Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'илић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 233 results

  1. Рођење Пресвете Богородице јесте почетак рођења једине истинске и бесмртне Радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару: „Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави целој васељени…ˮ Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова, а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана, због бездетности, у скрушености својој мољаху се Богу с плачем да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И човекољубиви Господ обрадова их радошћу која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку – родитељку Живота. Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трапеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм ерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела. По речима преподобног Јустина Ћелијског: “Вели се у дивном данашњем тропару Пресвете Богомајке: да је Господ Христос, уништивши проклетство, у исто време уништио смрт и даровао нам Живот вечни. Ето вечне радости, ето радости коју је донела Пресвета Богомајка овоме свету. Родила нам је Бога - Победитеља смрти, Победитеља пакла, мучитеља рода људског страшног и ужасног ђавола. И родивши нам Њега, Она је заиста родила Бога, који је изнад смрти, који је однео победу над свима смртима, победу над ђаволима и свима ђаволима. Да, тако је Она постала уистину, заједно са својим Божанским Сином, Победитељка смрти и Даватељка Вечнога Живота.ˮ[1] Историјат и химнографија празника Рођења Пресвете Богородице У току богослужбене године постоји четири празника Пресвете Богородице, од којих је свакако први празник управо Рођење Пресвете Богородице. По речима Светог Андреја Критског, празник Рођења Пресвете Богородице може се назвати почетком празникâ. Овим великим празником Пресвете Богомајке почиње годишњи циклус великих празника, док се циклус Великих празника завршава још једним Богородичиним празником – Успенијем. У Светом Писму нема писаних сведочанстава о Рођењу Пресвете Богородице, већ је празник преношен захваљујући освештаној традицији Цркве вођене Духом Светим. Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему било изузетно, чудесно или до тада незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људскога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.[2] Богослужбени текстови овог празника препуни су разних назива Пресвете Дјеве Марије (Сасуд светлосни, књига живота и речи, источна капија кроз коју дође Бог, престо премудрост…), а сами називи надахнути су поукама како Старог, тако и Новог Завета. На вечерњем богослужењу имамо три старозаветна читања, у којима се мариолошки наглашава значај Пресвете Дјеве у свештеној историји спасења. Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника) Што се тиче химнографа за овај празник, Свети Роман Мелод је написао један кондак празника Рождества Пресвете Богомајке. Свети Андреј Критски је саставио две празничне проповеди, као и други канон празника; Свети Јован Дамаскин саставио је први канон празника; Стиховње стихире написао је Свети Герман, патријарх цариградски, док је трећу литијску стихиру саставио Анатолије. Свети Стефан Свјатоградец сачинио је три стихире на Господи возвах и прву литијску стихиру. Јосиф Химнограф написао је канон претпразништва. Службу празника Рођења Пресвете Богородице можемо пратити од седмог века. Празник има један дан претпразниства и четири дана попразниства. Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нешег живота. (Кондак празника) Катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква [1]Извод из беседе преподобног Јустина Ћелијског на празник Рођења Пресвете Богородице изговорене у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. [2]Протојереј Александар Шмеман о Рођењу Пресвете Богородице. View full Странице
  2. Гост емисије "Интервју" био је господин ђакон Ненад Илић, један од најистакнутијих стваралаца у модерној српској православној култури. Ненад Илић је почео је да студира архитектуру, али је прешао на позоришну режију. Деценију након дипломирања, режирао је позоришне представе по београдским сценама, писао позоришне текстове, био асистент на Факултету драмских уметности, уметнички директор у више београдских позоришта и позоришних сцена, да би почетком деведесетих уписао теологију. Рукоположен је у чин ђакона. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. View full Странице
  3. (објашњење мог става - за национално свесне а стрпљиве, са осталима више заиста нећу моћи да комуницирам поводом ове теме) Од како сам се усудио да будем толико глуп да искрено изнесем своје утиске са протеста младих Србије морао сам да се изборим са много похвала и подршке али и са много критика и напада. Разумем критике и нападе искрених или плаћених присталица режима, али ми је тешко да разумем бројне противнике режима, а притом људе с којима делим бројне заједничке вредности. Верујем да је и њима тешко да разумеју мене. Зато имам потребу да ово кажем, не могу више да се снађем у шуми коментара под објавама. Пре свега да кажем да је мени лично ноћна мора била ситуација у којој би морао да се у другом кругу председничких избора одлучујем између кандидата садашње и бивше власти. Као и многи нисам присталица ни бившег режима који нас је задужио и распродао толико да је овом режиму остало недовољно за продају, па се бацио углавном на ново задуживање. Док не крене распродаја обрадиве земље и још понечега. Као и многи нисам ни мислио да гласам пошто ми понуђене опције и владајуће и опозиционе нису нудиле наду у промену на боље. С некима сам и делио одређене вредности али нисам веровао у њихову методологију. Систем је у темељном квару и тешко је чекати његове еволутивне промене, које по досадашњем искуству иду веома споро. Требало је угрозити легалитет и морални кредибилитет било које власти која би чувала ситем који нас упропаштава. Пошто опција бојкота очигледно није имала перспективу, а истовремено је дошло до незапамћеног медијског притиска и коришћења свих техника за збуњивање, плашење и корумпирање бирача усвојених овде за последњих четврт века, као и очигледних злоупотреба позиције власти, ипак сам изашао на изборе и гласао за кандидата са којим сам се најмање неслагао. Циљ је био да бахатост власти осети да ипак не може глатко да оствари хипнозом народа упропаштеног катастрофалном медијском сценом и лошом културном политиком баш сваки зацртани циљ. Да макар почне да мисли о свом народу, а не да га понижава , оговара и хвали се радом на промени његовог идентитета. Трудио сам се да мотивишем што већи број људи са којима комуницирам да изађу на изборе и да се изборимо за достојанство упропаштене и уморне Србије. Умор и безнађе с једне стране а интереси и хипноза с друге учинили су да је власт је ипак успела у свом науму. Што Србију оставља на милост и немилост самовољи човека који је кампању за Председника Србије водио са позиције Председника Владе. У атмосфери тријумфа с једне стране и апатије и разочарења с друге, у атмосфери поларизације коју је хипнотизер победник све време стварао, подигли су се само протести младих људи, углавном студената и ученика, којима се придружује и један број одраслих. И ја сам наравно уз њих који се боре за достојанство свих нас, па и оних хипнотисаних. Они који имају јаке интересе су категорија за себе о којој не бих. Они се иначе камелеонски непринципијелно приклањају опцији која побеђује, тешко их је здржати на гомили зарад детаљнијег испитивања. Протести немају јасан циљ. Наравно. Ко овде па зна инстант решења за излазак из блатњаве јаруге у којој смо се заглавили? Али логика је друга – ако их нема, зашто да се и трудимо. Организатори се толико вешто крију. По оцени увек верзираних стручњака за политику којих имамо у броју да реше све проблеме и Европске уније и Америке и Русије и још да им остане потенцијала за решавање климатских промена и топљења Арктика – зна се ко су организатори. Не могу баш да се сложе о коме се тачно ради али се сви, и они хипнотисани да је све како треба и они апатични, слажу да су протести подметачина некога са стране ко овој земљи не жели добро. Било би сумануто ако би ико покушао да размонтира све рационалне и ирационалне аргументе који с појављују у осуђивању једине групације која тренутни у Србији даје знакове живота. Посебан проблем ми је да се расправљам у вези са тим са онима коју су ми некако по полтичким ставовима најближи, који припадају несрећној националној опозицији. Истраживања говоре да је отприлике пола Србије за улазак у ЕУ, а нешто мање од пола против. И да тренд иде у корист ових других. Огромна већина је против уласка у НАТО и огромна већина је наклоњена чврстим односима са Русијом. Захваљујући оптерећењу познавањем „дубинских струјања“ у светској политици српска национална опозиција у трулом систему није у стању да заступа не половину Србије, не већину него тек ако и десетак посто, поцепана у најсупротстављенијим верзијама приоритета. Неко нас је озбиљно поцепао а ми или се правимо да нам није ништа или знамо само да кукамо. Шта нам онда остаје само да будемо паметни, толико паметни да у томе нађемо задовољство због апсолутне неадекватности и промашености деловања. Пошто су национално одговорни, многи из ове групације су жестоко против протеста јер иза њих стоје непријатељи државе и народа. Све се зна. По мени зна се само следеће – ми се плашимо. Имамо страхове, како ко и како када, од отворених страхова за егзистенцију до страха да не испаднемо још и глупи и наивни. Што заправо и није наш страх, него страх наше сујете. Како је могуће да смо дошли до толиког неповерења у сопствене снаге? Причати на сав глас о томе како чак и ако су протести за сада спонтани сигурно ће их преузети неки мрачни људи, окористити се тиме и направити нас све на будале или нас утерати чак у грађански рат – објава је наше немоћи. Ми ту ништа не можемо. Не можемо да се прикључимо и да искористимо енергију младих, да можда направимо по неки компромис, да дођемо коначно до изгледне заједничке платформе са онима који можда не мисле идентично као ми – не. Ми знамо да је то немогуће. Није немогуће – него само ми мислимо да је немогуће. Док се не појави неки политички фантом па га – што је мало веровати – сви са протеста подрже, и те како је могуће удружити се у решавању првог проблема. Ако је неко и покренуо ове протесте – зар не видите да се ради о отвореној игри у којој све може да се мења. У ствари можда не можете да видите ако се не појавите на терену. Па и кост кад погрешно зарасте ломи се да би зарасла како треба, а камоли нешто што су људи направили и то у годинама ненормалних околности и делимичне стране окупације. Као са Православном вером слично је и са оданошћу свом народу, родољубљем. Не мора оно стално да се баца свима у очи, него треба деловати по томе. Оживљавати вредности. А са ким је лакше направити компромис него са младим људима без којих овој земљи нема будућности. Можда је и време мало искрено кориговати своје ставове, наравно не и морал и вредности. Ми не можемо да издржимо још један талас одлива мозгова и животне енергије. То треба свима да нам је јасно. Није пут осуђивање недовољно родољубивих младих људи, превише под утицјем западних вредности, него искрен покушај да се створи заједнички фронт. И да се у њему врати борба за националну културу и национални идентитет који ће сваки иоле отмен млад човек прихватити ако му се представи на прави начин. Ти млади тамо су тренутно могућност да се ујединимо и ублажимо разлике, између идеологија, између Београда и остале Србије. Студенти су више од Београда то сви знамо. И њихови родитељи и сви остали. Хвала председнику Владе, Државе и шарма, који је својим понашањем изазвао протесте. Они су јединствена шанса да покушамо да дођемо до преформулисаног родољубивог јединства. Хипноза која велики број људи (наравно не „више од пола Србије“ како се хвале победници намештене утакмице) држи у убеђењу да су истовремено националисти и еврофанатици неће моћи дуго да траје. Али ако ми ништа не урадимо, и то да почнемо одмах, од ових протеста – то може да траје ипак предуго. Ко год се од старијих брине за исход ових протеста – најбоље је да му се придружи. Ако тога не буде, неће то дуго ни трајати. Али ето, сви ми искусни и паметни имаћемо утеху – били смо у праву. И наставићемо да губимо са том утехом. Наша земља ће наставити да пропада а са нашим младима ћемо да комуницирамо само преко фејсбука и скајпа јер на улици то нисмо хтели. ђакон Ненад Илић, Фејсбук
  4. После најразличитијих коментара о протестима младих, отишао сам у центар града да видим о чему се ради. Није било ни једног страначког обележја, ни једног председничког кандидата, а чини ми се ниједног професионалног политичара. Био је то карневал са озбиљним бројем учесника. Колико сам могао да проценим - око 30.000, можда и више. Углавном млади људи, али било је и старијих па и баш старијих. После дуже времена један масовни скуп који ми је изазвао добро расположење и пробудио наду. Наравно, како нема видљивог вођства да усмерава енергију, како ће од сутра време да се поквари па ће бити и кишице - мале су шансе да ће ствар да прерасте у нешто озбиљно, али никад се не зна. Можда и хоће. Ако нам наша памет допусти то. Тамо док сам ходао међу младим хулиганима и хулиганкама који су између осталог претећи викали "Хоћемо културу", упозоравали једни друге да не праве никакву штету и да се не пентрају на опасна места, схватио сам да је наш највећи проблем то што смо постали препаметни. Унапред све знамо. Знамо да нема шансе да узурпатор не добије изборе. Знамо да је побуна против бахатих власти у циљу страних служби које би да дестабилизују земљу, која ето стабилно и мирно иде у пропаст. Знамо да деца нису могла сама да изађу на улице. Знамо ми и много тога више. Знамо де нема сврхе да се венчавамо, да рађамо децу. Да је глупо да ризикујемо и верујемо једни другима. Зна се колико сви лажу. Змамо да ћемо сви једног дана умрети. Па што онда уопште и да се трудимо. Убиће нас ова наша памет. Колико само овде на фејсбуку може да се прочита паметних анализа које су толико паметне да вас само бацају у безнађе. Србија је у недељу понижена. Од човека који је наше паре искористио да направи нове зубе, купи нове наочаре и одштампа се у зилион примерака да нам се смеје у лице. Деца неће да отрпе понижење ћутећи. Хвала им због тога. Хвала им што сам осетио за тренутак да овај народ није мртав. Хвала им ако ништа друго шт су ме мало орасположили, што су унели дах живота у ово наше мртвило. Али паметни смо ми. Навикли смо се на мир и нећемо допустити да нас ико узнемирава. Послаћемо ми сву ту децу преко границе, а ми ћемо остати овде да они од седамдесет година допуњују пензије тако што ће се старати о онима од преко осамдесет. И да се разумемо. Не гарантујем за будућност ових протеста. Да ли ће их и ко ће их злоупотребити. На шта ће све то да испадне, кад, овако паметни, знамо да не може ништа. Али ко се умори од памети може себи да дозволи мало глупости ових дана па да осети живот у Србији. Ако деца не одустану од нас. ђакон Ненад Илић, Фејсбук
  5. Guest

    Ђакон Ненад Илић: Световно и духовно

    Тај необичан став како људи Цркве треба да буду потпуно одвојени од живота прави нам иначе велике проблеме. Уноси у наше животе шизофрену подвојеност, чини нас скупином млаких и лицемерних људи који од Христове Цркве праве место за бежање од живота и проблема које живот у овом свету доноси. Као у дечијој игри али са некаквим наизглед убедљивим интелектуалним алибијем - цркву претварамо у заштићену кућицу у којој нам је омогућена пауза од свакодневних стресних догађаја. Тежимо идеалу недешавања, али не мистичког надилажења времена и догађаја него просто одмору у заштићеном добровољно прихваћеном резервату. Наравно да верујући људи не би требало да се страствено уплићу у политичке страначке сукобе.И наравно да не треба очекивати да висока јерерахија даје директиве за кога треба гласати на неким изборима. Али зар није необично то што се већина верујућих чим се врате у свет из "кућице" упусте мирне савести у политичке расправе и што многи од њих упорно гласају за људе који не само да се не управљају по хришћанским вредностима него чак и говоре против духовних циљева, омаловажавају духовне теме, па понекад отворено или прикривено раде и против саме цркве. Вероватно не би било добро да Црква (мислим ту наравно не само на јерархију него и на све верујуће људе који осећају припадност Цркви) заузме чврст став о томе за кога треба гласати, али више него забавно је замислити како би изгледали политички циркуси кад би политичари морали да мисле на хришћане-гласаче и кад би стрепели од тога шта ће они да одлуче. Никад се не зна колико ће људи себе доживети као Православне и црквене. Тај број може бити зависно од ситуације у хиљадама, десетинама или стотинама хиљада. Власти то у Србији одавно знају. И то давно пре комунистичких или ових садашњих времена. И циљ сваке власти је да наша црква буде под контролом. Отуда корумпирања и притисци на високу јерархију у сваком времену. Треба се томе одупрети. Није лоше то имати на уму кад престрого судимо садашњим владикама или свештеницима. И није лоше да имамо свест о томе да велики део кварова које региструјемо у црквеном животу долазе управо из тог извора. Из контроле које су разне службе успоставиле над појединцима у јерархији. То није ништа толико необично. Држава је држава, а Црква је Црква, Не само институција, него и Тајанствени организам, потенцијална озбиљна опозиција подразумеваним механизмима владавине. У загрљају државе и Цркве, Црква нигде није добро прошла. Али ако је Црква увек изложена политичкој контроли преко дела своје јерархије, не значи да једно слободно црквено јавно мњење у коме главну реч имају верујући, Народ Божији, не би могло да постане веома, веома утицајно. Ако већ не можемо да имамо миропомазаног владара који макар начелно признаје врховну власт Цара над царевима, не значи да треба да се миримо са безбожним владарима. А колико уопште хришћани озбиљно процењују своје политичко опредељење или га остављају неохристовљеном делу своје личности на слободно импровизовање - питање је за себе. У сваком случају није питање зашто се неко коме је Дух критеријум вредности бави световним и политичким темама, него пре - зашто се уопште не бави? Уплитање у политичке игре - не, али хришћанско суђење и просуђивање и прихватање одговорности поготово у временима кад су сви збуњени, можда ипак - да. Да то не би постала област нових манипулација потребно нам је јачање црквеног јавног мњења, црквене јавности. За почетак да забринемо бахате политичаре и да сами схватимо да Црква није ничије власништво сем Христово. Последице те спознаје су много озбиљније од било каквих политичких избора.
  6. Повремено ме неки добронамерни људи опомену да као ђакон ( = духовно лице, ма шта то значило) не би требало да се бавим световним темама. Тај необичан став како људи Цркве треба да буду потпуно одвојени од живота прави нам иначе велике проблеме. Уноси у наше животе шизофрену подвојеност, чини нас скупином млаких и лицемерних људи који од Христове Цркве праве место за бежање од живота и проблема које живот у овом свету доноси. Као у дечијој игри али са некаквим наизглед убедљивим интелектуалним алибијем - цркву претварамо у заштићену кућицу у којој нам је омогућена пауза од свакодневних стресних догађаја. Тежимо идеалу недешавања, али не мистичког надилажења времена и догађаја него просто одмору у заштићеном добровољно прихваћеном резервату. Наравно да верујући људи не би требало да се страствено уплићу у политичке страначке сукобе.И наравно да не треба очекивати да висока јерерахија даје директиве за кога треба гласати на неким изборима. Али зар није необично то што се већина верујућих чим се врате у свет из "кућице" упусте мирне савести у политичке расправе и што многи од њих упорно гласају за људе који не само да се не управљају по хришћанским вредностима него чак и говоре против духовних циљева, омаловажавају духовне теме, па понекад отворено или прикривено раде и против саме цркве. Вероватно не би било добро да Црква (мислим ту наравно не само на јерархију него и на све верујуће људе који осећају припадност Цркви) заузме чврст став о томе за кога треба гласати, али више него забавно је замислити како би изгледали политички циркуси кад би политичари морали да мисле на хришћане-гласаче и кад би стрепели од тога шта ће они да одлуче. Никад се не зна колико ће људи себе доживети као Православне и црквене. Тај број може бити зависно од ситуације у хиљадама, десетинама или стотинама хиљада. Власти то у Србији одавно знају. И то давно пре комунистичких или ових садашњих времена. И циљ сваке власти је да наша црква буде под контролом. Отуда корумпирања и притисци на високу јерархију у сваком времену. Треба се томе одупрети. Није лоше то имати на уму кад престрого судимо садашњим владикама или свештеницима. И није лоше да имамо свест о томе да велики део кварова које региструјемо у црквеном животу долазе управо из тог извора. Из контроле које су разне службе успоставиле над појединцима у јерархији. То није ништа толико необично. Држава је држава, а Црква је Црква, Не само институција, него и Тајанствени организам, потенцијална озбиљна опозиција подразумеваним механизмима владавине. У загрљају државе и Цркве, Црква нигде није добро прошла. Али ако је Црква увек изложена политичкој контроли преко дела своје јерархије, не значи да једно слободно црквено јавно мњење у коме главну реч имају верујући, Народ Божији, не би могло да постане веома, веома утицајно. Ако већ не можемо да имамо миропомазаног владара који макар начелно признаје врховну власт Цара над царевима, не значи да треба да се миримо са безбожним владарима. А колико уопште хришћани озбиљно процењују своје политичко опредељење или га остављају неохристовљеном делу своје личности на слободно импровизовање - питање је за себе. У сваком случају није питање зашто се неко коме је Дух критеријум вредности бави световним и политичким темама, него пре - зашто се уопште не бави? Уплитање у политичке игре - не, али хришћанско суђење и просуђивање и прихватање одговорности поготово у временима кад су сви збуњени, можда ипак - да. Да то не би постала област нових манипулација потребно нам је јачање црквеног јавног мњења, црквене јавности. За почетак да забринемо бахате политичаре и да сами схватимо да Црква није ничије власништво сем Христово. Последице те спознаје су много озбиљније од било каквих политичких избора. View full Странице
  7. Стрпљен - спасен или ко чека дочека, суптилна је порука екипе богатих маркетиншких стручњака који су креатори узбудљиве серије коју пратимо без даха и која нас уверава да немамо о чему да се бринемо кад за нас мисли и ради одговорни човек. Кратак садржај претходних епизода: Много одговоран човек пробудио се у авиону услед ноћне море у којој је видео како се блесави пилот и копилот туку око избора путање лета. Иако се дуго опирао, схватио је да мора да преузме одговорност. Да би се колико-толико опоравио од стреса, отишао је у кафић на пиво. Тамо је имао прилику да одговори на разне замерке учтиво и послушно незадовољних грађана па и на повике о његовој алтернативној сексуалној оријентацији који су излетели са телевизора изнад шанка. У међувремену, у лепо опремљеној кухињи једне веома гладне али пристојно обучене породице, дешава се мала драма. Подивљали и нестрпљиви укућани присиљавају домаћицу да извади непечен хлеб из рерне. Умазани тестом и тужни, слушају одјек говора одговорног човека из кафића који им у име домаћице објашњава да је стрпљење велика врлина… Ако хоћете да једете печени хлеб. У најновијој епизоди „Довиђења Надо“ одговорни човек открива нам мрачне тајне из своје прошлости. Наиме – није вратио књигу у библиотеку 35 година! Уместо да га новчано казни наставница библиотекарка шаље га у ћошак. А захваљујући шарму одговорног човека који реагује без сујете, чак са неким чудним задовољством што га стара наставница библиотекарка кињи и понижава, ми схватамо да ни 35 година чекања није пресудно дуго. Тако је све то лепо направљено да схватамо и оно што није речено. Обећани улазак у ЕУ који истина многи ни не желе, али није лоше као тема за замајавање, стално се одлаже. Па шта с тим! Управо је одређен рок – за 35 година. Раст стандарда није реално очекивати пре 35 година мудрог вођења. Запосленост… итд. Да сад не давимо са детаљима. Стрпљен – спасен или ко чека дочека, суптилна је порука екипе богатих маркетиншких стручњака који су креатори узбудљиве серије коју пратимо без даха и која нас уверава да немамо о чему да се бринемо кад за нас мисли и ради одговорни човек. Међутим има нешто што забрињава. Лично одговорни човек, у карактерној улози, каже једно сетно „Довиђења (госпођо) Надо“! Довиђења надо?! Да ли то неко из другог плана, без знања одговорног човека, прикривено поручује свима нама да се до даљега опростимо од наде? Незгодно је са великим тимовима, не може све да се исконтролише до краја. Али ни то није баш толики проблем. Уосталом – као свако добро уметничко дело и ова епизода наше омиљене серије носи одређене двосмислености или макар могућности различитих тумачења. Једно је сигурно – најзанимљивије у такмичењу за „златног председника“ ове године је то што је изнедрило две медијске личности које ће нас забављати за све паре. Оне који су схватили у чему је данас ствар. Онај са више пара за собом правиће нам солидно продуциране забавне садржаје као што је ова серија коју гледамо, а онај забављач са сличном шоубизнис жицом али и много мање пара мораће да се задовољи алтернативним хепенинзима и можда по неким оригиналним кућним видеом. Само да жири не заспи. Има ли и следеће епизоде? За сада: довиђења надо … ФБ ђакона Ненада Илића

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...