Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'илић:'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 198 results

  1. Поводом почетка свештеног периода Свете и Велике четрдесетнице доносимо текст катихете Бранислава Илића "Велики пост и великопосна богослужења". Након посебне молитвено-поучне припреме кроз припремне недеље, и кроз прихватање одређених духовно-врлинских ступњева, закорачили смо на сигуран пут, на пут четрдестодневног подвига и поста. Као што се биљке и дрвеће у пролеће поново рађају и препорађају, тако се душе наше за време Свете Четрдесетнице препорађају од огреховљености, због тога и једна богослужбена химна период Свете Четрдесетнице назива духовним пролећем и Светим временом. И ваистину, по примеру Спаситељевог четрдесетодневног поста, ми кроз пост и молитву преображавамо душе своје, како би што спремнији дочекали Празник над празницима. Како би овај свети период године био саобаржен са нашим духовним и телесним подвигом Црква нам је од својих почетака подарила великопосна богослужења која су заодевена покајним карактером. Саставни део човековог бића је потреба за постом и подвигом, јер је и сâма човекова природа дубоко подвижничка. По речима Високопреосвештеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија, пост је промена философије живота, јер нема истинске обнове људског бића, нема промене човеку, праве, моралне, духовне, економске и душевне, без поста. Пост је дело Божије које нас приближава Ангелима, пост убија тело да би душа живела и њиме се чистимо од страсти, богомудро нас поучава Свети Симеон, Архиепископ Солунски. Од јела постећи душо моја, не очистивши се прво од страсти, узалуд се радујеш нејелу, јер ако те пост не води исправљењу, као лажна бићеш омрзнута од Бога, и уподобићеш се злим демонима, који никада не једу. Пост истинити је отуђење зла, уздржљивост језика, одбацивање јарости, одлучење од греха, оговарања и преступа заклетве; то је пост истински и Богу угодан, подсећа нас химнографија посног триода. Постом се Мојсеј удостојио да прими закон из руке Божје, постом Илија затвори небо те не би кише три дана, постом се Данило спасе лавова у пећини, постом цар Давид уздиже срце своје ка Господу, постом цар Јосафат без борбе сатре своје непријатеље, постом се спасе град Нинива од пропасти, постом постаде Јован Крститељ највећим човеком међу свима од жене рођеним. И најзад, није ли и Сâм Господ отпочео своје божанско дело спасења људи, управо постом? Света Четрдесетница за нас представља један вид духовног изазова, духовног труда и напора кроз који корачамо ритмом великопосних богослужења. Ступајући на пут великог поста ми ступамо на пут подражавања Спаситељевог поста и подвига, али и на пут који су нам пропутили велики подвижници који су у свом подвигу просијали. Време Свете четрдесетнице не представља само духовни и телесни пост, већ подразумева подвиг целокупног бића човечијег. У једној триодској стихири појемо: Пост није уздржавање од хране које само вршимо, него плот која је на нама, мучи нас да је умиримо и тако достојни будемо причешћа, Јагњета за свет закланог вољом Сина Божијег, и духовно празнујемо из мртвих Спаситељево Васкрсење; на висину доброчинства да се уздигнемо. Будући да се хришћански живот и богослужбено правило увек међусобно прожимају, великопосно богослужење представља путоказ који нас руководи и држи нас увек буднима у овој радосној тузи Великог поста. Богослужбену књигу посни триод са слободом можемо назвати књигом поста будући да садржи богату химнографију која нас подсећа на греховност и ништавност, а у нама побуђује жељу за покајањем. Будући да је молитва Цркве увек заснована на Светом Писму, долазимо до чињенице да нема богослужења које се не темељи на Светом Писму. Употреба Светог Писма на богослужењу усрдније је присутна у данима Свете Четрдесетнице и она је заснована на два принципа: Удвостручено читање Псалтира (који се у току једне седмице прочита два пута) и потпуно читање из књига Постања, Пророка Исаије и Прича Соломоновиих. Срце Великопосних богослужења чини Литургија Пређеосвећених дарова која предствља јединствени израз пастирског искуства цркве које се огледа у бризи за човека, будући да сваки пост и подвиг чине саставни део литургијског живота. Због покајног периода и покајног карактера великопосних богослужења, канонима је забрањено служење потпуне Литургије која има свечан и радостан карактер. По древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести) јер је радост Евхаристијског славља не спојива са покајним карактером Великог поста. По речима оца Александра Шмемана: „можемо да разумемо зашто је Евхаристија неподударна са постом, јер је пост, као што можемо даље видети – главни израз Цркве у стању путешествија, и то само док је она на свом путу према Небеском Царству. А „синови Царства“, каже Христос, „не могу да посте док је са њима Женик“. Ово нам потврђује 49. канон помесног сабора у Лаодикији којим се забрањује приношење бескрвне жртве у време свете Четрдесетнице, осим суботом и недељом. Касније овај канон бива проширен на Пето-шестом трулском сабору (691.г) и он гласи: „ У све дане поста свете Четрдесетнице, осим суботе, недеље и светлог дана Благовести, нека бива само Литургија Пређеосвећених дарова“. Литургија Пређеосвећених дарова служи се само за време свете Четрдесетнице, и то: у сваку среду и петак првих шест седмица великог поста; у четвртак пете седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду. Може се служити и у понедељак, уторак и четвртак, друге, треће, четврте, пете и шесте седмице великог поста, у случају да у те дане падне свети који у Типику има знак +, или пак храмовни свети. Ако смо рекли да пост подразумева подвиг целукупног бића човечјег, једна од највидљивијих особености великопосних богослужења јесте чињење метанија. Кроз чињење метанија ми се на видљив начин показујемо да и наше тело учествује у молитви и предавању вољи Божијој, али и символизује наше покајање. Ради духовне поуке верних богослужење је проткано Светоотачким делима. Према типику на јутрењу читамо два одељка из беседâ Светог Јефрема Сирина, два одељка из Лавсаика, као и читања из синаксара, док по завршетку првог часа читамо оглашење Светог Теодора Студита, а на осталим часовима одабране одељке из Лествице преподобног Јована Лествичника. Врхунац великопосне поезије садржан је у Великом покајном канону Светог Андреја Критског. Овај канон пева се (или чита) на Великом повечерју у прва четири дана Свете четрдесетнице, као и на Јутрењу четвртка пете недеље поста. Откуда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова. Не беше у животу тренутака без греха, нема ни дела ни злобе које ја, Спаситељу, не учиних и не сагреших умом и речима, и жељом, и нерадом, и мислима и делима, као нико никада. Помилуј, Спаситељу, мене који сам згрешио, покрени ум мој на покајање, прими мене кји се кајем и смилуј се на мене који вапијем: згреших Ти, спаси ме; учиних безакоње, помилуј ме. Христос је постао човек и призвао на покајање разбојнике и грешнике; душо, покај се и отвориће ти се двери царства Божијег, које покајани фарисеји и цареници и прељубници преотимају. Постивши четрдесет дана у пустињи, Господ на крају огладне, показујући оно што је човечанско. Душо, немој се олењити, него ако ти се придружи непријатељ (ђаво) молитвом и постом одбаци га од ногу твојих. (одабрани стихови из великог покајног канона Светог Андреја Критског) Немогуће је говорити о великопосним богослужењима, а не споменути великопосну молитву Светог Јефрема Сирина. Са слободом њу можемо назвати главном великопосном молитвом, јер готово да нема личног, или заједничког богослужења за време Великог поста на коме се она не чита. Господе и Владико живота мога! Духа лености, унинија, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, дуготрпљења и љубави, даруј мени, слузи Твоме. Да, Господе, Царе, даруј ми да сагледам сагрешења своја и да не осуђујем браћу и сестре своје, јер си благословен у векове векова. Амин Велики духоносни и богоносни светитељ свети Лука Кримски, ову великопосну молитву назива молитвом чистог срца зато што се излила из савршено очишћеног срца великог подвижника Светог Јефрема Сирина. Отуд таква моћ и такво тајанствено дејство ове чудесне молитве на хришћанско срце. Преподобни Јефрем Сирин не само да моли Бога да му даде дух врлина и да га ослободи духа порока, него и то да не буде чак ни трага од порока и да душа буде Христом миомирисна, јер много се лакше ослободити појединих порока, него духа тих порока. „Почнимо време поста припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране, тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа да би се усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето васкрсење.ˮ (Стихира на Господи возвах сирне недеље) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  2. Последња припремна недеља посвећена је спомену на Изгнање Адамово. У химнографији ове недеље спомиње се грехопад наших прародитеља Адама и Еве, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева, нису одржали први пост, и пали кроз неуздржање и непослушност, а ми сада кроз добровољно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе, можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Еванђеље које нам сугерише да опраштамо сагрешења ближњима и да постимо не само да други виде него нашег очишћења ради. Четврта и крајња степеница наше припреме јесте праштање. Еванђеља нам јасно казује, да ако не опростимо једни другима сагрешења, неће ни нама опростити Господ сагрешења наша. Такође, у молитву Господњој ми се молимо да Господ нама опрости као што ми опраштамо другима. Отац Александар Шмеман о значају праштања говори: „Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу" на недостатке других људи - и још горе - да смо ,,дигли руке од других људи". Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим бићем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитва коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица Свога од мене, јер тугујем...". (из књиге тајне празника) Ове недеље црква нас подсећа и на све светле примере угодника Божјих који су посту и подвигу просијали, како би и ми следили њихов пример. Богослужење се прилагођава теметици праштања као крајњем степенику наше спремности за почетак посног путешествија.      Благодаримо Ти Христе Боже наш, што си нам садашње време поста управио на спасење, и за кратко време наше највеће духовне ране вешто излечио и свукао са нас мноштво грехова. Ми ти се молимо, свеблаги, удаљи од нас, у време поста , свако фарисејско лицемерје и јудејску опорост. Одагнај (од нас) преузношење због уздржања и уклони свако забрањено дело, реч и помисао . Испуни нас Духом Светим, светлошћу и истином коју си законоположио . Учврсти нас у борби против страсти; укрепи нас у рату против греха. Припреми нас за уздржавање од хране и удаљавање од злих делâ да бисмо следили за Тобом, Који си нам преко поста показао победу над ђаволом, и били причасници смрти и васкрсења, и наслађивали се у вечном животу који си припремио гладнима и жеднима Твоје правде. Род наш, постом и вером у Тебе, оснажи у борби против сваког непријатеља . Јер си Ти Бог наш и Спаситељ, и Теби приличи слава, са беспочетним Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин  (заамвона молитва недеље праштања)   У свим нашим храмовима у недељу сиропусну увече служи се такозвано прашчално вечерње, које у свом поретку садржи и неке особености. До вечерњег входа вечерње је уобичајено, а након молитве свјете тихиј поје се велики великопосни прокимен који ћемо наизменично са још једним великим великопосним прокимном, појати за време свете Четрдесетнице такође на недељном вечерњем. За време појања овог прокимена презвитер са себе скида свечане одежде и на себе ставља пурпурни или љубичасти епитрахиљ и поредак вечерњег од овог момента добија великопосни карактер што значи да смо богослужбено већ закорачили у велики и свети период Свете Четрдесетнице. На крају богослужења једни од других тражимо опроштај и једни други опраштамо, како би потпуно припремљени и измирени са свима ступили на пут подвига. Архиепископ Аверкије (Таушев) помиње једну лепу манастирску праксу:  У светој Земљи многи подвижници су после прашчалног вечерњег одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Пасхе: „Да воскреснет Бог“ и „Пасха Свјашченаја нам дњес показасја“. Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог.    Посно пролеће је дошло! Цвет покајања; Очистимо се брао и сестре од свих зала,  Вапијући дародавцу светлости, Слава ти Човекопљубче!   Почнимо радосно време поста,  Припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, Очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа,  да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење Његово!    (стихире на Господи возвах недељно вечерње сиропусне недеље)     катихета Бранислав Илић
  3. Поводом четврте припремне недеље, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Недеља праштања - сиропусна (Κυριακή των Τυροφάγου). ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ АУТОРА КАТИХЕТЕ БРАНИСЛАВА ИЛИЋА: Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић гост Радија Беседа - о припремним недељама Свете четрдесетнице (АУДИО) Катихета Бранислав Илић: Недеља о Митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου) Катихета Бранислав Илић: Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ) Катихета Бранислав Илић: Недеља о Страшном суду - месопусна (Κυριακή των Απόκρεω) Последња припремна недеља посвећена је спомену на Изгнање Адамово. У химнографији ове недеље спомиње се грехопад наших прародитеља Адама и Еве, чиме се појашњава неопходност подвига поста. Адам и Ева, нису одржали први пост, и пали кроз неуздржање и непослушност, а ми сада кроз добровољно примање подвига уздржања и послушности Цркви на себе, можемо да се подигнемо и повратимо рајско блаженство које су они изгубили. На Литургији се чита Еванђеље које нам сугерише да опраштамо сагрешења ближњима и да постимо не само да други виде него нашег очишћења ради. Четврта и крајња степеница наше припреме јесте праштање. Еванђеља нам јасно казује, да ако не опростимо једни другима сагрешења, неће ни нама опростити Господ сагрешења наша. Такође, у молитву Господњој ми се молимо да Господ нама опрости као што ми опраштамо другима. Отац Александар Шмеман о значају праштања говори: „Опростити другоме, примити опроштај од другога! То је прави повратак од отуђености ка јединству, од мржње ка љубави, од раздељености ка сједињењу. Јер опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више „ни не обраћамо пажњу" на недостатке других људи - и још горе - да смо ,,дигли руке од других људи". Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим бићем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитва коју Црква на недељу праштања упућује Богу: „Не одврати лица Свога од мене, јер тугујем...". (из књиге тајне празника) Ове недеље црква нас подсећа и на све светле примере угодника Божјих који су посту и подвигу просијали, како би и ми следили њихов пример. Богослужење се прилагођава теметици праштања као крајњем степенику наше спремности за почетак посног путешествија. Благодаримо Ти Христе Боже наш, што си нам садашње време поста управио на спасење, и за кратко време наше највеће духовне ране вешто излечио и свукао са нас мноштво грехова. Ми ти се молимо, свеблаги, удаљи од нас, у време поста , свако фарисејско лицемерје и јудејску опорост. Одагнај (од нас) преузношење због уздржања и уклони свако забрањено дело, реч и помисао . Испуни нас Духом Светим, светлошћу и истином коју си законоположио . Учврсти нас у борби против страсти; укрепи нас у рату против греха. Припреми нас за уздржавање од хране и удаљавање од злих делâ да бисмо следили за Тобом, Који си нам преко поста показао победу над ђаволом, и били причасници смрти и васкрсења, и наслађивали се у вечном животу који си припремио гладнима и жеднима Твоје правде. Род наш, постом и вером у Тебе, оснажи у борби против сваког непријатеља . Јер си Ти Бог наш и Спаситељ, и Теби приличи слава, са беспочетним Оцем и пресветим и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин (заамвона молитва недеље праштања) У свим нашим храмовима у недељу сиропусну увече служи се такозвано прашчално вечерње, које у свом поретку садржи и неке особености. До вечерњег входа вечерње је уобичајено, а након молитве свјете тихиј поје се велики великопосни прокимен који ћемо наизменично са још једним великим великопосним прокимном, појати за време свете Четрдесетнице такође на недељном вечерњем. За време појања овог прокимена презвитер са себе скида свечане одежде и на себе ставља пурпурни или љубичасти епитрахиљ и поредак вечерњег од овог момента добија великопосни карактер што значи да смо богослужбено већ закорачили у велики и свети период Свете Четрдесетнице. На крају богослужења једни од других тражимо опроштај и једни други опраштамо, како би потпуно припремљени и измирени са свима ступили на пут подвига. Архиепископ Аверкије (Таушев) помиње једну лепу манастирску праксу: У светој Земљи многи подвижници су после прашчалног вечерњег одлазили да читав Велики пост проведу у пустињи, а у свој манастир би се вратили тек за Лазареву суботу. Многи не би ни доживели повратак. Управо ради таквих било је прихваћено да се приликом овог дирљивог обреда међусобног праштања певају стихире Пасхе: „Да воскреснет Бог“ и „Пасха Свјашченаја нам дњес показасја“. Певање ових песама и даље је уобичајено у многим манастирима. Оно бодри слабост људи, који као да страхују пред дугим данима строгог поста, и доводи нас до саме границе светлог славља празника Васкрсења Христовог. Посно пролеће је дошло! Цвет покајања; Очистимо се брао и сестре од свих зала, Вапијући дародавцу светлости, Слава ти Човекопљубче! Почнимо радосно време поста, Припремивши се за духовне подвиге. Очистимо душу, Очистимо тело. Уздржавајмо се како од хране тако и од свих страсти, наслађујући се врлинама духа, да би се, усавршавајући се у њима са љубављу, сви удостојили да у духовној радости видимо најчасније страдање Христа Бога и Свето Васкрсење Његово! (стихире на Господи возвах недељно вечерње сиропусне недеље) катихета Бранислав Илић View full Странице
  4. ризница богословља

    Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека (ВИДЕО)

    У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника). Често се међу нашим народом може чути питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник? У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом. Богослужење празника Сретења Господњег Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар) Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву: „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111). Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ (Тајна празника):
  5. Препоручујемо текст катихете Бранислава Илића "Сретење Господње - Празник сусрета Бога и човека". Аутор своју пажњу посвећује значају овог дивног празника ослањајући се на Светописамска сведочанства и богослужење овог празника Пресвете Богородице. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Дјеву Марију не на место за жене него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: Сад отпусти слугу Твога, Господе, јер видеше очи моје спасење Твоје. - Још рече Симеон за Христа Младенца: Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу. - Ана пак, која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А Фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, љути на Захарију што стави Дјеву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен, да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству Ангела Божјег. Дан Сретања празнован је од самог почетка, но свечано празновање овога дана установљено је нарочито 544 године, у време цара Јустинијана (из синаксара празника). Често се међу нашим народом може чути питање да ли је Сретење Господњи или Богородичан празник? У својој Хеортологији протопрезвитер Лазар Мирковић бележи да Сретење спада у дванаест Великих празника, али не и у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12. празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“. Четрдесет дана од рођења Господа нашег Исуса Христа, а након Старозаветног времена очишћења, Пресвета Богомајка је са својим светим заручником Јосифом дошла у Јерусалимски храм, носећи четрдесетодневног младенца Христа, да испуни двоструки закон Господњи: да се после порођаја очисти приношењем прописане жртве Богу и свештеничком молитвом, и да постави пред Господом првенца и да га откупи установљеном ценом. У Мојсејевим књигама је записано: Кад жена затрудни и роди мушко, нечиста да је седам дана; и у осми дан нека се обреже дете. А она још тридесет и три дана нека остане чистећи се од крви; ниједне свете ствари нека се не дотиче, и у светињу нека не иде, док се не наврше дани чишћења њезина. А кад се наврше дани чишћења њезина, нека принесе јагње од године за жртву паљеницу, и голупче или грлицу за жртву ради греха. Ако ли не може дати јагњета, онда нека узме две грлице или два голубчића, једно за жртву паљеницу а друго за жртву ради греха; и помолиће се свештеник за њу и биће чиста (3 Мојс. 12, 7.2.3.4.6.8). Затим о закону о постављања првенца пред Господом записано је: Посвети ми сваког првенца, што год отвара материцу (2 Мојс. 13, 2). И Првенца између синова својих да даш мени (2 Мојс. 22, 29). Из ових Старозаветних одељака видимо да се празник Сретења темељи на Старозаветном законодавству, јер Спаситељ света благоизволе да испуни и одржи сваки закон. И Пресвета Богородица носећи у рукама Законодавца, испуњава закон очишћења иако је била чистија од снега, будући да је бесемено родила Господа. Свети Оци сведоче да свети пророк Захарија, отац Претечин, пречисту Дјеву, када је са Младенцем дошла у храм, стави не на место за жене које се очишћују, него ма место за девојке, на коме нису могле стајати жене које имају мужа. За разлику од осталих Богородичних празника који се темеље на освештеном предању цркве, сведочанства о празнику Сретења Господњег налазимо код Евангелиста Луке. Пресвета Богородица и праведни Јосиф обручник њен, доносе Христа у храм Јерусалимски код првосвештеника Захарија, да се над њим изврши онај Старозаветни закон који се испуњавао кроз богослужење јерусалимског храма. Праведни старац Симеон, назван Богопримац, испуњен Духом Светим постаје свестан да се актуализује дато обећање Божје, и да то свето дете јесте управо тај обећани помазаник Господњи онај који доноси Царство Божије у свет, који свет испуњава Духом Светим. Када је на своје руке примио Спаситеља, старац Симеон испуњен благодаћу и духовном радошћу изговара молитву коју до данас и ми изговарамо на сваком вечерњег богослужењу: “Сада отпушташ у миру слугу свога, Господе, по речи својој; јер видеше очи моје Спасење твоје, које си уготовио пред лицем свих народа. Светлост, да просвећује незнабошце и славу народа твога Израиља.” (Лк. 2, 29-32) Овај дирљив и молитвом испуњен сусрет Христа и светог старца Симеона никако не представља само један од важних догађај из Спаситељевог живота, већ из њега исијава духовни значај који просветљује свакога од нас. Из овог светог и благодаћу испуњеног сусрета открива се велика тајна сједињења Бога и човека у личности Богочовека Христа, а кроз Његово тело и пречасну крв којима се сједињујемо на свакој Светој Литургији, открива се и тајна сједињења човечанског рода и све творевине Божије са Богом. Са друге стране, слободно можемо рећи да наш сусрет са Богом почиње приликом Свете Тајне Просветљења (крштења), добијајући свој врхунац у Светој Евхаристији кроз коју своје Крштење увек и изнова потврђујемо, потврђујући тако и наше припадање Цркви као Богочовечанској заједници Бога и људи. По речима преподобног старца Јустина ћелијског Света Евхаристија, као Тајна над тајнама и као чудо над чудима, представља наше охристовљење, испуњење васцелог бића Богом, те тако није случајно учење Цркве да Пречасна крв Господња у тренутку причешћа постаје део нашег крвотока. Тако празник Сретења Господњег, сусрета Бога и човека емпиријски осећамо на сваком светом богослужењу у молитвеном заједничарењу са Богом, а најопитније на Светој Литургији сједињујући се са Господом. Богослужење празника Сретења Господњег Радуј се, Благодатна Богородице Дјево, јер из Тебе засија Сунце Правде, Христос Бог наш, Који просвећује оне у тами; весели се и ти старче праведни, који си примио у наручје Ослободиоца душа наших, дарујућег нам Васкрсење! (тропар) Према сведочанству Етарије, празник Сретења Господњег почео је да се празнује од четвртог века у Јерусалиму. Етерија занимљиво назива овај празник четрдесети дан од Богојављења, док га Свети Кирил Александријски назива лепим и дивним празником. На западу је празник почео да се прославља мало касније, тачније од петог века. Занимљива је богослужбена пракса литијског хода са упаљеним свећама, из Рима која је касније прешла на хришћански исток, а коју помиње прота Лазар Мирковић. Сва химнографија празника поред врло лепог и садржајног описивања спасоносног догађаја, наглашава централни моменат сусрета Бога и човека. Празник има и своју заамвону молитву: „Владико Господе Боже, Ти си Јединороднога Сина Твога и Логоса, рођенога од жене и под законом, послао у свет, да би оне који су под законом искупио и кроз Духа Твога Његов долазак старцу Симеону претсказао и њему га најавио; Ти сâм и нас недостојне слуге Твоје благослови Твојом светлошћу, и као што си примио исповест пророчице Ане, прими и наше молитве; и удостој нас да будемо пригрљени умним наручјем оваплоћенога Твога Логоса, и да у освештаним храмовима будемо помазивани Свесветим Твојим Духом; Благоверни народ наш развесели силом Твојом, дарујући му победу над непријатељима његовим, да би се и у нама прославило величанствено име Твоје и Јединороднога Сина Твога и обожаванога и Животворнога Духа Твога, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Празник Сретења Господњег има један дан претпразништва и седам дана попразништва. Важно је напоменути и на једну богослужбену особеност на литургији празника. Сретење је једини празник Пресвете Богородице који има входни стих, такозвано входноје (Сказа Господ спасење своје, пред народом откри правду своју) , као и посебан празнични отпуст на крају Литургије (Христос истинити Бог наш, који је ради нашег спасења благоизволео бити држан у наручју праведног Симеона…), што такође није случај са осталим празницима Пресвете Богородице. Као причастен поје се псаламски стих: Чашу Спасења примићу и име Господње призваћу (пс.111). Ти, који си као што доликује, осветио девојачку утробу и благословио руке Симеонове, предухитривши нас и сада, спасао си нас, Христе Боже. Смири државу у ратовима и оснажи народ наш који си заволео, Једини Човекољупче! (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Српска Православна Црква / Епархија тимочка ПРИЛОГ ТВ ХРАМ (Тајна празника): View full Странице
  6. Заједнички празник три велика богоносна угодника, Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста. Данашњи празник установљен је услед препирања и поделе међу хришћанима тога времена, који је од ова три светитеља већи. По сведочанству преподобног Јустина Ћелијског, једни су говорили да је Василије Велики највећи: јер је дубоко зашао у тајну бића; јер се врлинама уподобио Ангелима; али и јер је био више небески него ли земаљски човек. Светог Јована Златоуста сматраху мањим од Василија: јер је тобож супротност Василију, и лако је опраштао грешницима, и брзо је привлачио покајању. - Други пак, напротив, уздизаху божанственог Златоуста, и говораху да је он већи од Василија и Григорија: јер је веома човекољубив; јер разуме слабост људске природе; јер својим слаткоречивим и јасним учењем све нас води, и грешнике покајању приводи; јер оба два друга оца надмашује мноштвом својих красноречивих књига, и узвишеношћу и ширином мисли. - А трећи, волећи највише књиге Григорија Богослова, говораху да је он већи од Василија и Златоуста: јер својим дивним и китњастим стилом, узвишеношћу и дубином мисли, и свежином израза, превазилази све старе мудраце грчке и све нове мудраце црквене. И тако једни се назваше Василијани, други Григоријани, а трећи Јованити. Промислом Божијим, а захваљујући мудром и врлинском Архијереју Јовану евхаитском, ова подела је престала установљењем заједничког празника. Тиме је Црква потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овде на земљи. Три светила, три светилника, три извора живе воде. Не зна се који је већи и мудрији од њих. Поменути Епископ евхаисти Јован, себе је уградио у свештену историју Цркве, не само због преданог служења и предавању вољи Божијој, већ и због своје дивне делатности на пољу црквеног песништва. Наиме, он је један од знаметих химнографа 11. века, а посебно је познат по састављању похвалних песама на Богородичине празнике, као и на празнике Светих Ангела, Светог Великомученика Георгија, Света Три Јерарха и Светог мученика Теодора Тирона. Саставио је и многе службе и каноне. Установљени заједнчки празник потврдио је само да су Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоуст, заједнички по много чему: Заједничка је њихова неизмерна љубав према Господу, заједнички је њихов подвиг, заједничка је и њихова вера, заједничка је њихова оданост Цркви, заједничка је и њихова испуњеност Духом Светим, али пре свега заједнички је њихов крајњи циљ, а то је сједињење са Господом, те слободно можемо рећи да је ово празник сједињења разједињеног човечанства. По речима једног врлинског пастира: Света Три богоносна Јерарха јесу по Божанском образу Свете Тројице сједињени у једно, јер димензија хришћанског начина постојања и јесте заснована по образу Свете Тројице. Са друге стране свако од њих имао је и неке своје специфичности: Свети Василије Велики био је велик у књижевној мудрости, реторици и философији. Свети Григорије Богослов своју величину исказао је у богословствовању и светости врлинског живота, док је Свети Јован Златоусти себе истакао дивним беседама и тумачењу Светог Писма. Заједничко је за Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог саствљање анфора Светих Литургија које носе њихова имена, а које се до данас служе у Светој Цркви. Сваки од ова три светила Цркве, поред овог заједничког, имају и свој засебни празник: Свети Василије Велики (1/14. јануара), Свети Григорије Богослов (25. јануара/7.фебруар), Свети Јован Златоусти (13/26. новембра и 27. јануара/9. фебруара). Богослужење празника Света Три Јерарха Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) Службу Света Три Јерарха саставио је Епископ Евхаитски Јован, познати химнограф. Поред њега Свети Јован Дамаскин саставио је канон, Свети Нил Ксантопул саставио је стихире на Господи возвах, Свети Герман Патријарх цариградски саставио је и ниње на хвалитним стихирама. Међу богатом химнографијом налазе се и два похвална слова у част Тројици великих Јерараха. Важно је нагласити да се празник великих јерараха и богослова најсвечаније прославља код наше Православне браће Грка, као што васцели наш народ са сваким торжеством прославља као свог патрона празник Светога Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског, тако се и у православној Јелади празник Света Три Јерарха прославља као национални празник. Примио си, Господе, у место насладе и одмора Твојих угодника, свештене и Богоносне проповеднике, и велике учитеље, јер си Ти Једини Који прослављаш Своје Свете: Примио си њихове подвиге и смрт више од сваког изобиља. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Епархија тимочка / Српска Православна Црква
  7. У навечерје празника Света Три Јерарха, доносимо текст катихете Бранислава Илића "Света Три јерарха – Три богоносна светитеља". Поред житија и кратког историјата овог заједничког празника великих угодника Божјих и великих Богослова Цркве Христове, аутор посвећује пажњу и на богослужбене особености овог празника. Заједнички празник три велика богоносна угодника, Светог Василија Великог, Светог Григорија Богослова и Светог Јована Златоуста. Данашњи празник установљен је услед препирања и поделе међу хришћанима тога времена, који је од ова три светитеља већи. По сведочанству преподобног Јустина Ћелијског, једни су говорили да је Василије Велики највећи: јер је дубоко зашао у тајну бића; јер се врлинама уподобио Ангелима; али и јер је био више небески него ли земаљски човек. Светог Јована Златоуста сматраху мањим од Василија: јер је тобож супротност Василију, и лако је опраштао грешницима, и брзо је привлачио покајању. - Други пак, напротив, уздизаху божанственог Златоуста, и говораху да је он већи од Василија и Григорија: јер је веома човекољубив; јер разуме слабост људске природе; јер својим слаткоречивим и јасним учењем све нас води, и грешнике покајању приводи; јер оба два друга оца надмашује мноштвом својих красноречивих књига, и узвишеношћу и ширином мисли. - А трећи, волећи највише књиге Григорија Богослова, говораху да је он већи од Василија и Златоуста: јер својим дивним и китњастим стилом, узвишеношћу и дубином мисли, и свежином израза, превазилази све старе мудраце грчке и све нове мудраце црквене. И тако једни се назваше Василијани, други Григоријани, а трећи Јованити. Промислом Божијим, а захваљујући мудром и врлинском Архијереју Јовану евхаитском, ова подела је престала установљењем заједничког празника. Тиме је Црква потврдила да су сва тројица велики, и да сваки од њих има посебни дар којим је Бога прославио и којим се прославио овде на земљи. Три светила, три светилника, три извора живе воде. Не зна се који је већи и мудрији од њих. Поменути Епископ евхаисти Јован, себе је уградио у свештену историју Цркве, не само због преданог служења и предавању вољи Божијој, већ и због своје дивне делатности на пољу црквеног песништва. Наиме, он је један од знаметих химнографа 11. века, а посебно је познат по састављању похвалних песама на Богородичине празнике, као и на празнике Светих Ангела, Светог Великомученика Георгија, Света Три Јерарха и Светог мученика Теодора Тирона. Саставио је и многе службе и каноне. Установљени заједнчки празник потврдио је само да су Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Јован Златоуст, заједнички по много чему: Заједничка је њихова неизмерна љубав према Господу, заједнички је њихов подвиг, заједничка је и њихова вера, заједничка је њихова оданост Цркви, заједничка је и њихова испуњеност Духом Светим, али пре свега заједнички је њихов крајњи циљ, а то је сједињење са Господом, те слободно можемо рећи да је ово празник сједињења разједињеног човечанства. По речима једног врлинског пастира: Света Три богоносна Јерарха јесу по Божанском образу Свете Тројице сједињени у једно, јер димензија хришћанског начина постојања и јесте заснована по образу Свете Тројице. Са друге стране свако од њих имао је и неке своје специфичности: Свети Василије Велики био је велик у књижевној мудрости, реторици и философији. Свети Григорије Богослов своју величину исказао је у богословствовању и светости врлинског живота, док је Свети Јован Златоусти себе истакао дивним беседама и тумачењу Светог Писма. Заједничко је за Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог саствљање анфора Светих Литургија које носе њихова имена, а које се до данас служе у Светој Цркви. Сваки од ова три светила Цркве, поред овог заједничког, имају и свој засебни празник: Свети Василије Велики (1/14. јануара), Свети Григорије Богослов (25. јануара/7.фебруар), Свети Јован Златоусти (13/26. новембра и 27. јануара/9. фебруара). Богослужење празника Света Три Јерарха Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) Службу Света Три Јерарха саставио је Епископ Евхаитски Јован, познати химнограф. Поред њега Свети Јован Дамаскин саставио је канон, Свети Нил Ксантопул саставио је стихире на Господи возвах, Свети Герман Патријарх цариградски саставио је и ниње на хвалитним стихирама. Међу богатом химнографијом налазе се и два похвална слова у част Тројици великих Јерараха. Важно је нагласити да се празник великих јерараха и богослова најсвечаније прославља код наше Православне браће Грка, као што васцели наш народ са сваким торжеством прославља као свог патрона празник Светога Саве, првог Архиепископа и просветитеља српског, тако се и у православној Јелади празник Света Три Јерарха прославља као национални празник. Примио си, Господе, у место насладе и одмора Твојих угодника, свештене и Богоносне проповеднике, и велике учитеље, јер си Ти Једини Који прослављаш Своје Свете: Примио си њихове подвиге и смрт више од сваког изобиља. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Ризница литургијског богословља и живота / Епархија тимочка / Српска Православна Црква View full Странице
  8. Када дођеш Боже на Земљу са славом, и када све задрхти, и река огњена пред судиштем кад потече, књиге се отворе, и тајне сазнају: Тада ме избави од огња неугасивог и удостој ме да станем са десне стране Тебе, Праведног Судије. (кондак) Трећа припремна недеља посвећена је причи о страшном суду. Наиме, пре свега у суботу месопусну посебно се сећамо свих упокојених хришћана. Како би лакше спознали тајну смрти, пред верне се износи један дан посвећен молитви за упокојене, подсећајући и нас на пролазност овоземаљског живота, али и важност молитвене бриге за упокојене. Ове  Задушнице су једине које познаје древно богослужбено предање, док су сви остали задушни дани одређивани касније. Ове суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по речима синаксара, прописане псалме и песме спомена не добише, то јест за оне који, услед неких изузетних околности у којима се упокојише, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Помињање упокојених одређено је за ову суботу зато што се следећег дана, на месопусну недељу, Црква сећа Страшног суда, на који ће изаћи сви људи, како живи тако и упокојени. По хришћанској љубави, молећи се за своје избављење од осуде на том последњем суду Божијем, ми се молимо да Бог помилује и наше упокојене сроднике. Еванђелска парабола о страшном суду и сва химнграфија у овај недељни дан казују нам о љубави и милосрђу Божијем према васцелој творевини, јер Господ жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Љубав представља суштину хришћанског етоса, а свако одсуство љубави одводи нас до греха и одпадања од Бога. Трећа степеница наше припреме јесте делатна љубав према дугим људима, угледајући се на Господа који ће нам у дан суда судити по својој љубави.   ИЗВОР: Епархија тимочка
  9. Поводом треће припремне недеље, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: Недеља о Страшном суду - месопусна (Κυριακή των Απόκρεω). ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ АУТОРА КАТИХЕТЕ БРАНИСЛАВА ИЛИЋА: Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић гост Радија Беседа - о припремним недељама Свете четрдесетнице (АУДИО) Катихета Бранислав Илић: Недеља о Митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου) Катихета Бранислав Илић: Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ) Када дођеш Боже на Земљу са славом, и када све задрхти, и река огњена пред судиштем кад потече, књиге се отворе, и тајне сазнају: Тада ме избави од огња неугасивог и удостој ме да станем са десне стране Тебе, Праведног Судије. (кондак) Трећа припремна недеља посвећена је причи о страшном суду. Наиме, пре свега у суботу месопусну посебно се сећамо свих упокојених хришћана. Како би лакше спознали тајну смрти, пред верне се износи један дан посвећен молитви за упокојене, подсећајући и нас на пролазност овоземаљског живота, али и важност молитвене бриге за упокојене. Ове Задушнице су једине које познаје древно богослужбено предање, док су сви остали задушни дани одређивани касније. Ове суботе Црква се посебно моли за оне упокојене, који, по речима синаксара, прописане псалме и песме спомена не добише, то јест за оне који, услед неких изузетних околности у којима се упокојише, нису били удостојени одговарајућег хришћанског погреба. Помињање упокојених одређено је за ову суботу зато што се следећег дана, на месопусну недељу, Црква сећа Страшног суда, на који ће изаћи сви људи, како живи тако и упокојени. По хришћанској љубави, молећи се за своје избављење од осуде на том последњем суду Божијем, ми се молимо да Бог помилује и наше упокојене сроднике. Еванђелска парабола о страшном суду и сва химнграфија у овај недељни дан казују нам о љубави и милосрђу Божијем према васцелој творевини, јер Господ жели да се сви људи спасу и да дођу у познање истине. Љубав представља суштину хришћанског етоса, а свако одсуство љубави одводи нас до греха и одпадања од Бога. Трећа степеница наше припреме јесте делатна љубав према дугим људима, угледајући се на Господа који ће нам у дан суда судити по својој љубави. ИЗВОР: Епархија тимочка View full Странице
  10.   Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих.(кондак) Друга припремна недеља кроз еванђелску причу и химнографију открива вернима димензију покајња  као повратак из греховног изгнанства. Са друге стране поучени Очевом љубављу позвани смо да себе испунимо управо таквом Божанском неизмерном љубављу. Покајње и љубав представљају другу степеницу наше припреме за подвиг поста. Тематика ове недеље нас подсећа да ниједан грех не може да победи неизмерно човекољубље Божје, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. Неко од духоносних отаца је дивно рекао, када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о љубави Очевој, ми би смо имали целу поруку светог Еванђеља. Богослужбене химне недеље љубави Очеве нас подсећају на реалност греха и могућност покајања. Са друге стране богослужење нас позива да се вратимо на прави пут спасења: Верни, хајде да се уздржавамо од покварених замки, од штетних страсти да бисмо задобили живот божанског крста и вратили се са блудним сином, нашем правом дому...   Господе, блудни глас приносим ти, пред Твојим очима сагреших ти добри,  потроших богатство које си ми даровао,  прими ме у покајању и спаси ме!   У овој недељи, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу имамо једну богослужбену спцифичност. После певања полијелејних псаламаХвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви поје се тужни и носталгични 136. псалам:   На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Сиона. На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме (наше): Певајте нам од песама Сионских. Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога. Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог! Кћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен.   Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме се налазимо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се покајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог  ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у небеску отаџбину. У ову недељу, као и у месопусну и сиропусну пева се и посебан канон Триода.     катихета Бранислав Илић     Извор: Српска Православна Црква
  11. У светлости друге припремне недеље Свете и велике четрдесетнице доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Недеља о блудном сину (о љубави Очевој) (Κυριακὴ τοῦ Ἀσώτου Υἱοῦ). ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ АУТОРА КАТИХЕТЕ БРАНИСЛАВА ИЛИЋА: Катихета Бранислав Илић: О припремним недељама Свете Четрдесетнице Катихета Бранислав Илић: Недеља о Митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου) Катихета Бранислав Илић гост Радија Беседа - о припремним недељама Свете четрдесетнице (АУДИО) Удаљих се од Твоје славе Оче, безумно, и међу злима потроших богатство које си ми предао. Зато Ти глас блудног сина приносим: Сагреших пред Тобом, Оче Милостиви, прими ме у покајању, и учини ме да будем као један од слугу Твојих.(кондак) Друга припремна недеља кроз еванђелску причу и химнографију открива вернима димензију покајња као повратак из греховног изгнанства. Са друге стране поучени Очевом љубављу позвани смо да себе испунимо управо таквом Божанском неизмерном љубављу. Покајње и љубав представљају другу степеницу наше припреме за подвиг поста. Тематика ове недеље нас подсећа да ниједан грех не може да победи неизмерно човекољубље Божје, те стога, тугујући због својих грехова, човек никада не треба да падне у очајање. Неко од духоносних отаца је дивно рекао, када би се изгубиле све књиге написане о томе шта је говорио и шта је чинио Господ, а да је сачувана само ова једна прича о љубави Очевој, ми би смо имали целу поруку светог Еванђеља. Богослужбене химне недеље љубави Очеве нас подсећају на реалност греха и могућност покајања. Са друге стране богослужење нас позива да се вратимо на прави пут спасења: Верни, хајде да се уздржавамо од покварених замки, од штетних страсти да бисмо задобили живот божанског крста и вратили се са блудним сином, нашем правом дому... Господе, блудни глас приносим ти, пред Твојим очима сагреших ти добри, потроших богатство које си ми даровао, прими ме у покајању и спаси ме! У овој недељи, као и у следеће две, месопусну и сиропусну, на недељном јутрењу имамо једну богослужбену спцифичност. После певања полијелејних псаламаХвалите имја Господње и Исповједајтесја Господеви поје се тужни и носталгични 136. псалам: На рекама Вавилонским, тамо сеђасмо и плакасмо, када се опоменусмо Сиона. На врбама посред њега обесисмо харфе наше. Јер тамо нас запиташе они који нас заробише за речи певања, и који нас одведоше за песме (наше): Певајте нам од песама Сионских. Како ћемо певати песму Господњу на земљи туђој? Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја. Нек се прилепи језик мој за грло моје, ако те не споменем, ако не истакнем Јерусалим за почетак весеља мога. Помени, Господе, синове Едомске у дан Јерусалимов који говораху: порушите, порушите, до темеља његовог! Кћери Вавилонска, злонесрећнице, блажен је ко ти узврати ону освету коју си нам учинила; блажен ко ухвати и разбије децу твоју о камен. Појање овог псалма треба да подсети нас грешне на жалосно стање у коме се налазимо, на ропство ђаволу и греху, како бисмо се покајали онако како су се Јудејци некада кајали, свесни свог ропског положаја у Вавилону. Ова тужна химна данас јасно изражава нашу туту због тога што смо изгубили своју небеску отаџбину и подсећа нас на неопходност да се кајемо како бисмо се удостојили радости повратка у небеску отаџбину. У ову недељу, као и у месопусну и сиропусну пева се и посебан канон Триода. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  12. Бежимо од фарисејеве хвалисавости и научимо се висини цариникових смирених речи, у покајању кличући: Спаситељу света, очисти од греха слуге Твоје. (кондак) Прва припремна недеља Свете четрдесетнице посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју, по којој се и ова недеља тако назива. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој приппреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо да пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. У старечнику читамо како се Свети Макарије Велики египатски једног дана на три километра од манастира, сусрео са демоном: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: „Куда ћеш?“ – „У твој манастир“. – „Код мојих монаха, имаш ли посла?“ – рече Свети Макарије. „Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али“, рече ђаво, „тебе не могу никад да победим“! – „Зашто?“ – „Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш“. Основна идеја богослужења овог дана иста је она коју изражавају завршне речи Еванђелске приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од овог дана па закључно са петом недељом Великог поста на сваком васкрсном јутрењу након Еванђеља певају се умилни покајни тропари: Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу. У среду и петак ове недеље нема поста, на посрамљење фарисеју који је себе испунио гордошћу хвалисањем тиме што пости два пута седмично. На други разлог забране поста ове седмице подсећа нас и сâм Триод: на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост „звани арцивуријев“. Сва химнографија ове седмице саображена је тематици прочитане еванђелске приче, али са друге стране нас подсећаја на Спаситељев пример неизмерног смирења, које се опитно огледа приликом омивања ногу ученицима на Велики четвртак, а које врхунац добија приликом Спаситељевог распећа ради нашег спасења.   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
  13. У светлости прве припремне недеље Свете и велике четрдесетнице доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом Недеља о Митару (царинику) и фарисеју (Κυριακή Τελώνου και Φαρισαίου). Бежимо од фарисејеве хвалисавости и научимо се висини цариникових смирених речи, у покајању кличући: Спаситељу света, очисти од греха слуге Твоје. (кондак) Прва припремна недеља Свете четрдесетнице посвећена је подстицању верних на смирење, које се наглашава у еванђелској перикопи о митару (царинику) и фарисеју, по којој се и ова недеља тако назива. Задобијање смирења као мајке свих врлина представља прву степеницу или први ниво у овој приппреми за четрдесетодневни пост. Са друге стране позвани смо на појачану пажњу да не скренемо са пута смирења и упаднемо да пут гордости, јер као што је смирење почетак свих врлина, тако је гордост почетак сваког греха и ништавила. У старечнику читамо како се Свети Макарије Велики египатски једног дана на три километра од манастира, сусрео са демоном: накинђурен, накићен шљокицама, златним, разноврсним красотама. И упита га: „Куда ћеш?“ – „У твој манастир“. – „Код мојих монаха, имаш ли посла?“ – рече Свети Макарије. „Једнога ухвати дрем у Цркви, другом нечисту мисао убацим у душу и он почне да се бави њом, трећем хулу зацарим у души, али“, рече ђаво, „тебе не могу никад да победим“! – „Зашто?“ – „Због твог смирења. Тиме ме ти убијаш“. Основна идеја богослужења овог дана иста је она коју изражавају завршне речи Еванђелске приче: Сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се (Лк. 18,14). Од овог дана па закључно са петом недељом Великог поста на сваком васкрсном јутрењу након Еванђеља певају се умилни покајни тропари: Отвори ми врата покајања Животодавче, јер се дух мој рано подиже у светом храму Твом, носећи телесни храм само погањан, но као Милостив очисти ме твојом милосрдном милошћу. У среду и петак ове недеље нема поста, на посрамљење фарисеју који је себе испунио гордошћу хвалисањем тиме што пости два пута седмично. На други разлог забране поста ове седмице подсећа нас и сâм Триод: на посрамљење јеретика Јермена, који те седмице држе пост „звани арцивуријев“. Сва химнографија ове седмице саображена је тематици прочитане еванђелске приче, али са друге стране нас подсећаја на Спаситељев пример неизмерног смирења, које се опитно огледа приликом омивања ногу ученицима на Велики четвртак, а које врхунац добија приликом Спаситељевог распећа ради нашег спасења. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  14. Света Велика Четрдесетница за нас Хришћане представља један посебан и, слободно можемо рећи, најузвишенији период у току једне године, када се духовно и телесно препорађамо, како би што спремнији и достојнији дочекали Празник над празницима. Будући да је савременом човеку, који је вођен овоземаљским узбурканим морем искушења и тешкоћа, тешко да преумљује себе у покајању, црква је као брижна мајка која брине о свима, установила припремне недеље које нас својим богослужењем и покајном тематиком уводе у узвишени и свети период Свете Четрдесетнице.   Према сведочанствима великих отацâ и учитељâ Цркве Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог и Светог Кирила Александријског, духовна и телесна припрема за почетак Свете Четрдесетнице одувек је била присутна у цркви. Присуство припреме у свештеној историји Цркве видимо у првим вековима када је преовладавала пракса крштавања одраслих, постојала је озбиљна припрема пред крштење катихуменâ. Са слободом се може рећи да ова богослужбена и молитвена припрема поред духовног, има и педагошки карактер јер верне поступно уводи у тајну покајања и подвига која свој врхунац добија у данима Свете Четрдесетнице. Као што један спортиста пре важне утакмице мора вредно да тренира како би остварио задовољавајући успех, тако се и ми хришћани молитвено и духовно у овим припремним недељама постепено припремамо да закорачимо у четрдесетодневни пут усрдне молитве и покајања. У току црквене године непрестано се смењују два ритма, која се међусобно прожимају: ритам припреме и ритам испуњења. У припремним недељама Црква нас постепеним уздржавањем припрема за пост: После трапаве седмице поново се враћамо на пост средом и петком, а након тога почиње виши степен припремног уздржавања – забрањује се употреба меса. У богослужењу припремних недеља Црква, напомињући о стварању света и човека, о блаженом стању прародитеља и њиховом грехопаду, о доласку на земљу Сина Божјег ради спасења људи, упућује вернике на пост, покајање и духовни подвиг. По речима протопрезвитера Александра Шмемана, Црква има непогрешиви психолошки увид у људску природу и тако познајући наш недостатак духовне концентарције, зна да нисмо у стању да лако пређемо из једног у друго духовно стање и због тога нам је даровала припремне недеље. Кроз Еванђелске перикопе и богослужбену химнографију, у тематици сваке од припремних недеља садржан је један вид поуке или савета како би што лакше и озбиљније припремили себе за Велики пост. Синаксар сирне недеље нас поучава: „Као што вође пред постројеном војском охрабрују војнике говорећи о подвизима јунакâ из прошлости, тако и Свети оци онима који се спремају за пост указују на свете јунаке, обасјане у посту и уче нас да се пост не састоји само од уздржавања од јела, него и од обуздавања језика, срца и очију“. Пре него што своју пажњу обратимо појединачно на сваку од припремних недеља, неопходно је нагласити неке богослужбене особености ових недеља. Припремне недеље Великог поста у цркви су познате од деветог века, док од дванаестог века имамо поредак недеља који је истоветан данашњем. Од недеље митара и фарисеја, закључно са богослужењем Велике суботе, на богослужењима се користи једна посебна, и слободно можемо рећи омиљена богослужбена књига посни триод. Назив триод потиче од најкарактеристичније химнографске врсте у Великом посту – трипеснеца, тј. канона од три песме (суботом четири), који су углавном дело Теодора и Јосифа Студита. У Триоду је сачуван стари систем читања канона: недељом свих девет песама због бденија, осталим данима по једна од прве до пете редом заједно са осмом и деветом, суботом четворопеснец од шесте до девете. У многим свештеним обитељима постоји лепа пракса да еклисијарх пред почетак вечерњег богослужења уочи недеље о митару и фарисеју, поставља сточић пред Спаситељевом иконом, а на њега полаже Посни Триод. Након прочитане катизме канонарх одлази до сточића и учинивши земни поклон целива икону Спаситеља, затим чини још један земни поклон и узима Триод који односи за десну певницу. Како нас подсећа протопрезвитер Александар Шмеман: Химне Триода највећим делом су састављене после настанка катихумената (тј. крштења одраслих и неопходне припреме кандидата за крштење). Стога њихов главни акценат није на крштењу, него на покајању. Четири припремне недеље су: Митара и фарисеја (смирење) О блудном сину (покајње)[1] Месопусна или недеља о страшном суду (љубав) Сиропусна или недеља праштања (опраштање)     [1] Ову недељу углавном сви погрешно називају недељом о блудном сину. Главна тема и поука ове евнађелске перикопе и богослужбене химнографије није блудни син, већ очева љубав. Стога можемо закључити да је правилније ову недељу назвати недеља о милостивом оцу, или недеља о љубави очевој.     катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
  15. Поводом почетка припремних недеља Свете и велике четрдесетнице, доносимо текст катихете Бранислава Илића о припремним недељама Свете четрдесетнице. Света Велика Четрдесетница за нас Хришћане представља један посебан и, слободно можемо рећи, најузвишенији период у току једне године, када се духовно и телесно препорађамо, како би што спремнији и достојнији дочекали Празник над празницима. Будући да је савременом човеку, који је вођен овоземаљским узбурканим морем искушења и тешкоћа, тешко да преумљује себе у покајању, црква је као брижна мајка која брине о свима, установила припремне недеље које нас својим богослужењем и покајном тематиком уводе у узвишени и свети период Свете Четрдесетнице. Према сведочанствима великих отацâ и учитељâ Цркве Светог Василија Великог, Светог Јована Златоустог и Светог Кирила Александријског, духовна и телесна припрема за почетак Свете Четрдесетнице одувек је била присутна у цркви. Присуство припреме у свештеној историји Цркве видимо у првим вековима када је преовладавала пракса крштавања одраслих, постојала је озбиљна припрема пред крштење катихуменâ. Са слободом се може рећи да ова богослужбена и молитвена припрема поред духовног, има и педагошки карактер јер верне поступно уводи у тајну покајања и подвига која свој врхунац добија у данима Свете Четрдесетнице. Као што један спортиста пре важне утакмице мора вредно да тренира како би остварио задовољавајући успех, тако се и ми хришћани молитвено и духовно у овим припремним недељама постепено припремамо да закорачимо у четрдесетодневни пут усрдне молитве и покајања. У току црквене године непрестано се смењују два ритма, која се међусобно прожимају: ритам припреме и ритам испуњења. У припремним недељама Црква нас постепеним уздржавањем припрема за пост: После трапаве седмице поново се враћамо на пост средом и петком, а након тога почиње виши степен припремног уздржавања – забрањује се употреба меса. У богослужењу припремних недеља Црква, напомињући о стварању света и човека, о блаженом стању прародитеља и њиховом грехопаду, о доласку на земљу Сина Божјег ради спасења људи, упућује вернике на пост, покајање и духовни подвиг. По речима протопрезвитера Александра Шмемана, Црква има непогрешиви психолошки увид у људску природу и тако познајући наш недостатак духовне концентарције, зна да нисмо у стању да лако пређемо из једног у друго духовно стање и због тога нам је даровала припремне недеље. Кроз Еванђелске перикопе и богослужбену химнографију, у тематици сваке од припремних недеља садржан је један вид поуке или савета како би што лакше и озбиљније припремили себе за Велики пост. Синаксар сирне недеље нас поучава: „Као што вође пред постројеном војском охрабрују војнике говорећи о подвизима јунакâ из прошлости, тако и Свети оци онима који се спремају за пост указују на свете јунаке, обасјане у посту и уче нас да се пост не састоји само од уздржавања од јела, него и од обуздавања језика, срца и очију“. Пре него што своју пажњу обратимо појединачно на сваку од припремних недеља, неопходно је нагласити неке богослужбене особености ових недеља. Припремне недеље Великог поста у цркви су познате од деветог века, док од дванаестог века имамо поредак недеља који је истоветан данашњем. Од недеље митара и фарисеја, закључно са богослужењем Велике суботе, на богослужењима се користи једна посебна, и слободно можемо рећи омиљена богослужбена књига посни триод. Назив триод потиче од најкарактеристичније химнографске врсте у Великом посту – трипеснеца, тј. канона од три песме (суботом четири), који су углавном дело Теодора и Јосифа Студита. У Триоду је сачуван стари систем читања канона: недељом свих девет песама због бденија, осталим данима по једна од прве до пете редом заједно са осмом и деветом, суботом четворопеснец од шесте до девете. У многим свештеним обитељима постоји лепа пракса да еклисијарх пред почетак вечерњег богослужења уочи недеље о митару и фарисеју, поставља сточић пред Спаситељевом иконом, а на њега полаже Посни Триод. Након прочитане катизме канонарх одлази до сточића и учинивши земни поклон целива икону Спаситеља, затим чини још један земни поклон и узима Триод који односи за десну певницу. Како нас подсећа протопрезвитер Александар Шмеман: Химне Триода највећим делом су састављене после настанка катихумената (тј. крштења одраслих и неопходне припреме кандидата за крштење). Стога њихов главни акценат није на крштењу, него на покајању. Четири припремне недеље су: Митара и фарисеја (смирење) О блудном сину (покајње)[1] Месопусна или недеља о страшном суду (љубав) Сиропусна или недеља праштања (опраштање) [1] Ову недељу углавном сви погрешно називају недељом о блудном сину. Главна тема и поука ове евнађелске перикопе и богослужбене химнографије није блудни син, већ очева љубав. Стога можемо закључити да је правилније ову недељу назвати недеља о милостивом оцу, или недеља о љубави очевој. катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква / Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  16. ризница богословља

    Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!

    О богослужењу празника Светог Богојављења Господњег „Ходите видите страну катаклизму, много савршенију и бољу од оне виђене за време Нојево; тамо је вода усмртила људску природу, а овде је вода крштења преко Крштаванога оживела умртвљене; тамо је Ноје од нетрулежног дрвета ковчега саградио, а овде је Христос, умни Ноје, од непорочне Марије телесни ковчег направио; тамо је голубица, сасушену маслинову гранчицу држећи, миомирис Владике Христа наговестила, а овде је Дух Свети у виду голуба дошао и Милостивог Господа показао.ˮ (Свети Прокло, Архиепископ цариградски) Празник Богојављења првобитно је прослављан као двоједини празник или колективни празник, те тако га једноставно називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и сама историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа нашег Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чуда у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Са друге стране, назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, а то је свакако јављање Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. Празник је касније назван и просветљење, из разлога што су се у навечерје празника сви катихумени крштавали и од тог момента називали се просветљени. Господ наш крштењем у Јордану себе поистовећује са грешницима као „Јагње Божије које узима на себе грехе света (Јн. 1:29)ˮ, као Возљубљени Син свога Оца, чији је основни месијански задатак искупљење људи од њихових сагрешења. „Онај који је узео на себе грехе целога света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног, и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сâм захтеваше да га Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски. А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15).ˮ[1] Христос се на Јордану открио и као један од Божанске Тројице, као друго лице Свете Тројице, посведоченим Очевим гласом „Ово је Син мој љубљениˮ и потврдом Духа Светога који се појавио у виду голуба. Ослањајући се на горе наведене речи Светог Прокла, Архиепископа цариградског, у својој Беседи на дан Светог Богојављења, блаженопочивши Епископ јегарски Јероним богомудро поучава: „Ваистину је Свето Богојављење као други потоп, потоп љубави и благодати Божје, за духовно спасење човеково и његово поновно увођење у рај. Христос просветљује свет и излива светлост у душе наше. Долази к Јовану Претечи да се крсти на реци Јордану пошто је прошло тридесет година од рођења Његова, држећи у свему Закон, хотећи да покаже људима да је „Бог у телуˮ, да је истинити Син Божји, и „једносуштан Оцуˮ Онај о Коме су Пророци са носталгијом пророковали и о Коме су са многим очекивањима проповедали. И иако Христос није имао греха, будући безгрешан, да би у свему испунио Закон, дошао је на Јордан да се крсти од Јована. Бесмртан у односу на човечанство и своје Божанство, долази и облачи се у смртност грешнога света и тако Богојављење јесте када Христос креће на пут ка Голготи.ˮ Богослужбене особености празника Светог Богојављења Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби! (тропар) Након издвајања спомена на Рождество Христово из двојединог празника свих јављањâ (επιφάνεια) Божјих, дошло је и до богослужбене поделе из које имамо посебно богослужење Рождества , а посебно Богојављења. У оквиру службе Рождества сачуван је и спомен поклоњења мудраца, док је богослужбена успомена на прво чудо Господње у Кани Галилејској готово ишчезла. У службама празникâ Рождества и Богојављења имамо трага о њиховом заједничком прослављању. Тако нпр. на деветом часу у навечерје Рождества у једној стихири појемо: „Клањамо се Рождеству Твоме Христе: покажи нам и Божанска твоја Богојављењаˮ. Или у трећој стихири на Господи возвах појемо да је „Господ васцелу твар просветлиоˮ,док на Богојављење појемо: „данас се васцела твар просветљује.ˮ У једној од молитава великог водоосвећења читамо: „Својим рођењем осветио си девојачку утробу, свако створење слави Тебе који си се јавио.ˮ Сâм поредак светог богослужења на Богојављење сличан је са поретком богослужења на Рождество. Тако и у навечерје Богојављења имамо служење јутрења, Царских (великих) часова, Литургије СветогВасилија Великог која почиње вечерњим богослужењем. На крају Литургије у навечерје празника постоји посебна заамвона молитва: Освети изворе вода, Источниче живота нашега, Господе Исусе Христе Боже наш, Који си учинио да освећена вода буде избављење заробљеника, отпуштење дугова, опроштај сагрешења, бања поновног рођења, дар усиновљења, одећа непропадљивости. Њоме просвети и спаси народ свој, Боже наш који си се јавио, и удостој нас да са чистом савешћу и у радости дочекамо пресветли празник јављања Твога. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и Добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. На сâм дан празника имамо служење великог повечерја са литијом, јутрења и Свете Литургије на крају које освећујемо по воду по чину Великог водоосвећења. Велико освећење воде Главна богослужбена особеност Богојављења јесте управо савршавање чина Великог водоосвећења. Овај чин се савршава у навечерје празника, након Василијеве Литургије, као и на сâм дан празника након Златоустове Литургије. На питање да ли постоји разлика између ова два водоосвећења, одговор даје Проф. др Јоанис Фундулис: У оба случаја врши се потпуно иста служба с једином разликом што се пролог велике молитве освећења, значи «Тројице, надсуштаствена...» до «(...)непрестаним страхопоштовањем, у скрушености вапијем Ти...», чита само на сâм дан Богојављења, док уочи празника молитва почиње од «Велики си, Господе...». У књигама ово изостављање «пролога» није предвиђено («читање у себи», које је забележено у појединим типицима само је покушај компромисног решења или заташкавања ствари), међутим оно бива по неписаном предању, које је старије од поретка који је забележен у књигама, јер пролог није садржан у многим и старим рукописима, а неки који га поседују бележе: «Ову молитву не говоримо (рукопис Атинске Националне Библиотеке 670)», или: «Нисмо примили из Црквеног Предања да се ова молитва говори; ако желиш, говори је, ако пак не желиш, почни од «Велики си, Господе...», изостављајући је по правилу (Атински 663), или «Истина је да ову молитву(...) неки читају, а да се она у Великој Цркви не чита, него свештеник након јектеније и горе поменуте молитве («Господе Исусе Христе, Јединородни Сине»...), велегласно оглашава: «Велики си, Господе...» (Св. Саве Јерусалимског 367). Овај «пролог» пак није чак ни молитва, него славско величаније празника, које је задобило данашњи изглед након многих преправки и усклађивања, и које је првобитно говорено само уочи празника, а коначно је правилно преовладало да се говори само на дан празника. Додавање овог величанија чини службу торжественијом, али уопште не мења њену суштину за коју, као што смо видели, представља каснији и уметнути елеменат. Према томе, освећење воде уочи празника Богојављења и на сâм празник је у оба случаја потпуно исто, «велико освећење». Неки пак тумаче да се прво освећење воде врши у спомен на крштење катихуменâ, док се друго освећење, на сâм дан празника, врши у спомен на крштење Христово. Многи типици у старини помињу само једно освећење воде и то у навечерје празника, то помиње и грчки типик синајске библиотеке: „Не врши се поново освећење воде! У типику патријаршијске библиотеке у Јерусалиму, читамо: ви треба ово да знате, да се у типику Велике Цркве једном прописује освећење воде, и то само на вечерњу, јер се Христос једном крстио, а не двапут!ˮ[2] Чин Великог водоосвећења почиње појањем одређених тропара: Глас Господњи на водама, узвикује говорећи: Приступите, примите сви Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божјег, јавившег се Христа. Данас се освећује природа водâ, и раздваја се Јордан и своје токове зауставља, гледајући Господа који се крштава. Као човек дошао си на реку Христе Царе, и хитао си добри да примиш крштење слуге из Претечеве руке, а ради наших грехова, Човекољубче. Слава; и сада… Ка гласу вапијућег у пустињи: „приправите пут Господњиˮ, дошао си Господе, обличје слуге примивши, за крштење молећи не учинивши греха. Видеше Те воде и уплашише се; уздрхта Претеча, и повика говорећи: Како ће свећњак осветлити светлост? Како руку да положи слуга на Господара? Освети мене и воде Спаситељу, који узимаш грехе света. Након ових тропара следе три старозаветна чтенија из књиге Пророка Исаије, као и новозаветна чтенија из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла, и Светог еванђеља од Марка. Након свих Светописамских читања следи велика јектенија у којој су садржане и посебне прозбе у којима се узносе молитве за воду која се освећује, али и за све оне који ће као благослов користити ту освештану воду. Потом презвитер чита три молитве у којима призива благодат Светога Духа да сиђе и освети воду. Презвитер се у трећој молитви усрдно моли да Свети Дух води подари благодат искупљења, благослав Јордана, и да је учини извором бесмртности… Након ових молитава за време појања празничног тропара презвитер благосиља часним крстом воду крстообразно, погружавајући притом часни крст усправно у воду и уздижући га из воде. За време трећег појања тропара презвитер кропи светом водом народ. Приликом уласка у храм поје се самогласна стихира: Опевајмо верни, величину Божјег добротворства према нама: јер због наших грехова поставши човек, очишћује се, као и ми, у Јордану: Он једини чист, и нетрулежан освећује мене и воде, сатирући главе невидљивих змија у води. Стога, браћо, захватимо воду с весељем, јер се онима који је са вером захватају, невидљиво дарује благодат Духа, од Христа Бога и Спаса душа наших. И сâм чин се завршава читањем благодарственог 33. псалма у коме благодаримо Господу за све што нам је подарио. На крају је важно нагласити да освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19) . По учењу наше Цркве, Оваплоћени Син Божји, благоизволео је да се крсти у Јордану од Јована Крститеља, и кроз Његово крштење сва твар бива освећена и препорођена. Господњим јављањем на Јордану, сва творевина постаје оживотворена (постаје поново добра), баш онаква какву је и саздао Бог и како је одредио да буде у почетку „када се Дух Божји дизаше над водом“(1.Мој. 1:2). Стога, употреба освештане воде искључиво мора да буде саображена литургијском животу будући да се преко ње излива благодат Божија на све оне који је са страхом Божијим узимају. Главне особености на Светој Литургији, јесу празнични антифони, који су саображени тематици празника Богојављења. Затим посебно входноје, док трисвета песма бива замењена крштенском песмом „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме празника. Као причастен поје се стих „Јави се благодат Божија, спасоносна свима људимаˮ(Тит. 2, 11). Посебно треба издвојити заамвону молитву празника: Неизрецива је доброта Твоја према нама, Господе Боже наш, јер си благоволео да се Јединородни Син Твој очовечи од непорочне жене. И да по свему осим греха постане једнак нама, и да као човек буде крштен од Јована Претече нас ради, премда није имао потребу очишћењем него је примио крштење да освети природу водâ, а нама да подари поновно рођење водом и Духом, како бисмо познали Тебе, беспочетног Оца, и клањали се Теби као Ономе који је гласом са неба назвао Крштаванога Сином својим љубљеним, и славили Пресветога Духа који је сишао на Њега и открио Га Крститељу Његовом. Запечативши и помазавши и нас истим Пресветим Духом, кроз наше крштење, учинио си нас заједничарима Христа Твога. Не лиши ни нас грешне тога Духа, него нас Њиме оснажи и укрепи против сваке зле силе, род наш Православни укрепи против сваке тираније и све нас уведи у Царство Твоје, да се и у нама прослави Пресвето Име Твоје, и Јединороднога Сина Твога, заједно са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Међу знаменитим химнографима који су састављали службу Богојављења, посебно треба издвојити: Св. Јована монаха, Св. Германа Цариградског, Анатолија, као и знаменитог Јована Дамаскина и Козму Мајумског. Празник Богојављења има пет дана претпразништва и седам дана попразништва. Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна. (кондак). катихета Бранислав Илић [1] Из синаксара на празник Светог Богојављења. [2] Проф. Лазар Мирковић, Хеортологија, стр. 109, Београд 1961. године. ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота
  17. ризница богословља

    Свети Јован – земаљски ангел и небески човек

    Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И СЛЕДЕЋИ ПРИЛОГ О СВЕТОМ ЈОВАНУ:
  18. Поводом празника сабора Светог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег, доносимо текст катихете Бранислава Илића "Свети Јован – земаљски ангел и небески човек". Аутор подсећа да у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. Црква је испочетка узела да сутрадан пo Светом Богојављењу празнује сабор часног и славног Пророка, Претече и Крститеља Господњег Јована. Јер је доликовало да се празником укаже поштовање ономе који послужи тајни божанског крштења ставивши руку своју на главу Господњу. Стога се одмах после Крштења Господњег празнује Крститељ и прославља песмама саборно. А назива се сабор зато што се људи сабирају у цркву ради певања и слављења Бога у част и хвалу празнованог великог Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. (из синаксара празника сабора Св. Јована) Други дан након Светог Богојављења Господњег вршимо богослужбени спомен на највећег међу рођенима од жена, Светог славног Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, који би удостојен да у токовима јорданским крсти Господа положивши своју десницу на главу Спаситеља света. У својој надахнутој омилији о Светом Јовану, преподобни старац Јустин ћелијски наглашава да је Свети Јован први угледао Онога чији долазак је проповедао, Оваплоћеног Логоса Божјег: „Први човек који је у Исусу човеку видео Бога јесте Јован Крститељ. Први он у видљивом човеку видео Невидљивог Бога. Да је само то, него видео и све што Господ доноси свету. Видео све што Бог у телу дарује свету, дошавши с Неба и поставши човек, од најмањег до највећег дара. То је било виђење које му је Господ даровао. Видео је он сав подвиг Господа Христа, од колевке до гроба и од гроба до Васкрсења, од Васкрсења до Вазнесења и силаска Духа Светога, и све што је Господ учинио за род људски. Видео је он сву Цркву Божју, видео је у Христу, Који је телесно стајао пред њим, видео све векове будуће, све оно што доноси Црква Христова, све Благе вести, сва чудеса, све радости.ˮ И ваистину у црквеној и богослужбеној традицији цркве нема већег и поштованијег светитеља од Светог Јована, то видимо и по његовим бројним празницима, али и богослужењу које непрестано помињањем имена Светог Јована свакако наглашава његов неизмерни значај. На значај Светог Јована подсећа нас и сâм Спаситељ рекавши да се међу рођенима од жене није појавио већи од Јована. Као што је Свети Јована усрдим проповедима најављивао долазак Спаситеља у овај свет, тако су и његов долазак најављивали Свети Пророци Исаија (осми век пре Христа) и Свети Пророк Малахија (пети век пре Христа). Међу овим пророчким јављањима о доласку великог претече Господњег свакако посебан значај има пророштво Светог Пророка Малахије: „Ево, ја ћу послати Ангела свога који ће приправити пут предамном, и изненда ће доћи у Цркву своју Господ кога ви тражите и Ангел заветник кога ви желите. Ево, доћиће вели Господ над војскама.ˮ Зачеће и рођење Светог Јована било је чудо Божје, будући да је измољен јер његова мајка Јелисавета беше нероткиња. Име Јован добио је такође по вољи Божијој а преко Ангела Господњег. Његово име изражава његову службу и призив, јер Јован означава благодат и милост. Целокупан живот претечин, личио је на живот Спаситељев, па чак и његова мученичка кончина представљала је угледање на првог мученика за спасење света, Крсну смрт Господа нашег Исуса Христа. Богослужење празника сабора Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Спомен праведника слави се уз похвале а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар) Иако непрестано присутан у богослужењу, црква светог Јована посебно прославља шест пута годишње, а у богослужењима тих молитвених спомена садране су неке богослужбене особености које на посебан начин величају великог Јована. Празник сабора Светог Јована по својој богослужебној структури ослања се на велики празник Богојављења, што свакао није случајно јер је Јован Крститељ Господњи приликом Богојављења учинио главну улогу у домостроју спасења људског рода. Сâм тропар празника нас подсећа на Јованово дело и његову величину јер ваистину он беше часнији од пророкâ и би удостојен највеће славе да Крсти Спаситеља у Јордану. Црква призива Претечу на молитвено посредништво пред Богом, да нас Господ удостоји и сабрања у торжествујућој Цркви, у храму нерукотвореном и вечном. Богослужбена химнографија празника засебно велича свако од великих дела Светога Јована који је испуњавајући вољу Божију и своје призвање, уградио себе у вечност. Богослужбене песме овог празника саставили су: Цар Лав мудри сатавио славу на стиховње; Свети Теофан, канон светог; Док је Анатолије саставио и ниње на хвалитне. Значајно је нагласити да се сва ова химнографија ослања на тематику празника Богојављења, што нас поново доводи до чињенице да је овај празник Светог Јована наставак празновања Богојављења Господњег. У једној од стихира на Господи возвах сликовито је химнограф описао Јована као Крститеља Господњег и Његов дијалог са Спаситељем: „Видевши те Претеча како к њему долазиш Христе и тражиш да те крсти, с трепетом завапи: Зашто ми заповедаш да учиним оно што је изнад мојих сила? О Свесилни Господе, како да се руком дотакнем Тебе, који руком својом све држиш, Ти мене крсти слугу твога! Сав се јавих као човек сада, и постах приступачан теби иако сам неприступачан природом. Добровољно осиримаших богат будући, да бих осиромашену људску природу обогатио нетрулежношћу и избављењем. Приђи, приступи и крсти онога који не подлеже трулежности и који свет избавља од трулежи. Опкољен сам са свих страна и у недоумици сам где да бежим, рече Творцу Претеча. Будући да си Поток који храни Милосрдни, како ће Тебе примити речне струје да уђеш када изливаш спасење онима који ти притичу Спаситељуˮ Још једна од стихира у којој моли заступничне молитве Светог Јована: „Светиониче у телу, Претечо Спасов, Цвет неплодне, Друже Онога који се родио од Дјеве, а коме си се уграњем у утроби поклонио и крстио га у водама јорданским, Њега моли, молимо се пророче, да избегнемо будуће невоље.ˮ Занимљиво је споменути да сваки од празника Светог Јована Крститеља има мало попразништво од једног дана, те тако и наредни дан након празника кроз химнографију настављамо празновање. Уплашивши се Твог доласка у телу, Јордан се са страхом врати. Испуњавајући пророчку службу, Јован се уплаши. Анђелске чете зачудише се гледајући Те како се телом у реци крштаваш. Сви који су у тами, бејаху обасјани опевајући Тебе, Који си се јавио и све просвлетио. (кондак) Празник сабора Светог славног Јована Крститеља, има и своју заамвону молитву: Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Кратак преглед празникâ Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег и његово присуство у богослужењу Цркве У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситељ приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Осим Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Св. Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО И СЛЕДЕЋИ ПРИЛОГ О СВЕТОМ ЈОВАНУ: View full Странице
  19. У празничној радости доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом: "Христе, Боже, Који си се јавио и свет просветио, слава Теби!", о богослужбеним особеностима празника Богојављења Господњег. Освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19), подсећа катихета Бранислав Илић. О богослужењу празника Светог Богојављења Господњег „Ходите видите страну катаклизму, много савршенију и бољу од оне виђене за време Нојево; тамо је вода усмртила људску природу, а овде је вода крштења преко Крштаванога оживела умртвљене; тамо је Ноје од нетрулежног дрвета ковчега саградио, а овде је Христос, умни Ноје, од непорочне Марије телесни ковчег направио; тамо је голубица, сасушену маслинову гранчицу држећи, миомирис Владике Христа наговестила, а овде је Дух Свети у виду голуба дошао и Милостивог Господа показао.ˮ (Свети Прокло, Архиепископ цариградски) Празник Богојављења првобитно је прослављан као двоједини празник или колективни празник, те тако га једноставно називамо јављањем, епифанија (грч.επιφάνεια) или теофанија(грч. Θεοφάνια). Латини су пак овај колективни празник назвали festi-vitas declarationis, manifestationis, apparatitio. Сви ови називи, као и сама историја празника потврђују да је првобитно посвећиван успоменама јављањâ Господа нашег Исуса Христа: Његово рођење , поклоњење мудраца са истока, Његово Крштење руком Светог Јована Крститеља, као и сва Његова чуда у којима је опитно показао своју Божанску силу која се изобилно изливала. Са друге стране, назив Богојављења, проистиче и из сâмог центра празника, а то је свакако јављање Пресвете Тројице приликом крштења Господњег у водама јорданским. Празник је касније назван и просветљење, из разлога што су се у навечерје празника сви катихумени крштавали и од тог момента називали се просветљени. Господ наш крштењем у Јордану себе поистовећује са грешницима као „Јагње Божије које узима на себе грехе света (Јн. 1:29)ˮ, као Возљубљени Син свога Оца, чији је основни месијански задатак искупљење људи од њихових сагрешења. „Онај који је узео на себе грехе целога света, Он дође на реку да их спере крштењем. Дође на воду, да освети природу воде; дође да се крсти, да нам устроји купељ светога крштења. К Јовану дође, да би он био нелажни сведок, пошто је видео Духа Светога где силази на крштаваног, и чуо глас Очев с неба. А Јован му брањаше говорећи: Ти треба мене да крстиш, а ти ли долазиш к мени? (Мт. 3, 14). Јер Духом познаде Онога, због кога пре тридесет година заигра од радости у утроби мајке своје. И сâм захтеваше да га Исус крсти, јер је у греху непослушности, наведеном од Адама на сав род људски. А Господ му рече: Остави сад, јер тако нам треба испунити сваку правду (Мт. 3, 15).ˮ[1] Христос се на Јордану открио и као један од Божанске Тројице, као друго лице Свете Тројице, посведоченим Очевим гласом „Ово је Син мој љубљениˮ и потврдом Духа Светога који се појавио у виду голуба. Ослањајући се на горе наведене речи Светог Прокла, Архиепископа цариградског, у својој Беседи на дан Светог Богојављења, блаженопочивши Епископ јегарски Јероним богомудро поучава: „Ваистину је Свето Богојављење као други потоп, потоп љубави и благодати Божје, за духовно спасење човеково и његово поновно увођење у рај. Христос просветљује свет и излива светлост у душе наше. Долази к Јовану Претечи да се крсти на реци Јордану пошто је прошло тридесет година од рођења Његова, држећи у свему Закон, хотећи да покаже људима да је „Бог у телуˮ, да је истинити Син Божји, и „једносуштан Оцуˮ Онај о Коме су Пророци са носталгијом пророковали и о Коме су са многим очекивањима проповедали. И иако Христос није имао греха, будући безгрешан, да би у свему испунио Закон, дошао је на Јордан да се крсти од Јована. Бесмртан у односу на човечанство и своје Божанство, долази и облачи се у смртност грешнога света и тако Богојављење јесте када Христос креће на пут ка Голготи.ˮ Богослужбене особености празника Светог Богојављења Док си се Ти, Господе, крштавао у Јордану, показа се Света Тројица, јер Родитељ (Отац) гласом сведочаше о Теби називајући Те љубљеним Сином, а Дух у облику голуба, потврђиваше речи, Христе Боже, који си се јавио и свет просветио слава Теби! (тропар) Након издвајања спомена на Рождество Христово из двојединог празника свих јављањâ (επιφάνεια) Божјих, дошло је и до богослужбене поделе из које имамо посебно богослужење Рождества , а посебно Богојављења. У оквиру службе Рождества сачуван је и спомен поклоњења мудраца, док је богослужбена успомена на прво чудо Господње у Кани Галилејској готово ишчезла. У службама празникâ Рождества и Богојављења имамо трага о њиховом заједничком прослављању. Тако нпр. на деветом часу у навечерје Рождества у једној стихири појемо: „Клањамо се Рождеству Твоме Христе: покажи нам и Божанска твоја Богојављењаˮ. Или у трећој стихири на Господи возвах појемо да је „Господ васцелу твар просветлиоˮ,док на Богојављење појемо: „данас се васцела твар просветљује.ˮ У једној од молитава великог водоосвећења читамо: „Својим рођењем осветио си девојачку утробу, свако створење слави Тебе који си се јавио.ˮ Сâм поредак светог богослужења на Богојављење сличан је са поретком богослужења на Рождество. Тако и у навечерје Богојављења имамо служење јутрења, Царских (великих) часова, Литургије СветогВасилија Великог која почиње вечерњим богослужењем. На крају Литургије у навечерје празника постоји посебна заамвона молитва: Освети изворе вода, Источниче живота нашега, Господе Исусе Христе Боже наш, Који си учинио да освећена вода буде избављење заробљеника, отпуштење дугова, опроштај сагрешења, бања поновног рођења, дар усиновљења, одећа непропадљивости. Њоме просвети и спаси народ свој, Боже наш који си се јавио, и удостој нас да са чистом савешћу и у радости дочекамо пресветли празник јављања Твога. Јер Теби приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Твојим Оцем, и Пресветим и Добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. На сâм дан празника имамо служење великог повечерја са литијом, јутрења и Свете Литургије на крају које освећујемо по воду по чину Великог водоосвећења. Велико освећење воде Главна богослужбена особеност Богојављења јесте управо савршавање чина Великог водоосвећења. Овај чин се савршава у навечерје празника, након Василијеве Литургије, као и на сâм дан празника након Златоустове Литургије. На питање да ли постоји разлика између ова два водоосвећења, одговор даје Проф. др Јоанис Фундулис: У оба случаја врши се потпуно иста служба с једином разликом што се пролог велике молитве освећења, значи «Тројице, надсуштаствена...» до «(...)непрестаним страхопоштовањем, у скрушености вапијем Ти...», чита само на сâм дан Богојављења, док уочи празника молитва почиње од «Велики си, Господе...». У књигама ово изостављање «пролога» није предвиђено («читање у себи», које је забележено у појединим типицима само је покушај компромисног решења или заташкавања ствари), међутим оно бива по неписаном предању, које је старије од поретка који је забележен у књигама, јер пролог није садржан у многим и старим рукописима, а неки који га поседују бележе: «Ову молитву не говоримо (рукопис Атинске Националне Библиотеке 670)», или: «Нисмо примили из Црквеног Предања да се ова молитва говори; ако желиш, говори је, ако пак не желиш, почни од «Велики си, Господе...», изостављајући је по правилу (Атински 663), или «Истина је да ову молитву(...) неки читају, а да се она у Великој Цркви не чита, него свештеник након јектеније и горе поменуте молитве («Господе Исусе Христе, Јединородни Сине»...), велегласно оглашава: «Велики си, Господе...» (Св. Саве Јерусалимског 367). Овај «пролог» пак није чак ни молитва, него славско величаније празника, које је задобило данашњи изглед након многих преправки и усклађивања, и које је првобитно говорено само уочи празника, а коначно је правилно преовладало да се говори само на дан празника. Додавање овог величанија чини службу торжественијом, али уопште не мења њену суштину за коју, као што смо видели, представља каснији и уметнути елеменат. Према томе, освећење воде уочи празника Богојављења и на сâм празник је у оба случаја потпуно исто, «велико освећење». Неки пак тумаче да се прво освећење воде врши у спомен на крштење катихуменâ, док се друго освећење, на сâм дан празника, врши у спомен на крштење Христово. Многи типици у старини помињу само једно освећење воде и то у навечерје празника, то помиње и грчки типик синајске библиотеке: „Не врши се поново освећење воде! У типику патријаршијске библиотеке у Јерусалиму, читамо: ви треба ово да знате, да се у типику Велике Цркве једном прописује освећење воде, и то само на вечерњу, јер се Христос једном крстио, а не двапут!ˮ[2] Чин Великог водоосвећења почиње појањем одређених тропара: Глас Господњи на водама, узвикује говорећи: Приступите, примите сви Духа премудрости, Духа разума, Духа страха Божјег, јавившег се Христа. Данас се освећује природа водâ, и раздваја се Јордан и своје токове зауставља, гледајући Господа који се крштава. Као човек дошао си на реку Христе Царе, и хитао си добри да примиш крштење слуге из Претечеве руке, а ради наших грехова, Човекољубче. Слава; и сада… Ка гласу вапијућег у пустињи: „приправите пут Господњиˮ, дошао си Господе, обличје слуге примивши, за крштење молећи не учинивши греха. Видеше Те воде и уплашише се; уздрхта Претеча, и повика говорећи: Како ће свећњак осветлити светлост? Како руку да положи слуга на Господара? Освети мене и воде Спаситељу, који узимаш грехе света. Након ових тропара следе три старозаветна чтенија из књиге Пророка Исаије, као и новозаветна чтенија из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла, и Светог еванђеља од Марка. Након свих Светописамских читања следи велика јектенија у којој су садржане и посебне прозбе у којима се узносе молитве за воду која се освећује, али и за све оне који ће као благослов користити ту освештану воду. Потом презвитер чита три молитве у којима призива благодат Светога Духа да сиђе и освети воду. Презвитер се у трећој молитви усрдно моли да Свети Дух води подари благодат искупљења, благослав Јордана, и да је учини извором бесмртности… Након ових молитава за време појања празничног тропара презвитер благосиља часним крстом воду крстообразно, погружавајући притом часни крст усправно у воду и уздижући га из воде. За време трећег појања тропара презвитер кропи светом водом народ. Приликом уласка у храм поје се самогласна стихира: Опевајмо верни, величину Божјег добротворства према нама: јер због наших грехова поставши човек, очишћује се, као и ми, у Јордану: Он једини чист, и нетрулежан освећује мене и воде, сатирући главе невидљивих змија у води. Стога, браћо, захватимо воду с весељем, јер се онима који је са вером захватају, невидљиво дарује благодат Духа, од Христа Бога и Спаса душа наших. И сâм чин се завршава читањем благодарственог 33. псалма у коме благодаримо Господу за све што нам је подарио. На крају је важно нагласити да освећење воде на Богојављење (по чину великог освећења), или било које друго освећење (по чину малог освећења), не представља некакав пагански чин, већ благословени обред преко кога нам се дарује благослов Божји, а који своје утемељење налази у литургијском опиту цркве и сведочењу да је призив творевине да буде „испуњена сваком пуноћом Божјом“ (Еф. 3.19) . По учењу наше Цркве, Оваплоћени Син Божји, благоизволео је да се крсти у Јордану од Јована Крститеља, и кроз Његово крштење сва твар бива освећена и препорођена. Господњим јављањем на Јордану, сва творевина постаје оживотворена (постаје поново добра), баш онаква какву је и саздао Бог и како је одредио да буде у почетку „када се Дух Божји дизаше над водом“(1.Мој. 1:2). Стога, употреба освештане воде искључиво мора да буде саображена литургијском животу будући да се преко ње излива благодат Божија на све оне који је са страхом Божијим узимају. Главне особености на Светој Литургији, јесу празнични антифони, који су саображени тематици празника Богојављења. Затим посебно входноје, док трисвета песма бива замењена крштенском песмом „Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукостеˮ. Уместо достојно поје се ирмос девете песме празника. Као причастен поје се стих „Јави се благодат Божија, спасоносна свима људимаˮ(Тит. 2, 11). Посебно треба издвојити заамвону молитву празника: Неизрецива је доброта Твоја према нама, Господе Боже наш, јер си благоволео да се Јединородни Син Твој очовечи од непорочне жене. И да по свему осим греха постане једнак нама, и да као човек буде крштен од Јована Претече нас ради, премда није имао потребу очишћењем него је примио крштење да освети природу водâ, а нама да подари поновно рођење водом и Духом, како бисмо познали Тебе, беспочетног Оца, и клањали се Теби као Ономе који је гласом са неба назвао Крштаванога Сином својим љубљеним, и славили Пресветога Духа који је сишао на Њега и открио Га Крститељу Његовом. Запечативши и помазавши и нас истим Пресветим Духом, кроз наше крштење, учинио си нас заједничарима Христа Твога. Не лиши ни нас грешне тога Духа, него нас Њиме оснажи и укрепи против сваке зле силе, род наш Православни укрепи против сваке тираније и све нас уведи у Царство Твоје, да се и у нама прослави Пресвето Име Твоје, и Јединороднога Сина Твога, заједно са Светим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. Међу знаменитим химнографима који су састављали службу Богојављења, посебно треба издвојити: Св. Јована монаха, Св. Германа Цариградског, Анатолија, као и знаменитог Јована Дамаскина и Козму Мајумског. Празник Богојављења има пет дана претпразништва и седам дана попразништва. Јавио си се данас Васељени Господе и светлост Твоја обасја нас који Ти певамо: Дошао си и јавио си се, Светлости Неприступна. (кондак). катихета Бранислав Илић [1] Из синаксара на празник Светог Богојављења. [2] Проф. Лазар Мирковић, Хеортологија, стр. 109, Београд 1961. године. ИЗВОР: Епархија тимочка / Ризница литургијског богословља и живота View full Странице
  20. ризница богословља

    Катихета Бранислав Илић: Крст је чувар васцеле Васељене

        Часни и Животворни Крст Господњи најсветији је знак и символ наше вере, чијом силом се спасавамо. „Благодат и сила Часног Крста се не налази у његовом облику, то јест самим тим што је Крст, него је његова сила у томе што је то Крст Христов, средство којим је Христос спасао свет. То је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Сва кеноза, поништавање, мука, бол, смрт и све што је преузео на нас, врхуне у Крсту. На Крсту је доживео највећи бол и понижење за нас. Због нас је постао проклетство да би нас ослободио проклетства од греха и закона. Целокупно дело Христово, све Његово човекољубље сажима се у Крсту. Свети Григорије Палама нам приповеда како је неко упитао иронично једног од богоносних отаца да ли верује у Распетог, овај му је одговорио: да верујем у Онога који је распео грех.ˮ (Архимандрит Георгије Капсанис) У Старечнику је записано како је авва Јован питао демоне чега се они највише боје код хришћана, а демони му одговорише: Од три ствари имамо страх: од онога што носите око врата, од онога чиме се кропите у Цркви и од онога што једете на Литургији. Онда их је он поново упитао: Чега се од свега тога највише бојите? А они му одговорише: Кад бисте добро својим животом одржавали оно што једете на Литургији, нико од нас не би могао наудити ни једном хришћанину. Дакле, оно чега се демони највише боје јесте Крст, Крштење и божанско Причешће.[1] У годишњем кругу богослужења празновање и величање Часног Крста заступљено у четири празника: 1. Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег (14/27. септембра), спада у ред великих Господњих празника, када се молитвено сећамо проналажења Часног Крста и повратка Часног Крста из Персије у Јерусалим. 2. Крстовдан уочи празника Просветљења – Богојављења, који је у првим вековима био последњи над припреме катихуменâ за примање светог Крштења на празник Богојављења. 3. Трећа недеља Свете Четрдесетнице коју називамо Крстопоклона недељазбог поклоњења Часном Крсту када се износи на средину храма да бисмо се духовно укрепили у периоду духовног и телесног подвига и поста.  4. Празник изношења Часног Крста (1/14. августа), који је најмлађи празник посвећен Часном Крсту. У седмичном богослужбеном кругу свака среда и петак посвећени су Часном Крсту и сва химнографија ових дана велича силу и значај Часног Крста и Христовог добровољног страдања и Васкрсења. У овим данима, поред осталог, поје се такозвани Крстобогородичен, који у својој садржини обједињује величање Часног Крста са молитвом Пресветој Богомајци. Први подаци о празнику Воздвижења потичу из 4. веку када је празник у Јерусалиму прослављан са посебним торжеством. Такође сазнајемо  да је постојао одређени презвитер коме је била поверена дужност чувања Часног Крста који је чуван у сасудохранилици (један од тих презвитера био је свети Порфирије потоњи епископ Газе), што нам и сведочи јерусалимски Архиепископ Кирило. Из 6. века сазнајемо прве податке о датуму празновања празника, а од 7. века имамо службу празника. Главна особеност богослужења на Празник Воздвижења Часног и Животворног Крста је чин воздвижења (уздизања) који се служи у склопу јутрења после великог славословља, а који своје корене налази у историји Цркве. Наиме, празник Воздвижења постао је народни празник источног хришћанског царства. Крст као обележје царства постављан је на свим јавним зградама и униформама, а епископи и презвитери су Часним Крстом благосиљали четири стране света, док је верни народ тихо понављао „Господе помилуј.ˮ Чин воздвижења служи се данас у храмовима након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава „Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања Часног Крста поју се самогласне стихире Часном Крсту. У катедралним храмовима служи се овај чин са такозваним сатницама, а овај чин и целивање Часног Крста символизује одлазак Спаситеља на добровољну крсну смрт нас ради и спасења нашега ради, проналазак Крста и тадашње поклоњење Крсту. По сведочењу устава цариградског храма Свете Софије, из 10. века чин воздвижења служио је сам Патријарх. Наиме, Патријарх је узлазио на амвон и узносио Часни Крст. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања; Прво читање говори о дрвету које горку воду претвара у слатку, а које је у исто време символ Крсног дрвета на коме је Спаситељ разапет. Друго читање нас подсећа да Господ кажњава и исправља оне које воли, док треће читање говори о граду Божјем у коме ћемо сви живети. Сва химнографија овог празника како на вечерњем тако и на јутарњем богослужењу велича Часни Крст Господњи који је по речима Црквеног песника извор васкрсења нашег, чијом се силом отврају роду човечјем врата раја, који је необорива потпора верних чија нас сила узноси са земље на небо. У празничном тропару молимо се да Господ силом Крста спасе и сачува народ свој : „Спаси, Господе, људе Своје, и благослови наслеђе Своје, победу даруј православним хришћанима над непријатељима њиховим, и Крстом Својим сачувај Своје житељство.ˮ  По 50. псалму на јутрењу певамо да је Крст Христов нада хришћана, тврђава васељене, лекар болесних и васкрсење мртвих. Канон празника повезује Часни Крст са Старим Заветом. „О најблаженије дрво, на коме се разапе Христос Цар и Господ! Онај који паде, би преко дрвета преварен, а на теби би прикован Бог Који дарује мир душама нашим.ˮ (Пета песма канона) „Раширивши руке у облику крста у утроби морске звери, пророк Јона предсказа спасоносно страдање, а изашавши после три дана, предсказа небеско Васкрсење Христа Бога, Који је телом био прикован и после три дана просветлио свет тридневним Васкрсењем.ˮ (Шеста песма канона)  „Ти си Богородице тајанствени рај у коме је без неговања одрастао Христос, преко кога се на земљи засади живоносно дрво. Због тога, поклањајући се Крсту који узносимо, Тебе величамо.ˮ (девета песма)  Код канона празника Воздвижења имамо јединствен случај да празнични канон има две девете песме, од којих друга замењује цео канон из разлога што само овај Господњи празник нема други канон. После шесте песме канона чита се синаксар који даје кратку поуку о празнику, износећи значај Крста у делу искупљења. На Литургији празника Воздвижења свакодневне антифоне замењују празнични антифони који својим садржајем директно упућују на значај Христовог распећа на Крсту. Поје се входноје празника „Узносите Господа Бога нашег и поклањајте се подножју ногу Његових јер је светоˮ, а уместо трисвете песме поје се химна Крсту „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ, док се као причастен поје  псаламски стих „Нека се покаже на нама светлост лица Твога Господе.ˮ  (Псалам 4.) Празник Воздвижења има један дан претпразништва и седам дана попразништва. О посту на празник Воздвижења Никон Црногорац (Сиријац)  пише: Нисмо могли  наћи ништа записано о посту Воздвижења Часног Крста, али он се свуда држи. Свакако по примеру великих Светих, јер су они имали обичај да се за велике празнике постом чисте од греха. Даље каже да су се верници тим постом припремали за целивање Часног Крста, пошто је и сам тај празник ради тога и установљен. По последовању не треба да једемо масло ни да пијемо вино, али у спомен јављања Крста дајемо ово разрешење; у славу распетог Христа и јављања Његовог. Ова примедба се налази и у типику Цркве Светог Гроба. По данашњем грчком типику (по чину Велике Цркве) ако овај празник није у суботу или недељу пости се с сухојаденијем. Пост на Крстовдан прво се појавио типицима јерусалимске редакције, и у најранијим рукописима.[2] На крају, у центру празника Воздвижења Часног и Животворног Крста Господњег нису историјске личности (попут светог Цара Константина и његове свете мајке Јелене), већ је централна личност празника Христос Спаситељ и Његова победа над смрћу. Крст је уздигнут, узнесимо се са Њим! Васкрсење Христово је обновљено, обновимо се са Њиме! Нека ти целокупни Празник и целокупна Тајна буде узрок обновљења, о свештено стадо Божије! Свети Јован Дамаскин   катихета Бранислав Илић   *Објављено у Православном мисионару, (бр.351) септембар-октобар, 2016. године.   [1] Св. Калист и Игњатије Ксантопулос, Метод и правило за оне који се одлучују за исихаистички и монашки живот, Филокалија т. 5. стр. 118-119. [2] Напомена из Романовог типика – преузето из званичног типика за 2016. лето Господње у издању Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве.
  21. ризница богословља

    Суштина празника Обрезања Господњег

    Суштина празника Обрезања Господњег састоји се у томе да човек, од тог тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. (Свети Теофан Затворник) У осми дан после Рождества Оваплоћеног Логоса Божјег прослављамо празник Обрезања Господа нашег Исуса Христа. Када говоримо о овом празнику, претходно треба појаснити старозаветни обред обрезања. У Мојсејевом закону (трећа књига Мојсијева 12, 3) свако мушко дете обрезивано је осми дан након рођења. Тај чин обрезања је представљао потврду и видљиви знак завета са Богом и заједничарења са њим. Уз чин обрезања постојао је чин давања имена детету, јер постојање одређене личности и његов идентитет почиње не рођењем, већ давањем имена, пошто име омогућава однос са заједницом. Обрезање и давање имена представљају један телесни и духовни чин. Давање имена у осми дан имало је и своју символику, будући да је јеврејски народ непрестано очекивао Месију, а осми дан представља есхатолошки дан, незалазни и невечерњи дан Царства Божјег. Све што се чинило у Старом Завету представљало је само сенку. Много тога што се дешавало у Старом Завету, понекад јавно, понекад тајно, указивало је на догађаје, који ће се догодити приликом доласка Господа Исуса Христа у овај свет. Тако је и телесно обрезање служило као знак новог обрезања у Новом Завету, сада већ не телесног, већ духовног обрезања. Господ наш Исус Христос, оваплотивши се од Свете Дјеве Марије, није дошао да укине старозаветни Закон, већ да га испуни. Господ се подвргуо и испуњавању овог Мојсијевог закона показујући на тај начин да је на себе заиста примио човечанску природу. По већ поменутом обичају, Господу је у осми дан наденуто име, које је приликом благовести Архангел Гаврил прорекао Богомајци. Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и пијући из оне чаше коју је имао испити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење, а вече – крај. Од јутра, дакле, од пелена Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до оне вечери када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? – Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења. Поставља се питање какве везе данашњи хришћани имају са обрезањем? У личности Христовој, по речима једне стихире празника, видимо и законодавца, али у исто време и оног који се подвргнуо извршавању закона. Испунивши овај закон, Господ је у овај свет увео нову димензију обрезања, те тако оно више није телесно, већ оно за нас хришћане данас јесте духовни акт. За новозаветне хришћане обрезање постаје нерукотворено, и оно се огледа у Светој Тајни Просветљења (крштења) у тајни крштења водом и Духом. Наше духовно обрезање не престаје и не завршава се у Светој тајни Крштења, оно нас прати кроз сав хришћански живот, јер будући огреховљени, ми у Светој тајни Покајања својим суштинским преумљењем обрезујемо наше огреховљено биће како би постало чистије од прљавштине греха. Када је у питању новозаветна димензија чина давања имена, значајно је споменути један чин, или боље рећи молитву, коју презвитер чита новоређеном у осми дан по рођењу. Ову молитву налазимо на првим страницама молитвослова: „Господе Боже наш, Теби се молимо и Тебе призивамо: нека се светлост лица Твог покаже на овом слуги твом, и нека се Крст Јединородног Сина Твога, знаменује у срце и мисли његове, да би избегао таштину света и сваки зли насртај нечастивога, а држао се заповести Твојих. И подај, Господе, да свето Име Твоје остане неодречно на њему, благовремено присаједињаваном светој Цркви Твојој и усавршаваном страшним Тајнама Христа Твога, да би, провевши живот по заповестима Твојим и сачувавши печат неповређеним, добио блаженство изабраних у Царству Твоме, благодаћу и човекољубљем Јединородног Сина Твога, са којим се благословен, са пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Богослужење празника Обрезања Господњег Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар) У спомен на Обрезање Господње Црква је установила празник који има све карактеристике и знак великих празникâ. Поред успомена на Спаситељево обрезање, према Лукином Еванђељу (Лк. 2, 21), у служби празника празнује се и давање Господу спасоносног имена Исус. О имену Господњем Свети Никодим Агиорит пише: „Ово предраго име Исусово многи имаше као најслађу вежбу у своме уму, на своме језику и у своме срцу, сви блажени подвижници који се настанише на горама и по пећинама, али и многи лаици који се налажаше у свету, свагда говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Имена Господњег сећаше се свакога часа, и зато оно би са њима са сваким њиховим уздахом. Овим именом изгонише зле мисли и лукаве демоне, као што рече Свети Јован Лествичник: -Име Исусово устрашује оне који против њега војују. Празник обрезања је веома млад, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба Св. Василију Великом старија од службе Обрезања. Прве спомене на празник налазимо у осмом веку у беседи Светог Андреја Критског на Обрезање Господње. Према сведочанству професора Лазара Мирковића, „још пре увођења празника Обрезања црквени Оци и проповедници обраћају пажњу на овај дан зато што су хришћани у овај дан држали паганске обичаје. Наиме, Римљани су 1. јануара прослављали бога Јануса, као и од времена царева почетак нове године. Да не би хришћани учествовали у овом весељу, црквени Оци и проповедници доносе наредбу да хришћани овај дан проводе у посту и молитви. Шести Васељенски Сабор у 62. канону забрањује вернима забаве поводом празновања првог дана у месецу. Синаксар празника Обрезања Господњег говори да је Господ из два разлога примио обрезање. Прво, јер је желео да затвори уста јеретика који су се усудили да уче како Христос није примио истинско тело него да се само привидно оваплотио. И друго, да изобличи Јевреје који су га осуђивали да крши Закон. Тако, Давалац Закона, ради нашега спасења, испуњава оно што је Закон предвиђао. Међутим, истовремено нас уводи у земљу благодати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.Сва химнографија празника Обрезања наглашава духовни значај Обрезања који за нас има спасоносни значај. С друге стране, химнографија овог празника на неколико места назива Господа Христа и законодавцем и примаоцем закона, који по својој неузмерној љубави нас ради на себе прима закон у виду телесног Обрезања како би ми Просветљени Његовом личношћу и Његовим примером примили духовно обрезање које нас приближава Богу и чини нас истинским синовима и кћерима Његовим. Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  22. ризница богословља

    Свети Василије Велики – богоносни светитељ

    Свети човек Христа Богочовека, преподобни подвижник и праведник Божји, Архијереј цркве Христове и савршени монах. Облагодаћени богослов и боговидац, богомудриустројитељ Свете Литургије и свег богослужења црквеног. Апостолски уредитељ Богом даног канонског поретка у Цркви и њене саборне организације. Непоколебиви борац за веру православну и чувар догмата, снисходљиви пастир и обратитељ заблуделих оваца Христових.(преподобни Јустин Ћелијски) Свети Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας), богоносни светитељ и велики учитељ Цркве Христове, рођен је 330. године у Кесарији Кападокијској у честитој и изразито побожној породици која је изродила многе светитеље. Овај велики угодник Божји и украс Цркве припада генијалној плејади такозваних Кападокијаца, или великим кападокијском Оцима који су делали и богословствовали у четврту веку. Велики утицај на младог Василија имала је његова бака света Макрина која је била духовно чадо Светог Григорија Чудотворца. У седмој години његови благочестиви родитељи уписују га у школу где је он показао велики успех, јер у току пет година без тешкоћа изучи философију. Вођен љубављу према науци, он напушта своју отаџбину и одлази у Атину, која у то време била мајка целокупне јелинске мудрости. Ту изабра себи за учитеља славногЕвула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. Испуњен благодаћу Духа Светога, Свети Василије је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световног знања. Након школовања светитељ се враћа у своју отаџбину где прима Свету тајну Крштења, а касније у Антиохији руком Архиепископа Мелетија би хиротонисан за ђакона. Свети Василије ревносно и успешно води лађу Цркве Божије. Свога рођеног брата Петра рукоположио је за презвитера, а, по сведочанствима, презвитер Петар би касније постављен за Епископа у граду Севастији. Свети Василије Велики као богословг Цркве Свети Василије Велики, будући уман и духоносан човек, имао је превелики значај за богословску мисао Цркве, а његов значај у богословљу, кроз његова дела која нам је оставио, ни данас не јењава. У богословљу Цркве учинио је велики допринос, посебно у тумачењу богооткривене истине о Светој Тројици, и у победи над јеретицима, посебно над аријанцима. Целокупно своје учење он је темељио на освештаном предању Цркве, које представља неразрушиви темељ саме Цркве. Користио је и своје богато философско знање. Философију је користио еклектички, стваралачки, преображавајући античке појмове, крстећи их водом живог црквеног искуства, проширујући на тај начин категорије људског разума и доводећи их до сопственог превазилажења. Као богослов уградио је себе у богословље Цркве и кроз своје учење о Богу. Наиме, он веома кратко и концизно формулише учење о Богу: једна природа - три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси (Личности) јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су једнаки по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се пројављују у свету. Личност Бога Оца је "Почетак", "Узрок" и "Извор" божанства Сина и Духа. "Бог је један јер је Он и Отац", поучава свети Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. Свети Василије Велики је аутор многобројних делâ, међу којима издвајамо најважнија: Против Евномија, у пет књига, од којих су само прве три Василијеве Ο Светом Духу, у 30 поглавља Морална правила, збирка од 80 правила или краћих упустава намењених свим хришћанима Монашка правила, у две књиге: прва под насловом Велика правила, са 55 поглавља, и говори ο општим начелима монашког живота у општежићу и друга - Мала правила, којих има 313 Света Литургија која носи његово име Омилије на шестоднев Омилије на Псалме Допринос Светог Василија Великог не огледа се само у богословљу Цркве, слободно можемо рећи да оно прожима све аспекте црквеног постојања. Он је себе уградио у аскетској мисли што нам потврђују његова монашка правила. Свети Василије је уз помоћ Светог Григорија Богослова саставио један зборник Оригеновог учења, који је познат под називом Добротољубље. Слободно можемо рећи да његова Света Литургија представља и његово највеће и најзначајније дело. Кроз текст своје Литургије, конкретно кроз анафору, он претаче молитву са својим догматским учењем, те тако срж анафоре Светог Василија Великог и јесте његова догматска мисао. Свети Василије Велики као изванредни литург На неколико места у житију Светог Василија Великог наглашава се његова љубав према богослужењу која се огледа у потпуном предавању целог бића за време савршавања Свете Литургије: „Блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати, мудрости и разума како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сâм Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: "По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале да бих својим властитим речима приносио бескрвну жртву." - А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу. После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: "Нека се испуне уста моја хвале да бих певао славу твоју"; "Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот", - и остале молитве свете Литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: "Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас осветиш Ти који са Оцем седиш горе, и који си овде не-видљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима". Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама окружавају великог Архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога. У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом. (из Житија светог Василија Великог) Његова љубав и предавање целога себе једином истинском свештенослужитељу и савршитељу узвишеног тајнодејства, Господу нашем Исусу Христу Великом Архијереју (μεγάληιεράρχες), огледала се кроз виђења и знаке које је доживљавао и опитно виђао током служења Свете Евхаристије. У његовом житију се то представља као посебна благодат која му је дарована од Бога: „када је за време свете Литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта би то могло бити, Василије виде једнога од ђакона који држаху рипиде где намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има дели сиромасима. - И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа. (из Житија светог Василија Великог) Литругија Светог Василија Великог. У најранија времена литургијске молитве састављане су по непосредном надахнућу Духа Светога, као и богопросвећеном знању епископâ и других црквених старешинâ. Постепено установљен је мање више одређен чин. Тај чин, који је чуван у Кесаријској Цркви, свети Василије Велики је прегледао и изложио писмено, саставивши при томе низ својих молитава, које свакако одговарају апостолском предању и најстаријој литургијској пракси. Сходно томе, Литургија светог Василија Великог припада овом великом васељенском учитељу и светитељу, пре свега, по својој стилској формулацији, иако су све њене најважније речи и изрази били пренети из најстаријих апостолских Литургијâ светог апостола Јакова, брата Божјег, и светог Еванђелиста Марка.[1] Анафора Литургије светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу сазерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, ако можемо тако рећи, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитавâ, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви. Литургија Светог Василија Великог служи се десет пута у години: на Бадњи дан; на дан празновања Светог Василија Великог; на Крстовдан уочи Богојављења; прве, друге, треће, четврте и пете недеље Свете четрдесетнице; на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак, на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоуста, а на сâм празник Литургија Светог Василија Великог. Богослужење празника Светог Василија Великог По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар) Преподобни Јустин Ћелијски у једној од својих омилија на празник Св. Василија Великог о овом дивном Христоносцу вели: „Данас прослављамо Светог Василија Великог, чудесног Богоносца и Христоносца, човек који је васцелог Господа Христа сместио у своју чедну душу. У једној дивној стихири пева се да је он светим животом својим уселио у душу своју Господа Христа и тако постао богоносни Еванђелист, тако постао богомудри философ, тако постао духоносни Епископ-владика и чудесни, чудотворни монах. И он је човек, и он је од тела, од меса и костију, од крви, као и ми, али, ето, подвизима својим он је себе уздигао до анђелских висина, испунио себе Господом Христом, васцелом пуноћом Божанском.ˮ Служба празника Светог Василија Великог сједињена је са службом празника Обрезања Господњег која је доста млађа, али будући да је Обрезање Господњи празник, самим тим служба Обрезања, иако млађа, има предност. У служби ова два молитвена спомена видимо да је спомен на Обрезање Господње доста скромнији, пошто га свега седам химнографских текстова велича. Службу Светом Василију Великом саставили су многи знаменити химнографи: Анатолије, саставио славу на Господи возвах; Св. Герман Патријарх цариградски, једну стихиру на литији; Лав мудри, једну литијску и једну стиховњу стихиру; док је знаменити Св. Јован Дамаскин саставио канон светом. Ова служба кроз целокупну химниграфију Светог Василија Великог прославља и велича као великог учитеља Цркве и борца за одбрану светих догмата. Занимљиво је да су у служби садржане стихире које у себи садрже и спомен Обрезања Господњег и спомен на Светог Василија Великог, један од таквих примера је слава на стиховње: „Телесно Обрезање Богочовечног Логоса и успомену Василија Великог величајући, поштујемо Пресвету БогородицуˮЈош један пример зеједничког величања јесте и кондак Обрезања Господњег: „Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни.ˮ Показао си се као непоколебив темељ Цркве, дајући свима људима постојану моћ, утврђујући је твојим заповестима, од Бога јављени Свети Василије. (кондак) катихета Бранислав Илић [1]Архиепископ Аверкије (Таушев), Литургика, Образ Светачки, Београд, 2007. ИЗВОР: Српска Православна Црква
  23. Поводом празника Обрезања Господњег, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом О СУШТИНИ ПРАЗНИКА ОБРЕЗАЊА ГОСПОДЊЕГ. Празник обрезања је веома млад, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба Св. Василију Великом старија од службе Обрезања, подсећа катихета Бранислав Илић. Повезан текст: Катихета Бранислав Илић: Свети Василије Велики – богоносни светитељ Суштина празника Обрезања Господњег састоји се у томе да човек, од тог тренутка, живи само за Бога (и за своје спасење), а не више искључиво за себе као раније (чиме је себи само спремао пропаст). Тиме он одбацује раније навике, све утехе и све оно у чему је налазио задовољство, одсецајући страсти и похотна расположења и прихватајући се строгог самоодрицања. (Свети Теофан Затворник) У осми дан после Рождества Оваплоћеног Логоса Божјег прослављамо празник Обрезања Господа нашег Исуса Христа. Када говоримо о овом празнику, претходно треба појаснити старозаветни обред обрезања. У Мојсејевом закону (трећа књига Мојсијева 12, 3) свако мушко дете обрезивано је осми дан након рођења. Тај чин обрезања је представљао потврду и видљиви знак завета са Богом и заједничарења са њим. Уз чин обрезања постојао је чин давања имена детету, јер постојање одређене личности и његов идентитет почиње не рођењем, већ давањем имена, пошто име омогућава однос са заједницом. Обрезање и давање имена представљају један телесни и духовни чин. Давање имена у осми дан имало је и своју символику, будући да је јеврејски народ непрестано очекивао Месију, а осми дан представља есхатолошки дан, незалазни и невечерњи дан Царства Божјег. Све што се чинило у Старом Завету представљало је само сенку. Много тога што се дешавало у Старом Завету, понекад јавно, понекад тајно, указивало је на догађаје, који ће се догодити приликом доласка Господа Исуса Христа у овај свет. Тако је и телесно обрезање служило као знак новог обрезања у Новом Завету, сада већ не телесног, већ духовног обрезања. Господ наш Исус Христос, оваплотивши се од Свете Дјеве Марије, није дошао да укине старозаветни Закон, већ да га испуни. Господ се подвргуо и испуњавању овог Мојсијевог закона показујући на тај начин да је на себе заиста примио човечанску природу. По већ поменутом обичају, Господу је у осми дан наденуто име, које је приликом благовести Архангел Гаврил прорекао Богомајци. Благоволео је Господ примити обрезање, почињући на тај начин страдати за нас, и пијући из оне чаше коју је имао испити до дна, када је на крсту рекао: сврши се (Јн. 19, 30)! Пролива капље крви из једног дела тела, док најзад крв из целог тела није потоцима потекла. Као одојче почиње да страда, и учи се страдању да би, кад буде зрео човек, лако поднео најтеже патње. Јер се измлада треба навикавати на јуначке подвиге. Живот људски препун је трудова као дан, коме је јутро рођење, а вече – крај. Од јутра, дакле, од пелена Богочовек Христос излази на дело своје, на трудове; у трудовима је од младости, и на послу свом до оне вечери када ће сунце помрчати и тама бити по свој земљи до часа деветога. Рећи ће Јеврејима: Отац мој до сада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). А шта Господ наш дела? – Наше спасење. Спасење садела усред земље. А да би то потпуно извршио, Он се од јутра младости своје прихвата дела, почињући да подноси телесне болове, уједно и душевно патећи за нас као за децу своју, док се не уобличи у нама сам Он, Христос (Гл. 4, 19). Од јутра почиње крвљу својом да сеје, да би увече сабрао дивни плод нашег искупљења. Поставља се питање какве везе данашњи хришћани имају са обрезањем? У личности Христовој, по речима једне стихире празника, видимо и законодавца, али у исто време и оног који се подвргнуо извршавању закона. Испунивши овај закон, Господ је у овај свет увео нову димензију обрезања, те тако оно више није телесно, већ оно за нас хришћане данас јесте духовни акт. За новозаветне хришћане обрезање постаје нерукотворено, и оно се огледа у Светој Тајни Просветљења (крштења) у тајни крштења водом и Духом. Наше духовно обрезање не престаје и не завршава се у Светој тајни Крштења, оно нас прати кроз сав хришћански живот, јер будући огреховљени, ми у Светој тајни Покајања својим суштинским преумљењем обрезујемо наше огреховљено биће како би постало чистије од прљавштине греха. Када је у питању новозаветна димензија чина давања имена, значајно је споменути један чин, или боље рећи молитву, коју презвитер чита новоређеном у осми дан по рођењу. Ову молитву налазимо на првим страницама молитвослова: „Господе Боже наш, Теби се молимо и Тебе призивамо: нека се светлост лица Твог покаже на овом слуги твом, и нека се Крст Јединородног Сина Твога, знаменује у срце и мисли његове, да би избегао таштину света и сваки зли насртај нечастивога, а држао се заповести Твојих. И подај, Господе, да свето Име Твоје остане неодречно на њему, благовремено присаједињаваном светој Цркви Твојој и усавршаваном страшним Тајнама Христа Твога, да би, провевши живот по заповестима Твојим и сачувавши печат неповређеним, добио блаженство изабраних у Царству Твоме, благодаћу и човекољубљем Јединородног Сина Твога, са којим се благословен, са пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова амин.ˮ Богослужење празника Обрезања Господњег Исусе, који седиш на престолу светлом као огањ, међу Ангелима, са беспочетним Оцем и Твојим Божанским Духом, благоизволео си да се родиш на Земљи од неудате девојке, мајке Твоје. Због тога си и обрезан био као осмодневно дете. Слава Твојој доброј одлуци, слава Твоме промислу, слава Твоме снисхођењу, Једини Човекољупче! (тропар) У спомен на Обрезање Господње Црква је установила празник који има све карактеристике и знак великих празникâ. Поред успомена на Спаситељево обрезање, према Лукином Еванђељу (Лк. 2, 21), у служби празника празнује се и давање Господу спасоносног имена Исус. О имену Господњем Свети Никодим Агиорит пише: „Ово предраго име Исусово многи имаше као најслађу вежбу у своме уму, на своме језику и у своме срцу, сви блажени подвижници који се настанише на горама и по пећинама, али и многи лаици који се налажаше у свету, свагда говорећи: „Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме“. Имена Господњег сећаше се свакога часа, и зато оно би са њима са сваким њиховим уздахом. Овим именом изгонише зле мисли и лукаве демоне, као што рече Свети Јован Лествичник: -Име Исусово устрашује оне који против њега војују. Празник обрезања је веома млад, те тако нема ни претпразништво ни попразништво, а будући да истог дана вршимо молитвени спомен на Светог Василија Великог, Архиепископа Кесарије Кападокијске, по структури службе можемо закључити да је служба Св. Василију Великом старија од службе Обрезања. Прве спомене на празник налазимо у осмом веку у беседи Светог Андреја Критског на Обрезање Господње. Према сведочанству професора Лазара Мирковића, „још пре увођења празника Обрезања црквени Оци и проповедници обраћају пажњу на овај дан зато што су хришћани у овај дан држали паганске обичаје. Наиме, Римљани су 1. јануара прослављали бога Јануса, као и од времена царева почетак нове године. Да не би хришћани учествовали у овом весељу, црквени Оци и проповедници доносе наредбу да хришћани овај дан проводе у посту и молитви. Шести Васељенски Сабор у 62. канону забрањује вернима забаве поводом празновања првог дана у месецу. Синаксар празника Обрезања Господњег говори да је Господ из два разлога примио обрезање. Прво, јер је желео да затвори уста јеретика који су се усудили да уче како Христос није примио истинско тело него да се само привидно оваплотио. И друго, да изобличи Јевреје који су га осуђивали да крши Закон. Тако, Давалац Закона, ради нашега спасења, испуњава оно што је Закон предвиђао. Међутим, истовремено нас уводи у земљу благодати. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа.Сва химнографија празника Обрезања наглашава духовни значај Обрезања који за нас има спасоносни значај. С друге стране, химнографија овог празника на неколико места назива Господа Христа и законодавцем и примаоцем закона, који по својој неузмерној љубави нас ради на себе прима закон у виду телесног Обрезања како би ми Просветљени Његовом личношћу и Његовим примером примили духовно обрезање које нас приближава Богу и чини нас истинским синовима и кћерима Његовим. Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  24. Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Василија Великог, доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ-БОГОНОСНИ СВЕТИТЕЉ. Аутор подсећа да се на неколико места у житију Светог Василија Великог наглашава његова љубав према богослужењу која се огледа у потпуном предавању целог бића за време савршавања Свете Литургије. Повезан текст: Катихета Бранислав Илић: Суштина празника Обрезања Господњег Свети човек Христа Богочовека, преподобни подвижник и праведник Божји, Архијереј цркве Христове и савршени монах. Облагодаћени богослов и боговидац, богомудриустројитељ Свете Литургије и свег богослужења црквеног. Апостолски уредитељ Богом даног канонског поретка у Цркви и њене саборне организације. Непоколебиви борац за веру православну и чувар догмата, снисходљиви пастир и обратитељ заблуделих оваца Христових.(преподобни Јустин Ћелијски) Свети Василије Велики (Βασίλειος ο Μέγας), богоносни светитељ и велики учитељ Цркве Христове, рођен је 330. године у Кесарији Кападокијској у честитој и изразито побожној породици која је изродила многе светитеље. Овај велики угодник Божји и украс Цркве припада генијалној плејади такозваних Кападокијаца, или великим кападокијском Оцима који су делали и богословствовали у четврту веку. Велики утицај на младог Василија имала је његова бака света Макрина која је била духовно чадо Светог Григорија Чудотворца. У седмој години његови благочестиви родитељи уписују га у школу где је он показао велики успех, јер у току пет година без тешкоћа изучи философију. Вођен љубављу према науци, он напушта своју отаџбину и одлази у Атину, која у то време била мајка целокупне јелинске мудрости. Ту изабра себи за учитеља славногЕвула; поред њега и друге учитеље: Химерија и Проересија. Испуњен благодаћу Духа Светога, Свети Василије је био дубоки мудрац, зналац и световне философије и световног знања. Након школовања светитељ се враћа у своју отаџбину где прима Свету тајну Крштења, а касније у Антиохији руком Архиепископа Мелетија би хиротонисан за ђакона. Свети Василије ревносно и успешно води лађу Цркве Божије. Свога рођеног брата Петра рукоположио је за презвитера, а, по сведочанствима, презвитер Петар би касније постављен за Епископа у граду Севастији. Свети Василије Велики као богословг Цркве Свети Василије Велики, будући уман и духоносан човек, имао је превелики значај за богословску мисао Цркве, а његов значај у богословљу, кроз његова дела која нам је оставио, ни данас не јењава. У богословљу Цркве учинио је велики допринос, посебно у тумачењу богооткривене истине о Светој Тројици, и у победи над јеретицима, посебно над аријанцима. Целокупно своје учење он је темељио на освештаном предању Цркве, које представља неразрушиви темељ саме Цркве. Користио је и своје богато философско знање. Философију је користио еклектички, стваралачки, преображавајући античке појмове, крстећи их водом живог црквеног искуства, проширујући на тај начин категорије људског разума и доводећи их до сопственог превазилажења. Као богослов уградио је себе у богословље Цркве и кроз своје учење о Богу. Наиме, он веома кратко и концизно формулише учење о Богу: једна природа - три Ипостаси (μία φύσις, τρεις ύποδτάσεις). Три божанске Ипостаси (Личности) јесу Отац, Син и Дух Свети. Они су једнаки по божанству и заједничка им је божанска природа, божански живот и природне енергије којима се пројављују у свету. Личност Бога Оца је "Почетак", "Узрок" и "Извор" божанства Сина и Духа. "Бог је један јер је Он и Отац", поучава свети Василије. Он је центар и свеза јединства божанских Ипостаси. Кроз то јединство у Оцу држи се и јединство све Тројице у једној, недељивој божанској суштини. Бога познајемо у Његовим јављањима свету, а суштина Његова увек остаје недоступна и непозната. Свети Василије Велики је аутор многобројних делâ, међу којима издвајамо најважнија: Против Евномија, у пет књига, од којих су само прве три Василијеве Ο Светом Духу, у 30 поглавља Морална правила, збирка од 80 правила или краћих упустава намењених свим хришћанима Монашка правила, у две књиге: прва под насловом Велика правила, са 55 поглавља, и говори ο општим начелима монашког живота у општежићу и друга - Мала правила, којих има 313 Света Литургија која носи његово име Омилије на шестоднев Омилије на Псалме Допринос Светог Василија Великог не огледа се само у богословљу Цркве, слободно можемо рећи да оно прожима све аспекте црквеног постојања. Он је себе уградио у аскетској мисли што нам потврђују његова монашка правила. Свети Василије је уз помоћ Светог Григорија Богослова саставио један зборник Оригеновог учења, који је познат под називом Добротољубље. Слободно можемо рећи да његова Света Литургија представља и његово највеће и најзначајније дело. Кроз текст своје Литургије, конкретно кроз анафору, он претаче молитву са својим догматским учењем, те тако срж анафоре Светог Василија Великог и јесте његова догматска мисао. Свети Василије Велики као изванредни литург На неколико места у житију Светог Василија Великог наглашава се његова љубав према богослужењу која се огледа у потпуном предавању целог бића за време савршавања Свете Литургије: „Блажени Василије мољаше Бога да му подари благодати, мудрости и разума како би својим властитим речима могао савршавати бескрвну службу, и да сиђе на њега Дух Свети. А после шест дана би као изван себе; у седми дан сиђе на њега Свети Дух и он поче литургисати, и приношаше сваки дан бескрвну жртву. После неког времена он поче с вером и многом молитвом писати својом руком тајне свете службе. И те ноћи јави му се у виђењу сâм Господ са Апостолима, творећи предложење хлеба и чаше на светом жртвенику; и подигавши Василија рече му: "По молби твојој нека се уста твоја испуне хвале да бих својим властитим речима приносио бескрвну жртву." - А он уста дршћући, и не беше у стању да очима гледа у пресветлу појаву Господњу. После тог виђења он отиде у храм, и пришавши светом олтару, поче уједно и говорити и писати грчки на хартији ово: "Нека се испуне уста моја хвале да бих певао славу твоју"; "Господе Боже наш, Ти си нас створио и увео у овај живот", - и остале молитве свете Литургије. По завршетку молитве подиже хлеб, молећи се усрдно и говорећи: "Чуј, Господе Исусе Христе Боже наш, из светог станишта свог и са престола славе Царства свог, и дођи да нас осветиш Ти који са Оцем седиш горе, и који си овде не-видљиво с нама; и удостоји нас да нам својом моћном руком предаш пречисто тело своје и пречасну крв, а преко нас и свима људима". Док је светитељ ово вршио, Евул и најстарији клирици видеше где велика небеска светлост обасјава олтар и светитеља, и како неки пресветли људи у белим хаљинама окружавају великог Архијереја. Видевши то, запрепастише се, и падоше лицем на земљу ронећи сузе и хвалећи Бога. У те дане Василије Велики дозва златара и наручи му да од чистога злата направи голуба, као ознаку голуба што се јавио на Јордану, за чување Божанских Тајни. И намести га над светим престолом. (из Житија светог Василија Великог) Његова љубав и предавање целога себе једином истинском свештенослужитељу и савршитељу узвишеног тајнодејства, Господу нашем Исусу Христу Великом Архијереју (μεγάληιεράρχες), огледала се кроз виђења и знаке које је доживљавао и опитно виђао током служења Свете Евхаристије. У његовом житију се то представља као посебна благодат која му је дарована од Бога: „када је за време свете Литургије уздизао свете Дарове, распознавао је благодат Светога Духа где долази по овоме знамењу: златни голуб, који је са Божанским Даровима висио над светим престолом, покретан Божјом силом три пута се затресао. А када је једном блажени служио и узносио свете Дарове, уобичајеног знамења на голубу не би да својим трикратним тресењем означи силазак Светога Духа. Помисливши шта би то могло бити, Василије виде једнога од ђакона који држаху рипиде где намигује на неку жену која је стајала пред олтаром. Он нареди ђакону том да се удаљи од светога престола, и наложи му седмодневну епитимију: да пости и да се моли, и да без спавања проводи у молитви читаве ноћи, и да од онога што има дели сиромасима. - И од тога времена нареди свети Василије да завесе буду пред олтаром и преграда због жена, да се не би која дрзнула ући у олтар за време свете службе. А дрзне ли се која, да се отера из цркве и да се одлучи од светог Причешћа. (из Житија светог Василија Великог) Литругија Светог Василија Великог. У најранија времена литургијске молитве састављане су по непосредном надахнућу Духа Светога, као и богопросвећеном знању епископâ и других црквених старешинâ. Постепено установљен је мање више одређен чин. Тај чин, који је чуван у Кесаријској Цркви, свети Василије Велики је прегледао и изложио писмено, саставивши при томе низ својих молитава, које свакако одговарају апостолском предању и најстаријој литургијској пракси. Сходно томе, Литургија светог Василија Великог припада овом великом васељенском учитељу и светитељу, пре свега, по својој стилској формулацији, иако су све њене најважније речи и изрази били пренети из најстаријих апостолских Литургијâ светог апостола Јакова, брата Божјег, и светог Еванђелиста Марка.[1] Анафора Литургије светог Василија Великог одликује се догматском дубином, надахнутошћу и узвишеношћу сазерцања, а заступничка својом задивљујућом свеобухватношћу која се најбоље огледа у помињању свих потребитих којима је потребна милост и помоћ Божја. Текст ове Литургије представља својеврсно уметничко дело, ако можемо тако рећи, будући да одише посебним стилом и свеобухватношћу које се огледа не само у сједињењу богословља и молитавâ, већ и у молитвеној бризи за васцелу творевину која се најбоље може уочити у ходатајсветоној (заступничкој) молитви. Литургија Светог Василија Великог служи се десет пута у години: на Бадњи дан; на дан празновања Светог Василија Великог; на Крстовдан уочи Богојављења; прве, друге, треће, четврте и пете недеље Свете четрдесетнице; на Велики четвртак и на Велику суботу. Ако Божић или Богојављење падну у недељу или понедељак, на Бадњи дан и на Крстовдан служи се Литургија Светог Јована Златоуста, а на сâм празник Литургија Светог Василија Великог. Богослужење празника Светог Василија Великог По свој Земљи рашири се глас твој, јер је примила реч твоју, којом си је божански научио. Природу ствари си објаснио, људске обичаје украсио, царско свештенство, свети оче Василије, моли Христа Бога да спасе душе наше. (тропар) Преподобни Јустин Ћелијски у једној од својих омилија на празник Св. Василија Великог о овом дивном Христоносцу вели: „Данас прослављамо Светог Василија Великог, чудесног Богоносца и Христоносца, човек који је васцелог Господа Христа сместио у своју чедну душу. У једној дивној стихири пева се да је он светим животом својим уселио у душу своју Господа Христа и тако постао богоносни Еванђелист, тако постао богомудри философ, тако постао духоносни Епископ-владика и чудесни, чудотворни монах. И он је човек, и он је од тела, од меса и костију, од крви, као и ми, али, ето, подвизима својим он је себе уздигао до анђелских висина, испунио себе Господом Христом, васцелом пуноћом Божанском.ˮ Служба празника Светог Василија Великог сједињена је са службом празника Обрезања Господњег која је доста млађа, али будући да је Обрезање Господњи празник, самим тим служба Обрезања, иако млађа, има предност. У служби ова два молитвена спомена видимо да је спомен на Обрезање Господње доста скромнији, пошто га свега седам химнографских текстова велича. Службу Светом Василију Великом саставили су многи знаменити химнографи: Анатолије, саставио славу на Господи возвах; Св. Герман Патријарх цариградски, једну стихиру на литији; Лав мудри, једну литијску и једну стиховњу стихиру; док је знаменити Св. Јован Дамаскин саставио канон светом. Ова служба кроз целокупну химниграфију Светог Василија Великог прославља и велича као великог учитеља Цркве и борца за одбрану светих догмата. Занимљиво је да су у служби садржане стихире које у себи садрже и спомен Обрезања Господњег и спомен на Светог Василија Великог, један од таквих примера је слава на стиховње: „Телесно Обрезање Богочовечног Логоса и успомену Василија Великог величајући, поштујемо Пресвету БогородицуˮЈош један пример зеједничког величања јесте и кондак Обрезања Господњег: „Господ свих трпи обрезање и људска сагрешења, као Добар, обрезује. Данас даје спасење свету. Радује се међу небеским силама Творчев јерарх, светлоносни Василије Христов, познавалац божанских тајни.ˮ Показао си се као непоколебив темељ Цркве, дајући свима људима постојану моћ, утврђујући је твојим заповестима, од Бога јављени Свети Василије. (кондак) катихета Бранислав Илић [1]Архиепископ Аверкије (Таушев), Литургика, Образ Светачки, Београд, 2007. ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  25. Данас је дан Светог Првомученика Архиђакона Стефана кога Црква слави. Њега не би било да се Господ није родио као човек, не би било ниједног Светитеља, не само њега. Ко је Тај Који је дао силу том младићу, чудесном и дивном, да се он, кад га засипају камењем, моли Господу Богу за убице своје и да вапије: „Господе, не прими им ово у грех“! Такво чудо љубави и молитве није се знало на земљи. Ето, то чудо збива се кроз великог и славног Првомученика Архиђакона Стефана. Ко то твори у њему? Господ Христос Бог који је постао човек, Бог који је у самоме Првомученику Архиђакону Стефану свим силама Својим присутан. (Преподобни Јустин Ћелијски) Трећег дана након празника Рождества Очовеченог Логоса, Господа нашег Исуса Христа, Црква Божја прославља и велича првог мученика и првог ђакона јерусалимског Храма, светог Апостола Стефана. Он је својом вером, надом и љубављу, а пре свега, својим мученичким страдањем за Господа, постао темељ Цркве, а његова проливена крв била је плодно семе из кога се изродило мноштво нових хришћана. Овај дивни украс Цркве Божје био је Јеврејин, и то припадник дела јеврејског народа који су живели у грчким областима и говорили грчким језиком. Св. Стефан био је и телесни сродник апостола Павла, који у време Стефановог мучеништва још увек није спознао истину Христовог учења. Савле, касније свети апостол Павле, био је сведок каменовања Првомученика Стефана. Страдање његово догодило се годину дана након Силаска Светог Духа на Апостоле. Целокупно Стефаново мучеништво детаљно је описано на страницама Новог Завета, тачније у Делима апостолским. Из великог поштовања према мучеништву, као изразу неизмерне вере и љубави према Господу, Црква трећег дана након Рождества Христовог велича не само Светог Стефана Првомученика, већ заједно са њим велича све свете славне и добропобедне мученике који су својом проливеном крвљу постали свима нама пример побожности. Дивно је речено да је мученичка крв семе за нове хришћане, те тако Свети Стефан није само први мученик, он је први образац и путоказ делатне побожности и љубави према Спаситељу. Он је војевао добар бој, а врхунац тог војевања показао је пред своју мученичку кончину, када се усрдно молио за своје гонитеље који га засипају камењем: Господе, не урачунај им ово за грех. Свети Стефан на мржњу одговара хришћанском љубављу и трпљењем. Величајући свете мученике, исказујемо њихову превелику љубав према Господу наглашавајући да су они Господа волели и више од свог живота. Свети Првомученик Стефан је отворио врата мучеништва, он је првенац мучеништва и вођа свих христољубивих добропобедних мученика. Вредно је помена да су заправо пре Св. Стефана пострадали 14.000 витлејемских младенаца од стране безумног Ирода (које прослављамо 29. децембра/11. јануара), али будући да су у питању била деца (бебе) која нису свесно пострадала, Свети Стефан јесте први мученик који је свесно пострадао за веру. „Значај мучеништва не ограничава се само на мученика, него се протеже и на остале вернике, па чак и на многобошце путем примера и проповеди. Дакле, мученик у време свога страдања или, уопште, током процеса самог мучења често проповеда, не само својим исповедањем вере, него и речима о истинитом Тројичном Богу и о Цркви. Мучеништво има и тајанствен значај за Цркву. Представља утемељујућу, учвршћујућу и јачајућу силу за Цркву. Ово је врста искључивог и плодоносног тла, и само на њему се развија локална Црква. А доказ је то што верници са свештеним жаром покушавају да се снабдеју моштима мученика или нечим од његових личних ствари (одећа и друго). Међутим, знају да поклоњење припада Богу, а мученицима љубав и поштовање, јер су постали ученици, подржаваоци и имали су по превасходству Божју наклоност. Тако се први пут и дефинитивно поставља камен темељац разликовања које постоји између поклоњења Богу и поштовања светитеља. Мошти мученика постају предмет необичног поштовања и полако постају средиште око којег се сабира локална Црква за заједничко богослужење. Карактеристично је да се до данас света Евхаристија врши на часној трапези у којој постоје мошти мученика или светитеља. Сабирање око моштију нема тужан, него радосни карактер. Одређује се конкретан дан поштовања мученика, који се карактеристично назива дан рођендан (ἡμέρα γενέθλιος), јер тада се мученик родио у Царству Божјем. Црква, дакле, свечано прославља своје мученике, не жали их. Мучеништво је њен венац и њена самопотврда, као што изражава богословље овог текста које је од тада и богословље – Предање Цркве.ˮ   Богослужење празника Светог првомученика и архиђакона Стефана Добар бој си војевао, првомучениче Христов и Апостоле, и изобличио си безбожност мучитеља, каменован си од руку безаконика, а примио си венац из Деснице одозго, Бога си молио вапијући: Господе, не прими им ово за грех! (тропар) Будући да се празник Светог Првомученика и Архиђакона Стефана прославља у време попразништва као наставак празника Рождаства Христовог, због тога нема неких посебних богослужбених специфичности. Значајно је поменути знамените химнографе који су саставили неке од богослужбених песама овог молитвеног. Свети Роман Мелод саставио је кондак, Анатолије је саставио славу на Господи возвах, као и Славу на стиховње. Јован монах саставио је канон и стихире на хвалитне, док је химнограф Кипријан саставио славу на хвалитне. Јуче нам Господ у телу дође, а слуга данас из тела изиђе. Јуче се роди телом Онај који влада, а данас се слуга каменује. Због Њега и умре божански првомученик Стефан. (кондак)   катихета Бранислав Илић   Извор: Српска Православна Црква
×