Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'игуман'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Игуман Царске лавре Хиландара дочекан је у Земунској гимназији речима које су му упутили професори српског језика и књижевности : ,,Постоје велики људи који учине да се сви људи око њих осећају малим, али истински велики људи су они који учине да се сви људи око њих осећају великим – а ви сте за нас такав човек!“ И заиста, дирнут дочеком, игуман Методије учинио је да дан буде од оних који су за памћење, и за наду да ће се овакви сусрети понављати. Иако сарадња Хиландара и Земунске гимназије траје већ више од годину дана, она је данас, 8. октобра, на дан Преподобне Ефросиније, озваничена. Игуман Манастира Хиландара, архимандрит Методије и Милош Бјелановић, директор Земунске гиманзије потписали су меморандум о сарадњи ове две важне српске установе, које осим верског, образовног и друштвеног – имају и важан историјски значај. У првом делу меморандума наводи се да је велика жеља директора, професора и ученика Земунске гимназије била да древна српска школа духовности и ризница културе, Свети манастир Хиландар на Светој Гори Атонској, превасходно молитвено, али и на друге начине, трајно подржи заједничке просветне напоре. Обазриво, са поверењем, али и великим поштовањем, неколико колега и директор гимназије пружили су молитвено руке ка Хиландару, а игуман и братство манастира дочекали су ту руку благонаклоно, и са поверењем.Тако је почела сарадња наше школе са величанственом задужбином Немањића, која је корен и стуб и наше црквености и нашег образовања. Након првог литерарног конкурса, чији су лауреати награђени у Отаџбинској Задужбини Хиландара прошле године у ово време – игуман Методије, у пратњи ђакона Нектарија и господина Стефана Миленковића био је гост Земунске гимназије. Срдачан дочек подразумевао је и сусрет са ђацима које је манастир пре нешто више од месец дана угостио, a које је на Свету Гору водио вероучитељ Дарко Радовановић – али и са ђацима који тада нису били у прилици да путују. Након доделе вредних и занимљивих награда свим присутним ученицима, које је уручио игуман Хиландара архимандрит Методије – уследио је отворен разговор који је потрајао, баш као и прошле године. Говорећи о вери, школовању, култури, али и о свом животу, игуман Хиландара на посебно место уздигао је великана руске књижевности, Фјодора Михајловича Достојевског. Питања ученика, али и њихових професора, као и вероучитеља – била су повод да игуман Методије да занимљиве и прецизне одговоре чија би се суштина можда могла и смела описати овако: Љубав према ближњима, али и према свима око нас довешће нас временом до мудрости, праве мудрости, која значи живети уз Бога. Након тога, директор гимназије Милош Бјелановић повео је, уз колеге и госте, игумана Методија у обилазак реновиране Земунске гимназије, упознајући га са историјом ове просветне установе. Том приликом, на велику радост свих присутних, обишли су и салу која ће бити посвећена Хиландару, са сталном поставком о манастиру, а која подразумева још бољу и развијенију сарадњу Хиландара и Земунске гимназије – што је у ширем смислу усаглашено и меморандумом. Договорено је и да сусрети ђака и професора у Хиландару буду одржавани једном годишње, када ће победници литерарног конкурса боравити неко време у нашем величанственом манастиру. За ученице које буду најбоље на конкурсу биће организован боравак у Уранополису, или на хиландарском метоху Каково, одакле ће имати прилику да обиђу Свету Гору бродом. Вишесатни састанак протицао је у великој радости, а и сам растанак је потрајао. Обострано разумевање, радост и лепи разговори и планови који су обележили овај сусрет остаће трајно у срцима свих присутних, а надамо се – највише у срцима наших ђака, који су поново показали да су увек спремни да подрже оно што је лепо, добро и корисно. Извор: Хиландар
  2. Игуман Светог манастира Хиландара Високопреподобни архимандрит Методије уручио је 4.10.2021. у Задужбини Хиландара у Београду овогодишње стипендије Биљани Чекић и за Богдана Ивановића, његовој мајци Милени. Манастир Хиландар је донео одлуку ове године да се до краја школовања, као израз захвалности и молитвена подршка, додели стипендија Биљани Чекић која је упечатљивом улогом Даре из Јасеновца допринела да се о страдању Срба, Јевреја и Рома, а нарочито српске деце, у усташким логорима смрти, коначно упознају и они који до сада о томе ништа нису знали или су преко те чињенице олако прелазили. Такође и од 2018. године, Богдану Ивановићу, сину покојног Оливера Ивановића, убијеног лидера Грађанске иницијативе СДП из Косовске Митровице, као израз захвалности његовом пострадалом оцу који је помагао српске светиње на Косову и Метохији и неуморно се борио за очување српског народа на тим просторима. Извор: Хиландар
  3. Данас је Усековање главе св. Јована Крститеља. Данас је и мали Велики Петак. Данас је страст блуда и прељубе свом својом јарошћу и безумљем устала на свету чистоту. Данас су и све друге звери и страсти у човеку показале колико мрзе све што је Божије и питомо у људима. Данас је свака тама и помахнитала бестидност покушала да убије светлост Божију која светли у Његовом Претечи и Крститељу. Данас је грех свом својом силином устао против врлине. Данас је човек полудео од греха убио последњег Пророка и првог Апостола Христовог - највећег испосника и молитвеника у историји света. Данас је злом поробљени човек убио Анђела у телу. Данас је због сведочења истине пострадао највећи човек рођен од жене. Данас свако ко зна за Бога пости, ћути, плаче и моли се. Данас се Небеса згрозише, а пакао узигра, али на кратко. Али и данас се може рећи: смрти где ти је победа? Зар Свети Јован није и у смрти непобедив? Зар његова света глава и са тањира као жива не опомиње – не можеш ти имати жену брата свога! Зар његова душа не сиђе у Ад да и тамо проповеда оваплоћеног Бога Логоса и буде Претеча силаску у Ад Ономе који је Алфа и Омега свега постојећег? Зар ико разуман може и помислити да зло може победити добро? Зар тама икада може победити светлост? Гле, света душа Јованова праћена Светим Анђелима, одмах по напуштању Јовановог светог тела, оде да проповеда и у паклу да је добро непобедиво и да врлина тек чека своју праву награду. Пирова је, ништавна и кратковремена свака тзв. победа зла у овом свету. У тој тобожњој победи зла већ се духовним оком види пораз и немоћна ограниченост бесмисла сваког зла и сваког злочина. А ти несрећна Саломијо, зар си помислила да ћеш телесним плесом нахранити своју гладну и осиротелу душу? Или да ћеш смрћу ућуткати бесмртника? Да ћеш побећи од свевидећег ока Божијега и Његове правде? И ти Ироде, где ти је победа? Зар мислиш да пиром и весељем, у јелу и пићу, можеш умирити своју немирну савест? Ако си тако помислио зашто се онда сневесели кад зачу тражење Иродијадине ћерке – дај ми на тањиру главу Јована Крститеља? Зар можеш побећи од савести, тог гласа Божијег у себи, о несрећни Ироде? Где је твоја храброст царе? Где разборитост владару Самарије? Зар се уплаши злокобних речи једне девојке и наговора њене мајке? Зар се бојиш презира пијане гомиле пред којом си се неразумно заклео? И ти Иродијадо, зар не видиш да од Суда Божијег не можеш побећи? Завршиће се и тај и сваки други рођендан на Земљи. Престаће са свирком и песмом и то и свако друго весеље. Проћи ће све године и све сласти овоземљаске. Како Иродијадо не видиш да ће баш све ускоро доћи на наплату? Али, такво је зло. Такав је грех. Такве су страсти. Такав је ђаво. И поред очигледности да ће све проћи и да ништа душу не може умирити и нахранити, сем Божије Благодати, људи пијани од вина и сикера и пресити од меса и многих јела, немају снаге да се духом узнесу нити воље и силе да отворе потамнеле духовне очи. Но, и данас траје пир неких нових Ирода, Саломија и Иродијада. И данас многи на Земљи мисле да им је срећа у разврату, јелу, пићу и телесним насладама. И данас смрад греха и тама страсти јуришају на неке нове главе светих и праведних људи. И данас се лије крв недужних светитеља Божијих. Али, и данас живи Црква Христова - Непобедива и Света. Врата Адова је не могу победити јер јачи је Бог од сатане и моћнији је један праведник од хиљада безбожника. Гле, из крви Светога Јована никло је цвеће нових хришћана. Гле из крви свих невино побијених праведника и светитеља увек наново рађају гроздови нових изабраника Неба. Гле у Светој Чаши Господњој и данас милиони грешника црпе своју веру, наду и силу, да се преобразе и постану нови људи. Приђите са покајањем, и једите и пијте од те Крви са Голготе која васкрсава из сваке смрти! Гле у Светој Литургији и данас милиони духовних рањеника и духовних инвалида добијају исцељење и почињу да ходају путем љубави, радости и вечног смисла живљења. И опет, после свега, Ироде где ти је победа? Смрти где ти је жалац? Иродијадо где ти је торжество тријумфа? Све вас је победила Црква Христова! Јер Крв Богочовека Христа, Распетога и Васкрслога, као и мученичка крв милиона светитеља је, по речима отаца, само најбоље семе за нове хришћане. И данас, док страда тај небески човек по имену Јован, највећи од највећих, изабрани од изабраних, ипак тихи и благи лахор и танани поветарац Благодати Божије сеје милионе нових семена из којих ће изникнути нови мартири-сведоци. Сведоци да је Жив Бог и да ће жива бити душа наша, па макар нас сваки дан, слично светоме Јовану, буду гонили и убијали због верности Њему, Сунцу Правде, Господу Исусу Христу. Зато и ти, о модерни свете иродијадиног духа: где ти је победа? И ти западни свете Иродове опијености грехом: где су ти истински духовни успеси? И ти разуздана Саломијо бестидне цивилизације: зар мислиш да ћеш боље проћи од несрећне девојке која је тражила главу највећег праведника? Ваше име је било и остало пропаст а ваше презиме пустош. Име пак Цркве Христове, и свих Христових мученика на челу са Светим Јованом, било је и остало - Живот Вечни а презиме - мир и радост у Духу Светоме. Архимандрит Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава
  4. У препуној цркви манастира Савине молитвено и саборно било је на Четврту недјељу по празнику Педесетнице у недјељу 18. јула 2021. године. Свету литургију служили су игуман ове свете обитељи јеромонах Макарије и свештеници: протојереј Данило Радмиловић из Диселдорфа и протојереј Небојша Стојадинов из Врања. Поучним словом пастирске поуке, коју преносимо интегрално, вјерном народу обратио се игуман Макарије. “У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, проповед Јеванђеља или благе вести о спасењу рода људског, јесте тајна која се открива само онима који заиста иду за Христом и који свим срцем и целим својим бићем, умом и душом воле истинитог Бога. Дакле та тајна је сакривена од људи и оних који живе у овоме свету на телесни начин. Чујемо данас у Светом јеванђељу како су за Христом ишли многи, а прилази му неки капетан из редова служења војске, вероватно из незнабожачких кругова, али је, чувши да Христос може да му помогне дошао да затражи помоћ. И наравно, било му је по вери његовој. Но поред чуда што је учинио, Христос се тада окрете и рече онима који су ишли за Њим: Оволике вере ни у Израиљу не нађох. За Христом су ишли многи, пратећи Га и гледајући шта ради, као што ми данас идемо за Њим, долазећи у Цркву где видимо или не видимо разна чудеса која Бог чини. То мноштво народа који Га је пратио и ишао за Њим, је у ствари и данашња Црква Христова, односно ми који смо овде сабрани. Када се Христу обратио човек који у том тренутку није припадао Цркви, Он се окрену својим следбеницима сабраним у цркви рекавши: ,,Видите ли колико вере има човек који још није у цркви. Исто тако ни апостол Павле није био у Цркви, био је гонитељ хришћана, а затим постао апостол народа. Тако и овај човек, и многи други који тренутно нису у Цркви могу имати много више вере него они који јесу. Зато се Христос и окреће народу у цркви и каже: ,,Видите колико вере има овај човек? Ни у Израиљу, ни међу онима који верују и који су у Цркви често нисам нашао толико вере”. Зато ми, који смо у Цркви, треба да се запитамо какву ми то веру имамо и имамо ли уопште веру, и да се запитамо зашто смо ми у Цркви. И ако већ јесмо у Цркви запитајмо се, колико се трудимо да испуњавамо речи Јеванђеља, и поред свег тог труда, колико успевамо да променимо себе у том смислу. У овим речима и овом размишљању је тајна нашег спасења. Не значи да ћемо се спасити ако долазимо у цркву. Овај одговор је потребан човеку. Ако човек не буде имао дужну пажњу, посебно у Цркви, он ће, како каже Јеванђеље, бити изгнан напоље. Многи ће са Истока и Запада, из разних крајева овог видљивог света, ући у Царство небеско док ће синови Царства бити изгнани напоље. Зато свако од нас треба да се запита: Да нисам управо ја тај који ће бити изгнан напоље? Ако се то не будемо питали читавога свог живота, може нам се десити да све што смо радили буде узалуд. Да смо промашили читав свој живот испуњавајући све, али само споља, имајући један лажан осећај сладуњаве љубави док Христа никада, у ствари, нисмо ни упознали. Из тог разлога Христос упозорава: Пазите ви који сте у Цркви да можда нисте промашили. Добро пазите! Ви чак треба да пазите много више него они који још нису ушли у Цркву, у коју Христос позива све. Ако не будемо имали дужну пажњу, ако не будемо имали дужно покајање као апостол Павле онда нећемо бити са Богом и схватити шта је истински подвиг у Цркви. То је подвиг да останемо у заједници са Христом, а то значи да ћемо стално, у сваком тренутку, имати такозвано покајничко расположење. Онај који иде ка Христу не може себе видети као доброг. Онај који себе види добрим иде кроз живот умом овога света. Овде је таква математика, овосветска. Дух овога света је некакво сабирање и одузимање. Љубав Божија није сабирање и одузимање, и можемо се преварити ако нам се учини да постајемо све бољи. Није тако. Свети оци упоређују приближавање Христу са приближавањем светлости. Што те више светлост буде обасјавала ти ћеш боље видети своје грехе. Ту је одговор. Зато се добро замислимо, да ли ја живим тако? Да ли ја себе видим све горим? Ако видим, то би значило да се приближавам Христу имајући, самим тим, све дубље и дубље покајање. Ми се ужасавамо када треба да учинимо било какав напор ка покајању падајући одмах у очај и депресију, мислећи: Па нисам ја најгрешнији. То је погрешна мисао. Ја јесам најгрешнији. То читамо сваки пут када се причешћујемо у молитвама пред Свето причешће: “Грешнике од којих сам први ја”. Човек заиста то треба тако да види у свом животу. То се може видити благодаћу Духа Светога, а никако телесним умом и очима. Значи тек кад видите себе као највећег од свих грешника, кад схватите да нема других грешника него ја сам, тек онда заиста стојите у истини и у заједници сте са Христом. Зашто је то потребно? Зато што би човек пао у очајање кад то не би осећао. То је тај осећај наше бесконачне немоћи да било шта учинимо за своје спасење. Дакле, ми ћемо у том тренутку схватити да је спасење дар Божији, а не наш труд. Иако ми прилажемо том труду видећемо да је то ипак дар Божији и видећемо своју бесконачну немоћ да се сами спасемо. У тој бесконачној немоћи, док се бесконачно смиравамо видећи своју немоћ телесну, душевну или био коју другу коју као људи имамо, отвара се димензија бесконачне свемоћи Божије. То је тај сусрет између човека и Бога. О томе Христос говори и све ово чини да би човек познао управо тај и такав сусрет. И то је почетак нашег духовног живота. И то је улазак у Царство небеско. Ко још није доживео тај сусрет није ни почео да иде истинским путем духовног живота и још увек није осетио шта то значи Царство Божије које је унутра у нама, у нашим срцима, у нашим бићима. Зато ми у Цркви управо то треба да постигнемо. Зато се Христос окреће Својим следбеницима, људима у Цркви и каже: Пазите ви који сте у Цркви да не промашите циљ, да не промашите Мене, Христа. На крају, тада је ту поред Христа и био ученик који га је издао. Све је видео, као што видимо и ми који долазимо у цркву, где користимо све тајне Цркве и благодат Божију, али запитајмо се: Да нисам управо ја тај који ће Христа издати? Да нисам ја онај који Те издаје, Христе? То се дешава стално и ми изнова, и изнова морамо да чинимо напоре воље да се предајемо Христу тражећи помоћ од Њега да бисмо се одржали на том путу. Иначе владаћемо се као и људи овога света који живе у свету потпуно га користећи и уживајући у њему. Упитно је како ће Бог такве спасавати и на који ће начин призвати сваког од њих. Није наше да о томе судимо. Наше је да видимо где се ми налазимо и шта ми радимо у свом животу. Како се ми односимо управо према онима који нису у Цркви. Ако се будемо односили лоше према њима, не показујући истинско Јеванђеље у своме срцу, ми смо лицемерни. Никоме не треба то лицемерје и наша маска коју ћемо ставити па бити фини и сладуњави према свима док у ствари ,,прождиремо камилу и, како каже Јеванђеље, оцеђујемо комарца. Човек треба да буде постојан у тој истини да буде оно што јесте пред Богом, исповедајући своју немоћ стојећи пред Њим и очекујући помоћ од Њега. Тек ће се тада кроз човека пројавити сила благодати Божије, а ми тек тада постати истински хришћани и истински радосни људи који живе Васкрсењем. Тада ће се Бог пројављивати кроз нас без наше велике приче о томе, јер ће се сила изливати их нашег бића, сила благодати Духа Светога коју добијамо управо у Цркви. Потрудимо се зато да не будемо спољашњи хришћани, који само споља испуњавају заповести Божије јер нам то неће донети спасење већ нас још више гурнути у промашај и обману. Само ако се чврсто будемо држали путева Христових ћемо осетити истинску радост и шта то значи истински служити Богу, шта значи волети друге. Тако ћемо стећи силу да можемо да волимо сваког човека, најпре у својој породици. Решимо прво оно што имамо око себе, а онда ћемо решавати светска или која већ питања. Ми најпре решавамо светска питања, сву околину и све комшије око нас, док нам се распадају породице, распадају нам се заједнице…То није хришћанство! Очисти прво своју кућу, а онда ћеш видети да помогнеш и неком другом, али истински и у љубави, у Христу. Извади, како каже Јеванђеље, брвно из ока свога па ћеш онда видети да извадиш и трун из ока брата свога. Док најпре себи не помогнеш нећеш знати, умети нити успети да помогнеш било коме а понајмање себи. Зато, браћо, имајмо дужну пажњу како живимо и каква су наша јеванђелска дела. Покајмо се за своје грехе, поправљајући себе и не губећи наду да ће нам Христос увек помоћи. Господ ће нам помоћи сваки пут кад год Му затражимо помоћ свим срцем својим, нелицемерно, не са пола срца или неким благим покретом. Бог хоће читаво наше срце како и каже у Светом писму: Сине дај ми срце своје. Дакле, ономе коме дате срце томе ћете и служити. То је одговор. Ономе коме дате своје унутарње биће ту ће бити усмерена ваша душа и ваш читав живот. Богу нашем нека је слава у векове векова. Амин. Приредила: Слободанка Грдинић
  5. Вучић - Донели смо одлуку већ у четвртак на влади, тако да имате сва средства на раполагању, сва средства да све завршите (на изградњи цркве Светог Саве). Али је срамота да нисмо имали цркву у родном месту Светог Саве и сад смо ту срамоту исправили једном занавек. Вучићу се обратио игуман манастира Сопоћани: Игуман - Господине председниче, ако могу нешто да вам кажем. Ја сам игуман манастира Сопоћани. Сопоћани су ремек дело светског сликарства, али ево већ седамдесет година у нашој порти ми немамо ни један монашки објекат. Немамо трпезарију где можемо да примимо људе... Вучић - Колико би то у новцу износило? Игуман - То би било око тридесет и нешто милиона дин. То је трпезарија и кухиња, наравно... Вучић - То је 250 хиљада евра? Игуман - Да. Можда мало јаче али, треба да се уради - већ има и идејни пројекат - главни пројекат. Вучић - Добро. Да вам ми обезбедимо 250 хиљада, ви да обезбедите од народа остатак? Игуман - Може. Вучић - Јел договорено? Игуман - Договорено. Вучић - То ћемо да решимо у року од месец дана. Је ли вам касно? Игуман - Није. Вучић - Да бисте могли да искористите и грађевинску сезону, да одмах кренете да радите. Игуман - То је стварно велика ствар... Вучић - Да не остајем ја више... https://youtu.be/o5EboIAUP14?t=1334
  6. Игуман манастира Високи Дечани Сава Јањић истакао је данас да Српска православна црква и косовски Срби немају поверења да власти у Приштини могу да заштите српске светиње и баштину на Косову и Метохији, и подсетио да се и скрнавњење 150 православних светиња и стотине гробаља догодило током присуства мировних снага у покрајини. Јањић је у објави на Твитеру оценио да приштинске власти немају моралног и професионалног капацитета да заштите српско наслеђе, и цитирао владику рашко-призренског Теодосија да оне теже да присвоје српско наслеђе и учине Косово етнички чистом албанском територијом. Он сматра да би предаја баштине Српске православне цркве на Косову албанским властима пре или касније “резултирала варварским сценама скрнављења које су екстремисти међу косовским Албанцима починили током нереда 2004. године”. Јањић је подсетио да је уништавање српских хришћанских православних светиња на Косову и стотина православних гробаља настављено упркос присуству међународних мировних снага. – Уништавање 150 српских хришћанских православних светиња на Косову настављено је упркос присуству међународних мировних снага од краја рата 1999. године. Екстремисти међу косовским Албанацима такође су опустошили стотине хришћанских православних гробаља – подсетио је игуман манастира Високи Дечани. Извор: Новости
  7. Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно! Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем: Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности. Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве. Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре. Бог ће дати последњу реч.
  8. Мисија Цркве је позив на заједницу. Савремени човек пред собом има мноштво изазова. Сви они стапају се у један циљ - проналажење себе у смислу постојања. Многе понуде су ту. Да ли и Црква има своју? Наравно! Мора и у обавези је да је има јер сам Христос је позвао ученике на мисију Јеванђеља, мисију вечног живота. Време у којем живимо у корену је изменило начин комуникације и функционисања. Уздрмало је и потпуно преобратило навике у нове сфере и ново поље. Сада се глас преноси преко жице и таласа. Млади су на друштвеним мрежама. Пред Црквом је недвосмислен изазов, а то је - или прихватити или одбацити модерне технологије у служби мисије. Ако их одбијемо, вероватно никада нећемо допрети до одређених душа које траже Бога. Ако их пак прихватимо, морамо водити рачуна о следећем: Наша проповед мора бити јасна и тематски усаглашена. Језик и начин произношења је неопходно прилагодити онима који слушају и прате. Не треба постављати ултиматуме типа „мора се и тачка“, већ понудити слободу у избору. Истине вере треба изнети тако да оне сачувају сву своју догматску суштину неокрњене, али објаснити на који начин су значајне по наш конкретан живот. Поштовати слободу оних који слушају и када је супростављена ономе што износимо. Никада немој да сведочимо и да намећемо људима оно што сами не држимо. Практичан пример јесте пост. Уколико је проповед на web – пољу, увек наглашавајмо да је виртуелано поље за мисионарење, али да све има смисла тек онда, када се преточи у реалну заједницу која се налази у Цркви и која јесте Литургија. Наша проповед није обавеза коју морамо да испунимо, већ призив на апостолско служење. Више се не ради о статистици на коју смо навикли, нити о извештају о учинку, већ о пастирском делу спасења - апостолској мисији и одговору који ћемо дати Господу. У томе не сме да буде лицемерја, прорачунатости и лењости! Само са вером, надом и љубављу имаћемо напретка у делању Духа, који ће свој плод дати у вечности. Место на коме служимо као братство - у манастиру Туман, пример је тога. Мисија позива у име Божије код светитеља као посредника и пријатеља наших у Христу. Призив на живо литургијско учешће. Чаша воде и ратлук, реч утехе и приступ, колико је то у гужви могуће, отварају врата Цркве. Тумане није место верског туризма, већ место литургијског живота. Прелепо предање о настанку и трајању ове светиње у времену, као и сведочанство о чудима светитеља, путем савремених технолошких достигнућа, призвали су народ. А када су људи дошли, онда их треба позвати на оно што је претежније од свега - вечно постојање у заједници са Богом и онима који га љубе. Стотине хиљада људи, стотине путира на овом светом месту, велика сабрања у годишњем кругу, о томе говоре. Бог ће дати последњу реч. View full Странице
  9. У молитвеној атмосфери испуњеној светогорским богослужбеним благољепијем, Свети манастир Ватопед прославио је своју храмовну славу, Благовести Пресвете Богородице. Празничном службом је началствовао архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, у складу са древном традициојом братских манастира Ватопеда и Хиландара, да дан славе игумани уступају један другом началствовање. Саслуживали су игуман манастира Ватопеда, архимандрит Јефрем, протосинђел Митрополије димитријадске, архимандрит Дамаскин и други свештенослужитељи са Свете Горе. На манастирском панигиру је био присутан и цивилни гувернер Свете Горе, Атанасиос Мартинос. На овогодишњој слави није било ходочасника због важеће забране посета Светој Гори, услед пандемије корона вируса. Извор: Хиландар
  10. Беседа јеромонаха оца Петра, игумана манастира Пиносава, у Крстопоклону недељу Часног поста 2021. л.Г. Јеванђеље по Марку, зачало 37 (8,34-38; 9,1) 34. И дозвавши народ са ученицима својим рече им: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде. 35. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и јеванђеља онај ће га сачувати. 36. Јер каква је корист човеку ако задобије сав свет а души својој науди? 37. Или какав ће откуп дати човек за душу своју? 38. Јер ко се постиди мене и мојих речи у роду овоме прељуботворном и грешном, и Син ће се Човечији постидети њега кад дође у слави Оца свог са светим анђелима.” 1. И рече им: „Заиста вам кажем: има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили.”
  11. Историја древна српске земље Зете од најдавнијих времена прожета је многобројним народним предањима о нашим највећим светитељима – светом Јовану Владимиру, светоме Немањи – у монаштву Симеону Мироточцу, светоме Сави Немањићу, светоме Илариону Зетском ученику Савином и првом зетском епископу, светоме Евстатију Превлачком, светоме Стефану Штиљановићу и многим другим српским духовним светионицима старе и древне српске Диоклије. Једно од тих дивних предања везано је и за родоначелника светородне лозе Немањића, великог српског жупана рођеног у Зети тј. данашњој Подгорици која се тада зваше Рибница, потоњег ујединитеља српских земаља – светога Стефана Немању. Ради се о дивној и дирљивој причи која је са колена на колено преношена и чувана кроз народно предање, те је тако остала запамћена у Црмници, тачније у црмничком селу Орахову, покрај Вирпазара. А све је почело и све се открило једном славском Светом Литургијом и постлитургијким саборовањем. Наиме, бејаше то 22. маја 1997. године, на дан славе Манастира Орахово, после Свете Литургије. Окупио се бејаше не мали народ Божији око ораховачке светониколајевске и немањићке светиње, митрополита Амфилохија и игумана Манастира Доњи Брчели оца Григорија, који је у Црмници Богу и народу служио и у најтежим деценијама комунизма. Као послушник Цетињског Манастира, са старим и мирјанским именом Предраг, заједно са садашњим монахом др. Павлом (Кондићем), тада послушником Добрицом, чтецирао сам на Светој Литургији. После Литургије владика цетињски Амфилохије је мени и послушнику Добрици, пред целим народом дао благослов за монашење, које је уследило на Петровдан исте 1997. године. Тада ме је, што је за мене било још веће изненађење и чудо, митрополит Амфилохије пред целим народом одредио да бринем о обнови те древне преднемањићке и немањићке светиње рекавши – „Ево вам новог игумана манастира Орахово. Чим га замонашимо шаљем га у овде у Орахово“. На неки начин и задивљен и зачуђен изненадним дуплим благословима кренуо сам онако радостан око две ораховачке цркве, једне из 10. а друге са темељима из 13. века која је касније, у 17. веку, обновљена и фрескописана. Кренух, чисто да мало обиђем терен и околину. Пута, воде ни струје у манастиру тада није било. Није било ни конака за живот монаха. Стара Бољанова црква светог Јована Крститеља, названа по локалном феудалцу и ктитору Ивану Бољану, из десетог века, једва се видела од густог шипражја. Новија црква посвећена преносу моштију светога Николе, која своје темеље има из доба светога Саве Немањића и која је обновљена у 17. веку, била је веома запуштена. До манастира се стилазило само уском и стрмом козјом стазом кроз густу шуму и још гушће шипражје. У свој тој радосној постлитургијској атмосфери један од најстаријих Ораховљана, чијег се имена више и не сећам, свима нам је испричао једну дивну и потресну причу о родоначалнику светородне династије Немањића – светоме Стефану Немањи. Причу која је у народном памћењу тог краја остала жива до наших дана. Све је кренуло тако што сам сео на један повећи камен изнад Бољанове цркве и усхићен гледао у лепоту Ораховачког поља кроз које је протицала Ораховачка река, после чега је српска старина из Црмнице кренуо да казује само један мали фрагмент дирљиве историје тог свештеног места и села Орахова: „Е видиш дијете, све ти је ово лично Немањина ђедовина. И он је једном приликом, тако као и ти, седео на камену поред Бољанове цркве и гледао у ову Божију лепоту“. Искрено, сви смо по мало били у чуду, иако се из историје зна да је свети Стефан Немања рођен у средњевековној Зети, у граду Рибници, на ушћу Рибнице у Морачу, тј. у данашњем центру Подгорице. Зато се тај део главног града Црне Горе и данас назива Немањина Обала а стара тврђава Немањин Град. Зна се и да му се отац Завида такође родио у Зети или старој Диоклији и да је једно време био један од удеоних властелина у Рашкој.[1] Ова нас је прича ипак пријатно изненадила, јер иако је из историје познато да постоји блиска родбинска повезаност наших древних српских династија из Диоклије тј. Зете, Рашке и Травуније, још од времена светога српскога кнеза Јована Владимира[2], никада до сада ни један од наших историчара или путописаца није тачно локализовао неко сеоско имање као бар један мали део директне дедовине светог Стефана Немање. Али, Бог је желео да истина не остане сакривена. Посебно у то бурно време великих националних, међупартијских и унутрашњих превирања у Црној Гори када су многи црногорски политичари и квазиисторичари почели народносно одвајати један јединствени српски народ и наше српске династије Немањиће, Вукановиће и Војисављевиће. Заинтересовани овом причом старог Ораховљанина запитасмо га да нам тачније објасни његове речи. А он, замишљен и загледан у лепоту котлине села Орахова сталожено, али уједно некако и поносито, настави: “ Стара је то прича браћо. Стара колико и ово село и наш свети српски владар и ујединитељ Немања. Причали су још наши стари да је једном приликом велики Немања дошао на ово свето место и сео на један камен покрај ове Бољанове цркве и као и ми данас гледао у љепоту Орахова. А Орахово од давнина беше дедовина Немањина и лична његова земља коју је од својих старих наследио. Тада светоме приђоше неколицина његових велможа и замолише га да им подари део његове дедовине. Немањи се наравно такав предлог уопште није допао, па им је рекао: „Браћо моја, честите велможе, дедовина се не поклања“. Но, велможе и његови верни следбеници у многим ратовима бијаху упорни, па му после дугог мољења на крају рекоше: „Не тражимо ми теби честити наш господаре неку велику земљу већ по једно мало парче, само да би смо се могли подичити да имамо један, макар и мали, делић Немањине дедовине. Ваљда смо толико заслужили својом верношћу и теби и српској држави“. Ни овај се предлог никако није допао светоме Немањи и он их поново одби уз пређашње речи: „Верне и честите војводе моје, дедовина се не даје“. Но, они бејаху веома упорни, стално га изнова молећи да им поклони неко, макар и најмање и најлошије парче ораховачког поља, тек толико да би се могли поносити да су се удостојили добити део Немањине дедовине. После дугих и дугих молби, не желећи да своје верне великаше растужи, Немања на крају ипак попусти и даде им по неке мале и најнезнатније делове своје дедовине у селу Орахово. Великаши се његови због тога веома обрадоваше а Немањи дође нека туга у души, те их на крају замоли да га оставе самога са својом послугом. Великаши га одмах послушаше и отидоше из Орахова а свети Немања остаде сам са својим слугама и тужним мислима у срцу, стојећи крај Бољанове цркве. Растужен што је попустио својим војводама и што им је поклонио ма и најмањи део своје дедовине, он скрхан тугом седе на један камен загледан у ораховачку питомину и лепоту његове дедовине. И топле сузе светога Немање потекоше низ његове образе и почеше квасити камен на коме је седео, јер никада му није било жао поклањати земљу својим великашима, али никада није дао ни педаљ своје дедовине. Но, данас, макар и у најмањем делу, он је попустио. И остаде дуго и дуго тога дана свети Немања – родоначалник династије Немањића, са сузним очима загледан у лепоту и питомину своје дедовине у Орахову. Остаде све док молитвом Богу и топлим сузама не умири своју душу, седећи на камену крај Бољанове цркве.“ Игуман Петар (Драгојловић) https://www.cudo.rs/игуман-петар-драгојловић-сузе-немањ/
  12. Version 1.0.0

    30 downloads

    Игуман Никон : Остало нам је само покајање
  13. “ Причешће нам се даје за отпуштење грехова. Зато се и молимо оним молитвама пред причешће да нам оно буде на отпуштење грехова и на живот вечни. Значи оно само спира грехове. Не само исповест, не само наш обичан хришћански живот, не само било која молитва током дана, него пре свега и изнад свега, суштински најважније, спира га Свето Причешће којим се причешћујемо. И оно нам даје нове силе, нове снаге да сваког дана будемо радосни и да сваког дана имамо снаге да се у љубави сусретнемо са људима. Да некада ако треба, ако нам је такав благослов, да помогнемо људима или молитвом, или саветом или неком материјалном помоћи. Да имамо силе и снаге да издржимо да будемо прави и истински људи на страшном месту овога света и ове борбе која се зове живот на земљи“
  14. Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и њеном првом причешћивању Светим Тајнама. Наиме, како сведочи свети Зосима у Житију ове светитељке, после 17 година непрестаног блудничења и разврата, ова најзнаменитија и највећа покајница у историји Цркве, Света Марија Египатска, дође на Крстовдан у Јерусалим. Ту она после једног великог чуда чврсто реши у своме срцу да се покаје за свој ранији многогрешни и нечисти живот. Изашавши из Храма у Јерусалиму она хитро оде ка Јорданској пустињи. Овако она сама потом прича и сведочи о њеном првом причешћивању: „А када дан (Крстовдан) би на измаку и сунце на заходу, ја стигох до цркве светог Јована Крститеља, крај Јордана. Пошто се у цркви поклоних и помолих, сиђох одмах на Јордан, и његовом светом водом умих руке и лице. И опет се вратих у цркву, и ПРИЧЕСТИХ СЕ пречистим и животворним Тајнама Христовим.“ О, чудесног ли и несвакидашњег милосрђа Божијег! О неизмерне ли Љубави Господње према покајницима! И заиста је тако, јер чак и по светим канонима Цркве, преподобна Марија Египћанка није смела нити могла да се причести Светим Телом и Крвљу Христовом. Свети канони су веома строги за преступе које је пуних 17 година она чинила. Осим тога, преподобна Марија се уопште није ни исповедила свештенику пре њеног првог причешћивања. Ипак, она се причестила, и то не на осуду већ на живот вечни. Како? Надумном љубављу Божијом и њеном чврстом вером у Божије Милосрђе које је изнад сваког људског греха. Ово је наравно саблазан за модерне „Јудеје“ у Цркви и лудост за модерне „Јелине“ ван Цркве (I Кор. 1; 23), али је то вечно спасење за свету Марију Египатску и многе друге грешнице и грешнике које су се покајали као и она. Саблазан је то за горде и неопрезне судије других који заборављају страшну и упозоравајући реч Христову – Не судите да вам се не суди. Јер каквим судом судите, онаквим ће вам се судити; и каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити. (Мт. 7; 1-2). Дакле без светотајинске исповести и после 17 година разврата и блудничења света Марија Египћанка се причестила. И она због тога није била ни мало осуђена од Бога. Штавише, ово Свето Причешће је њу потом држало целих 47 година у духовном животу и најстрожијем подвигу у Јорданској пустињи. Зашто дакле све ово пишем и подсећам све нас на један такав специфичан догађај? Зато да би се сви ми људи сетили да је Бог често надумно, изненађујуће и надканонски милосрдан. Да Он исти, када жели спасити људску душу, не гледа ни на свете каноне Цркве које је Он сам у Цркви устанивио. Тиме показује на делу да Он није уоквирен било каквом нужношћу па ни канонском. Да је Бог апсолутно слободан у сваком свом дејству а и да је Он често пута изненађујуће и надумно милостив. За кога? За смирене и одлучне покајнике пуне вере у Њега и Његово бескрајно милосрђе. За горде пак Он остаје недостижан и потпуно недокучив јер се гордима и онима који осуђују друге Бог противи, а смиренима даје благодат. (Јак. 4; 6) Наравно, све горе наведено не значи да људи не би требао да се никада у свом животу не исповеде или да је Света Тајна Исповести непотребна или сувишна у Цркви. (види Мт. 3; 6 и Лк. 17; 14 и Јак. 5; 16). И сама преподобна Марија Египатска се по Промислу Божијем на крају свог живота исповедила преподобном ави Зосиму Јорданским, што опет показује вишеструке бриге Божије за људе, и то: да се људи макар на крају свога живота исповеде и причесте, као и да једно тако поучно житије не остане сакривено. А Житије свете Марије Египатске је са једне стране дивни пример надумне љубави Божије према човеку а са друге стране то је пример колика је сила истинског покајања, чврсте вере и потпуног поуздања једног људског бића у свемилостивог Бога. Пред таквим покајањем, пред таквим вером и пред таквом решеношћу да се напусти грех и сами Бог бива „приморан“ да слободно и брзо изађе и из оквира самих светих канона. Јер Бог и Његова слобода нису условљени ни са чим па ни са светим канонима. Он је, како нас учи у Светом Писму, Господар и од суботе, а сходно томе Он је Господар и од светих канона Цркве. (види Мт. 12; 1-8). Није дакле човек створен ради канона већ су канони од Бога дати Цркви ради човека. И Бог је увек ту да, када и где Он процени, Он и изађе из оквира светих канона, ради спасења нечије душе. Ко ће дакле после свега наведенога испитати надканоноске и надумне дубине неизрециве и неизмерне Божије љубави према грешницима? Ко после ове приче сме рећи другоме: „Како се ти усуђујеш да приступиш Светом Причешћу“? Но, јеси ли можда ти, о ограничени и грешни човече, судија свом брату или својој сестри? Знамо ли ми срце човеково и покајање његово? Јесмо ли ми они који одлучују шта ће свечовекољубиви Бог чинити са људима или је то свемоћни и свемилостиви Господ? Ко смо дакле ми уопште па да се постављамо као судије и препреке између срца људског и Живог Бога вечне љубави; између покајничког срца и неисказивог милосрђа Господњег? Зато је боље и једино исправно да у свим сличним приликама ми људи просто заћутимо, гледамо себе и плачемо над својим сопственим мртвацем. Пустимо нека Бог дела своје дело. Не судимо и не осуђујемо никога од људи који приступају Светом Причешћу јер нас и свети и велики Павле опомиње: „Ко си ти да осуђујеш туђега слугу? Својему господару он стоји или пада. Али ће стајати, јер је Бог моћан да га усправи“. (Рим. 14; 4). Не мешајмо се дакле непозвано и дрско у односе … други људи – Бог, осим смиреном молитвом за све и всја. Ми ћемо за себе дати одговор на Страшном Суду а други за себе. И спознајмо коначно ту вечну истину да је само Бог познавалац срдаца људских и само Он јесте надумни, свемоћни и свемилостиви Спаситељ света и Судија живих и мртвих. Бог који више гледа на нашу веру и намеру да се покајемо него на „математику“ светих канона. Зашто? Зато што Господ хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине. (Тим. 2; 4). Игуман Петар (Драгојловић) Игуман Петар (Драгојловић): О светим канонима и надумној љубави Божијој изнад свих правила. - Čudo WWW.CUDO.RS Овог пута подсетићемо се једног дивног и необичног примера надумне и надканоноске пројави љубави Божије. Реч је о преподобној Марији Египатској и...
  15. Игуман манастира Савина јеромонах Макрије је на почетку емисије упутио ријечи наде да ћемо, ако творимо вољу Божију, успјети да побиједимо многа искушења па и пандемију корона вируса која је завладала свијетом. Он је говорио и о празнику Светог Николаја Мирликијског чудотворца, посебно се осврнувши на његову врлину милосрђа, на коју би сви требало да се угледамо. Звучни запис емисије Савински Игуман је тумачио Свето Јеванђеље на данашњу јеванђелску недјељу- 28. по Духовима и говорио о празнику Дјетињци кога данас прослављамо и о значају породичних веза које осликава оно везивања дјеце, мајки и очева на празнике Дјетињце, Материце и Оце. “Љубав је активна помоћ човјеку. Никада се немојмо уморити у љубави према ближњем свом“- казао је отац Макарије говорећи о дивним породичним празницима Дјетињци, Материце и Оци који предстоје Божићу. Отац Макарије је говорио и о Божићном посту којим се припремамо за рођење Богомладенца Христа а затим одговарао на питања слушалаца. Извор: Радио Светигора
  16. Када сам био млад, прилично сам се олако односио према задатку који ми је дао Господ у овом животу – да будем отац. Чега има тешког у томе? Васпитавај децу, храни их, проверавај да ли уче, јесу ли болесна. Рекло би се, ништа нарочито. Али што деца постају старија, то више човек схвата како то није нимало једноставна ствар – волети своју децу. Јер она нису моја, нису моје власништво. Како је човек само навикао да схвата својим оно што има: моја кола, мој стан, моја деца, мој фрижидер. Али не! Све што има припада Богу! То су Његова кола, Он ми је дао да неко време путујем њима; ово је Његов стан – Он ми га је дао да бих поживео у њему неко време и то су Његова деца – Он ми их је поверио на неко време да бих им помогао на почетку њиховог бескрајног пута. Моја ме деца стално подсећају да нису моје власништво… Тиме што не слушају, тиме што јуре по стану, туку се, разбијају посуђе, просипају лепак на одећу… Чим покушам да их сатерам у „сопствене“ оквире, о, како се они огорчено супротстављају! И сваки пут се убеђујем: она нису моја! То су посебни људи, самосталне бесконачности, а ја сам само њихов земаљски почетак… Сећам се када сам тек почињао да будем отац. Тада сам тражио литературу из које бих могао да извучем принципе успешног васпитања. Сањао сам о „методици“… О, колико сам тада књига прочитао! И свугде сам налазио отприлике једно исто: „како правилно учинити да све буде правилно“. И поштено сам се трудио: стављао сам их уз иконе, кадио их, певао сам на празнике тропаре као успаванке над кревецем малишана који спава, и, уопште, све сам чинио на православан начин. Не могу да кажем да је то било неправилно! Али већ тада ми се чинило да је то некако помало извештачено; стално је био присутан осећај да нешто детету намећем, као да уместо њега проживљавам оно што оно може и хоће да проживи само. Временом сам то дубоко осетио и схватио речи једног мог познаника: „Методике су прошли век. На њих се може сасвим заборавити ако постоји жеља да се бавимо самом ствари. 21. век је век личносно оријентисаних приступа. А све методике су изграђене на статистици и свођењу на просек“. Сада то веома добро схватам. Управо зато сам се тада одрекао свог васпитног „форсирања“. Код К. Д. Ушинског постоји оваква мисао: добар васпитач пази на дете и чим оно хоће да направи корак он као да му подмеће степеник под ноге уместо да га вуче са собом уз степенице. То је врло лепа метафора: испада да родитељ помаже малом човеку да сам направи своје степениште живота и паралелно га учи самосталности, што на крају крајева даје одраслијем детету способност да се само успиње, не обазирући се на тату и маму. Сећам се, како смо се једном ми, очеви почетници, једном скупили око боце киселе воде и говорили о родитељским проблемима. Један од нас је тада изрекао фразу која ме је потресла. Замисливши се и гледајући некуда у даљину он је рекао: „Правила уопште не постоје, треба једноставно стално држати руку на пулсу детета…“. У мени се све преврнуло! Па то је основни принцип: моја родитељска интуиција! Јер Бог ми је делегирао одговорност да будем отац, дакле, дао ми је могућност да осетим тренутке када нога мог детета почиње да се подиже за наредни корак! Да имам поверења у своја осећања, да поштујем самосталност другог човека, макар он био мали, да увек будем поред њега и да одржавам везу са небеским Оцем. Све дотле док малишан сам не буде могао да Га призове: „Оче наш…“ заједно са својим татом. После тога мој став оца уступиће место другом ставу – најбољег пријатеља. Управо је разумевање тога постало за мене најважније! Сада имамо шесторо деце… Искрено сам се обрадовао када ми је отац Евменије предложио да прочитам његов рад. То је заиста мудра и професионална књига у сваком погледу. Неко ће у њој видети упозорење, неко оптужбу, некоме ће она постати благослов, а некоме приручник. Време, у којем морају да делају савремени родитељи, није нимало једноставно. Рђаво друштво квари добре обичаје – то се односи и на данашње време! Страшно је имати поверења у дете, пуштати га далеко од себе, човек би хтео стално да га штити да не би пропало. И тако се добија да, с једне стране, имамо рђаво друштво, а с друге стране, болећиве родитеље са својим стегама у којима држе слободу своје деце. А резултат су проблематична деца. Дечије схизофреније, дечија гранична стања, дечије депресије, узнемиреност, нема броја тим болестима које су се јако „подмладиле“. Мајке звоне на узбуну! Обраћају се и психијатријским клиникама, и Цркви, и врачарама, само да учине нешто с дететом, јер оно пропада! Пуши, пије, не спава код куће, изгледа да ће и дроге пробати! А ми њега тако волимо! Е овде треба пажљиво погледати мајци у очи. Дете није одрасло само од себе. Оно је гранчица на дрвету чији корени потичу из дубине прошлости. Породица је целовит организам. Проблеми младог изданка су, првенствено, проблеми тла на којем он расте. Дрво породице се храни соковима родитељске љубави. Они који хоће заиста да изађу на крај с проблемима деце нека пре свега погледају саме себе! Књига коју држите у рукама је, по мом дубоком уверењу, у данашњем тренутку најуспелији и најконструктивнији помоћник. У њој су јасно откривени принципи по којима се решавају проблеми у породици. Управо незнање тих принципа и доводи до аномалија у развоју детета. Ова књига ће помоћи да схватимо и прошле грешке, и рећи ће нам како да више не правимо нове. Лош пријатељ увек критикује и разобличава. Добар саветник је онај ко указује на грешке и помаже да их исправимо. Предлажући основне принципе којима се треба руководити, он оставља благословеној родитељској интуицији да изабере како да поступи у новонасталој ситуацији. Књига је корисна и као радни приручник у породичном консултовању. Добар психотерапеут ће је обавезно оценити. Цитати из ње се могу применити као самостални методски материјали. Већ од првих страница, потпуно аутоматски, у процесу читања лично сам себе ухватио у мисли како одређујем: „Од овога треба направити плакат и залепити га на зид“, „Ово треба умножити за пријатеље“, „О овоме треба обавезно испричати у проповеди“. Искрено је препоручујем свима који имају децу или унуке. Бабама и дедама ће такође бити корисно да се озбиљно замисле над плодовима њихове љубави, захваљујући чему ће моћи да промене много тога. Сигуран сам да је Господ благословио овај рад! Јер у њему се објашњавају врло важни принципи које можемо усвојити гледајући како нас васпитава наш небески Отац. Аутор позива да учимо управо од Њега. Његовом Речју прожето је у овој књизи све. Свештеник Валентин Марков, руководилац Мисионарског одељења Нижегородске епархије Руске Православне Цркве >>> Преузми књигу "Аномалије родитељске љубави" >>>
  17. Обавештавамо сав верни народ Епархије нишке и све познаваоце блаженопочившег архимандрита Јована да се његова преподобна душа преселила у Небески Јерусалим у суботу 05. децембра 2020. године. Архимандрит Јован Јеленков рођен је 20. јануара 1958. године у Косовској Митровици. На крштењу је добио име Јордан. Детињство проводи у Лозници где је завршио основну школу и гимназију. Правни факултет завршио је у Београду. Радио је као судија, био шеф правне службе „РТБ Зајечар“, секретар за привреду и директор. Године 1992. одлучио је да свој даљи животни пут посвети Богу служењем у манастиру. Отишао је на Косово и Метохију у манастир Светих Врача у Зочишту код Ораховца, где је замонашен 13. новембра 1994. године. У чин јеромонаха рукоположен је 25. јуна 1995. године, а за настојатеља манастира постављен је 17. новембра исте године. После гранатирања манастира у лето 1998. године отац Јован прелази у манастир Ћелије код Ваљева где проводи три године. Након тога отац Јован се враћа на Косово где преузима управу над манастиром Сочаница и започиње његову обнову. Године 2008. по благослову тадашњег Епископа нишког Г. Иринеја долази у запустели манастир Рођења Пресвете Богородице у Височкој Ржани код Пирота и ту обнавља општежиће. Отац Јован се поново враћа у Епархију рашко-призренску и преузима управу над манастиром Црна Река 2010. године. Због доброг старања за манастир и бригу о духовном животу ове светиње, Преосвећени Владика рашко-призренски Г. Теодосије произвео је оца Јована у узвишени свештени чин архимандрита на празник Светог Архангела Михаила 2011. године. Пет година касније отац Јован због нарушеног здравственог стања био је приморан да напусти манастир Црну Реку и да дође у село Петрлаш код Димитровграда. У овом селу обнавља запустелу парохијску цркву Свете Тројице и подиже нови манастирски храм Рођења Светог Јована Претече. По благослову Епископа нишког Арсенија поред овог храма подигао је и нови братски конак. Под његовим духовним старањем у овом новооснованом манастиру формирано је монашко братство. У манастиру Рођења Светог Јована Крститеља селу Петрлаш отац Јован провео је своје последње монашке дане у подвигу све до његовог изненадног уснућа у Господу 05. децембра 2020. године Вечан ти спомен и Царство Небеско преподобни оче! Извор: Епархија нишка
  18. У навечерје претпразништва Празника Ваведења Пресвете Богородице, 2. децембра 2020. године, након краће и тешке болести у Господу је уснуо настојатељ Светотројичке обитељи код Пљеваља, протосинђел Владислав (Вељковић). Отац Владислав рођен је 1960. године у Вршцу. На крштењу је добио име Новица. Завршио је Саобраћајни факултет у Новом Саду и 25 година радио у Саобраћајној школи у истом граду. Вођен промислом Божијим долази у манастир Свете Тројице код Пљеваља, у којем га је у навечерје Митровдана 2007. године замонашио тадашњи Епископ милешевски г. Филарет, а сутрадан и рукоположио у јерођаконски чин. Јеромонах постаје на Празник Педесетнице 2008. године, а протосинђел на исти Празник 2014. године. Благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког и администратора Епархије милешевске г. Јоаникија, 2016. године постављен је за настојатеља Светотројичке обитељи. Заупокојена Литургија поводом уснућа оца Владислава биће служена на Богородичин празник Ваведења, 4. децембра 2020. године у манастиру Свете Тројице, а опело на манастирском гробљу, где ће бити сахрањено његово тело. Отац Владислав остаће упамћен као врли свештеномонах и подвижник који се трудио да својим животом угоди Господу, испуњавајући Божје заповести, по угледу на Свете оце. Вечан ти спомен, блаженства достојни оче Владиславе! Епископ милешевски Атанасије служио помен новопрестављеном протосинђелу Владиславу Након вести о упокојењу протосинђела Владислава, настојатеља манастира Свете Тројице код Пљеваља, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је мали помен у параклису Васкрсења Христовог у Епархијском двору у Пријепољу. Отац Владислав уснуо је у Господу након краће и тешке болести у навечерје претпразништва Празника Ваведења Пресвете Богородице, 2. децембра 2020. године. У блаженом уснућу вечни покој подај Господе верном служитељу Твоме, протосинђелу Владиславу и учини му вечни спомен. Извор: Епархија милешевска
  19. У навечерје празникâ светих краљева Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и мати им краљице Јелене (у монаштву Јелисавете) и Светог Варнаве Хвостанског Исповедника, 11. новембра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и петом издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су јеромонах Петар (Драгојловић), игуман свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској, као и Јелена Антић, иконописац и рестауратор. Са уваженим гостима разговарао је катихета Бранислав Илић. На самом почетку овог издања наше емисије игуман Петар (Драгојловић) је казивао о Светом и богоносном оцу нашем Арсенију Сремцу, другом архиепископу српком, чији свештени спомен смо прославили. У духу предочавања житија овог равноапостолног светитеља који је наставио пут и дело нашег Светог Саве, отац Петар је казивао и о светитељима које управо прослављамо. У наставку овог уводног дела игуман Петар је говорио о светињи у којој се подвизава, а која у нашим данима доживљава велику духовну и материјалну обнову. Будући да је јеромонах Петар пострижник Цетињског манастира ово је била дивна прилика да нашег госта замолимо да са нама подели своја сећања из монашког живљења у Митрополији црногорско-приморској. Богу сам благодаран што сам упознао и живео уз великог митрополита Амфилохија, био је то велики молитвеник и свети човек који ће се тек прославити, рекао је отац Петар присећајући се лика и дела блаженопочившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Наша уважена уметничка гошћа Јелена Антић, иконописац и рестауратор, говорила је о својој љубави према иконопису. Присећајући се почетака хришћанског живота Јелена је са нама поделила сећање на блаженопочившег епископа јегарског Јеронима (Мочевића), који је поред Епископа новосадског и бачког др Иринеја, оставио велики траг у њеним првим корацима духовног живота. Настанак једне иконе подразумева приступ са једним богобојажљивим трепетом, а сликање иконе треба да нас подстиче на усрднију молитву подстичући нас да се уподобимо Христу Господу, истакла је наша сестра Јелена говорећи о њеном дожљивају иконописања. Наша гошћа је у наставку говорила о љубави према уметности лепог писања - краснопису (калиграфији). Уметност лепог писања је изузетан вид уметности који има свој значај и у богослужењу цркве, јер су калиграфска дела присутна у еванђељима и неким богослужбеним књигама, нагласила је Јелена Антић. Очи су огледало душе код сваког хришћанина, јер онај који је истински хришћанин чак и својим изгледом сведочи небеску красоту. Уметност је одраз вечног и непролазног Уметника, који сам јесте извор сваке уметности и извор сваке лепоте, речи су игумана Петра који се осврнуо на мудре речи и савете иконописца Јелене Антић. Говорећи о савременим искушењима и савладавању истих, отац Петар нас је поучио следећим речима: Вођени саветом Светог Апостола и јеванђелиста Јована Богословља, љубљеног ученика Христовог, све што чинимо треба да бива у љубави, С тога, сва искушења која нас сналазе можемо да савладамо искреном љубављу према Богу и ближњима. На самом крају емисије игуман Петар и Јелена су упутили своје поруке. Нека нам све бива неусиљено, у радости и љубави, јер када тако чинимо у животу засигурно смо на сигурном путу спасења, речи су пастирске поруке оца Петра (Драгојловића). Наша драга гошћа Јелена Антић упутила је кратку, али веома важну поруку коју смо сви понели у својим срцима: За покајање, преображење и нови почетак никад није касно! Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. “Наш блаженопочивши духовни отац и Архипастир Митрополит Амфилохије, ученик Светитеља, донио је дух саборности и Светости у Црну Гору и нашу Митрополију. У наручје Господа Бога свога, Коме је вјерно служио цијелог свог живота, испратио га је његов рукосад, сабор његове духовне дјеце- Цркве Божије сабране око свог духовног оца и Архипастира“- казао је јеромонах Макарије Игуман манастира Савина. Звучни запис разговора Отац Макарије подсјећа да се и Свети Нектарије Егински упокојио од рака а данас на Егини сабира ријеке људи гдје се они који му са вјером прилазе, исцјељују од те опаке болести. Подсјећа и на торжествени народни сабор на сахрани блаженопочившег Патријарха Павла у вријеме када је владао ,,свињски грип“, а који је донио само благослов свима који су дошли да га испрате на последњи земаљски пут. “Ја вјерујем да ће они који са вјером буду прилазили гробу нашег Митрополита, његовим молитвама бити исцјељивани и од ове опаке болести која сада влада. Био сам поред његовог сандука ових дана и осјећао благодат, тако да је мој лични утисак да ће нас Митрополит исцјељивали од душевних и тјелесних болести, па и ковида, ако му се вјером обратимо“- каже отац Макарије. Извор: Радио Светигора
  21. Недељно јутрење и празнична Света Литургија служени су у недељу ујутро, 18. октобра, у храму Светог Димитрија у општини Светог Димитрија где се одржавају вишедневне свечаности под називом „Дани Св. Димитрија 2020“. Началствовао је игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије, уз саслужење свештеника при храму Светог Димитрија и учешће бројних верника. Појали су византијски хорови под вођством протопсалта Георгиоса Камариариса и Харалампоса Хораитиса. У богонадахнутој проповеди, игуман Методије је указао на везу Светог Луке Јеванђелисте, чији се празник управо данас прославља (по новом календару, прим. прев.), живописца Пресвете Богородице, са иконом Тројеручице која је дан раније дочекана у храму Светог Димитрија. „Пресвета Богородица“, рекао је, „Велика је Владарка нашег манастира као и целе Свете Горе, а њено чудесно присуство у животима монаха светогорске заједнице, али и свих верника који је призивају, неисцрпно је, удивљујуће и спасоносно. Њена љубав изражава се кроз безбројна чуда и утеху коју пружа свакој души мученој искушењима“. Своју кратку беседу завршио је жељом „да заштита Богородице буде непрестано присутна у животима свих нас“ и очински подстакао вернике „да призивају Име Њено у сваком тренутку како би задобили благодат и милост Сина Њенога“. Извор: Хиландар
×
×
  • Креирај ново...