Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'записи'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У славу Светог Василија Острошког Чудотворца, поводом прославе 350 година од његовог блаженог престављења (1671-2021); поводом јубилеја 150 година новинарства у Црној Гори (1871-2021); поводом 75 година Удружења новинара Црне Горе (1946-20121) и поводом 140 година Удружења новинара Србије (1881-2021) „Света дужност новинара, није ништа мања, од моралне одговорности свештеника и учитеља. И још је већа, јер је његов утицај шири! Један безобзиран новинар у стању је да распне душу народну на крст греха и злочина.“ Св. Владика Николај Велимировић Свети Василије Острошки Чудотоврац, слава му и милост, и манастир Острог са својим светињама, јесте један од најчудеснијих мјеста и дарова Господњих нашем српском роду. Није случајно у народу међу вјерујућим ова светиња прозвана „српски Јерусалим“. Ко није могао отићи на поклоњење у Свету Земљу и у Свети град Јерусалим, он се трудио да макар једном у животу посјети ово свето мјесто и поклони се моштима Светог Василија. Долазећи у Острошку светињу, људи су најприје у своје срце и у своју душу записивали чудесни сусрет и то су чували у свом срцу као највечи дар од Бога. Ти записи у срцу и души остављали су дубоки печат и сјећање на многе поклонике манастира. Бројна су чудеса која су се догодила и која се догађају под Острошким гредама, за протеклих 350 година, и када би се све то записало онда „ни у сами свијет не би могле стати написане књиге“ (Јев. Јов. 21, 25). У манастир Острог, код Светог Василија, су долазили многи, од старца до дјетета, долазили су наши краљеви, патријарси, митрополити, епископи, свештеници, монаси, монахиње, народни прваци, новинари, професори, ђаци, књижевници, војсковође, занатлије, трговци, стари и млади, здрави и болесни – сви они којима је помоћ и милост Божја и благослов Светог Василија била потребна. Сви они су на свој начин одавали хвалу Богу и благодарили на том чуду којим их је Бог удостојио да посјете ову „српску ћабу“, „српски Сион“, „српску светињу над светињама“… Долазећи код Светог Василија, вјерни су пред свечевим моштима отварали своје срце и своју душу, монасима остављали своја и имена својих ближњих за молитву, и записивали чудеса која су им се догодила. Записивали су своје молбе светитељу и остављали. Монаси су записивали прилоге које у вјерни доносили и на богослужењима помињали вјерне, који су својим записима и поклонима показивали своју духовну и везаност за манастир Острог. Бројни поклоници Манастира Острога своје записе остављали су у књигама посјетиоца у Доњем и Горњем манастиру Острогу. Записе у књигама посјетиоца и поклоника острошке светиње остављали су многи, као што рекосмо, наши краљеви, црквена лица: патријарси, митрополити, епископи, игумани, игуманије, монаси, монахиње, свештеници, ђакони, министри, професори, учитељи, књижевници, пјесници, новинари, путописци, научници, љекари, бројна војна лица од комаданата, генерала, капетана до војника. Поклоници су били људи из најразличитијег друштвено-социјалног статуса. Највише записа налазимо од људи из Црне Горе, Приморја, Србије, Краљевине Југославије, СФРЈ, који су се уписивали на српском језику. Бројни странци који су долазили из европских земаља уписивали су се на руском, грчком, италијанском, француском, чешком, арапском, турском, енглеском, језику. Многи су оставили своја лична запажања како су доживјели манастир Острог, док су други записивали своје име и презиме. Чести су мотиви благодарења и захвалности Богу и Светом Василију што су их удостојили да посјете ову српску светињу и да се у њој помоле. Своје записе поједини поклоници оставили су и у виду пјесама у којима описују манастир и светитеља и говоре о њиховом значају. Споменице су служиле и као кратки љетописи у којима су игумани и монаси из манастира биљежили најзначајније догађаје и дешавања у манастиру, као и сам његов историјат. У њима ћемо наћи и уписана имена учесника бројних екскурзија ђака из богословија, гимназија, учитељских школа, као и црквених хорова, пјевачких друштава, студената бројних факултета и др. Поред бројних поклоника које смо навели да су остављали своје записе у споменичким књигама Манастира Острог, у овом раду забиљежићемо неке записе новинара, који су се уписивали у споменичкој књизи посјетиоца и поклоника Манастира Острога, приликом својих посјета острошшкој светињи, између два свјетска рата. У току новинарског конгреса који се одржаавао на нивоу цијеле Краљевине Југославије на Цетињу 1926. године,, бројни новинари том приликом посјетили су манастир Острог. У манастирској споменици, 1. октобра 1926 уписали су се новинари из Србије, Црне Горе, Хрватске, Словеније, уредници и чланови редакција бројних новина и листова. Међу њима налазимо записе новинара из Новог Сада, Београда, Загреба, Панчева, Љубљане, Сарајева, Цетиња. Сима Сп. Симић новинар из Београда; Трива Митар, уредник „Заставе“ Нови Сад 1. X. 1926. Борислав Минић, Београд; Путујући коз Црну Гору, са новинарског конгреса у Цетињу свратио са својим колегама да разгледам ово Св. мјесто Ђуро Бањац, уредник „Времена“; Павићевић, „Ријеч“; Срба М. Тодоровић, новинар београдски, би срећан да се 1. октобра поклони моштима Светог Василија Острошког У другој половини августа 1928. године, у Манастиру Острогу боравио је Јован П. Вукчевић типограф и новинар из Подгорице, који је оставио занимљив запис: 18. августа 1928. године дошао сам у ово свето мјесто, са мајком Кићом, братом Душаном, снахом Вукосавом и дјецом Загорком и Олгом а 19. истог поклонисмо се моштима Великог мученика Св. Василија Острошког Чудотворца, када смо се и духовно нахранили. У ово Св. мјесто дошао сам једино да се духовно нахраним, а затим и да се одморим – љетујем. Читав одмор посветио сам искључиво у шетњи кроз ово Св. мјесто, обилазећи сваког дана „Башину воду“, „Крст“, „Белведер“, Доњи и Горњи манастир, као и друга оближња мјеста. Овако дивна душевна храна коју сам пожелио у ово Св. мјесто, клањајући се моштима Св. Василија Чудотворца много ми је пријало и опоравио сам се колосално , зато ће ми ово Св. мјесто остати вјечита успомена, у мом срцу и души. Захваљујем се на обимној предусретљивости уваженом госп.у Леонтију Митровићу са осталим такође особљем ових манастира. Цијенећи ову праву српску светињу и, клањајући се, и по други пут Св. Василији Острошком Чудотворцу, а благодаран остајем г. архимандриту Леонтију Митровићу са осталом ман. особљем остајем пун религије пема Свевишњему. 30. – VIII. – 1928. год. у Острогу Јован П. Вукчевић Типограф и новинар из Подгорице Новинар и народни посланик Милоје С. Сокић, посјетио је Манастир Острог 12. септембра 1932. године и том приликом је записао: На дан 12–IX -1932. год. положио сам камен темељац првој насељеничкој православној цркви у селу Раставици поред Лавре Високих Дечана, а јутрос 17–IX -1932. год. Поклонио сам се моштима Св. Василија Острошког чију сам паронажу примио на новом црквом у Раставици. Милоје М. Сокић Новинар и нар. посланик У току 1933. године у споменичким књигама манастира Острога налазимо неколико записа новинара. Почетком године, тачније 28. фебруара уписао се новинар из Сарајева. Уредник „Зетског гласника“ Вуко М. Митровић уписао се 4. јуна. Свој запис је оставио новинар Нико Јовићевић 12. јуна 1933. године у коме каже: При обиласку роднога крша, послије више од једне деценије, поклоних се моштима Светог Василије. 12. VI. 1933. г. Нико Јовићевић, новинар Слави у Доњем манастиру Острогу на Тројичиндан 1939. године, присуствовао је и новинар Момчило Павићевић оставивши свој запис у књизи поклоника: Тројичиндан 1939. Момчило Павићевић, Новинар – дописник „Политике“ У пратњи Његове Светости Патријарха Српског др Гаврила Дожића 1940. године био је и специјални извјештач „Политике“, Синиша Пауновић који је том приликом оставио занимљив запис: 1–X–1940 Као специјални извјештач, највећег нашег дневног листа „Политике“ пропутовах главнија мјеста по Црној Гори, у пратњи Његове Светости Патријарха Српског Господина Гаврила. На том путу стигох и у ову свету обитељ – Манастир Острог. Ту у Доњем манастиру проведох неколико дана као гост архимандрита Леонтија и братства. Посетих и Горњи манастир и поклоних се моштима Св. Василија Острошког где ме дочека игуман Герасим Чечур. Оба манастира затекох уређена. Било би лијепо да се многи наши манастири у Србији угледају на ове манастире. Кад би с еи у осталим нашим манастирима овако радило свет би више поштовао наше старе богомоље. Синиша Пауновић Кратке новинарске забиљешке у споменичким књигама посјетилаца и поклоника манастира Острога, такође свједоче колико је ово свето мјесто привлачило бројне поклонике, међу њима и новинаре. Безбројни су новински чланци, текстови, репортаже, извјештаји, аудио и видео записи, путописне забиљешке, са бројних свечаности и слава из манастира Острога. Свему томе, свој немјерљив допринос дали су и дају новинари, проносећи славу Светог Василија и овог светог мјеста, и свједочећи својим радом истину, на коју су позвани по свом послушању, имајући свету дужност и моралну одговорност пред свима. Нека ово буде мала воштаница за покој свих новинара који су се упокојили, као и за оне који су своје животе положили за истину и правду извршавајући своје часно новинарско послушање. Све новинаре, истинољубитеље и људе добре воље, нека прати благослов Светог Василија Острошког Чудотворца, у овим великим јубилејима, када прослављамо 350 година од његовог блаженог упокојења; 150 година новинарства у Црној Гори, 75 година Удружења новинара Црне Горе и 140 година Удружења новинара Србије, на многаја и благаја љета. мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, добитник Друге годишње награде УНЦГ за 2019- годину. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  2. Серијал видео записа Епархије зворничко-тузланске од 3. јануара моћи ћете да пратите и путем програма Телевизије Храм. Емисије ће од тог датума бити емитоване сваке недеље са почетком у 18 часова, а репризни термин је понедељком преподне. У записима ће бити представљени епархијски манастири и њихови игумани, потом парохијске цркве и службујући свештеници, а уследиће и циклус разговора са људима из друштвеног живота заједнице, професорима, уметницима, спортистима, о томе како они виде своје служење народу. Према речима Епископа Фотија, Епархија настоји да кроз издавачку делатност негује културу читања богословских књига, да се људи поуче спасењу, а емитовањем видео-записа о животу Цркве и народа на овим просторима да ту реч о добром приближи људима и кроз савремене начине комуникције. Видео-записи део су делатности Информативне службе епархије, аутор емисије је Зоран Лукић, а музика кориштена у емисијама су инструментали песама епископа Фотија. Извор: Телевизија Храм
  3. Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу. Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили. Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо. У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима. Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава! После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале. — Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му. — Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате? — Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ. «Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи. Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу. Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија. У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20). У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство! Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен. — Да, — одговорио је, — и имам троје деце. Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија. — Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај. Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим. Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем. Неки непознати ходочасник га је питао: — Оче, колико сте високи? — Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали). Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање: — Колико година сте већ у овом манастиру? — Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор. Опет тишина. — Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање. — Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући. Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно. — Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица. — Просто за успомену, — није одустајао ходочасник. — За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији. Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност. Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој. Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат? Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине. Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс... Извор: Православие.ру
  4. Књига митрополита Месогејског и Лавреотијског Николаја (Хаџиниколауа) представља путописни дневник владичиног путовања на Атос 70-их година прошлог века, као и скорашње посете Светој Гори. Пред читаоцем је исечак из поменуте књиге, који колоритно дочарава вечну Свету Гору, где је све устремљено ка Небесима и вечном животу. Уторак, 18. августа по Јулијанском календару, 1971. године. Трпеза са свежим деверикама код даниловаца. Наравно, деверике нису из рибњака. Упецао их је отац Стефан. Он се спушта до манастирског пристаништа и пење се назад с таквом лакоћом, као када ми просто прелазимо из једне собе у другу. Одмах иза поднева полазимо у мали скит Свете Ане. Наша прва станица је братство из келије Светог Томе. Овде се три оца подвизавају. Они су јувелири који израђују предмете од сребра и код сваког изазивају добронамерност. Мудри старац је човек старог кова: није много образован, али је веома разборит, нема пуно знања, али је дубоко просвећен. Угостили су нас, показали нам свој занат, али ми смо журили да стигнемо код оца Герасима Микрајананита, те се нисмо пуно задржали код њих и убрзо смо их напустили. Мали скит Свете Ане је место изузетне лепоте, спокоја и благе климе. Улазимо у колибу старца Герасима. Он је благородан, великодушан, пријатан, благодатан, исти онакав какав је био када смо се први пут упознали у Уранопољу. Он говори служећи се старинским изразима, што на мене оставља непролазан утисак. Слушам га, и не могу да се наслушам. На сву срећу, он не штеди речи. Чудесна атмосфера. Буквално, као да се годинама познајемо. У простој, маленој келији, чији су зидови у потпуности прекривени књигама, отац Герасим проводи све своје бесконачно радно време. Он је уроњавао у дубину времена, како би се тамо сусрео са светима. Уроњавао је у њихове животе, како би открио њихове тајне. Уроњавао је у благодат Божију, како би написао службе и литургијске песме тим свецима. Пре него што смо отишли, помолили смо се у пећини Светих Дионисија и Митрофана, а затим смо се поклонили моштима Светог Нектарија (кључара, ако ме памћење добро служи) и Светог Георгија из Јањина. Мошти су тако пријатно мирисале, да сам чак и ја изразио чуђење и збуњеност због тога. Искрено не могу да разумем, како се то дешава! После неколико година, са још једним другом сам посетио манастир Светог Григорија. Увече сам игумана Георгија упитао о благоуханију моштију. Он нам је простодушно принео малени делић моштију (претпостављам Светитеља Григорија Паламе), да бисмо могли да их целивамо. Пошто смо их целивали, он нас је питао да ли су мошти пријатно мирисале. — Можда јесу, не пуно... Ја ни сам не знам, – одговорио сам му. — Не, – казао је отац Георгије, – код њих нема благоуханија. Али ако бисмо сада одслужили молебан свецу, тада би се читава ова просторија испунила предивним мирисом. Хоћете ли да пробате? — Не треба експериментисати са светињама... – одговорио је мој пријатељ. «Треба!» — тврдоглаво рекох сам себи. Али прилика је већ била изгубљена, жртвована скривеним благочестијем мог сапутника. Ипак, Бог је испунио моју жељу. Благоуханије светих моштију је једна од најупечатљивијих потврда Божијег присуства и Његове благодати. То је заиста потресно животно искуство. Духовни мирис свеца је толико силан, толико испуњен животом, да он прониче у душу и преображава тело сваког ко дође у додир са тим чудом. Исходећи од мртвих, он пружа тврдо уверење да су вечни живот и светост стварни. Пуно пута сам се, за свог живота, клањао светим моштима и притом сам сваки пут примећивао нешто посебно: кад год смо почињали да певамо молебан или тропар свецу, црква се испуњавала благоуханијем. Или када би се неко с болном и искреном молитвом у срцу, с дубоким поштовањем приближио моштима, светац им је даривао благодат у виду благоуханија. У 5 сати поподне, изашли смо из скита Мале Ане и запутили се у скит Свете Ане. Кроз неколико минута, прошли смо мимо колибе Васкресења Христовог, где се подвизавао отац Сава-духовник. Пред нама се открио невероватан поглед. Нисмо могли да се нагледамо. Никада нећу моћи да се навикнем на лепоту овог дела Атоса. Увек ми је јако тешко да престанем да уживам у овом видику. И не умем да опишем то што виде моје очи, и тешко ми је да изразим то што осећа моје срце. Овде се на диван начин преплиће лепота земаљска са лепотом небеском. Овде се: «невидљиво од постања света, умом на створењима јасно види» (Рим. 1, 20). У Светој Ани смо се зауставили код братства картсонеја. То су тихи и смирени људи. Отац Пантелејмон, дословце као мало дете, певао нам је све што смо га замолили. Какав чудесан глас! Какво скромно братство! Следеће вечери смо посетили колибу старца Антима. Отац Антим је касно могао да нас прими, јер је дуго исповедао. Питао је младог господина, који је чекао старца заједно са мном, да ли је ожењен. — Да, — одговорио је, — и имам троје деце. Такав одговор је скрушио и разочарао оца Антима. Он није очекивао тако нешто, желео је да чује нешто сасвим друго. Али у сваком случају, он је уверио младића да се он још увек може спасти. А мени је, нажалост, још увек доступна погодна могућност... Ја сам нежења. С великом љубављу, отац Антим ми је показао светлост града Сарти, који се налази на полуострву Ситонија. — Тамо је пакао, — рекао је, — овде је рај. Али мени је изгледало, као да ја заправо бирам пакао... Јако ме је привлачио свет. Тамо сам се осећао својим. Из Свете Ане, кроз Нови скит, упутили смо се у манастир Светог Павла. То је велелепни манастир, у подножју Атоса. Искључива чистота. Све плосто блиста! Зидови ходника украшени су библијским причама и повестима светих отаца, а распоређени су тако да обогате ум свим посетиоцима. Одвели су нас у собу за ходочаснике. Пожелео нам је добродошлицу и донео окрепљење, необично висок монах, скоро два метра, стар око 55 година, помало неспретан и успорених покрета. Строг је и крајње шкрт на речима. Врло је пријатан, али без трага осмеха. Стално је нешто шапутао за себе. Пажљивије сам га погледао и схватио да понавља молитву: «Господе Исусе Христе, помилуј ме». Покушао сам да га погледам у очи, али испоставило се да није могуће ухватити његов поглед. Не само на његовом лицу, које не би смео ни да погледаш, већ у целом његовом држању био је видан њему својствен спокој. Само његово присуство било је прожето спокојем. Неки непознати ходочасник га је питао: — Оче, колико сте високи? — Го-о-осподе, помилуј, — одговрио је отац Митрофан (тако су га звали). Завладала је тишина. Затим, после неколико минута ходочасник је поставио друго питање: — Колико година сте већ у овом манастиру? — Сла-а-ава Теби, Боже, — гласио је његов одговор. Опет тишина. — Старче, колико се отаца подвизава у манастиру? — то је било треће питање. — Пођите, показаћу вам ваше собе, — одговорио је отац Митрофан, устајући. Када је наше преноћиште било спремно, изашли смо да се мало прошетамо по манастирском дворишту. Тамо смо срели дедицу, седог као снег, невероватно младоликог лица и са истом таквом душом. У рукама је држао грозд грожђа и стрпљиво са њега чупкао једно по једно зрно. Старац је почео да нам прича о Царству Небеском, о тајном благу «наших непроцењивих душа», о нашем спасењу, које је њему изгледало тешко. Његова борба за спасење је била очигледна. Он се смркао и замолио да се молимо за њега. Неко од нас му је предложио да се сликају заједно. — Шта ће вам та фотографија? — успротивио се дедица. — Просто за успомену, — није одустајао ходочасник. — За успомену ти памти пакао и рај, — одговорио је монах. Тиме је коначно била разрушена свака нада да благодатни лик старца од 80 година, који је био леп попут младића, буде овековечен на фотографији. Увече после вечере, позвао нас је отац Андреј. Провели смо с њим око 2 сата, седећи у полутами, при светлу петролејке. Његово грубо лице човека из Кефалоније, било је избраздано борама од непрестаних испосничких подвига и напора. Благородна спољашњост. Промукао глас. Отац Андреј је отворенео поразговарао са нама о савременим црквеним проблемима: о екуменизму, као фактору извртања истине Православља и наслеђа светих отаца и напослетку, о важности честог причешћивања Светим Христовим Тајнама. Свидела ми се његова племенитост и искреност. Ипак, најнезаборавнији утисак на мене, у манастиру Светог Павла, је оставила ноћна служба. Не могу речима да изразим колико ме је надахнуо главни храм ове обитељи. Вероватно ме не би привукао неки хладан, мраморни иконостас урађен у Западном стилу. Али овде... Смирење, кроткост, тишина, спокојство свештеника који је служио службу, благочестиви и ревносни духовни пламен у монасима, умилно певање једног од стараца... Сама мисао да ће се ускоро и то завршити, постати део прошлости, будила је у мени неисказиву тугу. Никада у животу нисам имао прилике да будем близу таквог мира, спокоја и благочестија. Још увек памтим осећај апсолутног савршенства самог устројства службе: савршенство тајанственог осветљења, природне простоте и унутрашње моћи богослужења, и услед свега тога осећај умиљења, који ме је пратио након молитве. Овде постоје сви спољашњи услови, потребни да донесу мир нашим узнемиреним душама. То је ретки одраз небеског спокојства, у којем савшрено природно, чак и не мислећи о томе, живе душе оних, који су смирено и без сујете изабрали свој животни пут и потпуно предали себе вољи Божијој. Наше последње преноћиште, у овој незаборавној посети Светој Гори 1971. године, био је манастир Григоријат. Блистајући од чистоће, строги манастир. Време је било чудесно. Изашли смо на балкон. Чаробни залазак сунца. Сви око нас се диве призору. А монаси седе у својим келијама. Шта они тамо раде? Какву лепоту пропуштају! Како то могу? Или, можда они нешто добијају заузврат? Та питања су буквално испунила моју главу и натерала ме да се окренем од прекрасне природе ка дубоком духовном сагледавању, ка тражењу истине. Следећег дана је дошло време да се растанем са Светом Гором. Отпловили смо из Дафни у 14 часова, 21. августа. После двочасовне пловидбе стигли смо у Уранопољ у 16 часова, 3. септембра. Свет у који смо стигли био је сасвим другачији. Овде је на снази други календар. Хронолошки смо скочили 13 дана унапред, а духовно смо били у давним временима, вековима уназад... Нико у овом свету не може да достигне византијско време. Мирјанима је понекад тешко да схвате, зашто се на Атосу држе тог чудног, неудобног система рачунања времена. Међутим, главни циљ тог календара је да се очува ноћна молитва. Посвуда је шаренило, бука, галама, туристи, роштиљи, световне песме, упадљива одећа. Поред нас пролазе породични парови, жене с малом децом, јуре бицикли и мотори. Овде нема Атоса. Овде је свет. Свет којем недостају небеса. И с небеса се враћамо на земљу, на пристаниште Уранопоља – Небесног Града! Прави правцати парадокс... Извор: Православије.ру
  5. Са званичне интернетр странице Цркве Ружице и Капеле Свете Петке на Калемегдану доносимо видео записе нових предавања која су одржана у овој београдској светињи. Вашој пажњи предочавамо предавањâ: протопрезвитера-ставрофора др Драгана Протића на тему: "Свети Сава - први српски архиепископ"; протопрезвитера-ставрофора др Драгана Милина на тему: "Модерно тумачење Библије"; протопрезвитера-ставрофора др Љубивоја Стојановића "Света Петка - служитељка благодати кроз векове". протопрезвитера-ставрофора др Предрага Пузовића на тему "Осам векова самосталности СПЦ".
  6. Version 1.0.0

    29 downloads

    Владета Јеротић
  7. Дечански монаси као и сво свештенство и монаштво Старе Србије увек су били не само сведоци страдања свог верног народа, већ и борци за његов бољи живот и опстанак. Блаженопочивши архимандрит а потоњи Епископ Жички Сава Бараћ (Дечанац) (1831-1913) представља неисцрпно надахнуће за Владику Теодосија и све нас око њега који осећамо да смо у нашем служењу Богу монашким и пастирским животом позвани да чинимо све како бисмо очували и стално сабирали свој народ као живу Цркву Христову. О Сави Дечанцу који почива на монашком гробљу ман. Дечани: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Сава_Бараћ Сава Дечанац Берлинском конгресу 1878 г.: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора: „Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије… …Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу. https://www.rasen.rs/2018/07/zapisi-iz-19-veka-sava-decanac-barac-o-stradanju-stare-srbije/#.W3gHHOgzbct извор
  8. Дечански монаси као и сво свештенство и монаштво Старе Србије увек су били не само сведоци страдања свог верног народа, већ и борци за његов бољи живот и опстанак. Блаженопочивши архимандрит а потоњи Епископ Жички Сава Бараћ (Дечанац) (1831-1913) представља неисцрпно надахнуће за Владику Теодосија и све нас око њега који осећамо да смо у нашем служењу Богу монашким и пастирским животом позвани да чинимо све како бисмо очували и стално сабирали свој народ као живу Цркву Христову. О Сави Дечанцу који почива на монашком гробљу ман. Дечани: https://sr.m.wikipedia.org/wiki/Сава_Бараћ Сава Дечанац Берлинском конгресу 1878 г.: Имајте сажаљења за народ који је доспео на ивицу понора: „Господо, имајте сажаљења за патње народа са којим се веома рђаво поступало и који је доспео на ивицу понора, за робове бачене под ноге и лишене сваке наде. Кад је Свемогући Господ у свом милосрђу ставио у Ваше руке судбину тих људи, поробљених више векова, на иначе класичној земљи, и кад су велике европске силе прихватиле племенити задатак да побољшавају судбину несрећног становништва овог дела Европе, будите у овом узвишеном тренутку очеви и доброчинитељи заборављеног народа Старе Србије… …Због тога још једном дижемо наш глас пред европским скупом и тражимо да према нама има милости и да нас не препусти овом крвавом и свирепом ропству. Ако не може да нам осигура слободу, нека нам бар обезбеди извесну аутономију и личну безбедност“ – део је беседе Саве Дечанца на Берлинском конгресу. https://www.rasen.rs/2018/07/zapisi-iz-19-veka-sava-decanac-barac-o-stradanju-stare-srbije/#.W3gHHOgzbct извор View full Странице
  9. Живи, Саша, живи Прича која је пред вама је истинита и дешава се у наше време у Калуги, у једној необичној младој породици. Необичној, јер је та породица уистину савез људи који безгранично воле једно друго, а чак се и у њиховим очима може приметити одблесак дубоке повезаности и међусобног разумевања, који упркос њиховој младости, већ бљешти на неком вантелесном, духовном нивоу. То је срећа таквих мужева и жена који заједно корачају многострадалним путем, од чега су њихова осећања окамењена у вечности. Они имају двоје деце, двоје очаравајућих малишана, обоје са златно-риђом косом, чиме у исти мах привлаче пажњу свих који их окружују. Старији, осмогодишњи Фјодор је живахан, послушан и радостан дечак, безбрижан, као и сва деца, и испуњен неизмерном љубављу према својим родитељима. Млађи, Саша, главни херој наше приче, има четири године. Ништа није упућивало на то да ће га погодити болест. Неколико месеци после рођења, лекари су дијагностификовали ретку генетску болест – синдром Лија. На читавом свету је било свега стотину деце са Сашином дијагнозом. Као што су лекари рекли родитељима: «Ваш син је сада сто први.» После подробних прегледа и саветовања са најбољим руским специјалистима, породица је донела одлуку да сакупи сва доступна средства како би њихов син прошао скупу терапију на Западу. Били су и у Сједињеним Државама, и у западној Европи. Свуда су лекари слегали раменима: «Дата болест је у овом тренутку неизлечива.» Руски неуролог који је пратио Сашино стање је рекао да деца са таквом дијагнозом у раном узрасту обично не поживе више од годину дана. Не могу издржати ни два напада. «Може вам помоћи само Бог, ако постоји», – додао је безверни доктор. Али Руси се никада не предају. Андреј и Аглаја, Сашини родитељи, нису клонули духом. Заједничка невоља је оснажила њихов брак, који се распадао. Медицина је била немоћна, а тада се наши људи ослањају на помоћ Божију. Попут деце, мимо свих рационалних објашњења, упркос мишљењу свих лекара и медицине, дрско, уз мало сујеверја, као што је жена која је крвоточила дванаест година и од које су лекари дигли руке решила да се пробије кроз гомилу људи и додирне ризу Спасетиља да се исцели, тако су и наши родитељи почели да се моле Богу да спаси њиховог малишана, који је копнио пред њиховим очима. Почели су редовно да иду у цркву. Кроз прве Исповести, сузе и Причешће, повратак Христу и оцрковљење, Андреј и Аглаја су прошли заједно и постепено, уз повремена дежурства код постеље њиховог сина, мало у болници, мало у интензивној нези. После још једне у низу Сашине кризе, када је дечак почео опасно да се гуши, лекари из интензивне неге су не часећи часа саопштили родитељима да ће њихов син убрзо умрети. Саша је чудом преживео и недуго затим су га пустили из одељења интензивне неге. Други пут кад се обрео у том одељењу, са упалом обеју плућних крила, неуролог атеиста га је одмах отписао грубим речима: «Такви не живе више од године, а још и са упалом плућа.» Дечак је месец и по дана провео примајући интензивну терапију. Ишао сам тамо и често га причешћивао. Када се Сашино стање поправило и лекари се спремали да га пребаце у обичну болничку собу, он је неочекивано ослепео (губитак вида је последица рецидива болести Лија). Лично сам видео како је престао да реагује на светло. Али десило се још једно чудо! Родитељи су довели дете кући и вид му се вратио. Недавно се Саша насмешио када ме је видео. Током састанка са Сашиним неурологом, који прати његово стање већ четири године, доктор је у поверењу рекао Андреју и Аглаји: «Знате, почињем да верујем у то да над нама влада Виша Сила, Бог.» А Саша живи. Живи, а око њега се дешавају чуда. Веровали или не. Андреј и Аглаја су се оцрковили и постали стални парохијани нашег храма. Нашли су мир у души и са пажњом се односе према свом духовном животу. Њихова породица се оснажила и постала јака као стена. Неуролог је поверовао у Бога, а дечји лакари из интензивне неге су се опаметили. Болнички свештеник се утврдио у вери. Чудни су путеви Твоји, Господе! Испитајте и видите како је добар Господ; благо човеку који се узда у Њ (Пс. 34, 8)! Тајна смрти Тако се десило да у свом служењу у болници често срећем, разговарам са, исповедам и причешћујем људе који умиру од рака. Приметио сам да сви људи умиру на свој начин. Неко буквални бесни, у гневу се и страху на самртном одру преврће чим угледа болничког духовника, узвикује погрдне речи и захтева да га оставите на миру. Знатно чешће се људи који одлазе са овог света, измучени болестима, односе равнодушно према крају свог живота, као према некој безизлазној ситуацији. На позорницу живота се спушта завеса, а није им познатно шта се налази иза кулиса... Душу мучи неизвесност, а призори из прошлости се тугобно намећу и невидљиви свет се незаустављиво приближава болничком прозору. Они који имају вере, оцрковљени, који су се помирили са собом и примили Свете Дарове одлазе мирно, тихо, неприметно, као да су били само гости на овом свету. Али сусрет са једним човеком ми се урезао у памћење и још увек могу видети све догађаје до најситнијих детаља. То је био отац Ирине, диригенткиње хора нашег храма, Борис Владимирович. С њим сам се упознао некoлико дана пре него што је преминуо, као што је случај са многим мојим штићеницима који вену од грозног рака. Борис Владимирович је био новинар који је нашао Бога и све године после свог обраћења предао је служењу Цркви. Он је уложио много труда у обнављање и организацију храмова у околини вароши Кондрова, у близини Калуге. Да је био човек светле душе, појац у црквеном хору, весељак и душа сваког друштва, познавалац дела Светих отаца – сазнао сам од његове кћерке Ирине, када сам му донео Свету Крв. Борис Владимирович се често причешћивао за време болести, али у последње дане више није могао да гута. Људи који умиру од рака одају специфичан мирис. Тај задах смрти сам добро упамтио исповедајући пред смрт, када сам се нагињао над тим јадним људима како бих чуо нејасни шапат са њихових немоћних усана. То је мирис труљења још увек живог човека. Тешко је издржати, али исповест је углавном кратка. Када сам се наклонио до лица Бориса Владимировича био сам у шоку: труљења није било, већ само благи мирис. Не, то није била свежина која се осети после купања скупим сапуном или нешто слично. То је био миомирис неке мени непознате материје, сличан блаженом мирису чудесног јелеја мироточиве иконе. Стајао сам, нагнут над тим благообразним старцем, слушао његову последњу исповест и схватио да сам сведок додира човека с Вечношћу, где нема ничег бесмисленог и излишног, већ само Бог, Његова недостижна Љубав и Свеопроштај, Милост и позив к Себи за све који су уморни и натоварени, како би ту нашли мир (види Мт. 11, 28). Борис Владимирович је уснуо за време Пасхалне седмице, у Недељу о раслабљеном, и више се није пробудио. На сахрану је дошло више људи, него што је очекивала његова родбина. И било је тако топло, светло и радосно, како и приличи Пасхи. Шта да радим, оче? Одељење торакалне онкологије Калушке болнице. Овде се налазе жене које се лече од рака млечне жлезде. То је потмула и зла болест. Као лопов у ноћи, појављује се изненада и брзо се развија. Лекари мамолози предлажу женама старијим од четрдесет година да се подвргну мамографском прегледу једном годишње, а старијим од педесет година двапут годишње. У том одељењу, свештеник је увек добродошао. Многе жене зову болничког свештеника у своје собе ради разговора, траже молитве и благослов за лечење страшне болести. А та болест је одиста страшна. Дешавало се да уђем у собу где су лежале пацијенткиње после ампутације дојке. Бол, плач, трагедија за жену – не само телесна, колико и душевна. Груди су симбол женствености. Један од главних извора рака груди су абортуси. Претпостављам да већина жена које се у овом одељењу лече сазнају то тек када се нађу овде. Средњи узраст пацијенткиња је од педесет година и навише. То је покољење из 70-их година прошлог века, «златног доба СССР-а», када је основно средство контрацепције био абортус. За време прве године служења у болници, из онколошког диспанзера сам излазио потпуно опустошен и прегажен због свега што сам тамо чуо. Болесни се отварају свештенику и говоре му оне ствари које никада не би рекли лекару, који је затрпан послом, или психологу. Сваки свештеник носи на својим плећима тешке приче жена о њиховим тугобним судбинама и рањеним душама. Али овде у торакалном одељењу се налази срж туге, овде је буквално сакупљено женско страдање. Мој сабрат колега, болнички свештеник ми је испричао једну причу из свог искуства. Девет од десет жена са раком груди, о којима се он старао, су извршиле абортус. Од једног па све до две десетине и више. То су у дубинском смислу несрећне особе, убијене тугом. Ампутација дојке је само врх леденог брега њихове горке судбине. Много раније, оне су биле жртве себичних пијаних мужева који су их принудили на абортус, доживеле су да им синови постану наркомани и самоубице, преживеле су распад својих породица и породичне несреће своје деце, да би на крају постале одбачене, усамљене старице. Једна шездесетогодишња жена, дуги житељ онколошког одељења, поделила је с њим свој бол: «Извршила сам седам абортуса. Такво је време било, били смо млади и нико нам није говорио да је то смртни грех са тешким последицама. Живели смо у малом стану, муж је сваки пут инсистирао, а понекад ме и присиљавао на то, а ни ја нисам хтела да стварам себи потешкоће. После сам свеједно родила сина. Бог ми није дао више деце. Неко време после рођења сина, муж ме је оставио и отишао код друге. Син је растао, подизала сам га и издржавала сама како сам знала и умела – можда му је нешто и недостајало. За време криминалних 90-их, бивши муж се обогатио. Почео је чешће да прича са сином, још увек младим момком. Ускоро се преселио код оца, видевши колико је овај зарадио. А мене је сасвим заборавио и одбацио. Лежим на онкологији већ више од месец дана, нико ми не долази у посету, чак ме ни не зове телефоном. Ни рођака немам.» На крају се расплакала и рекла: «Шта да радим, оче?» Тај седи искусни свештеник се присетио једне друге приче из свог живота. Некако му је почетком 90-их, тада је још увек био млад духовни пастир, пришао један стамен момак: – Оче, ратовао сам у Авганистану, скоро сам се вратио. Тамо сам се нагледао разних ствари. Умем добро да пуцам и убијам. Овде, у цивилном животу, све је пошло по злу. Ни од чега не презам, ништа ме не занима, не знам куд ћу. Живим стихијски. Страдам. Шта да радим, оче? Пастир му се загледао у очи, а у њима – празнина и немоћ душе, и сетио се једног ретка из Светог Писма. То место у Јеванђељу Светог Луке, где Светог Јована војници питају: А ми шта ћемо чинити? И рече им: Никоме да не чините силе нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом (Лк. 3, 14). «Почни да идеш у цркву да се молиш», – рекао му је свештеник кратко и јасно, – «почни да идеш у цркву.» Ветеран је испрва почео да свраћа у храм, после да иде на литургије, па је кренуо са Светим Тајнама исповести и причешћа, а на крају је у тој парохији нашао себи место, у толикој мери да га је ускоро настојатељ позвао да постане олтарник. Сада је овај учесник Авганистанског рата постао уважени и савесни јереј Божији. Како свештеник може да помогне женама на онколошком? Увек је потребна заједничка молитва, која оснажује и штити човека, која у њему буди покајање. Таквој молитви се једнодушно придружују сви из дате болничке собе и неки из суседних. Сви који јој присуствују су, по правилу, крштени, али не и оцрковљени. Жене са жаром узимају покајничке молитве после чедоморства, које сам одштампао по упутствима из Патријаршије. А оно што је најважније и на шта је усмерен сав мој труд у овом болничком одељењу се може сажети у неколико речи, које ја стално понављам: «Почните да идете у храм да се молите, почните!» Извор: Православие.ру
  10. Свештеник Јарослав Драгун, настојатељ храма посвећеног Светим великомученицима Георгију Победоносцу и Димитрију Солунском у граду Калуги, који такође служи у Калушкој обласној болници, решио је да подели са нашим читаоцима неколико истинитих прича из свог искуства. Живи, Саша, живи Прича која је пред вама је истинита и дешава се у наше време у Калуги, у једној необичној младој породици. Необичној, јер је та породица уистину савез људи који безгранично воле једно друго, а чак се и у њиховим очима може приметити одблесак дубоке повезаности и међусобног разумевања, који упркос њиховој младости, већ бљешти на неком вантелесном, духовном нивоу. То је срећа таквих мужева и жена који заједно корачају многострадалним путем, од чега су њихова осећања окамењена у вечности. Они имају двоје деце, двоје очаравајућих малишана, обоје са златно-риђом косом, чиме у исти мах привлаче пажњу свих који их окружују. Старији, осмогодишњи Фјодор је живахан, послушан и радостан дечак, безбрижан, као и сва деца, и испуњен неизмерном љубављу према својим родитељима. Млађи, Саша, главни херој наше приче, има четири године. Ништа није упућивало на то да ће га погодити болест. Неколико месеци после рођења, лекари су дијагностификовали ретку генетску болест – синдром Лија. На читавом свету је било свега стотину деце са Сашином дијагнозом. Као што су лекари рекли родитељима: «Ваш син је сада сто први.» После подробних прегледа и саветовања са најбољим руским специјалистима, породица је донела одлуку да сакупи сва доступна средства како би њихов син прошао скупу терапију на Западу. Били су и у Сједињеним Државама, и у западној Европи. Свуда су лекари слегали раменима: «Дата болест је у овом тренутку неизлечива.» Руски неуролог који је пратио Сашино стање је рекао да деца са таквом дијагнозом у раном узрасту обично не поживе више од годину дана. Не могу издржати ни два напада. «Може вам помоћи само Бог, ако постоји», – додао је безверни доктор. Али Руси се никада не предају. Андреј и Аглаја, Сашини родитељи, нису клонули духом. Заједничка невоља је оснажила њихов брак, који се распадао. Медицина је била немоћна, а тада се наши људи ослањају на помоћ Божију. Попут деце, мимо свих рационалних објашњења, упркос мишљењу свих лекара и медицине, дрско, уз мало сујеверја, као што је жена која је крвоточила дванаест година и од које су лекари дигли руке решила да се пробије кроз гомилу људи и додирне ризу Спасетиља да се исцели, тако су и наши родитељи почели да се моле Богу да спаси њиховог малишана, који је копнио пред њиховим очима. Почели су редовно да иду у цркву. Кроз прве Исповести, сузе и Причешће, повратак Христу и оцрковљење, Андреј и Аглаја су прошли заједно и постепено, уз повремена дежурства код постеље њиховог сина, мало у болници, мало у интензивној нези. После још једне у низу Сашине кризе, када је дечак почео опасно да се гуши, лекари из интензивне неге су не часећи часа саопштили родитељима да ће њихов син убрзо умрети. Саша је чудом преживео и недуго затим су га пустили из одељења интензивне неге. Други пут кад се обрео у том одељењу, са упалом обеју плућних крила, неуролог атеиста га је одмах отписао грубим речима: «Такви не живе више од године, а још и са упалом плућа.» Дечак је месец и по дана провео примајући интензивну терапију. Ишао сам тамо и често га причешћивао. Када се Сашино стање поправило и лекари се спремали да га пребаце у обичну болничку собу, он је неочекивано ослепео (губитак вида је последица рецидива болести Лија). Лично сам видео како је престао да реагује на светло. Али десило се још једно чудо! Родитељи су довели дете кући и вид му се вратио. Недавно се Саша насмешио када ме је видео. Током састанка са Сашиним неурологом, који прати његово стање већ четири године, доктор је у поверењу рекао Андреју и Аглаји: «Знате, почињем да верујем у то да над нама влада Виша Сила, Бог.» А Саша живи. Живи, а око њега се дешавају чуда. Веровали или не. Андреј и Аглаја су се оцрковили и постали стални парохијани нашег храма. Нашли су мир у души и са пажњом се односе према свом духовном животу. Њихова породица се оснажила и постала јака као стена. Неуролог је поверовао у Бога, а дечји лакари из интензивне неге су се опаметили. Болнички свештеник се утврдио у вери. Чудни су путеви Твоји, Господе! Испитајте и видите како је добар Господ; благо човеку који се узда у Њ (Пс. 34, 8)! Тајна смрти Тако се десило да у свом служењу у болници често срећем, разговарам са, исповедам и причешћујем људе који умиру од рака. Приметио сам да сви људи умиру на свој начин. Неко буквални бесни, у гневу се и страху на самртном одру преврће чим угледа болничког духовника, узвикује погрдне речи и захтева да га оставите на миру. Знатно чешће се људи који одлазе са овог света, измучени болестима, односе равнодушно према крају свог живота, као према некој безизлазној ситуацији. На позорницу живота се спушта завеса, а није им познатно шта се налази иза кулиса... Душу мучи неизвесност, а призори из прошлости се тугобно намећу и невидљиви свет се незаустављиво приближава болничком прозору. Они који имају вере, оцрковљени, који су се помирили са собом и примили Свете Дарове одлазе мирно, тихо, неприметно, као да су били само гости на овом свету. Али сусрет са једним човеком ми се урезао у памћење и још увек могу видети све догађаје до најситнијих детаља. То је био отац Ирине, диригенткиње хора нашег храма, Борис Владимирович. С њим сам се упознао некoлико дана пре него што је преминуо, као што је случај са многим мојим штићеницима који вену од грозног рака. Борис Владимирович је био новинар који је нашао Бога и све године после свог обраћења предао је служењу Цркви. Он је уложио много труда у обнављање и организацију храмова у околини вароши Кондрова, у близини Калуге. Да је био човек светле душе, појац у црквеном хору, весељак и душа сваког друштва, познавалац дела Светих отаца – сазнао сам од његове кћерке Ирине, када сам му донео Свету Крв. Борис Владимирович се често причешћивао за време болести, али у последње дане више није могао да гута. Људи који умиру од рака одају специфичан мирис. Тај задах смрти сам добро упамтио исповедајући пред смрт, када сам се нагињао над тим јадним људима како бих чуо нејасни шапат са њихових немоћних усана. То је мирис труљења још увек живог човека. Тешко је издржати, али исповест је углавном кратка. Када сам се наклонио до лица Бориса Владимировича био сам у шоку: труљења није било, већ само благи мирис. Не, то није била свежина која се осети после купања скупим сапуном или нешто слично. То је био миомирис неке мени непознате материје, сличан блаженом мирису чудесног јелеја мироточиве иконе. Стајао сам, нагнут над тим благообразним старцем, слушао његову последњу исповест и схватио да сам сведок додира човека с Вечношћу, где нема ничег бесмисленог и излишног, већ само Бог, Његова недостижна Љубав и Свеопроштај, Милост и позив к Себи за све који су уморни и натоварени, како би ту нашли мир (види Мт. 11, 28). Борис Владимирович је уснуо за време Пасхалне седмице, у Недељу о раслабљеном, и више се није пробудио. На сахрану је дошло више људи, него што је очекивала његова родбина. И било је тако топло, светло и радосно, како и приличи Пасхи. Шта да радим, оче? Одељење торакалне онкологије Калушке болнице. Овде се налазе жене које се лече од рака млечне жлезде. То је потмула и зла болест. Као лопов у ноћи, појављује се изненада и брзо се развија. Лекари мамолози предлажу женама старијим од четрдесет година да се подвргну мамографском прегледу једном годишње, а старијим од педесет година двапут годишње. У том одељењу, свештеник је увек добродошао. Многе жене зову болничког свештеника у своје собе ради разговора, траже молитве и благослов за лечење страшне болести. А та болест је одиста страшна. Дешавало се да уђем у собу где су лежале пацијенткиње после ампутације дојке. Бол, плач, трагедија за жену – не само телесна, колико и душевна. Груди су симбол женствености. Један од главних извора рака груди су абортуси. Претпостављам да већина жена које се у овом одељењу лече сазнају то тек када се нађу овде. Средњи узраст пацијенткиња је од педесет година и навише. То је покољење из 70-их година прошлог века, «златног доба СССР-а», када је основно средство контрацепције био абортус. За време прве године служења у болници, из онколошког диспанзера сам излазио потпуно опустошен и прегажен због свега што сам тамо чуо. Болесни се отварају свештенику и говоре му оне ствари које никада не би рекли лекару, који је затрпан послом, или психологу. Сваки свештеник носи на својим плећима тешке приче жена о њиховим тугобним судбинама и рањеним душама. Али овде у торакалном одељењу се налази срж туге, овде је буквално сакупљено женско страдање. Мој сабрат колега, болнички свештеник ми је испричао једну причу из свог искуства. Девет од десет жена са раком груди, о којима се он старао, су извршиле абортус. Од једног па све до две десетине и више. То су у дубинском смислу несрећне особе, убијене тугом. Ампутација дојке је само врх леденог брега њихове горке судбине. Много раније, оне су биле жртве себичних пијаних мужева који су их принудили на абортус, доживеле су да им синови постану наркомани и самоубице, преживеле су распад својих породица и породичне несреће своје деце, да би на крају постале одбачене, усамљене старице. Једна шездесетогодишња жена, дуги житељ онколошког одељења, поделила је с њим свој бол: «Извршила сам седам абортуса. Такво је време било, били смо млади и нико нам није говорио да је то смртни грех са тешким последицама. Живели смо у малом стану, муж је сваки пут инсистирао, а понекад ме и присиљавао на то, а ни ја нисам хтела да стварам себи потешкоће. После сам свеједно родила сина. Бог ми није дао више деце. Неко време после рођења сина, муж ме је оставио и отишао код друге. Син је растао, подизала сам га и издржавала сама како сам знала и умела – можда му је нешто и недостајало. За време криминалних 90-их, бивши муж се обогатио. Почео је чешће да прича са сином, још увек младим момком. Ускоро се преселио код оца, видевши колико је овај зарадио. А мене је сасвим заборавио и одбацио. Лежим на онкологији већ више од месец дана, нико ми не долази у посету, чак ме ни не зове телефоном. Ни рођака немам.» На крају се расплакала и рекла: «Шта да радим, оче?» Тај седи искусни свештеник се присетио једне друге приче из свог живота. Некако му је почетком 90-их, тада је још увек био млад духовни пастир, пришао један стамен момак: – Оче, ратовао сам у Авганистану, скоро сам се вратио. Тамо сам се нагледао разних ствари. Умем добро да пуцам и убијам. Овде, у цивилном животу, све је пошло по злу. Ни од чега не презам, ништа ме не занима, не знам куд ћу. Живим стихијски. Страдам. Шта да радим, оче? Пастир му се загледао у очи, а у њима – празнина и немоћ душе, и сетио се једног ретка из Светог Писма. То место у Јеванђељу Светог Луке, где Светог Јована војници питају: А ми шта ћемо чинити? И рече им: Никоме да не чините силе нити кога да опадате, и будите задовољни својом платом (Лк. 3, 14). «Почни да идеш у цркву да се молиш», – рекао му је свештеник кратко и јасно, – «почни да идеш у цркву.» Ветеран је испрва почео да свраћа у храм, после да иде на литургије, па је кренуо са Светим Тајнама исповести и причешћа, а на крају је у тој парохији нашао себи место, у толикој мери да га је ускоро настојатељ позвао да постане олтарник. Сада је овај учесник Авганистанског рата постао уважени и савесни јереј Божији. Како свештеник може да помогне женама на онколошком? Увек је потребна заједничка молитва, која оснажује и штити човека, која у њему буди покајање. Таквој молитви се једнодушно придружују сви из дате болничке собе и неки из суседних. Сви који јој присуствују су, по правилу, крштени, али не и оцрковљени. Жене са жаром узимају покајничке молитве после чедоморства, које сам одштампао по упутствима из Патријаршије. А оно што је најважније и на шта је усмерен сав мој труд у овом болничком одељењу се може сажети у неколико речи, које ја стално понављам: «Почните да идете у храм да се молите, почните!» Извор: Православие.ру View full Странице
×
×
  • Креирај ново...