Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'иван'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. JESSY

    Преминуо Иван Тасовац

    Директор Београдске филхармоније Иван Тасовац (55) изненада је преминуо након што му је позлило, потврђено је РТС-у. Директор Београдске филхармоније преминуо је вечерас у свом дому у Београду. Екипа Хитне помоћи је покушала реанимацију. Иван Тасовац је рођен је 1966. године у Београду. Дипломирао је и магистрирао клавир на Конзерваторијуму „Петар Иљич Чајковски“ у Москви, у класи професора Сергеја Дорењског. У дванаестој години дебитовао је као пијаниста са оркестрима Београдске и Загребачке филхармоније. Током професионалне пијанистичке каријере наступао је као солиста и са оркестрима у Италији, Швајцарској, Шпанији, Ирској, САД, Русији, Белгији, бившим југословенским републикама и другим земљама. Био је директор Београдске филхармоније од марта 2001. до септембра 2013. године. У том периоду реконструисана је зграда Београдске филхармоније, обновљени су инструменти у великом делу оркестра, оркестар је подмлађен, ангажовани су најквалитетнији музичари који су се вратили са школовања у иностранству и др. Током његовог мандата, знатно је унапређена институционална и регионална сарадња. Поред запажених међународних гостовања оркестра широм Европе, на његову иницијативу, на јесен 2014. године, реализована је прва турнеја у историји Београдске филхармоније у САД. Београдска филхармонија под његовим вођством дочекала је 90. рођендан, који је, иако без сопствене концертне дворане, прославила великим концертом у сали Kоларчеве задужбине. Рад Филхармоније обележила су бројна гостовања великих светских имена. Остале су запамћене и бројне промотивне кампање, попут оне под слоганом „Хвала што не долазите“, као и расписивање тендера за избор диригента Филхармоније. Покренуо је Фондацију Београдске филхармоније „Зубин Мехта“ 2004. године, која се сматра зачетником и главним промотером модела финансирања културе кроз сарадњу приватног и државног сектора у Србији. Реализацији бројних циљева и пројеката ове фондације доприноси и Фондација „Амерички пријатељи Београдске филхармоније“, основана 2012. године у Њујорку. Као признање за допринос култури у Србији, које је показао предводећи Београдску филхармонију, био је позван да буде један од главних говорника на дебати „Однос културе и економског развоја“, која је у седишту Уједињених нација у Њујорку одржана у јуну 2013. године. На позицији министра културе и информисања Републике Србије налазио се од септембра 2013. до августа 2016. године. Влада Републике Србије поново је именовала Тасовца за директора Београдске филхармоније, 24. јануара 2017. године. Тасовац је био и члан жирија међународних конкурса, водио је мајсторске курсеве пијанизма у Италији, Русији и бившој Југославији. Добитник је награда "Disrupton" за 2004. годину, коју додељује представништво адвертајзинг мреже TBWA онима који раде другачије од уобичајеног, мењају правила и разбијају устаљене каноне; добитник је повеље „Буди добар и покажи то другима“ коју додељује Пословна школа за односе се јавношћу за у периоду јул–децембар 2004. године и добитник је годишње награде за 2005. годину, коју додељује „Самсунг“. Добитник је награде „Допринос године Европи 2009“. Недељник Време га је изабрао за личност 2011. године. https://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/461/svet-poznatih/4532123/preminuo-ivan-tasovac.html
  2. Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини. То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ [2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести. Историјски развој Великог поста Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо. Велики пост је плод дугог, вишевековног и компликованог историјског развоја, чији сви аспекти нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података: Досадашњим научним радом на пољу хришћанских наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.[5] Но, намеће нам се питање када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“[6] Други одговор литургичара је да се до четрдесет дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti – Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници. У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу. Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије. У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо пет (неко рачуна четири) припремних недеља: Недеља Закхејева, Недеља о Митару и фарисеју, Блудног сина, Месопусна Сирпусна. Пост је тематски подељен на недеље, а такође и богослужење има свој посебан карактер такозване „радосне туге“. Недеље поста су: 1) Недеља Православља (Чиста), 2) Светог Григорија Паламе (Пачиста), 3) Крстопоклона, 4) Светог Јована Лествичника (Средопосна), 5) Свете Марије Египћанке (Глувна), 6) Цветна, и на крају 7) Велика или Страсна (Страдална) седмица. Значај Великог поста Пост је боља човекова песма у свету, песма која прелази у васкршње појање. Архимандрит Јован Шаховски Пред Богом и пред собом треба да скинемо хаљину која нас је улепшавала и наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“[11]. Великопосно богослужење Како се благодарење испољава кроз богослужење, самим тим једна од најбитнијих одлика Великог поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих и најсуштинскијих елемената нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода (Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије. Најстрожи је пост у првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања. Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена. Размишљања о Великом посту у савременом свету Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша. Свети Григорије Палама Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему – пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“[13]. Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба – то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“. Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је, евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова? Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање (грч. метанија = преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски = светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост. Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику – Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше и усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима. На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста. И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма: „Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“… Ето почетка поста. Његово деловање је „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста „узмите бреме моје на себе“, а његова психологија „и научићете се од мене“… Намена Великог поста је „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“. – – – – – [1] Библија, Књига постања 2:16,17 [2] Библија, Римљанима 8:16,22 [3] Александар Шмеман, Велики пост, Каленић 2002 [4] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања [5] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања [6] Тертулијан, О постовима [7] Ориген, Беседа на Књигу левитску [8] М. Скабаланович, Велики пост, Москва [9] Јевсевије Кесаријски, Историја хришћанства [10] Архим. Јован Шаховски, Психологија поста [11] о. Александар Шмеман, Литургијска структура Великог поста [12] Библија, Матеј 17:21 [13] Арх. Кипријан Керн, Пастирско богословље Приредио: отац Иван Цветковић Извор: поуке.орг
  3. Када говоримо о посту на уму обично имамо само за то одређена времена у кругу црквене године, у коме чланови Цркве посте. Међутим, питање поста је далеко свеобухватније. Питање поста је питање философије живота, то је питање нашег односа према Богу и према Божијој творевини. То је, уосталом, и смисао повести о Адаму и паду. Прва Божија заповест Адаму је била управо заповест о посту: „Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести.“ Важност ове заповести није била чисто јуридичка, већ потресно егзистенцијална: „Јер у који дан окусиш с њега умрећеш.“[1] Кроз педагогију ове заповести човек је требало да заузме прави став према Богу и према творевини. Постављен као господар свега створеног, Адам је требало да кроз свој однос са Богом, кроз своје узрастање, приводи Богу и поверену му природу. Његов пад означио је и трагедију твари и био је космички : „Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији… Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ [2]. На тај начин човек је злоупотребио природу постајући њен узурпатор. Да је пад значио трагичну промену у егзистенцијалном смислу , говори нам и питање које је Бог упутио Адаму, пошто је овај окусио од дрвета познања: „Где си“? То је у суштини једно онтолошко питање, у смислу „где се налазиш“? Зато је потребно да се питање поста схвати и у једном целовитијем смислу. Питање поста је питање дубинског преумљења, истинске промене односа на којем човек почива. А та промена и јесте оно на шта нас управо призива пост као повратак испуњењу првобитне заповести. Историјски развој Великог поста Велики пост је, како каже велики трудбеник Најсветије Цркве Христове о. Александар Шмеман „пре свега духовно путовање, а крајњи циљ му је Васкрс, Празник над Празницима. То је припрема за испуњење Пасхе, као истинитог откривења Христовог.“[3] Зато можемо констатовати да његов придев Велики није због дужине, већ због његовог смисла и циља. На почетку излагања битно је показати какав је био историјски развој Великог поста, у којим приликама се развијао и кад је дошао у овом облику каквог га ми данас познајемо. Велики пост је плод дугог, вишевековног и компликованог историјског развоја, чији сви аспекти нису довољно проучени. Зато на многа питања не можемо дати сигуран одговор, те ће црквени историчари, литургичари, догматичари и остали црквени прегаоци имати у будућем периоду још много посла. Овде ћемо дати кратак опис, резиме основних података: Досадашњим научним радом на пољу хришћанских наука уставновљено је да је средином другог века Црква знала за само један кратки пост пре годишње прославе Васкрса, са тим што је и тај пост одржаван радзличито на различитим местима. Свети Иринеј Лионски говорећи о спору који се водио око празновања Пасхе, наводи да се спор „није само око два дана празника него и по питању поста. Једни сматрају да је потребно постити један, други два, а неки да је потребно постити више дана. Постоје они који сматрају да је потребно постити четрдесет часова, а неки четрдест дана и ноћи. Ове разлике нису настале у наше време, већ много раније, још у доба наих прадедова“[4]. Ово сведочанство нам омогућава да видимо прве кораке у настајању данашње Четрдесетнице, која је у то доба, како видимо била сведена на један или два дана поста, са напоменом да се то није сматрало предпасхалним постом, него пасхалним. Већ доцније имамо податке да је пост пред Васкрс продужен на недељу дана (ми би данас рекли „Страсна седмица“): „Стога треба да постиш дане Пасхе од другог дана недеље (тј. од понедељка) и живећеш од хлеба, соли и воде само до деветог часа и то до петог дана (тј. четвртка)… Али у петак и суботу пости потпуно и ништа немој да окусиш“.[5] Но, намеће нам се питање када, где и на који начин се пост пред Пасху од дводневног и недељног развио на четрдесетодневни. Литургичари на ово питање дају нам два одговора. Један одговор је да је данашњи Велики пост настао као резултат спајања предпасхалног поста и једног другог поста, у почетку независног од Пасхалног, тј. поста који је настао као успомена на Христов пост у пустињи после Његовог крштења. Због тога је овај пост био повезан са Богојављањем. Под утицајем институције катихумената (оглашених) дошло је до спајања ова два поста и праксе припреме за њихово крштење које се обављало на Васкрс. Као потврду ове констатације налази се сведочанство код Тертулијана: „Најсвечанији дан за крштење је Пасха, када су се збила страдања Господа, у која се ми крштавамо… Због тога што је Спаситељ постио четрдесет дана након крштења и нама је потребно да исто чинимо…“[6] Други одговор литургичара је да се до четрдесет дана дошло прогресивним продужавањем предпасхалног поста, без односа према крштењу катихумена : „Ми имамо дане Четрдесетнице који су посвећени посту“[7]. На питање где је прво настао пост од четрдест дана, већина се слаже да је продужење поста до 40 дана, могло је најпре настати у Палестини, а „како је црква у Јерусалиму имала највећи ауторитет, та се пракса поста до 40 дана лако могла раширити по читавом хришћанском свету“[8]. На почетку четвртог века, пост од 40 дана већ је био посвуда прихваћен обичај. О томе нам сведочи Јевсевије Кесаријски: „Ми празнујемо Пасху, примивши на себе четрдесетодневни подвиг ради припреме за Пасху… Пре пасхе ми себе укрпљујемо постом који траје шест седмица…“[9]. Такође и свети Атанасије Велики у више наврата спомиње Четрдесетницу, затим свети Кирило Јерусалимски, па свети Епифаније Кипарски. На западу сведочанства о Четрдесетници први пут срећемо код светог Амросија Миланског и то као Quadragesima tessaracosti – Четрдесет дана. Црквени историчари Сократ и Созомен за нас су сачували казивања о готово већ прихваћеној пракси о посту пред Пасхом. Но, на жалост, до нас нису дошла сведочанства која казују о развоју поста, тј. о постепеном увећању. Једини документ такве врсте јесу тзв. „Пасхалне посланице“ светог Атанасија Александријског, савременика Никејског сабора, чији се канон сматра првим поузданим сведочанством о Четрдесетници. У пределима где је био прихваћен шестонедељни пост, он је започињао друге недеље данашњег Великог поста. Трагови такве праксе су и данас приметни код римокатолика. Увећање поста на седам недеља изазвано је околношћу да се у број посних дана нису убројавале суботе и недеље током Четрдесетнице; али како запад све више прихвата праксу поста суботом, томе се исток упорно супроставља, што је изазвало низ црквених канона. У Јерусалиму је у Велики пост била укључена и Страсна седмица, али нису биле укључене суботе и недеље. Тако се Велики пост продужавао на осам недеља, од којих је свака имала пет посних дана- што је тачно давало четрдесет дана строгог поста. У Константинопољу у четрдесет дана су почели укључивати суботе и недеље, али су зато искључивали не само Страсну недељу, већ и Лазареву суботу и Цветну недељу. Све ове различитости у погледу дужине поста изазвале су бурне расправе. Да би се стишале страсти, црквени оци су тражили начина да превазиђу разлике, те на пример Сирна седмица, која по византијском типику претходи Четрдесетници и образује са њом, на неки начин, осам недеља поста (због својих посно-литургичких карактеристика), била нека врста компромиса са Палестином. Но, до унификације великопосног времена није дошло све до арапске окупације Египта и Сирије. У границама византијске синтезе Велики пост је продужио да се развија и у погледу његове организације у времену тј. дужини и његовог богослужења. Сирној седмици су додате још две предпосне седмице, Седмица блудног сина се развила из месопусне недеље. Међутим, одлучујућу улогу у формирању Великог поста каког га данас познајемо одиграла је литургичка реформа која се догодила у деветом веку, а спровео је Студитски манастир, нарочито свети Теодор Студит. То је време када су катхуменат и крштења одраслих исчезли из црквеног живота, а карактер Великог поста као припреме за крштење катихумена, замењен је „покајничким“ карактером. Дакле, до десетог века, занемарујући незнатне детаље, Велики пост је добио свој данашњи облик. Тако ми данас имамо пет (неко рачуна четири) припремних недеља: Недеља Закхејева, Недеља о Митару и фарисеју, Блудног сина, Месопусна Сирпусна. Пост је тематски подељен на недеље, а такође и богослужење има свој посебан карактер такозване „радосне туге“. Недеље поста су: 1) Недеља Православља (Чиста), 2) Светог Григорија Паламе (Пачиста), 3) Крстопоклона, 4) Светог Јована Лествичника (Средопосна), 5) Свете Марије Египћанке (Глувна), 6) Цветна, и на крају 7) Велика или Страсна (Страдална) седмица. Значај Великог поста Пост је боља човекова песма у свету, песма која прелази у васкршње појање. Архимандрит Јован Шаховски Пред Богом и пред собом треба да скинемо хаљину која нас је улепшавала и наше мане сакривала, хаљину „намирисану“ нашим гресима, самоугађањем и самообманом, па онда да погледамо на гној и смрад своје можда смртно болесне душе. Томе нас учи Велики пост, а то он и постиже, јер је он истинска и најсавршрнија хигијена човекова. Он није казна, већ, рекао бих, дар Божији нама, дар који нам је неопходан. Пост је даровање оног што је од суштинског значаја, а што у највећој мери бива запостављено у нашем животу, зато што живимо животом збрчканим и распарчаним, „животом који од нас скрива вечни, славни и Божански смисао живота, животом који одузима од нас оно чему треба да тежимо, и што исправља наш живот и испуњава га радошћу.“[10] Суштински значај Великог поста јестеблагодарење, прихватање предивнога живота дарованом нам од Бога, који је како каже свети апостол Павле „створен ни из чега“ (ex nihilo), створен искључиво љубављу Божијом, јер нема другог разлога за наше постојање. Бог, који нас је заволео и пре него што смо створени „увео нас је у Своју чудесну светлост“[11]. Великопосно богослужење Како се благодарење испољава кроз богослужење, самим тим једна од најбитнијих одлика Великог поста је управо богослужење, које представља један од најдубљих, најдивнијих и најсуштинскијих елемената нашег православног литургијског Предања. Речи из Еванђеља „а овај род се не изгони осим постом и молитвом“[12] у великопосном периоду добијају своје потпуно оправдање. Но, да бисмо разумели литургијске особености великопосног периода, морамо да знамо да оне изражавају и да нам оне преносе духовни смисао Великог поста, тј. да стоје у вези са средишњом функцијом Великог поста у литургијском животу Цркве. То је идеја покајања. У молитвама и песмама Посног триода (Триодион, Трипјеснец, богослужбене књиге која у доба поста замењује обичан Октоих и осмогласник, име добио због употребе нарочитих канона од три песме), непрестано нам се упућују подстицаји на покајање. У тим молитвама и песмопојима ми слушамо вапаје покајничке душе која горко плаче над својим гресима, и сва великопосна богослужења, у складу су са покајним расположењем. Зато је Велики пост „школа покајања“ за сваког хришћанина. На Литургији Пређеосвећених Дарова Светог Григорија Двојеслова и на свим седмичним службама, изузев суботње и недељне, чине се велики поклони (метаније) са дирљивом молитвом „ Господе и Владико живота мога!…“, у којој је преподобни Јефрем Сиријски (Сирин) запрепашћујуће дубоко изобразио стање душе грешника који се каје, тј. свакога од нас. У недељне дане поста служи се Литургија Светог Василија Великог (која је дужа од уобичајене Литургије Светог Јована Златоустог), а средом и петком и у четвртак пете седмице служи се непуна Литургија Пређеосвећених Дарова, а у дане када нема Литургије служе се великопосни часови, читање изобразитељних псалама и вечерња. При савршавању Пређеосвећене Литургије све те службе се врше пре саме Литургије. Најстрожи је пост у првој седмици Свете четрдесетнице. Током прва четири дана на повечерју чита се велики покајни канон Светог Андреја Критског. У прву недељу Великог поста слави се васпостављање поштовања икона под византијском царицом Теодором. Тај се дан назива „торжеством (победном светковином) Православља“ и тога дана се у саборним храмовима свенародно утврћује истинита вера и анатемишу јереси. Треће недеље Часнога поста врши се поколоњење Часном и животворном Крсту Господњем, који нас укрепљује у овим данима, подсећајући нас на бесконачну љубав Спаситеља Који је примио на Себе крсна страдања ради нас грешника. Та се недеља назива „крстопоклоном“ и обележава се тиме да се Свети Крст носи на средину храма ради поклоњења. У четвртак пете седмице поново се чита велики канон Светог Андреја и канон у част Марије Египатске, што се назива „Стајањем Марије Египатске“ или „Андрејево стајање“. Читањем тих канона света Црква потпомаже ревност хришћана у духовним подвизима. У суботу пете седмице завршава се молебна служба акатиста Пресвете Богородице звана „Похвала Богородице“. Петак шесте седмице представља окончање Свете Четрдесетнице. Тога дана Света Црква моли Господа да нас удостоји да видимо Седмицу Страдања (Страсну Седмицу), а следећи дан- тзв. Лазарева субота, већ не подпада под Свету Четрдесетницу. После Свете Четрдесетнице надовезује се пост Страсне седмице, установљен у славу и част најсветијих Господњих страдања претпљених за нас. Дани од Великог понедељка до Велике суботе јесу дани када се Црква живо сећа Господњих страдања. Богослужењима (много дужим но уобичајено), читавим њиховим склопом, онемогућава се распламсавање наших страсти, побуђујући тиме скрушеност у нашим срцима због мноштва сагрешења. Појање је једноличније, одежде су тамније (осим у суботу и недељу на евхаристијској служби) и све одише умереношћу. Црквени обреди током Великог поста својом једноставношћу и скромношћу символишу јорданску пустињу у којој је Господ наш постио четрдесет дана, дајући својим постом праобраз великој Четрдесетници. У Великом посту је све у знаку скушености и страха Божијег, како би се наша душа потпуно удубила у себе, те се тако винула у висину Богу и Спаситељу нашем. Мислим да је врло битно напоменути да обнова великопосног богослужења у животу Цркве, као и правилно поимање великопосног богослужења од стране православних хришћана представља један од најхитнијих задатака нашег времена. Размишљања о Великом посту у савременом свету Онај који пости, и ако буде подвргнут искушењу, побеђује онога који га куша. Свети Григорије Палама Евидентно је да у нашем народу све више људи пости. Овај број је далеко већи него у периоду од пре тридесет-четрдесет година. Та чињеница свакако значи да све више људи жели да духовно осмисли свој живот у оквирима Цркве. На телевизији, интернету, новинама и осталим медијима могу се наћи практични савети, како припремити посну трпезу (чак је и ружичаста телевизија почела са емитовањем посног кувара), многи произвођачи хране праве прехрамбене производе са јасном декларацијом да је тај производ постан. То свакако није лоше, међутим, на тај начин се спољашња, физичка димензија поста ставља на прво место, те се читав пост своди на уздржање од мрсне хране, без удубљивања у његов прави смисао. Последица таквог односа према посту, је да се огромна већина причешћује једном или два пута годишње. Када дође време поста, све се сведе на телесну припрему – пост од шест дана на води, евентуално групну разрешну молитву у току Свете Литургије, те се пост доживљава као једино време за Причешће. Нажалост, већина верника је заборавила (изгледа и нас свештеника) да је Црква ЕВХАРИСТИЧНА, тј. да нема Цркве ни црковности без учешћа у евхаристијском животу. Непричешћивање је испадање из темпа црквеног живота. Зато је, каже арх. Кипријан Керн „чешће на Причешће идеал, а савршенство је стално причешћивање.“[13]. Свети Игнатије Брјанчанинов нас учи: „Насушни хлеб хришћана је Христос. Непрестано једење тог хлеба – то је спасоносна наслада на коју су позвани сви хришћани.“ Света Литургија се и служи да би верници који су дошли на Христову Тајну Вечеру учествовали у њој. Господ нам каже „Пијте из ње сви…“, а верници то као да не чују. Свештеник позива држећи Путир: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“. Сви чују, а ретко ко да приђе. Можда нико није ни пожелео. Заборављамо да је потребно да постимо кад је Црква установила пост, а да се причешћујемо кад је Црква установила Литургију. Пракса данашњег (не)причешћивања – једанпут или неколико пута у години- правда се личном недостојношћу хришћана. Међутим, ова мисао се појављује тек када се овај обичај почео одомаћивати и узимати маха. Тако је у руску праксу ушао термин „припремање“ (говеније). Он нас упућује да је причешћивање један необичан моменат у црквеном животу верних, који изискује нарочиту припрему у виду поста и усрдније молитве. На тај начин неки члан Цркве себе сматра „исправним“ ако се 350 дана не приближва светој Чаши због „недостојности“, а онда, одједном, пошто би испунио нека мала правила, постио шест дана на води и дошао на исповест од пет минута, постао „достојан“. Овако постављено питање личне недостојности потпуно је погрешно. Ако је оно препрека за евхаристијско општење, онда је причешће потпуно недопустиво. Потврду праксе ране Цркве која није имала овај „проблем“, налазимо и у речима апостола Павла. Када Апостол говори о Евхаристији, тада он не говори о личној недостојности причасника, већ о недостојном примању евхарстијских Дарова, о неразликовању Тела Господњег од хлеба (1. Кор. 11, 27-29). Правилно поимање Евхаристије изражава и одлука Елвирског сабора да се онај који се три пута узастопно не причести искључује и јавно из Цркве, јер је то већ својим поступком и сам учинио. У противном он је морао дати одговор који је његов разлог за непричешћивање. Разлог за неучествовање у Евхаристијској Трпези могао је бити само конкретан грех који је човека искључивао из заједнице Цркве. Много је оваквих примера који нам говоре да ово није академско питање већ егзистенцијално – бити или не бити. Сада нам се намеће питање, како правилно расудити о овом проблему, који је, евидентно, највећи проблем данашњег хришћанина. Која је веза између причешћивања и поста, тј. да ли је пост у смислу неједења мрсне хране мерило и главни услов за примање Светих Дарова? Као што рекох, круна црквеног живљења јесте Света Тајна Причешћа, Тајна духовног сједињења човека са Богом, које је једино могуће кроз дубоко покајање, смирење и послушање својој Цркви, Епископу и духовнику. Ако човек није предан духовнику у послушности и смирењу, тј. у тражењу савета за духовни живот, онда и његово духовно сједињење са Христом није остварено, већ је само на прагу прве лествице познања Бога. Познање Бога је могуће остварити кроз покајање (грч. метанија = преумљење), а то и јесте највећи услов за Свето Причешће, за сједињење са Христом у Чаши жртвене љубави Његове за нас. Бог се оваплотио на земљи, поживео са нама, страдао и васкрсао, поневши грехе целога човечанства са љубављу, у послушности Своме Оцу Небескоме, у духу смирења а у њему и покајања, прихватио вољу Очеву и испунио домострој нашег спасења. Христос је у својој првој проповеди након крштења на Јордану говорио да се покајемо јер се приближи Царство Небеско. Говорио је јер је знао да човек уколико се не промени умом и срцем кроз сопствено покајање неће ни душа његова бити спремна да прими Огањ Небески, који јесте Царство Небеско у Духу Светоме. Није ли и свети Јован Крститељ, Претеча Христов, исто благовестио? Он није говорио: Људи, постите шест дана на води како би угледали славу Божију, већ покајте се… Истинско помирење човеково са Богом јесте у покајању. Ако су у то време силне проповеди Пророка Божијега Јована и самога Господа Христа, биле управо речи покајања, речи које отворише Евангелије, зар и ми свештеници Христови (а не мирски = светски, световни) у време свеопште апостасије, не треба да проповедамо живот у Христу кроз покајање и тражење воље Божије кроз свога духовника? Но, ако ми не живимо у духу покајања, и наша проповед нема смисла. Правог сједињења са Христом може бити ако се са духом скрушеним и срцем покајним припремамо за сусрет са Богом на Светој Литургији кроз Евхаристију, а претходно постивши по благослову Цркве и свог духовника, који нам ублажује или построжује пост. Духовно сиромаштво нашег времена најпре је зато што ми пастири Христовог словесног стада нисмо опредељени за усрдну преданост у послушности своме духовнику – Епископу, како би таквом жртвом Дух Божији силно био на нама и поверени народ би се лакше и усрдније привео Христу. Када се ми предајемо духовнику, ми себе смиравамо, те остварујемо тајну слушања воље Божије кроз духовника и благодат Божија нас испуњава те и народ око нас задобија благодат миром нашим. Наша највећа жртва и јесте да се смиримо и покајемо за грехе своје, што је и смисао овог нашег заједничког окупљања у Духу Светоме, тражење савета од духовника. Не можемо следити вољу Божију, ако не слушамо свога Епископа-духовника (јер Епископ треба да има ум светитеља), не можемо постити и молити се, а послушање оставити, јер је оно изнад свега. Послушност нас смирава и са постом и молитвом узноси ка Богу. Стога пост од шест дана на води, као једини услов за Свето Причешће је погрешан и не води познању дубине Божанске љубави, то не скрушава дух и срце. Најпре треба проповедати покајање, јер ће се тако осетити Дух Божији. Пост јесте важан али као средство које нам помаже да лакше мислимо и деламо за Христа, а никако као услов за сједињење са Њим. Отуда се и теза поста поста од шест дана на води као услов причешћивања ван поста побија, јер то бреме и ми не носимо, те га не смемо наметати другима. На крају, битно је рећи да нема Васкрсења без страдања. Велики пост је ту да нам то и покаже. Тајна Васкрсења Христовог је дубока страдална љубав за све. Време Великог поста је време Христове страдалне љубави за нас, која нас освећује, васкрсава и преображава и тиме нас води ка Божанској невечерњој светлости. То и јесте најдубља тајна Великог поста. И на крају да направимо један кратак осврт шта је Велики пост, говорећи речима Светог Писма: „Дођите к мени сви који се трудите и који сте оптерећени“… Ето почетка поста. Његово деловање је „и ја ћу вас умирити“. Философија је Великог поста „узмите бреме моје на себе“, а његова психологија „и научићете се од мене“… Намена Великог поста је „и наћићете мир душама вашим“. Опште је обележје Великог поста „ јер је јарам мој благ и бреме је моје лако“. – – – – – [1] Библија, Књига постања 2:16,17 [2] Библија, Римљанима 8:16,22 [3] Александар Шмеман, Велики пост, Каленић 2002 [4] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања [5] Свети Иринеј Лионски, Апостолска предања [6] Тертулијан, О постовима [7] Ориген, Беседа на Књигу левитску [8] М. Скабаланович, Велики пост, Москва [9] Јевсевије Кесаријски, Историја хришћанства [10] Архим. Јован Шаховски, Психологија поста [11] о. Александар Шмеман, Литургијска структура Великог поста [12] Библија, Матеј 17:21 [13] Арх. Кипријан Керн, Пастирско богословље Приредио: отац Иван Цветковић Извор: поуке.орг View full Странице
  4. У Подгорици се јуче у 62. години упокојио у Господу наш колега Иван Тоскић, аутор и уредник емисије „Траг душе“, која се више година емитује на таласима Радио Светигоре, а говори о животу, култури и проблемима са којима се сусреће ромска популација у Црној Гори. Иван Тоскић, по струци машински инжењер, био је писац, пјесник, хуманиста, прегалац ,који се током цијелог свог живота трудио да служи свом роду и један је од његових најбољих репрезентаната. Био је копрезидент Европске уније Рома, директор Демократског ромског центра, сарадник Радио Тивта… Говорећи о својим сународницима често је истицао да “Роми немају ништа, а имају све: “Ми живимо у данашњем тренутку“. Наш брат Тоскић је више пута наглашавао да је за Роме врло битно да постану православни народ. “Ја као православни Ром мислим да је наша вјера најљепша у свијету. У том циљу ја и моја супруга превели смо и књигу Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија Нема љепше вјере од хришћанске на ромски језик “, говорио је Тоскић, изражавајући наду да ће, ако Бог да, када престане пандемија коронавируса, представити ову књигу намијењену прије свега младим Ромима. Учествовао је 2018. године у молитвеном сјећању поводом 73 године од пробоја јасеновачких логораша и освештању Храма Светог пророка Илије у Млаки, општина Јасеновац. Том прилоком је говорио о страдању свог народа на овом стратишту и позвао све на узајамну љубав и поштовање. Као директор Демократског ромског центра организовао је промоције, изложбе којима је указивао на тежак положај и страдање Рома кроз историју, тражећи начине да се он побољша. Са нашом Црквом је организовао више хуманитарних акција за Роме, али и њихових посјета црквама и манастирима Митрополије. Иван Тоскић ће бити сахрањен данас у родној Белој Паланци у Србији. Вечан спомен и Царство небеско нашем брату Ивану! Извор: Митрополија црногорско-приморска
  5. У новој емисији Живети по Јеванђељу, емитованој 25. јуна 2020. године, гостовао је презвитер Иван Спасевски, парох при храму у Темерину. Тема овог издања емисије коју води и уређује ђакон Владо Поповић била је: Апостоли – узор свима и свакоме. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. "Драги моји пријатељи, ово признање града Крушевца је наше заједничко признање: колико моје-толико и ваше. Бодрили смо једни друге, сведочили Истину да је Бог изнад сваке невоље и да са Богом можемо сваку муку и невољу превазићи. Поздрављамо вас све Драгана и ја, честитајући вам празник Видовдана из царског града Крушевца."-пренео је о. Иван на свом фејсбук профилу https://www.facebook.com/ivanzru/posts/10220284798062604?__tn__=-R View full Странице
  7. Зоран Ђуровић: Кад Иван Инквизитор Марковић ископава јеретике Увод Симпатични ми у Господину Исукару, Иван Инквизитор Марковић, кога сам од милоште и Сотоном звао, је моја стара муштерија са Поука, а како сада објављујем ауторске текстове на Видовдану, нађе се позваним и овде да се појави са успутним освртом, јер поред текстова Андреја Јефтића и Кирила Ховоруна, које с правом побија, приброја ту и мој. Није одолео искушењу у току поста. Препостио. Зато бих му прописао да ових дана чита модификовану мноме Великопосну молитву Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога у покушају, дух површног читања, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, тј. да се барем у току овог поста суздржавам од жене ми, смиреноумља недоступног, трпљења и симпатисања – даруј мени слуги Своме у покушају. O, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, јер ми то не полази за руком, и да не осуђујем Римског Аву нашег, јер си благословен у векове векова. Амин. Иван није лишен бледе светлости разума, али и то мало изгуби када види моје име. Он је филолог-филозоф, али и неко ко је умислио да се нешто разуме у теологију. Иван у праву Поменух да је с разлогом одбацио тезе и образложења Јефтића и Ховоруна. Драгољуб Марјановић, мој и Иванов заједнички пријатељ, је лепо приметио да Јефтић покушава да докаже на основу Прокопија да су цркве биле затворене у време Јустинијанове куге, а не примећује шта Прокопије сам каже, да су многи спас тражили у црквама и тамо умирали, што значи да су биле отворене. И на крају Јефтић закључује да су цркве биле затворене, иако сам помиње и тај податак који доноси Прокопије, да су се људи склањали у цркве! Читав тај опис је по узору на Тукидида. И Тукидид исто каже да су за време куге у Атини у доба Перикла многи спас тражили у храмовима. Тако да је Марковић у праву када каже да Прокопијевом извештају треба приступити опрезно. Такође, је у праву и око Ховоруна (мада ми није јасно где сам се ја то позивао на њега, како снатри Иван), јер чим сам био прочитао његов текст, видео сам неутемељеност његових оптужби за јерес оних који тврде да се не може заразити преко причешћа. Са друге стране су једнако суманути и његови позиви на ломаче: Бизарна Иванова површна читања Племенитом господину сам већ скренуо пажњу да нисам човек једног текста него да се сваки од њих мора пречитавати. На ову тему директно сам публиковао 7 текстова: ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, али се аргумента дотичем и другде. Дакле, Иван би сада морао да лепо прочита све ово што сам писао. И то са разумевањем и да се после тога јави са неким сувислим опсервацијама. Поштедео би нас чак и да је овај 1 текст прочитао са разумевањем, а не жељом да се по сваку цену спори. У најкраћем ћу се осврнути на неке његове примедбе, а после ћу изнети неке додатне аргументе које нисам публиковао, јер сам налазио да у овој острашћеној ситуацији нису прикладни. Иван ме је прикључио шареноликој дружби на основу само једног заједничког чимбеника, а то је моје теоријско допуштање да се добије вирус у цркви за време причешћа. Међутим, мене од многих дели то што нам премисе уопште нису исте, а то је и Иван признао, да сасвим јасно образлажем да је у причешћу реално присутан Васкрсли, док би неки моји опоненти мислили да је причешће нека слика, симбол или спомен на Исуса. Зато би за њих било неизбежно да се неко зарази, јер имамо само обичне супстанце (хлеб и вино), док је мој став да је могуће да се неко зарази, иако су могућности јако мале, вероватно и мање него од идења у куповину. Пише: „И маше (ЗЂ) добро познатим аргументом да се ето Причешће може и уплеснивити. Све и да може, у питању је Тело и Крв Бога који има и људску природу, чиме поседује и биолошки материјал. Али из тога не следи да било који биолошки агенс који иначе испољава патогене функције може исте те функције да испољава и када је у Телу Богочовека“. – Потпуно је нејасно шта жели да каже: са једне стране признаје да причешће може да се убуђа, са друге да су патогене буђи немогуће у причешћу. Као да пореди причешће са Горгонзолом, сачувај ме Боже... Да је читао упутства за свештенике, а изворе сам био навео, видео би да се такво причешће спаљује, јер није за људску употребу, иако је валидно као сакрамент. Дакле, имамо патогене буђи, али не у ономе што је Тело Христово, него у ономе преко чега нам се Оно даје, тј. у хлебу и вину. Што је најлуђе, Иван се овде позива на мој лавирани аргумент: „У светлу догме о тр. тешко је замислити да Свети Дарови могу да се укваре, или да се преко њих може пренети зараза. Наиме, кварењем би они постали нешто друго, и тешко је рећи да се кваре само акциденције, као да би оне постојале одвојено од суштине или природе“. Дакле, нико ништа од патогеног не може замислити у Васкрслом, а Иван, понављајући мој резон, само показује да није разумео о чему сам говорио. Затим: „Ничим изазван, З.Ђ. нас оптужује за афтхартодокетизам“. Опсесивац као и Родољуб Јат Кубат, пише тх за тету, а треба на нормалном српском да каже: афтартодокетизам (не чух га нигде да каже тхеос, него теос). Овде је потпуно машио тему, јер сам говорио о могућој опасности интерпретације у том кључу, али ће после бити јасније шта сам имао на уму. Наставља: „Ауктор исправно примећује да се ми не причешћујемо Христовим предваскрслим Телом, већ управо васкрслим, које је већ нетрулежно. А ако је нетрулежно, биолошки агенси који би евентуално били присутни и у томе Телу не би могли да поседују своје патогене функције“. И овде се види базично Иваново неразумевање шта је Ис васкрсло тело. Он то своди и поистовећује са светим објектом у чаши. Даље: „Кренимо сада на другу аукторову оптужу, да заступамо јерес трансупстанцијације (која је, гле чуда, службена доктрина римокатоличке цркве догматизована на Тридентинском сабору, а под утицајем Томе Аквинског)... То нас обавезује да одбацимо тврдњу З.Ђ да је у питању јерес“. Овде Иван евоцира то што сматрам католике за Цркву, па ми трља на нос да сам недоследан јер заступају јерес. Проблем је што пишем: „тако да се у догматском смислу могу наслутити 2 неправославна учења, а то су 1) афтартодокетизам и 2) трансубстанцијација“. Нисам нигде трансубстанцијацију назвао јересју, него неправославним учењем, јер оно није званично прихваћено код нас, а Ивану би било боље да се не прави паметним па да наводи нека од православних имена, јер ипак ову проблематику боље познајем, а не пишем трактате па да бих био исцрпан. Иван је пак направио целу апологију овог католичког учења, а сва његова критика на мој рачун се своди на то да се причешће претвара у некакво васкрсло тело и онда не може да ту буде ничег патогеног. Но, он ништа не објашњава ближе него се позива на слепи фидеизам. Бескорисан је за дијалог. Сада ћу отићи корак даље у образлагању како ствари заиста стоје, а не како их Мали Перица замишља. „Евхаристијски“ аргумент и отров у причешћу После објављивања текста Догматско разматрање могућности добијања вируса преко причешћа, наишао сам на интересантан чланак од Игумен Адриан (Пашин), «Евхаристический» аргумент в полемике преподобного Анастасия Синаита с афтартодокетами (Богословский вестник, 16–17. 2015. № 1 январь-март, № 2 апрель-июнь, стр. 56-68). У најкраћем ћу изнети срж овог текста. Аргумент налазимо у главном догматском делу Анастасија Синаита (VII в.) „Ὁδηγός“ (Путеводитељ), и због представљања христолошких проблема представља претходника Источника знања преп. Јована Дамаскина. Ту се образлаже да тљеност Светих Дарова, који се оставе на неколико дана, доказује тљеност Христа до Његовог Васкресења. Анастасије износи да се ми причешћујемо Телом Христовим у његовом тљеном стању, што показује тварна природа Светих Дарова, и тај „евхаристијски“ аргумент он користи искљчиво у оквиру полемике. Синаит предлаже афтартодокетима да ставе Свете Дарве у неки сасуд и посматрају шта ће се са њима десити за неколико дана. „Ако се не распадне, не промени и не поквари, биће очигледно да с правом проповедате да Христос од самог тренутка сједињења постоји савршено у непропадљивости, а ако се распада или квари, сви морате да признате једно од следећег: или то што једете, није право Христово тело, већ само слика, или да због вашег зловерја није сишао Свети Дух на њега, или да је Христово тело до Васкрсења тљено као жртва, подложно смрти и повредама, раздробљиво и јестиво“. И још: „У природу Његовог тела не само да верујемо, већ је у стварном опиту видимо и додирујемо је и причешћујемо се њоме, свакодневно по природи и истински је окушајући“. У Догматским разматрањима сам показао да оваква идеја није тачна, јер се ми причешћујемо Васкрслим Христом. Оно што је важно јесте да су и православни и афтартодокети знали да се причешће може покварити. То је зато што Дарови не мењају своју природу (како би волео Иван), иако о њима не говоримо да су после благосиљања обичан хлеб и обично вино. Да није тако, ми се никада не бисмо могли причестити Васкрслим, јер је Он у стању Будућег века. Но, постоји continuatio између нашег историјског, душевног тела и васкрслог, духовног. Рекао сам и понављам: како то заиста функционише, ваља питати неког паметнијег од мене. Игуман Адријан ће поменути да је извесни Михаило Сикидит 1190-их тврдио да се причешћујемо историјским Христовим телом. Из таквог размишљања потекло је учење о поновљеном и свакодневном понављању Христове жртве. Ово мишљење је осуђено на Константинопољским саборима 1156-1157. Ову осуду потврдио је и Константинопољски сабор сазван под патријархом Јованом X Каматиром (1198-1206) и царем Алексијем III Анђелом (1195-1203). Жртва Христова принесена је једном, а на свакој литургији хлеб и вино бивају та жртва Христовог Тела и Крви. Пашин оправдава св. Анастасија да је све ово речено само у оквиру полемике. Но, то је небитно за нашу тему. Друга тема је и историјски потврђен факт да се причешћем неко може отровати, односно да причешће није серум. Неки протестантски фундаменталисти су буквално схватили Мк 16, 18: Узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити, па су у ритуалима помрли од змијских уједа. Ако би ми пак неки православни фундаменталиста приговорио како су ови јеретици, позвао бих га да нам са поскоком демонстрира своју правоверност. Имамо и најновији случај америчког јеванђелистичког бискупа, Џералда Глена, који намерно није хтео да се чува, јер је говорио да је Бог већи од вируса (каква је то мудрост!), и сада је умро од короне. У X в. грузински цар Давид је отрован причешћем које му је дао архиепископ Иларион (Ф. И. Успенский, История Византийской империи, М., 1997, т. 2. с. 433). Јерменска кнегиња Парандзем поткупила је свештеника Мрджјуника и он је причешћем отровао царицу Олимпију, јер није било другог начина, зато што је ова била јако предострожна. Није очекивала оволику количину људске злобе, тако да је са поверењем узела причешће и отровала се (Фавстос Бузанд, История Армении, 4, 15). У Хроници Биховца: 1451 г. кнез „Михајлушко“ (Михаило Сигизмундович) је сабрао војски и уз помоћ Москве узео Кијев. Велики кнез Казимир је повратио град, Михајлушко побегао у Москву, и када је био у једном манастиру, игуман, који га није волео, дао му је у причешће отров. Убио га је у моменту. Ни на Западу нису били ништа бољи, тако да је 1154 г. у Јорку отрован причешћем архиепископ Виљем Фиц-Херберт. Помиње се да када је један римски папа вероватно отрован, тако што су намазали руб Чаше, други су почели пити из Чаше кроз златну трубицу. И један и други пример сведоче да се причешће може контаминирати и да није више за употребу, иако остаје валидно као сакрамент. Јесте причешће и телесни лек, иако је првенствено храна за будући живот, али то не значи да нужно делује као медикамент или серум. Чуда су могућа, али су ретка, тако да ко није Јован Шангајски, топло му препоручујем да не узима причешће од зараженог беснилом. Сам сам описао неколико чуда преко причешћа у којима сам био протагониста, тако да су депласиране оптужбе на рачун моје вере. Није само причешће, кога Иван и ини безбожно своде на „свету ствар“, то које је подложно законима природе, него и све друге „свете ствари“, иако је причешће – да ми овај несуптилни теолог у покушају не приговори – sui generis. На интернету је описан експеримент, у оквиру којег су узети на анализу иконе из московских цркава, а добар део микроорганизама су били патогени: стафилококе, стрептококе, ешерихија коли итд. Зато се у свим црквама дезинфикују иконе и ван периода епидемије. Не бих помињао и тровања светом водицом, јер су то ретки случајеви, али их има. Према томе, Ивану би било паметно да узме од почетка да пређе градиво па да онда каже нешто сувисло, без да плива слободним стилом и одузима нам време. Московљани о причешћу и вирусу Иван је већ назвао патријарха Кирила и митрополита Илариона неверницима и новотарцима, али ми је до његовог мишљења као до ланог снега и зато бих изнео скоре гледе Алфејеве: „...Чаша и кашичица нису заштићени од присуства бактерија и вируса... ревнитељи који се бахате (кочопере) својим Православљем...не слушати ревнитеље и њихову фарисејску проповед о 'маловерју'... – Какву реакцију Ви добијате од парохијана, верујућих на последње решење Синода, на инструкције, на конкретне предузете мере? – Генерално, реакција је позитивна, благодарна и смирена. Али постоје људи који покушавају да искористе ситуацију како би, како се каже, 'преврнули чамац', поткопали поверење ка свештеноначалницима. Један ђакон недавно је написао: 'Хтео бих да поставим нашим јерарсима питање: зашто ви тако брзо, без борбе, под хуманистичким сосом 'бригом о ближњем' продајете слободу Цркве? За православне људе је очигледно да кроз Свето Причешће никаква инфекција се не преноси. Мислити другачије је богохуљење'. Хтео бих да поновим оно што је Црква последњих дана говорила много пута: ми чврсто верујемо у то да се никаква зараза не може пренети кроз Свете Дарове. Тело и Крв Христову верници примају 'на исцељење душе и тела', то јест они сами јесу извор исцељења. Али Чаша и кашичица за причешће – то су ти предмети који нису заштићени од присуства на њима бактерија и вируса. Због тога се предузимају специјалне мере за њихово санирање. Ка томе се морамо односити са смирењем и спокојем. Они који се данас бахате својим Православљем, који са гордошћу говоре да 'исповедници у карантин не иду', понашају се не јеванђелски, већ фарисејски. Они се користе кризом ради промовисања себе: погледајте, говоре, ја нисам такав као остали људи, ја сам исповедник вере, а не попут Патријарха и осталих архијереја. Ово је неодговорно и егоистично понашање. Не бојиш се да се заразиш сам, мисли о другима. Такве људе не можете убедити у супротно, али ја бих хтео да се обратим ка онима који се под утицајем ових проповедника могу саблазнити. Верујте ми, драги моји, Свјатјајши Патријарх и Свештени Синод не познају горе од наших преподобно-ревнитеља Свештено Предање Цркве. Кад се инструкција припремала, проучавали су се преседани. На крају крајева, Црква се није први пут суочила с епидемијом (Не боишься заразиться сам, подумай о других, Митрополит Волоколамский Иларион (Алфеев). Беседовала Ольга Липич. Источник: РИА Новости 24 марта 2020 г.)“. Ово промишљање је сасвим у складу са препорукама Синода СПЦ (акт Бp. 254, 25. март 2020) подручним епископима: „препоручујемо да у светом Путиру сваки пут буде довољно Крви Господње, а честице Тела Господњег да не буду велике, тако да причасник, довољно отворивши уста, може да се причести, а да га света ложица и не дотакне“. Ложица или л'жица (словенски) је кашичица. Док Руси дезинфикују кашичице, овде се то избегава јер иста не додирује уста причасника. На тај начин се причешће неће контаминирати. И ово је у складу са канонском праксом, мада мало опуштеније него по старим прописима. Овако је јасно да се преко причешћа нико не може заразити, а не да се позива на неко дезинфекционо својство причешћа, боже ме сачувај! Радо ћу одговорит нашем другару Инквизитору ако узме да лепо прочешља моје аргументе из набројаних текстова, али ако ми напише нешто у овом стилу, онда га препуштам нирвани. Рим, 14/04/2020 Извор: Зоран Ђуровић: Кад Иван Инквизитор Марковић ископава јеретике | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG УводСимпатични ми у Господину Исукару, Иван Инквизитор Марковић, кога сам од милоште и Сотоном звао, је моја...
  8. Причешће и вирус Поводом актуелне епидемије вируса популарно названог Корона, у јавности Србије али и земаља региона а као одјек одговарајућих светских трендова, јавило се питање може ли се вирус пренети током узимања Причешћа на литургијама Српске Православне Цркве. Није чудо што је ово питање злоупотребљено од стране милитантних антицрквених организација и група у класичним медијима и на друштвеним мрежама, али јесте необично то што су исто питање, на веома сличан начин, почели да врте (спинују) и многи теолози. И ово је одјек светских трендова. Ако је већ папа Фрања решио да на свој начин изрекламира вирус, а практично у исто време и англиканци и други протестанти, и део православних теолога је пожурио да буде у тренду и не пропусти ову јединствену прилику да се у баш свакој ситуацији када се постави дилема Црква-Свет (не свет као Божја творевина већ онај свет „који у злу лежи“ дакле симулација која у великој мери почива на умрежено медијској хистерији и која паразитира на реалном свету, једино постојећој творевини) сврстају на страну Света, а противу Цркве. Портал Теологија.нет је од почетка поменуте Хистерије испалио рафал текстова који су (махом) оријентисани антипричасно и у већој или мањој мери, прикривено или отворено сугеришу став да Причешће може да буде извор заразе. Просто је немогуће полемисати са сваким текстом који је тамо (и не само тамо) објављен, па ћемо ми у овоме чланку изабрати три текста и то: Вјера у доба короне Причешће и куга Што се тиче пандемије куге која је избила у месту Пелузиј у Египту и проширила се целим тадашњим Римским царством, извори које нам аутор приводи су историографски рад Прокопија Кесаријског De bellis (о ратовима) те Црквену историју Јована Ефеског, мада се у самом раду аутор више ослања на Прокопија. Већ једна од првих значајних и громопуцатељних тврдњи аутора да су епидемије куге добро историјски документоване је спорна. Можда то важи за Црну смрт која је Евроазијом беснела у 14. столећу, али смо о њој обавештени из значајно већег броја извора, пре свега (мада не нужно) јер је из периода који је историјски млађи од Јустинијанове куге за око 800 година али и зато што је обухватила већи део света него куга у доба цара светитеља. Аутор је пропустио да наведе историјске изворе првог реда ( директну статистику броја жртава, службене извештаје надлежних органа и слично) што је можда последица недостатка истих, и ослонио се на два историјска извора другог реда, давши акценат на Прокопија. Мали „проблемчић“ са овим извором је тај што је Прокопије непоуздан а пре свега зато што се у маниру античке историографије служи тешким претеривањима. Овај манир је донео у историографију њен „отац“ Херодот, који је познат по великим одвалама о димензијама бедема Вавилона али много више о броју персијских војника који су, у време краља Ксеркса, напали класичну Грчку. По Херодоту, Ксеркс је на Грчку послао више војника него Хитлер на Русију 1941, а ако се узме у обзир широка источноевропска равница преко које су у лето 1941 прешли милиони људи на Исток и опет страшан логистички кошмар са којим су се суочили Немци још током тог лета, лако је замислити како би уопште изгледало пробијање милионске инвазионе армије кроз македонске и тесалске кланце пар хиљада година раније. Овог манира претеривања (релативно) су остала поштеђена само три велика историчара класичне епохе (Тукидид, Ксенофонт и Полибије). Прокопије се у описима куге вероватно стилски и по обрасцу угледао на истинољубовог Тукидида, али се у претеривањима ослонио на Херодота. Има у Прокопија свега, од мотива карактеристичних за готичке и хорор романсе, преко мотива из савремених апокалиптичних антиутопија, где се ни мање ни више него „мајка природа“ (јел` те) обрачунава са злочестим људима који су својим конзумеризмом прешли сваку меру, до истинске трагедије. Али се између свега овога негде губи историјска истина. Да је куга имала такве димензије какве јој приписује Прокопије, то не би издржала ни нека савремена високотехнолошка велика сила, а камоли Јустинијанова Византија која је баш у време трајања куге била упетљана у рат на три фронта (западном у Италији, где је нови готски вођа Тотила покренуо велику контраофанзиву после Витигесовог пораза, северном на Дунаву, где су свако мало притискали варвари и источном где су вребали Персијанци). Немогуће је да је од епидемије умрло око 40% или чак 50% становника било Цариграда било Царства јер би то последично довело до слома свих фронтова, без обзира што би куга последично (и што донекле јесте и актуално) захватила и трупе њихових непријатеља. Друго што буди сумњу у Прокопијеву објективност је то што он у једном свом другом делу Тајној историји у маниру српских (на жалост и срамоту) таблоида Скандал и Информер сипа по Јустинијану и Велизару канте смећа прозивајући их за широк распон злочина од тога да су (Јустинијан) кнезови демонски до тога да су први папучари космоса. Не можемо овде улазити у мотиве Прокопијевих ставова изречених у последњем делу, али је чињеница да или Прокопије гадно претерује или куга некако (ка и друге болести, јел` те) има пик баш на литургијске вернике а прескаче војску и полицију. Управо је главна слабост Јефтићевог текста та што, упркос труду достојном поштовања, нигде није ишчепркао да је ико рекао да су литургије некаквим актом власти биле прекидане. Кренимо сад на Ховоруна. Држ` те јеретика Док се Јефтић губи у мутним лавиринтима магловите историје, Ховорун, мртав ладан и ничим изазван, одмах прелази у напад и оптужује заступнике става да Причешће не заражава и да не може заразити, за три јереси: докетизам, евтихијанство и манихејство. Докетизам учи да је тело Исуса Христа привидно јер је Христос чисто духовно биће и да је његово распеће, па последично и Васкрсење било чист привид. Ово учење је било присутно у готово свим гностичким системима, као и у исламу и неким монофизитским струјањима, о чему ћемо детаљније у анализи Ђуровићевог текста. Када је у питању ова јерес, тешко је не увидети бесмисленост Кирилове оптужбе. Ако је Христово тело реално привид, како би ми, ако је нешто привид, могли исто да једемо на литургијама и да верујемо да не може да нас зарази. Пре би се рекло да од (прикривеног) докетизма болује друга страна. Што се тиче евтихијанства, подсетимо овде да је реч о екстремној монофизитској струји која је сматрала да се Христова људска природа, практично одмах по оваплоћењу растопила у Божанској попут капи уља у бескрајном океану. О томе ко су монофизити начелно писаћемо у осврту на Ђуровићев текст. Но вратимо се на Евтихија. Када би заступници става да причешће не може бити извор заразе заиста веровали да се људска природа Господова просто истопила у Божанској, онда никако не би могли да заступају став да причешће не може бити извор заразе и то из следећег разлога: Христова људска природа се истопила у Божанској, дакле нестала је. Христос је само Бог, не и човек. (следи из један). Али Бог нема тело. (Теолошко откровење и метафизичка аксиома). Ако Бог нема тело, онда нема ни крв. Ако Бог нема тело и крв, причасни хлеб и вино су обични хлеб и вино. (Следи из 4) Ако су причасни хлеб и вино обичан хлеб и вино, они свакако могу пренети заразу(следи из 5) Али ми тврдимо да Хлеб и Вино не могу пренети заразу. (Контрадикција са шест) Дакле, имамо редукцију на апсурд Ховоруновог става. Осврнимо се сада на манихејство. Ово је посебно глупа оптужба, имајући у виду да никад нико ко је тврдио да Причешће не може бити извор заразе није рекао да је вирус сам по себи зло. Он може бити „зао“ за људе у својој патогеној функцији. Ово нам открива Ховорун у маниру најбољих откривача топле воде и рупа у саксији. О свему, свачему, ничему и још понечему Дођосмо сада и до Ђуровићевог текста (даље З.Ђ.). Има ту свега, прави коктел. И Артемија, и Наума, и приче о некаквим билдерима и истраживања да ли је и када хришћанска доктрина о Причешћу догматизована и томе слично. Али нигде нема убедљивих доказа да Причешће може (макар теоретски) бити извор заразе. Заправо остаје нејасно, а биће да је и самом ауктору нејасно, шта заправо заступа и шта жели да каже…ауктор је искрено убеђен (страшно би било да није) да је Хлеб и Вино Господово Тело и Крв, али се губи у покушају да некако докаже Свету (симулакруму кога смо описали у уводу) како ето кршћани нису баш толико задрти, па можда Причешће и може бити извор заразе. И маше добро познатим аргументом да се ето Причешће може и уплеснивити. Све и да може, у питању је Тело и Крв Бога који има и људску природу, чиме поседује и биолошки материјал. Али из тога не следи да било који биолошки агенс који иначе испољава патогене функције може исте те функције да испољава и када је у Телу Богочовека. Ово нас доводи до аукторове прилично занимљиве оптужбе упућене заступницима става да Причешће не може да зарази. Ничим изазван, З.Ђ. нас оптужује за афтхартодокетизам (ако неко мисли да се око овога ломи језик, нек погледа следећи одељак о пресуштаствљењу илити трансупстанцијацији-реч на српском за овај процес не постоји). Афтхартодокети су монофизитска струја предвођена Јулијаном (чини ми се халикарнаским) која је сматрала да је Христово тело и пре васкрсења било нетрулежно, или преведено на српски језик, неподложно умору, глади, жеђи и томе слично. Јер ето, ми који сматрамо да Причешће не може да зарази, уствари мислимо да је Христово предваскрсло тело нетрулежно, баш као и Јулијан. Ово је аукторов типичан манир да облати противника тако што ће му потурити нешто што овај нити је рекао нити помислио а као доказ (тј аргумент) за своју тврдњу приводи руског теолога који говори да се причешћујемо телом оваплоћеног Христа. Поред тога што је овде само реч о непрецизности (јер да се Христос није оваплотио не би било јасно како би васкрсао) реч је и о добро познатој фигури сламнати човек или старински речено замени теза. Међутим, ко другоме јаму копа сам у њу упада. Ауктор исправно примећује да се ми не причешћујемо Христовим предваскрслим Телом, већ управо васкрслим, које је већ нетрулежно. А ако је нетрулежно, биолошки агенси који би евентуално били присутни и у томе Телу не би могли да поседују своје патогене функције. Дакле, Причешће не може да зарази. Додајмо овде да цео монофизитизам, било онај екстремни (евтихијанство, тритеизам) било „умерени“ (Диоскор, Севир, Јулијан, Шенуда, Варсума, Барадај) падају на својој сотириолошкој димензији (сотириологија је наука о спасењу). Уколико је спасење обожење, а Исус Христос, како сви монофизити тврде, има једну природу, онда та природа јесте: Само Божанска (у том случају, будући да Бог нема тело, причасни хлеб и вино су обични хлеб и вино, па нема обожења па самим тим ни спасења) Само људска, у ком случају смо канибали, па опет нема спасења. Ни Божанска ни људска, у ком случају опет нема спасења у смислу обожења. Кренимо сада на другу аукторову оптужу, да заступамо јерес трансупстанцијације (која је, гле чуда, службена доктрина римокатоличке цркве догматизована на Тридентинском сабору, а под утицајем Томе Аквинског). Укратко, римокатолици верују, сходно свом догмату, да се хлеб и вино, по адекватној литургијској молитви, дословно претварају, односно, мењају своју природу или суштину, у Тело и Крв Господа Христа. Међутим, рећи ће Тома, Тело и Крв и даље задржавају атрибуте (акциденције) хлеба и вина. У Цркви пак учење на који је начин Бог присутан у причасном Хлебу и Вину, колико је нама познато, а тако и ауктор тврди, никада није догматизовано. Касније је, током вавилонског ропства православне теологије на неким помесним саборима Томино учење потврђено, а на некима одбачено.Ипак треба имати у виду да читав низ православних светитеља новог века и савременог доба употребљава термин пресуштаствљење. Овај термин је усвојен и на Јерусалимском сабору 1672, а користе га и свети Димитрије Ростовски, свети Теофан Затворник и свети Јован Кронштатски. То нас обавезује да одбацимо тврдњу З.Ђ да је у питању јерес. Начелан став је да нам се Христос даје реално у Причешћу (што нико не оспорава) под видом хлеба и вина. И акциденција односно атрибут (како би рекао Тома ) и вид, односно модус илити начин су метафизички појмови позајмљени из филозофије да би се боље концептуализовали неки теолошки искази. Иако ова два метафизичка појма нису семантички једнаки, за већину људи нема значаја ова суптилна разлика, тако да оно што јесте свима јасно јесте да је Христос реално присутан у причасном Хлебу и Вину, и да они јесу одистински Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, а начин како се то дешава остаје тајна. Ми не бисмо ишли даље од овога у Тајну, а евентуалну догматизацију ћемо оставити неком будућем васионском сабору, који би свакако ово морао уврстити у своју агенду, с обзиром на овако бруталан и до сада без преседана напад на Причешће и оптужбе да може да буде извор заразе који је упућен од дела научника и стручњака (свака сличност са књижевницима и фарисејима је намерна), политичара (свака сличност са главарима народним је намерна) и теолога (свака сличност са главарима свештеничким из озлоглашеног јудејског Синедриона је намерна). Иван Марковић Видовдан
  9. Од свих „лудих“ Руса, овај је дефинитивно најлуђи. Човек за „све“ који је померио границе онога што се зове таленат, жеља и мотивација. За њега сам знао али ми је постао препознатљив тек кад сам погледао филм „Слуга“. Нови руски хит Милоша Биковића. У биоскопској сали један Рус је прокоментарисао када је видео глумца Ивана Охлобистина, речима „ево га поп“. Нисам био сигуран да сам добро чуо, а кроз главу ми је прошла мисао да се ради можда о неком протестантском руском свештенику. Површном претрагом по интернету се за мене отворио поглед у свет човека у којем би желео да боравим неко време. Не због онога што је тај човек у животу урадио, већ због тога, да што год да је желео, он је урадио. И ничега се није кајао. Иван Охлобистин је познати руски глумац. По томе је вероватно најпознатији. Али овај човек је и још много другог. Родио се 1966. у браку 60-годишњех хирурга, хероја из многих ратова (Шпански грађански, Други Светски, Фински, Корејски) и 19-годишње студенткиње. Рођен је у санаторијуму где је његов отац радио и као да је већ то слутило да ће му живот бити веома непредвидив и интересантан. Његова младост је била проткана моторима, алкохолом и тучама. То је било пролазно, а женидба са руском глумицом Оксаном Арбузовом га је потпуно преобратила. До тада је успео да заврши школу за режију и да се наметне као један од младих лидера руске кинематографије. И то углавном као вишеструко награђивани сценариста и глумац. И ако му је свет филма и позоришта основно опредељење и професија, Иван Охлобистин је оставио трага и у политици али и у Цркви, а лична интересовања само додају на комплексности његове личности. Упоредо са филмском каријером, Охлобистин је успео да се бави и водитељским послом, пева, пише књиге, буде политичар, рангирани шахиста, гаји руже, постане мајистор аикидоа и још неких других борилачких вештина… али и да буде православни свештеник и да га прогласе опасним и забрањују улазак у неке земље као и да забране приказивање његових филмова. Интересантан је његов сусрет са патријархом српским Павлом. Охлобистин је снимао филм за серијал „Канон“ о НАТО-рату 1999. Тада се срео и са патријархом Павлом који му је у једном тренутку ставио свештенички орар око главе. Иван се тргао и рекао да он није свештеник, на шта му је патријарх рекао „Знам ја ко јесте а ко није свештеник“. И заиста веома брзо након тога, Иван Охлобистин је рукоположен за свештеника Руске Православне Цркве. У чину јереја је био око десет година, паралелно пишући сценарија и настављајући да глуми, само много мање, а у то време је објавио и књигу из области научне фантастике. Свету филма се вратио у потпуности 2010. године, када је на сопствени захтев из личних разлога тражио отпуст из свештеничке службе, што му је патријарх руски Кирил и одобрио. И сама његова свештеничка служба је била трн у оку многима, јер је био позната личност. Прави разлог лежи по његовим речима у немогућности да се прехрани од свештеничке плате, обзиром да је стекао велику породицу. У браку је добио шесторо деце. Два сина и четири ћерке. Убрзо након напуштања свештеничке службе постао је веома активан у политичком животу. Убеђени је монархиста, а био је и председнички кандидат, када је представио свој програм који је изазвао много полемика. Учествовао је и у раду еколошког покрета, а његове изјаве (још као свештеника) како „гејеве треба спалити у пећи“ или подршка отцепљеном региону Донбас, направила је од њега државног непријатеља у неким балтичким републикама, а у Украјини и лице које се терети за тероризам. Охлобистин је на сопствени захтев добио од председника републике Донбас лично, и држављанство. Активни је члан удружења ловаца и риболоваца, а и велики заговорник и лидер званичне групе која се залаже за слободу ношења малог оружја (револвери и пиштољи). Од председника Путина, добио је 2001. званично признање због заслуга за отаџбину. Сам је признао да није сигуран због чега је конкретно добио то признање, јер је у том тренутку био актуелан са више ауторских пројеката, од којих је најважнији био о житијима Светих као и о рату у Србији. Тренутно се у Русији приказује ријалити програм о његовој породици. Нама су познати његови филмови Цар, Јереј-Сан, и Слуга. Углавном је као глумац оживотворавао ликове негативаца. Да је урадио само половину од овога што сам набројао, а нисам све ни навео, било би довољно за цео живот просечног човека, а од Охлобистина верујем да ћемо још толико новог доживети. Необични људи су по правили контраверзни али и веома интересантни. Храбри и вредни. Они који показују да је рад нешто што доноси резултат и да без обзира на предиспозиције или не, све је могуће. Владан Ракановић за Чудо Иван Охлобистин руски глумац и свештеник за којег је сусрет са патријархом српским Павлом био пресудан | Čudo WWW.CUDO.RS
  10. Протојереј Иван Цветковић, старешина храма Свете Петке у Нишу, одржао је у среду, 6. децембра предавање о Божићном посту у пуној сали Народне библиотеке "Стеван Сремац" у Нишу. Предавање је одржано на иницијативу директорке ове установе, госпође Соње Шуковић. Звучни запис предавања Извор: Епархија нишка
  11. У емисији ДИЈАЛОЗИ можете слушати други део разговора који је, са теологом Стеваном Јовановићем о улози теологије у савременом свету, водио Иван Миленковић. http://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2019/11/26/37743747/Dijalozi, 27.11.2019.mp3 Да ли је, с модерним добом и кризом трансценденције, дакле с проглашавањем смрти бога, теологија изгубила предмет проучавања? Теолог Стеван Јовановић одбија овакву перспективу и тананом логичко-теолошком аргументацијом показује у којој мери је говор о богу не само жив, него, по његовом мишљењу, и нужан. С друге стране, Јовановић одбија скореле наслаге теолошког говора и настоји да прокрчи теолошку перспективу која не гуши плурализам погледа на свет, већ их, томе насупрот, поспешује. Уредник Иван Миленковић РТС Стеван Јовановић и Иван Миленковић: Савремени свет и теологија WWW.RTS.RS У емисији ДИЈАЛОЗИ можете слушати други део разговора који је, са теологом Стеваном Јовановићем о улози теологије у савременом свету, водио Иван Миленковић.
  12. Даница Црногорчевић, наша млада и најпознатија вокална солисткиња и интерпретаторка духовне и етномузике са њеним супругом ђаконом (црква светог Ђорђа, Подгорица) Иваном Црногорчевићем. Недавно је изашао и први ЦД Данице Црногорчевић- плод њеног дугодишњег рада али и љубави према етно музици и духовној музици. У томе јој је помагао и њен супруг млади теолог и ђакон Иван. ЦД носи назив: Господе дођи по благослову митрополита у издању манастира Острог. У емисији Даница изводи нову пјесму са албума а и приказан је нови спот. Интервју сниман у књижари Матице Српске у Подгорици. Аутор и водитељ емисије: Љубица Гојковић. Извор: Српска РТВ
  13. Нека овај надахнути одломак из књиге „Распевано срце“ руског философа и публицисте Ивана Иљина (28. март 1883 – 21. децембар 1954) окрепи нас, људе XXI века којима толико недостаје истинска љубав. Родитељи Ивана Александровича – Александар Иванович и Јекатерина Јулијевна Ово се десило пре неколико година. Сви су се спремали да славе Божић, китили су јелку и паковали поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: нисам имао ни породицу, ни друга; и чинило ми се да су ме сви људи напустили и заборавили. Унаоколо је владала пустош и није било љубави: далеки град, туђи људи, окорела срца. И тако обузет тугом и мрзовољом сетио сам се свежња старих писама која сам успео да сачувам у свим искушењима наших црних дана. Извадио сам га из кофера и пронашао ово писмо. Било је то писмо моје покојне мајке, написано пре 27 година. Каква срећа што сам га се сетио! Не могу га препричати, треба га навести у целини. „Драго моје чедо, Николењка. Жалиш ми се на своју усамљеност, и кад би само знао како ми тешко и болно падају твоје речи. С каквом радошћу бих дошла код тебе и уверила те да ниси сам и да не можеш бити сам. Али знаш да не могу да оставим тату, његова патња је велика и моја нега му свакога тренутка може затребати. А ти треба да спремаш испите и да завршиш факултет. Али ћу ти, ево, рећи зашто никад не осећам усамљеност. Видиш ли, човек је усамљен онда кад никога не воли. Зато што је љубав попут нити која нас везује за вољеног човека. И тако правимо букет. Људи су цветови, а цветови у букету не могу бити сами. А баштован ће цвет ставити у букет само ако пусти латице и почне да мирише. Тако је и с нама, људима. Срце онога ко воли цвета и мирише и он своју љубав дарује свима, исто као цвет свој миомирис. Али онда није сам, јер је његово срце код онога кога воли: размишља о њему, брине се за њега, радује се његовом радошћу и пати његовом патњом. Нема времена да се осећа усамљено или да размишља о томе да ли је усамљен или није. У љубави човек заборавља на себе; живи с другима, живи у другима. А управо то је срећа. Већ видим твоје плаве очи упитнога погледа и чујем тихе речи неслагања о томе да је то само пола среће, да цела срећа није само у томе да човек воли, већ и у томе да буде вољен. Али ту има једна мала тајна коју ћу ти шапнути на ухо: онај ко заиста воли не тражи и не шкртари. Не може се стално рачунати и запиткивати: а шта ће ми донети моја љубав? А да ли ће ми узвратити? А да ли можда ја волим више, а мање сам вољен? Па да ли уопште треба да се предам овој љубави?... Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још увек нема (није се родила) или је већ нема (умрла је). Ово опрезно процењивање и мерење прекида живу струју љубави која тече из срца и зауставља је. Човек који мери и вага не воли. Онда се око њега ствара празнина која није прожета и није огрејана зрацима његовог срца и други људи то одмах осете. Осећају да је око њега празно, хладно и суморно, окрећу се од њега и не очекују топлину. То га чини још хладнијим и он седи потпуно сам, невољан и несрећан... Иван Иљин у младости Не, мили мој, љубав треба слободно да тече из срца и не треба човек да се брине за то да ли му је узвраћена. Треба да буди људе својом љубављу, треба да их воли и да их тако позива на љубав. Љубав није пола среће, већ цела срећа. Само признај то и око тебе ће почети да се дешавају чуда. Предај се бујици свога срца, пусти своју љубав на слободу, нека њени зраци светле и греју на све стране. Онда ћеш убрзо осетити да према теби са свих страна теку струје узвратне љубави. Зашто? Зато што ће твоја непосредна доброта без рачунице и твоја непрекидна и несебична љубав неприметно изазивати у људима доброту и љубав. И тада ћеш осетити ову узвратну, повратну бујицу не као „потпуну срећу“ коју си захтевао и покушавао да оствариш, већ као незаслужено блаженство на земљи, у којем ће твоје срце цветати и радовати се. Николењка, чедо моје. Размисли о овоме и сети се мојих речи чим поново осетиш усамљеност. Нарочито онда кад мене више не буде на земљи. И буди миран и сигуран: зато што је Господ наш Градинар, а наша су срца цвеће у Његовом врту. Обоје те нежно грлимо, тата и ја. Твоја мама.“ Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утеху. Знаш, увек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада, чим сам га дочитао, зазвонише звона за Божићно бденије. О, незаслуженог земаљског блаженства! Иван Иљин Са руског Марина Тодић 03 / 04 / 2019
  14. Мама... То су очи пуне љубави док нагнута над колевком гледа свог малишана. То је нежна утеха кад јој дечак, већ поодрастао дотрчава одраних колена. То је мудра лекција љубави кад се одрасли син жали на усамљеност. И ко може да нас научи самопрегорној, јеванђељској љубави ако не мама! И ко ће нас ако не мајка подржати иза оне линије која дели нас, живе, од оних који су се преселили на други свет. И спаја љубав земаљске мајке с љубављу и бригом Мајке Божије. Нека овај надахнути одломак из књиге „Распевано срце“ руског философа и публицисте Ивана Иљина (28. март 1883 – 21. децембар 1954) окрепи нас, људе XXI века којима толико недостаје истинска љубав. Родитељи Ивана Александровича – Александар Иванович и Јекатерина Јулијевна Ово се десило пре неколико година. Сви су се спремали да славе Божић, китили су јелку и паковали поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: нисам имао ни породицу, ни друга; и чинило ми се да су ме сви људи напустили и заборавили. Унаоколо је владала пустош и није било љубави: далеки град, туђи људи, окорела срца. И тако обузет тугом и мрзовољом сетио сам се свежња старих писама која сам успео да сачувам у свим искушењима наших црних дана. Извадио сам га из кофера и пронашао ово писмо. Било је то писмо моје покојне мајке, написано пре 27 година. Каква срећа што сам га се сетио! Не могу га препричати, треба га навести у целини. „Драго моје чедо, Николењка. Жалиш ми се на своју усамљеност, и кад би само знао како ми тешко и болно падају твоје речи. С каквом радошћу бих дошла код тебе и уверила те да ниси сам и да не можеш бити сам. Али знаш да не могу да оставим тату, његова патња је велика и моја нега му свакога тренутка може затребати. А ти треба да спремаш испите и да завршиш факултет. Али ћу ти, ево, рећи зашто никад не осећам усамљеност. Видиш ли, човек је усамљен онда кад никога не воли. Зато што је љубав попут нити која нас везује за вољеног човека. И тако правимо букет. Људи су цветови, а цветови у букету не могу бити сами. А баштован ће цвет ставити у букет само ако пусти латице и почне да мирише. Тако је и с нама, људима. Срце онога ко воли цвета и мирише и он своју љубав дарује свима, исто као цвет свој миомирис. Али онда није сам, јер је његово срце код онога кога воли: размишља о њему, брине се за њега, радује се његовом радошћу и пати његовом патњом. Нема времена да се осећа усамљено или да размишља о томе да ли је усамљен или није. У љубави човек заборавља на себе; живи с другима, живи у другима. А управо то је срећа. Већ видим твоје плаве очи упитнога погледа и чујем тихе речи неслагања о томе да је то само пола среће, да цела срећа није само у томе да човек воли, већ и у томе да буде вољен. Али ту има једна мала тајна коју ћу ти шапнути на ухо: онај ко заиста воли не тражи и не шкртари. Не може се стално рачунати и запиткивати: а шта ће ми донети моја љубав? А да ли ће ми узвратити? А да ли можда ја волим више, а мање сам вољен? Па да ли уопште треба да се предам овој љубави?... Све је то погрешно и непотребно; све то значи да љубави још увек нема (није се родила) или је већ нема (умрла је). Ово опрезно процењивање и мерење прекида живу струју љубави која тече из срца и зауставља је. Човек који мери и вага не воли. Онда се око њега ствара празнина која није прожета и није огрејана зрацима његовог срца и други људи то одмах осете. Осећају да је око њега празно, хладно и суморно, окрећу се од њега и не очекују топлину. То га чини још хладнијим и он седи потпуно сам, невољан и несрећан... Иван Иљин у младости Не, мили мој, љубав треба слободно да тече из срца и не треба човек да се брине за то да ли му је узвраћена. Треба да буди људе својом љубављу, треба да их воли и да их тако позива на љубав. Љубав није пола среће, већ цела срећа. Само признај то и око тебе ће почети да се дешавају чуда. Предај се бујици свога срца, пусти своју љубав на слободу, нека њени зраци светле и греју на све стране. Онда ћеш убрзо осетити да према теби са свих страна теку струје узвратне љубави. Зашто? Зато што ће твоја непосредна доброта без рачунице и твоја непрекидна и несебична љубав неприметно изазивати у људима доброту и љубав. И тада ћеш осетити ову узвратну, повратну бујицу не као „потпуну срећу“ коју си захтевао и покушавао да оствариш, већ као незаслужено блаженство на земљи, у којем ће твоје срце цветати и радовати се. Николењка, чедо моје. Размисли о овоме и сети се мојих речи чим поново осетиш усамљеност. Нарочито онда кад мене више не буде на земљи. И буди миран и сигуран: зато што је Господ наш Градинар, а наша су срца цвеће у Његовом врту. Обоје те нежно грлимо, тата и ја. Твоја мама.“ Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утеху. Знаш, увек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада, чим сам га дочитао, зазвонише звона за Божићно бденије. О, незаслуженог земаљског блаженства! Иван Иљин Са руског Марина Тодић 03 / 04 / 2019 View full Странице
  15. Из најстаријег храма у Београду, цркве Преноса моштију св. Николаја Мирликијског у Земуну, у госте нам је дошао ђакон Иван Фаранов, који нас је најпре подсетио на обимне радове који се протеклих неколико месеци изводе у овом светом храму и позвао све оне који су у прилици да помогну наставак и скори завршетак радова. Замолили смо ђакона Ивана да протумачи и осветли јеванђељска зачала прочитана у недељу св. Григорија Паламе на светој Литургији. „Вера у човеку рађа особине као што су истрајност и упорност“, једна је од бројних лепих мисли и поука нашег госта. http://www.slovoljubve.com/uploads/Audio/29.03.19 - Rec pastira - o.Ivan Faranov 64Kbps.mp3 Извор: Радио Слово љубве
  16. У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. Света Литургија се не уклапа у покајни карактер великопосних дана. Литургија је пасхална Тајна, празник Цркве испуњен радошћу и духовним весељем. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190313-141833-178_17_30_212-825.mp3 У току Великог поста, пуна Литургија служи се само суботом и недељом. Рана пракса Цркве, потврђена канонима Васељенских сабора, забрањује служење светих Литургија током недеље у време Великог поста, пошто ови дани треба да се проводе у посту и покајању. У току недеље у време Часног поста служи се Литургија пређеосвећених Дарова. Тим поводом разговарали смо са протојерејем Иваном Цветковићем, старешином Храма Свете Петке у Нишу. Извор: Радио Глас
  17. Гост Јутарњег програма Радија Беседе био је презвитер Иван Спасевски, парох у Горњем Ковиљу. Отац Иван је слушаоце поучио о појму прелести, указавши на правилно поимање. Благодарећи Радију Беседи доносимо звучни запис разговора.
  18. Водитељ Иван Ивановић тврди да је нови власник ТВ Прва скинуо са програма вечерашњу хуманитарну епизоду емисије "Вече са Иваном Ивановићем". Ивановић је на Твитеру написао да је власник ТВ Прва то учинио због тога што је незадовољан објашњењем његовог одласка са те телевизије. "Ово је најбољи доказ да је моја одлука исправна", написао је између осталог Ивановић. 786 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 454 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 493 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 557 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 651 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 623 people are talking about this Twitter Ads info and privacy 1,528 people are talking about this Twitter Ads info and privacy Подсетимо, Ивановић је раније најавио да ће последња емисија бити емитована 28. децембра и да после тог неће радити јер "не жели да представља декор за лажну слободу". ТВ Прва је након тога саопштила да је захвална Ивановићу на сарадњи и да поштује његову одлуку. Цела емисија је емитована, па блокирана на Јутјуб-у, а можете је погледати овде: Прва ТВ: Нећемо емитовати "Вече са Иваном Ивановићем" Прва телевизија обавештава своје гледаоце да неће емитовати последњу епизоду емисије „Вече са Иваном Ивановићем“. "Иако Прва телевизија нема уговор са Иваном Ивановићем, самим тим ни обавезу да емитује последњу епизоду емисије, ми смо то ипак желели да урадимо, како је првобитно и најављено у програмском садржају. Ова кућа је тиме желела да на леп начин стави тачку на дугогодишњу заједничку сарадњу, и да, као и сваке године, награди своје гледаоце за указано поверење. Међутим, пошто господин Ивановић није испоштовао хуманитарну сврху ове новогодишње емисије, и од своје публике и Прве телевизије се није опростио на начин на који доликује, ова, иако снимљена емисија, нажалост, неће бити емитована", саопштила је та телевизија. "Руководство телевизије неће више дозволити изношење низа неистина и ничим изазваних увреда у вези са радом и функционисањем наше куће која је синоним, не само за професионализам, већ и најбоље услове рада за своје запослене. Прва телевизија је главни финансијер свих формата који се на њој емитују, па самим тим и емисије „Вече са Иваном Ивановићем“ , и има пуно право да одлучи шта ће се на крају наћи у програмској шеми. Како је у својој последњој емисији господин Ивановић изнео неистине, увреде и критике на рачун рада куће у којој је изградио своју каријеру, Прва телевизија је одлучила да такво недолично понашање санкционише", додаје се у саопштењу.. "Новогодишња епизода емисије „Вече са Иваном Ивановићем“ годинама уназад има првенствено хуманитарни циљ – да усрећи своје гледаоце, и помогне онима којима је помоћ најпотребнија. Тако и ове године, нико није остао ускраћен. Гледаоци су добили новогодишње поклоне и провели сјајно време у студију Прве телевизије. То је најважније и зато остајемо у духу позитивних, празничих жеља. Затварамо врата већ испричаним причама. Време је за нове почетке. И заиста, желимо Ивану Ивановићу успешну нову причу", наводи се у саопштењу.. "Будите уз Прву вечерас ћемо у термину од 22 сата емитовати филм Стадо", додаје Прва телевизија у саопштењу. (Н1-Прва) http://91.222.7.144/hronika/ivan-ivanovic-novi-vlasnik-tv-prva-skinuo-sa-programa-moju-poslednju-emisiju.html
  19. Из храма Преноса моштију св. Николаја Мирликијског у Земуну, најстарије цркве у Београду, долази нам ђакон Иван Фаранов, сабрат ове светиње. Замолили смо драгог госта да најпре каже реч-две о току обнове ове цркве и духовном животу храма и духовне заједнице, а потом се надовезали и на јеванђељско зачало прочитано у недељу 26. по Духовима, о безумном богаташу. „Само дела Љубави ће остати иза нас“ каже ђакон Иван тумачећи прочитану перикопу и поучава да нам материјално никако не сме бити на првом месту по вредновању, иако је време у коме живимо управо такво. Пошто наш гост ради и као вероучитељ, питали смо како деци данас објаснити да није све „у парама“ и замолили га упути неколико савета у вези предстојећег Божићног поста. Звучни запис емисије
  20. Човек који ово једном искуси не може (раније или касније, уверљиво или неуверљиво), а да не одговори својом добротом, својим зраком, „послатим“ у свет, који је „саучествујући“ и „обавезујући“. И тај одговор ће из њега изаћи тим раније, тим уверљивије и плодотворније, што он мање буде робовао окамењујућој огорчености и лажном стиду. Велика је то срећа – осетити у свом срцу огањ доброте и пустити му на вољу у животу. У том трену, у тим часовима, човек у себи открива оно „најбоље“, његово срце пева, а инстинкт доживљава преображај: отвара се његова последња дубина, он више није сам, његово самоосећање се шири до граница живог и страдајућег света. Заборавља се на „ја“ и на „своје“; нестаје „туђе“ пошто оно постаје „моје“. И, за непријатељство и мржњу, у души више нема места. * * * Живот човечанства, које је изгубило доброту, био би налик страшном, бескрајном кошмару. Ево како је тај живот видео велики грчки мислилац Анаксимандар. У неизмерном светском пространству одвија се жестока борба; и крај јој се не види. Из „Безграничног“ – предвечног и тајанственог крила свих ствари – непрестано се издвајају све нова и нова појединачна суштаства; и свако од њих жели за себе све, стреми свему и бори се за општу и искључиву власт. Раније, док је свако од ових суштастава „почивало“ растворено у Безграничном, када ниједно од њих није било „за себе“, сва суштаства су била јединствена и нису била издвојена из Јединственог-Безграничног, била су „све и у свему“. Али, потом се, свако од њих, испољавајући жељу за самосталним живљењем (ступајући у „процес индивидуације“), издвајало и постајало посебно суштаство „за себе“, појединачно и ограничено, а првобитно блажено стање у Безграничном се губило. Али, може ли се заборавити једном доживљено блаженство? Да ли је могуће не желети његов повратак и обнову…? И сад свако од њих жели то изгубљено блаженство и бори се за њега – само по себи и за себе, не схватајући да је оно доступно само Богу и достижно само у Богу… Отуда и та свеопшта, безнадежна борба. Свако од тих суштастава се учвршћује у својој појединачности и ограничености и, истовремено, посеже за „свим“ и тражи за себе „све“. И сви сметају свима. И свако види око себе само непријатеље. И зато владају супарништво и завист: сви претендују, нападају, и горе од непријатељства; сви некуда стреме, раздражени, озлојеђени, мрзе једни друге и радују се туђем неуспеху. Нико неће да се суздржи и да попусти; свако жели да завлада свима и да „прогута“ све; и нико не схвата да управо његова претензија на све искључује друге, одбацује их и тиме његов властити циљ чини неостваривим. Борба постаје огорчена зато што се сви боре за немогуће; и што је борба упорнија, то је циљ недостижнији. И свако бесни све док не исцрпи снаге, док не доживи пропаст, ни не схвативши своју трагичну грешку. Пропадајући, он губи своје индивидуално обличје, престаје да буде појединачно и ограничено, и раствара се у Крилу Безграничног. Тек после овога, сви они могу да пронађу у Богу пуноћу бића и изгубљено блаженство…Истовремено се из општег Крила свих ствари издвајају све нова и нова суштаства и отпочињу исту ону очајничку и безнадежну борбу… * * * У историји човечанства бивају такви периоди када ова мрачна визија изгледа као верни одраз стварног света и људске судбине: та безнадежна борба делова ради овладавања целином, та необуздана агресивност, та жудња за влашћу и величином, то упорно свеопште непријатељство, та осуђеност на слепило…И тад ми почињемо да тражимо излаз и спасење. И право решење проблема није у „судбинској одмазди“, о којој говори Анаксимандар, нити у „добровољном самогашењу“, које проповеда Буда, већ у доброти пуној љубави, коју нам је завештао Христ, Син Божији. Индивидуално обличје није ствар слепе судбине, нити се јавља нашом вољом; а одмазда за почињену неправду, ма како се чинила „правичном“ – не осмишљава трагедију и не даје јој креативно разрешење. Што се, пак, тиче добровољног одласка у Нирвану, у њено безгрешно и чисто блаженство, које је осетио Буда, тај одлазак представљао би одбијање животног бремена које нам је стављено на плећа, одбацивање борбе за свет, и живе љубави. Индивидуално обличје које нам је даровано је духовна мисија, а не „заблуда“ које имамо право да се решимо; оно скрива у себи неки виши смисао и стваралачки задатак, и ми немамо право да га избегавамо и да спас тражимо у бекству… Напротив, ово бреме треба прихватити и понети. Човек мора да иживи своје индивидуално обличје у достојном и прелепом остварењу. А то успева једино у љубавној доброти. Човек хришћанске доброте, не може и неће да учествује у агресивној борби свију против свих. Сво то завидљиво такмичење, сва та одвратна грозничавост, сва та похлепа и злоба – њему су неподношљиви: он не „тражи све“; он у људима не види непријатеље и супарнике; за тако нешто он није довољно охол и сујетан, и зато се он повлачи из тог хаоса са огорчењем и болом, можда, чак, и са одвратношћу…Он, нити је у стању, нити има потребу да вечно негира, угрожава и напада све око себе, да им све одузима и тера их у пропаст; или, по речима Леонарда да Винчија „да живи на рачун пропасти других“. Мржњу гаси жива доброта, нема ни трунке зависти, не јавља се жудња за осветом. Љубав није у стању да ужива ни у злоби, ни у интриги, ни у насиљу; она не подлеже самовољи, не напада, нити сплеткари. Доброта тражи мир и постиже га искреном „добровољношћу“; а при појави свеопштег непријатељства и сукоба, она осећа само тугу и бол. Не знајући како да помогне тој беди, том слепилу и похлепности, доброта се окреће од њих и ослушкује нови поредак ствари. Она памти изгубљено блажено јединство у Богу и сања о њему као о Царству Божијем на земљи. Оно јој се јавља или у виду невидљивог духовног ткива, које тајновито обједињује васељену; или у виду „вечног мира“ оствареног на земљи; или у виду светске „симфоније“, која пева Осану заједно са Шилером и Бетовеном; или у слици звезданог неба које чува, у тишини, своју усхићујућу равнотежу. Добро срце живи од предосећаја сличног успомени, или од успомене сличне пророчком обећању: предвечно блаженство није заувек изгубљено, оно живи у нама у виду проницљиве наде јер је велико свејединство света и људи угодно Господу, оно је свима нама задато да га остваримо и ми смо позвани да мислимо на њега и радимо на њему – цео живот, упркос свим потешкоћама и обманама. Из овог завета и предосећаја проистиче хришћанска доброта. Она види и мноштво, и пометњу, и непомирљивост, и ране, и несклад, и пропасти – и тражи за њих исцељење. А окрутност и злоба, напротив, живе од тог несклада, надражују те ране и препуштају се тој нетрпељивости. Зли људи су огорчени и заслепљени и ништа не знају о тајновитом ткиву Царства Божијег које је поверено човеку… * * * Када гледамо у очи истински добром човеку, ми видимо како из њих зрачи блага светлост која прихвата, саосећа и греје. У њима нема подозривости и осуде, нема суровости и одбојности. У њима срећемо саосећајно питање о нашем животном бремену и страдању. Ми не видимо оштар, продоран зрак испитивачке и захтевне душе, већ благи сјај који као да допире из прозора родне куће. То дира и теши, смирује, успокојава и пружа олакшање. И ми се са усхићењем питамо како је могуће да оно што је далеко, одједном изгледа блиско, а туђе – сродно? Како је могућа љубав према незнанцу? Како се нешто, што је тако необично и мало вероватно, може остварити тако очигледно? Кроз свој благи поглед, добро срце лучи у свет стваралачко и неисцрпно „да“. Јер, доброта је попут отворених врата, она је вечно гостопримство, братско прихватање. Осећајни центар добре душе отворен је свету; могло би се рећи да је он спреман да изађе из себе и уђе у другога. Добар човек је брат свим створењима. Он као да памти првобитно свеопште јединство, заједничко порекло из јединственог сведоброг источника, од свеблагог и свемогућег Господа; он као да у себи осећа живот и ток свејединствене крви света, упркос томе што је „јестаство људско“, по речима Василија Великог „растргнуто и на хиљаду делова расечено…“ Врата која воде у кућу његове душе су отворена: она воде у ону велику Очинску Кућу, где је „много обитавалаца“ (Јн. 14, 2); сви смо ми, по свему судећи, пребивали у том Крилу до свршетка времена; и то Крило нам по свршетку времена обећава – избављење, уточиште и мир. Дакле, жива доброта зрачи светлост тог свејединственог Крила, светлост љубави, прихватања, благонаклоности и духовног сродства. Она остварује свеопште, поновно сједињавање. А ми, озарени и огрејани том светлошћу, чудимо се зашто нам се пружа утеха? Јер ми нејасно осећамо да ничим нисмо могли да „заслужимо“ ту доброту и ту љубав… Таква човекова доброта срца је зрачећа благост Самог Творца, на прави начин примљена и емитована у свет. А Божија Благодат не тражи заслуге, већ се излива „на праведне и неправедне“ (Мт. 5, 45). И када се Божија Благодат излива кроз људско срце, када светли и греје, тада неподношљиви раздор у човечанству почиње да се стишава, мржња се примирује, завист се стиди, а похлепа пада у пометеност. Јер, доброта доноси људима благу вест о поновном сједињавању. Она је дах изгубљеног блаженства. Њој је дато да, као сунце, отапа лед и да, као огањ, топи камење… Све ово говори да истински добро срце живи у ткиву Божијем и да осећа своју скривену везу са осталим човечанством. Оно се не одваја од тог ткива, не напада и не шири непријатељство. Оно се уживљава у живот другога, у живот свакога, одазива се и спремно је да помогне. Такав човек гледа на свет добронамерно, благо, саосећајно. И сам његов поглед је већ доброчинство за огорчене; и његове речи звуче као позив за повратак у домовину. И свако биће које ступа у његово видно поље, изазива у њему зрак благонаклоности, пали у њему огањ Божије доброте и дарује му радост. Ето зашто је Преп. Серафим Саровски сваком човеку говорио: „Радости моја…!“ И те једноставне, али тајанствене речи из рајских насеља, биле су, истовремено, излив личног срца и јеванђелски позив у Крило Оца. Јер, човек човеку у Христу – није вук ни непријатељ, већ светлост и радост… Доброта је исцељујући балзам за ране света, аналгетик за душевне расапе и духовне ране. Она живи од сна и сазрцања у блаженој првобитности, у предвечном Крилу свих ствари; она као да пророкује о будућем поновном сједињавању у Богу и као да у земаљском животу чува свето ткиво благонаклоности, мира и свејединства… Зар је култура могућа без доброте? Култура је јединствени дух многих душа; јединствено заједничко ткиво засебних, разједињених људи; и она се јавља у стваралачком општењу усамљених сазрцатеља. Па како је њу могуће створити без доброте? Извор: Теологија.нет
  21. Да би оценио доброту и схватио њен културни значај, човек мора неизоставно сам да је доживи: треба примити зрак туђе доброте и уживати у њему, и треба осетити како зрак моје доброте овладава срцем, речју и делима мог живота и обнавља га. Међутим, можда је још поучније искусити туђу недоброту у њеној крајњој манифестацији – као непријатељство, злобу, мржњу и презрење, искусити је дуготрајно, свестрано, као животни систем, као безнадежну, доживотну атмосферу битисања. Баш то је, по свему судећи, и дато човеку двадесетог века да би се отрезнио, опаметио и обновио… Велика је срећа искусити туђу истинску доброту, поверовати јој, поуздати се у њу и не преварити се… Она увек долази „незаслужено“, „непредвиђено“: понекад на позив, понекад без позива; не из обавезе, нити по дужности, већ као дар који се даје из властитих побуда, бесповратно, без очекивања узвратног дара и надокнаде: „ама баш забадава…” И тада, она у души, нехотично, покреће питање: „Зар је то заиста могуће? Зар у свету постоји и таква стихија? И ако постоји, зашто сви нисмо део ње и не уживамо у њој?“ Јер, то је – сасвим другачији, сасвим нови живот, прави, весео, светао; и после ње, без ње – све се чини суморно, тужно, погрешно, сурово и једва подношљиво…Туђа доброта је, истовремено, позив и обећање и испуњење обећаног; наслућивање нечег великог чему се, чак, одмах не верује; топлина од које се срце загрева и одмах реагује: јер се у њему одмах буде – збуњеност и захвалност, и љубав, и нова очигледност која нас уверава у постојање свеобухватне стихије јеванђелског обећања… Човек који ово једном искуси не може (раније или касније, уверљиво или неуверљиво), а да не одговори својом добротом, својим зраком, „послатим“ у свет, који је „саучествујући“ и „обавезујући“. И тај одговор ће из њега изаћи тим раније, тим уверљивије и плодотворније, што он мање буде робовао окамењујућој огорчености и лажном стиду. Велика је то срећа – осетити у свом срцу огањ доброте и пустити му на вољу у животу. У том трену, у тим часовима, човек у себи открива оно „најбоље“, његово срце пева, а инстинкт доживљава преображај: отвара се његова последња дубина, он више није сам, његово самоосећање се шири до граница живог и страдајућег света. Заборавља се на „ја“ и на „своје“; нестаје „туђе“ пошто оно постаје „моје“. И, за непријатељство и мржњу, у души више нема места. * * * Живот човечанства, које је изгубило доброту, био би налик страшном, бескрајном кошмару. Ево како је тај живот видео велики грчки мислилац Анаксимандар. У неизмерном светском пространству одвија се жестока борба; и крај јој се не види. Из „Безграничног“ – предвечног и тајанственог крила свих ствари – непрестано се издвајају све нова и нова појединачна суштаства; и свако од њих жели за себе све, стреми свему и бори се за општу и искључиву власт. Раније, док је свако од ових суштастава „почивало“ растворено у Безграничном, када ниједно од њих није било „за себе“, сва суштаства су била јединствена и нису била издвојена из Јединственог-Безграничног, била су „све и у свему“. Али, потом се, свако од њих, испољавајући жељу за самосталним живљењем (ступајући у „процес индивидуације“), издвајало и постајало посебно суштаство „за себе“, појединачно и ограничено, а првобитно блажено стање у Безграничном се губило. Али, може ли се заборавити једном доживљено блаженство? Да ли је могуће не желети његов повратак и обнову…? И сад свако од њих жели то изгубљено блаженство и бори се за њега – само по себи и за себе, не схватајући да је оно доступно само Богу и достижно само у Богу… Отуда и та свеопшта, безнадежна борба. Свако од тих суштастава се учвршћује у својој појединачности и ограничености и, истовремено, посеже за „свим“ и тражи за себе „све“. И сви сметају свима. И свако види око себе само непријатеље. И зато владају супарништво и завист: сви претендују, нападају, и горе од непријатељства; сви некуда стреме, раздражени, озлојеђени, мрзе једни друге и радују се туђем неуспеху. Нико неће да се суздржи и да попусти; свако жели да завлада свима и да „прогута“ све; и нико не схвата да управо његова претензија на све искључује друге, одбацује их и тиме његов властити циљ чини неостваривим. Борба постаје огорчена зато што се сви боре за немогуће; и што је борба упорнија, то је циљ недостижнији. И свако бесни све док не исцрпи снаге, док не доживи пропаст, ни не схвативши своју трагичну грешку. Пропадајући, он губи своје индивидуално обличје, престаје да буде појединачно и ограничено, и раствара се у Крилу Безграничног. Тек после овога, сви они могу да пронађу у Богу пуноћу бића и изгубљено блаженство…Истовремено се из општег Крила свих ствари издвајају све нова и нова суштаства и отпочињу исту ону очајничку и безнадежну борбу… * * * У историји човечанства бивају такви периоди када ова мрачна визија изгледа као верни одраз стварног света и људске судбине: та безнадежна борба делова ради овладавања целином, та необуздана агресивност, та жудња за влашћу и величином, то упорно свеопште непријатељство, та осуђеност на слепило…И тад ми почињемо да тражимо излаз и спасење. И право решење проблема није у „судбинској одмазди“, о којој говори Анаксимандар, нити у „добровољном самогашењу“, које проповеда Буда, већ у доброти пуној љубави, коју нам је завештао Христ, Син Божији. Индивидуално обличје није ствар слепе судбине, нити се јавља нашом вољом; а одмазда за почињену неправду, ма како се чинила „правичном“ – не осмишљава трагедију и не даје јој креативно разрешење. Што се, пак, тиче добровољног одласка у Нирвану, у њено безгрешно и чисто блаженство, које је осетио Буда, тај одлазак представљао би одбијање животног бремена које нам је стављено на плећа, одбацивање борбе за свет, и живе љубави. Индивидуално обличје које нам је даровано је духовна мисија, а не „заблуда“ које имамо право да се решимо; оно скрива у себи неки виши смисао и стваралачки задатак, и ми немамо право да га избегавамо и да спас тражимо у бекству… Напротив, ово бреме треба прихватити и понети. Човек мора да иживи своје индивидуално обличје у достојном и прелепом остварењу. А то успева једино у љубавној доброти. Човек хришћанске доброте, не може и неће да учествује у агресивној борби свију против свих. Сво то завидљиво такмичење, сва та одвратна грозничавост, сва та похлепа и злоба – њему су неподношљиви: он не „тражи све“; он у људима не види непријатеље и супарнике; за тако нешто он није довољно охол и сујетан, и зато се он повлачи из тог хаоса са огорчењем и болом, можда, чак, и са одвратношћу…Он, нити је у стању, нити има потребу да вечно негира, угрожава и напада све око себе, да им све одузима и тера их у пропаст; или, по речима Леонарда да Винчија „да живи на рачун пропасти других“. Мржњу гаси жива доброта, нема ни трунке зависти, не јавља се жудња за осветом. Љубав није у стању да ужива ни у злоби, ни у интриги, ни у насиљу; она не подлеже самовољи, не напада, нити сплеткари. Доброта тражи мир и постиже га искреном „добровољношћу“; а при појави свеопштег непријатељства и сукоба, она осећа само тугу и бол. Не знајући како да помогне тој беди, том слепилу и похлепности, доброта се окреће од њих и ослушкује нови поредак ствари. Она памти изгубљено блажено јединство у Богу и сања о њему као о Царству Божијем на земљи. Оно јој се јавља или у виду невидљивог духовног ткива, које тајновито обједињује васељену; или у виду „вечног мира“ оствареног на земљи; или у виду светске „симфоније“, која пева Осану заједно са Шилером и Бетовеном; или у слици звезданог неба које чува, у тишини, своју усхићујућу равнотежу. Добро срце живи од предосећаја сличног успомени, или од успомене сличне пророчком обећању: предвечно блаженство није заувек изгубљено, оно живи у нама у виду проницљиве наде јер је велико свејединство света и људи угодно Господу, оно је свима нама задато да га остваримо и ми смо позвани да мислимо на њега и радимо на њему – цео живот, упркос свим потешкоћама и обманама. Из овог завета и предосећаја проистиче хришћанска доброта. Она види и мноштво, и пометњу, и непомирљивост, и ране, и несклад, и пропасти – и тражи за њих исцељење. А окрутност и злоба, напротив, живе од тог несклада, надражују те ране и препуштају се тој нетрпељивости. Зли људи су огорчени и заслепљени и ништа не знају о тајновитом ткиву Царства Божијег које је поверено човеку… * * * Када гледамо у очи истински добром човеку, ми видимо како из њих зрачи блага светлост која прихвата, саосећа и греје. У њима нема подозривости и осуде, нема суровости и одбојности. У њима срећемо саосећајно питање о нашем животном бремену и страдању. Ми не видимо оштар, продоран зрак испитивачке и захтевне душе, већ благи сјај који као да допире из прозора родне куће. То дира и теши, смирује, успокојава и пружа олакшање. И ми се са усхићењем питамо како је могуће да оно што је далеко, одједном изгледа блиско, а туђе – сродно? Како је могућа љубав према незнанцу? Како се нешто, што је тако необично и мало вероватно, може остварити тако очигледно? Кроз свој благи поглед, добро срце лучи у свет стваралачко и неисцрпно „да“. Јер, доброта је попут отворених врата, она је вечно гостопримство, братско прихватање. Осећајни центар добре душе отворен је свету; могло би се рећи да је он спреман да изађе из себе и уђе у другога. Добар човек је брат свим створењима. Он као да памти првобитно свеопште јединство, заједничко порекло из јединственог сведоброг источника, од свеблагог и свемогућег Господа; он као да у себи осећа живот и ток свејединствене крви света, упркос томе што је „јестаство људско“, по речима Василија Великог „растргнуто и на хиљаду делова расечено…“ Врата која воде у кућу његове душе су отворена: она воде у ону велику Очинску Кућу, где је „много обитавалаца“ (Јн. 14, 2); сви смо ми, по свему судећи, пребивали у том Крилу до свршетка времена; и то Крило нам по свршетку времена обећава – избављење, уточиште и мир. Дакле, жива доброта зрачи светлост тог свејединственог Крила, светлост љубави, прихватања, благонаклоности и духовног сродства. Она остварује свеопште, поновно сједињавање. А ми, озарени и огрејани том светлошћу, чудимо се зашто нам се пружа утеха? Јер ми нејасно осећамо да ничим нисмо могли да „заслужимо“ ту доброту и ту љубав… Таква човекова доброта срца је зрачећа благост Самог Творца, на прави начин примљена и емитована у свет. А Божија Благодат не тражи заслуге, већ се излива „на праведне и неправедне“ (Мт. 5, 45). И када се Божија Благодат излива кроз људско срце, када светли и греје, тада неподношљиви раздор у човечанству почиње да се стишава, мржња се примирује, завист се стиди, а похлепа пада у пометеност. Јер, доброта доноси људима благу вест о поновном сједињавању. Она је дах изгубљеног блаженства. Њој је дато да, као сунце, отапа лед и да, као огањ, топи камење… Све ово говори да истински добро срце живи у ткиву Божијем и да осећа своју скривену везу са осталим човечанством. Оно се не одваја од тог ткива, не напада и не шири непријатељство. Оно се уживљава у живот другога, у живот свакога, одазива се и спремно је да помогне. Такав човек гледа на свет добронамерно, благо, саосећајно. И сам његов поглед је већ доброчинство за огорчене; и његове речи звуче као позив за повратак у домовину. И свако биће које ступа у његово видно поље, изазива у њему зрак благонаклоности, пали у њему огањ Божије доброте и дарује му радост. Ето зашто је Преп. Серафим Саровски сваком човеку говорио: „Радости моја…!“ И те једноставне, али тајанствене речи из рајских насеља, биле су, истовремено, излив личног срца и јеванђелски позив у Крило Оца. Јер, човек човеку у Христу – није вук ни непријатељ, већ светлост и радост… Доброта је исцељујући балзам за ране света, аналгетик за душевне расапе и духовне ране. Она живи од сна и сазрцања у блаженој првобитности, у предвечном Крилу свих ствари; она као да пророкује о будућем поновном сједињавању у Богу и као да у земаљском животу чува свето ткиво благонаклоности, мира и свејединства… Зар је култура могућа без доброте? Култура је јединствени дух многих душа; јединствено заједничко ткиво засебних, разједињених људи; и она се јавља у стваралачком општењу усамљених сазрцатеља. Па како је њу могуће створити без доброте? Извор: Теологија.нет View full Странице
  22. У Сарајеву је у суботу у 90-ој години преминуо академик Иван ШТРАУС, један од највећих архитеката на нашим просторима. Рођен је у селу Кремна на Златибору 1928. године; одрастао у Бањој Луци. Архитектуру студирао у Загребу и Сарајеву. Био је члан Академије наука и уметности БиХ (АНУБиХ)-од 1984. године и Српске академије наука и уметности (САНУ)-од 2012. године. Иза себе је оставио неколико десетина сакралних, привредних, културних и стамбених објеката у земљи и иностранству, а немерљив је и његов допринос изучавању архитектонских решења на територији БиХ и читаве бивше нам земље изложен у низ значајних монографија и енциклопедијских дела. Лауреат је више од тридесет домаћих и међународних конкурса. Најпознатији Штраусови радови су свакако зграда Електропривреде БиХ у Сарајеву, сарајевски "Холидеј Ин", пословна зграда УНИС (популарни "Момо и Узеир") у Сарајеву, жупна црква и самостан Светог Анте на Петрићевцу у Бања Луци, жупна црква у Зовику код Брчког, и свакако Штраусово најпознатије дело, Музеј југословенског ваздухопловства (која је зграда од 2013. године проглашена за споменик културе) на београдском аеродрому "Никола Тесла". Господ нека му души опрости и усели је у рајско насеље!
  23. Eво шта је стајало у његовом писму: Поштовани колега! Не разумем шта Ви то, у ствари, тражите од савременог човечанства?… Што даље иде развој културе, то она постаје интензивнија и напрегнутија. Култура је, заправо, оваплоћење интензивности: „много“ се сабира и усредсређује (акумулација), а затим делује у формама концентрације (интензивност). То представља саму суштину културе. Управо се некултурност манифестује кроз расејаност, несређеност; и управо зато је варварство оличење распада, безобличног мноштва екстензивности, немоћи. Насупрот томе, онај ко хоће да ствара културу мора да прикупи снаге, да се научи концентрацији, пажњи, обједињавању; он све мора да одмерава, да улаже све своје снаге и да се држи стоички до краја. Без тога, никаква култура није могућа. Али, управо то и јесте пресуда за сваку наивност, непосредност и несвесност. Мисао и воља морају да се пробуде, да се усредсреде, да себи потчине уобразиљу и створе оно што је неопходно. Шта ће ту, такозвани, „живот осећања“, или, како још кажу, „срца“? Шта он може да нам пружи? Он би нам само одвлачио пажњу, ометао интелектуалну концентрацију и слабио вољну енергију… Довољно је само редом размотрити поједине области људске културе – и све ће одмах постати јасно. Узмимо, рецимо, свеодређујућу технику, велику основу сваког културног подухвата. Она се заснива на математичким природним наукама и руководи се разлозима везаним за економичност снага, корисност и доходак. Овде је осећање потпуно немоћно; оно би само сметало и стога мора бити одстрањено… Или, узмимо привреду, поготово пословни обрт: две велике сфере реалних потреба и сврсисходне организације – царство трезвеног рачуна, хладнокрвне процене и предвиђања. Овде се све решава тачном калкулацијом, конкуренцијом, рекламом и брзо донетом одлуком. Зар ту има места за љубав? Она би све само спутала, растворила, разложила и подрила; она би поколебала и зауставила читав привредно-друштвени механизам; она би натерала човека да направи несмотрене глупости и разорила би га. Човек се с човеком бори за свој опстанак – и на томе почива читава привреда. Овде владају инстинкт самоодржања и супарништво. И ко се препусти осећањима и осећајности, тај пропада… Погледајте науку – тог главног покретача савремене културе. Ту се све темељи на објективном испитивању и хладној анализи. Живот осећања, с његовом непостојаношћу и каприциозном субјективношћу, унео би у науку само замагљеност и пристрасност; и стога он мора бити угушен или, у сваком случају, остављен по страни. Што је мање „симпатије“ и „антипатије“, узбуђења и негодовања, то се успешније одвија научно истраживање. Мржња и љубав само порађају научне грешке. У науци „срце“, једноставно, нема шта да тражи. А ако узмемо културу као политику, тек ту никако неће бити места за „сентименталност“. У политици царују лични, групни и класни интереси. Ту се одвија интелектуална и дрска борба за власт. Ту су неопходни хладан рачун, трезвена и проницљива процена снага, дисциплина и успешна интрига; и, наравно – вешта реклама. Политичар мора да чува равнотежу у народном животу и да у своју корист конструише „паралелограм снага“. Од какве користи ту може да буде осећање? Сентиментални политичар никада неће доћи до власти, а ако је и добије, неће успети да је задржи. Овде се све решава вољом и силом; и ту љубав нема шта да тражи. Сентименталност би уништила свако државно уређење. Почнете ли да говорите о љубави у савременој уметности, сви ће на Вас гледати као на застарелог чудака-лаика. Савремена уметност је ствар ослобођене уобразиље, техничког умећа и организоване рекламе. Сентиментална уметност је одживела свој век; то је био век пастирица и романтичара. Данас царује смела и проналазачка уметност, са „сликовитим мрљама“, звучним пикантеријама и ефектним обртима. Савремени уметник зна само за две „емоције“: завист – приликом неуспеха, и самозадовољство – у случају успеха. Од све културе остаје само религија која је данас, изгледа, уздрмана до темеља. Али, западним Европљанима је већ одавно постало јасно да у религији морају да владају воља, дисциплина и богословски доказ. Да би човек имао веру и религију, он мора да пожели веру и угуши своје сумње. Он мора да се потчини црквеној дисциплини и да потисне своје субјективне симпатије. Самостално, слободно испољавање осећања и разузданост личног мишљења, само подривају и руше религију. Ту нема места ни сумњи ни самовољи; и ако црква хоће да буде снажна, она мора из религије да одстрани срце. Ето зашто култури уопште није неопходан живот осећања: он мора бити обуздан, укроћен и савладан. Разуздано осећање знак је нецивилизованости, оно је остатак варварских времена… А ево и мог одговора: Ваша су опредељења, уважени колега, врло јасна и изузетно поучна. Она на задивљујући начин осветљавају цео проблем. Управо из онога што сте Ви обелоданили, изникла је, код савремених поколења западног човечанства, данашња култура без срца. И ми смо сви дужни да стално размишљамо о томе да ли ће она и даље моћи да опстане у таквом виду и да ли за њу има спаса… Зато што претходни резултати њеног развоја пружају слику суштог краха, а, можда, и највеће катастрофе… Култура последњег века почива на неким основним претпоставкама о којима се ретко говори отворено, али које се савременом „културном човеку“ још од детињства намећу као нешто што се само по себи разуме и што не допушта никакве сумње. Управо зато, он као да их упија са мајчиним млеком и живи у складу с њима цео живот. А ево које су то претпоставке. Срце постоји само за глупаке; паметни људи га не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Савест је измишљотина светаца; њоме се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Вера је застарела; она је постала остатак прошлости; она се може опростити само наивним и непросвећеним људима; а умни и образовани људи могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је то у интересу, и из лукавства. Љубав је или здрави полни инстинкт, неопходан да би се изродила деца, или, пак, старомодна сентименталност, лицемерна фраза, остатак примитивне прошлости ком нема места у савременом културном животу… Како су се формирале, како су ојачале ове претпоставке савремене културе – дуга је прича: целокупан развој западно-европског човечанства даје одговор на ово питање; и било би изванредно поучно проучити како се, из столећа у столеће, одвијала кристализација ових основа. Једном ће се појавити руски научник који ће обавити тај посао. Под вишевековним утицајем паганског, а затим и католичког Рима, људи су култивисали вољу и мишљење; они су настојали да овладају уобразиљом која се тако неопрезно пробудила у епохи Ренесансе, и да је потчине; занемаривали су живот осећања у свој његовој благодатној дубини, слободи и снази. Од свег чувства остала је само чулност: еротика без љубави. Само су, с времена на време, из земље избијали и дизали се ка небу – апсолутно индивидуално и самовољно – лични „гејзири“ осећања, врели извори љубави и савести који за живота нису наилазили ни на разумевање, ни на саосећање; а после смрти њиховог носиоца, његово дело се искривљавало или предавало забораву (такав је био случај са Франциском Асишким у Италији, са Мајстером Екхартом у Немачкој и Томасом Карлајлом у Енглеској). Ми ћемо, наравно, у савременој култури запазити и препознати и начело друштвене добротворности; али, приликом поближег разматрања, испоставља се да у основи те добротворности леже вољна дисциплина, схватање о користи и умешна организација, а никако не љубав, савест и осећање. Друштвена добротворност је на Западу срачуната и промишљена; готово увек је добро регулисана и доноси немало користи, али је, исто тако, готово увек безосећајна и хладна; неделикатна је и лишена љубави, ограничена само на одређене социјалне групе и нема никакве везе са живом добротом… Овде је реч о доброчинствима која се врше без срца. Управо у овоме је цела ствар: западноевропска култура као да је саграђена од камена и леда. Њена религија, уметност и наука (осим малог броја генијалних изузетака) су хладне; а политика, техника, привреда и пословни обрт – бездушни и сурови; и бездушност се овде узима као велика заслуга („највиши степен културе!“)… Љубав омета ум и вољу, а култура се сматра управо делом воље и ума. Испољавати осећања – детињасто је и неозбиљно; просто смешно! Испасти смешан – најстрашнија је ствар за „озбиљног“ човека… Култура захтева строгост; а строгост је формална, хладна и бездушна. Умни енглески философ Хобс формулисао је, својевремено, следећи социолошки закон: „Човек је човеку вук“ (homo homini lupus). Било би неправедно рећи да је управо то закон савремене културе. Па, ипак, „културна пристојност“ налаже људима да једни на друге обраћају што је могуће мање пажње: да не оптерећују једни друге непотребним запажањима и општењем. Човек је човеку – пролазник. Или, како је фино запазио Чехов, човек је човеку или закључани сандук, или извор неспоразума. Људи личе на дрвене куглице које се међусобно сударају и одбијају у разним правцима. Људи су једни другима – супарници или конкуренти; и свако се прибојава туђег недобронамерног погледа и замерања. Они се брину једни о другима само у мери у којој један од другог очекују имовинску или службену корист, или то чине подстакнути таштином, или чулним нагоном. А искоришћеног човека „отписују с рачуна“ и у првој погодној прилици га изневеравају. И раде то савршено свесно и довољно спретно. И, свесни тога, они, реда ради – с времена на време, декламују о хуманости; и прорачунато, с наметљивом рекламом, оснивају „хуманитарне установе“. А, ипак, људи као дрвене куглице случајно налећу једни на друге, одбијају се и котрљају даље својим случајним путем. Људи се, једни према другима, односе тако као да је њихово нормално „заједничко живљење“ припремни стадијум за исто тако нормално „узајамно нападање“. Али управо зато, чим ствар дође до борбе, одмах се покаже да је „човек човеку вук“… Зато ови оштри грчеви савремене културе – револуције, грађански и међународни ратови – нису случајни: они су природна последица суровости, похлепе, зависти и мржње. Суровост тих сукоба већ је утемељена у свакодневној суровости и безосећајном животу. И није ништа чудно што се, у паузама између револуција, одвијају систематске припреме за нове револуције; и што револуција тежи да захвати читаву васељену. А паузе између ратова служе да би се изумело ново оружје; и „наука“ већ тргује својим војним проналасцима, продајући их из земље у земљу. Оружје постаје све разорније и убитачније; и већ се усмерава на мирно становништво. И већ посвуда раде школе узајамног шпијунирања, уништавања и истребљивања. И све то уопште није случајно, већ је дубоко утемељено у бездушности савремене културе [види о томе у мојој књизи „Појуће срце“, огледи „Изгубљени дан“ и „О савести“]. Ето зашто је потребно признати и гласно рећи да је даље кретање тим путем немогуће. Култура без срца саму себе подрива: са изумом атомске бомбе, она је дошла до могућности васељенског самоубиства, а овај проналазак, највероватније, не представља последњу реч рушилачке технике. Извори и основе савремене културе морају бити из корена преиспитани. Своју културу човечанство ствара неверодостојним унутарњим актом из ког су искључени срце, савест и вера, док је снага созерцања – стављена под сумњу, исмејана и сведена на потчињено, скоро угушено стање. Култура која се тако гради је болесна култура и ово што ми сада преживљавамо, све наше воље, страдања и бриге природне су последице те и такве болесне културе. Извор: Теолигија.нет
  24. Eво шта је стајало у његовом писму: Поштовани колега! Не разумем шта Ви то, у ствари, тражите од савременог човечанства?… Што даље иде развој културе, то она постаје интензивнија и напрегнутија. Култура је, заправо, оваплоћење интензивности: „много“ се сабира и усредсређује (акумулација), а затим делује у формама концентрације (интензивност). То представља саму суштину културе. Управо се некултурност манифестује кроз расејаност, несређеност; и управо зато је варварство оличење распада, безобличног мноштва екстензивности, немоћи. Насупрот томе, онај ко хоће да ствара културу мора да прикупи снаге, да се научи концентрацији, пажњи, обједињавању; он све мора да одмерава, да улаже све своје снаге и да се држи стоички до краја. Без тога, никаква култура није могућа. Али, управо то и јесте пресуда за сваку наивност, непосредност и несвесност. Мисао и воља морају да се пробуде, да се усредсреде, да себи потчине уобразиљу и створе оно што је неопходно. Шта ће ту, такозвани, „живот осећања“, или, како још кажу, „срца“? Шта он може да нам пружи? Он би нам само одвлачио пажњу, ометао интелектуалну концентрацију и слабио вољну енергију… Довољно је само редом размотрити поједине области људске културе – и све ће одмах постати јасно. Узмимо, рецимо, свеодређујућу технику, велику основу сваког културног подухвата. Она се заснива на математичким природним наукама и руководи се разлозима везаним за економичност снага, корисност и доходак. Овде је осећање потпуно немоћно; оно би само сметало и стога мора бити одстрањено… Или, узмимо привреду, поготово пословни обрт: две велике сфере реалних потреба и сврсисходне организације – царство трезвеног рачуна, хладнокрвне процене и предвиђања. Овде се све решава тачном калкулацијом, конкуренцијом, рекламом и брзо донетом одлуком. Зар ту има места за љубав? Она би све само спутала, растворила, разложила и подрила; она би поколебала и зауставила читав привредно-друштвени механизам; она би натерала човека да направи несмотрене глупости и разорила би га. Човек се с човеком бори за свој опстанак – и на томе почива читава привреда. Овде владају инстинкт самоодржања и супарништво. И ко се препусти осећањима и осећајности, тај пропада… Погледајте науку – тог главног покретача савремене културе. Ту се све темељи на објективном испитивању и хладној анализи. Живот осећања, с његовом непостојаношћу и каприциозном субјективношћу, унео би у науку само замагљеност и пристрасност; и стога он мора бити угушен или, у сваком случају, остављен по страни. Што је мање „симпатије“ и „антипатије“, узбуђења и негодовања, то се успешније одвија научно истраживање. Мржња и љубав само порађају научне грешке. У науци „срце“, једноставно, нема шта да тражи. А ако узмемо културу као политику, тек ту никако неће бити места за „сентименталност“. У политици царују лични, групни и класни интереси. Ту се одвија интелектуална и дрска борба за власт. Ту су неопходни хладан рачун, трезвена и проницљива процена снага, дисциплина и успешна интрига; и, наравно – вешта реклама. Политичар мора да чува равнотежу у народном животу и да у своју корист конструише „паралелограм снага“. Од какве користи ту може да буде осећање? Сентиментални политичар никада неће доћи до власти, а ако је и добије, неће успети да је задржи. Овде се све решава вољом и силом; и ту љубав нема шта да тражи. Сентименталност би уништила свако државно уређење. Почнете ли да говорите о љубави у савременој уметности, сви ће на Вас гледати као на застарелог чудака-лаика. Савремена уметност је ствар ослобођене уобразиље, техничког умећа и организоване рекламе. Сентиментална уметност је одживела свој век; то је био век пастирица и романтичара. Данас царује смела и проналазачка уметност, са „сликовитим мрљама“, звучним пикантеријама и ефектним обртима. Савремени уметник зна само за две „емоције“: завист – приликом неуспеха, и самозадовољство – у случају успеха. Од све културе остаје само религија која је данас, изгледа, уздрмана до темеља. Али, западним Европљанима је већ одавно постало јасно да у религији морају да владају воља, дисциплина и богословски доказ. Да би човек имао веру и религију, он мора да пожели веру и угуши своје сумње. Он мора да се потчини црквеној дисциплини и да потисне своје субјективне симпатије. Самостално, слободно испољавање осећања и разузданост личног мишљења, само подривају и руше религију. Ту нема места ни сумњи ни самовољи; и ако црква хоће да буде снажна, она мора из религије да одстрани срце. Ето зашто култури уопште није неопходан живот осећања: он мора бити обуздан, укроћен и савладан. Разуздано осећање знак је нецивилизованости, оно је остатак варварских времена… А ево и мог одговора: Ваша су опредељења, уважени колега, врло јасна и изузетно поучна. Она на задивљујући начин осветљавају цео проблем. Управо из онога што сте Ви обелоданили, изникла је, код савремених поколења западног човечанства, данашња култура без срца. И ми смо сви дужни да стално размишљамо о томе да ли ће она и даље моћи да опстане у таквом виду и да ли за њу има спаса… Зато што претходни резултати њеног развоја пружају слику суштог краха, а, можда, и највеће катастрофе… Култура последњег века почива на неким основним претпоставкама о којима се ретко говори отворено, али које се савременом „културном човеку“ још од детињства намећу као нешто што се само по себи разуме и што не допушта никакве сумње. Управо зато, он као да их упија са мајчиним млеком и живи у складу с њима цео живот. А ево које су то претпоставке. Срце постоји само за глупаке; паметни људи га не узимају у обзир и не подлежу његовим сугестијама. Савест је измишљотина светаца; њоме се заносе само сентиментални људи; само за живот неспособни фантазери дрхте пред тим привидом врлине. Вера је застарела; она је постала остатак прошлости; она се може опростити само наивним и непросвећеним људима; а умни и образовани људи могу само да се претварају да су верујући, а и то само онда када им је то у интересу, и из лукавства. Љубав је или здрави полни инстинкт, неопходан да би се изродила деца, или, пак, старомодна сентименталност, лицемерна фраза, остатак примитивне прошлости ком нема места у савременом културном животу… Како су се формирале, како су ојачале ове претпоставке савремене културе – дуга је прича: целокупан развој западно-европског човечанства даје одговор на ово питање; и било би изванредно поучно проучити како се, из столећа у столеће, одвијала кристализација ових основа. Једном ће се појавити руски научник који ће обавити тај посао. Под вишевековним утицајем паганског, а затим и католичког Рима, људи су култивисали вољу и мишљење; они су настојали да овладају уобразиљом која се тако неопрезно пробудила у епохи Ренесансе, и да је потчине; занемаривали су живот осећања у свој његовој благодатној дубини, слободи и снази. Од свег чувства остала је само чулност: еротика без љубави. Само су, с времена на време, из земље избијали и дизали се ка небу – апсолутно индивидуално и самовољно – лични „гејзири“ осећања, врели извори љубави и савести који за живота нису наилазили ни на разумевање, ни на саосећање; а после смрти њиховог носиоца, његово дело се искривљавало или предавало забораву (такав је био случај са Франциском Асишким у Италији, са Мајстером Екхартом у Немачкој и Томасом Карлајлом у Енглеској). Ми ћемо, наравно, у савременој култури запазити и препознати и начело друштвене добротворности; али, приликом поближег разматрања, испоставља се да у основи те добротворности леже вољна дисциплина, схватање о користи и умешна организација, а никако не љубав, савест и осећање. Друштвена добротворност је на Западу срачуната и промишљена; готово увек је добро регулисана и доноси немало користи, али је, исто тако, готово увек безосећајна и хладна; неделикатна је и лишена љубави, ограничена само на одређене социјалне групе и нема никакве везе са живом добротом… Овде је реч о доброчинствима која се врше без срца. Управо у овоме је цела ствар: западноевропска култура као да је саграђена од камена и леда. Њена религија, уметност и наука (осим малог броја генијалних изузетака) су хладне; а политика, техника, привреда и пословни обрт – бездушни и сурови; и бездушност се овде узима као велика заслуга („највиши степен културе!“)… Љубав омета ум и вољу, а култура се сматра управо делом воље и ума. Испољавати осећања – детињасто је и неозбиљно; просто смешно! Испасти смешан – најстрашнија је ствар за „озбиљног“ човека… Култура захтева строгост; а строгост је формална, хладна и бездушна. Умни енглески философ Хобс формулисао је, својевремено, следећи социолошки закон: „Човек је човеку вук“ (homo homini lupus). Било би неправедно рећи да је управо то закон савремене културе. Па, ипак, „културна пристојност“ налаже људима да једни на друге обраћају што је могуће мање пажње: да не оптерећују једни друге непотребним запажањима и општењем. Човек је човеку – пролазник. Или, како је фино запазио Чехов, човек је човеку или закључани сандук, или извор неспоразума. Људи личе на дрвене куглице које се међусобно сударају и одбијају у разним правцима. Људи су једни другима – супарници или конкуренти; и свако се прибојава туђег недобронамерног погледа и замерања. Они се брину једни о другима само у мери у којој један од другог очекују имовинску или службену корист, или то чине подстакнути таштином, или чулним нагоном. А искоришћеног човека „отписују с рачуна“ и у првој погодној прилици га изневеравају. И раде то савршено свесно и довољно спретно. И, свесни тога, они, реда ради – с времена на време, декламују о хуманости; и прорачунато, с наметљивом рекламом, оснивају „хуманитарне установе“. А, ипак, људи као дрвене куглице случајно налећу једни на друге, одбијају се и котрљају даље својим случајним путем. Људи се, једни према другима, односе тако као да је њихово нормално „заједничко живљење“ припремни стадијум за исто тако нормално „узајамно нападање“. Али управо зато, чим ствар дође до борбе, одмах се покаже да је „човек човеку вук“… Зато ови оштри грчеви савремене културе – револуције, грађански и међународни ратови – нису случајни: они су природна последица суровости, похлепе, зависти и мржње. Суровост тих сукоба већ је утемељена у свакодневној суровости и безосећајном животу. И није ништа чудно што се, у паузама између револуција, одвијају систематске припреме за нове револуције; и што револуција тежи да захвати читаву васељену. А паузе између ратова служе да би се изумело ново оружје; и „наука“ већ тргује својим војним проналасцима, продајући их из земље у земљу. Оружје постаје све разорније и убитачније; и већ се усмерава на мирно становништво. И већ посвуда раде школе узајамног шпијунирања, уништавања и истребљивања. И све то уопште није случајно, већ је дубоко утемељено у бездушности савремене културе [види о томе у мојој књизи „Појуће срце“, огледи „Изгубљени дан“ и „О савести“]. Ето зашто је потребно признати и гласно рећи да је даље кретање тим путем немогуће. Култура без срца саму себе подрива: са изумом атомске бомбе, она је дошла до могућности васељенског самоубиства, а овај проналазак, највероватније, не представља последњу реч рушилачке технике. Извори и основе савремене културе морају бити из корена преиспитани. Своју културу човечанство ствара неверодостојним унутарњим актом из ког су искључени срце, савест и вера, док је снага созерцања – стављена под сумњу, исмејана и сведена на потчињено, скоро угушено стање. Култура која се тако гради је болесна култура и ово што ми сада преживљавамо, све наше воље, страдања и бриге природне су последице те и такве болесне културе. Извор: Теолигија.нет View full Странице
×
×
  • Креирај ново...