Претражи Живе Речи Утехе

Шездесет девето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо великим богоносним оцима и учитељима Цркве, светом Василију Великом, архиепископу Кесарије Кападокијске и светом Јовану Златоусту. Поврх свега, наше умно путовање кроз ток овонедељне емисије било је посвећено промишљању о овим светилима Цркве и њиховом неизмерном и надасве знаменитом доприносу у састављању Анафоре. Свети Амфилохије, епископ Ликаонске Иконије и свети Прокл, Константинопољски патријарх сматрају да постоје два разлога због којих су свети Василије Велики и свети Јован Златоуст сачинили Литургију. Према речима Светог Амфилохија, Свети Василије је молио Бога да му дâ силу духа и разума да служи Литургију својим речима. После његове шестодневне ватрене молитве Спаситељ му се јавио на чудесан начин и испунио његову молитву. Свети Прокл каже следеће: „Апостоли, и после њих учитељи Цркве вршили су Божанствену службу веома дуго, хришћани, пак, чија се побожност охладила, касније су престали да долазе на Литургију због тога што је дуго трајала. Свети Василије је, снисходећи слабости људској, скратио Литургију, а после њега свети Златоуст још више.ˮ Ову лепу и благословену прилику искористили смо да одшкринемо врата житијâ ових јерараха који су нам остали пример и путоказ истинског богословствовања које свој извор налази у Литургији као Тајни над тајнама и као савршеној катихези. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Тема о којој би данас хтео да говорим можда је некимa од вас помало чудна. Са једне стране, већина људи који су добро укорењени у православно предање углавном и не помишљају да овде постоји некакав проблем. Са другe стране, постоји читава литература западних стручњака – патролога и литургичара – који у наше време, готово једнодушно, поричу постојање било какве везе између великог Оца Цркве какав је био Јoван Златоуст и литургијског обрасца који носи његово име. “Литургија названа Светог Јована Златоустог није аутентична“, каже један познати патролошки приручник (Бертолда Алтанера). И познати литургичар Алфонсо Раес сабрао је у свом чланку из 1958.г. “Аутентичност византијске литургије Светог Јована Златоустог“1 , сва образложења која, чини се, оповргавају аутентичност овог литургијског обрасца. Нисам апологета и не сматрам да ми је задатак да по сваку цену браним предање које састављање ове литургије приписује Светом Јовану Златоусту. Чињенице ме, пре свега, приморавају да подвргнем критици критичаре овог предања. Поврх тога, уочио сам непостојаност многих образложења којима се оспорава ово предање. Али има и нешто више од овога: када се упореде, са једне стране, текст великих свештеничких молитава ове литургије и, са друге стране, многобројни одељци из несумњиво аутентичних дела светог Јована Златоустог, очигледно је да се ова литургија у својим средишним деловима налази у уској вези са Јованом Златоустим. У анексу ћу као пример, навести две такве паралеле између велике евхаристијске молитве Златоустове литургије и одељака из беседа Светог Јована Златоутог. Могао бих да дам још много сличних упоредних места. Јасно је да се кључ за дубље поимање наших литургијских молитава налази управо у њиховом упоређивању са свеукупним делом Светог Јована Златоустог. Но, најпре морам да начиним две уводне напомене. 1. Прва уводна напомена Истина је да нам животописци Јована Златоустог, као ни остали његови савременици, не говоре ништа о томе да је овај светитељ био творац једног литургијског обрасца. За нека постојећа сведочанства о пореклу наших литургијских образаца, као што је спис приписан Проклу Цариградском, доказано је већ одавно да немају историјску вредност; по професору Лероју из Лувена, Псевдо-Прокло потиче из 16. века2 . У сваком случају, немамо ниједно древно сведочанство на којем би наша теза о аутентичности Злаутоустове литургије могла бити заснована. Ово би могао да буде озбиљан аргумент против аутентичности уколико је у Златоустово време увођење новог литургијског обрасца представљало ванредан догађај који би самим тим морао бити примећен од многих и који би оставио неоспорне трагове на савремену и потоњу литературу. Тешко, међутим, да се овако нешто може рећи за Златоустово доба, то јест на прелаз из 4. у 5. век. Тадашња литургија је још увек била блиска првобитној хришћанској пракси која је допуштала извесне литургијске импровизације у строгим границама јасно утврђеног усменог предања. Као и код Јевреја, у првим вековима су молитве код Хришћана, биле преношене искључиво кроз усмено предање и са извесном слободом по питању детаља. Код Јевреја је чак постојало старо убеђење по којем “онај који писмено пренесе једну молитву чини исту погрешку као и онај који спали Тору“3 . То значи да је Закон, Тора дат људима управо као Свето Писмо, али да молитве морају да представљају део усменог предања. Што се тиче Хришћанске Цркве, постоји само једна евхристијска молитва која несумњиво потиче из преникејског доба и то је молитва светог Иполита, која је, међутим, представљала само један уопштен пример за служашчег, а никако обавезни образац у данашњем смислу. Сам свети Иполит нам то потвђује4 . Још у 4. веку свети Василије нам изричито говори да је евхаристијска молитва одувек представљала део усменог предања: “…речи епиклезе (које проузносимо) у тренутку освећивања хлеба и чаше Благослова, зар нам их је неки Светитељ писмено предао?“, пита свети Василије5 . Притом је управо доба Светог Василија и Светог Јована Златоустог било без сумње класично доба писаног утврђивања литургијских образаца. Велике богословске расправе 4. века и могућност да јеретици злоупотребе извесне слободе које је допуштала богослужбена пракса првих векова – све је то дало одлучујући подстицај у процесу писаног утврђивања богослужбених образаца. И као што ћемо видети, Златоустова литургија носи печат богословских спорова тога времена који је много дубљи него што се чини. 2. Друга уводна напомена Проучавајући најстарије рукописе Златоустове литургије, налазимо се пред занимљивом чињеницом: у најбољим од најстаријих рукописа, име светог Јована Златоустог не налази се ни у једном од главних наслова обрасца, али је име Светитеља назначено изнад појединих молитава. Стиче се утисак да се име Светог Јована Златоустог првобитно налазило изнад те и те молитве и да је потом пренесено у заглавље целог обрасца. И заиста, мора се схватити да су византијске литургије у свом данашњем облику једна вишеслојна грађа и да не могу бити у целости сведене на Василијево и Златоустово време. Управо чињеница да најбољи рукописи носе Златоустово име, не у самом наслову већ само изнад појединих делова обрасца, могу ићи у прилог трагова историјски аутентичног предања. Нема сумње да цео образац Златоустове литургије не потиче од Светог Јована Златоустог, већ извесно језгро молитава, и то најпре велика евхаристијска молитва. 3. Текст велике евхаристијске молитве Потребно је сада погледати сами текст ове велике средишне молитве нашег литургијског обрасца. Древне евхаристијске молитве или анафоре (молитве дароприношења, приноса) су као једно Вјерују: оне садрже све најважније чињенице наше вере. Први богословски исказ Златоустове анафоре је исповедање Божанске непојмљивости: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси…“ Знамо да је Божанска непојмљивост била једна од великих богословских тема Отаца 4. века – Василија Великог, Григорија Ниског, Јована Златоустог – у борби против јеретичког рационализма крајњих аријанаца, нарочито Евномија. Свети Јован Златоуст је посветио овој борби дванаест беседа о непојмљивости Божијој. Већ је кардинал Данијелу (1950. г.) показао да се четири одречна атрибута: “неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан“ налазе у једној беседи Јована Златоустог, у потпуно истом редоследу као и у наведеном одељку Златоустове литургије6 . Дубље проучавање дела овог Оца одаје нам друге сличне паралеле на којима се овде не можемо задржавати, али рецимо да се израз: “Који увек јеси и на исти начин јеси“ налази у овом смислу код Златоустог. Исповедање непојмљивог Бога наставља се Тројичним исповедањем. Одречни (апофатички) израз непостиживости Божије свесно је употребљен за три Личности Свете Тројице – Оца, Сина и Светог Духа: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. На први поглед, може се учинити да овде у оваквом Тројичном изразу имамо напросто једну литургијску формулацију у општој употреби. Но овај се израз понавља у нашем тексту још два пута – након благодарења за спаситељно дело Божије: “За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме“ и након певања Санктуса: “Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Ово свечано троструко понављање Тројичног Имена особеност је структуре евхаристијске молитве светог Јована Златоустог. Овде имамо један Тројични израз који истиче једнакост три једносушне Личности: “Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Овакви Тројични изрази засновани су на Јеванђељу по Матеју 28, 19: “Крстите… у име Оца и Сина и Светог Духа“. Међутим, у историји источних литургија Тројични изрази су били нарочито актуелни у време христолошких спорова 4. века. Око 375. г. свети Василије у богослужење у Кесарији Кападокијској уводи слична славословља. Но већ је 25 година пре тога (око 350. г.), у Антиохији, химна “Слава Оцу“ у облику “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу…“ постала симбол никејског православља. Главни бранитељи овако формулисаног Тројичног славословља у Антиохији у то доба били су Диодор и Флавијан, који су касније постали учитељи Светог Јована Златоустог. Чини се да су антиохијски спорови 4. века који су се тицали облика Тројичног славословља у основи свечаног троструког возглашавања Тројичног Имена у евхаристијској молитви Светог Јована Златоустог. Овде је пред нама једно свесно исповедање вере. Два основна богословска исказа – исповедање Божанске непојмљивости и вера у Тројицу – праћена су у тексту наше молитве исповедањем стварања света ex-nihilo, из ничега (=из небића): “Ти си нас из небића привео у биће…“ Овде није могуће до појединости изложити значај идеје стварања из небића за Светог Јована Златоустог, као ни учесталу употребу израза “довести из небића у биће“ у његовим делима. Тврђење о стварању из небића назначује непремостиву границу 6 Sources Chrétiennes 28, стр. 20. 3 између Бога и света: са једне стране недокучива Тројица и са друге стране створени свет који је овај недокучиви Бог чудом слободе и безусловне љубави привео из небића у биће. “Иако му ништа од нас није потребно, иако је сам себи довољан, привео нас је у биће, нас који нисмо постојали“, каже Свети Јован Златоусти у једном свом делу из младости7 . “Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство твоје будуће…“ Овај одељак из нашег текста који садржи опис Христовог спаситељног дела веома изненађује. Божански домострој, Христово дело спасења доживљено је овде као нешто што се остварило не само за нас и за наше спасење, него у нама: ми смо већ – у Христу и са Христом – узведени на небо. У делима Златоустог налазимо још много тврђења сличних овом, као на пример: “Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена…“8 . Без сумње, Свети Јован Златоуст овде се ослања на одељак 2,5-7 из Посланице Ефесцима светог Апостола Павла: Бог нас “с Њим (Христом) заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу“, израз који је Златоуст много волео. За Светог Павла и Светог Јована Златоустог, ради се о Христовој људској природи која је απαρχή, залог, представник целокупног човечанства и јемац нашег спасења. Ово спасење које је човеку дато у Христу неупоредиво је веће од почетног рајског блаженства које је у Адаму изгубљено. Управо у овом смислу, на једном месту код Златоустог, Бог говори човеку: “На престолу седим царском, и ти седиш са мном кроз (личност Онога Који је) απαρχή – залог“9 . Спаситељно дело које се остварило у Христу и које се на нас односи, управо нас оно подстиче на благодарење. Благодарност за стварање и за спасење у Христу у евхаристијској молитви Златоустове литургије почиње благодарењем за сва Божија доброчинства, чак и за она која су нам непозната. “За све то ми благодаримо Теби и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена“. Златоуст стално подвлачи да је човек окружен Божијим доброчинствима која су му непозната. Бог је Бог непостижан и непојмљив, не само у свом Божанском Бићу, него и у својим спољашним дејствима. И хришћанин зна да нам је Бог спремио богатства која очи нису виделе, ни уши чуле (уп. Кор. 2, 9). Овде не можемо навести све Златоустове текстове који садрже ову идеју. Не могу притом да се не осврнем на један нарочито занимљив текст. Свети Јован Златоуст ту наводи молитву једног “светог човека“: “Знам, каже Златоуст, једног човека који се овако молио“. Златоусти засигурно мисли на једног од својих учитеља. Молитва коју наводи Златоуст почиње следећим речима: “Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена…“ Веза са нашим одељком литургије Светог Јована Златоустог несумњива је. Поставља се ипак једно питање: молитва непознатог светог човека није званичан текст једне литургије, већ засигурно лична молитва овог непознатог светитеља коју је он имао обичај да узноси пред својим ученицима. Ко је онда унео овај одељак једне личне молитве у званичну молитву евхаристијске литургије? Највероватнији одговор је да је то био сам свети Јован Златоуст који је од једног од својих учитеља позајмио овај одељак и унео га у евхаристијску молитву. Карактеристична црта евхаристијске молитве Светог Јована Златоустог је згуснутост богословских чињеница, усредсређеност богословских исказа на суштинско. Дуго се мислило да је могуће објаснити порекло Златоустове литургије намером аутора да скрати дугачке молитве које су сличиле данашњим. У стварности није реч о намери да се буде сажет и јасан, већ о намери да се све богословке тврдње саберу око једне средишне мисли. Ова намера се нарочито јасно осећа у делу Златоустове литургије после санктуса (анђеоске песме “Свет, Свет, Свет“). Док друге евхаристијске молитве покушавају да на овом месту изложе различите тренутке у делу Божанског Промисла, и нарочито Христовог спаситељног дела, Златоустова литургија се задовољава да након санктуса наведе речи из Јовановог Јеванђеља 3, 16: “Јер Бог толико заволе свет да је и Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни“. Једно овако промишљено усредсређивање на једну мисао управо је општа црта код Светог Јована Златоустог. У свом коментару на Јеванђеље по Светом Матеју, Златоуст даје следећу примедбу у контексту везаном за литургију: “И ако кажем да је (Бог) небо распростро, земљу и море раширио, да је пророке и анђеле послао, ништа тиме нећу рећи. Јер главница добара ова је: да ни сопственог Сина није поштедео, да би отуђене домашње (=служитеље) спасао“11. Речи из Јована 3, 16 : “Бог тако заволе свет“ за Златоустог су централне речи хришћанске поруке, и њихов садржај – тајна Крста, велики Божији знак љубави. Нису ни знаци ни чудеса ти који нам показују Божију љубав, већ Крст, каже Свети Јован Златоусти у својој последњој поруци Цариградској Цркви из изгнанства. Јеванђеље поставља Крст у средину, говорећи: “Бог тако заволе свет…» 12. Јер “Крст је… узвео на небо и посадио са десне стране престола нашу (људску) природу“, додаје Свети Јован Златоусти13. Ово су неке од средишњих идеја богословља Светог Јована Златоустог, изражене у нашој евхаристијској молитви, на које сам данас хтео да скренем вашу пажњу. Анекс Евхаристијска молитва (анафора) литургије Светог Јована Златоустог Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком месту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син, и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали, подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо (Еф. 2, 5-7), и даровао нам Царство твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме; за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена. Благодаримо Ти и за ову службу коју су изволео да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде Арханђела, и безброј Анђела, Херувими и Серафими, шестокрили, многооки, крилати, који лебде, победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи: Свет, Свет, Свет… Са овим бестелесним силама, човекољубиви Владико, и ми кличемо и говоримо: Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети; Свет јеси и пресвет и величанствена је слава твоја. Ти си тако заволео свет твој да си и Сина свога Јединороднога дао, да свако ко верује у Њега на погине, него има живот вечни (Јн. 3, 16)… Свети Јован Златоуст (PG 48, 929 C) “И Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и (руко)водио на небо и дао јој богатства већа од оних која бејаху изгубљена…“ Свети Јован Златоуст (PG 62, 368): “Знам једног светог човека који се овако молио…: Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена… …Ти који си нас тако заволео да си и Сина свога Јединороднога дао за нас (Јн. 3, 16) удостој нас да достојни будемо твоје љубави…“ (Сматрамо да је за овакву врсту поређења потребно имати увид у јелински оригинал са којега смо се и трудили што верније да преведемо да би се виделе и разлике у детаљима; но како аутор даје једино француски превод, овде доносимо текстове само на српском језику- прим. прев) Cа француског превео Новак Билић

Ви који сте са Апостолима једнаки и учитељи Васељене, Владику свих молите: Да дарује мир Васељени и душама нашим велику милост. (тропар) У празничном прилогу прочитајте: Бранислав Илић: Света Три јерарха – Три богоносна светитеља Житије Света Три Јерарха Преподобни Јустин ћелијски: Беседа на празник Света Три Јерарха Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ бачки Иринеј: Беседа на Света три Јерарха у Алмашком храму – 12. фебруара 2015. Блаженопочивши Епископ жички Хризостом: Беседа на празник Света Три Јерарха Епископ далматински Фотије: Беседа на празник Света Три Јерарха Блаженопочивши Епископ јегарски Јероним: Беседа на празник Света Три Јерарха 2016. године, Алмашки храм у Новом Саду Презвитер Игор Игњатов: Света Три Јерарха Митрополит пергамски Јован (Зизјулас): Разлика личности и индивидуе по Кападокијским Оцима Храм Света Три Јерарха - Алмашки храм у Новом Саду Учитељи васељене Протојереј Андреј Ткачов: Три светитеља - Организатор, молитвеник и проповедник Прилог Радио-Беседе: О Света Три јерарха: Извор: Ризница литургијског богословља

На дан када света Црква прославља свештени спомен Светог Јована Златоуста, Архиепископа цариградског, Преосвећени Епископ жички г. Јустин је предстојао литургијским сабрањем у храму Светог Саве у Краљеву. Велики проповедник речи Божје, устројитељ литургијске Анафоре која се најчешће служи у храмовима широм православне васељене, Свети Јован је украс Православља. На готово свим апсидама које красе свештенодејствени олтарски простор осликан је тај литург као саслужитељ Господа Исуса Христа – Великог Архијереја и Првосвештеника „Свештенослужитеља Светиње и истинске Скиније, коју постави Господ, а не човек“ (Јевр 8, 2). Његове речи су „излазећи као златне поуке позлатиле срца верних“, поручује нам једна од стихира са вечерњег богослужења које најављује дивни празник. Сабрани око свог епископа Јустина, братство храма Светог Саве са верујућим народом Божјим узносили су молитвене прозбе и благодарења којима је Златоустовим трудом украшена најсветија литургијска служба, Тајна над Тајнама и извориште осталих светотајинстава и свештенорадњи. Посебно радује што су поред свештеника били присутни и верни који Светог Јована прослављају као свог заштитника и крсну славу. Имали су прилику да се са својим светитељем упознају на начин који му највише и приличи – литургијски. У наставку, епископ Јустин им је свима честитао славу, поучавајући сабрање речима које објашњавају значај великог светитеља у животу Цркве. Наглашавајући мноштво дарова којима је био од Господа дарован Златоусти, Владика је приметио велику ревност и храброст коју је тај дивни пастир имао у проповедању Истине. -Њу је исповедао увек, чак и онда када је она тешко падала моћницима овога света, владарима велике Византијске царевине. Сви треба да се запитамо ко је наш Бог и чији смо ми. Овај свет пролази, а Господ остаје па је само у Њему прави смисао нашег постојања и деловања. Свети Јустин Ћелијски нас је поучавао да не тражимо мучеништво, али и да од њега не бежимо уколико будемо на то позвани. Кроз данашњи празник нам се даје велика благодат да духовно јачамо, рекао је владика Јустин. Извор: Епархија жичка

Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас. Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи. Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености. Литургија, личност и неки проблеми савремености Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености. Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности. Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве. Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића. Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности". Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима. Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто? Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" . Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности). Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама. Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива" или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине. Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека. Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!" Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија. Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Рођен је у Антиохији, где је студирао богословље у склопу школе библијске егзегезе којом је руководио Диодор Тарсијски. У Антиохији је рукоположен у чин ђакона и свештеника (385). Као ђакон пише "О свештенству", дело непревазиђено до данас; као свештеник посветио се проповедничкој служби. Проповеда свакодневно, на одређене теме, али нарочито о личној и друштвеној етици, бранећи сиромашне и израбљиване, осуђујући богате и оне који држе власт. У беседи "О статуама" подржава оне који се беху побунили против царске породице. Саставља Егзегетске омилије на све књиге Старога и Новога Завета; нарочито га привлаче посланице Св. Апостола Павла. Благодарећи његовој проповедничкој слави, 397. године изабран је за епископа цариградског, где ће ускоро ући у сукоб са Евтропијем, министром двора цара Аркадија, и са царицом Евдоксијом јер је предлагао потпуну реформу начина живота, како у Цркви тако и на царском двору. Под сплеткама Патријарха Теофила Александријског, Свети Јован је збачен са престола 402. године. Поново долази из првог прогонства, а напослетку Евдоксија га прогони у Кукуз, где је умро 407. године. Одавде пише највећи део писама, међу којима и оних седамнаест Писама Олимпјади. Св. Јован Златоусти имао је велико поштовање према Светоме Писму и Светој Литургији. Дух Свети надахнуо је Писмо и Дух га тумачи кроз лично просвећење. Зато је читање Светога Писма средство да се прими благодат, показује Св. Јован Златоусти. Свом његовом теологијом господари синергија: читање Светога Писма и просвећење од Духа, обред Тајни и делање Духа, вера као дар и дела као човеков одговор на Божији дар. Вера није довољна за спасење, јер Бог не присиљава већ привлачи оне који хоће да буду привучени. Исто тако, у вршењу Тајни, обред или материја нису довољни, него је нужно призивање Духа Светога. У својој друштвеној етици, Св. Јован Златоусти је доказивао да је љубав према ближњем и сиромашном права тајна. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На свим језицима на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог. Најчешће, током године, управо она окупља све нас око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење Цркве, то је најважнији догађај за човека који је примио крштење. Она је залог његовог спасења. Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Извор: Православие.ру

Тема о којој би данас хтео да говорим можда је некимa од вас помало чудна. Са једне стране, већина људи који су добро укорењени у православно предање углавном и не помишљају да овде постоји некакав проблем. Са другe стране, постоји читава литература западних стручњака – патролога и литургичара – који у наше време, готово једнодушно, поричу постојање било какве везе између великог Оца Цркве какав је био Јoван Златоуст и литургијског обрасца који носи његово име. “Литургија названа Светог Јована Златоустог није аутентична“, каже један познати патролошки приручник (Бертолда Алтанера). И познати литургичар Алфонсо Раес сабрао је у свом чланку из 1958.г. “Аутентичност византијске литургије Светог Јована Златоустог“1 , сва образложења која, чини се, оповргавају аутентичност овог литургијског обрасца. Нисам апологета и не сматрам да ми је задатак да по сваку цену браним предање које састављање ове литургије приписује Светом Јовану Златоусту. Чињенице ме, пре свега, приморавају да подвргнем критици критичаре овог предања. Поврх тога, уочио сам непостојаност многих образложења којима се оспорава ово предање. Али има и нешто више од овога: када се упореде, са једне стране, текст великих свештеничких молитава ове литургије и, са друге стране, многобројни одељци из несумњиво аутентичних дела светог Јована Златоустог, очигледно је да се ова литургија у својим средишним деловима налази у уској вези са Јованом Златоустим. У анексу ћу као пример, навести две такве паралеле између велике евхаристијске молитве Златоустове литургије и одељака из беседа Светог Јована Златоутог. Могао бих да дам још много сличних упоредних места. Јасно је да се кључ за дубље поимање наших литургијских молитава налази управо у њиховом упоређивању са свеукупним делом Светог Јована Златоустог. Но, најпре морам да начиним две уводне напомене. 1. Прва уводна напомена Истина је да нам животописци Јована Златоустог, као ни остали његови савременици, не говоре ништа о томе да је овај светитељ био творац једног литургијског обрасца. За нека постојећа сведочанства о пореклу наших литургијских образаца, као што је спис приписан Проклу Цариградском, доказано је већ одавно да немају историјску вредност; по професору Лероју из Лувена, Псевдо-Прокло потиче из 16. века2 . У сваком случају, немамо ниједно древно сведочанство на којем би наша теза о аутентичности Злаутоустове литургије могла бити заснована. Ово би могао да буде озбиљан аргумент против аутентичности уколико је у Златоустово време увођење новог литургијског обрасца представљало ванредан догађај који би самим тим морао бити примећен од многих и који би оставио неоспорне трагове на савремену и потоњу литературу. Тешко, међутим, да се овако нешто може рећи за Златоустово доба, то јест на прелаз из 4. у 5. век. Тадашња литургија је још увек била блиска првобитној хришћанској пракси која је допуштала извесне литургијске импровизације у строгим границама јасно утврђеног усменог предања. Као и код Јевреја, у првим вековима су молитве код Хришћана, биле преношене искључиво кроз усмено предање и са извесном слободом по питању детаља. Код Јевреја је чак постојало старо убеђење по којем “онај који писмено пренесе једну молитву чини исту погрешку као и онај који спали Тору“3 . То значи да је Закон, Тора дат људима управо као Свето Писмо, али да молитве морају да представљају део усменог предања. Што се тиче Хришћанске Цркве, постоји само једна евхристијска молитва која несумњиво потиче из преникејског доба и то је молитва светог Иполита, која је, међутим, представљала само један уопштен пример за служашчег, а никако обавезни образац у данашњем смислу. Сам свети Иполит нам то потвђује4 . Још у 4. веку свети Василије нам изричито говори да је евхаристијска молитва одувек представљала део усменог предања: “…речи епиклезе (које проузносимо) у тренутку освећивања хлеба и чаше Благослова, зар нам их је неки Светитељ писмено предао?“, пита свети Василије5 . Притом је управо доба Светог Василија и Светог Јована Златоустог било без сумње класично доба писаног утврђивања литургијских образаца. Велике богословске расправе 4. века и могућност да јеретици злоупотребе извесне слободе које је допуштала богослужбена пракса првих векова – све је то дало одлучујући подстицај у процесу писаног утврђивања богослужбених образаца. И као што ћемо видети, Златоустова литургија носи печат богословских спорова тога времена који је много дубљи него што се чини. 2. Друга уводна напомена Проучавајући најстарије рукописе Златоустове литургије, налазимо се пред занимљивом чињеницом: у најбољим од најстаријих рукописа, име светог Јована Златоустог не налази се ни у једном од главних наслова обрасца, али је име Светитеља назначено изнад појединих молитава. Стиче се утисак да се име Светог Јована Златоустог првобитно налазило изнад те и те молитве и да је потом пренесено у заглавље целог обрасца. И заиста, мора се схватити да су византијске литургије у свом данашњем облику једна вишеслојна грађа и да не могу бити у целости сведене на Василијево и Златоустово време. Управо чињеница да најбољи рукописи носе Златоустово име, не у самом наслову већ само изнад појединих делова обрасца, могу ићи у прилог трагова историјски аутентичног предања. Нема сумње да цео образац Златоустове литургије не потиче од Светог Јована Златоустог, већ извесно језгро молитава, и то најпре велика евхаристијска молитва. 3. Текст велике евхаристијске молитве Потребно је сада погледати сами текст ове велике средишне молитве нашег литургијског обрасца. Древне евхаристијске молитве или анафоре (молитве дароприношења, приноса) су као једно Вјерују: оне садрже све најважније чињенице наше вере. Први богословски исказ Златоустове анафоре је исповедање Божанске непојмљивости: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси…“ Знамо да је Божанска непојмљивост била једна од великих богословских тема Отаца 4. века – Василија Великог, Григорија Ниског, Јована Златоустог – у борби против јеретичког рационализма крајњих аријанаца, нарочито Евномија. Свети Јован Златоуст је посветио овој борби дванаест беседа о непојмљивости Божијој. Већ је кардинал Данијелу (1950. г.) показао да се четири одречна атрибута: “неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан“ налазе у једној беседи Јована Златоустог, у потпуно истом редоследу као и у наведеном одељку Златоустове литургије6 . Дубље проучавање дела овог Оца одаје нам друге сличне паралеле на којима се овде не можемо задржавати, али рецимо да се израз: “Који увек јеси и на исти начин јеси“ налази у овом смислу код Златоустог. Исповедање непојмљивог Бога наставља се Тројичним исповедањем. Одречни (апофатички) израз непостиживости Божије свесно је употребљен за три Личности Свете Тројице – Оца, Сина и Светог Духа: “Јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. На први поглед, може се учинити да овде у оваквом Тројичном изразу имамо напросто једну литургијску формулацију у општој употреби. Но овај се израз понавља у нашем тексту још два пута – након благодарења за спаситељно дело Божије: “За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме“ и након певања Санктуса: “Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Ово свечано троструко понављање Тројичног Имена особеност је структуре евхаристијске молитве светог Јована Златоустог. Овде имамо један Тројични израз који истиче једнакост три једносушне Личности: “Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети“. Овакви Тројични изрази засновани су на Јеванђељу по Матеју 28, 19: “Крстите… у име Оца и Сина и Светог Духа“. Међутим, у историји источних литургија Тројични изрази су били нарочито актуелни у време христолошких спорова 4. века. Око 375. г. свети Василије у богослужење у Кесарији Кападокијској уводи слична славословља. Но већ је 25 година пре тога (око 350. г.), у Антиохији, химна “Слава Оцу“ у облику “Слава Оцу и Сину и Светоме Духу…“ постала симбол никејског православља. Главни бранитељи овако формулисаног Тројичног славословља у Антиохији у то доба били су Диодор и Флавијан, који су касније постали учитељи Светог Јована Златоустог. Чини се да су антиохијски спорови 4. века који су се тицали облика Тројичног славословља у основи свечаног троструког возглашавања Тројичног Имена у евхаристијској молитви Светог Јована Златоустог. Овде је пред нама једно свесно исповедање вере. Два основна богословска исказа – исповедање Божанске непојмљивости и вера у Тројицу – праћена су у тексту наше молитве исповедањем стварања света ex-nihilo, из ничега (=из небића): “Ти си нас из небића привео у биће…“ Овде није могуће до појединости изложити значај идеје стварања из небића за Светог Јована Златоустог, као ни учесталу употребу израза “довести из небића у биће“ у његовим делима. Тврђење о стварању из небића назначује непремостиву границу 6 Sources Chrétiennes 28, стр. 20. 3 између Бога и света: са једне стране недокучива Тројица и са друге стране створени свет који је овај недокучиви Бог чудом слободе и безусловне љубави привео из небића у биће. “Иако му ништа од нас није потребно, иако је сам себи довољан, привео нас је у биће, нас који нисмо постојали“, каже Свети Јован Златоусти у једном свом делу из младости7 . “Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство твоје будуће…“ Овај одељак из нашег текста који садржи опис Христовог спаситељног дела веома изненађује. Божански домострој, Христово дело спасења доживљено је овде као нешто што се остварило не само за нас и за наше спасење, него у нама: ми смо већ – у Христу и са Христом – узведени на небо. У делима Златоустог налазимо још много тврђења сличних овом, као на пример: “Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и одвео на небо и дао јој богатства већа од оних која су изгубљена…“8 . Без сумње, Свети Јован Златоуст овде се ослања на одељак 2,5-7 из Посланице Ефесцима светог Апостола Павла: Бог нас “с Њим (Христом) заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу“, израз који је Златоуст много волео. За Светог Павла и Светог Јована Златоустог, ради се о Христовој људској природи која је απαρχή, залог, представник целокупног човечанства и јемац нашег спасења. Ово спасење које је човеку дато у Христу неупоредиво је веће од почетног рајског блаженства које је у Адаму изгубљено. Управо у овом смислу, на једном месту код Златоустог, Бог говори човеку: “На престолу седим царском, и ти седиш са мном кроз (личност Онога Који је) απαρχή – залог“9 . Спаситељно дело које се остварило у Христу и које се на нас односи, управо нас оно подстиче на благодарење. Благодарност за стварање и за спасење у Христу у евхаристијској молитви Златоустове литургије почиње благодарењем за сва Божија доброчинства, чак и за она која су нам непозната. “За све то ми благодаримо Теби и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме: за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства, која су нам учињена“. Златоуст стално подвлачи да је човек окружен Божијим доброчинствима која су му непозната. Бог је Бог непостижан и непојмљив, не само у свом Божанском Бићу, него и у својим спољашним дејствима. И хришћанин зна да нам је Бог спремио богатства која очи нису виделе, ни уши чуле (уп. Кор. 2, 9). Овде не можемо навести све Златоустове текстове који садрже ову идеју. Не могу притом да се не осврнем на један нарочито занимљив текст. Свети Јован Златоуст ту наводи молитву једног “светог човека“: “Знам, каже Златоуст, једног човека који се овако молио“. Златоусти засигурно мисли на једног од својих учитеља. Молитва коју наводи Златоуст почиње следећим речима: “Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена…“ Веза са нашим одељком литургије Светог Јована Златоустог несумњива је. Поставља се ипак једно питање: молитва непознатог светог човека није званичан текст једне литургије, већ засигурно лична молитва овог непознатог светитеља коју је он имао обичај да узноси пред својим ученицима. Ко је онда унео овај одељак једне личне молитве у званичну молитву евхаристијске литургије? Највероватнији одговор је да је то био сам свети Јован Златоуст који је од једног од својих учитеља позајмио овај одељак и унео га у евхаристијску молитву. Карактеристична црта евхаристијске молитве Светог Јована Златоустог је згуснутост богословских чињеница, усредсређеност богословских исказа на суштинско. Дуго се мислило да је могуће објаснити порекло Златоустове литургије намером аутора да скрати дугачке молитве које су сличиле данашњим. У стварности није реч о намери да се буде сажет и јасан, већ о намери да се све богословке тврдње саберу око једне средишне мисли. Ова намера се нарочито јасно осећа у делу Златоустове литургије после санктуса (анђеоске песме “Свет, Свет, Свет“). Док друге евхаристијске молитве покушавају да на овом месту изложе различите тренутке у делу Божанског Промисла, и нарочито Христовог спаситељног дела, Златоустова литургија се задовољава да након санктуса наведе речи из Јовановог Јеванђеља 3, 16: “Јер Бог толико заволе свет да је и Сина својега Јединороднога дао, да сваки који верује у њега не погине, него да има живот вечни“. Једно овако промишљено усредсређивање на једну мисао управо је општа црта код Светог Јована Златоустог. У свом коментару на Јеванђеље по Светом Матеју, Златоуст даје следећу примедбу у контексту везаном за литургију: “И ако кажем да је (Бог) небо распростро, земљу и море раширио, да је пророке и анђеле послао, ништа тиме нећу рећи. Јер главница добара ова је: да ни сопственог Сина није поштедео, да би отуђене домашње (=служитеље) спасао“11. Речи из Јована 3, 16 : “Бог тако заволе свет“ за Златоустог су централне речи хришћанске поруке, и њихов садржај – тајна Крста, велики Божији знак љубави. Нису ни знаци ни чудеса ти који нам показују Божију љубав, већ Крст, каже Свети Јован Златоусти у својој последњој поруци Цариградској Цркви из изгнанства. Јеванђеље поставља Крст у средину, говорећи: “Бог тако заволе свет…» 12. Јер “Крст је… узвео на небо и посадио са десне стране престола нашу (људску) природу“, додаје Свети Јован Златоусти13. Ово су неке од средишњих идеја богословља Светог Јована Златоустог, изражене у нашој евхаристијској молитви, на које сам данас хтео да скренем вашу пажњу. Анекс Евхаристијска молитва (анафора) литургије Светог Јована Златоустог Достојно је и праведно Тебе певати, Тебе благосиљати, Тебе хвалити, Теби благодарити, Теби се клањати на сваком месту владавине Твоје, јер си Ти Бог неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан, Који увек јеси, на исти начин јеси, Ти и Јединородни твој Син, и Дух твој Свети. Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали, подигао си нас опет и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо (Еф. 2, 5-7), и даровао нам Царство твоје будуће. За све то ми благодаримо Теби, и Јединородноме Сину твом, и Духу твоме Светоме; за сва знана и незнана, видљива и невидљива доброчинства која су нам учињена. Благодаримо Ти и за ову службу коју су изволео да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде Арханђела, и безброј Анђела, Херувими и Серафими, шестокрили, многооки, крилати, који лебде, победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи: Свет, Свет, Свет… Са овим бестелесним силама, човекољубиви Владико, и ми кличемо и говоримо: Свет јеси и пресвет, Ти и Јединородни твој Син и Дух твој Свети; Свет јеси и пресвет и величанствена је слава твоја. Ти си тако заволео свет твој да си и Сина свога Јединороднога дао, да свако ко верује у Њега на погине, него има живот вечни (Јн. 3, 16)… Свети Јован Златоуст (PG 48, 929 C) “И Он (Бог) није одустао да све чини и дела док није подигао палу природу и ослободио је смрти и (руко)водио на небо и дао јој богатства већа од оних која бејаху изгубљена…“ Свети Јован Златоуст (PG 62, 368): “Знам једног светог човека који се овако молио…: Благодаримо за сва доброчинства Твоја, од првог дана до данас, која су нама недостојнима дарована, за знана и незнана, видљива и невидљива… за сва доброчинства која су нам учињена… …Ти који си нас тако заволео да си и Сина свога Јединороднога дао за нас (Јн. 3, 16) удостој нас да достојни будемо твоје љубави…“ (Сматрамо да је за овакву врсту поређења потребно имати увид у јелински оригинал са којега смо се и трудили што верније да преведемо да би се виделе и разлике у детаљима; но како аутор даје једино француски превод, овде доносимо текстове само на српском језику- прим. прев) Cа француског превео Новак Билић Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Шездесет девето издање емисије „Светотајинско богословљеˮ посветили смо великим богоносним оцима и учитељима Цркве, светом Василију Великом, архиепископу Кесарије Кападокијске и светом Јовану Златоусту. Поврх свега, наше умно путовање кроз ток овонедељне емисије било је посвећено промишљању о овим светилима Цркве и њиховом неизмерном и надасве знаменитом доприносу у састављању Анафоре. Свети Амфилохије, епископ Ликаонске Иконије и свети Прокл, Константинопољски патријарх сматрају да постоје два разлога због којих су свети Василије Велики и свети Јован Златоуст сачинили Литургију. Према речима Светог Амфилохија, Свети Василије је молио Бога да му дâ силу духа и разума да служи Литургију својим речима. После његове шестодневне ватрене молитве Спаситељ му се јавио на чудесан начин и испунио његову молитву. Свети Прокл каже следеће: „Апостоли, и после њих учитељи Цркве вршили су Божанствену службу веома дуго, хришћани, пак, чија се побожност охладила, касније су престали да долазе на Литургију због тога што је дуго трајала. Свети Василије је, снисходећи слабости људској, скратио Литургију, а после њега свети Златоуст још више.ˮ Ову лепу и благословену прилику искористили смо да одшкринемо врата житијâ ових јерараха који су нам остали пример и путоказ истинског богословствовања које свој извор налази у Литургији као Тајни над тајнама и као савршеној катихези. Аутор емисије: Катихета Бранислав Илић Све емисије Светотајинско богословље можете пронаћи ОВДЕ Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас. Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи. Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености. Литургија, личност и неки проблеми савремености Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености. Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности. Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве. Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића. Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности". Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима. Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто? Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" . Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности). Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама. Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива" или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине. Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека. Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!" Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија. Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности. Извор: Српска Православна Црква

Савременост поставља пред нас многе дилеме. Човек мора да одговори на изазове, и то не само на оне за које су га његови учитељи у образовно-васпитном процесу припремили, него и на сасвим нове и различите проблеме које живот поставља пред нас. И то је одувек било тако. Ипак, свеопшта констатација социолога, педагога и културолога јесте да се свет данас ипак мења знатно брже него пре. Технолошки напредак и социјалне иновације у 20. веку преобразиле су свет много брже него, рецимо, читав процес технолошког развоја у средњем веку. Тај темпо развоја је присутан и данас. Оно што је карактеристично за тај процес јесте губљење вредности. Данашњи свет функционише као тржиште, а то значи да је принцип тржишне економије тај који настоји да се наметне као општеважећи. Све је подложно законима понуде и потражње - или нам такав став бар бива наметнут од стране глобалне привредне елите. Па, ипак, и унутар самог овог света постоји жеђ за истином, за нечим што се неће повиновати поменутој логици тржишта. Савременом човеку је потребно нешто што не може да купи. Шта је то? То је живот у истини. А где је могуће наћи живот у истини? Једино тамо где обитава истина - у Цркви Христовој, у њеним догматима и њеном виђењу света које је увек и најпре - литургијско. Заиста, литургија, као космички догађај, не може „пропустити" да свету сведочи његово право назначење у заједници са Богом. И зато не чуди што су управо најеминентнији литурзи Цркве одувек били они које је дотицао проблем односа савремености и надвремености, културног окружења и вечитих истина. На линији ових разматрања, потрудићемо се да покажемо како су два величанствена богослова и литурга Цркве - Св. Јован Златоуст и протојереј Александар Шмеман својим пастирским сензибилитетом осетили проблематику односа Цркве и света, преображене и непреображене твари. Одмах је важно напоменути да постоји и јасно подударање између историјских и културних околности позноантичке и савремене цивилизације, а то подударање би се најлакше могло описати као изградња хришћанског идентитета у средини која тај идентитет оспорава. Међутим, ми се овде нећемо бавити историјским детаљима по себи, него ћемо покушати да Литургију Цркве (која с правом носи име Св. Златоуста) поставимо као одговор на проблеме савремености. Литургија, личност и неки проблеми савремености Личност је централни аксиолошки појам хришћанства, али и најзначајнији проблем савремене педагогије. Тачније речено: личност је мера свих вредности зато што изражава само назначење људског бића, његову могућност као и циљ да буде по икони и подобију Божјем (Пост. 1,17). Наравно, појам личности није само хришћанска категорија, тачније, могуће га је наћи и у другим философским и теолошким схватањима. Ипак, само је хришћанство израдило целосну онтологију личности и на њој засновало одговарајућу личносну педагогију. Ту личносну педагогију би било погрешно схватити као теоријско начело, него као живо искуство Цркве, утемељено пре свега на Христовој богочовечанској личности. Ако имамо у виду да се тајна личности Христове, као тајна Цркве, остварује у Св. Тајнама (најпре у Светој Евхаристији - према изразу Св. Николе Кавасиле), онда нам постаје јасно да је у ствари Света Евхаристија од суштинског значаја за васпитање личности, и то у свим временским оквирима и културолошким окружењима, будући да је Исус Христос исти јуче, данас и у векове (Јевр. 13,8). На тај начин - преко једне христолошке постојаности бића и вере - ми као учесници нове спасоносне стварности Искупљења и Уцелосњења можемо одговорити на изазове савремености. Златоуст је ову сотириолошку онтологију личности најпре живео, али ништа мање и засведочио у својим богонадахнутим списима. Данас се основне црте онтологије личности у савременој православној теологији идентификују са радом и делима кападокијских Отаца (првенствено оних великих, мада је несумњив значај и св. Петра Кападокијског и св. Амфилохија Иконијског као сарадника св. Василија и двојице Григорија). Ово, пак, треба разумети тако да су Кападокијци најјасније теоријски објаснили, терминолошки прецизирали и богословски интегрисали појам личности, који је и пре њих био присутан у стварности црквеног живота кроз етос личности. Тек ако ово имамо у виду, може нам бити јасан појам личности код Златоуста. Наиме, ту можемо разликовати два плана који су међусобно упућени: први ниво терминолошке употребе појмова „ипостас" и „личност" у сврху разјашњавања тада актуелних првенствено тријадолошких и христолошких дилема сходно богословским дометима кападокијских Отаца. Овај план је изражен превасходно у богословским списима Златоустовим, најпре у његовим Беседама о једносуштности и непојмљивости Божјој, што не значи да и егзегетска дела Златоустова нису проткана кападокијском теологијом личности. Ипак, нама је интересантан један други ниво, ниво литургијског етоса личности који је могуће пронаћи и у оним практично-пастирским списима Великог Светитеља у којима се дотицао свакидашњих тема и изазова времена. Овај ниво није спекулативног, него пастирског карактера, то јест, схватање личности на овом нивоу је могуће реконструисати и протумачити на основу Златоустових пастирских беседа у којима је изражено његово облагодаћено педагошко искуство, а најпре кроз текст свештене Златоустове Литургије и кроз Златоустова тумачења богослужбене праксе и текстова Цркве. Да бисмо могли да одговоримо на питање на који начин овај други ниво (ниво литургијског етоса) одговора на изазове савремености, дужни смо да уочимо извесне проблеме који стоје пред савременог човека у његовом покушају да се оствари као личност, у пуноти свога бића. Један од најосновнијих и најтежих изазова савремености јесте култура егоизма. На пољу нашег кућног васпитања сви смо сведоци чињенице да је до пре 30 или 40 година још увек владала култура патријархалног обзира у којој је човек као појединац, али и као личност био подстицан да своје квалитете не истиче, него да очекује извесну друштвену потврду, најпре у оквирима мање и основне друштвене околине - породице, а потом и на ширем плану. Данас, насупрот томе, од човека се очекује да истакне све своје реалне или нереалне квалитете, да и сам ступи у „маркетинг способности". Разлога за ову промену која је најочигледнија била током педесетих и шездесетих година („сексуална револуција", „секуларизација" и атеизација европског друштва) има више. Као основне могли бисмо навести већ позамашну историју западног индивидуализма и рационализма. Није без утицаја ни наслеђе психоанализе која је отворила нове перспективе за схватање душевног живота човековог, али која је у исто време такође снажно афирмисала човеков „его" и „селф", тј. његов осећај самопостојаности и индивидуалности. Све се ово данас испољава кроз поменуту културу егоизма, која појединца нагони да, ма колико да је спреман да сопствене интелектуалне и физичке потенцијале стави на процену друштва, он то мора да уради како би опстао на „тржишту запослења" и „друштвеној лествици". Наличје егоизма, како нас учи андрагошко-психијатријска, али и већ педагошка пракса, јесте стална депресија као „болест савременог друштва" . Човек се осећа нападнутим од стране друштва које га, наводно, афирмише и немоћним да одговори на сталне изазове све суровијег и ригорознијег постављања услова које треба да испуни. То га доводи у душевни ћорсокак, испуњен осећајем празнине и бесмисла, јер друштвени темпо не оставља простора за живот. Наравно, не треба сметнути са ума да је ефикасност ове „културе егоизма" велика управо зато што је сам човек склон греху гордости, тј. склон да себи припише моћи и способности које не поседује. Та пријемчивост егоизма на пољу мотивације, ипак, није у стању да човека ослободи разочарања која предстоје, а која су узрокована његовом немоћи да у реалном животу заснује и образложи слику коју је створио о себи и коју је као такву дао другима. Како човек може да избегне ову замку егоизма, по богоносном и живоносном искуству Светих Отаца, а најпре према оцу светом Јовану Златоусту за кога се везује средишња служба Цркве? Најпре, морамо истаћи чињеницу да је друштвена ситуација у Златоустово доба у многоме сличила данашњој, с тим што је тадашњи пагански хуманизам био донекле отворенији за религијска и остала, не само ефимерна питања од данашњег атеистичког хуманизма. Ипак, егоизам је и у паганској култури био изузетно изражен, јер ондашњи паганин је могао и да не верује у бога или богове, али је чак и најнижа друштвена побожност била окренута ка веровању у бесмртност душе сваког појединца. Паганин је веровао у сопствену бесмртност, макар и не веровао у богове. Наравно, хришћанско богословље није а приори заузело негативан став као целокупном јелинском наслеђу, а један од најбољи представника ове синтезе јесте сам Златоуст. Ипак, ни њему самом није било лако да антропоцентрични менталитет класичног хуманизма утелови у хришћански богочовечански реализам у коме су и Бог и човек важни, те, сходно томе, греше и Платон и Протагора када кажу да су или само Бог или само човек мера свих ствари. Заиста: ко би други, осим Духом Светим надахнути Свети Оци и могао да учини тако нешто? Егоизам нас подстиче да свет посматрамо као прилику за стицање и уживање: Златоуст нас на свакој литургији опомиње да „сами себе и сав живот свој Христу Богу предамо". Човек који је заробљен егоизмом, није у стању да изгради прави однос ни као Богу ни ка другим људима: „када постоји осећај више вредности, он не квари само однос према људима, него помућује и однос према Богу... егоизам подрива читав живот и зато се вреди потрудити око његовог уништења" . Зато је цела Литургија једно велико подсећање да потребу да најпре надиђемо своје „ја" како бисмо могли да заједничаримо у животу Нове твари, у будућем Царству. Тајна приношења сопственог „ја" у Светој Евхаристији није последица неког изненадног и чудног алтруизма, већ хришћанске онтологије личности, према којој једна личност добија идентитет само у заједништву са другим личностима. Св. Златоуст сјајно објашњава ову теорију личног односа као основе догађаја Цркве преко односа личне и литургијске молитве: „Можеш се, наравно, молити и у својој кући, али се код куће не можеш молити онако како у храму, где је толико мноштво отаца, где се једнодушно произноси молитва Богу. Када се сам молиш Господу, твоја молитва не бива услишена исто онако као када се молиш са својом браћом. Јер овде у Цркви има још нешто што је изнад свега: слога и сагласје верних, чврста свеза љубави и молитве свештеника". Дакле, чак ни овај принцип црквеног живота („ја" у односу према „ти" чини наше црквено „ми") није проста теорија идентитета, већ се у етосу Златоустове Литургије појављује као подсећање да је „предавање Христу" заправо само уздарје за Богочовеково дело искупљења. „Ми у Цркву не долазимо ради себе и не да бисмо тражили своје у њој, него ради служења делу Христовом у свету. Јер нема другог пута за сопствено спасење изузев предавања свога живота Христу који нас је заволео и умио нас крвљу својом од грехова наших, учинивши нас царевима и свештеницима Богу и Оцу своме" . Дакле, литургијски етос личности представља идење путем Крсне Смрти и погребења како би се дошло до васкрсења. Присуство верних јесте зато њихово укључивање у тајну смрти Христове, па стога Литургија јесте истинска Трпеза Тајне вечере, као предворје Царства Божјег. Евхаристија је двоструки подсетник нашег постојања: подсетник Крста и Васкрсења, страдања и славља, потребе да напустимо свој „его" да бисмо уцелоснили наше биће. Литургија је историјски догађај (Златоуст је особито често упоређује са јудејским Преласком преко Црвеног мора), али есхатолошког карактера. Управо у томе је она сасвим различита од динамике друштвеног егоизма. Наиме, док нас савременост стимулише да живимо у сталној фрустрацији између циљева који нам се увек постављају као недостижни, постављајући увек нове критеријуме у овладавању „вештинама и способностима", Евхаристија као предокус представља учествовање, антиципацију Царства, само са једним предусловом: непатвореном љубављу и саможртвовањем за друге. Савремени човек никада неће бити у стању да одговори свим захтевима које друштво пред њега ставља, као ни да достигне и ужива у свим благодетима које му оно омогућава. Он је увек у расцепу између радне етике, мноштва информација и сталних понуда да себи живот учини лакшим и пријатнијим, те стога лако губи свој идентитет. Иако подстицан да створи илузију како је сам господар свога живота, он постаје слуга сопствене жеље за комфором и информационих технологија (које природну жељу за комуникацијом могу да изопаче у смислу стварања осећаја непостојеће, виртуелне стварности). Све то је, пак, страно Литургији, њеној непосредности и позиву да „сваку животну бригу оставимо". Јер „ако све своје бриге управите ка Царству небеском, говори Господ, нећу вас лишити ни онога што задовољава потребе видљиве природе, и све ће вам се дати са осталим, јер вас нећу оставити да се бринете о самима себи". Дакле, да би човек могао да одговори на проблеме које пред њега поставља савременост, он најпре треба да открије ову перспективу Царства Божијег, коју је могуће задобити само у Литургији Духом Светим. Зато Евхаристија није пуки „религијски обичај", нити обредна радња, него „сабрање Царства". Њена „сврха" није да просто попуни „духовну пустињу" коју савремени човек осећа око себе - иако Евхаристија заиста даје пуноту нашем постојању. Напротив, Евхаристија не служи да се само на душевном плану „осећамо лакше", него она представља саму могућност да целокупно наше биће преобразимо и узнесемо у есхатолошко постојање. Литургија је „исходиште куда стремимо", она јесте „ослобађање од духовне парализованости у коју нас доводе житејске бриге", али не на психолошком, него на онтолошком плану јер је Евхаристија „Осми невечерњи дан". Савремени човек је често навикао на оваква привремена решења, на психијатријска залечења, која, ипак, нису у стању да његово биће спасу од корена свих проблема, а који је увек на плану постојања. Зато је човек модерног доба навикао и да о Литургији размишља као о „инстант решењу", да је сматра за тренутну олакшицу, одраз својих „интимних религијских потреба", те зато да о њој размишља у сасвим погрешним култним и психолошким категоријама. Терапијски карактер Литургије, дакле, није психолошки, него онтолошки, па је потребно да човекпође путем очишћења. Ту се светоотачко искуство благодатне педагогије још једном среће са изазовом савремености. Наиме, данашњи човек је васпитан да не разликује страсти и врлине, будући да је и једно и друго подведено под безличне категорије „психолошког мотива" или „афејта". Наравно, и отачка психологија је врло добро знала да су исти пориви у човеку ти који правилном употребом могу бити добри, а злоупотребом лоши, али то није значило да се против негативних аспекта психолошких мотива не би требало борити, како често сугерише савремена популарна психологија. Напротив, литургијски етос Златоустов подразумева очишћење од страсти. „Немој допустити ниједној од ропских и змијских страсти", говори Златоуст, „да се заједно са тобом нађе на месту Светог Узношења... нека ти ништа не стоји на путу у том часу". Пут литургије јесте пут ослобођења, а човек није истински слободан све док се не ослободи од страсти, тј. док не стекне плодове врлине. Тачније речено: очишћење није ствар терапијског третмана негативних афеката, него један целосан поступак задобијања врлине, о коме славни Пастир Антиохије и Цариграда често говори: „Онај ко се стара да хита путем врлине и жели да се уздигне са земље на небо, запоставља све видљиво и свим својим силама се труди да савлада све што му стоји на том путу, не застаје и ништа му не одвлачи пажњу, све док се не устреми до самог врха Неба". Наравно, и сам појам „врлине" је данас подложан релативизму друштвених норми и није више у средишту интересовања савременог човека, за шта је делимично одговорна управо моралистичка свест која је врлину поистоветила са достизањем норми, а не са остваривањем нашег коначног назначења - Царства Божјег. Овде, дакле, опет морамо да поновимо да је само у литургијском виђењу врлине као одговора на непостојање јасног етичког ослонца савременог човека. Желимо да истакнемо још два битна аспекта благодатног остварења литургијске свести код човека: уцелосњење човековог бића и налажење духовног мира. Наиме, иако је традиционална дихотомична (и трихотомична) антропологија одавно престала бити актуелна, савремена популарна схватања ништа мање изазивају целовитост човековог бића. Човек је данас углавном суочен са два култа: култом тела и култом интелектуално-психолошке забаве, који се нужно не искључују, али који доминирају својим наметнутим прототипима. Подвојеност ова два доминантна друштвена модела, која представља истински изазов за савремену педагогију, заснована је на једном плитком инсистирању и једностраном унификовању само једног аспекта двојединог људског бића. Опет је литургијски етос, у ствари, могућност надилажењња ове поделе, тј. Света Литургија као „тајна јединства" васпоставља и целовитост људског бића. Најпре, Литургија је догађај у коме учествује целокупан човек, са својом душом и телом, са свим оним што он јесте и што он треба и може да буде. Са свим својим чулима, преображеним, свакако, на подобије Богочовека. „Мисли, драги мој, на то да то додирујеш руком и, стога, никада да је ниси подигао да удариш некога... Буди свестан да не додирујеш Христа само руком, него Му се приближаваш и својим устима, па одржавај свој језик чистим, не изговарај бестидне и ружне речи, клевете и клетве... А кад се опет сетиш да твоје срце прима ону страшну тајну, не смеш никада у њему ковати лукавства против ближњега, већ срце своје чувај чистим од сваке злонамерности. Тако ћеш бити кадар да очуваш безбедним и своје очи и уши... Позван си у сватове, драги мој!" Човек заиста може бити оно што једе, али, како је убедљиво искористио Фојербахову ироничну опаску прота А. Шмеман, то не мора да значи да је човек осуђен да на један баналан начин буде роб својих природних порива. Човек је и оно што слуша и оно што види, али то не значи да је он неминовно роб онога што му се пласира. Јер човек увек има једну могућност да уцелосни своје биће, и то тако што ће се, учествовањем у радости Царства, ослободити и смрти која је највећи непријатељ целовитости и постојању нашег бића. А то је Света Евхаристија. Да завршимо ово мало виђење онога што литургијски етос Православне Цркве, изражен кроз уста Златоуста, богослова и пастира, може да понуди личности човековој тако што ћемо истаћи да Литургија најпре нуди мир и Христов мир. Златоуст је самим својим животним путем и духовним опитом често био у прилици да осети узнемиреност због пакости злих духова и злих људи. Па, ипак, његове последње речи биле су „Слава Богу за све!" Није у питању стоичка скромност, нити апатија пред неумитности живота, која се данас врло често пропагира као једино решење за проблеме животног вртлога, него Златоустова утемељеност у богослужењу Цркве, његово сазнање да је само Христос и Његово Царство будућега века једино ново под сунцем. Човекова узнемиреност, знао је свети Хризостом, произилази из његовог ума и јесте „болест нашег ума, јер када бисмо се узнемиравали због онога што се дешава (тј. када би дешавања, а не ми сами била узрок нашег узнемиравања), онда би требало да сви људи буду узнемирени, будући да сви пловимо по истом мору (живота)". Па, ипак, Златоуст непрестано говори о „спокојству у уму и души", наравно, „ако припремимо свој ум да са лакоћом трпи све невоље". Ипак, овде није реч о простој психичкој акомодацији, попут оне у данашњој психијатријској пракси, нити занемаривање реалних размера људске изгубљености у овом свету. Напротив, Златоуст је свестан да „сви имамо болест", али управо зато треба да приступамо Светој Чаши, јер „ако су били излечени они који су се дотакли само рубове његове одеће, како ли неће бити излечени они који га целог примају у себе?" Дакле, мир који добијамо од Христа у Светој Евхаристији, у потпуности одговара исцелењу које од Њега тамо задобијамо, и јесте целосни, онтолошки мир, мир као нови начин постојања. „Јер ништа друго не доноси мир нашој души као познање Бога и стицање врлине". Дакако, овај пут врлине се данас чини терминолошки и концепцијски застарелим, јер смо навикли на пут тренутних залечења наших „комплекса" и „тешкоћа". Међутим, само једно свеобухватно погружавање у тајну очишћења, уцелосњења и мира, коју имамо у литургијском етосу, може да представља трајан одговор на проблеме човека као боголиког и богочежњивог бића човека као личности. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Прво саопштење за медије Организационог одбора Међународног научног скупа „Свети Јован Златоусти данас“. Од 18. до 21. октобра 2018. године у Административном центру Владе Републике Српске у Источниом Сарајеву биће одржан Међународни научни симпосион на тему „Свети Јован Златоусти данас“. Организатори симпосиона су Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ и Митрополија дабробосанска. Најављен је долазак еминентних теолога, филозофа, стручњака за књижевне и културолошке аспекте личниости и дела Светог Јована Златоустог из Србије, Грчке, Хрватске, Бугарске, Шпаније, САД, Немачке. У току три дана одржавања симпосиона своје радове ће представити више од 20 учесника, а радни језици симпосиона јесу српски, енглески и грчки. У јеку немилих догађаја и кризе односа међу појединим Православним Црквама, одржавање овог научног скупа надилази само теолошки и локални значај и може имати улогу у проналажењу и учвршћивању међуправославног разумевања и јединства. Отварање симпосиона одржано је 18. октобра 2018. године у 18 часова. Радни део симппосиона подељен је у низ тематских сесија. Симпосион се забршава завршним предавањем у суботу, 20. октобра, а у недељу, 21. октобра 2018. године, заказана је света архијерејска Литургија којом ће се научни скуп претворити у литургијско славље. протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, званични портпарол Међународног научног скупа „Свети Јован Златоусти данас“ Извор: Српска Православна Црква

Данас је за све нас посебна радост: на овај прелепи дан ми не само да празнујемо Васкрсење Христово, сусрећемо васкрслог Христа, прослављамо Га и сједињујемо се са Њим, него прослављамо и спомен на великог светитеља Цркве Христове, ученика, следбеника, и учитеља Цркве, великог подвижника, богослова и проповедника ‒ светитеља Јована Златоустог. Био је то човек који је, без изузетка, сав свој живот и све своје велике дарове и таленте добијене од Творца, дао на служење свом Божанском Учитељу, Господу нашем Исусу Христу, у подизање, заштиту, грађење Његове Цркве, на укрепљење тог божанског организма и његову заштиту од јереси, раскола и лажних учења. Пошто је у младости остао без оца, сам са мајком, Свети Јован се предао изучавању највиших, у то време, наука: његови учитељи били су и филозофи, и хришћански подвижници. Када је његова мајка отишла Господу, светитељ је поделио све своје имање и повукао се да се подвизава у пустињи. Дуго времена је живео са истим таквим отшелницима, друговима и браћом својом по труду и борби. Подвизавао се у тиховању, посту и молитви, избегавајући сваку људску славу и почасти. Уклањао се чак и од служења које су желели да му дају и које му је Црква припремала. Ипак, није могао дуго да се уклања од тог служења. Без обзира што је већ тада начинио много подвига, написао предивна апологетска дела, Црква га је призвала на још узвишеније служење ̶ изабрала га је за свог архијереја. Временом је постао и архијереј на Константинопољској катедри. Тамо је са љубављу, подвигом, кротошћу поучавао народ Божији, а Цркву подизао и уређивао. Мноштво дела је оставио овај човек за собом. Ретко који подвижник може с њим да се упореди: био је и апологета, и тумач Светог Писма. Писао је беседе на разне теме, које се до данас, према Уставу, током богослужења читају у цркви. Присетимо се његове предивне проповеди „Слово на Васкрс“, која се по читавом свету неизоставно чита на тај празник. Таквих беседа је много. Али, вероватно, најважније његово дело, оно са чиме имамо непосредни контакт и што нам свима служи на спасење, ‒ Божанска литургија светог Јована Златоустог. Свети Јован није био њен творац у буквалном смислу. Било је пре њега подвижника који су састављали овај чин годинама и вековима, али се он истакао као уредник – обновио ју је и поправио, знајући већ на свом личном искуству, шта је неопходно Цркви и човеку, премда слабом, али у потрази за спасењем. Од тада, од IV века, ова литургија се неодложно служи скоро на свим језицима света. На свим језицима, на којима се проповеда Православље, служи се Божанска литургија Јована Златоустог, и најчешће, током године, она нас окупља све заједно око Чаше са Телом и Крвљу Христовом. Божанска литургија је најважније богослужење у Цркви. То је најважнији догађај за човека који је примио Крштење и залог је спасења у Светој тајни Крштења. Она је тајна сједињења са Телом и Крвљу Христовом, које се одвија током Божанске литургије. Са ужасом видимо како многи хришћани, до данас нису ово разумели и не могу спознати. А, ми, улажемо врло мало напора како би цео свет сазнао колико је учешће у Божанској литургији важно за спасење душе сваког хришћанина. Нема ништа више, ништа јаче, важније тога дана него да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом и сјединимо се са Њим, нераздвојно да се слијемо са Њим у молитви, и причешћу Светим Христовим Тајнама. Јован Златоусти је посебно говорио о Причешћу. Говорио је да човек, који се причешћује, који се сједињује са Христом у Причешћу, представља тело и то тело задобија Главу. То јест, човек који се не причешћује Телом и Крвљу Христовом, не може бити потпуни човек и хришћанин. Он је као тело без главе. Сви смо ми тело Христово, а Глава нам је Христос ̶ сједињујући се са Његовом Божанском Крвљу, којом је Он опрао наше грехе и искупио овај свет, ‒ ту Крв нам Господ даје данас, враћа је, да бисмо се слили са Њим у целости. Када човек воли нешто у овом свету, или неког човека, или неку појаву, он као да се стапа са предметом своје љубави, тежи да постане једно тело са њим. Тако су и хришћани призвани да теже стапању са Христом у тајни Причешћа Телом и Крвљу Христовом. То је, са једне стране, тако просто, а са друге стране, недостижно. За то су неопходни смирење, љубав, кротост, и послушање Цркви Христовој, слично оном које је сав живот пројављивао божански учитељ, чија су златна уста проповедала истину и спасење. Светитељ нам говори да током литургије, из олтара, као из раја, истичу реке Божанске Истине, и око тог извора се окупљају анђели, притичу, као што се око животворног извора тискају јелени у пустињи. Тако се скупљају анђели, архангели, свети и сви ми, заједно са њима, око тог извора, да се напојимо Божанске Истине, да се окрепимо, да се наша изнурена душа,што је пресахнула у пустињи греха, израњавана ђаволским стрелама, напије те Божанске воде ‒ Крви Христове, Његовог Тела, и да би живела, била жива у Животу Вечном, и била нераздвојна са Христом и свим светима. Јован Златоусти даје и такав пример хришћанима, којима Господ дозвољава да се устима својим дотичу Његовог Тела. Он говори, док се обраћа причасницима: причестивши се Телом и Крвљу Христовом, постајете попут лавова, којих се ђаво боји, и од којих његове слуге беже у ужасу и страху. Ето каква сила и каква непобедива благодат је дата свима нама, хришћанима, и колико снаге, енергије, колико подвига је издржао Јован Златоусти, да би до нас, глувих, бунтовних, колебљивих, кукавички малодушних, али ипак жељних спасења, донео ову истину. Сјединивши се са Телом и Крвљу Христовом, узносићемо хвалу Спаситељу нашем Господу Исусу Христу, Творцу неба и земље, и великим подвижницима, и светом Јовану Златоусту. Његовим молитвама да нас Господ помилује и спасе, као благ и човекољубив. Амин. Извор: Православие.ру

Уз Његово Преосвештенство Епископа шумадијског г. Јована, у молитвеном слављењу учествовали су професори и ученици за које личност Светог Јована представља узор како по питањима духовности, тако и у богословљу којем стреми и сам живот у Богословији. Величању школског патрона умногоме је допринео и проф. појања Немања Старовлах, будући да је са грчког и црквенословенског језика превео службу Светом Јовану Златоустом. Поред Богословије славили су и посленици радио станице Златоусти, једне од медијских установа Шумадијске епархије. Након богослужбеног прослављања, о Светом Јовану Златоустом говорило се и током окупљања око трпезе љубави. Литургијско благодарење у недељу, 26. новембра 2017. године, било је централни чин исказивања црквеног поштовања Светом Јовану Златоустом. Литургију је, уз саслужење професора и гостију из сестринских Богословија и из више парохија Шумадијске епархије, служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован. По већ устаљеној пракси, на славској Литургији у чин чтеца рукопроизведени су ученици завршног разреда Богословије који су клирици Шумадијске епархије. Ове године у први чин свештенства ступили су Милош Михајловић, Зарија Петровић, Михаил Голић и Радиша Голубовић. Да би радост била још већа, у чин ђакона рукоположен је Александар Ђорђевић, дипломирани теолог и катихета из Крагујевца. Помоливши се Богу за његово добро вршење поверене му службе, владика Јован му је упутио архипастирску поуку у којој је нагласио да нема веће части од служења Господу Исусу Христу који служи свима нама, ради нашега спасења: -Све што бих ти пожелео јесте да се молиш Богу и сачуваш страх Божји. Докле год будеш имао страха Божјег, твоје саслуживање ће бити Богу пријатно, а када страха нема, долази до гордости и сујете. Као што знаш, Бог се гордима противи. Нека ти Господ и Свети Јован помогну да ову благодат коју данас примаш сачуваш кроз читав свој живот. После прочитане јеванђелске приче о милостивом Самарјанину, проповедао је јереј Владан Костадиновић, професор Крагујевачке богословије. Тумачећи ову важну јеванђељску параболу, беседник је величао и лик Светог Јована Златоустог: -Врлине, попут милостивог Самарјанина, скупљајући и таложећи у свом срцу, имао је и онај око чијег се имена данас на Светој Тајни окуписмо. Свети Јован је имао храбрости да сведочи Христа распетог и васкрслог и онда када је био послушан својим родитељима, и онда када се подвизавао, и онда када је био духовно чедо Светог Мелетија Антиохијског, и онда када је сагао главу и примио рукоположење руком Флавијана Антиохијског, чак и онда када му је неправда учињена од стране оних који у њему нису видели уста кроз која проговара сам Господ. Нису видели онога који јесте ближњи, већ су видели само пошаст и гордост. Међутим, охрабрен Господом који је проговорио у њему и силом Духа Светога, пламен његове вере, Богу хвала, гори и данас. Након освећења и ломљења славског колача, домаћини и гости су се окупили на свечаном славском ручку. Међу гостима су били професори и ученици Богословија из Београда, Сремских Карловаца, Ниша, Призрена и Фоче са којима се крагујевачки богослови редовно сусрећу, као и представници крагујевачких просветних установа. У речима захвалности свима који су се у ове дане окупили око великог имена Златоустовог, ректор Богословије у Крагујевцу протојереј-ставрофор проф. др Зоран Крстић нагласио је како многе руке подржавају ово богословско училиште, али да се увек препознаје брига Владике шумадијског г. Јована и благочестивог свештенства Шумадијске епархије. Љубав, исказана током прослављања заштитника Крагујевачке богословије, назначила је Светог Јована Златоустог као духовног горостаса на којег би требало да се угледа сваки човек који жели да усели Христа у себе и постане син по Очевом благовољењу и благодати Светог Духа. Извор: Српска Православна Црква