Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'или'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Занимљив дуел на Балкан инфо. Занима ме шта мислите о овоме, ко је у прави и зашто, ко по вама има боље аргументе, ко је реалнији, итд? Имам свој став о свему и рећи ћу, али прво бих волео да чујем остале.
  2. АТИНА – Грчка православна црква затражила је од својих верника да службама присуствују са потврдом о вакцинацији или са негативним тестом на корона вирус, пошто је у тој земљи забележено рекордних 6.808 нових случајева заразе. Свети синод грчке православне цркве упутио је ту препоруку свим парохијама у земљи, али није наведено да ли је њено спровођење обавезно, преноси Танјуг. У Грчкој су прошле године верске службе биле отказане неколико месеци због пандемије, али је влада одбијала да уведе обавезну вакцинацију или тестирање за улазак у цркве. Црквени званичници траже од верника да поштују смернице лекара, а у среду је епископ на острву Лезбос потписао наредбу о суспензији невакцинисаних свештеника. У Грчкој је јуче регистровано 6.808 нових случајева ковида-19, што је највише од почетка пандемије. Претходни рекорд је био у уторак – 6.700 нових случајева инфекције. Здравствени званичници саопштили су да се ситуација погоршава и да је попуњеност одељења интензивне неге повећана на 87 одсто са 70 одсто пре три недеље. У Грчкој, која има око 11 милиона становника, од последица корона вируса умрло је више од 16.000 људи. https://www.politika.rs/scc/clanak/491395/I-u-crkvu-sa-potvrdom-o-vakcinaciji-ili-testom?fbclid=IwAR2ipKqOosGLoE5dOmAL20S3_mmzSOSlzMikfLRDCs4p5VHWM3duSh8GKR0
  3. Пре неколико недеља на литургији се читала добро позната прича о господару, слугама и талантима. Свештеник, човек кога сматрам пријатељем, одржао је стварно добру проповед. То сам му после литургије и рекао у шали: „Добро си говорио. Био си надахнут.“ Иначе, не знам да сам некад похвалио литургијску беседу неког од локалних свештеника. Једноставно ме не погоде те приче. Шаблонски и без живота најчешће. Да ли је до њих или је до мене, не знам. Вероватно ово друго. Углавном, размишљам после, коме је била намењена та прича. Нама који долазимо на литургију мање или више редовно ? Јесте, али, руку на срце, ми то већ све знамо. Нас тридесетак окупљених у малој манастирској цркви смо ту причу чули много пута. Много пута нам је протумачена. Не кажем да се неочекивано не може открити неки нови слој у еванђељским поукама, доживети неко ново мини откривење, али опет, све је то нама већ познато. Друга ствар је колико то свако од нас примењује у свом животу. Тог тренутка схватим да је мисионарска активност цркве прилично ограничена и, бар у мом окружењу, сведена на сведочење личним примером људи који су свесни хришћани. Ова поменута добра проповед је некако остала заробљена у кругу оних који су те недеље били на литургији а имала је потенцијал да привуче и заинтересује многе који су споља, да су имали прилику да је чују. И тада ми севне кроз главу како је веронаука, мислим на школски предмет, заправо највећа шанса да се Христос објави људима, и то не било каквим људима него деци, најздравијој популацији међу нама. Просто ме је уплашило то кад ми се открило, на један нови начин, величина и значај верске наставе у школама. Наравно, ја ствари посматрам из позиције неког ко верује у Бога и ко је хришћанин, макар у покушају. Да објавим своје искуство подстакло ме је недавно обележавање 20 година од повратка верске наставе у васпитно-образовни систем Србије. Тачније, на писање су ме навели најразличитији коментари и објаве људи по друштвеним мрежама у вези са поменутим јубилејом. Можда сам само баксуз па сам наилазио углавном на лоше коментаре у вези се постојањем овог предмета у школама. Можда су људи који имају негативно мишљење најгласнији и најактивнији када треба коментарисати теме које се тичу вере, не знам. Ипак, највише сам прочитао негативних коментара, од оних са блажим тоном до оних отворених и наглашених противника свега што има везе са Богом. Верујем да већина тих коментара долази од људи који немају лично искуство часова веронауке. Позиционирани су изван те приче и тако споља коментаришу. Ја сам унутра не мало времена па бих волео да се нека реч напише из те перспективе. 19 година предајем веронауку у локалним средњим школама. Значи, моје искуство је везано за тинејџере, не за основце и рад са њима. Кључна ствар је у вероучитељу. Да ли је тај човек најамник или пастир, то је најважније. „А који улази на врата пастир је овцама...и овце глас његов слушају, и своје овце зове по имену, и изводи их; И када своје овце истјера, иде пред њима, и овце иду за њим, јер познају глас његов.“ Даље пише:“ Пастир добри живот свој полаже за овце... А најамник, који није пастир, коме овце нису своје, види вука гдје долази, и оставља овце. и бјежи; и вук разграби овце и распуди их.“ ( Јн. 10. глава). Да, али ово се односи на Христа, рећи ће неко. Јесте, али ако вероучитељ који стаје пред те младе људе не жели да буде као овај добри пастир из приче онда је он промашио. Ако он своје не познаје по имену, што заправо значи успостављање једног личног односа са ученицима, он није пастир. Деца у вероучитељу треба да виде Христа. Да у његовим делима и речима препознају нешто другачије, нешто што није од овог света а што они најчешће намају прилику да чују негде ван часова веронауке. Христос је оваплоћења Љубав Божија, Он је сав од милости и благости а човекова душа је жедна Бога. Деца чезну ( најчешће нсвесно ) за том Љубављу и на часу веронауке њима такав Бог, такав Христос треба да се открије. То може само онај који има тај пастирски квалитет. Најамник ће само да растера стадо а пастир ће да га окупља. Кад се то деси благодаћу Божијом, да се Истина дотакне душа тих младих људи, онда веронаука постаје не један обични школски час, него простор сусрета са Богом, деце и вероучитеља заједно. Учионица постаје Тавор, па се понекад деси да после звона које означи крај часа, деца остану на местима, траже још један час. Траже још 45 минута. Црква (ту мислим на оне који су у том ланцу одлучивања ) у својој кадровској политици кад је у питању избор вероучитеља треба да буде максимално одговорна. Добар вероучитељ може уз помоћ Божију много доброг да учини. Лош вероучитељ, са друге стране, може чак и трајно те младе људе да отера од Бога или да им пут до Бога битно отежа. Веронаука не укида слободу. Она није испирање мозга верским учењем и покушај да се ти млади људи униформишу у мишљењу и заробе у неке верске догмате. То може да помисли само онај ко нема лично искуство здравих часова веронауке. Она заправо даје слободу. Мени, као вероучитељу је одувек највећи страх био да некако ту њихову слободу не угрозим. Пуно је предрасуда и предубеђења у вези са верском наставом. Деца је често избегавају јер имају потпуно извитоперену представу о томе шта се ту дешава. Често је таква представа резултат утицаја ужег и ширег окружења у којем одрастају. Друго, дух времена у којем живимо, са својим „вредностима“ тешко може да се помири са вредностима које се истичу на часовима овог предмета. Али, кад се деси да се чак и ученици којима веронаука није избор, нађу на часу веронауке, довољно је само тих 45 минута да део њих схвати да је то нешто потпуно другачије од оног што су они замишљали. Даћу само један пример. Недавно, пре месец дана, колегиница која предаје Биологију ме је питала да направимо тзв. корелацију њеног предмета и Веронауке. Повод за тај предлог је био што су на часу Биологије радили еволуцију човека. Наравно, ученици, матуранти Гимназије, питали су је оно чувено питање да ли она лично верује да је човек настао од мајмуна или је настао еволутивним процесима. Она им је предложила заједнички час, деца прихватила и то се на крају десило. На часу су били сви, и они који слушају веронауку из тог одељења и ученици који су изабрали Грађанско васпитање и којих у том конкретном одељењу много више. Кад смо објаснили причу из Књиге постања на један начин који они до тад нису чули, видно су били збуњени тиме као су им представе о односу науке и вере, у контексту приче о стварању света и човека, биле поремећене. Отворен им је простор за размишљање и преиспитивање. То веронаука заправо и ради; нуди Христа. Ако у Њему неко препозна Истину, добро је. Ако ге не препознају, опет, добро је. Семе је посејано, кад ће и да ли ће да никне зависи и од других фактора. Само за крај овог скромних, углавном набацаних мисли, још један детаљ. Пре неких 10 година, једна паметна девојка, Ивана, рекла је да оно што се учи на веронауци, чак и да Бог не постоји, само по себи има велику вредност. Љубав, истина, правда, заједница су за човека који је здрав изнутра, природне ствари. Вредности о којима треба причати и у којима се треба развијати. То је ако Бога нема. А шта ћемо ако Он постоји ? Онда веронаука од једног маргиналног, запостављеног и одбаченог предмета постаје најважнији. Постаје крајеугаони камен васпитно-образовног система јер тим младим људима отвара врата вечости, ми хришћани рекли би смо Царства Божијег, за које су они, као и сви људи, створени и које им је Љубављу Божијом намењено.
  4. Поводом празника Светог славног и свехвалног Апостола Томе доносимо део из текста катихете Бранислава Илића под насловом Неверни или уверени Апостол Тома? У овом делу текста аутор указује на значај правилног разумевања неверовања, тј. уверавања Светог Апостола Томе. ...Након јављања Васкрслог Христа свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао. Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени (сабрани) на молитви, рекавши Апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, Апостол Тома је узвикнуо: „Господ мој и Бог мој!“ По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети Апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим Апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога Апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ Апостол Тома, и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег блаженопочившег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: „Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања)ˮ, што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима „Господ мој и Бог мој!ˮ и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са Апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут Апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у Светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим. *Део из текста катихете Бранислава Илића под насловом: Неверни или уверени Апостол Тома? Текст у целости можете да прочитате ОВДЕ
  5. Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон. Голи оток (Фотодокументација „Политике”) Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу. Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“. Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић) Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија. Оскар Давичо
  6. Критичари епископа бачког Иринеја не могу се подвести под његове критичаре нити спадају у оне интелектуалне посленике којима је до критике стало Добронамеран читалац неће замерити писцу ових редака због подсећања на познати вид физичке тортуре примењиван у Титовој Југославији, у логору за политичке осуђенике на Голом отоку. Природу тог облика физичке тортуре описивали су са једнаком пластичношћу и заточеници споменутог логора и они који су логором управљали. Тако, рецимо, на више места свог петотомног дела „Голи оток“, писац Драгослав Михаиловић описује овај вид физичке агресије према новопридошлим логорашима, а по суду онога који ово пише издваја се сведочанство извесног Мише Пифата, са којим је споменути писац у тајности водио разговоре крајем 1978. и готово читаве 1979. године. Споменути Миша Пифат, чије је сведочанство Михаиловић делимично записивао, а делом и снимао на магнетофон, сведочи о два шпалира, у голооточком жаргону познатија као топли зец, кроз која су пролазили нови кажњеници. Први кажњенички строј називао се у логорском вокабулару термином жица. Њу су сачињавали кажњеници који нису били припадници такозване радне бригаде и који су новопридошле поздрављали премлаћивањем без употребе тврдих предмета. Други, страшнији вид топлог зеца приређивали су припадници радничких бригада које су сачињавали како ревидирани кажњеници тако и припадници такозване банде, који су нарочито настојали да се истакну у примени тортуре пред собним старешинама и управом Голог отока. Они су за ту прилику најчешће користили летве којима су беспоштедно ударали новопридошле робијаше, не устежући се да им нанесу и најтеже повреде главе, од којих су неки намах скончавали живот. Они који би преживели поздравну церемонију топлог зеца по правилу су, према сведочанству истог Мише Пифата, добијали флегмону, тојест упалну гнојну инфекцију делова тела, која је такође могла бити смртоносна. Потом су следила мучна ислеђивања новопридошлих, приликом којих су често гушени у боксу од ћебади. Незнатно мање пластично него што је то чинио Михаиловић у својим литерарним остварењима, физичку тортуру топлог зеца описивао је и Јово Капичић, у време оснивања злогласног логора шеф савезне Удбе, коме је голооточка управа непосредно била подређена. Чинио је то Капичић како у интервјуима датим Тамари Никчевић у књизи под називом Голи отоци Јова Капичића тако и у многобројним телевизијским интервјуима. За разлику од Михаиловића који као бивши логораш са индигнацијом описује овај феномен политичке принуде, Капичић је био јединствен по томе што се том тортуром јавно хвалио усред Београда, вређајући жртве, од којих је највише било припадника српског народа. Овај вид политичке присиле према осуђеницима имао је у том времену и свој идеолошки аналогон. Голи оток (Фотодокументација „Политике”) Наиме, аспект понижавања и затирања достојанства личности политичких и идеолошких неистомишљеника, као и достојанственика Српске Православне Цркве, присутан је био и у литерарној сфери. Тако је књижевну модификацију метода топлог зеца користио познати партијски радник и песник-надреалиста, Марко Ристић, када је у свом есеју „Три мртва песника“ прогласио Милоша Црњанског покојним за живота, за време док је писац „Сеоба“ живео и стварао у Лондону као политички емигрант. Истоветан облик литерарног вида топлог зеца користио је и Радомир Константиновић у свом делу „Философија паланке“, у којем се у титоистичком кључу разрачунавао са многобројним највиђенијим културним и црквеним посленицима, међу којима су и песник Момчило Настасијевић и владика Николај Велимировић. Истоветно је поступао и песник Оскар Давичо према великом броју књижевник посленика, а нарочито интензиван вид литерарне тортуре испољио је према песнику Миодрагу Павловићу. Литерарна варијанта топлог зеца аналогна је оној физичкој још по нечему. Наиме, док су предузимана батинања нових заточеника, певане су и песме Титу и Партији, од којих је најпознатија она која се певала како на Голом отоку тако и на Светом Гргуру, острву претвореном у логор за жене. Та песма, кратка и јасна, језгровита, гласила је овако: „Убићемо сваког скота ко је против Тита и Ка-Пе-Јот-а!“ Слична распеваност пратила је и литерарне аналогоне топлог зеца. Наиме, и Марко Ристић и Радомир Константиновић писали су оде у част Јосипа Броза, а овај други га је у једном есеју чак изједначавао са бићем натприродних, божанских својстава. Оскар Давичо, беспоштедни критичар у име Тита и Партије, састављач је оде у част „друга” Александра-Леке Ранковића, који је био познат и по конспиративном имену идентичном имену састављача ових редова. У споменутој оди, прочитаној на свечаној академији посвећеној јубилеју ОЗНЕ у Дому синдиката у Београду, Давичо између осталог кличе и да „ОЗНА све дозна“. Радомир Константиновић (Фото: Политика/Бранко Белић) Физички и литерарни метод топлог зеца у времену Титове Југославије примењиван је доследно, у складу са институционализованим терором над политичким противницима. Нико се од оних који су тај метод практиковали није позивао на друштвене демократске норме и покушавао да споји неспојиво: да у исти мах у политичкој пракси буде тоталитарни делатник, а у теорији приврженик демократије. Треба истаћи и чињеницу да су споменути литерарни поклоници топлог зеца били неоспорно интелектуално озбиљни, те ни писац ових редова не спори литерарну вредност поезије Марка Ристића и Оскара Давича нити интелектуалне домете Радомира Константиновића. Управо ово ваља нагласити када је реч о савременим литерарним приврженицима старог и ефикасног метода топлог зеца, јер у њих изостају интелектуални и уметнички домети који су красили њихове идеолошке претходнике. Састављач овог написа ће овај феномен покушати да предочи на примеру дуготрајне, јавне примене старог голооточког механизма који је у писаним и електронским медијима, без предаха, усмерен према епископу бачком и портпаролу Српске Православне Цркве, Иринеју Буловићу, сталном антихероју одређених медија. Моја маленкост се, притом, неће детаљно освртати на велики број литерарних стрелица усмерених према споменутом епископу управо стога што је њихов интелектуални ниво у равни већ спомињаног Јова Капичића и уопште нема интелектуалне особине једног Марка Ристића, Константиновића или Давича, без обзира на то што поклоници голооточког манира нису лишени интелектуалних претензија. Оскар Давичо View full Странице
  7. мој тренутни десктоп преузет одавде ... http://www.hdwallpapers.in/tron_light_cycle-wallpapers.html
  8. Последње две деценије се ради на јачању свести о неопходности родно сензитивног језика како би, како то стручњаци за ово питање истичу, жене постале видљивије у језику. Недавно је објављен и Нацрт закона о родној равноправности, који још увек чека улазак у скупштинску процедуру. Да ли родно равноправан језик представља насилно мењање језика или је он неопходност? На ову тему говорио је презвитер Игор Игњатов, парох ветернички. Извор: Радио Беседа
  9. Сабор Српске православне цркве на коме ће бити бирана три нова епископа на упражњена места у Епархији ваљевској, Митрополији црногорско-приморској и Загребачко љубљанској одржаће се 23. или 24. маја, у крипти Храма светог Саве због епидемиолошких мера, потврђено је Танјуг у Патријаршији. Тема сабора биће и Темељни уговор о међусобним односима СПЦ и државе Црне Горе, који би требало да буде потписан са владом Црне Горе највероватније после избора митрополита црногорско-приморског. Тај споразум би, како је раније најављено, требало да са црногорским премијером потпише патријарх Порфирије који је у ранијој изјави за Тањуг казао да је уверен да ће потписивање Темељног уговора између СПЦ и државе Црне Горе, на основу кога ће се регулисати однос државе према СПЦ у тој земљи, ставити тачку на неспоразуме по том питању. Црногорски премијер Кривокапић, раније је изјавио да би најбоље било да уговор буде потписан после избора митрополита црногорско-приморског. Он сматра да се потписивање Темељног уговора некако природно поклапа с оним тренутком када новоизабрани митрополит буде устоличен и да би то могла бити заједничка свечаност. Митрополија црногорско-приморска нема епископа од октобра прошле године, када је преминуо митрополит Амфилохије, а за администратора митрополије је постављен владика Јоаникије, који важи и за најозбиљнијег кандидата за место новог митрополита. Епархија ваљевска је без епископа од марта месеца 2020. године када је преминуо епископ Милутина, а место митрополита загребачко-љубљанског упражњено је од када је Порфирије изабран за патријарха. Епископе Сабор бира, из монашког или мирског свештенства једногласно или већином гласова, а потребно је да Сабору присуствује најмање две трећине владика. https://rs.sputniknews.com/vesti/202105131125343068-sabor-spc-u-kripti-hrama-23-ili-24-maja-izbor-tri-episkopa/
  10. У осми дан по Празнику над празницима, богослужбено прослављамо догађај уверавања Светог Апостола Томе у Христово славно Васкрсење. Након светле (Пасхане) седмице у први недељни дан по Пасхи празнујемо догађај уверавања Светог славног и свехвалног aпостола Томе, те због тога овај недељни дан називамо и недељом антипасхе, недељом обновљења или пак новом недељом. У овај осми дан по Васкрсењу Господа нашег Исуса Христа сећамо се јављања Васкрслог Господа својим ученицима сабраним заједно. Након јављања Васкрслог Христа Свети Апостол Тома будући испуњен тренутним и привременим неверством хтео је чулно да додирне Спаситељеве ране и увери се да је Васкрсли Господ заиста Васкрсао. Привремено неверје Апостола Томе уклонио је сâм Господ, ушавши кроз затворена врата у просторију у којој су се налазили сабрани апостоли окупљени на молитви, рекавши апостолу Томи да опипа Његове ране. Након тога, апостол Тома је узвикнуо: Господ мој и Бог мој! По својој слабој и грехом испуњеној природи сваки човек, иако верујући, испуњен је једним делом и неверством и жељом да се опитно и чулно увери у нешто. Свети апостол Тома у овом празничном догађају символизује управо свакога од нас, представља нашу палу и сумњичаву природу. У нашем народу усталио се један веома лош обичај да за некога ко посумља кажемо да је он неверни Тома, поистовећивајући га са светим апостолом Томом. Ако мало дубље проникнемо у тајну догађаја Томиног уверавања, можемо врло лако доћи до закључка да је неверство Апостола Томе било само један поступни пут ка уверавању, те стога апостол Тома није више неверујући Тома, већ УВЕРЕНИ апостол Тома и верни сведок Васкрслог Господа. О томе сведочи и објашњење јеромонаха Хризостома (Столића), потоњег Епископа жичког, које је исказао у свом чувеном делу Светачник: Осјазаније Апостола Томе, додир, односно уверење, крајње веровање у нешто на основу додира (опипања), што указује да апостол Тома није остао у свом неверству, већ је неверство превазишао и постао уверени ученик Христов. Велики део химнографије Томине недеље наглашава управо кључни моменат Томиног уверавања које је потврдио речима Господ мој и Бог мој! и на тај начин своју веру у Васкрслог Господа јавно исказао. Приликом дијалога са апостолом Томом Спаситељ је назвао блаженима оне који не видеше, а вероваше, а ова велика тајна вере без претходне провере заиста јесте онај крајњи ступањ и слободно можемо рећи врхунац наше вере у васкрслог Господа. Попут апостола Томе и свако он нас има прилику да емпиријски (чилно, опитно) осети присуство Васкрслог Господа учествујући у Светотајинском животу Цркве, учествујући у светој Евхаристији, на којој увек и изнова доживљавамо сусрет са Богом и сједињење са Њим, јединим Животодавцем Васкрситељем нашим. Богослужбене особености Томине недеље Иако је гроб био запечаћен, засијао си живот из гроба Христе Боже, и када врата беху закључана, стао си пред ученике, као Васкрсење свих: Њиховим молитвама обнови дух прави у нама, по великој Твојој милости. (тропар Томине недеље) Етерија још крајем четвртог века сведочи о свечаном богослужбеном прослављању Томине недеље, наглашавајући да се у овај недељни дан тајна Васкрсења поново обзнањује, али овог пута кроз Томино уверавање. У Апостолским установама читамо: А после осам дана од Пасхе, нека Вам осми дан поново буде светли празник, у који се апостол Тома уверио и свакоме од нас потврдио да је Господ заиста Васкрсао. И Блажени Августин Томину недељу назива не само празником него и великим богослужбеним слављем Пасхе Господње. У 60. правилу Шестог Васељенског Сабора јасно се говори да су хришћани дужни да време светле седмце (од Васкрса до Томине недеље) проводе у молитвеном расположењу и духовној радости Празника над празницима. Први недељни дан по Пасхи разликује се по богослужењу од осталих недељних дана у току богослужбене године. Наиме, по свом садржају богослужење Томине недеље можемо упоредити са богослужењем на Господње празнике када се Васкрсна служба (употреба октоиха) изоставља и поје се само служба празника. У Томину недељу увече, на вечерњем имамо вход са великим прокименом Ко је велики као Бог наш, Ти јеси Бог који твори чудеса, што је такође једна од богослужбених карактеристика само Господњих празника. У богослужбеној пракси наше помесне Цркве постоји обичај да се у понедељак Томине недеља савршава последовање за усопше, када презвитер излази на гробље. Ова пракса усталила се из практичних разлога, јер је богослужбеним правилом у току страсне и светле седмице било забрањено савршавање последовања за усопше. По мишљењу неких литургичара наша помесна Црква је ову праксу прихватила из Руске Цркве и то из следећих разлога: 1. У служби Томине недеље поред главног догађаја Томиног уверавања, спомиње се и Христов силазак у ад; 2. Да би се радост Васкрсења поделила са усопшима. Величамо Те, Даваоче живота, Христе, Који си нас ради у ад сишао и Собом све васкрсао! (свјетилен Томине недеље) Љубопитљивом десницом, Тома је додирнуо Твоја животодавна ребра, Христе Боже, када си ушао кроз закључана врата, и са осталим Апостолима Ти је клицао: Ти си Господ мој и Бог мој! (кондак томине недеље) катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. С обзиром да се ове године истог дана празнују Велика Субота и Први мај (шта год коме он значио), на свакоме од нас стоји избор: Или да тога дана будемо хришћани и Срби или да заборавимо на Христа, Његово распеће, погребење и васкрсење? Два цара не можемо служити! На нама је да бирамо: Или да на Велику Суботу будемо у храмовима, на Светој Литургији, и да се и у храму и у дому присјетимо Христове крсне смрти и погребења, али и Његовог силаска у Ад, и да се молитвено припремимо за Празник над празницима – Васкрсење Христово, или да наставимо праксу минулих деценија, када смо, потпуно заборављајући на Бога, празновали празнике без смисла, радујући се неким незнаним побједама, опијајући се по пропланцима и шумарцима ове наше вољене земље? Као православни епископ, који је дужан да упућује и исправља повјерено му стадо Христово, осјећам обавезу да вам укажем на погубност трендова које смо слиједили, а због којих смо платили високу цијену, као народ, али и појединачно. Божија свеприсутност је очита, неупитна, јер Он зна и помисли наше. Зато, нека свако од нас постави себи питање: Да ли ћемо славити, радовати се и пјевати, док је Син Његов Јединородни Тијелом у гробу? Приличи ли радовати се док нам је комшија у жалости? Наравно да не приличи, и то нико не би довео у питање! То нам налаже не само братска љубав, већ пристојност и увиђавост коју бисмо требали имати. Приличи ли радовати се док је Господ, Син Божији, наш Спаситељ, у гробу? Наравно да не приличи, али има оних који би на ову тврдњу остали нијеми. Народ који заборави на Бога потписује свој земаљски крај, као и свако од нас појединачно, јер добру се надати а лоше чинити никада није било могуће. Христово васкрсење је повод за истинску радост, за истинско славље цјелокупног људског рода, али за тај дан морамо бити припремљени постом, молитвом и добрим дјелима, како бисмо у срцу своме дочекали Васкрслог Спаситеља. Такве ће нас Господ познати као дјецу своју. Такве нас, вјерујте, неће лишити Свога благослова. Са Богом можемо све, без Бога не можемо ништа! Имајте то на уму, не падајте кад не морате, волите док имате кога и никада не заборављајте да од ваших поступака зависи и будућност вашег потомства. Ваш, у Христу Господу, епископ бихаћко-петровачки и рмањски + Сергије Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  12. Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије. Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо. Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту. Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?
  13. Свима је углавном позната прича о Срђану Алексићу, српском младићу, припаднику ВРС-а из Требиња, који је током рата у БиХ погинуо услијед туче са другим војницима ВРС-а у Требињу бранећи муслимана којег су они физички напали. Википедија каже: Алексић је са једне стране због тога представљен као један свијетли примјер српске стране у рату, јер се уједно борио за свој народ ступањем у ВРС, а са друге стране је бранио и муслимана од својих сународника када је био опасно нападнут. Његова жртва се поштује као један риједак примјер људскости у лудилу босанског грађанског рата. Све донедавно нисам пуно ни размишљао о овом случају, јер сам ионако чуо доста сличних прича са свих страна. Српски свештеник из Власенице је помагао и штитио муслимане од својих суграђана када су рације букнуле "спонтано". Садашњи члан Предсједништва БиХ, Жељко Комшић ( бошњачки изабрани представник Хрвата ) је оружјем пријетио сарајевској медицинској сестри која није хтјела лијечити рањеног момка јер је тај момак био "четник" из ВРС, па ју је на пушкомет натјерао да испуни Хипократову заклетву. Једног дједу Сарајлију, породичног познаника и Србина чувао је утјецајни сусјед Бошњак током читавог рата од других Бошњака из исте зграде, јер би га ови радо убили. Мој отац, првоборац и један од најранијих чланова СДС-а, чак је успјео извући из Сарајева једног дјечака, Хрвата, и одвести га у наш град далеко од линије фронта да се њему и његовима не би којим случајем десило да упознају неке наше који би им шта нажао учинили ( дјечак га је једном молио да минобацачем бомбардује његову школу, јер ускоро има контролни за који није учио ). Тако да заиста нисам пуно значаја ни придавао случају Срђана Алексића сматрајући да је то само медијски и наративски најбољи примјер људскости у том лудом рату. Но сада се живо занимам за његову причу јер сам наишао на потпуно супротан наратив од оног који је тренутно општеприхваћен, а то је да Срђан Алексић није био никакав херој који је бранио невиног муслимана, него да је био татин син који је преко везе повучен са линије у Требиње гдје се бавио шверцом заједно са предметним муслиманом кога су војници ВРС несумњиво напали. Тако да по тој верзији испада како Срђан Алексић није бранио невиног муслимана од дискриминације, него је бранио свог пословног и криминалног партнера од простих батина. Ова друга верзија потиче заправо од једног фејсбук статуса, чији текст је пренесен на овом порталу, Херцеговац.нет. Оно што ми одмах упада у очи јесте позивање аутора на исказе људи који су осуђени за смрт Алексића као на сасвим довољне доказе саме по себи. Даље, наводи да му је њихова верзија приче потврђена од стране Удружења бораца из Требиња, иако за то не пружа било какав "материјални" доказ. Такође, позива се на пресуду војног суда коју такође није "приложио" уз текст ( или је макар портал Херцеговац није ставио на свој сајт ) те се не зна ни да ли је и тај дио текста тачан. На крају се аутор бави тумачењем исказа Срђановог оца у том поступку, тумачећи како ни он није сматрао да је Срђан учинио часно дјело. Са друге стране, истина је да је Алексић популарнији у Србији и било гдје друго неголи у Републици Српској. За Требиње не знам какво је стање са тим. У сваком случају, ево текста:
  14. Шта би било када бисмо сутра увели демократију у Цркву илити The Axios Dilemma? Своје студенте делим у неколико група – фантоме (видим их једанпут за семестар), ћутологе (стално су ту, али им је ефекат фантомски), грамофоне (одјек уџбеничких дефиниција) и мислеће (који осим што су физички присутни и понекад отварају књигу, имају жеље и да анализирају то што су чули). Када смо на предавању причали о моделима пропаганде, један од мислећих ми је скренуо пажњу на интересантан вид политичког маркетинга. Московске локалне власти имају сајт „Активни грађанин“ који служи томе да либерална јавност поверује да учествује у доношењу одлука. Једном приликом на сајту је постављено питање: „Да ли подржавате изградњу Комунарске метро линије“, иначе је изградња била увелико у току, а пројекат је скупљи од Кримског моста. Мој студент се правилно запитао шта би било ако би сад грађани већински гласали за то да не подржавају изградњу те метро линије – грађевинске фирме ће се покупити и отићи, градоначелник ће поништити уговор и послати хиљаде радника кућама, сви чиновници ће уредно вратити сав мито који су примили приликом избора извођача радова и ником ништа? Уколико не постоји опција „НЕ“, говорити гласно „ДА“ постаје излишно, бесмислено и помало срамно. Сличан је концепт и при избору патријарха – православне вернике апсолутно нико не пита за мишљење, то су правила игре која су вековима уназад позната. Зато изјашњавање преко Фејсбука кроз куцање „ДОСТОЈАН“ или „НЕДОСТОЈАН“ представља апсурд, јер ко је уопште питао било кога ван круга 39 владика да ли је нови патријарх достојан или не? Уколико би већина верника на Фејсбуку изабрала опцију „недостојан“, да ли би патријарх престао да буде патријарх? Линија метроа ће бити изграђена, патријарх је изабран и ту је стављена тачка. Како би тек изгледало увођење демократије у Цркву, која представља близак модел савременом човеку? Вероватно већина људи у први мах мисли да би црквена демократија изгледала овако као што се они понашају на Фејсбуку, дођу, лупе лајк или љутито лице испод слике владике, па нестану. Демократија је, међутим, сложен и формализован систем који захтева решење многих питања унапред. Прво, ко може да гласа, друго, ко може да се бира на функцију, треће, за које се функције гласа, четврто, свака изборна функција је временски ограничена или опозива, пето, пре избора се води кампања која може трајати неколико месеци, а она подразумева постојање маркетинга, пропагандног материјала, те јавних наступа и дебата. I Кренимо од права гласа. Ако дамо право гласа само припадницима свештенства, а ми свештенике не бирамо, то онда опет није демократија, дакле морају да гласају и верници. Да ли смеју да гласају само активни верници, који редовно учествују у црквеном животу, или свако ко је крштен у Српској православној цркви? Да ли је демократски ограничити бирачко право некоме по арбитрарном моделу – редовни/нередовни верник? Савремена демократија каже да није, дакле гласаће сви крштени, а крштеница ће бити валидни документ који се показује при гласању. Нешто слично већ имамо, то се зове избори за народне посланике у Скупштини Србије, одржавају се ванредно безмало на годишњем нивоу и на њима побеђује Александар Вучић. Можемо претпоставити да би и резултати црквених избора дали сличне резултате, то јест Вучић би уместо утицаја на Цркву добио реалну контролу над њом. II Ко сме да се кандидује за патријарха? У демократији сваки грађанин који задовољава одређене формалне услове може да се кандидује за највише државне позиције. Патријарх мора бити из редова монаштва, али зашто би претходно морао да буде и владика? Демократски би било да сваки монах Српске православне цркве може да истакне своју кандидатуру за патријарха. Дакле, започели бисмо борбу унутар сваког повећег манастира, а о надметању између епархија да не причамо. Пошто је бирачко тело слично оном као и на републичким изборима, политичке странке би се укључиле и отворено подржале овог или оног монаха, у зависности од тога у којој се општини манастир налази. На крају би странке морале да консолидују свој став и да изађу са по једним главним кандидатом. Овако би се спој Цркве и политике само увећао. III За које се функције гласа? Зашто да станемо код патријарха – достојан/недостојан, хајде да бирамо и свештенике сваке парохије јер и они су достојни/недостојни, па да монаси бирају своје игумане, те сви заједно да гласамо за посланике у Сабору (парламент), чија ће већина да формира састав Синода (влада). Демократија не престаје са избором шефа државе, а ако би је било у Цркви, она се не би зауставила код избора њеног поглавара. Колико ће ти избори и њихове кампање коштати, ко ће покрити те трошкове? Ко иначе покрива трошкове предизборних камапања – власт узима из државне касе, а са стране и власт и опозиција добијају новац од домаћих или страних тајкуна, па и држава. Пошто демократија значи разгранату мрежу избора, а избори су скупи, Црква би постала апсолутно зависна од уплива спољног капитала, зависнија него што је данас. IV У демократијама не постоје изборне функције које нису временски ограничене и у којима је опозив немогућ. Како верни чланови Цркве могу изабрати некога на доживотну функцију, то је канда плебисцитарна диктатура – патријарх или мора имати ограничен мандат или га могу опозвати са те функције сами верници на референдуму или пак представници верника у виду посланика у Сабору. Богами ћемо да импичујемо патријарха ако нам се не допадне нека његова изјава, може и од пре десет година, или ако исплива нека инкриминишућа фотографија, може и из основне школе када је са екскурзијом ушао у католичку цркву и оставио 10 динара католичком богу, као мали Зоки. Зашто би достојни/недостојни патријарх био бољи од Доналда Трампа? V Долазимо до предизборне кампање. Пошто сваки монах може да се кандидује за патријарха, може и да агитује за себе. На републичким изборима разни званичници користе свој повлашћени положај да уцењују бираче како би дошли до њиховог гласа. Замислите да сте ентузијастични ходочасник, са жаром у очима и све у том стилу, долазите у Жичу да мало тихујете кад оно – три предизборна митинга у порти цркве, свуда по средњовековним зидинама залепљени постери („Зна се – Макарије Златоусти“, „Ваш глас у сигурним рукама – Герман Милостиви“, „Сви су други барабе, једино сам ја Варава Преосвећени“). Са источне стране цркве гомила скандира „Макарије, педеру, појео си тајну вечеру!“, са западне стране Герман Милостиви дреши кесу и баца евре у кованицама право у масу, некога стрефи и у око, али овај срећан што је уватио 20 центи да потроши у Сутоморе на пљескавицу са свим прилозима, а са северне стране грми Варвара Преосвећени: „нема више ланци и катанци над Жичу!“ Ако сте љубитељ демократије и желите да претворите Цркву у вашариште, слободно се послужите овим концептом као планом за велику реформу, јер као што рече академик Костић „Срби су пропустили ренесансу и реформу“. Ја сам захвалан Богу да у нашој Цркви нема демократије и да је никада неће ни бити, јер када би је било ова скаредна Петричићева карикатура из илустрације текста би показивала реално стање у демократској неЦркви. Зато нама у Цркви сада треба ЈЕДИНСТВО, а дихотомију достојан/недостојан оставићемо за нове Вучићеве изборе догодине. ИЗВОР: ФБ страница Александра Ђокића
  15. Уреднички уводник протођакона др Дамјана Божића, главног и одговорног уредника "Православља" - новина Српске Патријаршије. Објављено у 1293. броју "Православља" од 1. Фебруара 2021. лета Господњег. „Тежко бреме грјеховно тако је нагнуло главу нашу што свакад, и у свако доби, о земли се бринемо и о овом садањем животу нашем, кратком, умудравамо се и мислимо. И докле год сам Господин Бог изпод тога товара не извади наша леђа, да подигне главе наше к њему, и о тамошњем свијету мислити се, дотле не можемо никакве користи својој души придобити.” (Гаврил Стефановић Венцловић, Беседа на 27. недељу по Сошаст. Сјат. Духа, 1736) Година 2020. остаће упамћена по пандемији вируса корона. За време пандемије научили смо много тога, између осталог, и то да не постоји издвојена линија фронта већ смо сада сви на фронту. Нико није био сигуран у то шта носи дан, а шта ноћ. Та чињеница снажно обележава протеклу календарску годину. Међутим, наша обазривост попустила је оног тренутка када су нам стручна лица саопштила да стега вируса попушта, и то управо крајем календарске године, када еуфорија новогодишњих празника снажно надолази, а нови вирус – конзумеризма и потрошње – немилосрдно стеже… Преко ноћи смо се вратили тренду нашег друштва, да дане испуњавамо уобичајеним пословима, бригама и суманутом куповином. Одавно смо капитулирали пред материјалним и, као такви, извлачимо сурови закључак да је све заправо само производ материје, у милости материје, све почиње и завршава материјом. Није ни чудо што свуда око нас влада немир и празнина. Сумњамо у себе и вољу Божју; опседнути смо генетским манипулацијама и теоријама завере... Историчар Арнолд Тонб у тексту „Живот после смрти”, између осталог, пише да „све већи број људи живи у духовном вакууму. Нелагода и узнемиреност, …иду далеко од објашњења кризе у коју свет срља.” Будући да живимо у цивилизацији опседнутој материјалним стварима, непрестано желимо боље и више (ствари). Педагози кажу да овакво стањеума почиње још од малих ногу, а покушај преношења концепта смисла дељења на мало дете није лак посао. Посесивност не мора да нестане са годинама. Са синдромом „моје и само моје” боримо се целога живота. Међутим, оно што не смемо дозволити јесте да наша опсесија материјалним стварима замрачи наш вид према Богу и Његовој присутности у нашим животима. Свети Григорије Палама каже да страсти, које се рађају из среброљубља, тек онда постају непобедиве када се изгуби вера у промисао Божји, јер онај који нема вере узда се у новац. Такав и кад чује речи Господње да је лакше камили проћи кроз иглене уши неголи богатом ући у Царство небеско (Мт. 19,24), не рачунајући Царство ни у шта, без обзира на то што је у питању Царство небеско и вечно, и даље чезне за богатством, земаљским и пролазним. Који жуде за таквим богатством могу и да га не стекну, али им сама та жеља наноси огромну штету, јер, по речима Апостола, они који жуде за богаћењем, упадају у искушење и ђаволску замку (1.Тим. 6,9). Није ствар у томе колико новца имамо, него у томе шта радимо са оним што нам је Бог дао. Док размишљам о самозадатој теми, прво што ми пада на памет, а при помисли о новцу, јесте „усхићеност, важност и сигурност”. Новац, заиста, може учинити много ствари, али не може да нам купи „срећу”, не може да нас учини „важнијим” у друштву (можда на кратко), и не може нам гарантовати овоземаљску „сигурност”. Последња тачка је критична, а када узмемо у обзир свет у коме живимо и пандемију вируса корона која ће, надам се, једном, ипак, бити иза нас, долазимо до сазнања наше немоћи и крхкости. Никада и нигде у свету нема трајне сигурности. Богатство није нужна препрека да бисмо били с Богом. Историја је испуњена примерима богатих хришћана који су мудро користили своје богатство и донели велику корист хришћанској цивилизацији. Новац није препрека нашем односу с Богом, али је, дефинитивно, тест за човека. Начин на који трошимо новац казује истину о нашим вредностима и нашим приоритетима. Сумњам да постоји Црква која није имала неку корист од материјално богатих верника. Покажите ми како трошите новац и сазнаћу истину о ономе у шта заиста верујете. Ако желите да знате истину, пратите пут новца. То је готово непогрешиво животно правило. Новац прича, а прича коју он казује, открива истину о нашем (не) идењу за Богом, порука је духовника. Касније или пре, сви ћемо стати пред Господа. Није битно колико ћемо новца имати на крају свога живота, битно је шта смо урадили са оним што смо имали. Оно што задржимо за себе, на крају из- губимо, а оно што поклонимо, то нам остаје вечно. Молимо се да Господ подржи наше племените намере да (п)останемо великодушни даваоци и тако уђемо у Царство Његово, које припада онима који се не боје да узму Бога за животног сапутника. У овом броју вашој пажњи препоручујемо текст игумана манастира Високи Дечани, архимандрита Саве Јањића под насловом Наша Црква је јединствена у ставу око Косова и Метохије; разговор са Епископом баришевским Виктором, представни- ком Украјинске Православне Цркве при европским међународним организацијама; разговор са Ми-трополитом Иларионом, председником Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије... Текст о обележавању 79-годишњице Погрома (Новосадске рације) у јануару 1942. године; разговор са ђаконом Радомиром Маринковићем о Светом Сави као узору и светосављу као опредељењу... Ауторски текст Eпископа пакрачко-славонског Јова- на Ћулибрка под насловом: Дa ли је Израел још увијек предводник у истраживању холокауста? Ауторски текст Срећка Петровића о српским Ромима... У рубрици Свет књиге прочитајте приказ књиге Дневник дечанског монаха 1903–1906, из пера протојереја-ставрофора Велибора Џомића; приказ књиге епископу Симеону Злоковићу, добром пастиру Карловачког владичанства из пера Епископа горњокарловачког Герасима и приказ књиге о сакралној архитектури Бањалучке епархије... Овај број Православља читаоцима доноси и текст о Сретењу Господњем ђакона Владимира Пекића, као и друге текстове о црквеним дешавањима и поводима кроз сталне рубрике новина Српске Патријаршије. Протођакон др Дамјан С. Божић, главни и одговорни уредник "Православља". *Објављено у "Православљу" бр. 1293. од 1. фебруара 2021. лета Господњег, стр. 1-2. Извор: Православље
  16. Да ли СПЦрква у Р. Србији, Црној Гори, Р. Српској треба да подржи или тражи сваку нерадну недељу? На пример у неким земљама недељом не раде продавнице, радње итд... као што је то случај у: Пољској, Аустрији итд.... https://www.youtube.com/watch?t=427&v=SdztBvscBfo&feature=youtu.be
  17. „Црквеност“ би требало да ослобађа. Међутим, онако како је данас интонирана, она не ослобађа, већ поробљава, сужава, осиромашује. Човек почиње да се бави „старим“ и „новим“ календаром, епископским сплеткама или, пак, сладуњавом побожношћу. Духовност почиње да схвата као обавезу да чита неке тамо гараве, сиромашне књиге, ужасну реторику, свакојаке брошурице о чудима и чудотворним иконама, разноразне сумњиве „поповске приче“, и да све време разглаба на побожне теме. Уместо да га учи свом погледу на свет и живот, Црква га учи да гледа у њу саму. Уместо да на нов начин прихвати себе и свој живот, он мисли да је дужан да на себе навуче прслук такозване „побожности“ – безличан, чађав, натопљен ужеглим посним биљним уљем. Уместо да макар зна шта је радост, светлост, смисао, вечност, он постаје раздражљив, узак, нетрпељив, веома често, напросто, зао, и чак се ни не каје због тога, јер, побогу, па то је од „црквености“. Неко је тог „побожног“ човека убедио да је Бог тамо где је религија, и зато све што није „религија“ он почиње да одбацује, презриво и самозадовољно, не схватајући да је једини смисао религије да „све то“ испуни светлошћу, „упути“ ка Богу, претвори у заједништво са Богом. Протопрезвитер Александр Шмеман, Дневник, 21. фебруар 1974. извор: интернет
  18. Данас код многих наших савременика код неких ријечи јавља се ретроактиван дублет па и то недоследно, јер одудара од редовнога облика и уноси пометњу и забуну, која често и није језичка, него сеже у значење – семантику па и садржај ријечи - појма. Ту је најчешће на мети ријеч Србин и њене изведенице: српски-3, српство, Србија(нац)... па како овдје б, ондје п? Лако, и то овако: б је глас коријенскога дијела ријечи, и ту нема двојства и колебања; али кад се он нађе испред вокала или консонанта који не утиче на фонетски квалитет фонеме, означава б, он остаје – б: Србин, Србија...; а кад се он наслони на безвучни консонант, рецимо с, или овај дође у непосредни додир с њим, онда се звучно б обезвучује и прелази у свој безвучни парњак – п, па имамо и у изговору и у писању облик српски, а не србски, јер би то било запостављање и укидање правила процеса. Па код вокализације л: читал - вокализовано л које је дало о, онда отуд – читао; затим код сложенога придјева: без звука, беззвучан - безвучан. И тако редом, или читао - читаа - читā, односно писао, писoo, писō. Ево нешто мало илустрација овдје реченога: Шабац – Шапчанин и Шапчанка, Шапца и Шапцу... коси падежи исте именице. Тако је и са другим гласовима: сладак, слатка, слатко; гладак, глатка, глатко... Слично стоји питање и са помијерањем акцената, односно промјена њихова квалитета (узлазност и силазност: \, /, “, ∩) и квантитет (дужина, краткоћа: ―, U ). Међутим, кад један облик, фонема или акценат у практичном говору превагне преко 50% у употреби, оносно примјени, то је мјера, правило, стандард – тако је сад српски, а не србски! Србски је коријенски, а српски стандардни облик – до даљњега; докле – не знамо јер је језик, као опредмећено мишљење човјеково – жив, па се развија; некад и вене, слаби. др Димитрије М. Калезић, протојереј-ставрофор Извор: http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/библиотека/item/1379-srbski-ili-srpski
  19. Да ли сутра увече дочекујемо Српску Нову годину, Православну Нову годину или Нову годину по јулијанском календару, сазнајемо у разговору са јерејем Владаном Костадиновићем. Разговор је реализован на програму Радија Златоусти, Православне Епархије шумадијске. Звучни запис разговора
  20. Његовог Преосвештенства Епископа моравичког др Антонија (Пантелића) викара Патријарха српског и старешине Подворја Српске православне цркве у Москви при Патријарху московском и све Русије за Српски телеграф о Божићу 2020. године. 1. Као старешина Подворја Српске патријаршије у Москви већ дуго живите у Русији, ако се не варам од 2002. Како се припремате за Божић и колико Срба долази код вас у цркву? Пре свега, захваљујем се вашим новинама што сте препознали важност да у овим данима божићне радости, али и великих искушења која су задесила целокупно човечанство, кажемо нешто више о представништву наше Цркве у Москви – што би уједно и био превод самог назива „Подворје Српске православне цркве“. Наиме, добро сте поменули да од 2002. године боравим у Москви, као старешина храма Светих апостола Петра и Павла и представник наше помесне православне Цркве при Московској Патријаршији. Слободно можемо рећи да је та 2002. година била преломна, када су у питању односи између Руске и Српске православне цркве, јер је тада обновљен рад Подворја, које је, попут већине храмова у Русији, било затворено давне 1918. године. Постоји више датума и празника током године када се велики број наших Срба, који живе и раде у Москви, окупља под сводовима древног московског храма Светих апостола. Поред Васкрса, затим Крсне славе Подворја – празника Светих апостола Петра и Павла, Савиндана и др., и Божић представља значајан дан за нашу заједницу у далекој Русији. Будући да велика већина наших сународника божићне празнике проводи у кругу породице и пријатеља у својој матици, ипак се одређени број Срба окупи и на божићној Светој Литургији. Међу њима, редовни су и представници амбасаде Републике Србије, али и других земаља у којима Срби чине велику већину: Републике Српске (Босне и Херцеговине), Црне Горе и др. Припреме за овај радосни празник укључују и уређење, тј. декорацију храма у духу празника, када украшавамо јелке, јаслице, иконостас... 2. Које су сличности, а које разлике између божићних обичаја у Србији и Русији? Иако припадамо истој Православној Цркви, наша два народа гаје посебне обичаје, који су резултат вишевековног црквеног живота. Већ сам поменуо да се руски храмови за Божић украшавају јелкама, што није случај и код нас, где централно место, као што нам је то свима познато, заузима бадњак – млади храст или цер. Такође, Руси за Божић немају тако развијене обичаје попут нас: прављење чеснице, припремање печенице, дочекивање полазника (или полажајника), уношење сламе и др. Са друге стране, код Руса се већи део обичаја везује за васкршње празнике – почевши од припремних седмица, непосредно пред Велики пост, и закључно са празником Христовог Васкрсења. Тада они и припремају одређена препознатљива јела: кулич (колач) и пасху (слатки сир), која затим освећују у својим храмовима. Оно по чему су Руси свакако препознатљиви јесу и старе народне песме посвећене празнику Христовог Рођења – тзв. Коледарске песме. Оне су углавном настајале на подручју данашње Украјине, одакле су се преносиле широм Русије. Као и код нас, Божић је и у Русији породични празник, када се припрема богата празнична трпеза. Наравно, ту је неизоставно даривање сиромашних и оних којима је помоћ итекако потребна. 3. Да ли имате податак колико српских цркава постоји у Русији и која је најстарија? У Русији не постоји нити један храм за који би могли рећи да је „српски“ или да припада Српској православној цркви. Чак и првобитно наше Подворје, које је – већ смо то поменули – постојало све до 1918. године, било је смештено у руски храм Светих Кира и Јована у Москви. Нажалост, овај храм је, заједно са капелом подигнутом у част Светог Саве Првог Архиепископа Српског, био уништен 1933. године од стране тадашње комунистичке власти. То исто важи за данашње Подворје српске православне цркве у Москви и храм Светих апостола Петра и Павла, који је уступљен на кориштење нашој Цркви, а који се налази под покровитељством Његове Светости Патријарха московског и све Русије. Све ово никако не умањује чињеницу да су Срби оставили велики траг у историји Руске Цркве и руског народа. Тако је српски политичар и саветник руског цара Петра I Великог, извесни гроф Сава Владиславић Рагузински, непосредно пред своју смрт 1738. године, у Сибиру основао град Троицкосавск, у којем је затим подигао храм посвећен Светитељу Сави. Троицкославск је касније био преименован у град Кјахту, а сам храм су комунисти девастирали и затворили. Због свега овога, учешће Русије у украшавању храма Светог Саве у Београду представља један логичан историјски след и сведочанство вишевековне међусобне подршке наша два братска словенска народа. 4. Да ли се и колико овај Божић разликује у односу на претходне с обзиром на пандемију короне која је продрмала цео свет? Пандемија вируса корона која је задесила цели свет, погодила је све људе – без обзира на боју коже, веру или неке друге културне разлике. Да нико није имун, показала су и трагична дешавања унутар наше Цркве, када су се од последица изазваних вирусом корона, у свега неколико дана упокојили Његова Светост Патријарх српски Иринеј, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а нешто раније и Епископ ваљевски Милутин. Најрадоснији хришћански Празник над празницима – Васкрсење Господа нашег Исуса Христа, широм васељене је обележен на најскромнији могући начин, без присуства верника и уобичајених свечаности. Сагледавајући тренутну ситуацију у свету – како у Србији, тако и у Русији – и прослава Божића ће бити ограничена на ужи круг породице и наших најближих сродника. Међутим, ово нипошто не сме умањити значај самог празника или, недај Боже, довести до тога да паднемо некакву депресију. Породица, као Црква у маломе или домаћа Црква, може и мора да нас ојача, нарочито у данима радости празника, како бисмо одолели свим искушењима и пребродили ову пошаст светских размера. 5. Какву поуку можемо да извучемо из свега што нас је задесило последњих месеци? Сведоци смо великих технолошких и научних достигнућа, која су у многоме олакшала живот људи на Земљи. Тако су и разне болести, од којих су генерације и генерације пре нас страдале и умирале, данас излечиве, и то захваљујући само једној вакцини. То нас је довело до тога да смо се превише опустили, сматрајући да је за сваку болест могуће купити одговарајући лек. Да је то заиста тако, показало се и у примеру најновијег вируса корона, који се невероватном брзином проширио по целом свету, изазивајући страх и панику. Узимајући у обзир неоспориву чињеницу да утиче на целокупан организам – од бубрега, преко плућа па све до мозга, као и да може довести до фаталног исхода – тј. смрти, све то говори о озбиљности са којом се треба односити према овом вирусу. Време које је потребно за његову инкубацију, али и за опоравак, свакако да оставља последице, не само по тело, већ и на људску психу. О томе у својој књизи „Теологија болести“, православни богослов Жан-Клод Ларше каже: „У многим случајевима болест представља духовно искушење које ангажује читаво наше биће и нашу егзистенцију“. Ако смо се нашли у карантину и изолацији, без контакта са другим људима, сигурно је да ћемо због тога сносити и одрежене психичке последице. То нам говори да опоравак људи који су прележали овај вирус, не зависи само од медицинских радника, већ и од разговора и поука од стране духовних лица. Преко индивидуалних случајева, вирус корона је за веома кратко време постао глобални проблем, за чије сузбијање, или боље речено искорењивање, све земље света морају уложити велики напор. Светли пример јесу вакцине на којима раде многи научници и медицински радници из више земаља. 6. Осим што сте свештено лице, ви сте на неки начин и наш амбасадор у Москви где предајете на Руском православном универзитету. Можете ли да нам кажете нешто више о томе? Који је најцењенији српски светац кога поштују и Руси? Годину дана након постављења на место старешине обновљеног Подворја у Москви, од стране Светог архијерејског сабора Српске Цркве, постао сам предавач на Руском православном универзитету Светог Јована Богослова у Москви. Фунцију предавача и управника катедре за предмет Литургијско богословље сам обављао све до избора на место декана Филозофско-богословског факултета поменутог Универзитета. Рад са студентима и њихово интересовање за историју Српске Цркве и нашег народа, увериле су ме у јединство православне вере и љубав наша два братска народа. Већ сам поменуо да су многи виђенији Срби оставили велики траг на тлу Русије, због чега су постали неодвојиви део руске црквене и националне историје. Тако су, например, српски монаси учествовали у градњи Тројицког храма, који су у Тројицком манастиру нашли уточиште након битке на Косову пољу 1389. године. Подсетићу да се у овом храму чувају мошти једног од напоштованијих руских светитеља – Преподобног Сергија Радоњешког. У редакцији житија овог Божијег угодника учествовао је и српски учени монах Пахомије Србин. Занимљив је и тај податак да је 1404. године, Московски кремљ добио и свој први сат, који је у непосредној близини Благовештенског собора подигао познати светогорски монах српског порекла Лазар Србин. Руси поштују све наше светитеље, чија се имена налазе и у календарима Руске православне цркве. Међутим, лик и дело Светитеља Саве сигурно заузима најзначајније место. Култ Светог Саве је нарочито заживео у време владавине цара Ивана Грозног. Управо његовом вољом, у унутрашњости Архангелског храма на територији Московског кремља, под чијим сводовима се налазе гробна места руских владара, насликане су фреске и Срба светитеља: Светитеља Саве, Преподобног Симеона Мироточивог и Светог кнеза Лазара. Једини светитељ, чији је лик два пута насликан у храму, управо је Свети Сава, поновљен у олтару храма, кога је цар очигледно нарочито поштовао. Разлог може бити и тај што је његова бака по мајци, Ана Јакшић (удата Глинска), била српског порекла. Цар Иван је у Москви уступио и земљу за оснивање Хиландарског подворја – јединог српског манастира на Светој Гори. 7. Ви сте, ако се не варам, последњи владика кога је хиротонисао патријарх Павле. Каква вас сећања вежу за патријарха Павла? Ја сам епископски чин примио 23. јула 2006. године, на Патријарашкој Литургији у Саборном храму у Београду, којом је, уз саслужење 18 архијереја, началствовао Његова Светост Патријарх српски Павле. Налазећи се на месту старешине Подворја, имао сам ту част да сарађујем са блажене успомене Патријархом Павлом, који је у више наврата боравио у званичним посетама у Русији, а самим тим и у нашем храму Светих апостола Петра и Павла у Москви. Сећам се једне прилике када сам, будући викарни епископ Његове Светости Патријарха Иринеја, служио помен 2017. године на гробу Патријарха Павла у манастиру Раковици, на годишњицу од његовог упокојења, рекао да је он можда и био ситан растом, али да је био истински духовни горостас. Те речи, које су тада пренели многи црквени медији, можда и најбоље осликавају личност и дело блажењејшег Патријарха Павла. Ми за сада служимо помене за упокојење његове душе, али ће доћи време, у што сам чврсто уверен, када ћемо му узносити молитве као светитељу и посреднику пред Престолом Свевишњег. 8. Руски председник Владимир Путин одликовао вас је у јулу орденом пријатељства. Колико је то важно за вас лично, а колико за српски народ и цркву? Као што сте већ поменули, 2020. година – иако обележена великом епидемијом корона вируса, за мене лично је ипак имала и посебан значај. Бог је тако удесио да сам у истом дану обележио два догађаја: најпре мој 50. рођендан, а затим – што је за мене итекако важније – 14. годишњицу хиротоније за епископа Српске православне цркве. Неких десет дана раније, на празник Светих апостола Петра и Павла – Петровдан, у чију част је и подигнут наш храм у Москви, служена је Света Литургија којом је началствовао Митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Том приликом, Његово Високопреосвештенство ми је уручио медаљу Светог Марка Ефеског – највише одликовање Оделења спољних послова Московске Патријаршије, којим председава управо Митрополит Иларион. Сваке године, на празник Обретења иконе Пресвете Богородице „Казанске“ (21. јула) – што је уједно и велики дан за град Москву јер је захваљујући заступништву Пресвете Богородице, а посредством њеног чудотворног образа, дошло до ослобођења Москве од пољско-литванских окупатора 1612. године – руски председник потписује посебан акт којим се награђују одређена лица из свих сфера руског друштва. Орден Пријатељства – који су од Срба добили бивши председник Томислав Николић, затим министри: Ивица Дачић и Ненад Поповић, као и наш прослављени уметник Емир Кустурица, и поред све скромности, ипак морам рећи да је за мене било велико и пријатно изненађење. Најпосле, на велики црквено-државни празник Крштења Русије (28. јула), Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирило ми је уручио одликовање Руске православне цркве – орден Светог Алексија Митрополита Кијевског и Московског. Истога дана, мој велики пријатељ још из студентских дана у Московској духовној академији – Архиепископ верејски Амвросије, намесник извесног Сретењског манастира у Москви, наградио ме је Медаљом ове древне московске обитељи. Налазећи се, ево већ скоро деветнаест година на челу обновљеног Подворја Српске православне цркве у Москви, све горе поменуте награде су сведочанство да се много тога урадило – прво на обнови нашег храма у Москви, а затим и на унапређењу односа између наша два братска словенска народа и наше две сестринске православне Цркве. Уједно, ово ми је подстрек да и даље наставим у истом духу, а све у славу наше Свете Цркве и нашег отачаства. 9. Какав је утисак на вас оставио руски председник Путин? Председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин је много урадио за руски народ, Руску православну цркву и уопште за Русију. Није било лако испратити све догађаје како би се створио један миран и сталожен прелазак са једне – комунистичке, на другу – демократску власт у земљи. Како време одмиче, сви потези које је тада, али и сада, начинио и чини председник Путин, постају све логичнији и разумљивији. Благодарећи његовој мудрој и исправној политици, како унутрашњој тако и спољној, Руска православна црква је успела да у кратком времену обнови велику већину својих светиња. Председник Путин је увео једну лепу традицију да сваке године на Божић, посети једну област у Русији, где присуствује божићној Литургији, делећи радост празника са житељима тог места. Мислим да је ово савршен пример једне људске, приземне и хришћанске стране човека, којега, нажалост многи људи на Западу доживљавају као диктатора и тиранина. Управо захваљујући иницијативи председника Путина и помоћи Русије, унутрашњост храма Светог Саве на Врачару напокон поприма свој коначан изглед, што довољно говори о величини његове личности. Мир Божији – Христос се роди! Срећан Божић! Разговор водила: Драгана Петровић, новинар Српског телеграфа Извор: Подворје СПЦ у Москви
  21. Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића "Свето Причешће: извор здравља или извор болести?" Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. (...)Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. (...) Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. (...) Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. (...) На основу свега наведеног само се један закључак намеће: хришћанин се може заразити било где, чак и у храму Божјем уколико влада нека инфекција, и на различите начине, али од светог Причешћа – никад и никако. Овим не претварамо освећене евхаристијске Дарове у објект, у нешто издвојено и независно од укупног саборног литургијског чинодејствовања, а још мање у волшебни, магијски објект који дејствује ex opere operato, принудно и аутоматски, без икаквог нашег слободног и добровољног учешћа кроз веру, љубав, благодарење и подвиг. Ова наша констатација доводи нас, неизбежно, до следеће чињенице: свето Причешће јесте Хлеб живота, Чаша благослова и Лек бесмртности под условом да му приступамо „са страхом Божјим, вером и љубављу”, а не на начин супротан овим изразима нашег смиреног прихватања Дара над даровима. ( Препоручујемо да књижицу у целости прочитате овде. ) Свето Причешће није преносилац или извор болести ZIVERECI.COM Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића \
  22. Недавно сам почео да учим шпански, изузетно леп, интересантан језик.... има доста сличности са италијанским и француским језиком....тако ако већ неко познаје неки од ова два језика биће од велике помоћи.... Ево поделићу са вама мој приступ учењу неког језика... Много је битно да се од самог почетка развије права стратегија/план како правилно да се изврши “напад” …. тј. како најпродуктивније да се приступи учењу језика, да резултати буду што бољи-да се стекне живо знање једног модерног језика.... Ево по мени неколико добрих детаља кад је у питању стратегија/учење било ког језика: 1.Најбоља могућа опција је та ако постоје могућности за то да човек оде и живи у тој земљи/граду чији језик учи...програми језика од А1 нивоа до С2 нивоа трају обично 12 месеци, али може да се упише програм на два или три месеца.... ако човек озбиљно ради, годину дана је сасвим довољно да се страни језик може изузетно изузетно добро научити, а и касније да се константно ради на томе...учење језика је један цели процес који траје годинама.... 2.траба почети са учењем првих 1000 речи које се најчешће користе, данас се могу купити приручници или наћи на интернету који садреже 1000 најчешће кориштених речи..... а кад се ово савлада онда купити-наћи приучник који им 2000 хиљада најчешће коришћених речи.... 3. треба научити помоћне глаголе у свим временима.... 4. треба начити неправилне глаголе (30 непрвилних глагола који се начешће користе) -основне облике за будуће и прошло време... 5. треба научити моделне глаголе у свим временима... 6. треба научити препозиције- ово је веома битан детаљ.... Поред овог шта још могу додати је то: први страни језик кад се учи иде веома тешко, учење не иде лако, потом следећи језик кад се учи иде лакше и сваки следећи страни језик је лакше научити.... Даље битно је радити на томе да се на пример ако се учи енглески: да се постепено пређе са српске граматике писаних за енглески, српско-енглексих речника да се преће и користе граматике, речници и приручници који су написани само на енглеском језику или на неком другом језику који се учи.... У мом случају само сам енглески учио из граматика/речника на српском језику... а потом све друге језике сам учио преко неког другог језика.... на пример за учење немачког језика сам користио само граматике и речнике написане на енглеском и немачком језику.... потом сам учио француски користећи немачке и енглеске грамтике и речнике за француски... тако да тренутно учим шпански преко немачког језика.... ово је моја стратегија/приступ како да се учи један нови језик, а други језици да се обанвљају и да се не забораве, чим човек стане са читањем наступа процес заборављања страног језика.... Поред тога исто је битно наћи easy reader тј. текстове који нису тешки за читање... најбоља могућа опција по мени је да се узме неки текст књига (на пример на енглеском језику) чије текст исте те књиге смо већ читали на српском, да нам је текст већ скоро напамет познат... у мом случају користим Нови Завет, Апостолске оце..... на разним језицима... и то читам често... тако да уједно читам/учим/обављам теолошку материју која ме занима а и језике истовремено обнављам тј. да не заборавим.... Исто тако на интернету се могу наћи, програми који могу помоћи учењу језика, речнци, поготово програми који помажу око изговра речи итд... Што се тиче путовања по свету ако познајете енглески скоро да вам не требају други језици... ако је у питању бављење науком онда зависи кој поље/област је у питању... на пример ако неко жели да учи француски, италијански и шпански.... онда по мени треблао би почети прво са италијански па потом шпански и на крају француски.... или прво италијаснки па потом било који од друга два језика.... италијански је најлакши за научити од оносу за друга два језика а може пуно да помогне у учењу шпанског и француског јер имају доста сличности- дакле ради се чисто о приступу стратегији како са се нешто научи на лакши бољи продуктивниј начин, тј. да се уради права ствар... Зависи од околности да ли човек живи у Отаџбни или у иностранству... којим занимањем се бави итд... али ево питаћу: Како ви учите/обнављате језике које познајете? Да ли имате можда намеру/планирате да почнете са учењем неког језика? Који приступ корисите кад је у питању учење или обнављање старних језика? Људи су обично заузети са животом,обавезама тако да се мало времена има за читање или за учење обнављање наученог-али нађе се времена и за ово.... Поздрав за све људе добре воље
  23. Имам дебату да ли постоје особе које воле бели крем? Питање од стране великог обожаваоца црног крема. Зашто се производи бели крем кад сви једу и воле црни? Интересује ме да ли неко воли искључиво бели крем?
×
×
  • Креирај ново...