Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'земља'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Ко никада није имао додира са селом тешко може замислити шта човјеку земљораднику значи земља. Она је живот, на њој се ради и од ње живи, јер земља рађа, а Господ нас, преко ње, благосиља разноврсним плодовима. За земљу се борило, на земљи освитало, на земљи смркавало, на њој се расло, живјело и умирало. Земља је била вољена, а она је ту љубав узвраћала плодовима. Зато су наши стари били везани за земљу, и никада, ни по коју цијену, нису били спремни да је се одрекну. Данас је другачије. Изгубили смо додир, чини ме се, и са земљом и са прецима. Више нам не значе ни земља ни преци, ни села ни гробови. Јер да значе, не би наша села обрасла у коров, не би тако лако зарасле стазе којима су ходили наши стари, захваљујући чијем труду и ми данас постојимо, овакви какви јесмо. Да се наши преци нису патили, обрађујући на мукотрпан начин земљу својих отаца, и да је нису бранили, када је то требало, данас не би било ни нас, а то смо тако олако заборавили, као да се наше постојање подразумијева. Када бисмо знали колико су наши преци радили од јутра до сутра да докупе парче плодне земље, данас бисмо другачије размишљали о ономе што смо у насљеђе добили. Не бисмо се олако одрицали, продајом или заборавом, оног благословеног грумена који је освештан прадједовском муком, али и жељом да и нама, њиховим потомцима, нешто остане у насљеђе. Земља наших предака није на продају, а и да је продамо не бисмо извукли велику материјалну корист, а изгубили бисмо много. Одсјекли бисмо грану из које смо изникли, и још једном се наругали онима чије гене носимо. Зато нека нико од нас не продаје оно што сам није стекао. Поштујмо претке и не дајмо земљу коју су нам оставили! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  2. О атмосфери у Црној Гори, неколико дана након одржаних парламентарних избора у овој земљи, за Радио Златоусти, Епархије шумадијске, говорио је протопрезвитер Никола Пејовић, уредник васељенског Радија Светигора. Шта је сада у фокусу Радија Светигоре, шта ће бити са Законом о слободи вероисповести, како коментарише феномен литија и духовног буђења народа Црне Горе, сазнајемо у овом разговору са подгоричким протом. Звучни запис разговора
  3. Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић) Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати. Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки. Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата. Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по. И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година. Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском. Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак. У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра. Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт. Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима. Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник. У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу. Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога. Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода. Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим. Отац Момо постао је мој духовник. Имао сам, са супругом, срећу у животу. Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке. Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219. У моћи је то људи чија се кичма види издалека. Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник. – Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било. Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила. Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“. Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне. Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу. Али не одмах… Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику. Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу. Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека. Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци. Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе. Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017. Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја. Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година. Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор. Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац! О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама. Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола. Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост. То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих. Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас. Нека Ти буде лака земља као перо маслине. (Фејсбук страница Николе Маловића)
  4. Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић) Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати. Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки. Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата. Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по. И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година. Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском. Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак. У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра. Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт. Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима. Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник. У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу. Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога. Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода. Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим. Отац Момо постао је мој духовник. Имао сам, са супругом, срећу у животу. Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке. Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219. У моћи је то људи чија се кичма види издалека. Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник. – Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било. Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила. Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“. Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне. Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу. Али не одмах… Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику. Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу. Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека. Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци. Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе. Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017. Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја. Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година. Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор. Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац! О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама. Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола. Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост. То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих. Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас. Нека Ти буде лака земља као перо маслине. (Фејсбук страница Николе Маловића) View full Странице
  5. У емисији "Међу нама" на ТВ НОВА С, Владо Георгијев говори да планета Земља није округла Погледајте https://youtu.be/y3R0ugoKUV0?t=341
  6. Обиласком цркве Светог Димитрија и Универзитета у Kосовској Митровици, Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј завршио је петодневну предваскршњу посету Kосову и Метохији. Патријарха Иринеја испред цркве Светог Димитрија у Kосовској Митровици, поред домаћина Епископа рашко-призренскогТеодосија, дочекали су бројни верници међу којима је био велики број ученика из више митровачких школа. -Нисмо ми упали на ову земљу и освојили је и отели од некога. Ову нам је земљу, како каже наш песник Бећковић, Бог даровао и то што нам је Господ даровао, то морамо да чувамо, поручио је патријарх Иринеј. Патријарх је поручио да је читавом српском народу потребно јединство у свему доброме, да се не дели као што је то много пута у историји чињено, а преостале Србе је позвао да остану и опстану, нагласивши да тако чувају Kосово и Метохију. патријарх је истакао да Србија и Српска Црква мисле о Србима на Kосову и Метохији и да се за њих боре. -Данас се овде спомиње, долази од неких људи, како Kосово треба поделити или неким компромисом решити или на крају, има и таквих нажалост, који сматрају да треба Kосово да скинемо као јарам са леђа. То не говоре паметни људи. То не говоре Срби, то говоре они који само носе име српско а далеко су од свега оног што је српско, поручио је патријарх Иринеј, саопштила је ТВ Храм Патријарх је подсетио да је двадесет година живео у Призрену, престоници два владара, и да не може да замисли да "његов Призрен" оде неком другом народу. -Kо поклања кућу своју некоме, него је чува као дар Божји. Kакав је то компромис не знамо још увек. Ми желимо компромис, молимо се Богу да дође до компромиса, али компромис у коме ће Kосово и Метохија остати у Србији, а народу албанском, - ја знам шиптарски народ, а ово после зове се албански народ - да им се да пуно права, достојанства људскога, да имају свој језик, своје право, да се по томе понашају, навео је Патријарх. -Земља српска не може туђа да буде него српска, рекао је патријарх Иринеј и закључио: -Оно што се дâ и поклони, то је за сва времена изгубљено. Патријарх Иринеј је посетио и Универзитет Универзитет у Приштини са седиштем у Kосовској Митровици и разговарао са професорима и студентима. Његову Светост Патријарха, у чијој је пратњи био Епископ рашко-призренски Теодосије, испред зграде Ректората дочекали су бројни студенти на челу са ректором Универзитета проф. др Здравком Витошевићем. -Kао што народ треба да гледа у Цркву тако народ треба да гледа и у вас. Ви сте наша велика нада јер тамо где су цркве и школе ту је место и народу. Мене радује што сам овде са вама,. Ја сам ових дана био и у Штрпцу и у многим местима широм Kосова и Метохије, има нашега народа овде. То је велика нада, мотив и основ и другима који желе да се врате на своја огњишта. Учите марљиво јер што год будете више знања стекли бићете кориснији Отаџбини и народу. Тако гледајте своју будућност - кроз народ и за народ. Тако су радили наши славни преци а ми имамо на кога да се угледамо. Драго ми је што вас видим, знајте да сте велика утеха за наш народ овде и док год постоји овај Универзитет на овим просторима биће и наде и утехе за наш народ на Kосову и Метохији али и за све Србе ма где били, поручио је студентима у Kосовској Митровици Патријарх српски г. Иринеј. После разговора са студентима Патријарх је заједно са ректоором проф. др Витошевићем, владиком Теодосијем и студентима ручао у студентској мензи. Извор: ТВ Храм СПЦ
  7. Данас су у Бијелом пољу у Зети сахрањени земни остаци дванаестогодишње Нине Кумбуровић и њене мајке Јане, које су 3. фебруара пострадале у таласима Скадарског језера, по повратку са Литургије у манастиру Врањина. Са њима је пострадао и њихов отац и супруг Ратко Кумбуровић и њихов пријатељ Дарко Вујошевић, за чијим земним остацима рониоци још трагају. На сахрани је протојереј Предраг Шћепановић, ожалошћеној породици Кумбуровић и Лутовац, пренио молитве и најдубље изразе саучешћа Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија, који је у Бразилу и Аргентини, владике будимљанско- никшићког г. Јоаникија и диоклијског г. Методија, који су ван Црне Горе. Прилог радија Светигоре Истакао је да Митрополија црногорско-приморска и манастир Врањина нијесу имали у својој крстоваскрсној историји тужнијег дана и да би требао да има ријеч и снагу Марка Миљанова, који је сахрањивао сина јединца од непуних 12 година, колико је Нина имала, па да каже ријеч достојну туге која је већа од Ловћена и Румије: „Је ли то Божије око, које је недремљиво, заспало или је ђаво, који је мрзитељ човјека од искона, пожелио да искористи прилику да из овога свијета истргне најбоље међу нама. Шта рећи о Ратку? Шта рећи о Јани?…Шта рећи о Нини? Оно мало материјалног што су имали давали су светињи, Богу, потребитима. Читав живот Јанин и Нинин је у Светом писму. Као она удовичина лепта, која је дала више од свих богаташа овога свијета, тако су и они давали Богу и добрим људима и зато их данас испраћамо не као сиромахе, него као богаташе који су нам показали како се живи.“ Отац Предраг је казао да није Божије око заспало, него да их је Господ призвао јер су били чисти за овај свијет који живи између добра и зла – два пола људског карактера: „Као сунце су били чисти, као анђели, зато молим породицу да стисне срце и буде поносна јер их данас пратимо као најбоље синове, а овдје смо у Зети, костурници соколова, која је покапана крвљу младића и дјевојака који су се вјековима борили за слободу и част.“ Подјсећајући на ријечи Господње: У чему те нађем у томе ћу ти судити, отац Предраг је казао да они нису били ни у каквом нечасном дјелу него су земаљски живот завршили са пјесмом на устима. Помолимо се да их Господ Бог још данас сретне са ријечима: Дођи добри слуго, на земљи си ми био вјеран, уђи у радост Господа свога! „Сви смо на овој земљи гости и путници, проживимо викенд вјечности кратко, али остају дијела. Остаће Нинин златни лик, Нинино срце и Нинина жртва, Јанина жртва… Нека њих двије измоле Господа да и Ратка, његово часно и честито тијело, његове руке намучене, поштене, људске који су сваки свој динар овдје на земљи зарадили часно, заједно са дивним и племенитим Кучем, Дарком Вујошевићем, ставимо у земљу да чекају трубе Судњега дана и други Христов Долазак.“ Парох подгорички захвалио се у име породице Кумбуровић, Дарку Вујошевићу који је био близу спасења, али је дао живот знајући за какву светињу га даје. Захвалио се свима који су са часном породицом Кумбуровић и Лутовац у болу и тузи, а њих замолио да буду јаки и пуни вјере као што су били Нина и Ана. Бог да им душу прости! Претходно је у Манастиру Светог Јована Владимира у селу Курило служена Света заупокојена литургија. Началствовао је парох подгорички протојереј Бранко Вујачић, уз саслужење зетских пароха јереја Младена Балаћа, Златка Васића, Блажа Петровића и ђакона Ивана Црногорчевића. Отац Бранко је у бесједи подсјетио на ријечи Светог апостола Павла: Нећу да тугујете као они који немају наде. „Сасвим је природно да тугујемо за нашим ближњима и вољенима када се од њих привремено растајемо овдје на земљи, али ми хришћани имамо велику наду. Јер, како каже Јеванђеље – као што умиремо сви у Адаму, у Христу ћемо васкрснути. Као што је кроз човјека ушао гријех и смрт, тако се кроз Богочовјека Христа објавио живот вјечни и царство Божије“, рекао је отац Бранко. Додао је да ћемо се сви ми призвани на живот вјечни кроз Христа васкрлога поново срести једнога дана са смрћу. „Али, ми смо они који вјерујемо у васкрсење, и који га исповиједамо. Јер је Христос, будући Бог, постао човјек, наш брат и вјечни сабрат, један од нас, и Он је првенац васкрсења. Он је побиједио смрт, а ми, Његова дјеца смо дјеца васкрсења и живота вјечнога“, подсјетио је он. Рекао је да су и страдали Ратко, Дарко, Јана и Нина, дјеца васкрсења и вјере у васкрслога Христа: „Они су несебично живјели за Христа, били су дио Тијела Његовога, удови Цркве Христове. Они су свој живот живјели са Христом и у Његовој Цркви непрестано о Христу мислили, Њему се предавали. Они су истинска дјеца васкрсења.“ Рекао је да је њихово страдање само умножило њихов мученички вијенац. „Сама породица Кумбуровић није имала лаган крст Христов. И њихов живот је био прожет мучеништвом. Тако, како им је Бог дао, живјели су са Христом. Али њихово страдање само је увјенчало њихово досадашње мучеништво. И Бог их је тим вијенцем обдарио“, нагласио је отац Бранко. Подсјетио је на Господње ријечи да нема веће љубави од оне да неко положи живот за ближњега. „Тако су, они једно за другим, у трен положили живот за ближњег свога и стали пред Христа васкрслога. Земља тугује, али се небо радује. Нека им се душа спаси, а спомен на земљи никад не угаси“, поручио је отац Бранко Вујачић. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Предавање протонамесника Милорада Мировића, пароха новосадског и уредника Радија Беседе, "Земља постаде Небо, јер Бог постаде Човек", које је одржао у Кули. View full Странице
  9. Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“. На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења. Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина. Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје! * * * Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама! Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву. Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој. По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу. Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. Више од два вијека, Сопоћанска црква је, страдавши у једном од многих ратова, остала да живи без крова. Самим Божијим промислом и чудом, сачуване су многе велелепне фреске у њој. Међу њима, издваја се величанствено Успење Мајке Божије. Представа је „пуна динамике и покрета, али све изражава мирноћу физиономије и одмјереност покрета, осјећа се величина и свечаност тренутка у коме се спаја небо са земљом“. На слици је мноштво фигура. Изображени су анђели, апостоли, јерарси, јерусалимске жене. На лицима им је бол и жалост. Догађај је смрти, упокојења, успења. Смрт је страх, растанак, мрак… Али, “савршена љубав изгони страх напоље”, а не постоји створење које је икада живело савршенију љубав од ње, Марије Богомајке. Она том љубављу смрт претвара у живот, растанак у сусрет, мрак у вјечну и незалазну свjетлост. Она је “смрт украсила”, како пјева пјесник, “потиштеност укинула и смрт као радост показала”. Тихо и непримјетно. Као што је и током свог живота, како свједочи еванђелска повијест, тихо и повучено ходила, увијек упућујући на свог Сина. Она која је Спаситеља свијета држала у рукама, преселила се у Његово наручје! * * * Радуј се, Благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама! Као и тада тако и сада, Марији се јавља исти благовјесник. Доноси јој вијест о скором уснућу. Ову објаву прима једнако смјерно као и прву. Ево слушкиње Господње. Нека ми буде по ријечи твојој. По промислу Божијем, апостол Тома није међу осталима са уснулом Богомајком. Накнадно одлази на њен гроб и не налази је. Тако свједок Христовог Васкрсења, постаје свједок и вјесник и о Богородичином Васкрсењу. Смрт оне која је родила Побједитеља смрти постаје стожер наше наде у живот вјечни. Она, која је једна од нас, удостојена је васкрсења прије другог доласка, да би као “прва после Јединог Првог”, била наша неуморна заступница и молитвеница пред Богом. Тијана Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  11. АлександраВ

    Моја земља

    Стојим и посматрам, страх преплављује утробу, колоне теку друмовима, у оба правца, отворена грла избацују песме и поздраве. Ћутим и посматрам. Земља на којој стојим познаје ме. Сваки мој корак је дубоко у њој. Дете сам ове земље. Човек сам ове земље. Старац сам ове земље. Постојим у времену када је тешко ћутати а још теже слушати. Отворене ране. Постојим у времену изоштрених чула. Може нас погодити залутали метак флаша или петарда ланац или камен реч или поглед успомена или заборав. Или нам неко може подметнути ногу. Или ћемо се једноставно саплести и пасти. Плачемо. Кунемо. Кукамо. И даље не разумемо а тако је једноставно. Стојим и ћутим. Народ одлази. Небо плаче. Земља нас посматра.
  12. Дану високих званица Мултинационалне вежбе подржане рачунарским симулацијама "Викинг 18", данас су у касарни "Бањица 2" у Београду присуствовали министар одбране Александар Вулин, начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић са члановима проширеног колегијума, шеф Мисије ОЕБС у Србији амбасадор Андрео Орици и други гости. Реч је о највећој командно-штабној и дистрибуираној вежби, у којој учествује 61 земља, а организована је под покровитељством Kраљевине Шведске, где је и главно командно место, и изводи се на још шест издвојених командних места: у Србији, Бугарској, Ирској, Финској и, први пут ове године, у Бразилу. Србија је други пут домаћин вежбе на којој ове године учествују и представници 85 организација и више од 3.000 учесника, а код нас се увежбава 108 припадника Министарства одбране и Војске Србије, 40 припадника страних оружаних снага и 57 припадника полиције, владиних и невладиних организација. Министар одбране Александар Вулин подсетио је да је "Викинг 18" највећа вежба на свету, с више хиљада учесника, а у нашој земљи се изводи други пут. – Војска Србије може са задовољством да констатује да је ниво обучености наших војника и официра, као и ниво спремности наше војске да одговори на сваки задатак и свако постављено питање, на највишем могућем нивоу. Сви наши гости, а овде су представници оружаних снага Сједињених Америчких Држава, Шведске, Казахстана, Јерменије, Молдавије, Босне и Херцеговине и Македоније, могу да потврде да је сарадња са нашом војском веома корисна, и да представници других оружаних снага имају шта да науче од нас, посебно што имамо значајна искуства кад је у питању управљање кризама и деловање током хуманитарних катастрофа. То смо доказали још од избегличких криза током деведесетих година, као и у раду са мигрантима током мигрантске кризе на нашем просторима, када смо све обавили на најхуманији и најефикаснији начин – истакао је министар Вулин. Он је додао да то можемо и сада да покажемо, а да је од великог интереса и значаја за нас "да припремимо наше момке и девојке за учешће у мировним мисијама широм света". – Војска Србије у овом тренутку учествује у девет међународних мировних мисија, пет под управом Уједињених нација и четири под управом Европске уније. Такође, ово је још један доказ зашто је добра политика војне неутралности наше државе, јер, као што видите, можемо да вежбамо са свима и да учимо од свих, али исто тако и да преносимо наше знање сваком ко жели од нас да учи – рекао је министар одбране. Пуковник Бошко Зорић, официр за планирање вежбе "Викинг 18", истакао је да је реч о веома важној активности која значајно доприноси унапређењу стања обучености припадника Војске Србије. – Тиме смо остварили и свој први постављени циљ на овој вежби, а то је да унапредимо способност својих официра за учешће у штабовима и мултинационалним командама. На другом месту, циљ је да се обучимо, заједно с нашим колегама из Министарства унутрашњих послова, али и из владиних и невладиних организација, с којима бисмо заједно деловали у зони операције, и на трећем месту, наш циљ је да унапредимо, заједничким радом и обуком, међусобно поверење између наших оружаних снага, а самим тим и између наших држава. Пуковник Зорић је истакао да су српски млади официри и подофицири, знањем и способношћу додатно унапредили симулациони софтвер. - Данас Војска Србије изводи вежбе које чак и много развијеније оружане снаге него што смо ми не изводе. Веома сам задовољан понашањем свих припадника, приметио сам изузетно знање, стручност и професионализам, и надасве, пријатељски однос између припадника оружаних снага партнерских земаља на вежби – рекао је официр за планирање вежбе "Викинг 18". Председник Црвеног крста Србије Драган Радовановић је истакао да је та организација, као део цивилног сектора, помоћни орган државе и, као такав, има блиску сарадњу са Министарством одбране и Војском Србије на различитим програмима и учествује на великом броју вежби. – На оваквим вежбама основни задатак Црвеног крста је заштита цивила у оружаним сукобима, успостављање породичних веза, служба тражења и, нарочито, нагласак је на заштити деце. Високи гости обишли су организацију вежбе "Викинг 18" и размештај елемената на тој активности. Руководиоци појединих сегмената обавестили су их о раду Центра за управљање вежбом и његовим задацима, а гостима је приказан и монитор са такозваном "заједничком оперативном сликом", коју види само кључно руководство вежбе, на ком је приказан размештај свих јединица у одређеном тренутку, као и размештај непријатељских снага, цивилних организација, интерно расељених лица и центара у зони операција. Гостима су представљене и активности цивилних организација у зони операција, њихови тренутни задаци и ангажовања и координација активности са војном компонентом у зони операција. Вежба "Викинг 18" траје од 16. до 26. априла.
  13. Истраживачи у Русији су лабараторијским експериментима моделовали уништење опасних стена из свемира, користећи реплике астероида и ласерске експлозије да би опонашали ефекат нуклеарне бојеве главе. уметничка илустрација, хипотетичког астероида (Елена Кхавина) Тим истраживача је закључио, поред осталог, да би приближно била потребна нуклеарна бомба снаге од 3 мегатоне за Астероид ширине од 650 метара. Такође истраживање је потврдило, да би ефекат нуклеарне бомбе био увећан експлозијом бомбе у кратеру или пећинама свемирске стене. Поређења ради, нуклеарне бомбе које су С.А.Д. бациле на Јапанске градове Хипошиму и Нагасаки током другог светског рата, имала су експлозију снаге од око 15 и 20 килотона. 1 мегатона је једнака 1000 килотона. Нуклеарна бомба, највеће силе икада направљена је била Совјетска "Цар Бомба" хидрогенска бомба која је имала експлозију снаге од 50 мегатона (СССР је детонирао Цар Бомбу 30. Октобра, 1961 године на Арктичком ланцу острва "Нова Земља"). За извођење ових експеримента, истраживачи су произвели мале вештачке астероиде, базиране на структури и облику комада свемирске стене која је експлодирала изнад Руског града Чељабинска у фебруару 2013 године. У близини града Чељабинска, са дна Чебаркуљског језера је узет метеорит. Истраживачи су затим поставили вештачке астероиде, различитих облика у вакумској комори и емитовали на њих кратке ласерске импулсе. Научници су открили да је ласерска експлозија од 500 џула по граму била потребна да се разбије модел камена од 8 до 10 милиметара у пречнику, ако је та експлозија усмерена на шупљину у астероиду. Без шупљине, неопходна енергија је око 650 џила по граму астероида. Истраживачи су овај модел тестирања искористили, да би дошли до закључка о "хипотетичком" астероиду од 650 метара. Њихови експерименти такође сугеришу да се не постиже предност генерисањем енергије преко више импулса. Тако да је једна моћна нуклеарна експлозија вероватно једнако ефикасна као и низ мањих које би довеле до истог кулминативног енегретског потенцијала, рекли су чланови тима. Нова студија, која је објављена у Руском издању часописа, Експериментална и теоријска физика и која ће се ускоро појавити у енглеској верзији часописа, моделирала је само каменасте астероиде. У будућем раду истраживачи планирају продужити своје експерименте на металним свемирским стенама и детаљније истражити како облик астероида и његове шупљине могу утицати на ефекат нуклеарне експлозије. Иако за планету Земљу, тренутно нема астероидних претњи, научници усавршавају технике уништавања истих. Моделирањем експлозија и критеријумима који омогућују брзо израчунавање потребне снаге бомбе за астероиде различитих типова. Рекао је у саопштењу, коаутор студије Владимир Иуфа, ванредни професор на одсеку за примењену физику и одељење за ласерске системе и структурне материјале на Институту за физику и технологију у Москви. "Разматрамо и могућности одбацивања астероида без уништавања и наду за међународни ангажман по овом питању", додао је др. Владимир. Извор: https://www.space.com/39971-asteroid-destruction-nuclear-bomb-study.html?utm_source=notification; https://gizmodo.com/russian-scientists-are-devising-a-plan-to-nuke-asteroid-1823795788; https://eurekalert.org/pub_releases/2018-03/miop-rpm031318.php,
  14. 18. фебруара 1913. године, Краљевина Србија је донела "Уредбу о саобраћају справама које се крећу по ваздуху", чиме је постала пета земља у свету која је законским актом ове врсте регулисала војни и цивилни ваздушни саобраћај изнад своје територије. Текст Уредбе је објављен у "Српским новинама"-службеном листу Краљевине Србије у броју 41. од 21. фебруара 1913. године Разлог за доношење овог правног акта је била чињеница да се у Међународном праву тог доба, односно почетком 20. века, ваздушни простор сматрао истим као и отворено море. Дакле, сматран је слободним и без икаквог националног суверенитета. Тек 1910. године, код Немаца се јавља идеја да ваздушни простор изнад одређене државе припада тој држави да је успоставqање контроле у ваздушном простору есенцијално питање националне сигурности садржано у начелу да: "свака држава има комплетан и ексклузивни суверенитет у ваздушном простору изнад њене територије". Из тог разлога, Немачка доноси први закон такве врсте у свету, и то 10. августа 1910. Пруска као део истог Царства то чини у октобру исте године, док Енглеска такав правни акт добија 2. јуна 1911. године. Француска то чини 22. новембра исте године а Аустро-Угарска годину дана касније, тј. 20. децембра 1912. године. САД су то учиниле после нас, у мају 1913. године, а Италија у септембру исте године када и ми. Остале земље у свету су то урадиле тек након Првог рата... Мала Краљевина на Балкану-Србија, такав закон доноси непуна два месеца од оснивања свог ваздухопловства. На предлог министра унутрашњих дела Стојана М. Протића и министра војног, ђенерала Милана Божановића “ради штићења интереса државних у погледу спречавања ухођења, царинских права, народног здравља и народне одбране, као и безбедности грађана”, по милости Божијој и вољи народној, Петар Први Карађорђевић краљ Србије прописује "Уредбу о саобраћају справама, које се крећу по ваздуху", на данашњи дан пре 105 година. У најкраћем ова Уредба је регулисала статус ваздухоплова, поделу на домаће и стране летелице, те је ограничавала принцип екстериторијалности у ваздушном саобраћају, чиме је свака страна летелица над територијом Србије одговарала законима Краљевине Србије. Уредбом је регулисана ибезбедност летења у одредбама које се тичу регистрације летелице за безбедну пловидбеност, односно посаде за управљање одређеним типом летелице. Даље, забрањено је летење ноћу, при лошем времену. Збрањено је маркирање, летење наоружаним летелицама, извиђање, ношење голубова писмоноша, надлетање војних инсталација и летење ван раније утврђене маршруте, а без посебног одобрења Министарства војног или унутрашњих дела. Прелет територије Србије је био омогућен страним ваздухопловима уз претходну најаву и дозволу царинских и полицијских органа Србије, а према унапред задатим улазним и излазним "капијама" наше државе. Оглушавање о ову одредбу је повлачило за собом могућност обарања такве летелице. Уз дефинисање још неких примера везаних за употребу ваздухоплова у војне и цивилне сврхе, ова Уредба се у својој суштини нимало не разликује од модерних закона из домена Међународног ваздушног права, како код нас тако и у свету.
  15. Извештај “Си-Би-Ес њуза” да је Исланд водећа земља у “искорењивању Дауновог синдрома код новорођенчади” почетком ове недеље подигао је велику медијску прашину. Многи претпостављају да је Исланд развио иновативни третман за овај поремећај, међутим истина је много другачија. Испоставило се да је Даунов синдром искорењен уз помоћ пренаталних тесова и абортусима, како би се системски елиминисала деца са овим урођеним генетским поремећајем. Извештај Си-Би-Ес-а критиковали су и амерички конзервативци, међу којима републикански сенатор Тед Круз и бивша гувернерка Аљаске Сара Пејлин. Док једни гледају на селективни абортус као на здравствено решење, други сматрају да је то искорењивање “неприкладних” појединаца. Ово није прогрес, већ еугеника, оцењује “Нешенел ривју” (НР). Сенатор Круз је на “Твитеру” оценио да постоји “стопа уништења од 100%” за фетусе са Дауновим синдромом, додајући да је то “стварно жалосно”. Пејлинова је оптужила Исланд да имитира нацистичку Немачку. На Исланду је стандардна пракса информисати будућу мајку да може обавити пренатални тест ради детекције Дауновог синдрома. Велика већина мајки код којих је резултат теста био позитиван изабрала је да прекине трудноћу. Али, треба истаћи да је у питању избор, и то избор мајке, а не наметање лекарских ставова, наводе медији. Ипак, још једном се у јавност подигло питање моралности процедуре абортуса. Пренатални тестови су ствар избора на Исладу, али влада тражи од лекара да информишу жене о тој опцији. Око 85 одсто будућих мајки ради тај тест, а скоро 100 одсто од тих жена изабере абортус након што се покаже да беба има Даунов синдром. Свега двоје деце са Дауновим синдромом роди се на Исланду сваке године, често као резултат тестирања. Си-Би-Ес је на “Твитеру” истакао да је Исланд на путу да искорени Даунов синдром путем абортуса, међутим, НР наводи да земља није елиминисала болест, већ људе. НР оцењује да због чланка Си-Би-Ес–а селективни абортус звучи као технолошка иновација а не “намерно таргетирање ‘неприкладних’ особа ради потпуне елиминације”. Исланд је била једна од првих земаља која је увела пренаталне тестове, као би елиминисала абнормалности фетуса абортусима, али није једина. Око 90 одсто Британки изаберу абортус након открића да дете има Даунов синдром. У САД је тај проценат између 67-90. У Европи, око 92 одсто фетуса код којих је установљен овај поремећај бива абортирано. НР указује на став који постоји према особама са Дауновим синдромом и да се они третирају као да су мање људи од здравих појединаца. Наводи се пример када је француско државно веће забранило емитовање рекламе са дететом са Дауновим синдромом које прича о свом срећном животу. Реклама је требало да утеши мајке које су добиле пренаталну дијагнозу и да их увери да ће њихова деца имати нормалан живот. Влада је, међутим, забранила снимак јер би смех те деце “узнемирио савест жена које су изабрале другачије према закону”. Иако је у већини земаља ствар избора да ли ће жена родити дете са поремећајем након тестирања, многе будуће мајке се осећају притиснуте од стране лекара, на првом месту да раде тестове, а потом да изврше абортус у случају абнормалности. НР истиче да се узима здраво за готово у лекарској заједници да ниједна жена неће да изнесе трудноћу у таквом случају. Неименовани саветник у једној болници на Исланду изјавио је да на абортус не гледа као на убиство. То је окончање могућег живота који би имао много компликација… спречавање патње детета и породице. Мислим да је то исправније него гледати то као на убиство – то је тако црно-бело. Живот није црн и бео. Живот је сив – рекао је он. НР подсећа да је Жером Лужун, француски генетичар који је открио везу између болести и абнормалности хромозома, рекао да се не може порећи да је цена болести попут Дауновог синдрома висока. Плаћа се патњом појединца и теретом на друштву. Да не помињемо патњу родитеља! Али, то је тачно оно друштво мора да плати како би остало хумано – истакао је Лужун. Иначе, закон Исланда о абортусу је међу најконзервативнијима у Европи. Последњи пут мењан 1975, закон тражи од жена да прикупе два потписа неумешаних особа како би добиле дозволу за абортус, подсећа портал “Грапевине”. http://hronograf.net/2017/08/19/island-iskorenio-daunov-sindrom/
  16. Србија је за НАТО кључна земља региона, а регион је важан за стабилност војног савеза, оценио је Кнут Кирсте, политички саветник за Србију у Одељењу за политичка и сигурносна питања НАТО-а. На скупу Центра за евроатлантске студије (ЦЕАС) у Београду, Кирсте је рекао да је партнерство Србије и НАТО-а прешло дуг пут и да постоји простор за даље јачање партнерства. „НАТО остаје посвећен снажној, просперитетној и демократској Србији. Видимо је као важан камен неизоставан за регион. Стабилна, демократска и просперитетна Србија је и у нашем интересу. Ангажовани смо у раду са Србијом више година и ради се о продуктивном партнерству заснованом на практичној сарадњи“, подвукао је Кирсте. Објаснио је да, пошто Србија жели да остане војно неутрална и настави добре односе са Русијом, НАТО са њом остварује сарадњу имајући у виду те чињенице и да је то оквир у којем се одвијају односи. „Желимо да даље јачамо партнерство, ако је Србија на то спремна, и да дефинишемо даље области сарадње. Постоји много занимљивих, практичних питања сарадње и области на којима ћемо тек радити“, уверен је он. Програм Партнерство за мир је, према његовим речима, пример на којем је НАТО развијао, после завршетка Хладног рата, односе са некадашњим непријатељима, ради обезбеђивања безбедности у Европи. „Тај програм је веома успешан и Србија је са правом искористила многе практичне аспекте“, нагласио је Кирсте. Указао је да НАТО има и цивилну страну, а један аспект је програм „Наука за мир и безбедност“, који је осмишљен да се научници Истока и Запада састају и израђују заједничка решења и приступе за суочавање са изазовима. Са тим у вези је указао на систем подршке у случају елементарних непогода, те да се Србија понудила да буде домаћин следећег великог сусрета за координацију спасавања и борбе против природних непогода. „То је војна вежба, која ће се одржати идуће године, а циљ су цивилни и војни одговор на природне катастрофе“, најавио је он. Истакао је и да ће за следећу рунду око споразума ИПАП бити укључене неке поуке сарадње са Србијом. Кирсте је нагласио да је НАТО посвећен Западном Балкану и партнерству са Србијом. „Улажемо у регион већ дуже време и желимо да видимо плодове сарадње. Наш интерес је стабилан, просперитетан и безбедан Западни Балкан, јер ако је стабилан тај регион, онда постоји и већа безбедност и стабилност чланица НАТО-а“, објаснио је он. Западни Балкан се, како је додао, вратио у фокус НАТО-а и ЕУ, посебно што постоје неке тенденције у неким земљама које забрињавају. „Било је пуно напретка у последњих деценију и по. Охрабрује што су се неке земље региона придружиле ЕУ, што видимо више стабилности и реформи. Али исто тако видимо да се клизи уназад у неким областима. Тенденције у неким земљама брину“, поручио је Кристе. Он је нагласио да је враћање уназад изазвало већу посвећеност НАТО-а, а резултат тога је намера да жели да јача своје ангажовање и буде видљивији у региону, те покрене политички дијалог са земљама. Истакао је да НАТО сматра да лидери региона имају обавезу да допринесу позитивним реформама, сарадњом, ублажавањем тензија. „Хоћемо да видимо истинске реформе и конструктивне напоре лидере региона“, нагласио је Кристе. Осврнуо се на пријем Црне Горе у чланство НАТО-а, рекавши да то допринос стабилности региона. „Црна Гора је занимљива и важна у смислу свог доприноса, као и капацитета. То је још једна држава чланица која представља Западни Балкан, што је добро за регион“, истакао је Кирсте.
  17. Komodski zmaj, Komodski varan ili Komodo zmaj (Varanus komodoensis) je najveći živi gušter na svijetu, a najveći primjerak ikad izmjeren bio je dugačak 3,13 metara i težak čak 166 kg. Zbog svoje veličine i agresivnog ponašanja, Komodo zmajeve okružuju brojni mitovi i legende još od davnih vremena. Mitološki zmajevi Neki stručnjaci za mitologiju vjeruju da je upravo ovaj gušter poslužio kao inspiracija za mitološke zmajeve koji bljuju vatru i otimaju princeze, te da sve srednjovjekovne priče o zmajevima zapravo potiču s otoka Komodo. Nakon što su kineski mornari još u davnim vremenima plovili vodama današnje Indonezije, sa sobom su donijeli priče o velikim zvijerima koje su kasnije preuzeli i vjerovatno značajno preuveličali arapski trgovci, a preko njih i ostatak svijeta. Njihovi žuti jezici i loš zadah lako su mogli prevariti umorne kineske mornare kojima je iz daljine moglo izgledati da ovi gušteri bljuju vatru. Ipak, komodo zmaj je samo jedan od kandidata za originalnog mitološkog zmaja, a neki stručnjaci ga isključuju kao takvog na osnovu činjenice da evropljani nisu ni znali da ova životinja uopšte postoji sve do 1910. godine. Praistorijska čudovišta Komodo zmajevi, 1920-tih opisani kao “Praistorijska čudovišta”, preživljavaju u surovoj klimi Indonezije već milionima godina kao direktni preci dinosaura, boreći se sa svoja dva najveća neprijatelja – vulkanima i šumskim požarima, te od nedavno, i sa ljudima. Ovi gigantski gušteri su sposobni uloviti plijen mnogo veći od sebe. Oni mogu satima čekati u zasjedi, te po potrebi, trčati velikom brzinom, doduše, samo na kratkim stazama. Životinje koje uspiju pobjeći iz ralja komodo zmaja samo će sebi produžiti agoniju. Slina zmaja sadrži više od 50 vrsta opakih bakterija, i dovoljna je samo jedna ogrebotina da ovaj smrtonosni koktel dospije do krvotoka žrtve. Dok bjegunac bježi kilometrima daleko od strašnog predatora, komodo zmaj će samo sjediti… a zatim i polako krenuti za svojim plijenom. Koristeći izoštreno čulo mirisa, zmaj će stići svoju žrtvu nakon 24 sata… vrijeme za koje će bakterije iz njegove sline ubiti nesretnu životinju. Komodo zmajevi su mesožderi, strvinari, i kanibali. Čini se da nisu posebno izbirljivi kada je u pitanju hrana, a procjenjuje se da oko 10% njihove ishrane čine drugi Komodo zmajevi. Iako imaju jako dobar vid koji im pomaže da ugledaju plijen udaljen čak 300 metara, Komodo zmajevi se ipak radije oslanjaju na svoj njuh. Oni otkrivaju mirise na sličan način kao što to čine zmije. Oni koriste svoj dugi, žuti rašljasti jezik kako bi ‘okusili’ zrak, a same rašlje na jeziku im pomažu da otkriju i iz kojeg pravca miris dolazi. Kada vjetar puše u odogvarajućem smijeru, ovaj strašni predator može nanjušiti plijen na udaljenosti od 4 kilometra. Nacionalni park Komodo Nacionalni park Komodo – dom Komodo zmajeva – se nalazi u Indoneziji, u području Malih sundskih otoka. Obuhvaća tri veća otoka, Komodo, Rinca i Padar, te 26 manjih otočića. Nacionalni park je osnovan 1980. godine kako bi se Komodo zmaj, lokalno poznat kao ‘Ora’ (kopneni krokodil) zaštitio od legalnih i ilegalnih lovaca, a kasnije je proširen kako bi se zaštitile još neke vrste životinja koje žive u području. 1991. godine Nacionalni park je proglašen UNESCO-vom Svjetskom kulturnom baštinom, a kasnije i kao i Rezervatom flore i faune. U Nacionalnom parku Komodo uz zmajeve trenutno živi i oko 1.200 ljudi raspoređenih u četiri naselja. Oni su uglavnom ribari, a po potrebi i turistički radnici koji svake godine dočekaju oko 45.000 turista. Ljudi koji žive na otocima u Nacionalnom parku jednostavno su se prilagodili ovim zvijerima – izgradili su kuće na visokim gredama (štulama). Iako rijetko napadaju ljude, Komodo zmajevi se ponekad mogu vidjeti u ljudskim naseljima u potrazi za hranom, a od njih se uvijek može očekivati napad – čak i kada nisu isprovocirani ili gladni. S vremena na vrijeme uspiju teško ozlijediti ili ubiti ponekog lokalnog stanovnika, iako ih ljudi koji ovdje žive poštuju i ne npadaju – jer vjeruju da su Komodo zmajevi reinkarnacija njihovih preminulih rođaka i prijatelja. http://pixelizam.com/zemlja-zmajeva-nacionalni-park-komodo/
×
×
  • Креирај ново...