Претражи Живе Речи Утехе

Слободан Деспот, историчар уметности, издавач, преводилац и писац, који живи у Швајцарској, рођен у Хрватској у којој је дуго потискивао своје српске корене, док није прихватио православље, а пре неколико година и писац најчитанијег романа о егзодусу Срба из Крајине Мед (објављеном у више десетина хиљада примерака у Галимаровој чувеној "белој едицији", превод на српски 2014), поставља у јубиларном 500. Печату питање: Шта нам преостаје данас, када је свака политичка опозиција "систему" компромитована или смешна? Пише да је одговор на то питање нашао, не код српских национал-демократа који окупе људи мање него нека осредња певаљка, већ у Калкути: Срце ми се расплинуло у тој милијарди верујућих душа које се у сваком тренутку моле Богу и судбини за милост да проживе, пропију или прежваћу следећи тренутак на овом свету. Тек у тим тропима сам назрео смисао Николајеве "Молитве на језеру" и чудесну моћ оног који скаче у провалију чврсто верујући да ће га божја рука спасти. Разумео телом и срцем, а не само умом, да све што нас окружује зависи само од нас самих и погледа којим обухватамо свет. Да "више чинимо оним што јесмо него оним што чинимо", како то срочи француски духовник и пустињак Шарл де Фуко. Без Индије не би било "Меда". Без "Меда" не би било романописца - а романописац је, Богу хвала, бесповратно отерао у мировину публицисту и политичара. У чему је разлика? У огромном утицају ситних ствари. Политика се јалово бави општим местима. Поезија и духовност се плодотворно баве ситницама. Ваљда зато што сам у поезију ушао у позним годинама, из ње сам жустро поцрпео сваку могућу науку и благодат за оно живота колико ми је суђено још да поживим. Свестан привилегије која ми је додељена, потрудио сам се да то искуство претворим у кратко "вјерују" за савремене невернике и инстант етику за нервозне цинике попут мене самог. 1. Читај литературу Ако треба да бираш, одложи есејистику, историју и филозофију. Читај песнике и писце: истина коју ти преносе не да се ни упрегнути ни фалсификовати, јер је истина срца. Читај бар десет страница дневно. 2. Буди чист Сапун и вода су сваком доступни. То је ствар поштовања, најпре према себи. 3. Лепо се одевај Јер учмали мушкарац у тренерци јесте последњи степен пред пацовском регресијом. 4. Поштуј законе Поредак не заслужује твоје време ни напор. Зато му се немој замерати. 5. Не испољавај убеђења Јер "човек од убеђења је крут, догматичан, досадан, и, каошто доликује, тупав. Убеђења најчешће и немају никаквог утицаја на људско понашање. Она само улепшавају таштину, правдају мутну савест и маскирају глупост" (Александар Зиновјев) 6. Испољавај осећања Јер твоја осећања јесу твоје најистинитије лице. Јунак излази на мегдан без панцир-кошуље. 7. Пиши на папиру Нека твој траг не зависи само од електричне струје и америчких софтвера. 8. Дописуј се поштом Не дозволи да поштар доноси само рачуне и опомене! Три речи мастилом написане убедљивије су од три странице мејла. 9. Захваљуј, макар и без разлога Хвала. Спаси Бог (руски). Благодат (енглески, немачки). Милост ( француски, грчки, италијански). Свака захвалност је молитва. 10. Не бави се оним на шта не можеш утицати Геополитику остави професорима, пијандурама и велесилама. Презири "интелектуалце који важно врте палце", јер се купују "за шприцер и кавурму", што рече преобдарени перверзњак Балашевић. 11. Бави се оним што ти је при руци Ако се жалиш на скупоћу, а у башти ти расте коров уместо парадајза, умукни! 12. Троши што ближе Ако пљујеш по глобалистима, а купујеш хлеб у супермаркету ради неколико парица уштеде, умукни! 13. Проучавај туђе језике и вере Јер ко верује да Божја светлост обасјава само њега и њему сличне, тај је многобожац. 14. Не гаји непријатеље Мудар човек нема непријатеља. Само тупавци упиру прстом у друге уместо да се баве собом. 15. Говори и пиши конкретно Апстрактни појмови су за јаловце и аутисте 16. Не пуши Јер ти је то најизлишнији а најжилавији ланац око врата. 17. Дружи се са млађима од себе Јер ћеш у противном остати сам кад будеш најзанимљивији. 18. Уздај се у Тао Јер нам Христос рече:"Ја сам Пут" (Дарма, Тао) Не знамо шта је пут, нити куда нас води, али увек знамо када смо са њега скренули. 19. Буди и жена Јер нико није чисто мушко ни чисто женско, а жена је угрожена откада су жене постале мушкарци. И обратно. 20. Прави децу Јер су ти једини залог за свој народ и веру. Ако имаш двоје деце или више, можеш већ сад спокојно умрети. View full Странице

Објављено у ПРАВОСЛАВНОМ МИСИОНАРУ септембар-октобар/2009 Бог, човек и постојање „Ако је било некада да није било Оца, онда је било некада да није било ни Сина. Ако је било некада да нема Сина, онда је било некада да није било ни Духа Светога. Ако је Један од искони, онда су Тројица.“ Свети Григорије Богослов, „О богословљу пета, о Духу Светом“ „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ Свети апостол Јован Богослов, Јеванђеље по Јовану 17, 3 Оваплоћење Сина Божијег не представља само догађај спасења света. Тај догађај представља и врхунац Божијег откривања човеку, врхунац богопознања. То двоје је нераздвојиво. То су два имена једне божанске благодати дате човеку кроз догађај оваплоћења, страдања и славног васкрсења Богочовека. Спасење је Богопознање и Богопознање је спасење. Како то и каже први богослов у историји Цркве, свети апостол Јован: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јов 17, 3). За хришћане, тако, познати Бога значи исто што и постојати. Познање Бога није интелектуално сакупљање информација о Богу, већ живи акт уласка у однос са Богом и грађење властитог идентитета у том односу. Такав начин постојања показао је Спаситељ света човеку, отшкринувши врата Тајне над свим тајнама, Тајну Божијег постојања. Христос је открио Бога као Оца. Откривши Бога као Оца, Христос је открио Бога као Свету Тројицу. На овом су Христовом откривењу оци Цркве познали и показали догмате вере православне. Свети Гигорије Богослов каже: „Ако је Један од искони, онда су Тројица.“ Тај „Један од искони“ јесте Бог Отац. Отац да би био Отац, мора имати Сина и мора имати Духа Светога. Тако, пошто је Отац од искони Отац, онда је и Син од искони Син и Дух Свети од искони Дух Свети. И Син и Дух Свети своје вечно постојање имају у односу са Оцем. Али и Отац, иако је Узрок Сину и Духу Светоме, своје постојање гради у односу са њима Двојицом. Да нема Једног, не би било ни Тројице. Један може бити Један само ако постоје и друга Двојица. Тако, Отац је Отац јер рађа Сина и исходи Духа Светога. Да не рађа Сина и не исходи Духа Светога, Отац не би био Отац. Но, и Син је Син јер је од Оца рођен и Дух Свети је Дух Свети јер је од Оца исхођен. Зато, „ако је Јеадан од искони“, а јесте и тог „Једног од искони“ нам Спаситељ откри као Оца, „онда су Тројица“. Исповедити Једнога Бога значи исповедити веру у Једнога Бога Оца. Тако управо и почињемо исповедање у Символу вере: „Верујем у Једнога Бога Оца…“ А исповедити веру у Једнога Бога Оца не може се, ако се не исповеди вера у Свету Тројицу. Веровати у Једнога Бога значи веровати у Свету Тројицу – Оца и Сина и Светога Духа. Јер, „ако је Један од искони, онда су Тројица“. Овај начин постојања, где једног нема без постојања другог, где је мноштво услов једноме, Бог је подарио човеку. Ту истину налазимо већ на првим страницама Библије: „Потом рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми… И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.“ (Пост 1, 26-27). Човек је, дакле, мушко и женско. Једном „ја“ је потребно друго, потребно му је „ти“. Нема човека без другог човека, нема једног без мноштва. То и Бог, при стварању човека, јасно каже: „Није добро да је човјек сам; да му начинимо друга према њему.“ (Пост 2, 18). Управо је такав начин постојања обличје, икона Божија у човеку: „…да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми…“ Бог је „ми“ и то је велико откривење човеку, које је постало јасно онда када је Христос открио Бога као Оца. Бог је Света Тројица. Икона тог Божијег постојања налази се у сваком човеку, па макар он и не признавао Бога. Човек свој идентитет гради једино у сплету односа са својим ближњим. То његово „ја“ је незамисливо без многих „ти“. Да ли би човек, када би му неко из свести и сећања избрисао све везе са његовим ближњима, када тај човек не би познавао никог на овом свету, да ли би знао одговор на питање „ко сам ја?“ Да ли би уопште има свест о самоме себи, о свом идентитету? Да ли би знао да изговори своје име? Тешко и никако. Човек је човек само са својим „ја“, а тог „ја“ нема без заједнице, без познања другог човека, без ближњег. Исто онако као што ни Оца нема без Сина и без Духа Светога; и као што нема Сина и Духа Светога без Оца. Јер, „ако је Један од искони, онда су Тројица“. Заиста, постојање је познање, познање другог. Тај други је ближњи. Човек, једноставно, не може постојати на други начин, а да остане човек. Ту икону Божијег постојања у човеку хтео је Бог да очува и када је Мојсију давао таблице Закона на Синају. Тих десет Заповести, заправо, јесу две и то две потпуно једнаке по важности. Христос их изговори као две Заповести „о којима висе сав Закон и Пророци“ (Мт 22,40). У Заповестима је казано ово двоје: љубав према Богу и љубав према ближњем. Отуда Закон има једну улогу – да очува идентитет, да очува људско постојање, икону Божију у човеку: Љуби Господа Бога својега (Мт 22, 37): 1. Ја сам Господ Бог твој…Немој имати других Богова уза ме. 2. Не гради себи лика резана, нити какве слике… Немој им се клањати нити им служити… 3. Не узимај узалуд имена Господа Бога својега… 4. Сећај се дана од одмора да га светкујеш... А друга је као и ова: љуби ближњега свога (Мт 22, 39): 5. Поштуј оца и матер своју… 6. Не убиј. 7. Не чини прељубе. 8. Не кради. 9. Не сведочи лажно на ближњега својега. 10. Не пожели ишта што је ближњега твојега. (2. Мој 20, 2-17) Вршење Божијих Заповести јесте пројава љубави. Пројава љубави јесте истинито познање другог. А познање другог јесте постојање, властити идентитет, властита личност. Богољубље и човекољубље, неодвојиво једно од другог, јесте пут истинитог постојања човека. Зашто су богољубље и човекољубље неодвојиви? Зато јер је богољубље без човекољубља лицемерје и лаж: „Ако ко рече: Љубим Бога, а мрзи брата својега, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога, којега није видио? И ову заповјест имамо од њега: Који љуби Бога, да љуби и брата свога.“ (1. Јов 4, 20-21). Онај који нема љубави према ближњем, он нема ни своје „ја“. Такав „човек“ није ништа више до мешавина земље, камена и воде која говори. Зато, да би пришао Богу, човек мора да буде човек, а за то су му потребна бар још један или двојица: „Јер где су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима.“ (Мт 18, 20). Но, може ли човек да буде човек без љубави према Богу? Може ли да гради свој идентитет само у љубави према ближњем? Такав однос са ближњима, однос који је заборавио да себе прожме са оним „у Име Моје“, рађа смрт. Таквој „љубави“ према ближњем Христос супротставља и саветује мржњу. Гле чуда, Онај Који је рекао: „Љуби ближњег свога“, сада говори: „Ако неко дође мени и не мрзи оца својега, и матер и жену, и дјецу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик.“ (Лк 14, 26). Наизглед контрадикторна Христова тврдња, ипак је истинита и сасвим на месту. Христос нас овде позива да свој идентитет градимо као вечан и бесмртан а не као пролазан и смртан. Љубав према ближњем, као последње утемељење нашег „ја“, нашег идентитета, јесте љубав која доноси пролазност и смрт. Заиста, људи који у животу остану без својих најмилијих тешко даље проналазе смисао живота. Растанак са најдражим особама тежак је ударац за властити идентитет. Отуда онај језиви крик и вапај губитника. Отуда неутешне сузе и отуда изгубљени смисао живота, нестанак властитог „ја“. Поновна изградња властитог идентитета је дуг у мукотрпан посао, неретко безнадежан и неуспешан. Оно што се десило праведном Јову тешко да би могао ко данас да преживи. Многи би дигли руку на себе те тако заиста покопали своје „ја“. И праведни Јов би можда исто то урадио да темељ његовог идентитета није било Божије „Ти“. Јов своје „ја“ није градио у односу на своје ближње, у односу на своју супругу, многобројну децу, силно богатство. Јов је своје „ја“ градио у односу са „Ти“ свога Бога. Зато је и успео да преживи сва она силна искушења: његово „ја“ је опстало. „Где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“ (Мт 6, 21), каже Господ. Јовово благо било је на небесима. Зато је Јов остао жив и зато је назван праведником. То исто жели да поручи Христос и нама данас: „Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“ (Мт 6, 19-21). Човек коме је основ идентитета само његов ближњи или још горе, његово материјално богатство, умреће заједно са својим ближњим и са својим богатством. Такав човек ће постојати онолико дуго колико буде постојало његово „благо на земљи“. Такав начин постојања треба човек да замрзи и отуда оне горе наведене Христове речи. Истинити начин постојања, тај однос са „благом на небу“, показао је Богочовек, боравећи међу људима. Христос је Син Божији и Он свој идентитет гради у Односу са Оцем. Сви остали односи које успоставља на земљи, Он потчињава овом односу који је темељ Његовог идентитета. Коликогод волео људе око себе, своју мајку, своје ученике, он не престаје да буде Син Божији, те не дозвољава да ни један други однос наруши онај темељни, који Христу даје идентитет Сина. Однос са Оцем је темељ Христовог „Ја“, зато он остаје веран Оцу до краја, творећи беспоговорно вољу Његову. Отуда и онај оштар одговор апостолу Петру који Га је из незнања наговарао да одустане од пута у Јерусалим и будућег страдања: „Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско.“ (Мт 16, 23). То је та благословена мржња према ближњима о којој Господ говори. Треба и морамо да љубимо своје ближње, али та љубав не сме да буде последња инстанца нашег бића, нашег „ја“. Љубећи ближње, човек не сме да заснива свој идентитет на њима. Ту љубав према ближњима човек треба да прожме оним темељним бедемом свога идентитета, оним познањем ближњих које стоји на Христовим речима: „У Име Моје…“ Господ нас позива да, уместо смртног и пролазног, познамо вечно и бесмртно. Да познамо Бога Оца, те да тако изградимо свој идентитет, своје „ја“. Познати, пак, Бога као Оца не значи пуко интелектуално знање да је Отац, Отац Сину. Познати Бога Оца значи назвати Бога својим Оцем, а назвати Бога својим Оцем значи поистоветити се са Сином. Поистоветити се са Сином значи сјединити се са Њим, постати део, уд Тела Његовог. Речима светог Иринеја Лионског, то је и разлог Христовог оваплоћења: „Син Божији је постао човек, да би човек постао син Божији.“ Нема приласка и познања Оца без преко Сина: „Ја сам пут, истина и живот; нико не долази Оцу осим кроза ме.“ (Јн 14, 6). Како се човек поистовећује са Сином и како долази Оцу кроз Сина? Управо, новим, слободним рођењем и грађењем новог идентитета. Тај нови идентитет, своје ново „ја“, човек остварује у Цркви. Јер, Црква је Тело Христово и Он је њена Глава. Крштењем човек кида везе старог идентитета, раскида са ђаволом и свим делима његовим, раскида са смрћу и везује се са Животом. Тада човек добија и „печат дара Духа Светога“. Тај дар га увезује са Телом, са Црквом. Са тим даром је човек дужан да буде уд и да дела као уд Тела Христовог. То је онај таланат и таланти о којима је Господ говорио у Јеванђељу. Човек је позван да те таланте умножи и да тако изграђује Тело Христово. Тако, Духом Светим, човек бива као уд спојен у једно Тело. На тај начин је поистовећен са Сином и примио је благодат усиновљења. То ново рођење човека, рођење за живот вечни које је прожето благодаћу сва Три Лица Свете Тројице, свети Иринеј Лионски овако описује: „Они који носе Духа Божијега, приводе се к Логосу (Сину); а Син их представља Оцу и Отац им дарује нераспадљивост. Дакле, без Духа није могуће видети Сина Божијег, а без Сина се нико не може приближити Оцу, јер познање Оца јесте Син, а познање Сина Божијег збива се посредством Духа Светога.“ Дакле, нема познања Сина, нема поистовећења са Сином, без Духа Светога. А Дух Свети је Онај који везује многе удове, многе таланте, многе људе у једно Тело. Дух Свети твори Цркву Божију. Зато, бити у Цркви значи познати Сина, примити усиновљење. А примити усиновљење значи назвати Бога Оцем. А назвати Бога Оцем значи живот вечни: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јов 17, 3). Тако човек стиче свој бесмртни идентитет, постајући син Божији по благодати. Његово „ја“ сада постаје непролазно јер је изграђено са вечним „Ти“ Бога Оца. Где су ту сада наши ближњи и љубав према њима? Ту су, поред нас, без њих нам нема приласка Богу. Послушајмо шта о томе каже Света Литургија, шта чинити са љубављу према ближњима: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!“ То је то величанствено Сабрање „у Име Његово“. То је Црква Божија, Тело Христово. Љубав према ближњем је та тајанствена спона којом нас Дух Свети увезује у једно Тело, творећи тако Цркву Божију. Само тако, са својим ближњима, везани Духом Светим, удостојавамо се да Бога назовемо Оцем. Нико од људи нема право да Богу каже „Оче мој“. Бог не види таквог човека, самца. Бог Отац види људе и познаје људе само као Тело Свога Сина. А то Тело чине многи и само као многи могу говорити Богу: „Оче наш…“. Ето, ту је место љубави према ближњем. Отуда и нема познања Бога без љубави према ближњем. Са друге стране, љубав према ближњем без љубави према Богу, јесте лаж постојања, привид постојања, смрт обучена у пролазна осећања. Зато је Господ Исус Христос укрстио ове две љубави, крстолико спојио небо и земљу, те тако показао истинито, вечно постојање. О тим двема Заповестима висе, не само сав Закон и Пророци, већ и цела васиона и сва творевина. На човеку остаје да спозна и изврши Заповести Божије. Учини ли то, човек ће читаву васиону преобразити у једну величанствену космичку Литургију. Тако ће сва творевина бити принета Богу Оцу, али не на жртву, већ на благодат усиновљења. То је и сврха, смисао постојања од Бога дат васцелој творевини: да творевина кроз човекову одлуку, кроз његову слободну вољу постане Тело Христово, да постане Црква Божија, да позна Бога као Оца. А то познање Бога као Оца и јесте живот вечни: „А ово је вјечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“ (Јов 17, 3). Александар Милојков