Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј служио је, у осму недељу по Духовима када наша Света Црква молитвено прославља Пренос моштију Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Архиђакона Стефана у манастиру Сланци. У својој надахнутој беседи је рекао: „Мера нашег раста је колико узрастамо у Христу да бисмо достигли до висине раста Његовог. То је оно чему треба да стремимо и да служимо Свету Цркву тамо где нас Он постави на служење. Све те службе су часне и све су то дарови које смо добили од Бога да му служимо. Сви смо ми иконе пред Богом, суштински исти и једнаки пред Богом“. Извор: Телевизија Храм

Епископ Фотије донео на дар и благослов Манастиру Тавна копију иконе Пресвете Богородице коју је оригинално осликао Зограф Лонгин у XVI вијеку за иконостас Манастира Ловница у Епархији зворничко-тузланској. У сриједу 04. августа 2021, када се молитвено сјећамо Свете Марије Магдалине – Благе Марије, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије, служио је свету архијерејску Литургију у древној Немањићкој задужбини, манастиру Тавна, уз саслужење: умировљеног Епископа Константина (Ђокића), архимандритâ Симеона, Исаије и Нектарија, јереја Бобана Петрушића (Епархија банатска) и ђаконâ Младена Јовића и Немање Спасојевића. ''Лепо нам је бити овде у овом светом манастиру. Све је натопљено молитвом и подвигом. Данас смо овде поводом великог празника – свете Марије Магдалине, у народу поштоване као Благе Марије'', рекао је Епископ Фотије обраћајући се високопреподобној игуманији Марти и њеном сестринству. ''Посебно се радујем јер смо данас имали благослов да донесемо овде икону Превете Богородице Ловничке коју је насликао монах Лонгин који је сликао од Свете Горе до Ловнице у нашој епархији. Донели смо икону да, поред светог владике Николаја Охридског и Жичког, буде заштитница ове светиње и њеног сестринства као и да вјерни народ, који овде долази, пронађе утеху.'' Поздрављајући градоначелника Бијељине г. Љубишу Петровића, Епископ Фотије је истакао да су ових дана неколико пута били заједно да богослужењима те да је то исправан немањићки и задужбинарски пут којим треба да иду сви људи који су на власти. Свету Марију Магдалину као свој имендан прославља монахиња Магдалена из ове свете обитељи, тако да је, након причешћа Светим Даровима, Владика са вјерним народом, игуманијом и сестринством у то име преломио славски колач. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У четвртак, 01. јула 2021. године, на празник Богољубске иконе Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније је началствовао светом Литургијом у Петропавловском храму у Подворју СПЦ у Москви. Преосвећеном владици су саслуживали: архимандрит Серафим (Шемјатовски), старешина Подворја Православне цркве чешких земаља и Словачке при Патријарху московском и све Русије, архимандрит Модест (Володкин), архимандрит Александар (Котов), протојереј Дмитриј Калашников, јереј Олег Вишински, јереј Анатолиј Саливончик, ђакон Владислав Соколов и ђакон Јован Зујев. На Литургији је одговарао хор под руководством диригентице Људмиле Черкасове. Након Литургије, Преосвећени владика Антоније је, уз саслужење свештенства храма, началствовао молебном Пресветој Богородици пред њеном чудотворном иконом. У пригодној проповеди о данашњем празнику, владика је подсетио и на велико чудо које се догодило пред иконом Пресвете Богородице. * * * Чудотворна икона Пресвете Богородице Богољубска (Московска) Од московских копија иконе Пресвете Богородице Богољубске, најпоштованији је била она која се налазила изнад Варварске капије Китај-города. На њој су, поред Пресвете Богородице, приказани и ликови светитеља који узносе молитве Богородици. Овај приказ Богољубске иконе из XVIIвека је био познат под именом ”Мољење за народ” и представљао је велику светињу града Москве, која је вековима штитила град од свих невоља. На дан празновања (18. јуна по старом календару), пред иконом је служен молебан, након чега се икона спуштала са свог места у посебну капелу на целивање верном народу. На три дана - колико се икона налазила у капели, пролаз кроз Варварску капију би био затворен, како би што већи број народа могао да се поклони овој великој светињи. Управо на овом месту је дошло до чувеног ”Губавог бунта” (Чумной бунт) 1771. године, када је архиепископ Амвросије (из страха да се куга не прошири) наредио да се икона уклони на своје место како се народ не би окупио пред њом (управо тада је разјарена и незадовољна маса упала у палату архиепископа и извршила убиство архијереја). Године 1928. Варварска капија и капела су биле уклоњене (разорене), када је икона пренесена у храм Светих апостола Петра и Павла где се и данас налази. Извор: Подворје СПЦ у Москви

Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2, који је водио главни и одговорни уредник Радоман Кањевац. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ. Звучни запис првог дела разговора Звучни запис другог дела разговора Извор: РТС

У суботу 24. октобра када наша света Црква прославља Светог апостола Филипа, Преподобног Теофана Начертаног и Светог Нектарија патријарха цариградског, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Господин Фотије служио је свету архијерејску Литургију у Храму Усјековања главе светог Јована Крститеља у Доњој Остружњи. Звучни запис беседе Преосвећеном епископу саслуживали су: Архијерејски намјесник добојски; протојереј-ставрофор Мирко Николић, протојереј-ставрофор Боривоје Шањић;умирововљени парох теслићки, протонамјесник Раде Танацковић; надлежни парох и протођакон Славољуб Милошевић. ''Последње две недеље долазим у добојски крај, тако је по распореду дошло. Да вам не досадимо долазећи, али радујемо се када долазимо овде да смо са нашим народом овде и да смо са својим светињама. Долазећи овде, у Остружњу Доњу, видели смо успут, у сваком месту има споменик људима пострадалим у о последњем Одбрамбено-отаџбинском рату. Свако село и свако место је дало жртву за Републику Српску. За своју Цркву, за своје православље, за своје српство и то је благословено. И зато ће Република Српска опстати. Не због политике или овога и онога, него због жртве коју су људи поднели за њу, јер тако она постала светиња'' поручио је Епископ Фотије у својој бесједи. Након литургијског благодарења Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански господин Фотије освјештао је светосавски дом који се налази у порти храма Усјековања главе Светог Јована Крститеља у Доњој Остружњи. Том приликом Преосвећени владика је одликовао општину Станари орденом краља Драгутина – преподобног Теоктиста. Орден је примио начелник општине Станари, господин Душан Панић. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског, служио је 26. августа 2020. године, на празник Чудотворне иконе Пресвете Богородице Страдалне, свету архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду. Повезана вест: Презвитер Петар Бакајлић и ђакон Бојан Божић - нови свештенослужитељи Архиепископије београдско-карловачке Саслуживали су протојереји-ставрофори архијерејски намесник Владимир Вукашиновић, Бранко Топаловић, Радич Радичевић, Божо Бакајлић, Радомир Радовановић, Станко Трајковић и Никола Трајковић, протојереј Драшко Тепавац, протонамесник Лука Верић, протојереј Невенко Сукур, јереји Милош Марковић и Горан Мијајловић, протођакони Стеван Рапајић, Дамјан Божић и Младен Ковачевић, као и ђакони Владимир Руменић, Петар Бакајлић и Милојко Топаловић. У току свете Литургије Епископ ремезијански г. Стефан рукоположио је, са благословом Патријарха српског г. Иринеја, ђакона Петра Бакајлића у чин презвитера, а ипођакона Бојана Божића у чин ђакона. Молитвено су присуствовали директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, протојереји Славко Божић и Војислав Одавић, протонамесник Владимир Димић и презвитер Александар Лукић. Чтецирали су господа Милоша Стаменковић и Милош Шарић. Овогодишњи домаћини славског сабрања у част иконе Мајке Божје Страдалне били су гђа Станимирка Свичевић са породицом и старешина храма протојереј-ставрофор Радич Радичевић са братијом. Петокуполни храм Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду, површине од око пет стотина квадратних метара, када буде потпуно завршен биће једна од најлепших београдских богомоља. Темеље цркве је 2007. године освештао Патријарх српски Павле. Храмовна слава је по први пут прослављена 2011. године светом архијерејском Литургијом коју је служио Епископ аустралијско-новозеландски Иринеј (Добријевић). Исте године, Патријарх српски Иринеј је обавио чин освећења звона и крстова за велелепни храм. Убрзо затим са Патријарховим благословом почињу редовна богослужења. Извор: Инфо-служба СПЦ

У амбијенту јудеохришћанске културе и Кириловско-методијевске традиције формира се икона св. Саве. Она је сведочанство његове духовне борбе у којој је, пре свега, превазишао све расцепе између сакралног и профаног, и сва распадања и осредњости културе. Она је израз Вере као Предања, култа као благодарствене свете Службе. Кроз њу видимо стваралачку синтезу Вере и културе једнога народа. Празнична икона нас обавезује да пригодно слово упутимо онима који изражавају љубав кроз пажњу, слушање и памћење. А то сте ви даме и господо, који сте носиоци племенитости, господства и културе Немањића, која је уткана у ову престоницу Европске културе. Нека би и ово слово било допринос идења у сусрет прославе која је почела вечерашњом службом у Цркви и овом свечаном Академијом. Јер, све што се догодило у мистичној матици небоземног живота, а то је Црква, дело је св. Саве који је нас Дрветом живота увeo у Царство Небеско. Светост његове иконе нас обавезује на озбиљност и одговорност проналажења корена светосавске културе. Однос св. Саве према Божијој Мудрости одредио је рађање духовне културе. Његов универзитет била је Света Гора, где је ушао у матицу живота. У том Источнику богопознања и човекопознања као стваралац био је визионар савременог Универзитета и Матице српске. И дан данас савремене генерације се надахњују духовним стваралаштвом св. Саве. Исконска жеђ за знањем је уткана у човека, има своје порекло у самом стварању света и човека. То свечовечанско искуство и сазнање пронео је кроз себе млади боготражитељ Растко и познао себе у Христу као инок Сава, као св. Сава. Кроз Њега је савладао сву палост, зло и смрт. Пронео је кроз себе адамовску муку зарађивања хлеба у зноју лица свога. Зато кличе у своме слову о мукама: ,,...И пре смрти бива мртав. И пре суда сам се усуђује, пре бескрајне муке, са собом сам мучен од очајања...“ Овим речима св. Сава изражава нарушену хармонију и целовитост човека од стране греха с једне стране, а са друге стране сведочи вековно мноштво знања, које као да задаје муке и бриге, по речи премудрог Соломона. Упознати духовну методику сазнања света и човека, уз етичност научног приступа јесте: ,,почетак мудрости, а то је страх Божији“. Зато се он моли за стваралаштво, следећим речима: ,,О, Божанственом вишњом прмудрошћу испуни ми ум... подај крепост и знање, реч и разум, да Ти од твога твоје принесем...“ И заиста, Господ му је на молитвени вапај подарио мудрост која тече из уста Божијих. Св. Сава је испунио Закон Божији, којим је задобио светост. Познато је да никакво научно истраживање није могуће без методологије. Св. Сава је савладао методологију духовног живота која је услов његовог стваралаштва. Између осталог, истакнимо социјално – психолошку природу везе знања и љубави, коју је формулисао Ап. Павле: ,,...сви имамо знање, али знање надима, а љубав изграђује“ (I. Кор. 8.1). Св. Сава је задобио способност жртвене љубави – разумне и постојане, Љубави која умножава меру Добра и човекољубља. Без љубави којом задобијамо најлепше дарове Духа разума, ниједна култура не може опстати, поготову цивилизација која је у кризи. Основна покретачка сила његовог бића и његовог стваралаштва била је Личност Господа Исуса Христа. О томе говори његова молитвеност, коју су описали његови биографи. Међутим, у овом тренутку треба да се сетимо поруке св. Саве из Жичке беседе: ,,Браћо и чеда, као прво вас молим, положимо сву наду своју у Бога, држимо се, пре свега, праве Вере Његове.“ То значи за нас да се чувамо сујеверја, јереси, раскола и међусобног раздора. Не стидећи се своје Вере православне можемо сведочити Светосавље пред Европом без комплекса ниже вредности, јер савремени човек тежи духовном животу чији је сведок сами св. Сава. Богословље св. Саве је простор молитвеног ћутања, оно је небеска афирмација и позитивни став. Може се подједнако изговарати и речју и ћутањем. Св. Сава је, пре свега, молитвена и богослужбена личност. Из његовог дубоког молитвеног сасуда тече његово богословље и стваралаштво. Зато је то сведочанство – повеља и темељ наше српске културе. То је теологија једноречја, а не култура и стваралаштво противуречења. Зато је он за нас увек савремен, увек актуелан јер је стваралац. И заиста, нема краја неисцрпном изучавању његове личности и дела, јер нас он води Извору живота. О томе сведоче његове речи: ,,...наш ум да буде на небесима у гледању, на красотама рајским, у становима вечним, на анђелским зборовима у зборовима онде...“ При крају овог уводног слова о култури у светлости Иконе св. Саве и њеној иконичности, треба још једанпут следеће нагласити. Христос је Духом Светим васпоставио Његову икону у човеку. Сам дар Духа Светога утиснут у самој људској природи печатом подобија Сина, догађа се да човек заиста буде икона Божија. Другим речима, благодат дарује божански печат, а практиковање врлина утискује у нас својства Божије иконе. Зато трагање за људским лицем Бога од стране св. Саве налази истиниту икону Љубави Божије, и за нас он постаје света икона. Дар слободе стваралаштва и културе дошао је до врхунца све лепоте живљења и красоте нашег постојања у ,,Православљу српског стила и искуства“, које је по речима Оца Јустина за нас Светосавље. Љубав је сама икона Божија св. Саве, јер је у светлости Прволика Божијег засијао. Његовим посредством својим сопственим очима можемо се дивити Лепоти Божијој, која је засијала преко иконе св. Саве. Та љубав траје у времену и простору и оставља трагове у историји. То сведочи култура ових Војвођанских простора. То господство Немањића, између осталих димензија раније хришћанске културе, препознатљиво је и ишчитава се данас у разним облицима врлине, које треба открити у равницама и у овој новосадској градској средини. Благодарећи Вашој љубави и пажњи, препознајемо тему иконе св. Саве настале у својеврсном културном амбијенту, где се у начелу култура као таква превазилази. То превазилажење културе у светлости иконе св. Саве у оквиру свете Службе, јесте и нада да ће се у светлости ,,Осмог Невечерњег Дана“ превазићи и рукотворена икона, не само св. Саве, него ће се преобразити целокупна култура као таква. Истина будуће стварности већ се предокуша и заиста можемо да кажемо да ће се целокупна култура преобразити, и овим ставом отварам други део излагања о хришћанској култури у Светлости Иконе Христове. Почео бих овај део мишљу Виктора Бичкова: ,,Могућа је синтеза основних карактеристика источне грчко – римске културе према којој је логика историјског развоја усмеравала јелинизам. Ова синтеза која је значила активно превазилажење културе античког света на новом нивоу, заправо је и почела да се остварује у оквирима хришћанског јелинизма.“ Иако је хришћанска уметност у много чему блиска антици, ипак је чињеница да је она од самог свог почетка себи поставила један нов задатак, а то је учинила због тога што Хришћанство има сасвим другачији поглед на свет и човека. Реч је о увођењу новог стила у уметности, новој тематици и њиховом облачењу у нове облике. На првом месту је било од посебне важности да се на иконама прикаже духовни садржај, односно да се пред гледаоца изнесе она небеска стварност која се не види телесним него духовним очима. Једном речју, „са појавом новог човека појављује се и нови образ који му одговара. – Хришћанство гради свој сопствени принцип живота, своје сопствено светозрење, свој топствени „стил“ у уметности. Насупрот античком погледу на живот и облицима уметничког изражавања који му одговарају, појављује се другачије поимање уметности, другачије уметничко виђење које прекида са оним на коме је почивала уметност античког света“. У изради тог новог хришћанског стила, као што правилно закључује В. Н. Лазарев, били су уложени сви стваралачки напори хришћанских уметника. Из горе изложеног се види да је по православном трезвеноумљу икона, а то значи и култура, неодвојива од Литургије, то јест органски је са њом повезана, испуњена је светошћу и саставни је део литургијске тајне. Дакле, литургијски садржај је један од главних садржаја православне хришћанске иконографије. Уколико би се култура одвојила од Литургије, она би тада изгубила свој свештени карактер, позив и мисао. Као што свету икону као култни предмет не можемо разумети ван Литургије, тако исто ни културу не можемо разумети ако је одвојимо од Литургије, јер Литургија је њен животни простор. Света икона је утемељена на Христу и сва је усмерена Христовим путем. Њен циљ је, по речима преподобног Јустина Поповића, да што више божанског унесе и оствари у човеку и свету око човека; другим речима: да оваплоти Бога у човеку и свету. Другачије речено, „када је истинита, култура, настала из култа, враћа се на своје литургијске корене. У својој суштини, она је потрага за јединственом неопходношћу која ће је извести из њених сопствених граница“. Православну – хришћанску културу бисмо могли окарактерисати као црквену културу, јер она има духовне корене, садржај и димензије. Свети Василије Велики је изнео свеправославно мишљење по којем у човеку постоји пламена и урођена жеља за лепим. Међутим, лепота у литургијском живопису је духовна лепота, а не телесна. То и јесте разлог што у православној (= византијској) уметности влада категорија узвишеног, и у њој је све јасно, једноставно, богодолично и човекодолично. У православној хришћанској култури Дух Свети је њен унутарњи покретач и динамична чињеница, и због тога је православна хришћанска иконографија богословска уметност. Истинска култура је незамислива без утицаја Светога Духа, а духовна слобода је немогућа изван културе која органски израста из култа и из богослужења, сачувавши дубоко јединство са њим. Управо је слобода најзрелији плод културе, и то плод хришћанске и у суштини европске културе, чији је носилац Црква. Имајући у виду богооткривену истину да је човек створен по лику Божијем, и да је личносна икона Живога и Тројичнога Бога, тада слободно можемо рећи да је „земаљска култура икона Царства Небеског“. Неопходно је поменути да је икона у развоју православне хришћанске културе одиграла и игра значајну улогу јер је она савршено оваплоћење естетског. Међутим, потребно је рећи да иако је Хришћанство најузвишенији израз културе, јер је реч о новом и – најсавршенијем култу, новом начину богослужења живом Богу и општења са Њим, ипак постоји суштинска разлика између световне и Црквене уметности. Црквену уметност, за разлику од световне уметности, одликује светост и присуство нетварних Божијих енергија у духовном пресаздавању и обликовању тварнога света. Управо се у томе и састоји суштинска разлика између православане – хришћанске уметности с једне стране, и световне уметности, с друге. ,,Духовна уметност не подражава ни природу, ни материјални свет, ни произвољне ликове из људске маште, него ствари које припадају царству духа, служећи се при том сакралним и симболичним формама и мистичким бојама. Она није извештачена и уображена, него једноставна и смерна. Не служи људским страстима, него Богу. Није индивидуална, него свечовечанска, јер није вођена личним, субјективним склоностима, или световним укусом свога доба, него Предањем и Божанском благодати. Византија је пример једне такве уметности“. Још ћемо рећи и то да је „мисао Отаца једна грандиозна филозофија стварања. Она је много више од оправдања културе. Када буде служила у Царству Небеском, култура је та која ће оправдати историју, човека и његов свештенички позив у свету“. Као што је правилно примећено од стране православних истраживача, „култура је коришћена за проповед Јеванђеља, премда није увек била прихватана као органски елеменат хришћанске духовности. С друге стране, тешкоћа је у самој природи културе. Принцип на којем је заснована грчко-римска култура је савршена форма у границама коначног времена, што је потпуно супротно идеји бесконачног, Откривењу. Не прихватајући смрт која погађа и њу саму, она не прихвата ни оно што је трансцендира, опире се есхатону и затвара у ток историје. Међутим, ,,обличје овога света пролази“, и треба пазити да се не праве идоли, да се не падне у илузију ,,земаљских рајева“, чак ни у утопију да се Црква поистовети са Царством Божијим. Православље је одувек имало позитиван став према култури, или боље речено, култура је прожета Хришћанством и без њега она је незамислива и била би мртва. Чувена је мисао Јустина Мученика и Философа да све оно што је од било кога прелепо, припада нама хришћанима. Заиста је тачна Јустинова примедба када се има у виду чињеница да је Хришћанство при свом ходу пригрлило елементе са којима се срело и обликовало их својом мишљу и снагом. Тако је хришћанска уметност позајмила хеленске и оријенталне елементе, обликовала их и уклопила у своју материју да би се развила. Отуда у уметности Православља туђи елементи нису остали недирнути, онакви кави су нађени у својој природи, него су отеловљени у хагиографи ју тек онда кад су духовним рођењем променили стил и структуру“. Дакле, православни хришћански уметници иако су се у свом раду користили античким уметничким наслеђем, ипак су у трагању за новим уметничким исказима свему томе давали једну потпуно нову садржину, продуховљеност, нов смисао и све су прилагођавали служењу хришћанској вери, хришћанском погледу на свет и човековом спасењу. У том смислу, по православном поимању, васцели човеков живот, а то значи и култура, требало би да има своју основу на догматском учењу и да се на том учењу темељи, то јест потребно је да Православље постане правоживље јер, како дивно каже Свети Григорије Нисијски, хришћанство је огледало природе Божије. У наставку истичемо да је православна (црквена) иконографија неодвојива од догматског учења Православне Цркве и да управо због тога она изражава одређене богооткривене истине; Ликови Светих на иконама су слике једног другачијег света од овоземаљског, пролазног, трулежног и смртног света који сав у злу лежи. Ликови Светих на православним светим иконама узносе и узводе човека иконопоштоваоца у тај духовни и небески свет, док западна уметност оставља човека у овом земаљском свету безнадежног и безоријентисаног. Једном речју, западна религиозна уметност је до краја захваћена духом овога света (= секуларизацијом), док је православна свештена уметност у ствари католичанска, општесветска, а не индивидуалистичка и уско национална, уметност која је сва прожета нетварним Божијим енергијама и неодвојива је од црквеног, саборног и богослужбеног живота. Слажемо се са мишљењем Павла Евдокимова, када он говорећи о култури карактеристично примећује да култура, ограничена каква јесте, продире у ствари и бића све до Божије мисли о њима, до откривања логоса бића и њихове преображене форме. Икона у томе успева, али се смешта ван културе као „слика водиља“, јер садржи непосредну визију, отворена врата ка „осмом Дану“. Али, овде ћемо још додати да „само православни култ рађа православну културу“, и да је без знања Светога Предања и патристике немогуће разумети европску културу. И зато је незамисливо да онај који не познаје Божије Откровење, које је изражено у Светом Предању и Светом Писму, које је уствари кључ културе и ко хоће да ишчита хришћанску, православну, српску, свесловенску културу, он треба да познаје свето Писмо и Свето Предање, а то је немогуће без Светих отаца. Нека би дао Бог да идемо у том правцу да очувамо меру живота, ону коју су задобили Свети оци и свети Сава, меру између вере, културе и живота, између науке, богословља и уметности. Тешкоће нашег времена нису условљене само процесима промене друштвеног уређења, него и непоколебљивим ауторитетом науке, културе и књижевности. Тек када се обрате истинским изворима моћи ће да васпоставе своје погажено достојанство. Не треба се удаљавати од општег културног процеса – као што је очување Светосавског (Косовског) Завета стални процес – увек осмишљавајући место и улогу националне културе. Нека би дао Господ да мудро узајамно радимо на Доброти, Истини и Лепоти. Пре него што завршимо са словом о Светлости од Светога Саве, треба нагласити да је код њега знање од Светлости, а не Светлост од знања, а то потврђује уместо закључка поменуто слово: Похитајте, браћо, и с љубављу сачувајте заповести моје да рајских радости истинити наследници будемо и достојни Славе небеске светлости коју нам доликује у Господа молити. Не оне Светлости што на Истоку исходи и на Западу заходи, што с временом окончава и што се наиласком ноћи одељује, коју заједно са животињама видимо Но молимо Светлости коју видети можемо с једним анђелима, којој ни почетак не почињен ни крај не ишчезава. Епископ Јован (Пурић)

На интернет страници Преосвећеног Епископа моравичког Антонија, старешине Подворја СПЦ у Москви и викара Патријарха српског, 24. марта 2020. је објављено да је на дан празновања чудотворне иконе Пресвете Богородице Државне, у недељу 15. марта 2020. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит екатеринбургски и верхотурски Кирил началствовао служењем Свете Литургије у Спомен-храму на Крви, уз саслужење архијереја екатеринбургске митрополије, као и представника Помесних православних цркава. Бденије уочи празника чудотворне иконе Пресвете Богородице “Државна” Испред Српске православне цркве на свечаностима је присуствовао Владика Антоније. Тога дана је Митрополит Кирил обележио и 22. годишњицу своје архијерејске хиротоније. У суботу 14. марта 2020. године, на навечерје празника посвећеног чудотворној икони Пресвете Богородице “Државна”, у истоименом храму мушког манастира Светих царских страстотерпаца, Његово Високопреосвештенство Митрополит екатеринбургски и верхотурски Кирил је началствовао служењем свеноћног бденија. Високопреосвећеном Митрополиту је том приликом саслуживао велики број архијереја – представника Помесних православних цркава, који су допутовали у Екатеринбург како би узели учешће у обележавању празника Државне иконе Пресвете Богородице. Испред Српске Православне Цркве, радост празника је поделио Преосвећени Епископ моравички Антоније, старешина Подворја СПЦ у Москви и викар Патријарха српског. Извор: Епископ моравички Антоније (Пантелић)

Бесједа владике Теодосија и оца Макарија на Недељу православља у манастиру Савина. Владика Теодосије служио је помен оцу Јустину, блаженопочившем игуману дечанском и савинском. Звучни запис беседе „Неразориви савез између Србије, њене покрајине Косова и Метохије, те Црне Горе и Боке, Херцег Новог, настао је када је ногом ступио на наше тло отац Јустин, ранији игуман савински. Владику Теодосија у Дечанима је управо примио отац Јустин, а он данас после много година служи у Савини. Наша срца су за њега отворена. Он ће предводити историјску литију кроз Херцег Нови, чиме ћемо се уписати у историју, као у древна времена када је Богомајка спасила манастир од разарања, рекао је игуман Савински, отац Макарије, у бесједи по завршетку Литургије. Извор: Радио Светигора

По предању, Јерусалимску икону Пресвете Дјеве Марије насликао је Свети Јеванђелист Лука, 48 г. од Рођења Христова, односно, у години када је дошло до Њеног Славног Успенија. До дана данашњега сачувано је неколико њених верних копија. Датум прослављења Јерусалимске иконе је 25. октобар по новом, односно 12. октобар по старом календару. FILE-14a3808686863aa0c36d1e11a8b8ced8.mp4 ПРВА ИКОНА Цар Грка, Лав Велики ову икону је 463. г. пренео из Јерусалима у Константинопољ, где је пребивала скоро пола века у храму Богородице Пиги, тј. Источника. Међутим, нападом Скита на Цариград, икона пројављује своје заступништво – када свенародним молитвом град бива сачуван од уништења; отуда се за време цара Ираклија (575-641) икона преноси у Влахернску цркву у Константинопољ, где остаје око 3 вијека – све до владавине цара Лава VI Филозофа. Крајем 10. вијека, тачније 998. г. константинопољски цар, Василије II предаје ову чудотворну икону на дар Св. Равноапостолном кнезу Владимиру – по примању Свете тајне крштења, женидбе са царевом сестром Аном и освајањем Херсона (Корсуна). Међутим, светиња се ни ту не задржава; кнез је носи са собом у Кијев и дарује је новгородском народу као уздарје – по њиховом масовном обраћењу у хришћанство. Икона се у то име, свечано поставља у Софијски новгородски Сабор и ту почива наредна 4 вијека, све до освајања Новгорода од стране Ивана Грозног – који ће светињу пренети 1571. г. у московски Успењски Сабор. Ту је почивала све до времена Наполеонових освајања – 1812. г. – када је из Успењског Сабора украдена и однета у Париз, где је све до почетка 20. вијека пребивала у катедрали Нотр-Дам. A на месту где је стајала у Успењском Сабору, постављена је њена верна копија, која је узета из московске цркве Рождества Богородице. На тој икони у медаљонима су насликани Свети Апостоли: Петар и Павле, Јован, Лука, Симон, Филип, Матеј, Марко, Јаков, Вартоломеј и Св.мученици Прокопије, Георгије и Меркурије; овде не заборавимо – да је управо Она била онај светли облак који је управљао првим корацима новостворене Цркве, бивајући утеха и радост Апостола и свих верујућих људи. ДРУГА ИКОНА Јерусалимска у Исмајловском сиротишту Благодатна икона у Покровској цркви у Исмајловском сиротишту је заправо копија чудотворне иконе Јерусалимске Богоматере из Успењског Сабора – која је била послана у Цариград 453. г., на дар, великом кнезу Св. Владимиру. Приликом разорења Покровске цркве неколико икона је остало сачувано, међу којима је била и Јерусалимска икона Богоматере, која се отуда преноси у храм Рођења Христовог (који безбожничке власти никада нису затварале) у Исмајлову (Ру). Након обновљења Покровскога сабора икона је 1932. враћена из храма Рождества Христовог. ТРЕЋА ИКОНА Овај Јерусалимски образ Приснодјеве Марије пред којом се молила Марија Египћанка, донет је у Цариград и постављен у храму Премудрости Божије у данашњем Константинопољу – где је почивао од 12. вијека па све до 15. вијека. У житију Св. Марије Египатске које је написао Јерусалимски Патријарх Софроније, каже се да се ради о оној чудотворној икони која је била постављена над улазом у Јерусалимски храм, посвећен Вазнесењу Христовом. Овој Јерусалимској икони која је почивала у храму Премудрости Божије, 1429. г. поклонио се руски старац Зосима – знајући да је то управо она икона, пред којом се молила Св. Марија Египћанка. Такође, остали су подаци да су се ђакон Игњатије и дијак Александар поклонили овој икони ,,на великијех вратах Св. Софије“, а да је ходочасник Данило у Јерусалиму видео празно место, на коме је почивала ова икона. ЧЕТВРТА ИКОНА Јерусалимска Нило Сорска Налази се у Саборној цркви Покрова Пресвете Богородице у манастиру Св. Пантелејмона на Светој Гори Атонској. Положена је у кивоту који се спушта над олтарским дверима, на широкој врпци од кадифе, по којој је извезен тропар. На унутрашњој страни иконе налазе се следећи натписи: ,,Посвећује се Руском Светогорском манастиру света икона ова, благовољењем Пресвете Богородице „. Такође, и натпис: ,,Ова света икона, коју је насликао 1825.г. од оваплоћења Бога Логоса, у Великој Русији, у Кривојезерском општежитељном манастиру, грешни јеромонах Никон, који се и данас налази у Нило-Сорском манастиру, који се и усрдно залаже, под посебним утицајем Провиђења Божијега, да ову икону, благодати учесницу, добије Свети Руски манастир Св. Великомученика Христовог и исцелитеља Пантелејмона, који се налази на Светој Гори Атонској, као вечно наслеђе, благовољењем Оца и Пресвете Богородице. Амин.“ Лета 1850. месеца новембра, осмога дана, као што видимо, ово је потписао убоги старац Нило – Сорског манастира, јеромонах Никон. Иза тих натписа налази се портрет о. Никона са свитком у руци на коме је написано: ,,Спомени ме о Владичице Богородице, у усуду Твоме, слугу Својега, Никона !“ И на крају трећи натпис:,,Погледај, Владичице, на усрдно испуњење воље Твоје; благовољењем Твојим удостој ме недостојног судбине оних који ће бити спасени, мајчински за то молећи Твога Сина и свих Творца !“ Из манастира је било послато писмо јеромонаху Никону уз молбу да он по могућности објасни: какав је посебан утицај и благовољење Бога и Царице Небеске постојао у преношењу Свете иконе у манастир ? Отац Никон, у писму од 12. децембра 1852, објашњава:Ту Свету икону Владичице је сликала моја маленкост пре 30 г., када сам ја био још јерођакон и боравио у Кривојезерском малом манастиру (у Костромској губернији), где се налази чудотворна икона Мајке Божије – Јерусалимске, коју сам се ја, недостојан, удостојио да обновим. Због многих чудотворних дејстава, која се до данас дешавају од те иконе, ја сам, немоћи својом, а са свеколиком ревношћу и вером, почео да сликам тачну (осим величине) копију те Чудотворне иконе; и уз помоћ Владичице сам је завршио. Током самог освештавања њеног, десило се знамење и неко је нешто о њој прорекао, што се већ тачно и десило. После тога су се дешавала многа благодатна дејства… Када сам се ја, убоги човек, преселио у манастир преподобног Нила, чудотворца Сорског, који је био скоро сасвим запуштен, – и та света икона је свуда била неодвојива од моје маленкости; а за време искушеништва мога у Иверском манастиру (Новгогорске губерније) то је било једино моје уточиште и једино успокојење за неког ко је био мучен таласима патњи, мелем за срце и душу. Али, шта вреди много причати ? Видео сам ја силу благодатну, која је очигледно пратила ту свету икону – глас, говор… исцељење од болести, спасење од огња и друга чудеса. Ја никада ни на који начин нисам намеравао да се до краја живота растанем са тим спасоносним благом; али Провиђење Бога и Пресвете Мајке Његове учинило је другачије. Верујте, оци свети, и не сумњајте да је та света икона за ваш манастир дарована Провиђењем Божијим и благовољењем Царице Небеске, а подробнији опис тога од моје маленкости немојте тражити. Али, да вас не бих увредио, још мало ћу о томе нешто рећи… Два месеца и нешто више пре преношења иконе, како ми се чини, у полусну сам ја видео, мислим, Свету Гору Атонску. Ја и неко други смо, тобоже, почели да се пењемо на њу. Тај други, који је био са мном, био је мој водич; јер он је, како је говорио, већ боравио на Светој Гори. Дакле, приближавали смо се ми каменитој планини, која се састојала од литица; са каквом смо се муком ми пели на њу – немам ни речи да то опишем. Мој друг се успињао брзо, с неком невероватном лакоћом; док сам се ја, са страхопоштовањем и тешкоћама га пратећи, пео за њим. Најзад смо се домогли неке ивице, и ту је мој руководилац постао невидљив. (Ја претпостављам да је то био мој Свети старац – преподобни Нил Сорски, који је како је то познато из његовог житија, боравио на Светој Гори довољно дуго и са Атоса је скитско Законоправило пренео у Русију, чији је зачетник био у Сорском манастиру.) У томе је и подвиг и страх: изгледало је да уопште није могуће попети се по каменим литицама, међутим ја сам се одлучио да се попењем, и некако сам се брзо нашао на равнини крај врата храма. Радост, помешана са страхом и страхопоштовањем, преплавила је моју душу и срце. Ту сам ја непосредно угледао, пре свега, Жену необичне лепоте, која је седела на престолу близу самог улаза. Она је била обучена у одећу белу као снег. Њен поглед је био крајње љубазан и умилан. Она је, видевши ме, рекла: „Прими ово, потребно ти је; ти си се изморио“. Укус пријатне сладости не могу вам дочарати. Ту је и рекла Божанска Жена оно необјашњиво и наредила да се уради оно, што и јесте учињено (благовољено и наређено је да се света икона пошаље у Руски манастир Св. Пантелејмона… и остало, што се и десило). Објашњење иде до ове границе… Ту сам ја још видео врх Атоса; до његовог краја није остало још тако много, али је било изузетно стрмо, и голи камен. Пошто је света икона послата на Атос, десило се оно што је обећала благодат Владичице, а тачније: Скит Нило-Сорски је постао самосталан; Црква, у част Светог Претече, која се налази на месту становања преподобног Нила, а која је неосвештана стајала 10 година, освештана је; моја данашња жеља, везано за свету схиму и боравак при храму Претече, где се налазила келија преподобног Нила, на чудесан начин се испунила; и све остало се десило убрзо, благодатном силом и милосрдним Промислом Божије Мајке. На свеноћним бденијима на Богородичине празнике и недељом, после завршетка вечерњег Богослужења, Јерусалимска икона, са почастима која јој приличе, спушта се пред олтарска врата и испред ње се чита Акатист, а по завршетку братија прилазе светој икони по чину, и начинивши метаније, са страхопоштовањем целивају Ону – Која је на њој насликана, тражећи у молитвама од Ње, мајчинско посредовање пред престолом Сина Њеног и Бога. ПЕТА ИКОНА Гетсиманска Ово је Њеном лику највернији приказ који је изобразио Свети Апостол Лука. Налази се у Јерусалиму у Гетсиманском врту, на обронцима Маслинске горе. Тачније, у пећинском храму на месту иза гроба, где је било положено Њено Пречистој Тело по Уснућу и Вазнесењу к Сину и Богу Њеном. Свима је знано да реке поклоника већ вековима хрле не само ка Голготи већ и у храм Успења Богомајке, где почива ова икона (у овом пећинском храму положени су телесни остаци Њених родитеља, Јоакима и Ане и Обручника Јосифа). Управо ту, у породичној гробници у којој је погребена Пресвета Дјева Марија, хришћани су подигли подземни храм до ког води 50 степеника. У овом храму почива Јерусалимски образ Богоматере који најверније дочарава Њен спољњи изглед. Сам храм има облик крста: у центру је Богородичин Гроб (са два улаза), а на крају пећине је олтар. У каменом кивоту је – чудотворна икона Богородице Јерусалимске – исклесан грчким словима. Чуда Пред овом иконом верни се моле за благословено породично устројство, за здравље и помоћ при рођењу детета, у различитим тегобама и тугама, такође, у ратним опасностима, тескобама и братској неслози. Када се у августу 1866. г. појавила колера у подмосковским селима, житељи су осетили потребу за заједничким молитвама – као јединим средством за избављењем од ове пошасти. Многобројне групе људи су пошле у Исмајлову (Ру) на поклоњење Јерусалимској икони. Време је било лепо и све је погодовало литији око села и до сваког дома. Сви су се једнодушно и усрдно молили да се избаве од убитачне болести, тако да је молитва била услишена а после литије, колера се повукла. Изображење Преподобни старац Пајсије Светогорац говорећи својим блиским ученицима о Мајци Божијој, Коју се он удостојио по Њеном благовољењу неколико пута видети – имајући од тада стално у уму Лик Пречисти Њен – говорио им је да Је Она – управо таква – као што је изображена на Јерусалимској икони, која почива у Гетсиманском врту. Тај доживљај узвишене светости и величине Богомајке који нам је Св. Апостол Лука дао кроз ово изображење, верно описују Св. Епифаније и Никифор Калист, који кажу: ,,Била је раста мало изнад средњег. Боја њеног лица је била као цвет зрна пшеничног, коса Јој је била светло смеђе боје, донекле златаста; очи тамно плаве, поглед продоран, са зеницама боје сличне боји маслине; обрве су јој биле мало спуштене и црне; нос издужен;усне сличне цвету руже, пуне љубазних речи; лице ни округло, ни преуско, али мало издужено, руке и прсти дугачки.“ Сви подаци напред наведени, верно приказују Образ Њен, нараштајима који ће иза Ње доћи. Приметно је да јој је одежда сва у злату, да је просто ‘окупана’ светлошћу са ореолом од белога злата. Стога сав овај спољашњи сјај заправо упућује на савршену смерност и једноставност која исијава из самог погледа Њеног. По даљим наводима Св. Никифора и Епифанија – Њена одећа је увек била скромна; корак јој је био величанствен и чврст; поглед озбиљан и пријатан; реч кротка, изливала се право из срца које није знало за зло; понашање без извештаченост и једноставно. Код Јерусалимске Нило-Сорске иконе коју је изобразио јеромонах Никон приказани су Св. Богооци Јоаким и Ана који као да посматрају славу своје благословене кћери, удостојене да постане Мајка Господа Својег и да Га држи у Свом наручју. Икона је насликана у духу традиционалног староруског начина сликања. Икона је типа Богородице са Христом на руци – у потпуности пресвучена плавом нијансом ; као што је и одежда Богомајке, за коју се иначе сматра да је боја Пресвете Дјеве Марије. По ободима извезени су златни поруби украшени драгим камењем. Овде видимо да се заправо сва лепота Њене божанске душе одсликавала на Њеном лицу, али и да је та спољашња лепота била само прозиран покривач кроз који су се провиделе све врлине непорочне лепоте Њеног разума и душе. Тропар, глас 4 Богодарована Владичице, препрослављена Мати препуна човекољубља, свемилостива Путеводитељко целог света ! Приљежно слуге твоје к Твоме заступништву припадамо и к пречудесноме образу Твојему с умилењем, припадамо, молећи се: молитву топлу Сину Твоме и Богу нашему сотвори, о Свесвета Царице Богородице, од свих болести и туга нас Тебе ради избави, и од грехова сваких ослободи, Царства Свога Небескога наследницима нас покажи… и неизречено као Мати која к Њему има слободу и може све измолити, једина у векове преблагословена. Тропар, глас 3 Уверење Твога представљења и јављање милосрђа Твога икона Јерусалимска, нам Владичице, показа, пред којом из душе наше молитве изливамо и верно Теби вапијемо: погледај, Милосрдна, на људе Твоје, све невоље и туге наше ублажи, утешење благо у срца наша пошаљи и спасење вечно душама нашим, Пречиста, испроси. Фото и звучни запис: Манастир Пиносава Текст: Митрополија црногорско-приморска

У петак 25. октобра у 16:30 у Саборном храму светих апостола Петра и Павла у Јагодини биће дочек и освећење иконе Светог Нектарија Егинског, као и поклоњење моштима овог светитеља. Након тога Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служиће акатист великом Егинском чудотворцу.

Хиљаде верних сабрало се 5. августа 2019. године да прославе једну од најомиљенијих икона Матере Божје. Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије, предстојатељ Украјинске Православне Цркве, савршио је Божанску Литургију на празник Почајевске иконе Матере Божје у Преображеној саборној Успенско-Почајевске лавре, уз саслужење 23 архијереја Украјинске Цркве, међу којима је био и митрополит Владимир, игуман Почајевске лавре, извештава Одељење за информације и просвету Украјинске Цркве. Хиљаде православних верних из Украјине и иностранства дошло је у Лавру да доживе духовну радост. Велики број њих стигао је у годишњој међународној литији дугој 185 километара, која почиње у Пољској и пролази кроз Белорусију, као и области Волин, Ривну и Тернопил на путу за Лавру. Верници Украјинске Цркве такође су стигли у одвојеним литијама из Ино-Франковске, Тернопилске, Ривенске и Лучке епархије како би одали почаст Пресветој Богородици. После прочитаног јеванђељског зачала митрополит Онуфрије је напоменуо да Мати Божја „помаже да носимо свој овоземаљски крст, који се састоји од патње и бола. Морамо се непрестано окретати у молитви Богородици да наше душе постану обитавалиште Бога, а не страсти“. Током богослужења прочитана је посебна молитва за мир у Украјини и јединство Православне Цркве. После Литургије, митрополит Онуфрије је предводио литију с Почајевском иконом до Успенске саборне цркве у Лаври, где је служен свечани молбан. Традиционална свечана поворка са Почајевском иконом одржана је и неколико дана раније, почев од 2. августа, од оближњег села Савчице до Лавре, која се сваке године оорганизује у знак сећања на догађаје од пре 400 година, када је манастир спасен од инвазије татарског кана Нуредина 1675. године молитвама пред чудесном иконом. Почајевска икона Матере Божје једна је од најпоштованијих свештених предмета Православне Цркве. Позната је у целом славенском свету и широм света од стране православних хришћана. Хришћани других исповести такође долазе да одају почаст чудотворној икони Пресвете Богородице, заједно са православнима. Чува се у Почајевској лави, древном бастиону православља, већ скоро 400 година. Многобројна су чуда која је она учинила и она су збележена у манастирским књигама са потписима верника који су очишћени од нечистих духова, ослобођени из тегоба... Године 1721. Почаев су заузели унијати. Чак и у овом тешком времену по Лавру, манастирска хроника бележи 539 чуда прослављене иконе. У време владавине унијата у другој половини 18. века, на пример, унијатски племић гроф Никола Потоцки постао је добротвор Почајевске лавре под следећим чудесним околностима. Оптуживши свог кочијаша да се преврнуо у колима због разјарених коња, гроф је извадио пиштољ да га убије. Кочијаш, окренувши се према гори Почајеву, подигао је руке нагоре и повикао: „Мајко Божја, која си изображена на Почајевој икони, спаси ме!“ Потоцки је неколико пута покушао да пуца из пиштоља, који га никада није изневерио, али узалуд. Кочијаш је остао жив. Потоцки је потом отишао до чудесне иконе и одлучио да посвети себе и сву своју имовину изградњи манастира. Од његовог богатства је саграђена Успенска Саборна црква, као и зграде за сабраћу. Извор: Српска Православна Црква

Прошлог викенда 1000 поклоника широм Русије окупило се у Казану ради прославе велике Казанске иконе Матере Божје, која се чудесно појавила пре 44 година, 1579. године. Божанску Литургију на сам празник одслужили су у казанској кремаљској Саборној Благовештенској цркви митрополит казански и татарстански Теофан и више архијереја Руске Цркве са великим бројем свештенства из Татарстанске митрополије. Иначе, ову икону је блаженопочивши Алексеј II пренео у Татарстан 2005. године. После Литургије свештенство и верници су кренули у литију са чудотворном копијом Казанске иконе од Кемља до места јављања првобитне Казанске иконе, манастира Пресвете Богородице. Све време су звонила звона са цркава и манастира, а верници су певали песме у част Небеске Царице. По повратку у манастир одслужен је молебан пред Казанском иконом, кад је митрополит Теофан поздравио верне и приметио како се икона Казанске иконе Матере Божје поштује у многим земљама и на неколико континената. Казанска икона Пресвете Богородице прослављена је и у другим епархијама Татарстанске митрополије и широм Русије и целокупног православног света. Извор: Српска Православна Црква

О, какве радости, о дивног ли дана! Врло, врло значајан дан, не само за Епархију врањску, већ и за целу Васељену! Данас се Небо додирнуло са земљом! Данас је дат утук онима који се праћаху против бодила, мислећи да ће ако и када сруше нечију кућу и прогоне из роднога града , занавек избрисати нечије битисање и нечији траг...Али сами себи траг избрисаше а Аву Јустина још више уздигоше, још силније учинише да се Ава наш прослави у Сили Господа нашега Исуса Христа...Заједно у пратњи са Тројеручицом, Ава нам се вратио! Тројеручица да нам светли и да нас радује а Свети наш Ава да нас крепи, помаже и помилује! Слава и хвала Богу за све! 01.јун. 2019.године... Диван и сунчан дан. На улици Светога краља Стефана Првовенчаног, где је ишла Литија, у пратњи Пресвете Мајчице Богородице Тројеручице и моштију Светог аве нашег Јустина, у Свечаном входу скупило се и старо и младо, војници, полицајци, ватрогасци, спортисти, културна и уметничка друштва, ученици, председници, функционери и начелници градских и приградских установа и институција као и околних општина, представници средстава јавног информисања, монаштво, клир и верни народ. Вход су са светињама предводили Његово Преосвештенство Епископ брегалнички и Местобљуститељ битолски Г. Марко, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније, и Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије. Посебну драж Входу, дали су звуци инструмената Војног оркестра Копнене војске из Ниша. По доласку Светиња у порти предивно окићеног Саборног храма, док су звона звонила, дечица су пред светињама бацала латице ружа и пуштено је јато белих голубова. Светиње су, у порти храма, дочекали Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ полошко-кумановски Г. Јоаким са архимандритом Јованом (Радосављевићем) и великим бројем верног народа. По уласку Литије у храм, отпевани су тропари икони Тројеручици и Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском. Након тога, у препуном Саборном храму, обављен је свечани чин предаје Светиња Епископу Пахомију. Део моштију Аве Јустина, нашем Архипастиру је предао Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј, уз дирљиву и врло надахнуту беседу, говорећи о Ави Јустину и упутивши срдачне и лепе жеље, како Епископу Пахомију, тако и верном народу Епархије врањске. Верни препис чудотворне иконе Богородице Тројеручице, Епископу Пахомију допратио је и предао игуман царске Лавре манастира Хиландара архимандрит Методије, такође уз беседу и причи о једном од многих чуда које се десило посредништвом иконе Тројеручице. После предаја Светиња, беседом се обратио и Епископ Пахомије, где се захвалио Његовом Преосвештенству Епископу ваљевском Г. Милутину и високопреподобној игуманији Гликерији, Епископу Иринеју и свим присутним Архијерејима, архимандриту Методију, игуману хиландарском, приложницима, добротворима, пратњи која је Светиње донела и свима осталима који су допринели да исте дођу у град Врање, као и организаторима и учесницима Литије кроз град. Након тога служен је молебан за присутне Архијереје, дародавце, добротворе, приложнике, пратиоце Светиња и за сав верни народ, као и вечерња служба са читањем Акатиста Богородици Тројеручици и Преподобном Јустину Ћелијском и врањском, док су сви присутни имали прилике да се поклоне и целивају Светиње. Икона Пресвете Богородице Тројеручице стигла је из манастира Хиландара са Свете Горе. По Икону је ишла делегација: архимандрит мр Методије (Марковић), председник ЦО Врање господин Дејан Костић, професор Михајлов Николај Ганчев представник Фондација "Трејс за људе" из Софије, господин Георгиев Георги Милков, господин Одрински Теодор Димитров, господин Ненад Ђорђевић представник града Врања, господин Ведран Ташковић начелник одељења за ванредне ситуације, господин Делчев Бојан Стојанов, господин Пецев Благој Петров, господин Михајлов Николај Николаев, господин Александар Станојковић, господин Дејан Трајковић, господин Иван Ристић, господин Немања Јовановић, господин Бобан Михајловић, господин Игор Младеновић, господин Драган Цветковић, господин Милош Стошић, и господин Светозар Миловановић. Добротвори и приложници Чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице били су: Фондација "Трејс за људе" из Софије – Бугарска (представник проф. Николај Михајлов); ПР (Предузетничка радња) ТРАДИЦИЈА ЈУГА из Врања; госпођа Љубинка Миловановић, из Врања госпођа Тања Додић, из Врања; Запослени у Окружном затвору у Врању; госпођа Јадранка Васић, из Косовске Каменице; господин Игор Младеновић, из Ниша; господин Теодор Одрински, из Бугарске; господин Слободан Нешић, из Врања; господин Ненад Миловановић, из Београда; господин Слађан Велиновић, из Врања; ПР (Предузетничка радња) Еко фуд из Ниша; Фудбалски клуб Динамо из Врања; госпођа Милена Стефановић, из Врања; госпођа Дивна Стојковић, из Врања; Полицијска управа Врање; господин Добри Стојановић; господин Звонко Ђурђевић, из Ћуприје; господин Слободан Јованчевић, из Врања; госпођа Јагода Ђорђевић, из Трговишта; господин Ненад Крстић, из Трговишта; господин Јовица Јањић, из Врања; госпођа Марија Јовановић, из Врањске Бање; господин Зоран Стојановић, из Врања; и породична млекара "Величковић" ПТР Алакинце. Подсетимо се мало како је ова Светиња стигла у манастир Хиландар. Икона Тројеручица је, исцелила руку Светог Јована Дамаскина када му је она одсечена по заповести дамаског калифа. Свети Јован Дамаскин се наиме како писмима тако и речима борио против иконобораца, али је међутим био оклеветан и неправедно кажњен. Исцелила га је Пресвета Богородица, док се пред овом њеном иконом ожалошћен молио. Он је из благодарности за учињену милост придодао њеном лику трећу руку, по чему је она добила име Тројеручица. По свом чудесном исцељењу, Свети Јован Дамаскин постаје монах у лаври светог Саве Освећеног, а Света икона Тројеручица остаје непрестано уз њега. Пре свог блаженог упокојења он братији оставља завештање да се ова света икона дарује царском сину који ће, према пророчанству Светог Саве Освећеног једног дана доћи на поклоњење у лавру. Тако Тројеручица пет векова касније доспева у руке царског сина, тада Архиепископа све српске земље Саве, заједно са иконом Млекопитатељнице и штапом-патерицом Светог Саве Освећеног. Током векова насликано је више копија иконе Богородице Тројеручице да би се њен пресветли лик приближио онима који не могу походити Свету Гору. Икона Богородице Тројеручице боравиће у храму Свете Тројице у Врању до 25. јула 2019. године, на дан прославе Иконе Пресвете Богородице Тројеручице, када ће Литијским ходом свечано бити однета у манастир Светог Николаја у Врању који је метох манастира Хиландара, где ће трајно остати. Мошти Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског стигле су из манастира Ћелије код Ваљева где је Преподобни Јустин провео последње овоземљаске дане. По мошти је ишла делегација: Његово Преосвештенство Епископ врањски Г. Пахомије, председник скупштине града Врања господин Дејан Тричковић са пратњом, протојереј-ставрофор Станисав Петрушевић и протојереј Александар Јовановић. Свечано преузимање дела моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског било је у манастиру Ћелије, где је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Господин Милутин, уз присуство високопреподобне игуманије Гликерије и сестринства, уручио мошти Епископу врањском Г. Пахомију Том приликом је, уједно, Епископ Пахомије на поклон даривао икону са честицом моштију Светих сурдуличких мученика Епископу Милутину. Доласком моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског у Православну епархију врањску исправљена је велика неправда према Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском, и учињена је огромна радост нашој епархији. Подсетимо се мало историје. После Другог светског рата и успостављањем комунистичке власти, Српска Православна Црква, њено свештенство и монаштво, као и верујући народ, били су изложени прогону и покушају затирања свега што је било у вези са хришћанским учењем. Овом прогону нарочито су били изложени њени најистакнутији појединци међу којима је био и Преподобни Јустин Поповић. Свима је позната чињеница да су 1964. године тадашње власти порушиле његову родну кућу желећи да избришу сваки његов траг постојања у Врању, иако се Отац Јустин супротставио таквој одлуци пред Општинским судом у Ваљеву. Колико га је узнемирило овакво бахато и нецивилизацијско понашање тадашње власти у Врању, сведочи његови савременици који кажу да је тада по доласку из суда, Отац Јустин рекао да уколико му Врањанци сруше породичну кућу, он никада више за свог овоземаљског живота неће отићи у Врање. И био је доследан томе, тако да све до свога упокојења на Благовести 1979. године није више дошао у Врање. Сада ће та неправда после 55 година бити исправљена. Део моштију Преподобног Јустина Ћелијског и Врањског боравиће у Саборни храм Свете Тројице у Врању до 14. јуна када ће Литијским ходом свечано бити пренет у Свеправославни центар "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски" саграђен на истом оном месту где је била његова родна кућа, у храм посвећен Светом Јустину Философу и Мученику (по коме је наш Преподобни Јустин и добио име) и Преподобном Јустину Ћелијском и Врањском, где ће трајно остати. Пресвета Царице, о Богородице, чувај нас иконом Твојом Тројеручицом! О човече Богочовека Христа, Аво наш Јустине, моли Бога за нас! Извор: Епархија врањска

Обавештавамо верни народ да ће дочек иконе Светог Цара–мученика Николаја Романова бити у среду 8. маја 2019. у 23 часа испред Храма Светог Вазнесења Господњег у Жаркову. Икона Цара Николаја о којој је реч је иконописана по наруџби Салехардске епархије 2017. године и освештана је у такозваној "соби стрељања" Храма-на-крви у Јекатеринбургу 2018. у дане спомена на 100 годишњицу стрељања Свете Царске породице Романов. У јесен 2018. године икону су пронели по северним градовима и селима Јамала, пробијајући пут (колима, снегоходима, хеликоптерима) у дужини од 600 км и више. Сада по благослову Архиепископа Салехардског и Новоуренгојског г. Николаја доносе ову икону у Србију, у знак поштовања према српском народу и као символа заједничког страдалног историјског пута српског и руског народа. Први православни храм у Србији у који ће икона доћи је храм Вазнесења Господњег у Жаркову, испред кога ће дочек иконе бити у среду у 23 часа. Позивамо верни народ да у што већем броју дође у порту храма ради дочека иконе Цара Николаја. Извор: Храм Вазнесења Господњег на Жаркову

Предавање на тему Свете Иконе и победа Православља одржао је Митрополит загребачко-љубљански гоподин др Порфирије. Митрополит Порфирије се у свом излагању дотакао најважнијих ствари везаних за сам настанак Великог поста, за припремне недеље пред Часни пост, као и о недељама посвећеним посебним догађајима и личностима из живота наше Свете Цркве. Митрополит је, такође, говорио о светим иконама, о њиховом историјском развоју и теологији светих Икона, да би на крају своје предавање завршио са догађајем из 843. године када је Православље донело коначну победу над свим јересима и од тада је установљен празник који се празнује сваке прве Недеље Часнога и Великог поста. Предавање је одржано 05. марта 2017. године, под сводовима свечане сале СКД Просвјета у Загребу.

У четвртак 28. фебруара 2019. године, у дворани Црквене општине у Бачкој Паланци, катихета Александра Дубак, одржала је предавање на тему: Канонизоване чудотворне иконе Пресвете Богородице у Српској Православној Цркви. Благодарећи Радију Тавор, доносимо звучни запис предавања.