Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'илић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 233 results

  1. Док је Христос у суботу поучавао народ окупљен у зборници, наишла је жена која је пуних осамнаест година била згрчена, ходала савијена скоро до земље. Није могла да гледа небо, већ само своје ноге и мало тла испред њих. Христос се сажалио и исцелио је. Она се усправила, славећи Бога. А онда се старешина зборнице неочекивано разгневио. Почео је да виче на народ што долази у суботу, заповеђени дан одмора и мировања, да се исцељује и тако показује непоштовање Божијих заповести. Христос га је укорио као лицемера. Свако у суботу одрешује чак и свог вола и магарца да га напоји водом, а камоли неће ако може одрешити несрећну жену од превеликог и предуго ношеног терета. И сви они који су шапатом почели да осуђују Христово „непобожно“ понашање – постидели су се. И то би било све. „Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама“ рекао би Свети Николај Српски. Иако се овај одломак може тумачити на више начина, иако се у тих неколико редова могу наћи бројне теме, рекло би се да је ово пре свега прича о зависти. Замка сваког старог текста па и вечног Јеванђеља је да га сместимо у околности у коме је настао и да га искључиво тако тумачимо. Јеврејима, књижевницима и фарисејима, припишемо слепило за Живог Бога и крајњи умртвљујући формализам и онда можда пронађемо неке паралеле у данашњем животу. Или, упозоравајуће, пронађемо нешто слично у самој Христовој цркви, коју су ето старозаветни Јевреји припремали, својим заветом са Богом најављивали. И то је нешто. Међутим, пречесто заборављамо да се скоро свака реч јеванђеља тиче нас самих. Да су све грдње и опомене Христове упућене и нама. Ако је стена вере, једноставни, стамени и искрени апостол Петар могао да поклекне у својој вери, зашто мислимо да ми не подлежемо најразличитијим слабостима, да се Христове опомене не тичу нас самих? Да ли баш никад нисмо завидљиви, баш као што тај старешина јеврејске зборнице? Понекад можда мање, а понекад и више од њега? Завидљивост је у нашем народу веома присутна. Можда чак и више него код других. Људи овде не завиде нужно некоме који је бољи у нечему у чему би и сами хтели да буду добри, да се истичу. Као што например у чувеном филму, завидљиви осредњи композитор Салијери дише за врат генијалном Моцарту. Иако знамо да не можемо имати све таленте, да би било апсурдно да се са свима такмичимо у свему, ипак жалац зависти дотакне срца многих од нас кад се суочимо са нечијим успехом, па и у области која нас до тада уопште није занимала, нити је имала за нас икаквог значаја. Неспособност да се истински обрадујемо успеху ближњих, да тај успех чак и потпомажемо и трудимо се да увећамо, је једна од великих болести нашег бројем све мањег народа. Откуда завист има тако високо место међу нашим манама? Сигурно је да јој можемо пронаћи много различитих узрока, зависи од угла из ког гледамо. Један од узрока је свакако осећај угрожености, страх. Ирационалан подземни страх да ће нам тај коме завидимо отети оно што је можда могло бити наше – богатство, љубав других или поштовање. Неосвешћени страх далеко сеже. Тако нам се, иако тога нисмо у потпуносни свесни, чини да ће нам тај други све отети ако настави да се својим успехом шири – да за нас ништа неће остати! Делимично је то проблем мале средине у којој сви познају свакога, или макар мисле да га познају, и сва добра од материјалног богатства до угледа сагледавају као видљиво ограничена у оквиру своје заједнице, али дуготрајна егзистенцијална угроженост и недостатак институција у које се има поверење, одсуство било каквог континуитета, па чак и основне сигурности, у многоме потпомаже бујање зависти. Искушење је да одмеравамо завист. Код кога је већа, којој је узрок оправданији. Па кажемо нешто као: ако смо ми очајни, у претешким околностима и изложени сталним неправдама, разумљиво је да повремено осетимо пролазну горчину зависти. Људи смо. А како тај тамо старешина зборнице пред Божјим чудом може да осети завист! То је ипак превише! Мало шта у јеванђељу тиче се само „тамо неких“. Скоро све се тиче нас, мене. Ако за тренутак уђемо у кожу тог старешине, који цео живот дословце преноси људима законе и знања која је примио, који на основу тога има своје место у друштву, и видимо како се пред нама одвија чудо које уздрмава цео наш свет, наравно да ћемо осетити страх. Па и ако се ради о чуду Божијем. А ако се сва љубав и сво поштовање присутних усмери према ономе кроз кога се чудо десило – доћи ћемо у искушење да себе у будућности видимо као промашену личност, непотребног и непоштованог – и страх ће расти. Замрзећемо онога ко нас угрожава, и осетићемо дубоку завист. Ако бисмо успевали да стално имамо на уму да су сви дарови од Бога и да у Њему има места за све нас, да је свако од нас потребан за целокупну слику, Божански мозаик – завист би нас чешће заобилазила него што би нас спопадала. Ако хоћемо да се ослободимо зависти пре свега потребно је да сагнемо главу пред Богом. Да му поверујемо. Да му верујемо да за нас постоји јединствен пут који је само наш, на коме има успона и падова, али нам га нико не може отети, зато што је само наш, једини и непоновљив. А на њему многи привидни успони су падови, а падови заправо успони. Није лако тумачити оно што је пред нама. Али с вером у Бога може се тим путем мирно и стрпљиво корачати. Кад је Христос подсетио оне који су Његовом чуду претпостављали древни формализам на очигледне животне чињенице, они су се постидели. И то, баш тај крај одломка јеванђеља, зачала, је можда оно најважније у њему. Као смртна бића нужно се кроз читав живот рвемо са страхом. Страх нас уводи у многе грехе, страх нас приводи и зависти. Тешко да никад нећемо осетити завист, али једно не треба да заборавимо. Кад год нам се завист неопажено привуче, а ми је макар и за тренутак пригрлимо, не заборавимо да се што пре искрено постидимо пред Богом и – покајемо. Баш увек, сваки пут. И тако ће завист морати да се повлачи пред Богом и пред нама, као Његовим сарадницима. И повући ће и велики део ирационалног страха са собом. Замислите како би, рецимо, Србија изгледала – да је у њој само мало мање зависти!
  2. На овонедељној литургији чита се јеванђеље о излечењу згрчене жене. Одломак, зачало из Јеванђеља по Луки. Глава 13, 10-17. О чему се ради у овонедељном јеванђељу? Док је Христос у суботу поучавао народ окупљен у зборници, наишла је жена која је пуних осамнаест година била згрчена, ходала савијена скоро до земље. Није могла да гледа небо, већ само своје ноге и мало тла испред њих. Христос се сажалио и исцелио је. Она се усправила, славећи Бога. А онда се старешина зборнице неочекивано разгневио. Почео је да виче на народ што долази у суботу, заповеђени дан одмора и мировања, да се исцељује и тако показује непоштовање Божијих заповести. Христос га је укорио као лицемера. Свако у суботу одрешује чак и свог вола и магарца да га напоји водом, а камоли неће ако може одрешити несрећну жену од превеликог и предуго ношеног терета. И сви они који су шапатом почели да осуђују Христово „непобожно“ понашање – постидели су се. И то би било све. „Јеванђеље о згрченом телу и згрченим душама“ рекао би Свети Николај Српски. Иако се овај одломак може тумачити на више начина, иако се у тих неколико редова могу наћи бројне теме, рекло би се да је ово пре свега прича о зависти. Замка сваког старог текста па и вечног Јеванђеља је да га сместимо у околности у коме је настао и да га искључиво тако тумачимо. Јеврејима, књижевницима и фарисејима, припишемо слепило за Живог Бога и крајњи умртвљујући формализам и онда можда пронађемо неке паралеле у данашњем животу. Или, упозоравајуће, пронађемо нешто слично у самој Христовој цркви, коју су ето старозаветни Јевреји припремали, својим заветом са Богом најављивали. И то је нешто. Међутим, пречесто заборављамо да се скоро свака реч јеванђеља тиче нас самих. Да су све грдње и опомене Христове упућене и нама. Ако је стена вере, једноставни, стамени и искрени апостол Петар могао да поклекне у својој вери, зашто мислимо да ми не подлежемо најразличитијим слабостима, да се Христове опомене не тичу нас самих? Да ли баш никад нисмо завидљиви, баш као што тај старешина јеврејске зборнице? Понекад можда мање, а понекад и више од њега? Завидљивост је у нашем народу веома присутна. Можда чак и више него код других. Људи овде не завиде нужно некоме који је бољи у нечему у чему би и сами хтели да буду добри, да се истичу. Као што например у чувеном филму, завидљиви осредњи композитор Салијери дише за врат генијалном Моцарту. Иако знамо да не можемо имати све таленте, да би било апсурдно да се са свима такмичимо у свему, ипак жалац зависти дотакне срца многих од нас кад се суочимо са нечијим успехом, па и у области која нас до тада уопште није занимала, нити је имала за нас икаквог значаја. Неспособност да се истински обрадујемо успеху ближњих, да тај успех чак и потпомажемо и трудимо се да увећамо, је једна од великих болести нашег бројем све мањег народа. Откуда завист има тако високо место међу нашим манама? Сигурно је да јој можемо пронаћи много различитих узрока, зависи од угла из ког гледамо. Један од узрока је свакако осећај угрожености, страх. Ирационалан подземни страх да ће нам тај коме завидимо отети оно што је можда могло бити наше – богатство, љубав других или поштовање. Неосвешћени страх далеко сеже. Тако нам се, иако тога нисмо у потпуносни свесни, чини да ће нам тај други све отети ако настави да се својим успехом шири – да за нас ништа неће остати! Делимично је то проблем мале средине у којој сви познају свакога, или макар мисле да га познају, и сва добра од материјалног богатства до угледа сагледавају као видљиво ограничена у оквиру своје заједнице, али дуготрајна егзистенцијална угроженост и недостатак институција у које се има поверење, одсуство било каквог континуитета, па чак и основне сигурности, у многоме потпомаже бујање зависти. Искушење је да одмеравамо завист. Код кога је већа, којој је узрок оправданији. Па кажемо нешто као: ако смо ми очајни, у претешким околностима и изложени сталним неправдама, разумљиво је да повремено осетимо пролазну горчину зависти. Људи смо. А како тај тамо старешина зборнице пред Божјим чудом може да осети завист! То је ипак превише! Мало шта у јеванђељу тиче се само „тамо неких“. Скоро све се тиче нас, мене. Ако за тренутак уђемо у кожу тог старешине, који цео живот дословце преноси људима законе и знања која је примио, који на основу тога има своје место у друштву, и видимо како се пред нама одвија чудо које уздрмава цео наш свет, наравно да ћемо осетити страх. Па и ако се ради о чуду Божијем. А ако се сва љубав и сво поштовање присутних усмери према ономе кроз кога се чудо десило – доћи ћемо у искушење да себе у будућности видимо као промашену личност, непотребног и непоштованог – и страх ће расти. Замрзећемо онога ко нас угрожава, и осетићемо дубоку завист. Ако бисмо успевали да стално имамо на уму да су сви дарови од Бога и да у Њему има места за све нас, да је свако од нас потребан за целокупну слику, Божански мозаик – завист би нас чешће заобилазила него што би нас спопадала. Ако хоћемо да се ослободимо зависти пре свега потребно је да сагнемо главу пред Богом. Да му поверујемо. Да му верујемо да за нас постоји јединствен пут који је само наш, на коме има успона и падова, али нам га нико не може отети, зато што је само наш, једини и непоновљив. А на њему многи привидни успони су падови, а падови заправо успони. Није лако тумачити оно што је пред нама. Али с вером у Бога може се тим путем мирно и стрпљиво корачати. Кад је Христос подсетио оне који су Његовом чуду претпостављали древни формализам на очигледне животне чињенице, они су се постидели. И то, баш тај крај одломка јеванђеља, зачала, је можда оно најважније у њему. Као смртна бића нужно се кроз читав живот рвемо са страхом. Страх нас уводи у многе грехе, страх нас приводи и зависти. Тешко да никад нећемо осетити завист, али једно не треба да заборавимо. Кад год нам се завист неопажено привуче, а ми је макар и за тренутак пригрлимо, не заборавимо да се што пре искрено постидимо пред Богом и – покајемо. Баш увек, сваки пут. И тако ће завист морати да се повлачи пред Богом и пред нама, као Његовим сарадницима. И повући ће и велики део ирационалног страха са собом. Замислите како би, рецимо, Србија изгледала – да је у њој само мало мање зависти! View full Странице
  3. Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! – Јер Он се прослави. (Прва песма Божићног канона) Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради. Уместо закључка: Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса Христа Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу. (Прва литијска стихира) Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце а свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње) Бранислав Илић, катихета *Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године
  4. У овим благословеним данима Божићног поста, када се духовним и телесним подвигом припремамо да што достојније дочекамо празник Рођења Господа нашег Исуса Христа, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом ПОСТ ЈЕ САСТАВНИ ДЕО ЛИТУРГИЈСКОГ ЖИВОТА. Аутор подсећа да сваки подвиг своје испуњење и своју круну налази у Светој евхаристији. Вашој пажњи препоручујемо текст истог аутора под насловом: БОЖИЋНИ ПОСТ - У СУСРЕТ БОГОМЛАДЕНЦУ Врхунац нашег духовног и телесног подвига у посту и молитви јесте учешће у светој Евхаристији, у сједињењу са Господом и ближњима. Живећи у овом свету, који по речима црквеног песника јесте море узбуркано буром искушењâ и тешкоћâ, хришћани своје укрепљење налазе у посту, покајању и молитви. Без нашег духовног и телесног труда, који бива поткрепљен Божјом благодаћу, немогуће је ослободити се силе греха и сјединити са Господом. Зато пост у православној духовности заузима важно место и без њега нема напретка ни у једној хришћанској врлини. Најраније помињање поста у свом најдубљем значењу налазимо на првим страницама Светога Писма. Наиме, прва Господња заповест упућена људима (прародитељима Адаму и Еви), јесте заповест о посту: И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту. Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умрећеш. (Пост. 2, 16-17). У Новом Завету Господ наш Исус Христос, постио је четрдесет дана у пустињи и показао да пост није циљ сâм по себи, већ је он средство нашег сједињења са Њим, јер по речима Сâмог Спаситеља „овај се род изгони само постом и молитвом“ (Мт. 17, 21). Свети Григорије Палама о циљу поста саветује: „Циљ поста, ради кога је он и озакоњен и тако поштован код хришћана, јесте очишћење душе“. Преподобни Јустин Ћелијски о пост вели: „Постећи постом - постом душе и тела - душа пости од свакога греха, уздржава се од свакога греха, од гнева, од пакости, од зависти, од злобе, од оговарања, од осуђивања, од похоте, од среброљубља. Ослобађа се од свакога греха. А пост тела је уздржавање од хране. Пости тело да не брекћу страсти у њему, него да се смирава постом. Ето, тако нас Света наша Црква припрема за Свето Причешће“. У Цркви се пост, покајањеи учешће у Евхаристији просто подразумевају као начин постојања и делања и као начин човековог односа према Богу, према светињи живота и према самој храни. Велики Златоуст нас о посту поучава: „Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека“. Пост никада није био индивидуални чин, већ је увек био поткрепљен литургијским опитом Цркве, добијајући у евхаристијском сабрању своју круну. Рекао бих, као што у светотајинском животу свака Света тајна свој печат добија уСветајни Цркве (Евхаристији), тако пост и подвиг хришћанâ свој врхунац добија у Евхаристијском сабрању као централном догађају хришћанског живота. У древном старечнику, збирци изрекâ египатских пустињакâ, налази се разговор између Светог Макарија Великог и лобање једног многобожачког жреца: „Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? А она одговори: Ја сам био идолски жрец за многобошце који су живели у овом месту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утехе. Старац ће на то: о каквој се утехи ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може никога видети лицем к лицу, него су свачија леђа прилепљена за леђа другог. Кад се ти помолиш за нас, онда делимично видимо лица једни другима. Ето, то је утеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човек…“ Ова дивна и поучна прича нам сликовито показује да је најдубљи пакао за свакога човека управо немогућност гледања лица брата свога, и општења са другим човеком, тј. немогућност општења са Господом, по чијем лику смо сви саздани. Наш подвижнички начин живота или. једноставније речено, наш пост подразумева учешће у Тајни над тајнама (Светој Литургији) у којој се сједињујемо са Богом и једни са другима. Свети Апостол Павле о евхаристијском заједничарењу богомудро поучава: „Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница Тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Крштењем човек постаје литургијско – богослужбено биће, које има потребу за служењем Богу, али, изнад свега, има потребу за заједничарењем са Господом који је ваистину истински Хлеб Живота. Сваки наш духовни труд на пољу духовног изграђивања не доноси никакав плод без активног учествовања у богослужбеном животу Цркве, а, пре свега, без учешћа у Светој Литургији која јесте наше учествовање у Трпези Царства небеског. Старац Емилијан Симонопетријски нас поучава: „Светом Литургијом настављамо дело Христово и, сваки пут када је вршимо, исто је као да призивамо и у своју близину доводимо Сâмога Христа. То говори и молитва: ''Ти, Који са Оцем седиш горе и овде си невидљиво са нама'', горе си на небу и, истовремено, невидљиво, али истински, овде пред нама. Због тога Га и свештеник, кад жели да се причести, очима своје душе гледа и у другом лицу једнине Му говори: ''И удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто Тело Своје и пречасну Крв...'' Ти, Христе мој, моћном и пречистом руком Твојом дај ми пречасно Тело Своје и часну Крв Своју. Ако поседујемо духовне очи, можемо да осетимо да је пред нама Сâм Христос. Шта ћеш учинити када, док седиш, угледаш некога кога волиш? Потрчаћеш му у сусрет.“ Сведоци смо душепогубне праксе да поједини верници посте уредно све постове, а да Светој чаши приступају само неколико пута годишње занемаривајући тако Христов позив којим нас позива на свакој светој Литургији: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите!“Учешће у литургијском сабрању јесте наша насушна потреба, оно је наша духовна храна без које не можемо духовно живети, управо онако као што човек не може телесно да живи без ваздуха - када ваздуха нема, човек се гуши. Тако и без активног причешћивања човек не може да живи, долази до нашег духовног гушења. Постом се задобија чистота телесна на првом месту, а кроз чистоту телесну и чистота духован; сâма та чистота коју задобијамо постом и молитвом, чини нас припремљеним да тако одевени свадбеним рухом приступимо Трпези Господњој хранећи се храном Царства Божјег. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  5. Христос се рађа – славите! Христос с небеса – у сусрет му изађите! Христос на земљи – узнесите се! Певај Господу сва земљо! У весељу певај народе! – Јер Он се прослави. (Прва песма Божићног канона) Пост подразумева подвиг целокупне човекове личности јер се кроз њега јача снаге воље. Посни период је затим везан за труд одрицања од себе, и прилика је за човека да се сабере из расејаности живота. Свети Оци, учитељи и подвижници Цркве наглашавају да је пост почетак свих врлина зато што је он пут који кроз усавршавање води ка Христу и духовној радости. Пост у исто време јесте наша наглашена веза са Христом и свима Светима који су својим подвигом угодили Господу. Свети Василије Велики вели: "Не ограничавај врлину поста само на исхрану. Истински пост није само одрицање од различите хране, него одрицање од страсти и грехова: да никоме не учиниш неправду, да опростиш ближњему своме за увреду коју ти је нанео, за зло што ти је учинио, за дуг што ти је дужан. Иначе, не једеш месо, али једеш самога брата свога. Не пијеш пиће, али унижаваш другога човека.ˮ Како би на што достојнији начин дочекали рођење Спаситеља света, Оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква је богомудро установила Божићни пост који нас у исто време подсећа на пост Старозаветних патријарахâ и праведникâ који су у посту и молитви дочекали долазак Спаситеља. Према речима Светог Симеона Архиепископа солунског, пост Божићне Четрдесетнице изображава пост Мојсија, који је постивши четрдесет дана и четрдесет ноћи добио на каменим таблицама Божије заповести. А ми, постећи четрдесет дана, созерцавамо и примамо живу Реч од Дјеве, не нацртану на камену, већ оваплоћену и рођену, и присаједињујемо се Његовој Божанској плоти. Трајање Божићног поста можемо сликовито повезати са путовањем тројице мудраца до Витлејемске пећине у којој је рођен Господ наш Исус Христос. Хришћански етос нам казује да је пост звезда водиља за хришћане као што су мудраци вођени звездом дошли до Богомладенца. Свети Григорије Палама у својој 16. беседи на Божић нас подсећа да је Оваплоћење Бога Логоса донело нама људима неисказана блага, па и само Царство Небеско. Колико је до оваплоћења и очовечења Бога Логоса небо било далеко од земље, толико је далеко било од нас Царство Небеско, а ми утврђени овим речима Светог Григорија Паламе, духоносца из 14. века, постом и молитвом у току Божићне четрдесетнице идемо у сусрет Богомладенцу Христу истинском Сунцу правде. Установљење Божићног поста, као и других вишедневних постова, потиче из првих векова хришћанства. Од 4. века свети Амвросије Милански, Филистрије, блажени Августин помињу Божићни пост, а у 5. веку је о Божићном посту писао Лав Велики. Првобитно је Божићни пост трајао за једне хришћане седам дана, а за друге - мало дуже. На сабору 1166. године који је одржан у време константинопољског патријарха Луке и византијског цара Мануила свим хришћанима је било наређено да поштују четрдесетодневни пост уочи великог празника Христовог Рођења. Божићни пост је установљен ради тога да бисмо се пре дана Христовог Рођења очистили покајањем, молитвом и постом, како бисмо чиста срца, душе и тела могли да дочекамо Сина Божијег Који се јавио свету, и да би Му поред обичних дарова и жртви, принели наше чисто срце и жељу да следимо Његово учење. Будући да древни црквени устави празник рођења Христовог називају другом Пасхом, те из тог разлога овом великом празнику Рождества Христовог претходи четрдесетодневни пост који се назива и „малом четрдесетницомˮ. По дужини овај пост долази одмах после Свете Четрдесетнице, а по строгости долази после Свете Четрдесетнице и Успенског поста. Божићни пост нема посебне недеље као што је то случај са светом Четрдесетницом, али има две недеље; недељу Праотацâ и Отацâ. Битно је нагласити да Божићни пост у себи садржи молитвене спомене мученикâ, пророкâ, апостолâ, светитељâ и преподобних. Међу пророцима посебно се прославља спомен пророка Данила који је прорекао време Христовог рођења. У недељи Праотаца посебно се наглашава њихов значај, што нам потврђује и тропар који појемо у ту недељу: Вером си Праоце оправдао и од народа си их обручио Цркви. Хваљени су славом светих, јер из њиховог семена је плод Благословен, пресвета Богородица, која Те је без семена родила: Њиховим молитвама, Христе Боже, помилуј нас. На дан Светог Андреја и на дан Светог Николе у химнографији садржане су песме које најављују празник Рођења Богомладенца Христа: „Вертепе добро се украси, Дјева долази носећи у утроби Христа… Пастири свирајући посведочите страшно чудо, и мудраци из Персије донесите злато, тамјан и смирну… Већ од празника Ваведења Пресвете Богородице почиње да се поје Божићна катавасија, што нам казује да смо ми храм Бога живога који се Оваплотио нас ради и спасења нашега ради. Уместо закључка: Из химнографије празника Рођења Господа нашег Исуса Христа Небо и земља данас, као што је пророковано, нека се обрадују! Анђели и људи нека духовно светкују! Јер Бог се јави у телу онима који седе у мраку и сенци, родивши се од жене. Пећина и јасле Га прихватају, пастири чудо разглашавају, мудраци са Истока у Витлејем дарове доносе, а ми, недостојним устима, угледајући се на ангеле, хвалу му одајмо: „Слава на висини Богу, а на земљи мир!“ Дође очекивање многобожаца, дође, спасе нас од робовања врагу. (Прва литијска стихира) Весели се, Јерусалиме! Светкујте сви који љубите Сион! Данас је раскинута привремена уза Адамове осуде, отворен је рај, обеснажена је змија – јер ону коју превари некад спази да је Мајка Створитеља сад. О силнога богатства мудрости и познања Бога! Она преко које се, као оруђа греха, у сваком телу удомила смрт поста зачетак спасења свему свету преко Богородице. Из ње се рађа детенце а свесавршени Бог. Својим рођењем Он њено девичанство запечаћује, Својим пеленама узе греховне дреши, а Својом детињом слабошћу порођајне болове ожалошћене Еве лечи. Да игра и плеше сва творевина! Христос је дошао да је Себи дозове и да спасе душе наше. (Слава на стиховње) Бранислав Илић, катихета *Објављено у Православном мисионару, (бр.352) новембар-децембар, 2016. године.
  6. Поводом празника сабора Светог Архангела Михаила, доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети Ангели у богослужењу Цркве". Аутор на један посебан и исцрпан начин говори о помињању Светих Ангела у Светој Евхаристији, упоређујући ангелско служење са служењем хришћана као припадника богочовечанске заједнице. На крају катихета Бранислав Илић закључује говорећи о чиновима Архангела и Ангела и на који начин се Свети Ангели изображавају у иконографији. „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духони свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу литургије преподобног Јустина ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић тумачећи поменути случај из проскомидије вели: „У Проскомидији Светих Литургија отац Јустин је променио назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине честице). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустиново време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом, као и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и словенским. Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског, где, Филотеј, говорећи о Проскомидији, директно помиње ангелске силе које на Св. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стране, Ангели пак и Светитељи су му с леве стране…“ Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржај јер они собом носе светотајински символизам и собом осликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како истока, тако и запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у Старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења Пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и по свему судећи она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. На Литургији Трисвета песма јесте централни део Литургије речи и поје се након малог входа. Мали вход символизује јављање Христово свету и иконизује Христов долазак у свет. Молитва входа нам говори да свети Ангели јеси учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ, литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео; Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио; Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање; Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље: Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након свечане Трисвете песме ток литургијског сабрања нас води сусрету са Господом, те тако и наше прослављење и величање Бога постаје све усрдније и смелије. Након Трисвете песме следе Светописамска читањâ са поуком која представља органски део Литургије речи. У молитви пред читање Свештеног Еванђеља свештеник се моли да Господ у нас усади непролазну светлост богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Његове еванђелске проповеди. У литургијском етосу незамисливо је одвојити читање Светописамских одељака и поуку, тј. проповед, будући да је органско место проповедања искључиво у првом делу Литургије, након Еванђеља. Овде као пример можемо навести институцију катихуманата, где су катихумени након Светописамских чтенија и проповеди, тј. примања еванђелске поуке напуштали храм, што је и један од сведочанстава да је проповед након чтенија била увек органски део Литургије речи. „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх твојих блажених заповести, да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики Четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. За време Великог входа Свети дарови бивају преношени са жртвеника на Свету Трпезу. Видели смо да током малог входа литург носи Еванђеље, а сада током Великог входа он носећи Свете дарове покрива лице и са њима пролази кроз храм, излазећи на северне двери и улази на царске двери. Свештеност овог литургијског момента помаже нам да опитно и најсадржајније доживимо Христов долазак к нама. Свети Герман цариградски о моменту Великог входа вели: „У Великом входу нам се открива и улазак свих Светих и праведника који улазе заједно са Светим над Светима. Придружују им се и Херувимске силе, ангелске војске и зборови који невидљиво прилазе и славословећи творе пратњу Великом Цару Христу који долази на тајанствено жртвовање.ˮ А ми смо кроз херувимску песму позвани да оставимо сваку животну и пролазну бригу, да изађемо из света житељских ствари и да потпуно предани кренемо у сусрет Христу, бивајући у служењу пламени попут херувима. Љубав према свом Саздатељу биће нам од помоћи да се попут Ангела уздигнемо изнад реалности овога света, на шта нас подсећа и Свети Јован Златоусти: “Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе оно што је видљиво чулним, видљивим, очима. Јер будући да је стекао друге очи, очи вере, он умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. И ако хода земљом он као да живи на небесима. Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу. Не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се попут ангела не успе до самог врха неба.ˮ О ангелским чиновима По сведочанству српског златоуста, Светог Владике Николаја охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији“. Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, Дионисије Ареопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња. Начала, Архангеле и Анђеле. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символише премудрост Божју, као тајну скривену. Архангел Рафаил: значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег (III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. Архангел Варахил: Варахил – значи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. У Правослвној иконографији Ангели и Архангели представљају се са људским (човечијим) ликом. На питање због чега се изображавају са човечијим ликом и у чему се човек поистовећује са Ангелима, свети Дионисије Ареопагит нам одговара: „Небеска бића се такође прсдстављају и под образом човека јер је он (човек) обдарен разумом и способан је да своје умствене силе устремљује ка вишњем. Разлог због кога се користи образ човека када се говори о анђелима јесте и у томе да је он (човек) удостојен началства и власти, да над осталом видљивом творевином влада силом ума који му је подарен од Творца, као и због тога што је слободан. Такођс сматрам да се и у сваком од многих делова нашег тела могу наћи образи помоћу којих би барем мало пројавили истине о својствима небеских сила. Тако је могуће рећи да наша способност гледања казује о анђелском созерца-вању божанствене светлости, а такође и о јединственом, хитром, чистом и бестрасном прихватању божанствених озарења. Распознавање мириса означава њихову способност да нримају и прихватају божанствено благоуханије које превазилази сваки ум, те да верно разликују то (благоуханије) од зловоња и да га потпуно избегавају. Чуло слуха казује нам о њиховој способности да разумно примају истине које им се казују, а чуло укуса говори нам о њиховом насићсњу духовном храном. Чуло додира казује нам о њиховој способности да верно разликују корисно од некорисног. Трепавице и обрве казују нам о њиховој способности да чувају божанствено знање. Младалачки узраст казује нам о њиховој сили. Зуби означавају способност да раздељују савршену храну коју примају; јер, свако духовно биће, примивши знање од бића које је више од њега, са свом брижљивошћу раздељује то знање онима који су ниже од њих. Плећа, лактови и руке казују нам о њиховој сили да чине (делају). Срце је симбол њиховог богоподобног живота и силе да марљиво раздељује истине онима који су поверени њиховом старању. Груди означавају незаморну снагу која чува животворни дар срца које се налази унутар њих (груди). Кичма означава да су у њима садржане све животне силе, а ноге – њихову брзину и хитрост ка испуњавању свега. Када казују о њиховој хитрости, богослови неретко казују да они (ангели) имају крила јер она (крила) говоре о летењу, о узвисивању над свиме што је земаљско. Лакоћа крила такође означава и лако удаљавање од нижег ка вишњим висинама. Њихова необувеност казује о слободи и ничим незадржаваној спремности да се што више приближавају Богуˮ.[3] Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање Ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. катихета Бранислав Илић [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. [3] Из дела Св. Дионисија Ареопагита „о небеској јерархијиˮ, петнаеста глава.
  7. „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог) Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духони свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. Ангели у Светој Евхаристији и јединство ангелског и нашег служења Поред празникâ Светих Ангела најнепосредније, најпотпуније и најтајанственије поштујемо и славимо бестелесне силе у Светој Литургији. У преводу литургије преподобног Јустина ћелијског, у чину проскомидије, прву честицу литург вади у част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Протопрезвитер-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић тумачећи поменути случај из проскомидије вели: „У Проскомидији Светих Литургија отац Јустин је променио назначења прве честице треће просфоре (= након Богородичине честице). У штампаним словенским служебницима који су се користили у Јустиново време ова честица била је намењена Јовану Крститељу. Јустин то мења и њу намењује Бестелесним Силама – У част и спомен превеликих чиноначалника Михаила и Гаврила и свих небеских бестелесних сила. Отац Јустин објашњава овај свој поступак целокупном тадашњом грчком литургијском праксом, као и многим старим литургијским рукописима, како грчким тако и словенским. Поред тога наводи одломак из тумачења Свете Литургије Филотеја Цариградског, где, Филотеј, говорећи о Проскомидији, директно помиње ангелске силе које на Св. Дискосу окружују Христа: „Његова Мати је својом честицом Њему с десне стране, Ангели пак и Светитељи су му с леве стране…“ Кроз Свету Литургију бивамо удостојени да са светим Ангелима Божјим сапредстојимо у служби Господу, а то нам омогућавају литургијске форме, њена структура и садржај јер они собом носе светотајински символизам и собом осликавају Царство Божје. Наш однос и јединство са Ангелима у служби Богу најбоље се може појаснити на примеру Трисвете и Херувимске песме. Кроз Трисвету песму на Литургији опитујемо заједничарење са свима Светима и Ангелима Божјим који без престанка узносе славу Господу. Трисвета песма је део литургијских молитви како истока, тако и запада, а њене изворе налазимо у Светом Писму, и она је једна од најторжественијих богослужбених песама које величају Пресвету Тројицу. Своје изворе Трисвета песма налази у Старозаветној књизи Пророка Исаије и њена данашња форма јесте проширени облик химне из виђења Пророка Исаије: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Његове!ˮ При помињању ове химне можемо као пример навести да се текст ове химне изображава на ђаконском орару, из разлога што ђаконска служба иконизује ангелску службу. Прво помињање Трисвете песме налазимо на сабору у Халкидону 451. године и по свему судећи она је тад и уведена као новина у богослужењу Цркве, конкретно у Литургији. На Литургији Трисвета песма јесте централни део Литургије речи и поје се након малог входа. Мали вход символизује јављање Христово свету и иконизује Христов долазак у свет. Молитва входа нам говори да свети Ангели јеси учесници входа и саслужитељи небеског пестола Божјег: „Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске Ангела и Архангела, да служе слави твојој, учини да са нашим Входом буде Вход светих Анђела који нам саслужују и с нама славослове твоју благост. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, Оцу и Сину и Светоме Духу, caда и увек и у векове векова. Амин.ˮ Ми свечано појемо Трисвету песму након показивања и уношења Еванђеља у олтар јер тиме објављујемо да нас је Он, који је дошао нама, поставио покрај Ангела и уврстио нас у њихов збор. Свети Кирило јерусалимски богомудро вели: „Учествујемо у химни славе са војском Ангела која је изнад космоса и постајемо учесници бескрајне небеске Литургијеˮ, литург се у молитви Трисвете песме и моли да се удостојимо учествовања у служењу: „Боже Свети, који у Светима почиваш, Тебе трисветим гласом певају Серафими и славослове Херувими, и Теби се клањају све Небеске Силе; Ти си све из небића у биће привео; Ти си саздао човека по слици и прилици својој и сваким га својим даром украсио; Ти дајеш мудрост и разум ономе који Те моли, и не презиреш грешника, него си за спасење одредио покајање; Ти си удостојио нас, смирене и недостојне слуге твоје, да и у овоме часу стојимо пред славом светога Жртвеника Твог и да Ти приносимо дужно поклоњење и славословље: Ти Сâм, Владико, прими Трисвету песму и из уста нас грешних, и посети нас добротом својом; опрости нам свако сагрешење хотимично и нехотимично; освети душе наше и тела, и дај нам да Ти у светости служимо у све дане живота свога — молитвама Свете Богородице и свих Светих, који Ти од памтивека угодише.ˮ Након свечане Трисвете песме ток литургијског сабрања нас води сусрету са Господом, те тако и наше прослављење и величање Бога постаје све усрдније и смелије. Након Трисвете песме следе Светописамска читањâ са поуком која представља органски део Литургије речи. У молитви пред читање Свештеног Еванђеља свештеник се моли да Господ у нас усади непролазну светлост богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели Његове еванђелске проповеди. У литургијском етосу незамисливо је одвојити читање Светописамских одељака и поуку, тј. проповед, будући да је органско место проповедања искључиво у првом делу Литургије, након Еванђеља. Овде као пример можемо навести институцију катихуманата, где су катихумени након Светописамских чтенија и проповеди, тј. примања еванђелске поуке напуштали храм, што је и један од сведочанстава да је проповед након чтенија била увек органски део Литургије речи. „Запали у срцима нашим, човекољубиви Владико, непролазну светлост твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди. Усади у нас и страх твојих блажених заповести, да бисмо, победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших, Христе Боже, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и пресветим и благим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.ˮ Након Литургије речи следи Литургија тајне, а у Литургију тајне уводи нас Херувимска песма и Велики вход. Сваки битнији литургијски моменат почиње молитвом, те тако Херувимска песма, Ангелска песма, почиње такође молитвом: „Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи Литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити — велико је и страшно и самим Небеским Силама. Но ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве; јер Ти једини, Господе Боже наш владаш небеским и земаљским тварима, Ти си ношен на престолу херувимском, Господ Серафима и Цар Израиља, једини си Свет и у Светима почиваш. Зато молим Тебе, јединог доброг и готовог да саслуша: погледај на мене грешног и непотребног слугу твог, и очисти моју душу и срце од зле савести, и оспособи ме силом Твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства, предстанем овом светом Престолу твом, и свештенодејствујем свето и пречисто Тело твоје и пречасну Крв, јер Теби прилазим приклонивши главу своју, и молим Ти се: Не окрени лице твоје од мене, нити ме одбаци од деце своје духовне, него ме удостој да Ти ја, грешни и недостојни слуга твој, принесем ове Дарове. Јер си Ти који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје, Христе Боже наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем, и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Велики вход почиње читањем молитве Херувимске песме и појањем сâме Херувимске песме: „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја.ˮ Ова Херувимска песма у одређеним празничним данима у току једне литургијске године бива замењена другим песма, те тако: На Велики Четвртак, уместо Херувимске песме, пева се: Прими ме данас, Сине Божји, за причасника Тајне Вечере твоје јер нећу казати тајну непријатељима твојим, нити ћу Ти дати целив као Јуда, већ као разбојник исповедам Те: помени ме, Господе, у Царству твоме. Алилуја, Алилуја, Алилуја. А на Велику суботу: Нека умукне свако тело човечије, и нека стоји са страхом и трепетом, и ништа земаљско нека не помишља у себи; јер Цар царева и Господ господара долази да буде заклан и да даде Себе за храну вернима; а испред њега иду хорови Ангела са сваким Началством и Влашћу, многооки Херувими и шестокрили Серафими, заклањајући лица и кличући песму: Алилуја, Алилуја, Алилуја. За време Великог входа Свети дарови бивају преношени са жртвеника на Свету Трпезу. Видели смо да током малог входа литург носи Еванђеље, а сада током Великог входа он носећи Свете дарове покрива лице и са њима пролази кроз храм, излазећи на северне двери и улази на царске двери. Свештеност овог литургијског момента помаже нам да опитно и најсадржајније доживимо Христов долазак к нама. Свети Герман цариградски о моменту Великог входа вели: „У Великом входу нам се открива и улазак свих Светих и праведника који улазе заједно са Светим над Светима. Придружују им се и Херувимске силе, ангелске војске и зборови који невидљиво прилазе и славословећи творе пратњу Великом Цару Христу који долази на тајанствено жртвовање.ˮ А ми смо кроз херувимску песму позвани да оставимо сваку животну и пролазну бригу, да изађемо из света житељских ствари и да потпуно предани кренемо у сусрет Христу, бивајући у служењу пламени попут херувима. Љубав према свом Саздатељу биће нам од помоћи да се попут Ангела уздигнемо изнад реалности овога света, на шта нас подсећа и Свети Јован Златоусти: “Када се човек запали огњем љубави према Богу, не може више да поднесе оно што је видљиво чулним, видљивим, очима. Јер будући да је стекао друге очи, очи вере, он умно види оно што је небеско и уз небеско је привезао свој ум. И ако хода земљом он као да живи на небесима. Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу. Не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се попут ангела не успе до самог врха неба.ˮ О ангелским чиновима По сведочанству српског златоуста, Светог Владике Николаја охридског и Жичког, Ангели Божји били су празновани од људи још из дубоке старине. Но то празновање често се изметало у обожавање ангела (IV Цар. 23, 5). Јеретици су свашта баснословили о ангелима. Неки су од тих гледали у ангелима богове; други и ако их не сматраху боговима називаху створитељима васцелог видљивог света. Лаодикајски помесни сабор, својим 35. правилом одбацио је поклоњење Ангелима као боговима и установи правилно поштовање Ангела.[1] Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небесној Јерархији“. Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, Дионисије Ареопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња. Начала, Архангеле и Анђеле. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Архангел Михаил: Име Михаил на јеврејском језику значи: ко је као Бог или ко је раван Богу? Св. архангел Михаил у иконографији изображава се још од првих векова хришћанства као војвода, који у десној руци држи копље, којим попире сатану, а у левој зелену палмову гранчицу. На врх копља има платнену пантљику са црвеним крстом. Архангел Михаил сматра се нарочито чуварем вере православне и борцем против опаких јереси и свих погрешних учења у свештеној историји историји цркве. Архангел Гаврил: Његово име у преводу значи: муж Божји, или крепост Божја. Он је благовеститељ тајни Божјих, нарочито тајне боговаплоћења, и свих осталих тајни, које с оном стоје у вези. Изображава се: у десној руци држи фењер са запаљеном свећом унутра, а у левој огледало од зеленог камена јасписа. Изображено огледало символише премудрост Божју, као тајну скривену. Архангел Рафаил: значи – исцелење Божје, или Бог исцелитељ (Тов. 3, 17; 12, 15.). У православној иконографији изображава се, тако што десном руком води Товију, који носи рибу ухваћену у Тигру, а у левој држи лекарски алабастар. Архангел Урил: именом својим означава огањ или светлост Божју (III Јездра 3, 1; 5, 20). Изображава се тако што десном руком држи мач против Персијанца, а у левој пламен огњени. Архангел Салатил: символизује усрдног молитвеника Божјег (III Јездра 5, 16). У иконографији приказан је са погнутим лицем и очима , држећи руке на прсима приказујући тако молитвени став. Архангел Јегудил: његово име представља онога који бз престанка слави (прославља Бога). У иконографији се сходно значењу имена изображава како у десној руци држи златни венац, док у левој руци држи троструки бич. Архангел Варахил: Варахил – значи благослов Божји. Иконографија њега предтавља као у недрима носи беле руже. Архангел Јеремил: именом својим представља узвишење Божје (III Јездра 4, 36). Веома је поштован као внушитељ и побудитељ узвишених помисли, које човека уздижу к Богу. У Правослвној иконографији Ангели и Архангели представљају се са људским (човечијим) ликом. На питање због чега се изображавају са човечијим ликом и у чему се човек поистовећује са Ангелима, свети Дионисије Ареопагит нам одговара: „Небеска бића се такође прсдстављају и под образом човека јер је он (човек) обдарен разумом и способан је да своје умствене силе устремљује ка вишњем. Разлог због кога се користи образ човека када се говори о анђелима јесте и у томе да је он (човек) удостојен началства и власти, да над осталом видљивом творевином влада силом ума који му је подарен од Творца, као и због тога што је слободан. Такођс сматрам да се и у сваком од многих делова нашег тела могу наћи образи помоћу којих би барем мало пројавили истине о својствима небеских сила. Тако је могуће рећи да наша способност гледања казује о анђелском созерца-вању божанствене светлости, а такође и о јединственом, хитром, чистом и бестрасном прихватању божанствених озарења. Распознавање мириса означава њихову способност да нримају и прихватају божанствено благоуханије које превазилази сваки ум, те да верно разликују то (благоуханије) од зловоња и да га потпуно избегавају. Чуло слуха казује нам о њиховој способности да разумно примају истине које им се казују, а чуло укуса говори нам о њиховом насићсњу духовном храном. Чуло додира казује нам о њиховој способности да верно разликују корисно од некорисног. Трепавице и обрве казују нам о њиховој способности да чувају божанствено знање. Младалачки узраст казује нам о њиховој сили. Зуби означавају способност да раздељују савршену храну коју примају; јер, свако духовно биће, примивши знање од бића које је више од њега, са свом брижљивошћу раздељује то знање онима који су ниже од њих. Плећа, лактови и руке казују нам о њиховој сили да чине (делају). Срце је симбол њиховог богоподобног живота и силе да марљиво раздељује истине онима који су поверени њиховом старању. Груди означавају незаморну снагу која чува животворни дар срца које се налази унутар њих (груди). Кичма означава да су у њима садржане све животне силе, а ноге – њихову брзину и хитрост ка испуњавању свега. Када казују о њиховој хитрости, богослови неретко казују да они (ангели) имају крила јер она (крила) говоре о летењу, о узвисивању над свиме што је земаљско. Лакоћа крила такође означава и лако удаљавање од нижег ка вишњим висинама. Њихова необувеност казује о слободи и ничим незадржаваној спремности да се што више приближавају Богуˮ.[3] Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање Ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег. катихета Бранислав Илић [1] Из беседе Светог Владике Николаја Охридског и жичког на празник сабора Светог Архистратига Божјег Михаила и осталих небеских сила бестелесних. [2] Св. Јован Дамаскин, „Тачно изложење Православне вере“, књига друга, глава трећа. [3] Из дела Св. Дионисија Ареопагита „о небеској јерархијиˮ, петнаеста глава.
  8. Свети славни и добропобедни великомученик, победоносац и чудотворац Георгије, прославља се два пута у току црквене богослужбене године и то: 6. маја/23. априла, када је његов централни празник, и 16/2. новембра, када прослављамо обновљење њему посвећеног храма. Његово освештано и Васкрслим Господом испуњено житије казује нам да је Георгије рођен у Кападокији око 275/280. године од побожних и благочестивих родитеља који усадише у њега семе благочешћа и побожности, тако да од малена Георгије беше испуњен страхом Божјим и украшен врлинским животом. Отац му је био војни официр. Још док је био дете, његов отац је страдао за Христа, па се након тога, Георгије преселио са мајком у Палестину, на мајчино велико и богато породично имање, где је добио достојно и високо образовање. По узору на свог оца он постаде војсковођа, те тако прво обављаше службу трибуна, а касније и службу војводе. Дубоко испуњен побожношћу и он се супротставио цару Диоклецијану који је наредио страховито гоњење хришћана. Због ове одбране правоверних и својих сутелесника по вери, он пострада мученички као и његов отац и тако постаде образац светог мучеништва као победоносни светитељ. По учењу наше Свете Цркве крв добропобедних мученика постаде семе за нове хришћане, па тако и Георгијева проливена крв постаде не само семе за нове хришћане већ и доказ победе Божје над безбожницима. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Свети Георгије тако постаде велики сведок Божје правде и љубави. Тако са друге стране Свети Великомученик Георгије постаде и велики сведок Васкрсења Христовог, јер својим мученичким страдањем за Христа би удостојен вечне Васкрсне радости и непролазног сјаја мученичког венца. На то нас подсећа и преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих омилија на празник Светог Великомученика Георгија: Шта је Свети Георгије показао својим мучеништвом? Показао је да је заиста Господ Христос васкрсао. То није ништа друго до сведочанство о Васкрсењу мртвих. Господ Христос је васкрсао и тиме показао – шта? Показао је да је заиста јачи од смрти, најстрашније немани и највећег непријатеља рода људског. Он је први роду људском дао праву радост. Како је Свети Георгије победио? Ето, победио је трпећи и страдајући за Господа Христа. Опет је посведочио велику Божанску Истину Благовести Спаситељеве: да Његови следбеници као овце иду међу вукове. „Шаљем вас као овце међу вукове. Мртве васкрсавајте, болесне исцељујте, све трпите за име Моје“ (Mт. 10, 16; 10, 8). Заиста, ево Сведока који сведочи да подносити страдања и Крст Господа Христа није тешко. И након своје смрти великомученик Георгије остаде истински служитељ Божји, што сведоче и многобројна чуда која се догодише на његовом светом гробу. Забележена су бројна чуда која су се догодила на гробу Светог Георгија као и његова бројна јављања у сну и на јави многима који су његову помоћ тражили. Култ Светог Георгија се зачео доста рано. На месту његовог гроба у Лидији, за време владавине цара Константина I (306-337), подигнут је храм њему посвећен. Током 4. века, култ Светог Георгија се из Палестине проширио на цело Источно Римско Царство. У 5. веку се култ овог победоносног светитеља проширио и на Западно Римско Царство. 494. године, Георгије је проглашен за светитеља, од стране Папе Геласијуса Првог (492-496). Храм Светог Георгија у Лидији је срушен 1010. године али су га крсташи обновили. Године 1191. и током Трећег крсташког рата, храм је поново уништен, од стране исламских снага султана Саладина. После крсташких ратова у 12. веку, култ Светог Георгија је пренет у Енглеску. За време краља Едварда III од Енглеске, који је 1348. основао витешки ред Гартера, Свети Георгије је постао и заштитник енглеске државе. Свети Георгије или на каталонском Сант Ђорди (катал. Sant Jordi) такође је светитељ заштитник шпанске аутономне покрајине Каталоније. Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (први тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова. (други тропар) Добар бој си војевао мучениче Христов за веру, изобличивши безбожност мучитеља и као благопријатна жртва си се принео Богу. Зато си примио венац победе, и твојим молитвама Свети Георгије, свима подајеш опроштај грехова. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква
  9. „Величамо те страстотерпче Свети Великомучениче Димитрије и поштујемо твоја часна страдања која си претрпео за Христа.ˮ (Свјетилен Св. Вел. Димитрију) Свети славни и добропобедни великомученик, победоносац и чудотворац Димитрије солунски мироточиви, рођен је од благочестивих родитеља који су били у тајности хришћани, будући да је гоњење хришћана било у пуном јеку. Они Богољубљем и човекољубљем задојише и свога сина јединца, Димитрија, усадивши му у срце клицу еванђелских принципа који су се у младом Димитрију умножили. У беседи на дан светог великомученика Димитрија 1996. године, Преосвештени Епископ новосадски и бачки Иринеј вели: „То је светитељ који је својим животом запечатио своју верност Богу, а то значи – своју љубав према Њему и према Цркви Његовој, ближњима својима. То што је био војник по занимању, њему за живота није било препрека да буде испуњен духом љубави. Али њему, исто тако, никаква овоземаљска слава – или привид овоземаљске каријере, успеха и благостања – није помрачио духовни вид: испред својих духовних очију он никада није изгубио гледање славе Божје и лепоте Царства Божјег. Зато је радије изабрао да страда са Господом Христом, да би вечно живео са Њим и за Њега, неголи да се Христа одрекне ради сенки и привида, несталнијих од траве у пољу и од цвета који увене под жарким зрацима сунца.“[1] Први помен о Светом великомученику Димитрију почиње житијем, које је у 7. веку написао Архиепископ солунски Јован. Говорећи о овом великом угоднику Божјем Свети Григорије Палама вели: „Он је готово од детињег узраста био чврсти и неразрушиви стуб свега доброг, жива статуа која се покретала сваком врлином, обитавалиште и средиште божанских и људских благодатних дарова, жива књига која је говорила и поучавала о узвишеном. Он је био задивљујуће и чудесно јединство свих красота, заједничка и свима корисна похвала свега доброг. Да се изразимо речима Светог Писма, био је палма која је процветала као праведник (Пс. 93; 19) и као маслина пуна плода у дому Божијем (Пс. 51; 10), дрво засађено крај извора вода Духа (Пс. 1; 3), с тим што оно дрво које помиње псалам даје плод у време своје, а он је у свако време имао и има доба за цветање и доба за доношење плодова. И као оно дрво које се помиње у псалму и чији лист, према Писму, никада не вене, тако и он непрестано са лишћем даје и цвет и плод свима који му с вером приступају… Да бисмо изразили све у потпуности, употребићемо Соломонову изреку да онај ко се за кратко усаврши, напуни много година (Прем. Сол. 4; 13). Димитрије је био оно „жезло Аароново“ и процветали изданак благочашћа, највољенији цвет, чудесан и богоугодан плод или, боље речено, жезло и божанствени скиптар Вечног Архијереја Христа. Ако тако желите, Димитрије је био вечноцветајућа и богоугодна палица Христа, Чији је праобраз био Аарон. И ако је он био праобраз Христов, онда је његово жезло, украшено истовремено и лишћем и цвећем, жезло које доноси плод и на божанствен начин чини да он дозри, било праобраз Димитрија, прекрасног и у свему савршеног жезла Христовог. Међутим, Димитрије се од оног Аароновог жезла разликује колико је могуће да се набоље разликује од праобраза онај који касније учини својим свако добро, по својој племенитости и ваљаности нарави, делима и чудесима. У погледу несмањеног и непрестаног даровања изобилног потока милости свима онима што му приступају, он је сличан светлоносном дрвету које, као луча, увек доноси плодове и пружа прекрасне и божанствене дарове којима је он сам свагда испуњен као неко сунце што озарује сваким доброчинством или као непресушни извор благодати или пак као неисцрпно море чуда и несагледиви бездан видљивих и невидљивих добара.ˮ[2] Свети великомученик Димитрије у народу Божјем познат је као мироточиви светитељ. Базилика Светог Димитрија у Солуну у којој се чувају мошти овог угодика Божјег, по неким сведочењима била је током средњег века најпосећенији храм, што нам Доментијаново житије Светог Саве потврђује: „Свети Сава дође у солунски град, поклони се Св. Великомученику Димитрију и целива његов часни гробˮ. Солун, други по величини град у Грчкој, у својој историји био је од велике важности одмах после Цариграда. У њему је Апостол Павле написао чувену посланицу Солуњанима. У овом граду су рођени свети Кирило и Методије и из њега су кренули у своју мисију ширења хрићанства и писмености међу словенским народима. Сâм град и данас представља велико археолошко налазиште и током свог постојања у њему је било преко 365 храмова. Данас их има много мање а свакако на далеко познат је храм Светог Великомученика Димитрија солунског чудотворца, над чијим се моштима и данас дешавају многобројна чуда. Богослужбени спомен на Светог великомученика Димитрија мироточивог солунског У невољама нађе Васељена великог заштитника, тебе мучениче, који побеђујеш многобошце. Као што си уништио Лијеву гордост и за борбу оснажио Нестора, тако се моли, Свети Димитрије, Христу Богу, да нам дарује велику милост. (тропар) Химнографске текстове у служби Светог Великомученика Димитрија писали су многобројни познати химнографи, а међу њима најистакнутији су: Цар Лав шести мудри који је написао Славу на Господи возвах, литијске стихире писали су: Анатолије, Георгије Сикелиот, и Герман. Теофан је саставио први канон, док је други канон саставио цариградски патријарх Филотеј. Из богате ризнице химнографије која велича славна дела овог великог угодника Божјег, издвајамо следеће стихире које величају мученичку кончину Св. Димитрија: На вечерњем: *О надумног чуда, на небесима и на земљи радост у спомен мученика Димитрија засија, венчава се хвалама од ангела и од људи прима песму. О како пострада, како се добро подвизаваше, њиме паде непријатељ лукави док је Христос побеђивао у њему. *О надумног чуда, Христа ради прободен трипут блажени Димитрије, јави се непријатељима и противницима као оружје са обе стране оштро, рушећи узвишења непријатеља и рушећи демонска свирепства, њему кличемо: Свети Димитрије заштити нас који верно поштујемо у љубави свагда. *Прободен будући, борца твојим копљем си ранио и учинио си да буде мртав и непокретан. Његове злобе избави нас Димитирије, јаким у страдањима, они који те муче свагда рушећи, свештеним твојим молитвама, божанственим твојим страхом умиљавајући душе и срца наша свети. На јутрењу: *Онога који је копљем наследио благодат Спасових прободених ребара копљем, који нам из њих точи живот, и нетрулежности воде, Димитрија поштујмо, премудрог у учењима и венценосца међу мученицима, који је ток страдања завршио проливеном крвљу и чудеса који је засијао свој васељени, ревнитеља Господњег и милостивог љубитеља сиромаха, а у многим и тешким бедама заступника и заштитника Солуњана, чији и годишњи спомен поштујући славимо Христа Бога који у њему дејсвује ради исцељења свих нас. Потоцима твоје крви, зацрвени Бог Цркву, Свети Димитрије, који ти је дао непобедиву снагу, и који чува неоштећен твој град Солун, јер си ти његово утврђење. (кондак) Спомен великог земљотреса у Цариграду У светлу празника Светог добропобедног Великомученика Димитрија, молитвено се сећамо и једног догађаја из историје Свете Цркве. Наиме, за владе цара Лава Исаврјанина би страховит и дуготрајан земљотрес у Цариграду 26. октобра/8. новембра 740. године, од кога се срушише многе велелепне грађевине и погинуше многи грађани. Народ схвати то као казну Божју за грехе, и мољаше се Пресветој Богородици и светом Великомученику Димитрију с великим покајањем, док се Бог не смилова и земљотрес не преста. За спомен овог чудесног избављења састављени су и тропар и кондак: Тропар земљотресу, глас 8. Христе Боже наш, који гледаш на Земљу и чиниш да се она тресе, избави нас од претњи страшног земљотреса, пошаљи нам Твоју изобилну милост и спаси нас молитвама пресвете Богородице. Кондак земљотресу, глас 6. Избави све нас, Господе, од тешког земљотреса и несносних рана због наших грехова. Поштеди, Господе, Православни народ Твој, који си стекао Крвљу Твојом и не допусти да град пропадне од страшног земљотреса, јер не знамо за другог Бога осим Тебе. Зато реци онима који певају: Ја Сам са вама и нико не може против вас. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка --------------------------------------------------------------------------- [1] „Моја слава, Свети Великомученик Димитрије солунски“, Беседа, Нови Сад 1999.године. [2] „Господе, просвети таму моју“, Образ светачки, Београд 2005. године
  10. У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. Кратак преглед поредка и специфичности: Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу: Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву: Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин. За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље: Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве: Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења: Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. Катихета Бранислав Илић ЗВУЧНИ ПРИЛОЗИ (радио Беседа): View full Странице
  11. У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог израиљевˮ (Пс 67,36 ). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац Хришћанског живота. Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева изабра Вишњега себи за уточиште (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога. Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима. Пут моштију преподобне Параскеве Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом. Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм. Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим. Богослужбени спомен преподобне мајке Парскеве Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар) Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и светилен: Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених, и заштито оних у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост. (стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму) Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас. (Свјетилен) У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама: Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше. (Слава на хвалитне) Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда. (Кондак) Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протопрезвитер Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину. катихета Бранислав Илић
  12. Поводом празника преподобне и богоносне мајке наше Параскеве, у целости доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Преподобна Параскева – подвижница достојна похвале". Аутор текста поред житија преподобне наглашава богослужбено величање ове угоднице Божје, која је својим благословеним подвигом подражавала Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег и свакоме од нас постала пример врлинског хришћанског живота. У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог израиљевˮ (Пс 67,36 ). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац Хришћанског живота. Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева изабра Вишњега себи за уточиште (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога. Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима. Пут моштију преподобне Параскеве Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом. Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм. Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим. Богослужбени спомен преподобне мајке Парскеве Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар) Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и светилен: Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених, и заштито оних у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост. (стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму) Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас. (Свјетилен) У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама: Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше. (Слава на хвалитне) Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда. (Кондак) Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протопрезвитер Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину. катихета Бранислав Илић View full Странице
  13. ...Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао. Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени (сабрани) на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим. *Део из текста катихете Бранислава Илића под насловом: Неверни или уверени Апостол Тома? Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ
  14. Осењивање Крсним знаком у богослужењу У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројичног Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и славно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима, како би имали и здрав однос са Богом. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору… Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Преподобни старац Серафим Саровски, богомудро говори о осењивању Крсним знаком: „Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“ Присетимо се свете тајне Крштења или тајне уласка у Цркву, када новокрштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара следеће речи које су праћене осењивањем Крсним знаком: „Поклањам се Оцу, и Сину, и Светоме Духу, Тројици Јединосуштној и Нераздељивојˮ. Из овог примера можемо закључити да нас свако осењивање Крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше исповедање вере приликом Крштења. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Данас смо сведоци лоше и погубне „праксе“, да се верни народ на богослужењу осењује Крсним знаком механички, а често се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењивање Крсним знаком постало вид индивидуалне побожности. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер и чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалистичке побожности. Благосиљање у богослужењу Као што је осењивање Крсним знаком на богослужењу израз учешћа целог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења. У Старом Завету Првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пута дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона. Старозаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „Благословите Господа…“ У књизи о Неемији имамо пример почетка богослужења благословом: „Рекоше Левити: Уставите! Благосиљајте Господа Бога свога од века и до века, и да се благосиља Име Твоје славно и узвишено спрам свакога благослова и хвалеˮ. У Новом Завету благослов такође представља један о битних радњи или момената у богослужењу. Као што је Старозаветна историја почела благословом Божјим приликом стварања света, тако Новозаветна историја почиње благословом Архангела Гаврила Пресветој Дјеви приликом благовести, речима: „… Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“. Благосиљање у богослужењу има двоструки пут, најпре ми иштемо благослов Божји да сиђе на нас, а потом благосиљамо Бога и Његова славна дела Спасења. Благосиљање у богослужењу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје епископима и презвитерима приликом њиховог рукоположења ради изграђивања Цркве. Када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања. Типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутрењу: „Јер је благословено и прослављено свечасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“. ( Возглас друге светилничне молитве на јутрењу) и „Јер је благословено свесвето име твоје, и прослављено Царство твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. ( Возглас осме светилничне молитве на јутрењу). Почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са Господом, које је најактивније управо на богослужењу. Почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања. Узмимо за пример почетни возглас светих Литургија „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа…“, већ на почетку Литургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у Литургији учествујемо у реалности Царства Небеског, подсећајући се на дубоке речи Светог Јована Златоуста да је Литургија „Предукус Царства небеског“. Све древне Литургије почињале су и завршавале се најстаријим богослужбеним благословом: Мир свима. Као што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„Јер си Ти цар мира и Спас душа наших, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и векове векова. Амин“ Господ је Цар и давалац мира свештеном сабрању. Свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских одељака, (као што и читамо на светој Литургији тј. у прокимену пред читање одељка из Апостола„Господ ће дати снагу наруду своме, Господ ће благословити народ свој миром“) итд, почиње благосиљањем. Молитва за добијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку богослужбену радњу тражи благослов. Различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: Епископ благосиља дикиријама и трикиријама, Часним Крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на Пасху приликом отпуста благосиља Часним Крстом. Битно је дотаћи се и питања положаја прстију деснице која благосиља. Иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спојена прста која благосиљају представљају две природе Господа нашег Исуса Христа, а три прста која благосиљају представљају Свету Тројицу. Средином 16. века, појавило се тумачење о имјанословном слагању прстију, где су кажипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово И , а други уперен и мало савијен представљао слово С , палац је савијен и пресецајући домали прст, приказује са њим слово Х , а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово С. Ово би значило да је распоред прстију чине слова јелинског алфабета и осликавају монограм Спаситеља. На крају можемо закључити да осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу Цркве не представљају некакав обичај или некакву представу наше индивидуалне побожности, већ су два саставна дела сваког богослужења, али и нашег живота у Цркви, којим сведочимо и исповедамо веру у Свету Тројицу. Како нам и сведочи преподобни Порфирије Кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите). Али исто тако и овај свети Старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благословите), знајући величину ових светих речи. Увек имајући на памети да је Господ тај који благосиља и шаље благодат свом народу. катихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, (бр.350) јул-август, 2016. године. Стр. 28.-31.
  15. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору… Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Преподобни старац Серафим Саровски, богомудро говори о осењивању Крсним знаком: „Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“ Присетимо се свете тајне Крштења или тајне уласка у Цркву, када новокрштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара следеће речи које су праћене осењивањем Крсним знаком: „Поклањам се Оцу, и Сину, и Светоме Духу, Тројици Јединосуштној и Нераздељивојˮ. Из овог примера можемо закључити да нас свако осењивање Крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше исповедање вере приликом Крштења. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Данас смо сведоци лоше и погубне „праксе“, да се верни народ на богослужењу осењује Крсним знаком механички, а често се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењивање Крсним знаком постало вид индивидуалне побожности. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер и чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалистичке побожности. Благосиљање у богослужењу Као што је осењивање Крсним знаком на богослужењу израз учешћа целог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења. У Старом Завету Првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пута дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона. Старозаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „Благословите Господа…“ У књизи о Неемији имамо пример почетка богослужења благословом: „Рекоше Левити: Уставите! Благосиљајте Господа Бога свога од века и до века, и да се благосиља Име Твоје славно и узвишено спрам свакога благослова и хвалеˮ. У Новом Завету благослов такође представља један о битних радњи или момената у богослужењу. Као што је Старозаветна историја почела благословом Божјим приликом стварања света, тако Новозаветна историја почиње благословом Архангела Гаврила Пресветој Дјеви приликом благовести, речима: „… Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“. Благосиљање у богослужењу има двоструки пут, најпре ми иштемо благослов Божји да сиђе на нас, а потом благосиљамо Бога и Његова славна дела Спасења. Благосиљање у богослужењу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје епископима и презвитерима приликом њиховог рукоположења ради изграђивања Цркве. Када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања. Типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутрењу: „Јер је благословено и прослављено свечасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“. ( Возглас друге светилничне молитве на јутрењу) и „Јер је благословено свесвето име твоје, и прослављено Царство твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. ( Возглас осме светилничне молитве на јутрењу). Почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са Господом, које је најактивније управо на богослужењу. Почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања. Узмимо за пример почетни возглас светих Литургија „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа…“, већ на почетку Литургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у Литургији учествујемо у реалности Царства Небеског, подсећајући се на дубоке речи Светог Јована Златоуста да је Литургија „Предукус Царства небеског“. Све древне Литургије почињале су и завршавале се најстаријим богослужбеним благословом: Мир свима. Као што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„Јер си Ти цар мира и Спас душа наших, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и векове векова. Амин“ Господ је Цар и давалац мира свештеном сабрању. Свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских одељака, (као што и читамо на светој Литургији тј. у прокимену пред читање одељка из Апостола„Господ ће дати снагу наруду своме, Господ ће благословити народ свој миром“) итд, почиње благосиљањем. Молитва за добијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку богослужбену радњу тражи благослов. Различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: Епископ благосиља дикиријама и трикиријама, Часним Крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на Пасху приликом отпуста благосиља Часним Крстом. Битно је дотаћи се и питања положаја прстију деснице која благосиља. Иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спојена прста која благосиљају представљају две природе Господа нашег Исуса Христа, а три прста која благосиљају представљају Свету Тројицу. Средином 16. века, појавило се тумачење о имјанословном слагању прстију, где су кажипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово И , а други уперен и мало савијен представљао слово С , палац је савијен и пресецајући домали прст, приказује са њим слово Х , а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово С. Ово би значило да је распоред прстију чине слова јелинског алфабета и осликавају монограм Спаситеља. На крају можемо закључити да осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу Цркве не представљају некакав обичај или некакву представу наше индивидуалне побожности, већ су два саставна дела сваког богослужења, али и нашег живота у Цркви, којим сведочимо и исповедамо веру у Свету Тројицу. Како нам и сведочи преподобни Порфирије Кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите). Али исто тако и овај свети Старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благословите), знајући величину ових светих речи. Увек имајући на памети да је Господ тај који благосиља и шаље благодат свом народу. катихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, (бр.350) јул-август, 2016. године. Стр. 28.-31.
  16. Осењивање Крсним знаком у богослужењу У свештеном простору храма, целокупно биће човечје учествује у богослужењу Цркве на различите начине сједињујући покрете са молитвом. Један од највидљивијих начина усаглашавања верних у богослужењу јесте осењивање крсним знаком. Овакав вид учествовања човека у свештеном сабрању можемо посматрати као исповедање вере у Тројичног Бога, што подразумева и веру у Животворну смрт Господњу и славно Спаситељево Васкрсење. Осењивање верних Крсним знаком јесте вид исповедања вере у Свету Тројицу, што за нас има и онтолошки значај, да уподобљујући се Светотројичном начину постојања, живимо као складна заједница личности, а да следствено томе, наш живот буде и хармонични однос са ближњима, како би имали и здрав однос са Богом. О осењивању Крсним знаком нам говори свети Кирило Јерусалимски у својим катихезама: „Не стидимо се исповедати Распетога, начинимо са уздањем знак Крста прстима на челу и на свему, над хлебом који једемо, над чашом коју пијемо, при уласку и изласку из храма, када лежемо и када устајемо, при ходу и при одмору… Када је у питању символика покрета приликом осењивања Крсним знаком, професор Лазар Мирковић, каже: „Код Крсног знамења дотиче се прво чело уз помињање имена Бога Оца, зато што је чело место разума. Када спуштамо руке на груди помињемо име Сина, који је Сишао од Оца, а када осењујући се додирнемо рамена, помињемо име Духа Светога, који је Дух снаге и моћи, а рамена наша символизују ту снагу и моћˮ. Свети Јефрем Сиријски, о осењивању Крсним знаком поучава: „Уместо штита покриј се Часним Крстом, знамењујући њима све делове тела и душе. А то се не чини само руком, него и мишљу, свом пажњом твојомˮ. Преподобни старац Серафим Саровски, богомудро говори о осењивању Крсним знаком: „Крсни знак је знак због кога Бог обраћа Своју пажњу на нас и због кога на нас излива Своју спасоносну доброту. Крсни је знак онај печат због кога Бог прима наше молбе. Молити се, знаменујући се крсним знаком, значи молити се, искати нешто у име Исуса Христа: „Ја нисам дошао сам, мене је Исус Христос послао к Теби, Господе! А да је то стварно тако, сведочи печат Његов на мени – крсни знак!“ Присетимо се свете тајне Крштења или тајне уласка у Цркву, када новокрштени (новопросветљени), одмах након исповедања вере, изговара следеће речи које су праћене осењивањем Крсним знаком: „Поклањам се Оцу, и Сину, и Светоме Духу, Тројици Јединосуштној и Нераздељивојˮ. Из овог примера можемо закључити да нас свако осењивање Крсним знаком подсећа на крштењску купељ и на наше исповедање вере приликом Крштења. Свети Јован Златоуст о Крсном знаку на богослужењу каже: „Све што се односи на наше освећење врши се Крсним знаком; ако треба да се препородимо (у Крштењу), то бива Крсним знаком; када нам се припрема Тајанствена храна (Света Евхаристија), и то бива знаком Крста…“ Данас смо сведоци лоше и погубне „праксе“, да се верни народ на богослужењу осењује Крсним знаком механички, а често се то чини и погрешно и у моментима када коме одговара, што за последицу има чињеницу да је осењивање Крсним знаком постало вид индивидуалне побожности. Богослужбени живот Цркве у потпуности има саборни карактер и чије је јединство остварено у личности предстојатеља који предводи сабрање. Ако смо на почетку рекли да осењивање Крсним знаком на богослужењу показује и наше саглашавање, онда би по природи ствари било нормално да се верни осењују Крсним знаком када то чини и свештеник који предстоји богослужењем. На тај начин бисмо избегли механичко осењивање Крсним знамењем и ова свештена гестикулација престала би да буде вид индивидуалистичке побожности. Благосиљање у богослужењу Као што је осењивање Крсним знаком на богослужењу израз учешћа целог бића човековог и усаглашавање са богослужбеним сабрањем, тако је и благосиљање у богослужењу саставни део свих богослужења. У Старом Завету Првосвештеник је благосиљао само о празницима, а свештеници два пута дневно, а благослов се изговарао и приликом читања књиге закона. Старозаветно богослужење је почињало устаљеним благословом „Благословите Господа…“ У књизи о Неемији имамо пример почетка богослужења благословом: „Рекоше Левити: Уставите! Благосиљајте Господа Бога свога од века и до века, и да се благосиља Име Твоје славно и узвишено спрам свакога благослова и хвалеˮ. У Новом Завету благослов такође представља један о битних радњи или момената у богослужењу. Као што је Старозаветна историја почела благословом Божјим приликом стварања света, тако Новозаветна историја почиње благословом Архангела Гаврила Пресветој Дјеви приликом благовести, речима: „… Благословена си ти међу женама и благословен је плод утробе твоје“. Благосиљање у богослужењу има двоструки пут, најпре ми иштемо благослов Божји да сиђе на нас, а потом благосиљамо Бога и Његова славна дела Спасења. Благосиљање у богослужењу од стране свештенослужитеља, јесте апостолски дар који се предаје епископима и презвитерима приликом њиховог рукоположења ради изграђивања Цркве. Када говоримо о благосиљању, немогуће је не поменути возгласе који јесу један вид благосиљања. Типичан пример јесу возгласи на крају друге и осме светилничне молитве на јутрењу: „Јер је благословено и прослављено свечасно и величанствено име твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин“. ( Возглас друге светилничне молитве на јутрењу) и „Јер је благословено свесвето име твоје, и прослављено Царство твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин. ( Возглас осме светилничне молитве на јутрењу). Почетни возгласи богослужења нас преводе са овоземаљског живота ка молитвеном заједничарењу са Господом, које је најактивније управо на богослужењу. Почетни возглас можемо окарактерисати као један вид путоказа ка чему ми идемо и који је циљ нашег молитвеног сабрања. Узмимо за пример почетни возглас светих Литургија „Благословено Царство, Оца и Сина и Светога Духа…“, већ на почетку Литургије нас као једна катихеза поучава да учешћем у Литургији учествујемо у реалности Царства Небеског, подсећајући се на дубоке речи Светог Јована Златоуста да је Литургија „Предукус Царства небеског“. Све древне Литургије почињале су и завршавале се најстаријим богослужбеним благословом: Мир свима. Као што нам говори завршни возглас шесте светилничне молитве на јутрењу:„Јер си Ти цар мира и Спас душа наших, и Теби славу узносимо, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и векове векова. Амин“ Господ је Цар и давалац мира свештеном сабрању. Свим богослужбеним радњама претходи управо благосиљање: вход, кађење, читање светописамских одељака, (као што и читамо на светој Литургији тј. у прокимену пред читање одељка из Апостола„Господ ће дати снагу наруду своме, Господ ће благословити народ свој миром“) итд, почиње благосиљањем. Молитва за добијање благослова је такође један од битних богослужбених момената јер ђакон од предстојатеља пред сваку богослужбену радњу тражи благослов. Различити су видови благосиљања од свештенослужитеља: Епископ благосиља дикиријама и трикиријама, Часним Крстом и обема рукама, док презвитер благосиља десном руком, а на Пасху приликом отпуста благосиља Часним Крстом. Битно је дотаћи се и питања положаја прстију деснице која благосиља. Иконографија нам открива различите форме положаја прстију, тако два спојена прста која благосиљају представљају две природе Господа нашег Исуса Христа, а три прста која благосиљају представљају Свету Тројицу. Средином 16. века, појавило се тумачење о имјанословном слагању прстију, где су кажипрст и средњи прст били спојени тако, где је први од њих био исправљен и представљао слово И , а други уперен и мало савијен представљао слово С , палац је савијен и пресецајући домали прст, приказује са њим слово Х , а на крају мали прст уперен и мало савијен представља слово С. Ово би значило да је распоред прстију чине слова јелинског алфабета и осликавају монограм Спаситеља. На крају можемо закључити да осењивање Крсним знаком и благосиљање у богослужењу Цркве не представљају некакав обичај или некакву представу наше индивидуалне побожности, већ су два саставна дела сваког богослужења, али и нашег живота у Цркви, којим сведочимо и исповедамо веру у Свету Тројицу. Како нам и сведочи преподобни Порфирије Кавсокаливит о обичају светогорских монаха у свакодневном тражењу благослова једни од других (изговарајући две речи, опростите и благословите). Али исто тако и овај свети Старац критикује само механичко изговарање речи благослова (благословите), знајући величину ових светих речи. Увек имајући на памети да је Господ тај који благосиља и шаље благодат свом народу. катихета Бранислав Илић *Објављено у Православном мисионару, (бр.350) јул-август, 2016. године. Стр. 28.-31. View full Странице
  17. О савременим изазовима везаним за питање Косова и Метохије за радио Светигору говори презвитер Ненад Илић. Звучни запис разговора View full Странице
  18. У Цркви Христовој личност Пресвете Богородице је одувек посебно поштована, а један од видова тог поштовања Богомајке јесте и Успенски (Госпојински) пост који је установљен у Њену част. Са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем говорили смо о значају поста уопште, са посебним акцентом на историјат Светоуспенског поста и његовим богослужбеним особеностима. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  19. Ретко која од прича које нам је Христос оставио као меку храну за разумевање Царства Небеског је тако недвосмислена и јасна као прича коју слушамо на Литургији ове недеље. Цар, господар, сређује рачуне. Каса се изпразнила и он мора да наплати заостале дугове поданика. Креће од великих дужника. У Старом веку они који нису могли да издржавају своју породицу били су продавани у робље или су сами себе продавали кад више нису могли да испуне своје финансијске обавезе. Већ то кад погледамо из данашње перспективе буди нам приличну нелагодност. Колико људи данас не успева да дође до позитивног финансијског функционисања, тоне у дугове, колико је оних који се тихо сами продају у робље јер немају другог излаза. То људима ломи вољу, смањује снагу. Роб нема право да се буни. У старим демократијама роб није имао право да гласа. Данас ту постоји разлика - баш зато што је роб, контролисан, има право да учествује у нововековној демократији... Вратимо се Христовој причи. Господар нема друго решење да наплати огроман дуг од повереника него да и њега и његову жену и децу прода у робље и тако намири ако не цео, онда већину дуга. Господарев поданик пада му пред ноге и моли га да сачека мало и обећава да ће пронаћи новац. И цар се сажали. Пусти дужника, па му чак и опрости дуг кад види колико је овај заиста очајан и да нема како да врати дуг. Е, сад. Кад, некада богати царев поданик изађе на слободу, он и даље нема новца. Крене да прикупља новац од својих дужника. Од свог другара покушава да наплати дуг несравњиво мањи од онога колико се он задужио код Господара. Другар му очајан пада пред ноге и слично као што је недавно овај молио пред Господарем, моли одлагање исплате дуга. Помиловани од Господара бива немилосрдан према свом другу и баца га у тамницу док га неко не откупи. Њихови заједнички другари виде шта се десило и растужени одлазе да све пријаве Господару. Разгневљен Господар позива незахвалног и злог слугу којем је опростио дуг а да овај није сматрао да свом пријатељу опрости много мањи дуг. Баци га мучитељима док родбина или већ ко не нађу паре да га откупе. "Тако ће и Отац мој небески учинити вама, ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрешења њихова", завршава причу Христос. Прилично недвосмислено. Али Христос на почетку не каже да је ово прича о казни и паклу, него прича о Царству Небеском. Царство Небеско се гради овде на земљи праштањем. Једино што ми обећавамо Богу у молитви "Оче наш", молећи га за сва добра, је праштање: " ...и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим". Ако не праштамо, како смо обећали, све остало је потпуно шупље калкулантско мољакање. Не стајање пред Богом и разговор са Њим. Није увек лако праштати, али онај ко уме да прашта, гради овде Царство Небеско. Већ овде, на земљи се усељава у Царство Небеско. Доводи Царство Небеско међу људе. Пребива и овде у Царству Небеском. Свако нека се запита - уме ли да прашта? Да ли прашта? Да ли шири Царство Небеско међу људима? Праштати не значи уводити релативност у све. Прашта се ономе над којим имаш силу. Савладаном противнику, дужнику, неком ко те је повредио, оштетио, а сад је пред твојим ногама, имаш моћ да о њему одлучујеш, неког од кога си тренутно или трајно јачи. Прашта се и оном ко те је само увредио, јер је штету нанео само твојој сујети и тиме ти заправо учинио услугу. Праштање свакоме, иако њему твој опроштај ништа не значи, може понекад бити самопреварни знак духовне отмености али и кукавичлука, опортунизма. Идеал јесте опростити свима све, али ретки су велики људи који то искрено могу. Старац Вукашин из Клепаца опрашта зликовцу који га мучи, али зато што је заиста јачи од њега. Пред собом види болест. Имитативне пречице понекад могу да воде у гордост. Ако можете - да, опростите свима све. Али треба добро себе испитати да ли је то искрено. Они који опраштају јачима од себе а не опраштају слабијима лажу саме себе. Они заправо не умеју да праштају. Свакоме је нешто опроштено, Од Бога или од људи. А не праштају они који се нису покајали,они који нису захвални због тога што им је опроштено. Ако се озбиљно загледамо у наша срца - свако ће наћи понешто што треба да му опросте Бог и људи. Ако види да му није опроштено треба да моли опроштај, а ако осећа да му је опроштено, треба да запечати то захвалношћу и одбацивањем пута који га води у исту грешку. И треба да прашта свима којима је потребан опроштај. Иначе ће пострадати, од Бога и људи, а за то ће бити сам одговоран. Можда је једини озбиљан разлог да се неко не причести на Светој Литургији то да је приступа Путиру, а да није опростио свима којима је могао. Па и себи. Ако желимо Царство Божије, Царство Небеско, вечност љубави и потпуности - праштајмо. Од срца, не само на речима. Задобијајући Царство Небеско од Господара добијамо га и за оне око нас. А потребно је само да - опростимо. Извор
  20. Ево ме већ неко време у манастиру. Служим на службама које се у мојој парохији ређе служе. Вечерње, јутрење, часови... Манастир Тврдош као и велики број наших манастира посебна је светиња и место ходочашћа. Сад током лета долази баш велики број ходочасника. Углавном Срби и Руси, али има и Италијана и других нација. Полуголи, опијени од сунца које сабирају по црногорским и далматинским плажама па се на улазу у манастир огрћу реда ради, сви са апаратима и мобилним телефонима, али и они који сатима аутобусом путују из Босне или Србије да обиђу светиње Херцеговине и Старе Херцеговине. Манастири ће увек бити велика инспирација хришћанима. Место посебног сведочења, место интензивног сусрета са Богом и светошћу. Место где се људима чини да могу да додирну Царство Божије. Лепо је молити се сваки дан и ујутро и увече. Доноси мир и чува смисао дневних послова и радњи. Молимо се за цео свет. Молимо се посебно и за многострадалне православне хришћане са Косова и Метохије... Али, ево данас - Литургија. Не да се поредити са уобичајеним молитвама. Светлост светости изнутра испуни човека и сви наши сусрети током дана бивају њом осветљени. А додир с Богом је најближи, потпун. Лепо је обилазити манастире, али светост се у пуноћи може пронаћи на Литургији у свакој сеоској и градској цркви. Заборављамо да је Литургија извор светости и да је чак и ходочашће из наших кревета до најближе цркве већ довољно. А да без тога ходамо стално у сенци. И да без тога ни не умемо да будемо заједно, срасли у свети организам - а тако да свако од нас буде више свој. Сутра ме овде у манастиру чека и једно крштење. У Литургији. Има ли нешто даље и више! Раст свете породице у светлости! Извор
  21. Молитва је један од основних благословених видова нашег општења са Богом и свима светима. Велики отац и учитељ Цркве Свети Јован Златоуст о значају молитве поучава: Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана. Поред личне молитве коју са умиљењем узносимо, веома значајно место у хришћанском етосу заузима саборна (богослужбена) молитва коју једним устима и једним срцем усрдно узноси васцела богослужбена заједница. Неопходно је нагласити да је богослужбено време неодвојиво од структуре реалног времена. Хришћани су од својих почетака имали диван и благословен обичај да своје време, у одређене делове дана, освећују молитвом. Из овог практиковања усрдних молитава настао је поредак свакодневних богослужења, која се називају богослужења дневног круга ('Ακολουθίες του νυχθημερου). Прво место међу богослужењима дневног круга заузима вечерње богослужење. По речима познатог литургичара Јоаниса Фундулиса богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском систему рачунања времена прво долази ноћ (грч. νυχθήμερον = ноћ - дан). Насупрот овом рачунању, у грчко-римском свету се полази од дана (грч. ήμερονύκτιον = дан - ноћ). Ове две традиције коегзистирају у нашој литургијској пракси: прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, према јудејском начину рачунања, док се у посту следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутру. Дневни богослужбени круг почиње вечерњим богослужењем јер дан почиње од вечери, И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 5). Са друге стране, вечерње богослужење по свом садржају можемо упоредити са Старозаветним временом, јер и почиње читањем 103. „предначинатељногˮ псалма у коме се величају сва славна и дивна дела Божија приликом стварања света. У одређене дане вечерње богослужење се завршава појањем дивне химне Богородице Дјево, указујући на доба Старог Завета, које је започело стварањем света, а окончало се рађањем Спаситеља света. Након вечерњег богослужења долази повечерје чији молитвени садржај нас подсећа на један вид духовне смотре и сагледавања нашег духовног стања у дану који је иза нас. У богослужбеном поретку разликујемо Велико и Мало повечерје. Велико повечерје се богослужи само за време Свете четрдесетнице - Великог поста, као и уочи празника Рождества Христовог - Божића, Богојављења и Благовести. Мало повечерје се служи током читаве године. У дневном боголужбеном кругу, такође, посебно место заузима полуноћница. Ово богослужење савршава се у поноћ или у други час ноћи, а по освештаним сведочанствима установљена је као један вид молитвеног спомена на Спаситељеву молитву у Гетсиманском врту. Молитвени садржај полуноћнице на савршен начин наглашава да је централна тема управо други Христов долазак, са циљем да сваком припаднику Цркве, као Богочовечанске заједнице, укаже на значај васцелог саображавања мудрим девојкама из еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака (Мт. 25, 1-13). Полуноћница нас подстиче на покајање, на стално чување закона Господњег и духовну бодрост у очекивању изненадног Другог доласка Христовог. Јутарње богослужење символизује почетак и прве зраке хришћанства. На јутрењу благодаримо Богу што нас је извео из ноћне таме и увео нас на светлост дана. Црквена историја нам доноси опис овог богослужења код Плинија, између 111. и 114. године. У богослужењу Цркве постоји неколико различитих видова јутарњег богослужења, али ми смо своју пажњу овом приликом усмерили само да свакодневно јутрење које је неизоставни део богослужења дневног круга. Након јутарњег богослужења по освештаној богослужбеној пракси служи се богослужење првог часа. Првобитно су часови довођени у везу – не само формално, него и суштински – са часовима дана којима одговара сваки од њих, односно служени су у одређене часове дана, са којима је повезана и тема сваког од њих. Богослужења првог, трећег, шестог и деветог часа богослуже се обично у припрати. Служба првог часа врши се у први час дана (по нашем рачунању времена око 7 часова ујутру). Сâм текст овог богослужења указује на догађај из Спаситељевог живота, Пилатов суд над Господом (Мт. 27, 1-2), али подсећа верни народ и на значај благодарности Богу за долазеће јутро, молећи од Њега благослов за благоугодни предстојећи дан. Поучени молитвом првог часа „Христе Светлости истинита…ˮ, пред нас се као један вид катихезе износи правилно сагледавање да је долазак чулне светлости дана увек символично повезано са доласком Светлости истините – Господа нашег Исуса Христа у овај свет. Богослужење трећег часа богослужи се у трећи час дана (око 9 часова преподне) и оно собом, на основу сведочанства из Дела Апостолских, носи молитвени спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле, који се и догодио у трећи час дана. Богослужење шестог часа богослужи се у шести час дана (око поднева). Кроз ово богослужење дневног круга молитвено се сећамо Распећа Господа нашег Исуса Христа, које се по Светописамским сведочанствима управо догодило у шести час дана. Дневни богослужбени круг бива закључен богослужењем деветог часа, које се савршава у девети час дана (око 15 часова послеподне). У овом богослужењу молитвено се сећамо на Христову крсну смрт. Из овог кратког прегледа богослужењâ дневног круга видимо да молитва, поред великог значаја, собом носи благодатну и освећујућу силу којом бивамо освећени на радост заједнице са Господом нашим. катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 361. броју Православног мисионара, стр. 24-26.
  22. Посетиоцима нашег портала доносимо текст катихете Бранислава Илића "Молитва као освећење времена", који је објављен у мајско-јунском броју Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве. Молитва је један од основних благословених видова нашег општења са Богом и свима светима. Велики отац и учитељ Цркве Свети Јован Златоуст о значају молитве поучава: Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана. Поред личне молитве коју са умиљењем узносимо, веома значајно место у хришћанском етосу заузима саборна (богослужбена) молитва коју једним устима и једним срцем усрдно узноси васцела богослужбена заједница. Неопходно је нагласити да је богослужбено време неодвојиво од структуре реалног времена. Хришћани су од својих почетака имали диван и благословен обичај да своје време, у одређене делове дана, освећују молитвом. Из овог практиковања усрдних молитава настао је поредак свакодневних богослужења, која се називају богослужења дневног круга ('Ακολουθίες του νυχθημερου). Прво место међу богослужењима дневног круга заузима вечерње богослужење. По речима познатог литургичара Јоаниса Фундулиса богослужења дневног круга почињу увече, зато што по јудејском систему рачунања времена прво долази ноћ (грч. νυχθήμερον = ноћ - дан). Насупрот овом рачунању, у грчко-римском свету се полази од дана (грч. ήμερονύκτιον = дан - ноћ). Ове две традиције коегзистирају у нашој литургијској пракси: прво богослужење дневног круга јесте вечерња служба, према јудејском начину рачунања, док се у посту следи грчко-римска традиција, тако да пост или мрс почињу ујутру. Дневни богослужбени круг почиње вечерњим богослужењем јер дан почиње од вечери, И светлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први (Пост. 1, 5). Са друге стране, вечерње богослужење по свом садржају можемо упоредити са Старозаветним временом, јер и почиње читањем 103. „предначинатељногˮ псалма у коме се величају сва славна и дивна дела Божија приликом стварања света. У одређене дане вечерње богослужење се завршава појањем дивне химне Богородице Дјево, указујући на доба Старог Завета, које је започело стварањем света, а окончало се рађањем Спаситеља света. Након вечерњег богослужења долази повечерје чији молитвени садржај нас подсећа на један вид духовне смотре и сагледавања нашег духовног стања у дану који је иза нас. У богослужбеном поретку разликујемо Велико и Мало повечерје. Велико повечерје се богослужи само за време Свете четрдесетнице - Великог поста, као и уочи празника Рождества Христовог - Божића, Богојављења и Благовести. Мало повечерје се служи током читаве године. У дневном боголужбеном кругу, такође, посебно место заузима полуноћница. Ово богослужење савршава се у поноћ или у други час ноћи, а по освештаним сведочанствима установљена је као један вид молитвеног спомена на Спаситељеву молитву у Гетсиманском врту. Молитвени садржај полуноћнице на савршен начин наглашава да је централна тема управо други Христов долазак, са циљем да сваком припаднику Цркве, као Богочовечанске заједнице, укаже на значај васцелог саображавања мудрим девојкама из еванђелске перикопе о десет мудрих и десет неразумних девојака (Мт. 25, 1-13). Полуноћница нас подстиче на покајање, на стално чување закона Господњег и духовну бодрост у очекивању изненадног Другог доласка Христовог. Јутарње богослужење символизује почетак и прве зраке хришћанства. На јутрењу благодаримо Богу што нас је извео из ноћне таме и увео нас на светлост дана. Црквена историја нам доноси опис овог богослужења код Плинија, између 111. и 114. године. У богослужењу Цркве постоји неколико различитих видова јутарњег богослужења, али ми смо своју пажњу овом приликом усмерили само да свакодневно јутрење које је неизоставни део богослужења дневног круга. Након јутарњег богослужења по освештаној богослужбеној пракси служи се богослужење првог часа. Првобитно су часови довођени у везу – не само формално, него и суштински – са часовима дана којима одговара сваки од њих, односно служени су у одређене часове дана, са којима је повезана и тема сваког од њих. Богослужења првог, трећег, шестог и деветог часа богослуже се обично у припрати. Служба првог часа врши се у први час дана (по нашем рачунању времена око 7 часова ујутру). Сâм текст овог богослужења указује на догађај из Спаситељевог живота, Пилатов суд над Господом (Мт. 27, 1-2), али подсећа верни народ и на значај благодарности Богу за долазеће јутро, молећи од Њега благослов за благоугодни предстојећи дан. Поучени молитвом првог часа „Христе Светлости истинита…ˮ, пред нас се као један вид катихезе износи правилно сагледавање да је долазак чулне светлости дана увек символично повезано са доласком Светлости истините – Господа нашег Исуса Христа у овај свет. Богослужење трећег часа богослужи се у трећи час дана (око 9 часова преподне) и оно собом, на основу сведочанства из Дела Апостолских, носи молитвени спомен на Силазак Светог Духа на Апостоле, који се и догодио у трећи час дана. Богослужење шестог часа богослужи се у шести час дана (око поднева). Кроз ово богослужење дневног круга молитвено се сећамо Распећа Господа нашег Исуса Христа, које се по Светописамским сведочанствима управо догодило у шести час дана. Дневни богослужбени круг бива закључен богослужењем деветог часа, које се савршава у девети час дана (око 15 часова послеподне). У овом богослужењу молитвено се сећамо на Христову крсну смрт. Из овог кратког прегледа богослужењâ дневног круга видимо да молитва, поред великог значаја, собом носи благодатну и освећујућу силу којом бивамо освећени на радост заједнице са Господом нашим. катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 361. броју Православног мисионара, стр. 24-26. View full Странице
  23. Поводом празника Светог славног и свехвалног Пророка Илије, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Свети славни Пророк Илија – други претеча доласка Христовог. Међу празницимâ у част Светих славних и свехвалних Старозаветних пророкâ, ако изузмемо празник Светог Јована Пророка који је на граници између пророкâ Старог и Новог Завета, посебно и значајно место заузима празник Светог славног пророка Илије, који је у нашем народу особито поштован. Свети славни Пророк Илија васцелим својим животом послужио је тајни спасења. Свети Апостол и Еванђелист Матеј у свом Еванђељу сведочи како је због великих и знаменитих чуда која је Свети Пророк Илија чинио, народ сматрао Христа за Илију. Приликом Христовог Преображења на таворској гори као један од пророка јавио се са Мојсејем и Свети Илија разговарајући са Господом. Преподобни отац Јустин ћелијски казује да Црква Светог Пророка Илију прославља као најнеобичнијег човека који је живео на овој земљи Божјој, најнеобичнијег човека у роду људском. Толико необичног, и толико изузетног, да га је Господ са телом узнео на Небо. Од самих почетака Свети Илија је посебно поштован у Светој Цркви, а као један од видова тог древног и непрекинутог поштовања можемо да наведемо оснивање свештене обитељи у трећем веку на месту његовог подвига. Поред дивне и надахнуте химнографије коју су знаменити црквени песници саставили надахнути Духом Светим и благословеним животом Светог Пророка Илије, у његову част су сачуване и бројне Светоотачке беседе које на најбољи могући начин величају сва његова свештена дела којима је прославио Господа. Између Светоотачких беседа можемо поменути беседе Светог Јефрема Сирина, Светог Василија Селевкијског и Светог Јована Златоустог. Када је у питању химнографија, прва помињања у древним месецословима Цркве прво помињање налазимо у 8. веку. У част Светог Пророка Илије стихире на Господи возвах је саставио Свети Јован Архиепископ евхаитски, славу на Господи возвах цар Лав шести мудри, итд. У црквеним песмама називамо га другим претечом другог доласка Христовог, Пророком и сведоком великих дела Божјих. У Светом Писму Старог Завета у трећој и четвртој књизи о царевима читамо о животу овог знаменитог пророка, али и о његовим чудима и вазнесењу на небо и предавању плашта Пророку Јелисеју. Завршавајући своју омилију на празник Светог Пророка Илије презвитер др Оливер Суботић поучава: „Пророк Илија је од Бога назначен да у последња времена, непосредно пред Други долазак Христов, поново дође и проповеда Истинитог Бога у времену крајње отпадије и релативизма, времену у коме се „здраве науке неће подносити“ (в. 2Тим 4, 3–4). Тада ће овај пророк опет засијати благодатном силом коју ће му Бог даровати и наговестити скори и коначни долазак Сина Божијег. Нама је свети пророк Илија посебно важан и због његовог карактера који треба да подражавамо. Каже се за Светог Јована Крститеља у Јеванђељу да је дошао у „духу и сили Илијиној“ (в. Лк 1, 17), што значи да је својом храброшћу истинољубивошћу, одсечношћу, подвигом, верношћу Богу био Илији сасвим подобан као личност. Тако и ми треба да подражавамо Илију славног и Бог ће нам дати дух и силу потребну да се одржимо у ова смутна времена. Нека би молитвама Светог Пророка Илије наш српски народ постао истински веран Господу Христу, амин.ˮ Преподобни отац Јустин ћелијски у једној од својих проповеди на дан Светог Пророка Илије подсећа свакога од нас на његов светли пример и значај: „Вели се у дивним песмама црквеним данас: да је он био „цар над страстима“. Ниједна страст није могла да га захвати, да се над њим зацари. Све је он као огњем сажего и спалио. Он је и сваки грех спаљивао огњем вере своје. Сав безгрешан, он сав посвећен Богу, он није дао да се ниједан грех залегне у његовој души и да остане у њој… Шта раде Светитељи Божији у овоме свету? Оно што и Пророк Илија: они служе Истинитом Богу и проповедају Њега. А шта ради ђаво у овоме свету? Ђаво измишља лажне богове у овоме свету, и заводи људе. Погледајте како је Европа поплављена лажним боговима, уместо Истинитог Бога. Шта ови људи нису прогласили за своје богове! Те културу, цивилизацију, науку, филозофију, политичке партије. Све је то лажни бог до лажног бога. Зар данас људи не метанишу пред телевизорима, пред радијима, зар не метанишу пред безбројним лажним, такозваним културним просветитељима. А шта, ко су они? Шта проповедају? Ништа друго до смрт! Ништа друго до немоћ! А у овом свету главна мука, главно питање људско бића и човека – шта? Смрт! Ако смо смртни, ако се све завршава смрћу – како је смешан и јадан овај живот! Али, Господ Христос је дошао у овај свет и показао Себе као Истинитог Бога, победио смрт и васкрсао. И ту исту силу дао Цркви Својој. Гле, ко данас сведочи о Истинитом Богу Господу Христу. Гле, погледајте Острог наш, свакодневно тамо Свети Василије чини чудеса. Погледајте Светог Прохора Пчинског, Светог Стефана Дечанског и многобројне друге свете задужбине царева наших; и свете мошти њихове непрекидно чудотворе и показују да је Господ Једини Истинити Бог.ˮ Анђео у телу, темељ пророка, други претеча доласка Христовог, Илија славни, који је одозго послао Јелисеју благодат да одгони болести и чисти губаве. Због тога и онима који га поштују, излива исцељење. (тропар) Пророче и прозорљивче великих дела Бога нашег, Свети Илијо, велики именом, који си својом речју зауставио кишне облаке, моли за нас Јединог Човекољупца. (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...