Претражи Живе Речи Утехе

Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића "Свето Причешће: извор здравља или извор болести?" Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. (...)Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. (...) Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. (...) Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. (...) На основу свега наведеног само се један закључак намеће: хришћанин се може заразити било где, чак и у храму Божјем уколико влада нека инфекција, и на различите начине, али од светог Причешћа – никад и никако. Овим не претварамо освећене евхаристијске Дарове у објект, у нешто издвојено и независно од укупног саборног литургијског чинодејствовања, а још мање у волшебни, магијски објект који дејствује ex opere operato, принудно и аутоматски, без икаквог нашег слободног и добровољног учешћа кроз веру, љубав, благодарење и подвиг. Ова наша констатација доводи нас, неизбежно, до следеће чињенице: свето Причешће јесте Хлеб живота, Чаша благослова и Лек бесмртности под условом да му приступамо „са страхом Божјим, вером и љубављу”, а не на начин супротан овим изразима нашег смиреног прихватања Дара над даровима. ( Препоручујемо да књижицу у целости прочитате овде. ) Свето Причешће није преносилац или извор болести ZIVERECI.COM Изводи из књиге Епископа Бачког др Иринеја Буловића \

Љетна школа вјеронауке при цркви светог Ђорђа, коју води свештеник Драган Станишић, овим предавањем завршава наставу која је била посвећена новозавјетним јеванђелским извјештајима: Марка, Луке, Јована и Матеја. Током наставе дати су и прикази књига владика: Амфилохија, Атанасија и Иринеја, истакнутих теолога нашег времена. Дат је и приказ књиге „Катихезе“ светог Кирила Јерусалимског. Ова школа наставља рад новим пројектом, под називом „Дани Добротољубља од Крстов-дана до Аранђелов-дана“ (27. септембар-21.новембар). Полазници школе биће упознати са зборником духовник поука аскетских отаца „Добротољубље“. Eпископ бачки др Иринеј: Свето Причешће – извор здравља или извор болести Владика Иринеј, када говори о причешћу, почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен у Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Он наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се да им буде на радост и спасење. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити и до краја историје – служи се ова Литургија и на њој се хришћани причешћују . Питање: да ли причешће може бити преносилац заразних болести, што је и смисао и разлог писања студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства. Наводи ријечи светог Симеона Богослова, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени они који се причешћују на Светој Литургији. Сматра да причешће не може бити узрок болести, али исто тако да то није неки хемијски састојак против вируса. То је по њему Тајна која надилази природне законе и највиши а и најдубљи смисао све творевине. Владика на више мјеста поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности. Владика Иринеј током свог говора о Причешћу користи ријечи које су узвишене, драгоцјене и свете: Вечера Господња, Животворне тајне, Свјетлост истинита , Светиње које су пред нама, Лијек бесмртности , Хљеб живота, Чаша благослова , Часни дарови, Царство Божије, Небеска тајна, Доброчинство, Евхаристија (Благодарење) и др. Наглашава да благодатно-подвижничко просвећење и озарење од Духа Светога учесници Свете Литургије добијају, у смислу да и сами постају Тијело Христово које даје нови живот свијету. Владика наводи ријечи светог Иринеја Лионског да је наша вјера у сагласју са Евхаристијом и сама Евхаристија је у сагласју са нашом вјером, то је дјелотворна и животворна вјера, побожност чиста и непорочна пред Богом (Јак. 1,27). Нема начина да се неко причести без додира, каже Иринеј, јер таква је то Тајна да прожима и допире до свих својстава тјелесног и духовног састава човјека. По њему, бесмислени су покушаји да се због опасности заразе причешће оспори, јер и они који се не причешћују, чини се, да још више оболијевају од заразног вируса. По Иринеју, Причешће и света Тајна јелеосвећења су управо благодатне силе исцјељења, али не на магијски начин, већ у смислу вјере словесних личности којима искуство Цркве није страно. Владика Иринеј напомиње да је индивидуалистичко размишљање или домишљање о Цркви постало свакодневна појава, нарочито у наше вријеме. Нема Цркве, каже Владика, ако се не служи Литургија. Литургија је истозначна са Тајном Цркве . Црква, то је Дом Господњи и неодвојива је од присуства и дејства Божијег. Свето Причешће, као врхунац свенародног акта – догађај приноса, не може бити ометано или оспоравано до те мјере да се укине. У таквом случају свијет би био лишен и самих земаљских плодова, који не би расли да нијесу намијењени Часној трпези . На крају, Епископ бачки господин Иринеј у својој студији сасвим потврђује и наглашава исказ патријарха Павла, који каже да Црква вјерује да вјерни причешћем постају једно Тијело са Христом и тако долазе у додир са Његовим божанским енергијама. Причешће је извор живота и здравља, а никада болести и заразе. То је, каже Иринеј, и став свих ранијих теолога, међу којима су Јустин Поповић и Николај Велимировић. Наводи и бројне потврде оваквог става међу монасима Свете Горе. Јеванђеље по Матеју , Јављање Васкрслога Христа Јеванђеље по Матеју , прво у канону књига Новога Завјета, представља , на извјестан начин , карику која повезује Стари и Нови Завјет. Најчешће, све о чему Јеванђелист говори је пропраћено казивањима (пророштвима) старозавјетним. У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа. Исусове поуке јеванђелист Матеј групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге. Главну тему читавог Јеванђеља чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије, Исуса Христа, који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету. Ово Јеванђеље , које је сачувало многе Исусове поуке , црквени оци првих вјекова највише цитирају. Јеванђеље по Матеју, како га данас познајемо, највјероватније је грчки превод неког првобитног арамејског текста. Црквено предање цјелокупни коначни текст Јеванђеља прихвата и приписује Матеју. То је важно нагласити, јер за Цркву превасходни значај има то колико је сами извјештај потврђен Духом Светим, а,такође, личност сваког свештеног писца уважава се према том критеријуму. Следствено томе, можемо рећи да су основни извори Јеванђеља по Матеју: 1) збирке логија на арамејском ; 2)Јеванђеље по Марку и 3) предање Цркве у којем је и сам Апостол учествовао. Матејев извjештај о Васкрсењу Христовом је у односу на Луку и Јована мање опширан. Он као прве свједоке наводи Марију Магдалину и другу Марију, које су похитале да јаве ученицима, који су Га и сами касније видјели у Галилеји на Гори. Матеј каже да су Му се тада неки поклонили, а неки посумњали. Он описује како им приступи Васкрсли Христос говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле , и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што вам заповиједио; и, ево,ја сам са вама у све дане до свршетка вијек(28, 18-20). Код Марка се каже: “ проповиједајте јеванђеље сваком створењу“(16,15). Јављање Васкрслог Христа је радосна вијест не само Јеврејима, већ свим народима . Ове јеванђелске ријечи о крштењу свих народа се читају приликом чина крштења, тј. уласка у Цркву. Уласком у Цркву, по Матеју, сви народи примају вјеру и сазнање да ће Христос са њима бити у све дане до свршетка вијека . Учење о томе да свако створење може познати оно што се десило на освитку првог дана недјеље, Васкрсење Христово из мртвих, најзначајнија је логија (исказ ) Матејеве збирке о догађајима Христовог живота. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са званичне интернет странице Информативне службе Епархије бачке доносимо текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја: Свето Причешће - извор здравља или извор болести? ЕПИСКОП БАЧКИ ДР ИРИНЕЈ: СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ – ИЗВОР ЗДРАВЉА ИЛИ ИЗВОР БОЛЕСТИ? /pdf/

Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије и некадашњи парох и намесник ваљевски, слжио је Свету Литургију у Недељу Самарјанке у манастиру Ћелије где је и беседио. Осврћући се на јеванђељску причу у којој Христос разговара са женом Самарјанком, отац Стојадин каже да је једна од порука поменуте приче да човек поред потребе за јелом и пићем, има велику потребу за духовном храном. „Прича нас враћа на извор воде живе, а то је Света Литургија“, наглашава отац Стојадин који закључује да у евхаристији човекова душа разговара са Богом. Извор: Радио Источник

Епископ бачки г. Иринеј: Чак и у условима у којима га славимо ове године, Васкрс је за нас извор вечне радости и благодарности Господу. Сви могући вируси, заразе и епидемије су опасност, али највећа опасност су духовне епидемије зла. У наше дане, то је много већа опасност од било каквих материјалних вируса. Ми ипак знамо да је Христос смрћу смрт разрушио, онима у гробовима живот вечни даровао, и васкрсавши Он је уједно у Себи, у Својој Личности богочовечанској, саваскрсао нашу људску природу, а преко људске природе и сву Своју творевину. Звучни запис беседе На Празник Васкрсења Господа нашег Исуса Христа, у недељу, 6/19. априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је Пасхално јутрење и началствовао на светој архијерејској Литургији у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Васкршњу посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протопрезвитер-ставрофор Миливој Mијатов, архијерејски намесник новосадски први и сабрат Светогеоргијевског храма. Васкршње слово светог Јована Златоуста прочитао је Епископ новосадски и бачки господин Иринеј. Обраћајући се верном народу по отпусту свете Литургије, Епископ бачки г. Иринеј је честитао најсветији, највећи и најрадоснији хришћански празник – Васкрсење Господа Исуса Христа. Чак и у условима у којима га славимо ове године, Васкрс је за нас извор вечне радости и благодарности Господу. Сви могући вируси, заразе и епидемије су опасност, али највећа опасност су духовне епидемије зла. У наше дане, то је много већа опасност од било каквих материјалних вируса. Сви сте сведоци тога да су непријатељи Бога и Цркве развили мржњу и пропаганду какву нико од нас овде присутних не памти. Ја мислим да сам од свих вас овде најстарији, и младост и детињство сам провео у време када су Цркву прогонили без милости, свештенике понижавали, хапсили, често и убијали, и без суда и са судом, али овакву острвљеност на све што је нама свето ни тада нисам доживео; да се исмевају са светом Литургијом, да се исмевају са светим Тајнама Цркве, да се исмевају са светим Причешћем – са којим правом? Ко су ти људи да изнутра хоће да нас шпијунирају да би нас после клеветали и понижавали? Имамо ли права, као што је лепо речено, макар колико кућни љубимци? На нама није да се светимо, поготову не у овај свети дан када празнујемо Васкрсење, нити да желимо зло било коме, али сви морамо бити свесни времена у којем живимо и морамо чувати и своју веру и своју светињу непоколебиво, уверени да Онај Који је Победник смрти, Господ наш, победиће и те ситне – маколико нама наносиле бол и тугу, не толико због нас колико због опште атмосфере једног духовно залуталог човечанства – ми ипак знамо да је Христос смрћу смрт разрушио, онима у гробовима живот вечни даровао, и васкрсавши Он је уједно у Себи, у Својој Личности богочовечанској, саваскрсао нашу људску природу, а преко људске природе и сву Своју творевину, на начин који њој одговара и доликује. Зато се на крају Светога Писма Новог Завета не говори само о спасеном новом човечанству, него и о новом Небу и новој Земљи, тојест обновљеној Божјој творевини. Нека нам Господ дарује да се никада не понови да у ове најсветије и најрадосније дане имамо невоље, ограничења кретања, разне епидемије – све оно што је уствари човек произвео. Јер се природа, творевина Божја брани од човека острашћеног, заинтересованог само за себе, а када је неко усмерен само на себе, он је сигурно самоубица, на кратку или на дужу стазу, најпре духовно, а често и физички. Није то, како нам приписују, да ми верујемо да Бог кажњава, једва чека да ми погрешимо. Бог опомиње, саветује са љубављу, подсећа, призива, а ми, нешто од тих звања, који имамо за то отворену душу и срце, схватамо као израз Његове љубави, а неки други као казну. Свако је слободан да бира и свој пут и свој доживљај Божјега присуства, Божјега делања овде међу нама, истакао је Епископ бачки господин Иринеј, упутивши свима најрадоснији хришћански поздрав: Христос Васкрсе! Пасхално богослужење у свим храмовима Епархије бачке служено је на Васкрс са почетком у шест часова ујутру. Гледаоци Радио-телевизије Војводине имали су прилику да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Чудне и Орвеловске сцене данас харају по медијски слуђеној Србији. Мегамаркети пуни. Београд на води не стаје са радом. Кучићи се редовно шетају. Аутобуси са радницима крцати. Народ најчешће закатанчен. Једини проблем српским и иним атеистима је Света Црква и Света Литургија. Изгледа да по мишљењу атеиста и нехришћана Корона успева само у Светој Цркви и на Светој Литургији, а да су мегамаркети и Београд на води извори исцељења. Да су мини и ини аутобуси препуни радника источници здравља?! Само је Црква Христова трн у оку атеистима. Једино Она нема никаква права па чак ни за Васкрс! Први пут у историји Србије неће се прославити Васкрс са народом Божијим. Иако су вековима управо у Цркви Христовој и на Светој Литургији све болести ишчезавале Божијом Силом а на пијацама и трговима се шириле и бујале. Нико никада, од кад је света и века, није ишао да исцељење од заразних болести тражи градећи плочнике и зграде тргова, љубећи зидове нових станова, клечећи пред тезгама или гурајући се по продавницама, радничким аутобусима и пијацама. Од кад се зна за заразне болести људи су лек од њих и сваке друге пошасти тражили и добијали управо клечећи пред светим иконама и целивајући их у Храму Божијем. Тражили су и добијали исцељења у Светој Чаши Пречистог Тела и Пресвете Крви Христове. Исцељивали се масовним Светим Литијама, освећењем воде и молитвом. Није ли тако било и 2009. године са најмасовнијом Литијом у историји Београда, када је милион људи у сред епидемије, целивало руку и гроб светог Патријарха Павла? Зар цела епидемија свињског грипа и вирус већ сутрадан по сахрани светог Патријарха Павла нису били побеђени? У данашњем времену атеистичког слепали и медијских лажи само што још нису Правослвану Цркву са њеним светим храмовима прогласили извором заразе, иако и птице на гранама знају да је ова епидемија избила у нехришћанском и атеистичком Вухану. На његовим трговима и пијацама. Али то вам је тако кад вам је главни доктор и стратег битке против Короне у Србији нехришћанин и упорни вакцинопромотер др. Кон, који по сваки Божији дан хули на Бога и Цркву Господа нашега Исуса Христа. И онда ће нам исти тај доктор Кон, иначе духовно слеп човек, уместо Пречистог Тела и Пресвете Крви Христове, као и пре десетак година са вирусом свињског грипа, препоручити вакцине. Да Бог Велики да, па да др. Кон и сада буде Богом посрамљен и побеђен молитвама светог Патријарха Павла, те да са вакцинама које спрема западни лоби прође као и тада - општим презиром. Да Бог Силни да, па да милион људи, као онда на сахрани Патријарха Павла, у сред епидемије свињског грипа, целива његову руку бар на икони, и пољуби његов свети гроб, те овај вирус, као и онај тада, оде на сметлиште историје. Амин. игуман Петар (Драгојловић)

Крстопоклона недеља свечано је прослављена у острошкој светињи. Литургијским сабрањем началствовао је јеромонах Владимир (Палибрк), сабрат острошки уз саслужење јерођакона Романа. Након прочитаних еванђелских чтенија сабране је поучио отац Владимир говорећи о значају активног причешћивања, уз посебан нагласак да у овим тешким данима требамо још усрдније да приступамо светој Чаши и без сумње и страха, јер је причешће лек бесмртности. Видео: Острог ТВ студио

Наша света Црква у понедељак, 27. јануара 2020. године, молитвено прославља спомен на Светога Саву, првог Архиепископа српског. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, свештеног братства Светогеоргијевског храма и новосадских ђакона. Честитавши присутнима данашњи празник, владика Иринеј је истакао да је Савиндан свецрквена и свенародна слава у српском народу. Нема краја у којем живи наш народ, а да не постоји неко предање да је туда пролазио, у своје време, Свети Сава, и да је неки траг тога остао, у виду неког споменика или, ако ништа друго, неке чесме. Заиста, Свети Сава је својим делом најпре духовни отац нашега народа, а из тога дела – првог, основног, спасавајућег – истичу све друге његове делатности. Свети Сава је непревазиђен до данас, јер је извор његових дарова и способности био његова светост, подвижничка и благодатна делатност кроз живот, казао је владика Иринеј. После заамвоне молитве Епископ мохачки г. Исихије је освештао славски колач и жито, а потом су се прослави Светога Саве, небеског покровитеља свих ђака, учитеља и наставника, традиционално придружила и деца, која су извела рецитал посвећен првом Архиепископу српском. Литургији у Саборном храму присуствовали су и ученици основних и средњих школа са својим вероучитељима, а више од 200 ученика некадашње Српске православне велике гимназије и ђака новосадских основних школа приступило је светој Тајни Причешћа. Од Гимназије Јован Јовановић Змај до Саборног храма, барјак са грбом Гимназије и орден Светога Саве првог реда носили су, у име свих ученика, Арсен Буквић и Лазар Пајовић-Ђуровић, ђаци четвртог разреда наведене Гимназије. Својим присуством, данашњи празник увеличали су господин Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, и господин Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Преосвећени владико, часни оци, поштовани професори, драга браћо и сестре, од свег срца благодарим на части да учествујем у овако лепом окупљању које ме неодољиво подсећа на Његошеву песму Филозоф, астроном и поета (Његош 1953, стр. 166-168). Мени би можда могла припасти улога „астронома“; професор је философ; а владика као теолог је поета. И ми би, као и Његош у тој песми, могли констатовати да смо чудновато друштво. Но, постоји једна суптилна разлика. У песми, астроном, философ и поета су уједињени у једној личности, у самоме Његошу. Вечерас, овде, обраћају вам се три, односно четири личности. Мислим да у тој разлици јесте грм у коме лежи зец. Ми смо имали научнике који су били уједно астрономи, философи и поете. На пример: Руђер Бошковић, Милутин Миланковић, Михаило Пупин, Иван Ђаја, Јован Цвијић, Ђорђе Костић и наравно Тесла. У саборном храму у Требињу неки од њих су приказана на фрескама. Верујем да би било подстицајно када би и код нас били осликани, рецимо у храму Светог Саве, јер су нам споменути научници узори великог служења и посвећености другима и истини, Богу. Чини ми се да сада осећамо кризу, недостатак тако свестраних личности. Ове области којима се бавимо, теологија, философија и наука код нас и у свету функционишу одвојено (секуларно); и ту има нечег доброг: пре свега, јер могу да имају независност и слободу истраживања (Abbot 2018). Међутим, у последње време приметан је пораст религиозног национализма и религиозног сајентизма које прати поприлична конфликтност. Ако се томе придружи и захуктали технолошки прогрес песимистичне најаве о нестанку људског идентитета, човечанства, живог света и читаве планете нису без основа. У том смислу, чини ми се да се показују врло оправдане речи покојног о. Радована Биговића да ће будућност света зависити од екуменског дијалога (Биговић 1995). Томе можемо придодати и ово што смо назвали међунаучни дијалог јер је извесно ургентно потребна сарадња и удруживање више области ради конструктивног приступања друштвеним и глобалним проблемима (на првом месту, актуелне еколошке кризе). Дакле, наука се подоста удаљила од својих извора: философије и богословља. А шта је наука без њих, без поетског осећаја и метафизике? Средство или слушкиња безличног технолошког прогреса, не у бескрај, већ, како се испоставља, ка општем уништавању. Ако се тако нешто и деси, питање је да ли можемо кривити науку. Заправо, била би крива злоупотреба науке. Јер право назначење науке засигурно није да буде средство уништења. Упркос свему, чини ми се да се и у нашем времену, може препознати шта је заиста наука. По мом мишљењу, наука је покрет – индивидуални, друштвени, цивилизацијски… Вероватно од самог стварања, у човеку постоји тежња ка сазнавању стварности око и унутар себе, одакле следи да је истраживачка побуда архетипска. Човек је, дакле, и homo scientificus. Наука, према томе, представља специфично људски покрет усмерен ка откривању општих истина, тј. универзално важећих повезаности које конституишу материјално постојање и стварност, а које се могу објективно формулисати, у виду математичких или логичких исказа. Научно истраживање је сложен процес. На самом почетку, подразумева постављање хипотеза (Вернадски 2012, стр. 52-56, 379). У питању су претпоставке, скоро па нагађања о нечему непознатом, необјашњеном. У том смислу, за науку је фундаментална запитаност, радозналост. Без истинске запитаности и знатижеље право научно истраживање не може ни да почне. Осећаји зачуђености и задивљености над тајнама постојања су узвишене побуде ради којих се људи баве науком. Убеђен сам да ове побуде и идеали служења и истинољубивости сачињавају дух праве науке који омогућава много снажније стваралачке импулсе него што је то бављење науком ради новца, славе и моћи. Прави извор науке није сујетни интерес, већ интуиција која се оформљује у нашем детињству, приликом играња и откривања новог (Ђаја 2019, стр. 14). Прошли петак на једној конференцији академик Александар Костић споменуо је како сво његово истраживање указује на то да ми, као људска бића, поседујемо осећај или чуло за вероватноћу (Kostić 2019). Одмах ми је синуло да тај интригантни осећај за вероватноћу може бити у основи интуитивног назирања научне истине. Дакле, ми некад из врло оскудних информација можемо да успоставимо научну хипотезу која је, у том смислу, тврдња да је нешто вероватно, ипак не потпуно извесно. Та доза неизвесности, према речима нашег великог физиолога и звездобројца Ивана Ђаје јесте највећа драж научног истраживања (Нинковић Ташић 2019, стр. 9). Да би доказала или оповргла хипотезе наука се служи логичким и математичким резоновањем, посматрањем, експериментисањем, разним техничким мерењима и нарочито статистиком. На крају истраживања налазе се прикази и интерпретације резултата, уопштавања, закључци, синтезе сазнајних увида. Заснивање научног приступа на логици, посматрању, испитивању и реторичком (аргументационом) демонстрирању потиче од Аристотела, те можемо констатовати да је управо Аристотел изумео науку. А узимајући у обзир његова запажања о развоју природе и животиња, Аристотела би могли назвати и претечом Чарлса Дарвина (Lo Presti, 2014). Друга најважнија личност у историји науке је засигурно Галилео Галилеј који је заслужан за успостављање научно-истраживачких метода: математичко-логичког резоновања (математичка физика), технички унапређеног посматрања (помоћу телескопа који је лично конструисао) и експерименталног проверавања физичких законитости. Њега, с правом, сматрамо „оцем савремене науке“ (Volas 2012, стр. 126). Много би нам било поучно да се осврнемо на језуитске спорове из Галилејевог времена. Тада су се судариле научне парадигме геоцентризма и хелиоцентризма. Шта је радио Галилеј? Указивао је на дијалог. Један његов трактат управо носи назив Дијалог (исто, 125); један други је назвао Дијалози о две нове науке (исто, стр. 120). Супротност Галилејевом приступу била је искључивост, нешто што је Николај Рерих назвао „окамењеност мозгова да не признају нова достигнућа“ и научна сазнања (Рерих 2019, стр. 219). Оно са чим се Галилеј сукобио није била наука или философија, већ идеологија. За разлику од истинске науке, идеологија не подноси дијалектику. Не признајући никакав дијалог, идеологија тежи да успостави монолог, диктат и диктатуру. Уколико се у друштвеној заједници не превазилази, идеологија неминовно постаје „идеократија“, односно инквизиција(Вишеславцев 2014, стр. 18). Истинска наука треба да буде неустрашива пред забранама, претњама, анатемисањима, прогонима од стране интелекта захваћеног духом иквизиције. Јер, историја науке је пуна сведочанстава да су се научне јереси неког времена у каснијим временима испостављале као нове истине о Универзуму и човеку, нови видици (Вернадски, стр, 248). Шта треба да афирмишемо у овом нашем дијалогу? Културу искрености, интелектуалног поштења и персоналног поштовања. Она, укратко, подразумева: слободу мисли, слободу размене сазнајних увида, слободно међусобно спорење (исто, стр. 19), слободно договарање, али никако по цену међусобног омаловажавања. Дијалог нам је најпотребнији управо онда када се јаве судари ставова, научних погледа… на пример, између креационизма и теорије еволуције. Јер, за науку је и сам дијалог конститутиван. Вернер Хајзенберг у књизи Физика и Метафизикасведочи како је квантна теорија настала управо из вишегодишњих дијалога између тадашњих физичара (Хајзенберг 1972). Једно од главних оруђа тих дијалога било је начело комплементарности Нилса Бора које се, упрошћено речено, односи на прихватање са-постојања супротстављених принципа: нужности и случајности, таласног и честичног понашања (Encyclopededia britannica, Qian et al 2018, Попер 1991, стр. 177). Такав приступ је у великој мери научно потврђен као и да је у Универзуму на разним скалама опште присутна тежња ка спрезању [енг. coupling] коју је први открио Кристијан Хајгенс 1665. г. на примеру часовника са клатнима. Наиме, када се часовници налазе на истом зиду, након краћег времена долази до усаглашавања осциловања њихових клатана. Равно три и по века било је потребно да прође да би се одгонетнула тајна усаглашавања часовника са клатнима. Године 2015-те португалски физичари установили су да се ово спрезање успоставља посредством звучних осцилација (Oliveira & Melo, 2015). У међувремену, утврђено је да се спрезање дешава и између галаксија, звезда, црних рупа, планета и сателита, физичких поља, биолошких осцилација, од којих је понајинтересантније спрезање ритмова дисања и срца, мозга и срца. У светлу ових научних увида делује нам незамисливо физичко постојање одвојено од релационог принципа. Више се не може одржати истицање примарности постојања над односом или тврдња да нешто најпре постоји, а да затим ступа у односе. Заправо, нешто постоји захваљујући томе што се налази у односу/релацији/интеракцији. Иста аналогија се може утврдити и за људско (онтолошко) постојање (у вези са овим видети изврсна запажања Христа Јанараса у тексту предавања које је одржао у Оксфорду, 2013. г., Yannaras 2013). Мислим да праву науку можемо препознати по томе што је кооперативна, афирмативна, инклузивна, а не ексклузивна. То значи да је отворена за истраживачку дискусију, за саслушавање различитих ставова, за сарадњу и за самопреиспитивање. Јер, и наука као и философија и теологија треба да буде саборна, а то значи да окупља људе и уједињује их, да призива на узвишенију димензију постојања него што је то пука борба за преживљавање. * Текст излагаања са Округлог стола „Извор и циљ науке“, одржаног 5. новембара 2019. г. у Библиотеци града Београда у организацији Актива за научни подмладак Православног богословског факултета Универзитета у Београду. Библиографија Abbot A, Lost Galileo letter reveals he tried to dodge Incquisition, Nature, Vol. 561, 441-442, 2018; међу првим манифестима секуларног научног приступа јесте наведено Галилејево писмо – побуђено управо жељом за слободним истраживањем. Aleksandar Kostić, „Language structures are solution close to optimum for a given cognitive constraints“, Speech and language 2019, 7th International Conference on Fundamental an Applied Aspects of Speech and Language, Belgrade, November 1-2, 2019. Christos Yannaras, Christos Yannaras’ paper, OTRF Conference – Oxford 2013. Ecyclopedia Britannica, Complementarity principle. Oliveira HM & Melo LV, „Huygens Synchronization of Two Clocks“, Scientific Reviews, 5, 11548: 1-12, 2015. Qian X.-F., Vamivakas, A.N. and Eberly J. H. “Bohr’s complementarity completed with entanglement”, arXiv:1803.04611v1 [quant-ph] 13 Mar, 2018. Roberto Lo Presti, „The first scientist“, Nature, vol. 512, 250-251, 2014. Vilijam A. Volas, „Galilejeve veze s jezuitima i njihov uticaj na njegovu nauku“, u: Jezuitska nauka i zajednica učenih rane moderne Evrope, prir. Mordekaj Fajngold, Službeni Glasnik, 109-134, 2012. Wendy Greenhouse, „Daniel Huntington and the Ideal of Christian Art“, Winterthur Portfolio, Vol. 31, No. 2/3. pp. 103-140. pp. 115, 118, 1996; фотографија слике Phylosоphy and Christian art високе резолуције може се наћи овде. Александра Нинковић Ташић, Предговор, Звездобројци 2, Агапе књига, Београд, стр. 7-9, 2019. Вернер Хајзенберг, Физика и метафизика, Нолит, Београд, 1972. Владимир Вернадски, Биосфера и ноосфера, Логос, Београд, 2012, стр. 52-56, 379: Вернадски у овом одељку поздравља тадашњи тренд све већег емпиријски усмереног истраживања (~1926-1929. г) који подразумева занемаривање (растерећеност од) хипотеза; ипак, у савременој науци преовладала је хипотетичка усмереност истраживања; чак постоје озбиљне инцијативе да се пре истраживања врши званична регистрација истраживања (студија), укључујући и хипотезе… да би се избегло мењање хипотеза у току истраживања, у зависности од добијених резултата. То је један од разлога зашто рецезенти у научним часописима инсистирају на строго дефинисаним хипотезама на самом почетку научног рада; стр. 248: „Истина се неретко у већем обиму открива овим научним јеретицима, него ортодоксним представницима научне мисли.“ Иван Ђаја, Откриће света, у: Звездобројци 2, прир. Александра Нинковић Ташић, Агапе књига, Београд, 30-124, 2019. Карл Попер, Трагање без краја, Нолит, Београд, 1991; Попер је овде документовао врло значајне утиске о тадашњим тешкоћама разумевања начела комплементарности. На основу разговора са другим физичарима изражавао је сумњу да га ико уопште и разуме осим Нилса Бора, те и подозрење у истинитост начела комплементарности. Савремени експерименти никако не иду у прилог Поперових сумњи и подозрења. Када сам 2009. г. био у Бечу на Симпозијуму савремене физике, већина физичара су били копенхагеновци (присталице Копенхагенске интерпретације квантне механике, тј. начела комплементарности). Десет година касније јављају се изнова тежње ка другачијој интерпретацији. Овога пута, не само да је нова интерпретација позајмица из философије, већ је и научно-фантастична. У питању је теорија многих светова, коју је изворно постулирао физичар Хју Еверет крајем 1950-тих (Robert Crease, “The allure of many worlds”, Nature, vol. 573, 30-32, 2019). Николај Рерих, Неразрушиво, Логос, Београд, 2019. Петар II Петровић Његош, Цјелокупна дјела, књига 2, Просвета, 1953; видети и текст: В. Кадић, „Свети дуси, ал’ вјетрени врази“, Вечерње новости, 16. август 2004. Радован Биговић, „Човек – биће дијалога“, Теолошки погледи, година XXVIII, бр. 1-4, стр. 211-213, 1995. Извор: Теологија.нет

Поводом 125-е годишњице од рођења и 40-е годишњице од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског у Врањског у храму Свете Тројице у Врању приређена је Свечана академија на којој је беседу произнео Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј. У програму су учествовали Хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини у Новом Саду, Хор манастира Ковиљ, сестринство манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана, и дечији хор Музичке школе "Стеван Мокрањац" из Врања. Извор: Епархија врањска

Грађанска нова година само што није стигла, и сви чекају нешто ново, чекају срећу, чекају бољитак, и све то искрено желе једни другима. Људи желе да им нова година буде мало, или много боља од предходне. Али, најважније – разумеју ли они то или не, могу ли да изразе то својим речима или не – сви желе да постану бољи и да све око њих постане боље. Да се промене и препороде, да се избаве од онога што их је мучило, оптерећивало, желе да олакшају душу – то у ствари, желе сви људи. Једна стара песма је певала овако: ”Долази Нова година, Са Новом годином, са новом срећом!” Људи желе нову срећу, препорођену срећу, срећу какву још нису лично осетили, али какве се човекова душа сећа, и за коју зна. И данас се окупљамо у храму, пре свега, да би нови живот ушао у наша срца, да бисмо се препородили, да бисмо пред собом видели новог човека, новог Адама, да би се наша душа ослободила робовања греху. И ми желимо срећу једни другима – срећу сједнињења са Богом, са Господом нашим Исусом Христом – срећу која је немогућа без таквог препорода. Ми смо људи Новог Завета, о којем је Сам Господ говорио – ”ово је Нови завет у крви мојој” (Лк. 22, 20), и Крв Христова испуњава наша срца, и мења наш живот. Нисмо ништа бољи од оних људи који сада сасвим другачије дочекују овај дан, али смо срећнији јер знамо нешто што они не знају, и јачи смо јер имамо знање и снагу од Господа, коју они не могу задобити, све док иду путем којим иду. То свакако није повод да се погордимо, већ је то извор наше радости, покајања и молитве. Како је важно што се толико људи, сада, моли Господу, што призива Његову благодат, и у своја срца, и у срца својих ближњих. Тако Црква Крвљу Христовом обнавља народ Божији. Црква је увек обнављала празнике, а са тим и све биће човеково, које би приступало к Богу. Са љубављу, мењајући живот сваког човека и читавих народа. Каква се дивна традиција усталила у нашој Цркви: Божанствена литургија за грађанску Нову годину. Данас у појединим градовима, у скоро свим црквама свештеници служе литургију, а у некима ће служити ујутру, за оне који нису могли ноћу да дођу. Али, понекад и верници, и свештенослужитељи сасвим искрено сумњају у неопходност овога, па често се позивају на то да треба ”поштовати устав”. Богослужбени устав, којим ми живимо, његова основа, темељ, писан је још у XVII веку. И у XVIII, и у XIX, па чак и почетком ХХ века, нису се дешавале ствари које су за нас постале свакодневица. Никада таква количина Руса, верника, крштених људи, није се у ту ноћ препуштала неком разузданом безумљу. Зато се од нас, савремених хришћана, много очекује, а посебно се то односи на свештенослужитеље Цркве: треба да урадимо нешто да бисмо исправили то, да бисмо се спасили и спасили друге. Стога и омивамо душу покајањем и препорађамо наше срце Крвљу Господа Нашег Исуса Христа са смирењем и молитвом, која је тако потребна нашим ближњим. ”Одбаците од себе сва безакоња која чинисте, и начините себи ново срце и нов дух” (Јез.18, 31). Како су блиске и разумљиве ове речи сада, у прве минуте Нове године. Ново срце и нов дух – ево шта сви људи траже, и ево шта хришћани први могу да добију и пренесу ближњима око себе. Господ говори кроз пророка: извадићу из тела њихова срце камено и даћу им срце месно (уп. Јез. 11,19). Срце које је способно да прими Христа и благодат Светог Духа, ”Нови Завет закључићу са народом Божијим” – говори Господ. Ми смо учесници тог Завета, и наша срца нису камена, већ жива, срца која живе Светим Духом. Обновимо својом молитвом и срца наших ближњих. Исправимо свој живот. Господе, уразуми неразумне; уразуми младе и утеши старе; усмери јаке и помози слабима. Господе умиј срца наша, обнови живот наш благодаћу Духа Твог Светог! Амин! Извор: Православие.ру

Протојереј-ставрофор др Милош Весин одржао је вечерас, 4. новембра предавање на тему „Православље вјера радости и радост вјере“ у Саборном храму Христовог Васкрсења. Прота Милош Весин је борави у вишедневној посјети Црној Гори и Митрополији црногорско-приморској, а долази нам из Сједињених Америчких Држава – парох је јужночикашки и професор на Богословском факултету Српске православне цркве у Либертивилу. Звучни запис предавања Долазак проте Милоша побудило је велико интересовање вјернога народа у главном граду Црне Горе. Жељни топлог, богонадахнутог пастирског слова, по којем је препознатљив отац Милош Весин, у крипти Саборног храма сабрало се пуно вјерног народа који је са посебном пажњом пратио протино излагање. У уводном слову, вјероучитељ Павле Божовић, пожелио је добродошлицу свима сабранима. Након што је представио и најавио часног госта, Божовић је захвалио проти Милошу на доласку и благослову који нам доноси. Протојереј-ставрофор Милош Весин у поздравном слову своје бесједе, посебно је захвалио на позиву и на топлом дочеку у Подгорици праћеним громким аплаузом, какав, како напомиње – никад није доживио на својим предавањима. Посебно се захвалио цијелом свештеном братству Саборног храма, као и свом вјерном сабраном народу. У свом излагању напоменуо је да је радост суштински извор православне духовности. Отац Милош је нагласио да радости не бива без љубави и обрнуто, те да обоје рађају и дају слободу. “Неопходно је подсјећање на радост као извор православне духовности. Ту радост не смемо поистоветити са раскалашном опуштеношћу, нити пак са количином усиљено насмејаних лица око нас, а поготово не са еуфемизмом (срећом), речју која има звук без садржаја! Христос је извор радости и ми од Христа друге радости немамо. Суштинско је – Христос Васкрсе, радости моја. Тамо гдје је радост, тамо је и љубав, а гдје су и радост и љубав, ту је онда и слобода“ – навео је између осталог протојереј-ставрофор др Милош Весин. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Преосвећеном владици је на Светој Литургији саслуживало бројно свештенство Митрополије црногорско-приморске, са гостујућим свештеницима из других епархија Српске православне цркве. У празничној бесједи епископ Методије је говорио о самом празнику али и о заједници као основној људској потреби. “ Ништа људскоме бићу нема потребитије и ни за чим више не вапи човјек као створење Божије, од заједнице. То је најдубља потреба људскога бића – заједница. Без заједнице не бива ништа. Све наше потребе које су тјелесне: за храном и за одјећом, за пићем и обућом, неким материјалним стварима, нас не могу истински испунити. Не могу нам показати ко смо ми, дубљи и истински”, казао је владика Методије додавши да лажна слика о нама коју изводимо на основу материјалних потреба представља заправо конзумеризам – да све употребљавам и трошим и да је све мени и моје. Објаснивши да је литургија извор сваке друге заједнице, владика је нагласио да је давање основна одлика заједнице. “ Шта значи учествовати у заједници? То прије свега значи давати, не узимати. А да би могли давати морамо се ослободити свога ега, своје лажне слике о нама, ко смо ми. Нама его не да да ми дајемо другоме, него све је моје и све је ради мене. Зато, у свакој заједници људској а поготову у литургијској заједници, гдје је богослужење највећи и најљепши израз тога одрицања и давања другом, је потребно давање. Литургијска заједница је извор сваке друге људске заједнице. Зато се у склопу Литургије крштавамо, јер из те литургијске заједнице добијамо крштење и постајемо чланови Цркве. Зато се на Литургији народ и вјенчава, зато што из литургијске заједнице иде права истинска заједница – заједница давања, и она је једина благословена заједница”, закључио је епископ диоклијски. По завршетку Свете Литургије, бијељским засеоком Вала је прошла свечана литија, а потом је пререзан славски колач. У повратку је владика Методије освештао новосаграђену чесму у Бијелој, посвећену Бијељанима, учесницима у Ослободилачким ратовима 1912-1918. Заједничарење поводом прославе празника Полагања појаса Пресвете Богородице, који се у овом храму поред празника Полагања ризе Пресвете Богородице прославља као храмовна слава, настављен је свечаним ручком током којег је владика уручио грамате Митрополије црногорско-приморске а отац Предраг Видаковић захвалнице црквене општине Бијела, организацијама и појединцима који својим трудом доприносе напретку наше свете Цркве. У име награђених, захвалио се предједник црквене општине Бијела Васко Тодоровић, пожељевши добродошлицу владици Методију и изразивши наду да ће владика убудуће бити чест гост а Бијељани ће се, како је казао, трудити да увијек буду добри домаћини. Међу гостима је била и Татјана Вукићевић, донатор бубрега Николи Мијушковићу. Архијерејски намјесник бококоторски, протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић је током свог обраћања за ручком искористио прилику да поздрави и подржи хумано дјело госпође Вукићевић. „ Овдје са нама имамо жену чији примјер сви треба да слиједимо. Дати себе за ближњега свога, ризиковати сопствени живот да би некоме помогли, то је заиста смисао и суштина наше вјере“, рекао је отац Момчило. Госте за славском трпезом поздравио је и народни гуслар Славко Горановић а на инсистирање свих присутних владика Методије је уз гусле отпјевао одломак из Његошеве „Луче микрокозма“. Прослава празника Полагање појаса Пресвете Богородице у Бијелој започела је дан раније, вечерњом службом и Духовном академијом, посвећеној стогодишњици пробоја Солунског фронта. Пригодну бесједу на ту тему, са посебним освртом на учешће Бокеља и Црногораца у истом, одржао је академик Зоран Лакић, редовни члан ЦАНУ-а. Уз богат културно умјетнички програм, свечано је откривена и спомен чесма посвећена Бијељанима, учесницима у ослободилачким ратовима 1912-1918. уз присуство великог броја вјерника, свештенства, предсједника и потпредсједника херцегновске као и которске општине, амбасадора, односно генералног конзула БиХ и Србије и осталих високих званица. Чесму је открио бијељски домаћин Илија Водовар, чији су преци учествовали у ослободилачким ратовима. Након тога, присутнима се пригодном бесједом обратио архитекта Слободан Бобо Поповић, који је заједно са својом кћерком Анђелом Поповић, такоће архитектом, идејни творац овог споменика. Захвалио се фирмама „Катуњанин Д.О.О.“ и каменорезачкој радњи „Ковачевић“, господину Зорану Шабановићу, академском вајару Драгољубу Димитријевићу, који су се несебично трудили да се овај пројекат заврши, као и Андрији Радовићу који је својим вјештим рукама израдио ову чесму. Ове године црквену славу и академију СПЦО Бијела је организовала уз подршку Мјесне заједнице Бијела као и Општине Херцег Нови. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић

Први и основни извор свега је “радује се душа моја у Господу…“ Страх од греха не спасава од греха! Радост у Господу спасава! Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ слободе на који смо позвани да станемо. Где, како и када је ово постало искривљено и монотоно у Хришћанству? Или, заправо, где, када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како, када и зашто је Црква, уместо да ослобађа људе који пате, ппочела да их садистички застрашује? Људи непрестано долазе и питају за савет ... исповедам људе и причам, причам, причам; А нека ме слабост и лажни стид спречавају да им кажем: „Немам никакав савет за вас. Ја имам само слабу, климаву, али, за мене непрекидну радост. Желите ли то?“ Не, не желе!! Желе да причају о „проблемима“ и да ћаскају о „решењима“. Не, нема веће победе ђавола у свету од ове „психологизоване“ религије. У психологији има свега и свачега. Једна ствар која је у њој незамислива и немогућа јесте радост. Моћ греха није у томе што човека искушава очигледно зло, већ у томе што му срце заробљавају разне врсте ситних страсти и што не може нормално да дише и живи. У борби против овог затвора није довољно само заговарати побожност и молитву. Побожност може бити, а често и јесте, ситничава, а молитва може бити усмерена само на саму себе. Исто питање се поставља и у вези са благом нашег срца, у вези са радошћу. Без радости побожност и молитва су без благодати, јер је њихова моћ у радости. Религија је постала синоним за озбиљност која није усаглашена са радошћу. Зато је и слаба. Људи од религије желе ОДГОВОРЕ, МИР, ЗНАЧЕЊЕ, а значење је - РАДОСТ. То је одговор који у себи садржи све одговоре! „Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек.“ Протојереј Александар Шмеман http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/search/label/о. Александар Шмеман

Манастир Пресвете Тројице на Црквеном брду у Подновљу био је сабласно мјесто које су мјештани најрадије заобилазили, док у њега није дошао јеромонах Максим Илић. За годину дана препородио је манастир стар 122 године, али и ово мало село са око 2.000 становника. „Сам сам тражио да ми додијеле службу у Подновљу, а када сам први пут ушао у манастир, дочекала ме је гомила смећа и све је било зарасло у шикару. Помислио сам, Боже, зар ћу овдје да живим. Закључао сам манастирка врата и прво вече се вратио својој кући“, започиње причу Јеромонах Максим. Међутим, његова снажна воља и визија да се на Црквеном брду може направити мјесто за окупљање вјерника из цијеле регије, али и несебична помоћ мјештана, довели су до тога да се за село Подновље и његов манастир надалеко чује. „У манастиру сам већ годину дана и нема недјељне молитве да међу вјерницима не видим бар једно ново лице. То ме неизмјерно радује јер доказује да се труд исплатио“, каже јеромонах Максим, који је угостио вјернике из цијелог региона, али и из свијета. Ипак, најредовнији су мјештани Подновља. Недјеља је постала дан који се са нестрпљењем чека, дан када се сви послови одлажу, као што то вјера и налаже, и моли се Богу за здравље својих најмилијих. „Народ у Подновљу је изузетно добар, народ који има душу. Пет година сам провео на својој родној Требави и годину дана у Шековићима, али нигдје људи нису тако топли и срдачни као овдје. Увијек ће ми остати у лијепом сјећању“, каже јеромонах Максим, који се за мјесец дана спрема за Америку.Тамо га је позвао владика, који је препознао његов труд и залагање. За само годину дана двадесетосмогодишњи свештеник Максим Илић уредио је да се обнови манастир, да фрескописац из Београда исцрта око 70 одсто унутрашњости, да се сагради конак од око 1.000 квадрата, са библиотеком и десет апартмана, те да се све око манастира лијепо освијетли. Јеромонах Максим је уредио и да се у манастир Пресвете Тројице из Грчке донесу мошти Светог Нектарија, које лијече од рака. „Остало је много започетог посла и волио бих да га доврши онај који ме наслиједи, за добробит вјерника. Моја жеља је била да осујемо задругу и да од Града Добоја узмемо у закуп задружно земљиште које се простире испод манастира. Засадили бисмо лозу, запослили људе и производили вино. Намјеравао сам да оснујем амбуланту и већ су ми неки доктори обећали да би људе ту лијечили бесплатно. Такође, успјели смо да оснујемо одбор који ће помагати мјештанима који не живе онако како би требало, а покушаћемо и да отворимо јавну кухињу и припремимо им бар један топао оброк дневно“, каже јеромонах Максим. Све што је овај млади свештеник урадио у последњих годину дана, радио је да људе привуче вјери и хришћанским вриједностима. Дјеца из Подновља на Бадње вече у манастиру су добила пакетиће, а на Божић су дијељене чеснице. У једној од њих је био златник. До сада су организована три поклоничка путовања – у Грчку, Румунију и Русију. Лијепе вијести се далеко чују, па су на молитву у Подновље до сада долазили људи из Добоја, Модриче, Шамца, Дервенте, Прњавора, Бањалуке, али и Италије, Њемачке, Швајцарске... „У памћењу ће ми остати и то да сам у Подновљу, између многих, крстио и Нијемца, будисту“, присјећа се јеромонах Максим. Активан и на Фејсбуку Јеромонах Максим каже да црква јесте мјесто гдје би људи требало да се окупљају, да се врате традиционалним, породичним и моралним вриједностима, али не може се ни без модерних достигнућа. Тако је он веома активан на Фејсбуку, преко којег обавјештава вјернике о дешавањима, пише о вјерским обичајима и дијели фотографије из манастира и биљежи ток грађевинских радова на конаку. Само ријечи хвале Када је овај млади свештеник први пут крочио на Црквено брдо у Подновљу, признаје да га је призор запуштеног манастира веома обесхрабрио, али није одустао. Смеће и коров је рашчистио уз помоћ својих пријатеља, а када се прочуло за дашак живота који је донио у мјесто, ни један посао или акција није више прошао без помоћи мјештана - што физичке, што финансијске. Доста им је помогао и Град Добој. Не зна се ко за кога има више ријечи хвале, мјештани за свештеника или он за њих. „Јеромонах Максим је упоран, када нешто науми да уради, он то и уради. Зато је за кратко вријеме и успио да препороди манастир и да привуче људе да долазе. Лијепо смо сарађивали свих ових мјесеци, а недавно је организовао и вечеру захвалности за мјештане, који су допринијели обнови манастира“, каже предјседник Мјесне заједнице Подновље Миле Калабић. Историја манастриа Пресвете Тројице Обнова манастирског храма Пресвете Тројице у Подновљу почела је 2008. године, а изградњом је руководио Манојло Благојевић. Одлуком епископа зворничко-тузланског Василија 21. августа 2011. године храм је проглашен Српским православним манастиром Пресвете Тројице. „Прво богослужбено мјесто у Подновљу било је баш на мјесту данашњег метоха на ком је 1895. године подигнута црква брвнара.Прва молитва је била на Св. Стефана Дечанског 24. новембра 1895. године. Други храм на мјесту цркве брвнаре био је посвећен празнику Силаска Светога Духа. Није познато када је подигнут и ко га је освештао. Због дотрајалости, овај храм је срушен 1984. године. На његовим темељима саграђена је данашња манастирска црква“, пише на званичној страници Епархије зворничко-тузланске. Жељка Јаворац Извор: http://www.mojamodrica.info/infograda/clanak/53850/doboj-jeromonah-maksim-sablasno-mjesto-pretvorio-u-izvor-zivota