда је мученичка крв, крв оних који су се жртвовали из љубави према Христу, покропила и освештала земљу. Тек је од времена цара Констатина, Црква Божија могла у миру да сведочи име Господње. Тај његов едикт је био повод великих духовних промена и великог узраста Цркве Христове на сва три континента у Азији, Африци и (нарочито) у Европи. Благодат те слободе Цркве Христове се дотакла и ових наших крајева. У то време, наши крајеви су били под влашћу самога цара Констатина, родом из Ниша. Цар Констатин и његова мајка Јелена, давши слободу хришћанима, истовремено су пренели престоницу из Старога у Нови Рим у Свети град Цариград. Тако је Цариград после њега, хиљаду година господарио судбинама Европе, Азије и Африке, а вера хришћанска је цветала. Видевши знак Крста Твога на небу, и као Павле примивши позив не од људи, међу царевима апостол Твој, Господе, царствени град положи у руке Твоје: Чувај га увек у миру, молитвама пресвете Богородице, Једини Човекољупче.(тропар) Константин данас с матером Јеленом показује Крст, свеславно дрво, истинско посрамљење свих Јевреја, оружје против противника верних царева: Нас ради се јавило ово велико знамење и штити нас од навале зла. (кондак) катихета Бранислав Илић View full Странице
  20. Са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Диван је Бог у светима својим!" У прву недељу по празнику Свете Педесетнице, Црква се саборно кроз свето богослужење сећа свих светих угодника Божјих, нама знаних и незнаих, и из тог бкагословеног и дивног разлога овај недељни дан називамо недељом свих светих (Αγίων Πάντων). Овим торжественим прослављањем Црква свечано благодари Господу нашем што је угоднике своје удостојио светитељског венца вечности и непропадљивости. У молитви првога часа презвитер стојећи пред иконом Спаситеља исповеда да Господ наш просветљује и освећује свакога човека који долази на свет, указујући на веома битну и узвишену чињеницу да је сваки хришћанин потенцијални светитељ, те тако овај празник поред богослужбеног свечаног прослављања свих светих за нас има и педагошки значај да нас подсети ради чега смо саздани и на ком темељу се темељи хришћански начин постојања. У синаксару који читамо на јутрењу недеље свих светих каже се да у овај благословени дан празнујемо све свете угоднике Божје који због великог мноштва светитељских празникâ нису својим дана празновања, али и због оних светитеља која је Господ по својој љубави и свом промислу прославио, али их није нама пројавио. Црква у овај недељни дан прославља све светитеље саборно како би нама недостојнима указала на саборни акт заједничарења у Господу који је био основа живота свих угодника Божјих који су се сви једногласно и без изузетка подвизавали у једном Господу нашем Исусу Христу. Почетак овог саборног прослављања потиче из првих векова, после великих гоњења која су потресала цркву. Времена гоњења су била веома тешка и мучна, али са друге стране и пуна духовне радости јер небеса беху испуњена светих мученика који Господа прославише својом проливеном крвљу. Због великог броја светих мученика чија имена и нису позната, али и чији тачан број није познат, црква је одредила један колективни празник свих светих мученика. Празник свих светих мученика који је празнован у древној цркви, спомиње и знаменити Свети Јован Златоусти у неколико својих надахнутих омилија. Касније, из овог јединственог саборног празника свих светих мученика настао је данашњи недељни празник свих светих. У многим стихирама које појемо на богослужењима недеље свих светих можемо уочити да црквени песник са сваком пажњом и молитвеним поштовањем помиње све светитељске степене: Пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике, преподобне… Високопреосвећени митрополит црногорско-приморски Амфилохије гостујући у једној од емисија Радија Светигора, поделио је са верним слушалаштвом духовне поуке свог духовног оца преподобног Пајсија Светогорца, и испричао следећу причу: „Једном приликом ходајући са старцем ка Атону, пролазили смо крај једне храстове шуме и у једном моменту старац је застао и испричао да некад пролазећи поред ове шуме осети благоухани мирис који се шири из земље сведочећи да Господ и на овај начин указује на мошти светих пустињака који нама нису познати, али их је Господ прославио подаривши им дар светитељства.ˮ Овим недељним даном завршава се употреба цветног триода, и почиње се са активном употребом октоиха у комбинацији са минејем. Овим недељним даном почињу столпови Еванђеља, тако на јутрењу недеље свих светих слушамо прво Васкрсно еванђењље и појемо прву еванђелску стихиру. У недељу другу по Педесетници почиње рачунање столпова гласова по којима се употребљава октоих и у тај недељни дан почињено са појањем првог гласа. Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија у недељни дан свих светих, поучава: „Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје. Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом… ве долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа. Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.ˮ По целом свету мученици Твоји, као пурпурном хаљином и дивном тканином, украсили су крвљу Твоју Цркву. Зато Ти кличемо Христе Боже: Пошаљи народу Твоме милости и мира, и душама нашим велику милост. (тропар) Као Створитељу све створене природе, васељена Ти приноси, Господе, богоносне мученике: Њиховим молитвама у неизреченом миру сачувај Твоју Цркву и Твој народ заступништвом пресвете Богородице, Многомилостиви. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  21. У духу празника Свете Педесетнице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Педесетнички доживљај – срж литургијског живота" -О богослужењу Свете Педесетнице- У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница (Πεντηκοστή). Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. Своју пажњу усмерићемо на везу између Педестнице и богослужбеног и светотајинског живота. Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле - све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубоко теолошка мисао великог Григорија Богослова указује да Свака Света Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. По речима уваженог професора протопрезвитера-стварофора др Владимира Вукашиновића: „Два основна литургијска тока први анамнетички - спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло - на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити - на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине - а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духомˮ. Као веома леп и сликовит пример Светодуховског чина можемо да наведемо Свету Тајну Миропомазања која у дубоко еклисиолошко-литургијском смислу представља „рукоположењеˮ новокрштеног за царско свештенство, као и Свету тајну свештенства – хиротоније свештених степена. Приликом поменутих Светих тајни миропомазања и свештенства на молитвен и свештен начин Свети Дух невидљиво силази на онога над којим се савршава Света Тајна. Најсликовитији могући пример је поредак хиротоније архијереја, где се у потпуности савршава богослужење као на сам дан Свете Педесетнице, што указује на Светодуховску реалност. Богослужбене особености празника Свете Педесетнице После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и дубоко теолошком химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Педесетничку химнографију можемо упоредити са веома богатом теолошком ризницом пневматологије. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. Пре него што своју пажњу усмеримо ка овом дивном богослужењу морамо нагласити да богослужбене напомене указују да се оно служи у своје време, а не ујутру после Свете Литургије како је нажалост преовладало у многим местима. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. Извод из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице: Из прве молитве: … Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас. Из друге молитве: … Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме; духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега живота… Из треће молитве: … Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице… У вечерњим стиховњим стихирама црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на Свете Апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише. Браћа Кирило (Константин) рођен у Јулу 826. године, а упокојио се 14. Фебруара 869. у Риму. Методије рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена Православни грци у Солуну. Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедик. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара храма свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари. Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског Патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата Православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето Писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили Православну веру од светих Кирила и Методија. У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био Православне вере, јер црква још увек није била подељена на источну и западну. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за Епископа панонског. Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи еванђеља и богослужења, а пре свега речи евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности. Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар) Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка
  23. Поводом празника Светих словенских просветитеља и учитеља Кирила и Методија, са званичне интернет странице Епархије тимочке доносимо текст катихете Бранислава Илића "Радујте се, Методије и Кириле, народа словенских апостоли и богомудри учитељи!" Свети славни и свехвални равноапостолни учитељи словенски Кирило и Методије, дивни су укарас Цркве Христове и најпоштованији светитељи међу словенским народима јер оставише неизбрисив и благословени траг у писмености, али и дубокој верности Цркви Христовој и љубави коју сведочише. Браћа Кирило (Константин) рођен у Јулу 826. године, а упокојио се 14. Фебруара 869. у Риму. Методије рођен између 816. и 820, а упокојио се 6. априла 885. године, обојица су рођена Православни грци у Солуну. Рођени су од побожних и благочестивих родитеља Лава и Марије. Отац Лав био је византијски војни заповедик. Будући да су рођени у Солуну, своју младост су ту и провели, а важно је нагласити да је Солун у то време био окружен Словенима. Према историјским сведочанствима Методије бива постављен за управника једне архонтије у источној Македонији, док је његов брат Кирил одгојен на царском двору, након завршених философских и теолошких студија постављен за библиотекара храма свете Софије у Цариграду и учитеља философије на цариградској високој школи. Године 851. Кирил постаје члан византијског посланства арапском калифу у Самари. Света браћа своју главну улогу одиграли су приликом послања од стране византијског цара и цариградског Патријарха да проповедају међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата Православну веру. Њихова припрема за ово послушање огледала су у састављању словенског писма и превођењу богослужбених књига, како би народ могао да богослужи на свом језику. Тако Кирил најпре саставља прво словенско писмо глагољицу. Свети Кирил је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Тако од светог Кирила потичу оба писма и ћирилица и глагољица. Ова света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето Писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе и Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили Православну веру од светих Кирила и Методија. У својој богоугодној мисији имали и доста искушења која су са вером превазилазили, а највеће искушење било је гоњење које су подносили са запада. Један од највећих разлога за њихово гоњење и противљење њиховом богоугодном делу била је позната тројезична теорија према којој постоје само три језика на којима се могу савршавати света богослужења: јеврејски, грчки и латински. Када су свети Кирило и Методије прогнани из Чешке и Моравске, ишли су у Рим ради благослова, код папе, који је тада, треба нагласити, био Православне вере, јер црква још увек није била подељена на источну и западну. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за Епископа панонског. Њихово богоугодно дело и мисија нису завршени њиховим упокојењем јер њихови верни ученици и наследници ревносно настваљају рад на пољу превођења и ширења речи Божје, али и завршавају ту богоугодну мисију. Њихови свети ученици називају се петочисленици: Климент, Наум, Ангеларије, Сава и Горазд. Неизмерни значај Свете браће Кирила и Методија, али и њихових ученика, огледа се у превођењу богослужбених књига, те их због тога химнографија са посебном пажњом велича и прославља називајући их вредним трудбеницима на пољу превођења. Тако се у једном од сједалних на јутрењу набрајају сва њихова дела, и говори се како су они заслужни што ми данас разумемо речи еванђеља и богослужења, а пре свега речи евхаристије. Химнографија њиховог празника назива их и равноапостолним јерарсима и просветитељима који словенском народу посејаше семе богопознања и побожности. Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост. (тропар) Двојицу свештених просветитеља наших поштујемо, који су нам као извор, превођењем божанских књига, источили богопознање, из кога чак до данас неоскудно захватамо. Прослављамо вас, Кирило и Методије, који предстојите престолу Свевишњег и топло се молите за душе наше. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка View full Странице
  24. Типично западњачко решење. Компанија се изрекламирала а и папа стиче нове симпатије, паре одлазе у руке оних којима су потребне. Вук сит и овце на броју. Можда би овако нешто могло да буде решење проблема повике на скупе аутомобиле наших архијереја. Како би изгледао сценарио добре акције? Има наших људи који су успешни у великм светским компанијама. Вероватно их има и у аутомобилској индустрији. Макар један од њих наговори руководство познате фирме да поклони мало дорађени аутомобил Српском Патријарху. Он прими поклон и направи аукцију (не мора баш у Сотбију, и не морају паре да буду баш папске, али има и међ Србима довољно оних који купују скупе аутомобиле и воле егзотику :) ) а паре се унапред намене за добротворне сврхе. Једино што би се код нас вероватно пронашао начин да се и овде пронађу неслућени негативни моменти.
  25. Још једна занимљива вест из западног хришћанства. За недељно поподне. Папа Фрања добио је на поклон од произвођача Ламборџини тематски дотеран да личи на некакво "папско возило". Заказао је аукцију у лондонском Сотбију да се то чудо аутомобилске технике прода и да се новац да за добротворне сврхе. Пре свега за обнову села које је Исламска држава разорила у Ираку, за помоћ жртвама трговине људима и мисионарски рад у Африци. Типично западњачко решење. Компанија се изрекламирала а и папа стиче нове симпатије, паре одлазе у руке оних којима су потребне. Вук сит и овце на броју. Можда би овако нешто могло да буде решење проблема повике на скупе аутомобиле наших архијереја. Како би изгледао сценарио добре акције? Има наших људи који су успешни у великм светским компанијама. Вероватно их има и у аутомобилској индустрији. Макар један од њих наговори руководство познате фирме да поклони мало дорађени аутомобил Српском Патријарху. Он прими поклон и направи аукцију (не мора баш у Сотбију, и не морају паре да буду баш папске, али има и међ Србима довољно оних који купују скупе аутомобиле и воле егзотику :) ) а паре се унапред намене за добротворне сврхе. Једино што би се код нас вероватно пронашао начин да се и овде пронађу неслућени негативни моменти. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...