Претражи Живе Речи Утехе

Srbiji treba novi zdravstveni sistem koji će biti jeftiniji i efikasniji Ukinuti zdravstveno osiguranje i domove zdravlja Nezavisni naučni izvori ukazuju da je postojeći zdravstveni sistem Srbije vreća bez dna koja besomučno troši novac srpskih poreskih obveznika. 85 Piše: Goran Belojević 17. oktobra 2019. 17.35 Izmenjeno: 17.36 To je nemogući socijalističko-utopijski sistem zasnovan na paradigmi “ svima obezbediti sve“, i ugrađen u srpski kapitalistički model društvenog uređenja zasnovan na slobodnom tržištu. Ovakav model je generator korupcije, jer u situaciji kada je nemoguće svima obezbediti sve, uvek negde postoji neko ko će odrediti ko je više jednak od drugih i koliko to košta. Tako je stvorena srpska medicinska korupciona mreža koja metastazira kao melanom. Srpski narod zna da kad ide u bolnicu da legne, mora prvo da se raspita kome i koliko u bolnici treba platiti da bi bio jednakiji od drugih. I da bi preživeo i izašao zdrav. Po očekivanom trajanju života srpska novorođenčad u ovom trenutku zaostaju za novorođenim iz Slovenije, BiH, Makedonije i Hrvatske za 0,5-2,5 godina (Index Mundi 2019). Srbija ima najveću opštu dobno prilagođenu stopu mortaliteta od kancera u Evropi i četvrtu najveću u svetu (Borgen Project 2018). Od 1975. do 2016. godine gojaznost kod odraslih se u Srbiji udvostručila kod muškaraca i učetvorostručila kod žena (World Data Atlas 2016). U Srbiji puši 38% žena i 32% muškaraca i pored zakona protiv pušenja (Boričić 2013). Osam od deset srpskih lekara planira da napusti zemlju (Krstić et al. 2015). Srpski zdravstveni sistem nije održiv u dužem periodu, sa znatnim zaostajanjem preventive u odnosu na kurativu i gotovo nepostojećom saradnjom između državnih narodno-zdravstvenih ustanova (Ernst & Young 2015). Šta raditi? Potrebno je postojeći nemogući zdravstveni sistem Srbije razrušiti do temelja. Zatim izgraditi potpuno nov, originalan, održiv i efikasan zdravstveni sistem. Osnovna paradigma novog sistema je misao genijalnog Andrije Štampara da lekar traži pacijenta, a ne obrnuto, da je lekar socijalni radnik i učitelj zdravlja. Prekretnicu predstavlja po Štamparu momenat kada zdravstveni sistem počne da se tretira kao najvažnija poluga nacionalne ekonomije, a ne vreća bez dna. Narodno zdravlje prestaje da bude javno i tako postaje narodno blago. Koje su osnovne karakteristike novog sroskog zdravstvenog sistema? Spiritus movens sistema je privatni lekar opšte prakse koji radi u svom domu. Za to mu država ne postavlja nikakve prostorne preduslove, jer se ne bavi invazivnim metodama. Od države dobija paušal za brigu o zdravlju porodica koje žive u neposrednoj okolini njegovog doma, gde može peške doći za 10 minuta. IT omogućava on line vezu sa Ministarstvom zdravlja i sa Institutom Batut i kompletnu dokumentaciju o pacijentima. Lekar opšte prakse ima obavezu da u određenim vremenskim intervalima vrši zakazane preventivne posete porodicama i tako zaista postaje pravi porodični lekar. Pri tome, porodični lekar razgovara sa svim članovima porodice, proverava njihove zdravstvene kartone, daje savete, zdravstveno prosvećuje, proverava terapiju, uočava faktore rizika za bolest, proverava pritisak i druge osnovne zdravstvene parametre, upućuje na preventivne specijalističke preglede. Na taj način skrining programi postaju bespotrebni i to donosi ogromnu uštedu. Domovi zdravlja se ukidaju. U tim zgradama osnivaju se primarni dijagnostički centri na koje se oslanja porodični lekar opšte prakse, sa laboratorijskom dijagnostikom, rendgenom, ultrazvukom, preventivnom ginekologijom i pedijatrijom. To je primarni nivo zdravstvene zaštite na kojem se završava 90% zdravstvene problematike. Preostalih 10% kompleksnijih slučajeva sa uputom svog porodičnog lekara opšte prakse odlaze u bolnicu gde ih preuzimaju specijalisti koji nisu više prenatrpani i rade ono za šta su zaista školovani. Postojeće obavezno državno zdravstveno osiguranje zvano „vreća bez dna“ se ukida i postaje dobrovoljno. Uvodi se princip lične finansijske odgovornosti za sopstveno zdravlje. Država zdravstveno osigurava nivo lekara opšte prakse i primarne dijagnostičke centre i samo limitirani broj specijalističkih pregleda i hirurških intervencija po uputu nadležnog porodičnog lekara opšte prakse. Samo operacije koje spasavaju život država plaća 100%. Sve ostalo pojedinac ugovara sa privatnim zdravstvenim osiguranjem. Za najsiromašnije slojeve društva određuje se minimum zdravstvene zaštite koji se pokriva iz državnog osiguranja. Bolnice znatno povečavaju svoj prihod ugovorima sa privatnim osiguravajućim kućama i skidaju se sa jaslica države. Ukida se prirodni porođaj u bolnici, jer trudnoća i porođaj nisu bolesti. To je oko 90% porođaja koji se obavljaju u domu porodilje, uz babicu, eventualno uz akušera. Tako se prirodno stimuliše lučenje oksitocina, a ne adrenalina. Porođaj postaje spor, postepen, umereno bolan, mnogo manje rizičan i po bebu i po porodilju, bez monstrum bolničkih bakterija koje izazivaju infekcije novorođenčeta i porodilje i donosi mnogo sreće svima u porodici. Krađa beba stavlja se ad akta, jer je nemoguća. Baby friendly programi se ukidaju, jer beba se rađa u kući. Ukidaju se ustanove za palijativnu negu. Umirući pacijenti se ne upućuju u bolnice, jer prirodno umiranje nije indikacija za hospitalizaciju. LJudi prirodno umiru u svom domu, gde se i rađaju. Ovo donosi državi ogromne uštede. Plate porodičnog lekara opšte prakse i specijalista u državnoj službi su uravnotežene i kreću se oko 2000 evra. Ukida se dvojni radni odnos lekara u državnoj bolnici i u privatnim zdravstvenim ustanovama i potpuno se prostorno razdvajaju državno i privatno zdravstvo, a spajaju se funkcionalno. Tako se seče arterija srpske medicinske korupcije. Na taj način, srpski lekari postaju odlično plaćeni, nepotkupivi i prestaju da napuštaju zemlju. Počinje povratak srpskih lekara iz inostranstva u Srbiju, jer u Srbiji imaju veću kupovnu moć nego u inostranstvu, zanimljivije je i lakše raditi sa svojim narodom, a bolnice su odlično opremljene. Prestaje navala na specijalizacije, jer ovakav posao porodičnog lekara opšte prakse postaje za medicisnke diplomce beskrajno zanimljiv, cenjen i odlično plaćen. Ne postoji više nezaposleni lekar u Srbiji. Ovaj novi srpski zdravstveni sistem je jedinstven u svetu, zasnovan je na idejama genijalnog Andrije Štampara, ukinuće javno zdravlje kao dekadentnu zdravstvenu filozofiju, daleko je jeftiniji i efikasniji od postojećeg, zaustaviće odliv i započeće priliv srpskih lekara u zemlju, zaustaviće krađe beba i dramatično smanjiti smrtnost novorođenčadi i porodilja, eliminisaće medicinsku korupciju, značajno će poboljšati sve parametre zdravtsvenog stanja naroda Srbije i postaće narodno blago i pokretač srpske ekonomije. Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu линк

Предавање јерођакона Силуана Светогорца на тему ,,Идеја о себи“, одржано 23. септембра 2018 године у манастиру Подмаине у Будви. На почетку предавања оца Силуана најавио је домаћин, игуман манастира Подмаине, јеромонах Рафаило (Бољевић). Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора View full Странице

Предавање Јерођакона Силуана и оца Рафаила (Бољевића) на тему- “Идеја о себи“, одржано 23. септембра 2018 године у Манастиру Подмаине у Будви. Благодарећи радију Светигора, доносимо звучни запис предавања. Звучни запис предавања View full Странице

Они који сматрају да је победа добровољно разделити територију Србије и натерати десетине хиљада Срба на исељавање са својих вековних огњишта, дубоко су потценили свој народ и правду Божију. Такви се никада нису бавили ни народом ни светињама, већ их је занимала само територија, али и то само ради опстанка на власти. Идеја о "разграничењу" Срба и Албанаца од самог почетка била је ништа друго до покушај да се до краја допусти завршетак албанског етничког чишћења Срба на КиМ уз неке минималне "добитке", а онда то прогласи као велика победа Србије. У каквом имагинаријуму живе они који мисле да такву дубоко неморалну идеју продају нашем народу и да ће наша Црква, која овде живи са народом вековима делећи његову судбину, оћутати на такво безумље? View full Странице

Када је човек уплашен, он виче: „Мама!“ То је инстинктивни крик човека који се налази у опасности. На мој поглед, реч „мама“, означава усмереност ка биолошком животу и његовом очувању. Реч „тата“ значи нешто сасвим друго. Да поменемо Дан очева у нашој земљи – две трећине грађана је затражило да се у наш календар званично уведе овај празник. Мама је симбол за удобну топлину и очување биолошког постојања. Са мамом је топло, ушушкано и слатко. Ушушкано као у утроби, као у загрљају. Живиш ништа не примећујући, док се кријеш иза њене сукње. Реч „тата“ садржи сасвим друге асоцијације и други смисао. Тата је цивилизација. У речи „тата“ садржана је власт, послушање, одговорност. Отац је у старом свету означавао јединство три власти. Тата је био и војни командант, и имућни домаћин, и биолошки отац, који има пуну власт над свима који су под његовом руком. То јест тата је цивилизација, вертикала. Мама је хоризонтала. Потребни су и тата и мама. Без тате није добро. Тата је, из неког разлога, у нашем сазнању на маргини. Делимично је он сам себе тамо сместио, делимично су га изместиле маме. Ево те инфантилизације и феминизам сазнања секу живу породицу. То је, по свему судећи, самоубиство. Као када би некоме одсекли главу – то више није човек. Зато Дан очева, наравно, треба да се уведе. Дан одговорности, дан преузимања на себе права и обавеза. Дан силе са којом је добро живети. Јер не може се дуго живети само од доброте и топлине. Потребна је још и нека сила, која крупном сољу соли доброту и топлину, и претвара их у укусно јело. Потребна је идеја оца. Неки идеал оца треба да се снесе у нашем друштву. Код маме нема шта да се носи, чињеница је да је она мама. Или се залетела, или је из љубави родила, или има једно дете, или има осморо деце – ништа то није важно, јер је она мама. Једном мама, увек мама. Чињеница материнства чини жену мајком – и крај. А са татом не. Чињеница очинства, чињеница зачећа човека, не чини неког оцем. То је само залог будућих односа. Потом је потребно формирати одговарајући однос према жени, према будућим новорођенчадима. И цео тај социјум, који се формира око трудног стомака, и то је исто идеја оца. Народ треба да излегне идеју оца. Благу идеју правог родитеља. И, наравно, да га празнује. Тата може све на свету – и да плива прсно, и да грми басом, и да цепа дрва. Само не може да буде мама. То је исправна совјетска песмица, апсолутно исправна. Тата у кући – све је у реду, ложи се и не гаси се светло. Тата је у кући, наравно, главни, ако, наравно, мама није ту. Добре песме су биле у то време. Данас треба да се вратимо на то нормално сазнање. Прави мушкарац је ловац, заштитник. Онај који иде и на пецање, и који може пиштаљку да направи, и ако затреба, може да заштити. Онај који, што је најважније, неће оставити. И који неће пре времена да умре од тешког пијанства. Који ће научити молитви – јер то треба да учи мушкарац. Отац је главни кад је вера у питању. Извор: Православие.ру View full Странице

Помози Бог! Због разједињености србског народа, обремењености породица разним проблемима, великој појави себичности и саможивости, дођох на идеју како би могло да се олакша живот србском народу и крене путем правог просперитета у сваком смислу. Идеја је да се формирају хришћанске заједнице у коме би се живело, а ја би такву заједницу назвао СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЗАДРУГА. Њу би подели на три подзаједнице и то: 1. СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ПОРОДИЧНА ЗАДРУГА у којој би живеле породице, родитељи са децом. 2. СРБСКА ПРАВОСЛАВНА МУШКА ЗАДРУГА у којој би живели неожењени момци и мушкарци који не живе са породицом (удовци, разведени итд.) 3.СРБСКА ПРАВОСЛАВНА ЖЕНСКА ЗАДРУГА у којој би живеле девојке и жене које не живе са породицом (удовице, разведене итд.) Мишљења сам да би идеја живљења у Србској православној задрузи посебно била интересантна за момке и девојке, који дуго времена се не проналазе ни у монаштву, ни у браку. Можда би им то било привремено решење, до монаштва, или брака. Унутрашње уређење задруге би се руководило позитивним православним искуствима, начелима и знањима из: 1.) Живота у задружним домаћинствима на селу са више чланова са по 20, 30 и више чланова (узети примере из 19. и почетком 20. века). Морамо узети у обзир да су чланови тих заједница били у крвном сродству, па да се не би многа искуства могла применити у наведеним задругама. 2.) Живота у манастирским заједницама. 3.) Живота у војним јединицама. 4.) Живота у кибуцима у Израелу. 5.) Списа Светог Владике Николаја Средњи систем и Жички устав. Мој предлог је да заједнице имају унутрашњи поредак сличан манастирском, са нешто краћим молитвама у приручним капелама, или цркви у односу на манастир, с тим што се не би полагали завети као у манастиру. Одредити простор где би задружни објекти за становање се направили, као и економија и разне радионице. Чланови задруге би заједнички радили на духовном усавршавању, производњи хране и других производа, на разним позитивним производним и другим делатностима које би доносиле матиријалан приход задруги, а на крају и на физичкој оспособљености која би помогла у случају одбране отаџбине. Иако из друге вере и народа навешћу неке примере из заједице у Израелу Кибуц којој када би се додао православни дух, може да буде један од узора. http://www.bookiraj.com/2013/08/kibuc-male-komune/ Kibuc – male komune… Napisala: Ivana Mišković Sigurno ste vec čuli za pojam KIBUC, ali verovatno niste baš sigurni šta je to u stvari. U ovom tekstu-putopisu ću pokušati da vam to malo približim i dočaram tu jedinstvenu atmosferu. Početkom 19-og veka, grupice religioznih Jevreja iz komunističkog Sovjetskog Saveza i Poljske odlučuju da napuste zemlje u kojima teško žive i da odsele se u Obećanu zemlju, a današnji Izrael. Oni su bili svesni da im zivot ni tamo neće biti lak, država praktično još nije postojala, teritorija je bila sa svih strana okupirana neprijateljskim narodima, ali duh zajedništva i vera u bolje sutra bili su jači od svih strahova i odredili su, ne samo njihovu, već i sudbinu mnogih drugih Jevreja iz celog sveta. Naselivši se na teritoriji Obećane zemlje, zatekli su se na potpuno divljoj zemlji, delom pod peskom Judejske pustinje, delom pod močvarama oko Galilejskog jezera. Tebalo je tu napraviti novi dom, kultivisati zemlju, sagraditi kuće, obezbediti porodici pristojno mesto za život.. Nije im bilo ni malo lako. Pre tačno 101 godinu, grupica od osam mladih ljudi koja je živela na poljoprivrednoj ekonomiji na samoj obali Galilejskog jezera, odlučuje da se odvoji i započne život kao mala porodica, nekoliko kilometara dalje. Napravili su malo naselje pod šatorima, i samo sa skromnim alatom koji su imali, započinju novi život. I muškarci i žene su radili po ceo dan, leti na temperaturi i do čak 45 stepeni. Donosili su pijaću vodu iz daleka, borili se sa insektima i divljim životinjama, naporno su radili, dok je njihovo naselje polako dobijalo oblik. Medju njima nije bilo tajni, jedni drugima su se potpuno otvoreno poveravali o problemima i emocijama. Držali su do principa potune jednakosti, po uzoru na socijalistički režim u kom su odrasli. Večeri su provodili pevajući i igrajući, dane radeći… Mnoge njihove pesme ostale su i dan danas deo izraelskog folklora. Po uzoru na ovu grupu, koja počinje da gradi drvene barake, improvizovanu kuhinju i sanitarne prostorije, okupljaju se i druge grupice i grade svoja mala naselja. Novooformljena država Izrael podstiče osnivanje novih naselja-kibuca, pogotovo u pograničnim oblastima, da bi služili i kao odbrana državnih granica. Kibuci počinju da se ogradjuju visokim ogradama i naoružavaju se, ali zadržavaju svoju osnovnu funkciju poljoprivrednog dobra. Mnogi kibuci su odigrali važnu ulogu u odbrani zemlje od napada Arapa i dan danas imaju svoje strategije odbrane u slučaju ovakvih incidenata. Ono sto je za nas najvažnije je da shvatimo, jeste sistem medjuljudskih odnosa u ovakvom socijalnom okruženju. U početku, sistem je funkcionisao po principu apsolutne jednakosti članova, po dolasku druge generacije na svet, odlučili su da svoju decu vaspitaju u istom duhu i u tu svrhu su zidali kuće u kojima su živela deca, odvojeno od roditelja, koji su morali da rade, i o njima su se brinule zene, takodje stanovnice kibuca, koje su ih negovale, podučavale i vaspitale potpuno jednako, deca su oslovljavala roditelje imenom, takodje radi održavanja jednakosti medju članovima. Privatno vlasništvo nad imovinom nije postojalo, sve je pripadalo zajednici, a zajednica je bila dužna da svakome obezbedi isto, od hrane i doma, do odeće i ostalih životnih potrebština. Vremenom su stvari počele da se menjaju, nisu svi bili jednako produktivni i nisu svačije potrebe bile iste, usledile su velike promene i one se i dan danas dešavaju. Mlade generacije nisu prihvatale način života svojih roditelja, nego su odlučile da odlučuju da napuste kibuce i školuju se i rade van njega, putuju, sklapaju brakove u gradovima itd. Majke odlučuju da same vaspitaju svoju decu, upravnici žele da imaju lagodniji život od radnika, trebalo je brinuti o starima i bolesnima, promene su bile neizbežne. Danas život u kibucu izgleda potpuno drugačije. U celom Izraelu ih ima oko 260 i u proseku imaju oko 200 stanovnika. Većina stanovnika su članovi zajednice, imaju svoje privatne kuće koje su otkupili ili sami sagradili, dobijaju platu za svoj rad, shodno radnom mestu i obrazovanju, imaju privatne automobile, putuju, školuju decu po svetu i žive savremen život, iako su i dalje okruženi ogradom i čuvanom kapijom. Manji deo stanovnika nisu članovi zajednice, već se nalaze na probnom boravku, koji traje dve godine i čekaju da većina članova izglasa njihovo primanje u zajednicu, ili su tu privrenemo, iznajmljuju kuće i ne planiraju da postanu članovi kibuca. Kibuci imaju asfaltirane ulice, izuzetno pažljivo negovane vrtove, lepe ali skromne kuće, bazene, sportske terene, zajedničke prostorije za druženje, bioskop, zajedničku kuhinju i trpezariju i još mnogo toga. Svaki kibuc ima svoju ekonomiju, poljoprivredno dobro ili fabriku u kojoj stanovnici rade, a mnogi kibuci su pretvoreni i u hotele, u kojima gosti spavaju u tipičnim kućicama i mogu da dožive ovu nesvakidašnju atmosferu, druženje, pesmu i igru kada padne mrak. I dan danas oni sva tri obroka imaju u centralnoj trpezariji, mada u svojim kućama imaju kuhinje, plaćaju zajednici mesečnu naknadu koja podmiruje troškove ishrane, zdravstvenog osiguranja, komunalije, obezbedjenje, vrtić, prevoz dece do skole i sl. Kibuc mogu dobrovoljno napustiti, ali pri doseljavanju u njega moraju proći probni period dok ih zajednica ne prihvati glasanjem. Kuću mogu prodati ili kupiti, ako je u privatnom vlasništvu, iznajmiti ili vratiti zajednici, ako je u vlasništvu zajednice, a svi prihodi koje zajednica ostvari, rasporedjuju se planski medju svim članovima. Mnogi kibuci imaju vrlo uspešne ekonomije, neki su otvorili svoje fabrike i van svojih ograda, pa čak i van Izraela i veoma dobro i žive od svog rada. Posetilac kibuca osetiće tu lagodnu atmosferu, mir, tišinu, seoski ambijent, spontano druženje i topao prijem. Ovde ce naći prijatelje za ceo život i odlično mesto za dobar i miran san. Ukoliko planirate da posetite Izrael, preporučujem vam da se odlučite za aranžman koji podrazumeva barem jedno noćenje u kibucu, a ukoliko putujete u sopstvenoj reziji, to takodje možete uraditi i sami, informacije o smeštaju u kibucu Ashdot Yaakov cete naci na stranici www.nehara.co.il , u kom smo mi noćili, u smeštaju kategorije 3*, malo luksuzniji smestaj, sa 4*, ima kibuc Nof Ginosar, www.ginosar.co.il. Svakako se isplati iskoristiti priliku da upoznate još jedan od kurioziteta Izraela, ako se već nadjete u njemu… Autor Ivana Mišković Master-menadžer u turizmu, student doktorskih studija, asistent na Fakultetu za sport i turizam Tims, autor stručnih tekstova, putnik i istraživač Мирослав Павловић из Љига На Преподобног Киријака Отшелника 2017. л.Г

Милош Ковић: Косовска идеја је неупоредиво јача од НАТО 26 субота авг 2017 Posted by Стање ствари „Историја косовске идеје или Косовског завета, као што видите, мери се вековима. Као што је рекао Свети Јустин Ћелијски – то је великосрпско здање једне хришћанске идеје о зрну које умире да би потом родило многе плодове. Управо ова идеја доказује да Срби јесу заветни народ“, рекао је у Требињу проф. др Милош Ковић. О надахнутом предавању истим тоном пише наша Милана Бабић Милош Ковић и Милана Бабић Предавање Косовски завјет у историји српског народа професора Милоша Ковића немогуће је представити кроз форму новинарског извјештаја, јер оно што је начин његовог излагања донио требињској публици – сусрет са идејом завјетности сагледан из различитих углова компаративне равни идеје и из угла српског предања– најбоље се може пренијети видео записом. Ни промоција херцеговачког вина, која се одржавала исто вече када и предавање, није утицала на посјећеност, за потребе публике накнадно су донесена два реда столица. Упркос свему и даље је „Косово најскупља српска ријеч!“ Дакле, пишем овај извјештај покушавајући да пренесем дио атмосфере коју је даровало предавање о снази косовског предања за српски идентитет: бурне аплаузе, коментаре из публике, саоднос публике и предавача. На почетку излагања професор се осврнуо на чињеницу да политичка елита Србије погрешно интерпретира синтагму „Косовски завјет“. По њима, Косовски завјет је мит у негативном смислу те ријечи. Одмах се из публике обратио владика Атанасије који је рекао да је реч о Александру Вучићу (аплауз је одјекнуо галеријом музеја): „Кажи слободно – Вучић. Слободно реци да сам ја рекао (смијех публике и предавача). То сам рекао и на Газиместану.“ Мит као темељ друштва Осврнувши се на свој текст у Политици, професор Ковић је указао на значај мита за један народ. Док политичке елите мит користе у негативном смислу ријечи, српски социолог Срђан Шљукић пише да хуманистичке науке, још од Малиновског, знају да је мит темељ сваког друштва. Мит постоји у Америци, Великој Британији, у бразилским прашумама, на Балкану. Шта је Декларација независности? Очеви оснивачи који са бродом Мејфлауер тобоже долазе у Америку? Потом је проблематизован однос према истини у сфери науке и у области предања. У земљама у којима постоје јасно развијана егзактна знања митови постоје потпуно паралелно са тим знањима, при чему мит има већу снагу. Стога, ако је Стојан Новаковић утврдио да се на Косову није све десило као што каже предање – то не значи да предање не носи неку дубљу и тачнију истину. Иво Андрић, у „Разговору са Гојом“, каже да су легенде пуна истина историје човјечанства. Шта Срби славе? Каже се – Срби славе пораз. А шта је била Термопилска битка? Је ли то био пораз? Јесте. На њему почива идентитет, предање, историја Грка. Затим чувени говор Перикла на гробовима Атињана палих за отаџбину. Перикле каже да су светли гробови оних који су дали своје животе за отаџбину. Традиција европског човјека почива на класичном грчком насљеђу. Професор Ковић је потом указао на значај који Јевреји придају својим поразима и сјећањима на изгнаства и страдања. Све је то уткано у јеврејско биће и чини ступ његовог идентитета. Косовски завјет је не само оно што нас чини Србима него нас везује и са европским и људским насљеђем и предањем. Никакве потребе нема да се о томе говори као о неком ретроградном ратоборном миту. Дакле, ако неко каже да је позивање на Косово мит, а да он нуди истину или тзв. реалност – то је лаж. Ми говоримо о истини, а он говори о лажи! А тај неко говори (у ауторском тексту у Блицу) да српска историја не нуди ништа друго осим ратова и крви. А гдје је ту Свети Сава? Грачаница? Дечани? Пупин? Архитектура Требиња? Он нуди митоманску слику српске историје, а ми говоримо о истини. Историја косовског предања Чворне тачке српске историје одражавају се једна у другој кроз однос према Косовском завјету. Професор Ковић је извео ову тезу почевши са Словом патријарха Данила III, насталог три године послије Косовског боја. У овом тексту смо већ суочени са Косовским завјетом. А пет вијекова касније, 1961. године, Зоран Мишић, књижевни критичар, у чланку Шта је то косовско опредељење, пише да се читајући патријарха Данила III осјећамо као да се налазимо на улици 27. марта. Дакле, то је исто опредјељење – за Царство Небеско. У епској пјесми „Пропаст царства српскога“ то је избор између царства земаљског и Царства Небеског. То је избор кнеза Лазара: Мили боже, што ћу и како ћу? Коме ћу се приволети царству? Да или ћу царству небескоме? Да или ћу царству земаљскоме? Ако ћу се приволети царству, приволети царству земаљскоме, земаљско је замалено царство, а небеско увек и довека. Милош Ковић на предавању у Требињу На избору кнеза Лазара за Царство Небеско почива цијела српска историја. Косовски завјет се налази у равни са Светосавским завјетом. Ова два завјета се прожимају. У Житију Кнеза Лазара каже да су Срби кренули у Косовски бој наоружани молитвама Светог Саве и Светог Симеона, заокружује мисао професор Ковић. Кнез Лазар испуњава Светосавски завјет и показује да је достојан избора који је направио Свети Сава када је напустио земаљско и определио се за Царство Небеско. Код Доментијана Свети Сава је упоређен са Мојсијем. Срби имају своје националне свеце већ у средњем вијеку – то је светородна лоза Немањића. Немате династију која је толико света, можда само код Етиопљана. Срби као завјетна нација Питање српског националног идентитета професор Ковић је продубио служећи се тезом да је нација старија категорија него што се то представља у уџбеницима. Ове тезе износе двојица угледних британских историчара: Ентони Смит и Ерик Хобсбаум. Оба су, наглашава Ковић, јеврејског поријекла. Један од водећих истраживача националног идентитета британски научник Ентони Д. Смит. Није безначајно, јеврејског је порекла. Он каже да постоји неколико народа за које имамо доказ да је њихов национални идентитет старији од 18. вијека (то је оно што смо сви учили у школи да нације настају у 18. вијеку са настанком буржоазије). Он као примјере наводи Русе, Енглезе и Србе. Ову тезу преузима Ерик Хобсбаум и додаје да је код Срба то уочљиво у крилу цркве. Е. Смит говори о завјетним нацијама, хијерархијским и републиканским нацијама. Шта су завјетне нације? То су народи који су ушли у византијски комонвелт, али се то јавља и код протестантских нација, нарочито са појавом калвинизма. И то се онда појављује и код нација које су биле хијерархијске као што били Енглези, Швеђани, Немци – идеја заветности која се онда јавља у крилу калвинизма. Свест и уверење у то да су то изабрани народи. При чему у оквиру тога постоје заветни и мисионарски народи. Дакле, то је једна научна теорија, оруђе, али је занимљива за нас. Код Јермена Црква је Нови Израиљ, код Јевреја носилац изабраности је народ, а код Етиопљана носилац је династија. И, наравно, кључан однос је однос Бога и изабраног народа. При чему то није погодба – то је завјет. Вјера да када народ прекрши завјет за то плаћа цену. Наравно, Смит запоставља Нови Завет и новозаветну идеју која тражи жртву. Сада се сетимо српског предања. Идеју заветности, оно што се већ у 14. и 15. веку помиње као грех, прекришио је цар Душан оним што је учинио са својим оцем, потом узимање патријаршије и сукоб са цариградском патријаршијом. Цена за огрешење мора да се плати, а то је судбина цара Уроша. Кнез Лазар је тај који мири Цркве, много доказа имамо да Црква подржава Лазара. Подржавају га светогорци. А потом ново сагрешење које чини Вук Бранковић. Отприлике се та три мотива непрестано понављају: „Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство.” И „Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења.“ И, онда долази она цена која се плаћа. Каква је историја Косовског завета? Ми имамо утемељене Косовског завета у првих 30 година после Косовског боја. Између 1390. и 1420. године имамо десет текстова, а до краја 15. века уобличавање свега онога о чему читамо у јуначким песмама… Кључан период је време обнове Пећке патријаршије (мада има оних који тврде да није била укидана). Управо у ово време у којем Срби немају државу, у средњем веку имали су неколико држава, Косовски завет се утврђује. И ту већ имате све. Где? У крилу Цркве? Где су чули гуслари то о чему певају? У манастиру, у цркви… У времену када Срби немају државу имате и демографско ширење српског народа и неговање косовске, светосавске идеје у оквиру Цркве. Дакле, не само на територији Османског царства него и унутар Хазбуршког царства, гдје су Срби подвргнути унијаћењу. Како се Пећка патријаршија обнавља 1557. године на територији Османског царства? Тако нешто је незамисливо у том тренутку на католичком Западу, тамо се у том тренутку дешавају верски ратови (Вартоломејска ноћ)… Да ли је Косовски завет тајна виталности српског народа? Вуково везивање српског идентитета за језик је аутопут у југословенство Разматрање онога што се десило са појавом Вука у 19. вијеку за мене је био најзанимљивији дио предавања. Ту се наша разматрања додирују. О овоме сам причала са професором Ковићем након предавања. Изузетно значајна тема, јер, да бисмо се извукли из лавиринта у који нас је одвело југословенство, потребно је да уђемо у исходиште ове проблематике. Овај поглед на Вукову дјелатност је и „знак времена“, почетак једног критичког односа према човјеку који је дуго имао статус „неповредивости“ у српској културној и историјској сфери. Оно што су урадили Вук Караџић и Доситеj Обрадовић је један озбиљан прелом у историји српског националног идентитета, српске националне идеје. Они су везали српство за језик уместо за оно што је вековима – предање, култ, вера. Ко су Срби у 16. веку питајте Ивана Грозног који се позива на српско порекло по баки. Он даје да у Архангелском сабору у Москви осликају фреске Светог Саве, Светог Симеона и Светог кнеза Лазара. И књига која је исписана за Ивана Грозног, „Велика повест света“, део њен који се односи на Србе објавио је Милован Витезовић у Заводу за уџбенике и наставна средства. Иван Грозни тражи да на месту у књизи који се односи на Србе буде о Светом Сави и о Боју косовском. То је оно што Србе разликује од блиских православних словенских народа. И сада имате Вуково и Доситејево везивање за језик. Наравно да и Доситеј и Вук знају шта је Косовски завет, јер Вук пред лице Европе ставља косовску епику. Није лако говорити о ономе што је Вук урадио и лошим стварима које је урадио за Србе, за српску идеју. То везивање за језик, по мом мишљењу то је тај аутопут који јесте водио ка југословенској идеји. Неспремност да се Срби одрекну своје католичке браће, као што каже М. Екмечић није у питању сукоб Срба и Хрвата, већ католичких, православних и муслиманских Срба. То је проблем 16, 17. и 18. века. Покушава се са овом идејом језика, а то је идеја просветитељства, то је идеја романтизма – то је немачка идеја преко које су Немци покушавали да превазиђу ту поделу између протестаната и католика. С друге стране, Вук записује све оно што Срби познају већ вековима – преводи, пре свега на немачки, а онда и на остале европске језике. Али, када говоримо о српском романтизму нико није урадио за Косовски завет више од владике Петра Другог Петровића Његоша. Професор Ковић је проблематизовао начин на који се историчари баве 19. вијеком – бавећи се образованом елитом већином школованом на Западу, а не бавећи се оним што је мислио обичан народ. Поставља се питање: ако елита везује националну идеју за језик, ко пита обичног сељака шта он мисли о томе? Онога који сваке недеље одлази на литургију. Владислав Пузовић, доцент на Богословском факултету у Београду, изучавао је грађу архива Кијева, Москве, Санкт Петербурга, где се показује да су стотине српских богослова школоване у Русији. Дакле, шта су ти људи проповедали? Другим речима, реч је о усменој култури која, по мом дубоком уверењу, остаје заветна, и мислим да је Његош, не заборавимо да је у Црној Гори теократија све до Његошеве смрти – српско друштво је вековима живело у теократском друштву. Када аустријске војске прелазе Саву и Дунав, и крећу ка Сарајеву они разговарају са патријархом и владикама. Нису они само духовни поглавари српског народа! А то остаје у Црној Гори све до смрти Његоша. Дакле, Његош је то пре свега. Често се наглашава улога Сима Милутиновића Сарајлије, али биће, ипак, да је кључни утицај Петра Првог Петровића Његоша. Његош је тај који у 19. веку заиста стоји над свима ако говоримо о Косовском завету. Увек имамо ту линију Лазар – Милош, но то је посебна тема. Код Његоша реч је пре свега о Милошу. Настављајући „ход“ косовске идеје кроз историју, професор Ковић се осврнуо на време Руварца и разрачунавање са тзв. косовским митовима. Потом се осврнуо на велико разочарање које је донио Берлински конгрес. Ипак, крајем 19. и почетком 20. вијека косовска идеја се обнавља. Прије свега у култури: Милан Ракић, св. владика Николај Велимировић, Димитрије Митриновић, Скерлић, Исидора Секулић, Станислав Винавер, Милош Ђурић, Мештровић. Ипак, Мештровић ће веома брзо промијенити страну. И, онда, у таквим условим долази освећење Косова. Рат 1912. године, по изворима, био је најпопуларнији рат. Дакле, освећење Косова и онда долази Први светски рат у коме су Срби потврдили да су заветни народ. Пре свега, албанском голготом и крфским васкрсењем. Краљевина Југославија узима видовданску идеју за основу југословенске идеје, она на тој идеји много тога гради. Краљ Александар се заиста потрудио да Мештровића претвори у званичног умјетника Краљевине. Мештровић се отргнуо и чак прешао на супротну страну, заузео ексклузивистичке хрватске позиције, касније ће сарађивати и са усташама. Београд је и даље начичкан Мештровићевим фигурама… Душан Батаковић је говорио: „Ако је прва Југославија била српска, онда је друга била хрватска.“ Мислим да је то разлог што се, пре свега комунистичка партија Југославије, нарочито после Другог светског рата, тако окомила на косовску идеју. Професор Ковић се потом осврнуо на рушење Његошеве капеле и изградњу храма. Храма, кога је Меша Селимовић назвао фараонским, начињеним управо руком Ивана Мештровића. Не треба нам већа и озбиљнија симболика. Потом се осврнуо на дешавања 80-их година, на национална буђења и долазак Слободана Милошевића на Косово. После деценија атеизма потврђује се снага косовске идеје. Нећу говорити о 90-им, али, ево нас овде суочених са упорним покушајима Срба, нарочито у Србији, да забораве Косовски завет. Дакле, стање статус кво, али и притисак да се Срби не баве Косовом. Па људи који истражују јавно мњење кажу да је најважнији животни стандард – царство земаљско… Историја косовске идеје или Косовског завета, као што видите, мери се вековима. Као што је рекао Свети Јустин Ћелијски – то је великосрпско здање једне хришћанске идеје о зрну које умире да би потом родило многе плодове. Управо ова идеја доказује да Срби јесу заветни народ. И, по мом дубоком уверењу, она је неупоредиво јача од НАТО. Аплауз је трајао и трајао… Текст и фото: Милана Бабић

Овај текст је рађен за Пету Међународну конференцију ο јелинској философији која је, у организацији Међународног друштва за јелинску философију, а под називом „Философија и Православље" одржана на острвима Самосу и Патмосу августа 1993. год.; објављен је под насловом "Can we speak about Patristic Тhеогу of Ideas?" у књизи Philosopy and Orthodoxy (edited by K.I. Boudouris), Athens, 1994, pp, 147-160. Пошто је тема ове конференције Философија и Православље истражићу њихов однос на једном, рекао бих, релевантном примеру - платонској теорији идеја. Чини ми се да ће закључци до којих ће ово истраживање одвести бити значајни како за философију тако и за Православље. 1. Платон је изумео теорију идеја из три основна разлога: а) етичког (да би се супротставио етичком релативизму софиста - 'добро', 'правично' итд, није оно што сваком појединцу изгледа као такво, већ постоји само једно истинско 'добро' и само једна истинска 'правда' итд, дакле идеје према којима се мере људска мнења (δόξα) и поступци), б) епистемолошког (да би се супротставио сазнајном релативизму софиста - знање (επιστήμη) је немогуће ако поред чулне увек променљиве (не)стварности не постоји још и постојана, непроменљива, вечна, увек себи једнака стварност, тј. идеје), и в) онтолошког (чулног света, видљивог космоса не би уопште могло бити када не би постојало право биће тј. када не би постојале идеје; укратко: а) када не би постојале идеје као вечне парадигме, Творац (δημιουργός) не би имао на шта да се угледа стварајући свет, б) свет не може да постоји ако се не причешћује идејама и ако ове не учествују (μέθεξις) у њему). Оно што нас овде интересује јесте овај трећи, онтолошки аспект ове теорије који је тесно па чак и нераздвојно повезан са космологијом. Пример платонске теорије идеја изабрао сам баш због ове тесне везе између онтологије и космологије, а та њихова нераздвојна повезаност је заједничка особина целокупне јелинске философије. Пажњу ћемо овде усмерити само на чињеницу да у Платоновој теорији ο пореклу космоса видљиви свет ствара Творац који се, док то чини, угледа на идеје као на савршене узоре. Читајући светоотачку литературу наилазимо на бројна места која на први поглед изгледају у потпуности сагласна са овим делом Платоновог учења. 2. Тако на пример. већ Св. Јустин Философ помиње „бестелесна суштаства" (ουσία ασώματος), а отприлике у исто време и Св. Иринеј Лионски, пишући против гностичке концепције ο идеалном свету, каже да Бог Творац „сам од себе прима узор (ехетplum) и облик (figurationem) оних ствари које је створио"1. (Св.) Климент Александријски, опет, вели да је Божији ум „пребивалиште идеја" (νους δε χώρα ιδεών, νους δε ό θεός)2, а по Оригену Божанска Мудрост „садржи унутар себе принципе (initia = αρχάς) или разлоге (rationes = λόγους) или форме (species = εϊδη) свега створеног"3, тако да је „у Мудрости (= Логосу = Христу) као нацрт и лик одувек било све што је потом настало као биће" а то су „сви родови и врсте, а можда и појединачна бића"4. Св. Григорије Богослов идеју творевине коју је измислио (εννοεί)5 Бог означава као „узоре света" (κόσμου τύπους) 6. За Св. Дионисија Ареопагита ови узори (παραδείγματα) су у Богу (εν Θεώ) претпостојећи разлози или основи (προϋφε-στώτας λόγους) који творе суштину бића (των όντων ούσιοποιούς) а према којима је Надсуштаствени (Ύπερούσιος) предодредио и створио сва бића, тј. свет (τα οντά πάντα και προώρισε και παρή-γαγεν)7. Тумачећи Дионисија Св. Максим Исповедник ове у Богу постојеће парадигме створеног света тумачи као „свесавршене и вечне мисли вечнога Бога" (νοήσεις αυτοτελείς άίδιοι τοΰ άιδίου Θεοΰ) 8. Πο њему су (створена) бића „слике и обличја божанских идеја" (τά γαρ όντα ... εικόνες είσι και ομοιώματα των θείων ιδεών)9 и учесници (ών μετέχουσιν) у њима.10 Према Св. Јовану Дамаскину Божија мисао је „предодређење, слика и узор'11 (προορισμός και είκών και παράδειγμα) сваког бића." Ово су само нека од бројних места која сведоче ο траговима платонске теорије идеја у списима Црквсних Отаца - теорије по којој су вечне идеје парадигме (παραδείγματα) по којима Бог ствара овај чулно-физички свет промене. Погледајмо сада да ли је хришћанско учење заиста сагласно са овом теоријом (како се то на први поглед чини) и шта је у ствари од ове теорије остало у учењу Отаца Цркве. 3. У Платоновој философији идеје су вечне и постоје не само независно од света, него и независно од Бога. Стога оне тим својим апсолутно независним Постојањем детерминишу не само свет него и самога Tворца. Можда би Творац хтео да идеје буду друкчије, те да самим тим и свет буде друкчији, али оне су такве какве су од вечности. Оне су њему (за)дате. Одмах је јасно да оваква теорија идеја није могла бити прихваћена у Цркви. И то не само зато што Платонов творац ствара свет од (или: на, или: у) претпостојеће и од њега независне и вечно постојеће твари, а не ни из чега како учи Црква (што је само по себи велики проблем, али нас тренутно не занима), него и зато што је у стварању ограничен и условљен њему туђим идејама. Тако је Платонов творац детерминисан двоструко: и идеје по којима као по узорима ствара и твар ('приматељка' = υποδοχή) на којој ствара (за)дати су му. Овде је, дакле, твораштво Платоновог Бога двоструко неслободно те стога хришћанима неприхватљиво. Независно и Богу спољашње постојање вечних идеја није се могло уклопити у хришћанско поимање ствари. Но ни у самом платонизму идеје нису могле дуго остати од Бога независна бића, него почињу да се схватају као Божије мисли (које су, будући да је Бог вечан, и сâме вечне). Сама чињеница да идеје више нису схваћене као самостална бића, него као Божије мисли о свету које он има од вечности приближила је теорију идеја хришћанском виђењу стварања, али је, мислим, представљала још већу опасност да се хришћанска истина сведе ако не на Платоново учење, а оно на средњи и нови платонизам. Размотримо овај проблем поближе. Први који је, ван сваке сумње, изједначио идеје са Божијим мислима био је Филон Александријски (иако је сам Платон за такво схватање дао више повода него што се то обично мисли, но ο томе овде неће бити речи). Тумачећи Платонове идеје (κόσμος νοητός) не као самостална суштаства, него као Божије мисли, а Бога као „бестелесно пребивалиште бестелесних идеја" (ασωμάτων ίδεών ασώ¬ματος χώρα)12, Филон је Платоновој теорији идеја дао облик који је био прихватљив философско-теолошкој мисли следећих векова. Идеје су тиме престале да буду од ума (чак и Божијег) независна суштаства и као „бестелесни ликови" и узори свих касније насталих чулних и телесних ствари примљене су у унутрашњост духа као вечне мисли Божије. Оне су тако постале не само блиске уму, него и његов директан производ. Бестелесни свет идеја, поставши садржина божанског ума, постао је свет духа. Овако протумаченог Платона прихватили су готово сви философи тога доба. У овоме су Филона следили скоро сви средњи и нови платонисти као и неки хришћански писци. Тако на пример код Албина, који верује у нематеријалног и трансцендентног Бога, идеје као мисли Божије (τάς ιδέας νοήσεις θεοΰ)13 и остају, као и у Филона, свету оностране. Покушавајући да направи синтезу платонизма и аристотелизма (можда најзначајнију пре Плотина), Албин по први пут уводи у платонизам Аристотелово учење ο божанском уму (νους). Он Бога назива ό πρώτος νους и иако за њега никада не каже да је νόησις νοήσεως, он ипак вели да Бог „мисли себе" (што већ личи на Аристотела) и „своје сопствене мисли" (што је филонизирана верзија Платона: ό πρώτος νους ... εαυτόν όν οΰν και τα έαυτοΰ νοήματα άεί νοεΐν) 14. У ствари Албин је у најтешњу везу довео учење ο идејама као Божијим мислима са Аристотеловим учењем ο идентитету мишљења са својим предметом у оним случајевима када је тај предмет ο коме се мисли нематеријалан (οΰχ ετέρου οΰν όντος τοΰ νοΰ, οσα μη ϋλην έχει, το έσται και ή νόησις τω νοουμένιον μία) 15. Производ тог здруживања био је, за Албина, садржајније мишљење Божије него што је оно било код Аристотела. Мислећи себе Бог сада у ствари мисли идеје, тј васцели νοητόν. Штавише, у Албина почиње да се губи реална разлика између Бога и идеја, јер мислећи од искона себе онаквога какав заиста јесте, Бог у ствари мисли идеје, те тако излази да је Бог тоталитет идеја = κόσμος νοητός = ό πρώτος νους. Чини се отуда да с правом можемо рећи да је Албин утицао не само на то да Плотин каже како ούκ έξω τοΰ νοΰ τά νοητά16, него и да свет идеја схвати као νους (с тим да термин 'Бог' сачува за Једно или Добро). И за Атика су идеје (које он на људском плану схвата као опште појмове) на божанском плану мисли Божије (τά τοΰ θεοΰ νοήματα)17 које су τά των γενομένων παραδείγματα18. Α за Псеудо-Плутарха су τάς ίδέας ... έν τοις νοήμασι και φαν¬τασίας τοΰ θεοΰ19, Мислим да нам није потребно још сведочанстава да бисмо закључили да се у то доба Платон разумевао готово искључиво овако. Постоји, такође, и велика сличност између Филона, средњег платонизма и Климента Александријског. Тако на пример, Климент у потпуности прихвата Филоново тумачење стварања света, не само стога што је, према Св. Фотију, веровао у претпостојање твари (ϋλην τε γαρ άχρονον ... διδάσκει) која је άποιος и ασχημάτιστος (као у Св. Јустина: έξ άμορφου ϋλης20), него зато што тумачећи идеје као Божије мисли (ή δε ιδέα έννύημα τοΰ θεοΰ21), тумачи κόσμος νοητός као θείος λόγος22, а овога као αρχή, παράδειγμα или τύπος створеног чулног света. За Климента, као и за Филона, τόπος идеја је Божији Логос: „Све силе божанског духа скугавене уједно сачињавају исто, наиме Сина". Логос је, дакле, тоталитет идеја или сила Божијих. (Идеје је са силама Божијим изједначио већ Филон 23 тако што је Божије 'силе' које се помињу у Светом писму -δυνάμεις у Септуагинти - протумачио као Платонов(ск)е идеје. И Плотин νοητά које постоје у обједињеном облику у космичком уму - νους -описује као свеопшту 'силу' - δύναμις - бесконачног капацитета 24.) 4. Дакле, Оци ране Цркве, као и Филон, смештају κόσμος νοητός у Логос, тј. у превечног Сина Божијег, јер будући да су идеје биле обрасци творевине, а Логос онај којим је творевина створена ту им је некако и било 'природно' место. Но проблем који се сада јављао био је следећи: ако Бог није у стварању света детерминисан ничим споља, није ли можда Бог детерминисан изнутра. Да Бог није детерминисан споља произлазило је из тога што је а) патристичко учење ο стварању света ни из чега било одговор на платонско учење ο стварању као обликовању затечене простор-твари и што б) идеје више нису Богу спољашње и од њега независне, него су његове сопствене мисли. Па ипак остајао је проблем - ако Бог јесте Творац, и то у апсолутном смислу (јер ствара како саму твар тако и од ње сачињен свет), да ли он и мора бити Творац? Оригенов одговор, и то баш зато што је „о Богу и свету мислио као Јелин"25, био је да мора. Желећи да очува Божије савршенство које се огледало у његовој вечитој неизменљивости и истоветности (што су у јелинској философији атрибути савршенства par excellence) Ориген је закључио да Бог ствара одувек (те да је стога свет вечан) јер би у супротном био подложан промени - не будући Творац, постајао би Творац. Ако је Бог одувек свемогућ, размишљао је Ориген, онда су одувек морала постојати бића под његовом влашћу, бића којима је он Владар: „Дакле, да би Бог био свемогућ, нужно је да све(т) постоји".26 Тако је Бог постао детерминисан изнутра. Код Оригена и оригениста Бог и свет су повезани везом нужности: не може постојати Бог а да истовремено не постоји и свет (и, наравно, обратно). Слично као код Плотина - свет из Једног (Бога) еманира нужно, тј. без слободног вољног избора (άνευ προαιρέσεως).27 Међутим у Цркви, која је вековима увек изнова излазила на крај са овим Оригеновим учењем, преовладало је схватање које у ствари изражава њену најдубљу самосвест - Бог је сву твар призвао из небића у биће (тј. створио ју је) не нужношћу божанске суштине (- природе), него својом слободном ВОЉОМ. Стога је васцела творевина контингентна, тј. могло је и да је не буде. Свет није нужан јер свој онтолошки темељ нема ни у самом себи (будући да је створен ни из чега), ни у Божијој суштини (која је свету апсолутно неприступна), него у слободној одлуци Божије воље да га створи (или да га не створи). Не постоји ништа у Божијој суштини што би га приморавало да ствара. Другим речима, БОГ по суштини својој ниje Творац: „... Бог чија би сама суштина била у томе да буде творац, не би уопште био xришћански Бог".28 Или: између Бога и света не постоји веза нужности, него веза слободе. Разјаснимо ово мало детаљније. 5. Ако кажемо да у Богу од вечности постоји идеја ο свету (аналогон платонског κόσμος νοητός), дакле ο нечему чија природа са Божијом нема ама баш ничега заједничког, онда као да морамо рећи да у Богу одувек постоји неко не-ја. Ако, за разлику од Оригена, и прихватимо, као што и треба, да створени свет није вечан, не чини ли се да је барем идеја ο том свету, замисао ο томе какав он треба да буде савечна Богу? Α ако је вечна као и сам Бог, не детерминише ли и не ограничава ли она изнутра Бога у његовом твораштву? Ово је веома озбиљан проблем 29 и његово решење има за хришћанску теологију и живот суштинске последице. Решење овог проблема састоји се из прецизног одговора на два питања: А) где је τόπος или χώρα идеја или божанских мисли? Б) шта су тачно идеје као безвремене мисли Божије? А) Ако се, заједно са платонистима, сложимо да идеје треба схватити као једну тако рећи органску целину и да је, опет заједно са њима, треба назвати κόσμος νοητός (назив потиче из позног платонизма) а такође да овај са Филоном, Климентом и другима изједначимо са Божијим Логосом, онда ћемо само довде путовати заједно. Од платониста ћемо се морати одвојити круцијалном тврдњом да идeje не припадају Божијој (Логосовој) природи-суштини, него његовој слободној вољи (која је једна и заједничка свим лицима Свете Тројице). Задржавајући схватање да Божије идеје ο свету морају бити 'смештене' у Божијем Логосу, Оци Цркве увиђају да оне не могу бити конституент његове Природе, јер би их иначе Бог имао самом чињеницом што је Бог, а тада би он и свет били повезани везом нужности, што значи да би свет био нужан (тј. просто постојање Бога било би не само нужан него и довољан услов да свет постоји). У исто време Оци увиђају да се ту не ради ο обичним мислима које себи можемо предочити по аналогији са људским. Стога за њих употребљавају врло карактеристичан термин „вољне (за)мисли" (θελητικην εννοιαν) који треба да покаже да су те 'замисли' у ствари Божије воље или хтења ο свету. Тако на пример Псеудо-Кирило Александријски пише да „свака ствар настаје у складу са његовом (тј. Божијом) вољном (за)мишљу" (κατά την θελη¬τικην αύτοΰ εννοιαν)30. За Св. Дионисија Ареопагита ови божански узори (παραδείγματα) или предодређења (προορισμούς) су „божанска и благотворна хтења" (Θεία και αγαθά θελήματα)31. Α Св. Јован Дамаскин вели: „Бог све посматра умом још пре његовог бића, од вечности га промишљајући у свом уму; отуда свака ствар добија своје биће у одређено време у складу са његовом безвременом вољном мишљу (κατά την θελητικην αύτοΰ άχρονον εννoιαν) која је [њено] предодређење, слика и узор (ήτις εστί προορισμός και εΐκών και παρά¬δειγμα)"32. Према томе, 'место' ових 'идеја' није божанска природа, него „оно што је у вези са [божанском] природом" или „оно што се односи на [божанску] природу" или „оно што је око [божанске] природе" (τά περί την φύσιν)33 односно „оно што прати [божанску] природу" (τά τών παρεπομένων τη φύσει)34 а то је управо божанска воља. Створени свет је, дакле, дело воље (θελήσεως έργον)35. Сходно реченом, идеје бића или логоси бића (λύ¬γοι τών όντων) су „вољне замисли", тј. слободна жеља или воља Божија ο свету. Α пошто је Божија воља ο свету да свет постоји вечно сједињен са Богом Логосом, постоји знак једнакости између Божијих мисли, идеја, логоса ο свету и Божијих динамичких, творачких и промислитељских сила или енергија. Логоси, мисли, идеје Божије о свету нису више идеје, (за)мисли (о свету) које вечно постоје као свет (платонских) идеја који је независан од Божије воље и који сачињава његову природу или суштину", већ је то жеља Божија да свет кога је он сасвим слободно пожелео (и створио ни из чега) вечно постоји возглављен у његовом Сину, Богу Логосу. Према томе, будући да идеје не сачињавају Природу Божију, тј. да их Он нема по својој суштини, те да, дакле може бити Бог и ако их уопште нема оне га не могу детерминисати. Он, додуше хоће и жели свет, али не нужношћу своје природе, него слободом своје воље. Α будући да је воља својство природе, а природа не може постојати неипостазирана тј. без личности, Бог, иако de facto има 'идеје хтења ο свету, не мора их имати нужно. Другим речима, БОГ је слободан у односу на своје идеје/хтења зато што је он Личност (и као такав он је на известан начин слободан и од своје природе - али ο томе овде није реч). Стога је кључ решења овог проблема слобода личности Божије. Б) Одговор на друго питање у ствари је одговор на питање постављено на почетку: шта је од платонске теорије идеја остало у учењу Отаца Цркве? Нa ово питање иако на заобилазан начин у име Цркве понајбоље одговара Св. Максим Исповедник. До њега су божански логоси бића схватани углавном као вечни свет идеја или замисли у Богу. Овакво схватање је, међутим, стварало поменуте проблеме. Св Максим пак овде нам даје одговор. Он божанске логосе схвата као слободна хтења Божија ο свету, из чега се види да је сада нагласак померен са Бога као принципа на Бога као личност. Идеје, дакле нису више једна друга вечност која сапостоји у Богу, Божије не-ја (како то вели Отац Г. Флоровски), тј. замисли ο свету као објективној физичкој реалности коју ће Бог створиши, него су то Божије 'идеје'/хтења ο свету какав Бог жели да тaj свет буде, или боље речено постане живећи у заједници са њим кроз његовог Јединородног Сина. Другим речима, Божије 'идеје' ο свету су у ствари Божија хтења којима је свет створен, али не онакав каквим га ми сада видимо (тј. искварен) него какав он треба, може и хоће да постане. Или, оне су Божија вољa ο есхатолошкој реалности у Исусу Христу возглављеног, дакле довршеног света. Укратко, κόσμος νοητός (сада овај израз само условно важи) је божанска визија Царства небеског. "Замисао" ο свету коју Бог има у својој вечној вољи је 'замисао' ο спасеном или обоженом свету, тј. 'замисао' ο есхатону. Реални предукус таквог света овде и сада јесте Божанска Литургија. Јасно је, дакле, да од платонске теорије идеја није у учењу Цркве остало готово ништа. Мало по мало, у Цркви је сазревала свест да се стварање света може тумачити једино литургијско-есхатолошки (мада се од почетка може пратити једна заједничка нит која је томе водила). Док је целокупна јелинска мисао, са својим изданцима у Хришћанству какав је био Ориген, савршенство бића смештала у прошлост, хришћанска евхаристијска онтологија смешта га у будућност, у есхатон. Свет постоји на савршен, дакле вечан, начин једино у заједници коју кроз Христа има са Богом. Штавише, Бог је и створио свет ни из чега да би га, кроз Сина свога, сјединио са собом. Дакле, истина света није у његовом стварању (тј. почетку), него у његовом обожењу (тј. довршетку). Питање које не би требало да остане без одговора јесте: зашто је то тако? 6. Одговор који је садржан у светоотачкој мисли јесте да истина човека и света није у њима какви су дати него какви ћe бити у есхатону, дакле обожени, зато што је то једини начин да човек, а преко њега и свет, задобије вечни живот слободном човековом одлуком да живи у заједници са Богом. Да су човек и свет створени савршени, то савршенство би тада за њих било нужно (било би затечена датост), дакле наметнуто. Само обратно оно је плод слободе (како Божије тако и човекове). Ово есхатолошко савршенство је, да тако кажемо, сусрет двеју слобода. Ако човек хоће да постоји са Богом (тј. да постоји вечно) онда је узрок (вечног, те, дакле, правог) постојања личност (тј. слобода), а не његова природа (тј. нужност). Да је свет 'идеја' које Бог има од вечности и по којима ствара овај физички свет био 'замисао' ο томе како ће тај створени свет изгледати на његовом почетку, како би се такав свет, будући створен по савршеној замисли савршеним и ничим ограниченим твораштвом, уопште могао изменити нагоре? Сама чињеница да се пад (као од-пад од Бога) десио у самом том свету, говори ο томе да Божија савршена воља није воља ο овом свету какав јесте, него воља ο његовом спасењу, обожењу, ο његовом уласку у неизменљиво Царство Божије. Бог је, дакле, створио свет да овај постане Црква и да тако постоји вечно возглављен у Христу Логосу. Стварање света није остварење Божије воље него само почетак њеног остварења, јер је циљ стварања да се свет литургијски сједини са Богом у Христу како би творевина могла да постоји вечно. Према томе Бог не општи са светом као са објективно датом стварношћу, пошто она њему није дата, већ је његов производ. Α будући да су створена бића производ његове слободне воље, он их зна не тако што умна сазнаје умно а чулна чулно, него сва Познаје само као своје воље или жеље. Α његова је жеља да она постоје у вечној заједници са њим коју јс омогућио његов Син. Жеља је, дакле, Божија да бића, причешћујући се Богом, постоје на вечан начин. Бог, дакле, Познаје свет онаквог какав жели да свет постане у есхатолошком Царству Небеском. И једини одговор на питање зашто је то тако, јесте - зато што је БОГ љубав. Али оним бићима која одбију да уђу у вечну заједницу са Богом он ћe рећи - не познајем вас.38 Α може ли у Богу бити ичега што он не познаје? Наравно да не. Стога таква бића неће окусити вечност. Онтолошки гледано она су већ непостојећа. 7. Да закључимо: платонски свет идеја схваћених као божанских мисли по којима он нужно ствара свет, упркос терминолошкој сличности са отачким сиисима, једна је ствар. Сасвим и радикално друга је 'свет' Божијих логоса предодређења или жеља (тј. пуноће његове љубави) ο свету какав ће он својом слободом постати у будућем Царству Божијем. За то што ове две концепције потпуно различитог духа често изгледају веома блиске, криве су наслеђене кагегорије мишљења. Готово сви хришћански писци од значаја користили су дате, што значи јелинске, кагегорије мишљења и нису увек били свесни великих и опасних двосмислености садржаних у њима. То је разлог због којег је непрестална реинтерпретација била, и још увек јесте неопходна да би се ухватила изворна хришћанска порука, независно од неадекватности употребљеног језика. Теолошко-философско наравоученије: ако од платонске теорије идеја у светоотачкој мисли, како смо видели, није остао ни камен на камену, осим спољашње терминолошке сличности. и ако је тамо где је платонски утицај био доминантан мисао одводила од хришћанске истине, да ли се онда може рећи, како се неретко говорило, да је философија у Хришћанству извориште јереси? Ово питање је веома сложено и захтева детаљније разматрање. Но, из примера који ми је послужио за сагледавање односа философије и Православља, а мислим и из других, може се закључити следеће. Ако под философијом подразумевамо јасну и дубоку мисао, кохерентну аргументацију, брижљиву употребу појмова и томе сличне ствари, јасно је да философија не само што не може водити у јерес него, напротив, може допринети развоју теологије. Но ако под философијом подразумевамо неки готов философски 'систем', као у нашем примеру - платонизам, преко кога као преко Прокрустовог кревета треба натегнути мисао ο живом Богу и што је још важније - искуство живога Бога које се не да до краја сместити ни у какву, а понајмање системску, мисао, онда је јасно да философија не само може него и мора одводити у јерес. Укалупљивање једног према божанском бескрају отвореног мишљења у већ готове, и што је најважније необлагодаћене, калупе - затвара и мисао и онога који мисли у границе 'природне' теологије или философије, и што је најгоре - одводи од живога Бога, Бога који, у нашем примеру, није створио свет зато што је ο њему имао неке идеје (њему спољашње или унутрашње), него зато што је љубав и као такав слободно жели да је дели са неким. Но, на срећу, човеков ум, трезвено и доследно мишљење нису производи философије, него дарови Божији којих се нећемо одрећи зато што их многи злоупотребљавају. Напротив, као и све човекове силе тако и ове умне, када су облагодаћене силом Божијом узносе човека до созерцања неистраживе „пучине Божанства". НАПОМЕНЕ 1 Adversus haereses II 16, 3. 2 Στρωματεΐς 4, 155,2. 3 Περί άρχων 1, 2, 2. 4 Περί άρχων 1,4,5. 5 Patrologia Graeca 36, 629. 6 Patrologia Graeca 37, 421. 7 Περί Θείων ονομάτων 5, 8, Patrologia Graeca 3, 824, види и 8, 2. 8 Patrologia Graeca 4, 31. 9 Patrologia Graeca 4, 352. 10 Patrologia Graeca 4, 317. 11 "Εκθεσις ακριβής της ορθοδόξου πίστεως 1,9, Patrologia Graeca 94, 837 Α. 12 Περί των χερουβίμ και της φλοτινής ρομφαίας και τυν κρισύέντος πρώτου εξ άνϋρώπου Κάιν 49 у критичком издању Philonis Alexandrini Opera quae supersunt, vol, V, edidil Leopoldus Cohn, Berolini, MDCCCLXXXXVI. 13 Διδασκαλικός 163, 27-28, у 6. тому Платонових дела која јс издао C.F. Hermann, Leipzig 1921-1936, а такође и Р. Louis, "Αλβινος, 'Επιτομή, Paris, 1945. 14 Истo. 15 Мгта τά φυσικά 1075a 3-5. 16 Έννεάδες 5,5. Види и 5, 1, 4; 5, 3, 5; 5, 4, 2; 5, 9, 6; 5, 9, 8. 17 Код Јевсевија Кесаријског у Ευαγγελική Προπαρασκευή 15, 13, 815d, ed.TeKCT, превод и коментар Ε. Η. Gifford, 1903. 18 Исто 15, 13, 5. 19 Τά άρέσκοντα 1, 10, 882d у збирци коју је издао Н. Diels,Doxographi Graeci, Berlin, 1879. 20 'Απολογία 1, 10; 1,59. 21 Στρωματεΐς 5, 16, 3. 22 Στρωματεϊς 4, 156, 1-2. 23 Περί των εν μέρει διαταγμάτων 45 - 48 у критичком издању Philonis Alexandrini Opera quae supersunt, vol. V, edidit Leopoldus Cohn, Berolini, MDMVI. 24 Έννεάδες 5, 8, 9. 25 Порфирије Κατά Χριστιανών φρ. ЗУ, 29. 26 Περί άρχων 1, 2, 10. 27 Овим свеважним проблемом, међутим, не можемо се позабавити овде. Ο њсму види списе Оца Георгија Флоровског „Твар и тварност", Православна мисао 1 (1928), стр.176-213 (превео са руског на српски О. Серафим Хиландарац као „Твар и тварност" у Теолошким иогледима 1-4, 1991. стр 53-83) и „The Concept of Creation in Saint Athanasius", Studia Patristica VI (1962) pp. 36-57 (превео ca грчког на српски Ο.Атанасије Јевтић као „Појам стварања код Св. Атанасија Великог" у Теолошким погледима 4, 1973. стр. 243-259). 28 Etienne Gilson, (iod and Philosophy, Yale University Press, 1941, p. XX. 29 Отац Г. Флоровски је у потпуности свестан овог проблема; види његову поменуту студију „Твар и тварност". 30 Περί Τριάδος Π, Patrologia Graeca 11, 1145 C. Μ Περί Θείων ονομάτων5, 8; види и 7,2. 32 "Εκθεσις ακριβής της ορθοδόξου πίστεως 1,9. 33 Исто 1, 4, Patrologia Graeca 94, 800. 34 Исто; 1, 9, Patrologia Graeca 94, 836. 35 Исто; 1,8, Patrologia Graeca 94, 812-813. 36 Како то погрешно мисли нпр. Η.Α. Wolfson у свом делу The Philosophy ofChurch Fathers Ι , ρ. 262-263. 37 Упореди размишљање Св. Максима Исповедника у Περί διαφόρων αποριών τνώ 'Αγίων Διονυσίου και Γρηγορίου 9, Patrologia Graeca 91, 1089 B-C. 38 Упореди Јеванђеље по Матеју 25, 1-13. о.Владан Перишић http://www.verujem.org/teologija/perisic_patristicka_teorija.htm

NOVALIĆ: SDA ĆE PREDLOŽITI ZAKON DA SE NAPLAĆUJE POREZ SVIMA ONIMA KOJI ODLAZE IZ BIH DA BI RADILI U ZEMLJAMA EU! DONOSE NOVAC U BIH A NE PLAĆAJU POREZ! Politika 1 Premijer Federacije Fadil novalić istakao je u petak da će SDA stranka predložiti zakon u parlamentu BiH da se uvedu porezi na sve građane BiH koji rade u inostranstvu a novac donose u BiH te ne plaćaju porez na dobit. Ovaj zakon bi trebao povećati budžetska sredstva za najmanje 100 miliona maraka svakih 6 mjeseci. Mnogo naših građana zarađuje ogroman novac u zemljama EU a kada dođu u BiH troše ga na luksuz i eventualnu obnovu i izgradnju objekata za život. Mislimo da je fer da se uvede porez od 10 posto na sve građene koji rade van BiH rekao je Novalić. Ovaj zakon neće obuhvatati samo studente i one osobe koje su na doktorskim disertacijama. Prijedlog zakona će biti na dnevnom redu sljedeće sjednice parlamenta BiH i nadamo se da će proći glasanje. Da bi se eventualno spriječio nelegalni unos novca u državu bez plaćanja poreza na granicama ćemo uvesti fizički pretres građana za koje sumnjamo da bi mogli imati novac a nisu ga prijavili. Линк