Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'изговорена'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, браћо Архијереји, богољубиви народе Божји! „Нека буде воља Господња!“ – Ове речи је, пре нешто више од 800 година, изговорио наш велики Свети Сава у Никеји, када је „по вољи Божјој и царевој“ изабран и хиротонисан за аутокефалног Архиепископа српских и поморских земаља. Следећи његов узвишени пример и моја недостојност смерно изговара те исте речи на овај свети дан и на овом светом месту, на празник његове преподобне мајке Анастасије, у велелепном Спомен-храму посвећеном њему, пред вама и свом пуноћом Цркве Божје овде сабране. Заиста, ништа се не дешава без воље Божје. Дух Свети, који је свуда и све испуњава, који је бдио над животом мојим и чувао ме од детињства мога, од тренутка када сам примио печат Његов дара у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, благоволео је да ме данас, у сагласју са вама браћо Архијереји и преко ваших часних и светих руку, удостоји архијерејске благодати. У мене, грешног и слабог, по речима песника, усели се „светлост Духа“ Светог и венчасте сте ме славом великом и уврстисте ме у ред Архијереја Цркве Христове, у ред наследника и прејемника Апостола Христових. Дрхтим и треперим и страх ме велики обузима. Јер, „како ћу, недостојан, ући у сјај светих Твојих“, Боже, и како ћу стати пред престо Твој заједно са светитељима Твојим: Василијем, Златоустим, Савом, Арсенијем... „Јер ако се усудим да заједно са њима уђем..., одећа ме окривљује, јер није брачна, и свезан бићу избачен од анђела“. Али љубав Божја је безгранична и људском уму недокучива. Он не гледа на грехове моје, већ ме љубављу Својом грли и уводи ме у Светињу над Светињама. Стога ме обузима радост неописива и веселим се неисказано, јер ме Господ постави на превисоку службу свога Архијереја – на место и обличје Своје, али не по мојим заслугама, већ по Својој превеликој милости. Шта рећи о Епископској служби, о тој најузвишенијој служби и највећој части коју човек може да добије и у овом и у оном животу? По речима Светог старца Силуана Атонског, Епископима је „дата велика благодат Духа Светог“ и „постављени су више свих, те се као орлови уздижу на висину, посматрајући непрегледна пространства“. Епископ на светој Литургији стоји на месту Христовом, приносећи бескрвне жртве у име сабраног народа и, након њиховог освећења Духом Светим, раздељује их вернима као Тело и Крв Христову, возглављујући на тај начин Цркву као Тело Христово. Заједно са Даровима, Епископ, као истински Отац који љуби и познаје своју паству, приноси Богу и њихове духовне жртве – молитве, појање, поклоњења, благодарења, славословља – и, уопште, све њихове таленте и дела која Богу од срца приносе и, на крају, и васцеле животе свих њих. Као уздарје на то, Епископ својој пастви, као икона Христа Бога, разашиље благослове и освећење, преображавајући их Духом у Заједницу Светих и узносећи све – свакога у своме звању у којем је призван да служи Богу – пред небески престо. Као истински пастир словесних оваца, Епископ треба свагда да претходи у врлинама и добрим делима; првенствујући у сабрању да им свима служи. Он, чувар истине и верни слуга речи Божје, дужан је да храбро сведочи веру у овоме свету и, ако је потребно, да мученички за њу пострада. Читав живот Епископски у ствари је једно велико бескрвно мучеништво – у служењу свима и у непрестаном приношењу себе другима на дар – да би, по речима Светог апостола Павла, „свима био све, да како год неке спасе“. Ово је лик истинског Пастира и Епископа коме ја, недостојни, тежим, овакав Архијереј желим да постанем, али знам, стојећи пред лицем Божјим и пред свима вама да сам по себи, својим моћима и снагама, не могу то да постигнем. Зато се уздам у помоћ Божју и молитве Светих, јер се сила и слава Божја у немоћима нашим познају и показују. И због тога верујем да „све могу у Христу који ми моћ даје“. „Радујте се свагда“ и „на свему захваљујте“, заповедио је пре много векова Свети апостол Павле солунским хришћанима. И ја, радујући се данас неизмерно са свима вама, не желим да заборавим да захвалим Господу на свему и за све што је учинио за мене. Благодарим Господу на свима ближњима – знанима и незнанима, пријатељима и родбини – мноштву њих које ми је дао, који су ми помагали и служили ми и били ми ослонац кад год је то било неопходно. Благодаран сам Господу што ми је дао честите и скромне родитеље – оца Јована и мајку Љубицу – који, на моју велику радост, учествују данас у овом великом празнику. Благодаран сам им што су, не жалећи труда и напора и никад не мислећи на себе, учили мог брата и мене шта то значи бити добар, нормалан и поштен човек. Благодаран сам Господу што ме је упутио на Његово Преосвештенство Епископа бачког господина Иринеја, по чијем сам се благослову замонашио у манастиру Светих Архангела у Ковиљу и из чијих руку сам примио презвитерску службу. Благодарим Преосвештеном Владици што ми је благословио да студирам богословске науке на нашем Православном богословском факултету Универзитета у Београду, а после тога и црквено појање у Атини. Захвалан сам му и што је благословио рад Школе црквеног појања у Новом Саду и пастирски и човекољубиво се старао за њен развој и напредак. Али, више од свега благодаран сам Господу што сам, преко Његовог Преосвештенства, и ја, недостојни, имао удела у благослову Његових духовних Отаца – преподобних Јустина Ћелијског и Порфирија Кавсокаливита. Њиховим и Његовим светим молитвама нека ме Господ укрепи на мом новом послушању у Цркви. Благодаран сам Господу што ми је дао могућност да изучавам свештено црквено појање и што ме је удостојио службе црквеног појца и касније учитеља појања. Сећам се својих блаженопочивших даскала Владимира Јовановића и Архонт Протопсалта Ликурга Ангелопулоса и благодаран сам им што су ме учили тој „анђелској музици“. Иако нису видљиво присутни, и они се данас радују с нама у овој небоземној Литургији појући заједно са ангелским хоровима на небесима. Благодарим и свима вама, мојим сарадницима и ученицима из Школе црквеног појања „Свети Јован Дамаскин“ из Новог Сада, што сте ме све ово време које смо провели заједно слушали, подржавали и трпели, и желим вам да и даље наставите да напредујете у изучавању свештеног појања и кроз њега се духовно изграђујете и још дубље уграђујете у Тело Христово – Цркву. Благодаран сам Господу што сам студирајући у Атини имао прилику да се упознам и спријатељим са многим добрим људима из братског нам грчког народа. Од њих сам се учио, а и даље се учим, не само црквеној музици, већ и како да живим и радујем се у Цркви. Дубоко сам им захвалан на њиховој љубави и гостопримству. Оци и братијо ковиљска, моја друга породицо! Од како сам дошао у ковиљску обитељ и био примљен као њен члан, започео је мој нови живот – живот у Христу, пун духовне радости и оптимизма. Тај нови живот у Христу није више био само мој, већ наш – заједнички, општи, читаве ковиљске братије – и делили смо га несебично више од две деценије. Заједно смо духовно узрастали – кроз бдења, молитве, постове, празнике – духовно смо падали и устајали, жалостили се и радовали, свађали се и мирили. Сада, када одлазим из манастира на ново послушање, обузима ме туга али добро знам да ми то искуство живота у манастиру Ковиљу нико не може одузети и да се увек имам куда вратити. Зато сам вам од срца, братијо, благодаран на томе. Благодарим и Вама, Преосвештени господине Исихије, донедавно настојатељу Свете обитељи ковиљске а сада Епископе ваљевски, што сте са расуђивањем водили и чували нашу свету обитељ. Помените ме у Вашим светим молитвама! Оци и братијо ковиљска, молите се за мене грешног и ја ћу се молити за све вас. Слава и част коју сам данас добио, вама припада! На крају, али и пре свих, обраћам се Вама, Ваша Светости, као свом духовном оцу а сада и оцу свих верних у Српској Православној Цркви. Благодаран сам Господу што ме је удостојио да све ове године будем Ваш ученик и да се од Вас поучавам „путу који води у живот“ вечни. Овим „уским“ и „тесним“ путем, путем монашког послушања и одрицања од своје воље, који сте Ви пропутили, трудио сам се да и сам идем, иако сам много пута клецајући ходио њиме, посрћући и падајући. Благодаран сам Вам, Ваша Светости, на поверењу које сте према мени, духовно слабом и нејаком, увек имали. Кроз читав свој монашки живот, на свим послушањима, трудио сам се да то поверење оправдам. Увек и свуда и на сваком месту, служећи Вам као самоме Христу. Тако и сада, на овом новом послушању Епископског служења, иштећи Ваше свете молитве, трудићу се да оправдам очекивања које сте Ви и Света Црква Српска поставили преда мном. Још једанпут, користим прилику, Ваша Светости, да Вама и читавом Сабору наше помесне Цркве заблагодарим што сте мене грешног удостојили ове славе и овог достојанства и молим Вас да ми опростите и да ме помињете и да ме благословите. На самом крају узносим славу Троједином Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, сад и увек и у векове векова. Амин. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, поручио је данас да он не врши никакву опструкцију нити било какву другу активност на путу формирања владе, нити му је то на крај памети да ради. “Ко би то, од свештеника радио – не би радио по Божијем благослову ни по Божијој науци. Као што није по Божијем, да неко, попут г. Медојевића, износи јавно овакве бесмислене и недоказане оптужбе”, казао је прота Гојко у свом реаговању на изјаву Небојше Медојевића, лидера Покрета за промјене, да Црква „саставља владу“. Свештеник Перовић је позвао све “да градимо Црну Гору тако да у њој свак ради свој посао, а да нам јавно изговорена ријеч буде обавезујућа светиња, а не ствар за једнократну употребу”. Реаговање протојереја-ставрофора Гојка Перовића преносимо интегрално: „Сматрам да након минулих избора, Цркву све мање треба препознавати као инспирацију за политичке дискусије а посебно као мотив за политикантске оптужбе и пропагандне наслове. У том смислу најмање сам очекивао да ће један од представника побједничке коалиције, на неки начин преузети манир напада на Цркву од одлазеће власти. Стиче се утисак да господин Медојевић, са неоснованим оптужбама, неутемељеним оцјенама и ничим изазваним претпоставкама на рачун Цркве а овог пута и мене лично, чини баш то – преузима анти-црквени манир од својих дојучерашњих политичких противника. Тим прије, што је садржај његових напада на Цркву у одређеним дјеловима скоро па идентичан са актуелном анти-новинарском и анти-црквеном кампањом. Црква се оптужује да „саставља Владу“- без и једног јединог аргумента или доказа, иако је више пута јавно саопштено да Црква не налази никакав свој интерес у поступку састављања Владе, нити у тим темама види своје мјесто, нити је заинтересована за изградњу политичке сцене и међусобне страначке односе и договоре. Ово све саопштавам из осјећаја одговорности према јавности која је поново засута неистинама о улози Цркве, при чему изражавам и посебан сензибилитет у односу на људе који су гласали за листу на којој је изабран и господин Медојевић. Дакле, поп Гојко Перовић не врши никакву опструкцију нити било какву другу активност на путу формирања владе, нити га било ко на ту тему консултује, нити му је то на крај памети да ради. Ни њему, ни било ком другом свештеном лицу из СПЦ. Ко би то, од свештеника радио – не би радио по Божијем благослову ни по Божијој науци. Као што није по Божијем, да неко, попут г. Медојевића, износи јавно овакве бесмислене и недоказане оптужбе. Хајде да градимо Црну Гору тако да у њој свак ради свој посао, а да нам јавно изговорена ријеч буде обавезујућа светиња а не ствар за једнократну употребу.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Пастирска беседа Епископа Варнаве (Настић) изговорена 1947. године на хиротонији у Саборном храму у Београду Драга браћо и сестре! Висина части, по Христовом мерилу, додељује се људима према висини спремности на жртву. Онај који мало жртвује, малу ће и част добити. Онај који много жртвује, много ће и части примити. Онај, који је међу људима примио највећу част, поднео је, пре тога, и највећу жртву. Јер је Он, по Својим сопственим речима, најпре морао проћи Голготу, да би тек после тога ушао у Своју славу. И како да томе мерилу побегну људи, кад му се потчинио и сами бесмртни Бог. Они који беже од жртве, беже и од једине части под овим Божијим сунцем, за коју је вредно борити се. Кад је Господ наш Исус Христос послао своје апостоле у свет, Он је поставио жртву као програм и метод њиховог живота. И само спремност на апостолску жртву удостојила је галилејске рибаре апостолске части. Ово мерило, постављено једном у основе Христове Цркве, остало је као неизменљиво и незаменљиво мерило кроз све дане њене историје, и као такво ће остати у све дане до свршетка века. Висока част, у Христовој Цркви, значи високу жртву. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве, на челу с Његовом светошћу патријархом српским господином Гаврилом, руковођен Духом светим, изабрао је моју недостојност за епископа Цркве Христове. Тим избором осудио ме је на жртву Голготе Христове. А осудивши ме на ту највећу жртву, указао ми је највећу част која се смртноме човеку указати може. И ја, у овоме часу и са овог места, недовољним речима људског језика, из све душе и из свег срца, благодарим Његовој светости патријарху и отачественим архијерејима српским на указаној ми части Голготе. Све што могу рећи, и највише што могу рећи, то је да ћу се радосно испети на своју Голготу, и да ту част никад нећу заменити ни с којом другом чашћу под овим Божијим сунцем. Епископска служба голготска је жртва, јер је епископска служба апостолска служба, а апостолима је Господ рекао: Чашу коју Ја пијем испићете; и крштење којим се Ја крстим крстићете се. (Мар. 10, 39). А чаша коју је Господ испио и крштење којим се крстио, шта је друго било, него чаша Голготе и крваво крштење Својом сопственом крвљу. Но, Сину Божијем на овом свету био је сваки дан по једна страшна Голгота, и Његова чаша меда потпуно је ишчезла у бескрајној чаши жучи коју је драговољно испио. И Његове су се речи испуниле: чашу коју је Он испио, испили су и апостоли Његови, и крстили су се оним истим крштењем којим се и Он крстио. Од дванаесторице, једанаесторица су пролила своју крв. Али као што је и њиховом Учитељу сваки, а не само последњи дан Његовог живота био по једна страшна Голгота, тако је исто било и ученицима. Почевши од онога дана када су се, страха ради јудејскога, били сабрали у једну тмурну јерусалимску одају, па све до онога часа када су својом крвљу запечатили своје дане. А као што је било апостолима, било је и епископима. Ко ће пребројати гробља мученичких архијерејских костију, разасутих по земљи од апостолских времена па све до времена варварског двадесетог века, и ко ће измерити дубоко море архијерејске крви у коме су потонули безбројни животи архипастира Христове Цркве. И исто онако као што је Сину Божијем Велики петак био само последња и најстрашнија у низу свакодневних Његових Голгота, и на исти онај начин на који су апостоли својом последњом крвавом жртвом само закључили број свих безбројних жртава свога апостолског живота, исто тако и на исти тај начин и епископ је осуђен да сваког часа буде спреман, не само на ону последњу и највећу жртву, него и на све оне велике и мале жртве, и на сва она велика и мала умирања од којих је саткано ткиво његових дана. Да, јер епископи су они који су, као некада апостоли. оставили оца свога и мајку своју, и жену и децу и кућу и благо своје, који су се одрекли сами себе, и узели крст свој, и пошли за Христом. Ово је основна формула епископског живота, и из ње, као реке из свога извора, извиру његова свакодневна умирања и његове свакодневне жртве. Епископ нема своје личне радости, нити има своје личне туге. Радост Цркве његове је лична радост, и жалост Цркве његове је лична туга. Губитак Цркве је његов лични губитак, али је и победа Цркве његово лично славље. Свака хула на Бога пада на епископа као лична увреда, и свако ругање Сину Божијем као поруга самоме њему. Свака неправда мора се коснути његове душе, и свако насиље мора изазвати његов праведни гнев. Свака сиротињска суза мора се сточити низ његово лице, и свако рањено срце јаукнути кроз његова уста. Ко ће чинити добро, а епископ да се не радује, ко ће радити зло, а епископ да не буде тужан? Епископ проживљује Голготу када гледа како људи трче за смртним људима, а од бесмртнога Бога окрећу своје главе. Он проживљује Голготу када гледа како семе Еванђеља пада на пут, и птице га небеске зобљу, и како пада у трње и тамо га трње дави. Да, епископство је Голгота, јер епископ мора Истину ставити изнад живота, а ми знамо да је много пута кроз историју говорење истине значило губљење живота. Је ли потребно да вам изнесем овде пресјајне примере епископске жртве? Да вам набројим све оне бесмртне мужеве Цркве који су својом крвљу цементирали њене темеље, и који су подигли њене сводове од мрамора својих мученичких костију? Далеко би ме то одвело и дуго бих вас овде задржао. Али, зар је то и потребно чинити нама, благочестивој деци Српске православне дабробосанске епархије? Зар је потребно, да бих показао лик епископа-мученика, лутати кроз простор и време, кад је такав један лик засијао пред нашим сопственим очима и у наше сопствене дане. То је лик нашег митрополита, блаженопокојног Петра Зимоњића... А нама, браћо, још и сада звуче у ушима непрестано понављане и умилне архипастирске речи митрополита Петра: “Брат је мио које вере био!” Али он није само зборио, он је и творио. Он је своју љубав даривао и десно и лево. А браћа, шта она учинише? Какво му уздарје дадоше? За љубав дариваше га логором, а за братство и јединство послаше га у земљицу црну. Радуј се, блажена душо митрополита Петра! Ти си постала слична Христу и апостолима Његовим. Ти си на овоме свету поднела највећу жртву да би на ономе свету примила највећу част. И ето зато, премда познајем слабости своје сопствене душе, ја се не бојим да ће моја нога задрхтати на трновитом путу Голготе којим сам се данас упутио. Јер кад би она и хтела задрхтати, светлост и топлота ових безбројних примера Христових хероја повратиће јој сигурност и снагу. У својој првој архипастирској беседи, браћо и сестре, хоћу да упутим неколико речи вама Христољубивој деци оне Цркве чији сам Епископ ја данас постао. Наоружајте се, браћо и сестре, духовним оружјем, јер Христова Црква води данас по целоме свету један страшан рат. Тај рат Цркве није рат за позиције земаљске власти и силе, него рат за спасење људских душа, борба да се оне отму из мрачног и смртоносног загрљаја сатаниног и поврате у благо наручје Оца небеског. Ова борба није од данас или од јуче. Она је стара колико је стар и сам човечији род. Али ова борба никад није била тако силна, као што је силна у наше дане, јер су данас богатство и моћ саблазнили људске душе. Да, тај рат с поднебесним духовима злобе, то је оно чиме је Црква данас заузета, а не рат с политичким партијама и странкама овога света. Јер Христовој Цркви мало је стало до тога која ће партија завладати светом, али јој је много стало до тога да светом завлада ју љубав, истина и правда. Јер док не завлада то троје, неће никада завладати мир. Ја се уздам, браћо, у вашу љубав према Спаситељу и у нашу веру у Бога. Ја се надам да ову битку нећете изгубити ви, него ваш непријатељ, ђаво. Али не заборавите да ћете ту битку задобити једино оружјем жртве. Жртве велике и мале. Не заборавите да сте ви потомци оног косовског кнеза који је жртвовао земаљско да би задобио небеско, и не заборавите ни то да сте ви деца једног народа, који не поседује ништа велико што није платио ценом велике жртве. И, зато, ако у некоме од вас живи жеља да побегне од жртве, нека преобрази ту жељу, данас на Свето Преображење, у жељу да еванђеоском жртвом задобије еванђелски венац победе. А хвала вам, браћо и сестре, што сте данас принели Богу жртву молитве за благослов у моме будућем раду. Хвала нека је и мојој браћи свештеницима, који су данас, заједно са мном принели Господу Бескрвну Жртву, и помолили Му се да ми за нове дужности подари и нове силе. А Господ наш, Који нам је кроз највећу Жртву даровао највећу победу, нека дарује победу патријарху нашем, и свему вођству наше свете Цркве, које у једном Христу једну жељу има и које у једном Богу само једна мисао води, и нека дарује победу свој Цркви Православној, победу велику и славну, победу над свим вразима Њеним. Амин.
  4. Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте. Повезане вести: У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Протопрезвитер-ставрофор др Радомир Поповић - Кратак преглед Српске Цркве кроз историју У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Пећка Патријаршија – Чувар наше будућности У сусрет прослави великог јубилеја СПЦ: Манастир Жича - дом Спасов Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им: „Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене “испуни недостатке наших отаца.“ (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих. И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер „друге основе“, као што рече Апостол, „нико не може положити, већ само коју положи“ (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана. После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да „савршен буде Божји човек“ (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, „вера је спасоносна“, као што рече Апостол, „која кроз љубав дела“ (Гал 5,6). Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља. И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије. Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело, одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17). Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољом хотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке. Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност, и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: „Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро“ са правом вером, “поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.“ (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52). Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво. Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане. А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и којих се одрекоше свети оци они, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо. Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве. Но штавише, ка свакој побожности журимо се, којој нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи: „Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт 28,19). И опет: „Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се“ (Мк 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа. И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек Његову вољу. Јер „вера без дела мртва је“, по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу. Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: „Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека“ (Јн 8,51). Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5,12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: „Окусите и видите како добар је Господ“ (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове! Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у Христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима, пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима. Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас „љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом“ (V Мојс 6,4-5; Мк 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које (V Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37). И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему „од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“ (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је „пред очима Његовим све откривено“, као што рече Апостол (Јевр 4,13), и „јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јевр 12,29); и „узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове“ (II Мојс 20,5-6). Јер је Он „Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни“ (V Мојс 10,17). Да „држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које заповедих вам“, „да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим“ (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин. Доментијан, Житије Светога Саве, Српска књижевна задруга, Београд 2001, 227-241. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  5. Бесједа протојереја- ставрофора Бранка Тапушковића изговорена на Светој Литургији у 7. недељу по Духовима у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима у Подгорици. 15.07.2018_o.Branko_Tapuskovic.m4a светигора
  6. Бесједа протојереја- ставрофора Бранка Тапушковића изговорена на Светој Литургији у 7. недељу по Духовима у храму Светог Архангела Михаила у Дољанима у Подгорици. 15.07.2018_o.Branko_Tapuskovic.m4a светигора View full Странице
  7. Благодарећи задужбини Манастира Хиландара доносимо звучни запис надахнуте празничне беседе који је изговорио хиландарски игуман високопреподобни архимандрит Методије, на празник Светог и богоносног оца нашег Николаја Мирликијског чудотворца, 2017. лета Господњег. View full Странице
  8. Ове године навршава се педесет година од тог значајног датума за нашу школу. Осим тога, налазимо се и између две значајне годишњице и јубилеја: 750-годишњице престављења Светог Арсенија, коју смо обележили прошле године, и јубилеја осамстогодишњице самосталности Српске цркве, који ћемо ускоро обележити и прославити. Све ово даје нам повода да се у најкраћим цртама подсетимо светачког лика и земаљских дела и заслуга нашег небеског покровитеља и заштитника. Сачувани историјски подаци о Светом Арсенију веома су оскудни. У житијама светих он се још назива и Сремац, јер потиче из области Срема. У Охридском прологу и Житијама светих преподобног Аве Јустина врло мало се говори о наследнику првог српског архиепископа Светог Саве. Кратак текст житија прати илустрација фреска Светог Арсенија из манастира Сопоћана, изображена око 1260. године. Зна се да је Арсеније још као младић чуо причу о Светом Сави и отишао у манастир Жичу да се сретне с њим. У служби свецу, на малој вечерњи прва стихира започиње речима: „Из млада возраста Бога в себје носја, оче Арсеније, демонскија полки огњем молитвеним возжегал јеси, блажене“ (Носећи у себи Бога од ране младости, оче Арсеније, демонске си пукове молитвеним огњем попалио, блажени). Служба Светом Арсенију је још у средњем веку, поред службе Светом Сави, досепела у Русију. То говори у прилог његовој слави и величини која је прешла границе средњовековне Србије. Према речима преподобног аве Јустина Ћелијског, само велики монах може да буде и велики јерарх. Овде мерило величине, како вели наш богослов и признати научник академик Димитрије Богдановић у свом дивном творенију „Ликови светитеља“, није обично историјско мерило. Јер, јерарси се не могу мерити према оним површинским заслугама које се признају световним величинама као разлог за поштовање и захвалност. Количинске вредности, у светлу Јеванђеља, уосталом, не мора да буду израз духовног квалитета. Често и нису то. Духовни квалитет, у правој хришћанској личности, испољавање је једног другог света, теоцентричног и небеског – у коме уместо правних прописа влада љубав, уместо грешне себичности – служење, самоодречност, послушност Богу, „праведност и радост и мир у Духу Светом“. Велики првојерарх мора, дакле, да поседује ове квалитете, да буде заиста припадник и представник света који чини духовну суштину Цркве и једино стварно оправдање њеног постојања“ (Д. Богдановић, Ликови светитеља, Београд 1972, 177). Свети Арсеније је све то и био и поседовао, јер је кроз сва послушања која је смерно и без роптања носио у Цркви Спасовој, светој архиепископији жичкој, стекао смирење и, рецимо то језиком преподобног Серафима Саровског, стјажао, тј. задобио у себи Духа Светога. Задобивши благодат Духа Светога, он се онда удостојио да постане „водитељ или учитељ милостиње, и ризница милосрђа коју је свима отворио, учитељ правоверја и божанствени украс архијереја“, како му пева у тропару и служби коју му је саставио Данило Пећки. Говорити о Светитељу Арсенију, дакле, значи говорити и о службама у Цркви, које се поверавају младим иноцима, искушеницима, монасима, јерејима и архијерејима. Од првог његовог послушања да буде келејник првом српском архиепископу, самом Светитељу Сави, о чему имамо сачуваних података, па преко врло одговорне, врло значајне и узвишене службе еклисијарха Спасове Цркве у Жичи, па све до узрастања до прејемника, наследника Савиног на жичком архиепископском престолу, Арсеније исказује смиреност и послушност свом духовном оцу Сави, жичкој братији, својој Цркви и своме роду. Кроз то послушање он добро разуме живот Цркве Христове. Јер, он „живи живот Цркве“, како би рекао наш владика Атанасије, Херцеговачки умировљени. Он живи јеванђелским животом, те му стога Данило и пева у стихири: „Речима твојим са јеванђелских источника, светитељу Арсеније, срца твојих људи си напојио.“ Предавши себе свецело подвигу, „блистајући подвизима и украшен богословљем“, предивни (архи)пастир Арсеније бејаше достојан Христовог стада, „светило Цркве боговидно и душа спаситељ“ (славник на литији). Као такав слуга и пастир добри, и он је могао рећи, заједно са Светим апостолом Павлом: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“. Или, пак, попут светог и праведног Јована Кронштатског, могао је исписати „Мој живот у Христу“. Колико је познато, он није оставио свој лични дневник или летопис. Али, он га је ипак оставио и запечатио својим слаткопјенијем, непрестано „језиком хвалећи, а уснама појање приносећи, проповедањем кличући: Христе, ти јеси светлост неисказана“, како му пева у кондаку његов химнограф Данило Пећки. За све те добродетељи и врлине Господ је удостојио свог угодника светитеља Арсенија да пуне три деценије „право управља речју Његове Истине“ – светом Црквом његовом. Богомудри Арсеније доноси и једну судбоносу одлуку за даљи живот и напредак Српске цркве - измешта седиште из несигурне Жиче у дубину српске земље, у Руговску клисуру, где на жичком властелинству подиже цркву у част Светих апостола, која ће, попут цркве у Жичи, остати у народу позата као Спасова црква. Овај подухват имаће далекосежне последице по целокупни живот и опстанак Српске цркве. Арсенијева задужбина Светих апостола постаће квасац будућег средишта црквеног и духовног живота – потоње Пећке патријаршије. Зато га је Бог још за живота узвисио и прославио на један посебан начин. Подизањем Светих апостола у Пећи, куда преноси седиште архиепископије из Жиче, Светитељ Арсеније II се увршћује у ред највећих српских задужбинара, одмах до архиепископа Саве и својих врлих наследника на пећком трону, архиепископа Никодима (1317–1324) и Данила II (1324–1337), који у Пећи подижу цркву Светог Димитрија и Богородице Одигитрије. Стварањем тог духовног језгра Пећка архиепископија, доцније Патријаршија, постаје духовно средиште средњовековне Србије. У томе лежи друга велика заслуга светог Арсенија. Овде у Пећи стичу се благопријатни услови за развој монаштва, за процват црквене уметности, књижевности и духовности која ће у свом зениту у Србији досегнути висине византијског уметничког, књижевног и духовног канона. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару: „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Он поста „Саве првог пастира блажено учење ... Велико сунце све српске земље... Стуб и утврђење Цркве ... и вернима бедем нерушив.“ Стога не чуди што су савременици светог Арсенија угледали у њему величину и дар Божји, и готово за живота његовог уврстили га у ред светих Божјих угодника. Ово су вероватно свима добро познате историјске чињенице. Међутим, оно што је мање познато јесу извесне појединости из зидног сликарства које, чини се, нису биле предмет дубљих богословских анализа. Наиме, у олтарском живопису Светих Апостола, у представи Службе архијереја коју поједини историчари уметности погрешно називају Поклоњење Агнецу, долази до одређених неуобичајених и радикалних иновација. У апсиди протезиса-проскомидије Светих апостола у Пећи насликани су први српски архиепископи, Светитељ Сава као оснивач и Светитељ Арсеније као његов наследник на архиепископској катедри (Сл. 1 и 2). Остало је непримећено да је Арсеније насликан са леве, тј. са северне, или „старије“ стране, а Сава са десне, тј. јужне стране у односу на Старца дана, представљеног изнад протезиса [В. Ј. Ђурић – В. Кораћ – С. Ћирковић, Пећка патријаршија, Београд 1990, сл. 38, цртеж VI]. Војислав Ј. Ђурић за ову представу каже да је реалистична и симболична [В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 38]. Реализам је сликање Арсенија за живота, око 1260. године, с десне стране Христа – Старца дана, а симболизам учеће у проскомидији и његовог претходника Светог Саве, представљеног с леве, јужне стране у односу на Старца дана. Ово је једна од најранијих иконографских представа српских архијереја ове врсте. Наиме, према Уставу или Типику, старији је онај архијереј који служи, тј. началствује. У централној апсиди Светих апостола Светом Василију Великом који началствује на Литургији, поред Светог Григорија Богослова и Светог Кирила Јерусалимског, саслужује и Свети Сава, први архиепсикоп српски. У Сопоћанима, врхунцу византијске и српске монументалне уметности, у изванредно лепој и успелој и, по много чему несвакидашњој колони, оствареној половином XIII века, у сцени Служба архијереја први пут су насликани српски архијереји: Светитељ Арсеније заједно са својим претходником Савом I и наследником на катедри Савом II (Сл. 2). [Ј. Радовановић, Иконографска истраживања српског сликарства XIII и XIV века, Београд 1988, 38-55]. Сопоћанско сликарство Војислав Ђурић назива „победном песмом после уласка у Цариград“. Рауме се, уласка и повратка царског града у руке Византинаца после пада Латинског царства [В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1963, 24-26]. У северном параклису Радосављеве припрате у Студеници, осликаној тридесетих година истог века, приказан је свети Арсеније како служи Божаску Литургију заједно са светим литургичарима. Слична представа, ванредно ретка за српски средњи век, остварена је и у манастиру Морачи у XIII, а поновљена и у познијем средњовековном добу у XVII веку (Сл. 3 и 4). [С. Петковић, Морача, поновљено издање, Морача 2002, сл. 27 и 31; Б. Тодић, Српски архиепископи на фрескама XVII века у Морачи. Манастир Морача, САНУ, посебна издања, књ. 90, Београд 2006, 111]. И једним и другим и трећим примером, сликањем сpпских архиепископа Саве I, Арсенија и Саве II, напоредо са светим литургичарима Василијем Великим и Јованом Златоустим, настоји се на значају српске средњовековне духовне и културне свести и самосвести, историјске аутохтоности и црквене аутокефалности. Студеница, Пећ и Морача - три су печата на српској историјској осмовековној савинско-арсенијевској мапи трајања. Рекли смо већ да се заслуге Христовог јерарха не могу измерити количинским световним мерама и вредностима, него невидљивим јеванђелским мерилима духовног квалитета. Мерено оним првим мерилом, Арсеније ништа мање није заслужан за напредак Христове Цркве у немањићкој Србији од свог претходника и оснивача Српске аутокефалне цркве Светитеља Саве. Наиме, он је дуже и живео од њега и двоструко дуже времена провео на архиепископском трону од њега. Зато је имао и времена, знања и искуства да се потруди, колико је то било могуће, да испуни завештање Светога Саве упућено његовим наследницима - „да доврше његово започето дело“. Али, мерено оним другим, важнијим мерилом јеван-ђелским, један и други су подједнако угодили Богу и подједнако задужили свој српски народ и Српску цркву. Они су прославили Бога, а Бог који је диван у светима својим, прославио је себе у овим дивним светитељима својим и у роду нашем српском. Упутно је и корисно сетити се ових светих и великих мужева, најпре Светитеља Саве, оснивача и првог српског архиепископа, а затим посебно и његовог наследника Светитеља Арсенија. Особито је то важно данас, у предвечерје јубилеја 800. годишњице проглашења самосталности Српске цркве; затим, 750. годишњице престављења Светитеља Арсенија, коју смо скромно обележили у нашој Цркви прошле године. Тим поводом одржан је пригодан научни скуп у нашем богословском училишту. Посебан повод да се сетимо великог Христовог јерарха Арсенија јесте и 50-годишњи јубилеј од обнове наше Карловачке богословије, која је у свом новом издању и историјском трајању добила и ново име и небесног покровитеља, наследника Светог Саве – Светог Арсенија, другог архиепископа српског. Подсећајући се богоугодног живота нашег патрона и заштитника Светитеља Арсенија, најпре ми професори, наставници и наши ученици, а потом и сви доброжелатељи, ктитори и приложници овог светог училишта, треба да угледајући се на њега, следимо његов и Савин пут, да непрестано исправљамо себе и свој живот, према речима Светог Апостола Павла, управљамо „горе, ка белегу горњег звања“. Свети Сава је из благословене лозе свога оца Стефана Немање – преподбног Симеона засадио плодан виноград у Цркви Христовој. Његов наследник Светитељ Арсеније наставља три деценије да тај виноград обделава и, као проширен и учвршћен, предаје га својим наследницима. Њихово изабрано стадо, народ српски, осам векова пије без престанка благословено вино из те Немањине чаше и Савиног и Арсенијевог рукосада и, пијући те животворне сокове, непрестано пребива у јединству и са господаром винограда, Самим Господом Исусом Христом и са његовим угодницима преподобним Симеоном, Светитељем Савом I и Светитељем Арсенијем II, архиепископом српским. На то заједничарење подсећа нас овај наш мали 50. јубилеј и, онај прошлогодишњи 750-дишњи, као и онај долазећи 800-годишњи; подсећа нас нс небоземно јединство са нашим патроном Светитељем Арсенијем, другим архиепископом српским. ------------ Беседа Мр Предрага Миодрага, професора Карловачке богословије, одржана на свечаној академији 10. нов./28. окт. 2017. године поводом школске славе Светитеља Арсенија, другог архиепископа српског. Извор: Српска Православна Црква
  9. Мр Предраг Миодраг: Светитељ Арсеније, други Архиепископ српски У седамстотој годишњици од престављења Светитеља Арсенија II, архиепископа српског, 1. јуна 1967. године, Свети архијерејски сабор усваја предлог Светог архијерејског синода и, на основу чл. 69 тач. 5 Устава СПЦ, доноси следећу одлуку: „Досадашњи Одсек богословије Св. Саве у Сремским Карловцима проглашава се самосталном богословијом с тим, да јој патрон буде Св. Арсеније, II архиепископ српски“. Ове године навршава се педесет година од тог значајног датума за нашу школу. Осим тога, налазимо се и између две значајне годишњице и јубилеја: 750-годишњице престављења Светог Арсенија, коју смо обележили прошле године, и јубилеја осамстогодишњице самосталности Српске цркве, који ћемо ускоро обележити и прославити. Све ово даје нам повода да се у најкраћим цртама подсетимо светачког лика и земаљских дела и заслуга нашег небеског покровитеља и заштитника. Сачувани историјски подаци о Светом Арсенију веома су оскудни. У житијама светих он се још назива и Сремац, јер потиче из области Срема. У Охридском прологу и Житијама светих преподобног Аве Јустина врло мало се говори о наследнику првог српског архиепископа Светог Саве. Кратак текст житија прати илустрација фреска Светог Арсенија из манастира Сопоћана, изображена око 1260. године. Зна се да је Арсеније још као младић чуо причу о Светом Сави и отишао у манастир Жичу да се сретне с њим. У служби свецу, на малој вечерњи прва стихира започиње речима: „Из млада возраста Бога в себје носја, оче Арсеније, демонскија полки огњем молитвеним возжегал јеси, блажене“ (Носећи у себи Бога од ране младости, оче Арсеније, демонске си пукове молитвеним огњем попалио, блажени). Служба Светом Арсенију је још у средњем веку, поред службе Светом Сави, досепела у Русију. То говори у прилог његовој слави и величини која је прешла границе средњовековне Србије. Према речима преподобног аве Јустина Ћелијског, само велики монах може да буде и велики јерарх. Овде мерило величине, како вели наш богослов и признати научник академик Димитрије Богдановић у свом дивном творенију „Ликови светитеља“, није обично историјско мерило. Јер, јерарси се не могу мерити према оним површинским заслугама које се признају световним величинама као разлог за поштовање и захвалност. Количинске вредности, у светлу Јеванђеља, уосталом, не мора да буду израз духовног квалитета. Често и нису то. Духовни квалитет, у правој хришћанској личности, испољавање је једног другог света, теоцентричног и небеског – у коме уместо правних прописа влада љубав, уместо грешне себичности – служење, самоодречност, послушност Богу, „праведност и радост и мир у Духу Светом“. Велики првојерарх мора, дакле, да поседује ове квалитете, да буде заиста припадник и представник света који чини духовну суштину Цркве и једино стварно оправдање њеног постојања“ (Д. Богдановић, Ликови светитеља, Београд 1972, 177). Свети Арсеније је све то и био и поседовао, јер је кроз сва послушања која је смерно и без роптања носио у Цркви Спасовој, светој архиепископији жичкој, стекао смирење и, рецимо то језиком преподобног Серафима Саровског, стјажао, тј. задобио у себи Духа Светога. Задобивши благодат Духа Светога, он се онда удостојио да постане „водитељ или учитељ милостиње, и ризница милосрђа коју је свима отворио, учитељ правоверја и божанствени украс архијереја“, како му пева у тропару и служби коју му је саставио Данило Пећки. Говорити о Светитељу Арсенију, дакле, значи говорити и о службама у Цркви, које се поверавају младим иноцима, искушеницима, монасима, јерејима и архијерејима. Од првог његовог послушања да буде келејник првом српском архиепископу, самом Светитељу Сави, о чему имамо сачуваних података, па преко врло одговорне, врло значајне и узвишене службе еклисијарха Спасове Цркве у Жичи, па све до узрастања до прејемника, наследника Савиног на жичком архиепископском престолу, Арсеније исказује смиреност и послушност свом духовном оцу Сави, жичкој братији, својој Цркви и своме роду. Кроз то послушање он добро разуме живот Цркве Христове. Јер, он „живи живот Цркве“, како би рекао наш владика Атанасије, Херцеговачки умировљени. Он живи јеванђелским животом, те му стога Данило и пева у стихири: „Речима твојим са јеванђелских источника, светитељу Арсеније, срца твојих људи си напојио.“ Предавши себе свецело подвигу, „блистајући подвизима и украшен богословљем“, предивни (архи)пастир Арсеније бејаше достојан Христовог стада, „светило Цркве боговидно и душа спаситељ“ (славник на литији). Као такав слуга и пастир добри, и он је могао рећи, заједно са Светим апостолом Павлом: „Не живим више ја, него живи Христос у мени“. Или, пак, попут светог и праведног Јована Кронштатског, могао је исписати „Мој живот у Христу“. Колико је познато, он није оставио свој лични дневник или летопис. Али, он га је ипак оставио и запечатио својим слаткопјенијем, непрестано „језиком хвалећи, а уснама појање приносећи, проповедањем кличући: Христе, ти јеси светлост неисказана“, како му пева у кондаку његов химнограф Данило Пећки. За све те добродетељи и врлине Господ је удостојио свог угодника светитеља Арсенија да пуне три деценије „право управља речју Његове Истине“ – светом Црквом његовом. Богомудри Арсеније доноси и једну судбоносу одлуку за даљи живот и напредак Српске цркве - измешта седиште из несигурне Жиче у дубину српске земље, у Руговску клисуру, где на жичком властелинству подиже цркву у част Светих апостола, која ће, попут цркве у Жичи, остати у народу позата као Спасова црква. Овај подухват имаће далекосежне последице по целокупни живот и опстанак Српске цркве. Арсенијева задужбина Светих апостола постаће квасац будућег средишта црквеног и духовног живота – потоње Пећке патријаршије. Зато га је Бог још за живота узвисио и прославио на један посебан начин. Подизањем Светих апостола у Пећи, куда преноси седиште архиепископије из Жиче, Светитељ Арсеније II се увршћује у ред највећих српских задужбинара, одмах до архиепископа Саве и својих врлих наследника на пећком трону, архиепископа Никодима (1317–1324) и Данила II (1324–1337), који у Пећи подижу цркву Светог Димитрија и Богородице Одигитрије. Стварањем тог духовног језгра Пећка архиепископија, доцније Патријаршија, постаје духовно средиште средњовековне Србије. У томе лежи друга велика заслуга светог Арсенија. Овде у Пећи стичу се благопријатни услови за развој монаштва, за процват црквене уметности, књижевности и духовности која ће у свом зениту у Србији досегнути висине византијског уметничког, књижевног и духовног канона. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару: „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Он поста „Саве првог пастира блажено учење ... Велико сунце све српске земље... Стуб и утврђење Цркве ... и вернима бедем нерушив.“ Стога не чуди што су савременици светог Арсенија угледали у њему величину и дар Божји, и готово за живота његовог уврстили га у ред светих Божјих угодника. Ово су вероватно свима добро познате историјске чињенице. Међутим, оно што је мање познато јесу извесне појединости из зидног сликарства које, чини се, нису биле предмет дубљих богословских анализа. Наиме, у олтарском живопису Светих Апостола, у представи Службе архијереја коју поједини историчари уметности погрешно називају Поклоњење Агнецу, долази до одређених неуобичајених и радикалних иновација. У апсиди протезиса-проскомидије Светих апостола у Пећи насликани су први српски архиепископи, Светитељ Сава као оснивач и Светитељ Арсеније као његов наследник на архиепископској катедри (Сл. 1 и 2). Остало је непримећено да је Арсеније насликан са леве, тј. са северне, или „старије“ стране, а Сава са десне, тј. јужне стране у односу на Старца дана, представљеног изнад протезиса [В. Ј. Ђурић – В. Кораћ – С. Ћирковић, Пећка патријаршија, Београд 1990, сл. 38, цртеж VI]. Војислав Ј. Ђурић за ову представу каже да је реалистична и симболична [В. Ј. Ђурић, Византијске фреске у Југославији, Београд 1974, 38]. Реализам је сликање Арсенија за живота, око 1260. године, с десне стране Христа – Старца дана, а симболизам учеће у проскомидији и његовог претходника Светог Саве, представљеног с леве, јужне стране у односу на Старца дана. Ово је једна од најранијих иконографских представа српских архијереја ове врсте. Наиме, према Уставу или Типику, старији је онај архијереј који служи, тј. началствује. У централној апсиди Светих апостола Светом Василију Великом који началствује на Литургији, поред Светог Григорија Богослова и Светог Кирила Јерусалимског, саслужује и Свети Сава, први архиепсикоп српски. У Сопоћанима, врхунцу византијске и српске монументалне уметности, у изванредно лепој и успелој и, по много чему несвакидашњој колони, оствареној половином XIII века, у сцени Служба архијереја први пут су насликани српски архијереји: Светитељ Арсеније заједно са својим претходником Савом I и наследником на катедри Савом II (Сл. 2). [Ј. Радовановић, Иконографска истраживања српског сликарства XIII и XIV века, Београд 1988, 38-55]. Сопоћанско сликарство Војислав Ђурић назива „победном песмом после уласка у Цариград“. Рауме се, уласка и повратка царског града у руке Византинаца после пада Латинског царства [В. Ј. Ђурић, Сопоћани, Београд 1963, 24-26]. У северном параклису Радосављеве припрате у Студеници, осликаној тридесетих година истог века, приказан је свети Арсеније како служи Божаску Литургију заједно са светим литургичарима. Слична представа, ванредно ретка за српски средњи век, остварена је и у манастиру Морачи у XIII, а поновљена и у познијем средњовековном добу у XVII веку (Сл. 3 и 4). [С. Петковић, Морача, поновљено издање, Морача 2002, сл. 27 и 31; Б. Тодић, Српски архиепископи на фрескама XVII века у Морачи. Манастир Морача, САНУ, посебна издања, књ. 90, Београд 2006, 111]. И једним и другим и трећим примером, сликањем сpпских архиепископа Саве I, Арсенија и Саве II, напоредо са светим литургичарима Василијем Великим и Јованом Златоустим, настоји се на значају српске средњовековне духовне и културне свести и самосвести, историјске аутохтоности и црквене аутокефалности. Студеница, Пећ и Морача - три су печата на српској историјској осмовековној савинско-арсенијевској мапи трајања. Рекли смо већ да се заслуге Христовог јерарха не могу измерити количинским световним мерама и вредностима, него невидљивим јеванђелским мерилима духовног квалитета. Мерено оним првим мерилом, Арсеније ништа мање није заслужан за напредак Христове Цркве у немањићкој Србији од свог претходника и оснивача Српске аутокефалне цркве Светитеља Саве. Наиме, он је дуже и живео од њега и двоструко дуже времена провео на архиепископском трону од њега. Зато је имао и времена, знања и искуства да се потруди, колико је то било могуће, да испуни завештање Светога Саве упућено његовим наследницима - „да доврше његово започето дело“. Али, мерено оним другим, важнијим мерилом јеван-ђелским, један и други су подједнако угодили Богу и подједнако задужили свој српски народ и Српску цркву. Они су прославили Бога, а Бог који је диван у светима својим, прославио је себе у овим дивним светитељима својим и у роду нашем српском. Упутно је и корисно сетити се ових светих и великих мужева, најпре Светитеља Саве, оснивача и првог српског архиепископа, а затим посебно и његовог наследника Светитеља Арсенија. Особито је то важно данас, у предвечерје јубилеја 800. годишњице проглашења самосталности Српске цркве; затим, 750. годишњице престављења Светитеља Арсенија, коју смо скромно обележили у нашој Цркви прошле године. Тим поводом одржан је пригодан научни скуп у нашем богословском училишту. Посебан повод да се сетимо великог Христовог јерарха Арсенија јесте и 50-годишњи јубилеј од обнове наше Карловачке богословије, која је у свом новом издању и историјском трајању добила и ново име и небесног покровитеља, наследника Светог Саве – Светог Арсенија, другог архиепископа српског. Подсећајући се богоугодног живота нашег патрона и заштитника Светитеља Арсенија, најпре ми професори, наставници и наши ученици, а потом и сви доброжелатељи, ктитори и приложници овог светог училишта, треба да угледајући се на њега, следимо његов и Савин пут, да непрестано исправљамо себе и свој живот, према речима Светог Апостола Павла, управљамо „горе, ка белегу горњег звања“. Свети Сава је из благословене лозе свога оца Стефана Немање – преподбног Симеона засадио плодан виноград у Цркви Христовој. Његов наследник Светитељ Арсеније наставља три деценије да тај виноград обделава и, као проширен и учвршћен, предаје га својим наследницима. Њихово изабрано стадо, народ српски, осам векова пије без престанка благословено вино из те Немањине чаше и Савиног и Арсенијевог рукосада и, пијући те животворне сокове, непрестано пребива у јединству и са господаром винограда, Самим Господом Исусом Христом и са његовим угодницима преподобним Симеоном, Светитељем Савом I и Светитељем Арсенијем II, архиепископом српским. На то заједничарење подсећа нас овај наш мали 50. јубилеј и, онај прошлогодишњи 750-дишњи, као и онај долазећи 800-годишњи; подсећа нас нс небоземно јединство са нашим патроном Светитељем Арсенијем, другим архиепископом српским. ------------ Беседа Мр Предрага Миодрага, професора Карловачке богословије, одржана на свечаној академији 10. нов./28. окт. 2017. године поводом школске славе Светитеља Арсенија, другог архиепископа српског. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
×
×
  • Креирај ново...