Претражи Живе Речи Утехе

Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија). Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Из службе за упокојене: Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар) Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак) Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона) Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален) Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона) Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос) Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:

Сећање на наше упокојене претке задатак и обавеза свих нас Митровданске Задушнице, 3.11.2018. Ораховац, Српско Православно гробље Ужурбано корачамо обесрбљеним ораховачким улицама које воде ка Српском православном гробљу. Тридесетак нас је, различитих старосних доби. Идемо пешице, сами, без пратње, навикнути на страх...Свако по нешто носи у руци: плетену корпу или торбу у којој је сместио жито, свеће, вино, хлеб, јабуку и још по нешто да се спусти на гроб ,, за душу“. Испред иде неколико мушкараца, за њима двадесетак жена и десеторо деце. Пролазимо крај костура порушених српских кућа, поред српских дворишта претворених у депоније разноразног смећа, поред друговерих комшија и њихових кућа, новоизграђених по угледу на куће америчких богаташа. Црно бели свет, помислих. Док једном не смркне другом не сване, опет се у мислима досетих неке изреке. Некима је свануло, а нама се смркло. Сагох главу, да не гледам оне који ликују због своје среће, а наше несреће, док стоје крај својих дворишних капија. И загледах се у своје ципеле, које су правиле кораке напред, и крале део по део асфалтног пута који се вијугао тесним ораховачким улицама ка гробљу. Ипак су то кораци напред, зар не? Сама себе запитах и у истом трену подигох главу ка небу. Плаво и бистро, без краја, покривало је Метохију. Покривало је и нас, и мене. И правећи нове кораке стигосмо до гробља. Корачамо напред, зар не? И то је нешто! И гробље, наше, српско, одвојено колским путем на два дела, указа се пред нама. Једна група оде на леву страну, а ја са другом се упутих уз брдашце, на десну страну гробља, где почивају наши рођаци. Више нас не изненађују порушени споменици, полупани мермерни покривачи гробова, преполовљени крстови... То је уобичајено. Сагињемо се и целивамо преживело парче каменог обележја, баченог на гроб или поред њега. Поправљамо поломљене крстове, померамо комаде мермера...Палимо свеће. Груди дрхте, сузе саме јуришају, не из ока, него из трбуха, из груди, из грла... ,,Сине мој, донела сам ти хризантеме из нашег дворишта!“ шапуће једна мајка, крај раскопаног синовљевог гроба. ,,Колико су ми те пута изнова убијали, ломећи ти споменик и плочу на гробу, сине мој...!“ Нешто млађа жена, недалеко од нас, крај очевог гроба шапуће: ,, Па како да ми их душа не куне! Гробови им сметају! Како живим људима могу гробови да сметају?“ Старица ми, без речи, пружа кадионицу у коју је убацила кутијицу са тамјаном и брикетима. Узимам, припремам је и кадим гробове, прво наших рођака, па све редом, један за другим... На другом делу гробља то исто чине неке друге жене. Мирис тамјана милује гробове, обележене, и оне остале без икаквог обележја. Пружих кадионицу дечаку Урошу, који је са мајком чучао крај дединог гроба. ,, Окади оне гробове тамо које ја нисам, све редом!“ кажем му. Дечак ме послуша, и некако свечано пође да обави задатак. На гробу свога деде Анђелка Станковића, дошли Александра и Петар са мајком, и служе житом ретке посетиоце који приђу да запале свећу... Деца на гробљу, данас их баш има... обрадовах се... Научиће важну лекцију о својим прецима који ту почивају, али и ону другу о неким (не)људима који руше гробове њихових предака. ,,Зашто им то треба?“ пита се једанаестогодишњи Атанасије гледајући у поломљени споменик свога стрица. ,,Што им сметају споменици?“- опет пита.Да, то се и ја питам. Ал и проналазим одговор на комадима мермера баченим у траву. ,,Крстана“пише на једном, а на другом ,,Данило и Стефанка“. Лепа, ћирилична слова, имена српска. На белом мермерном комаду преживео цео натпис ,, Словене то није крај, све док наше очи гледају сунце и ти ћеш видети његов сјај“. И слика, преживели део Словенове слике. Пише и година рођења и смрти (1969-1984). Па то им смета, та имена, та ћирилица и те очи које их посматрају. Опомињу их да је то парче земље башта засејана српским костима и заливена српском крвљу. Башта коју они хоће да преору, претворе у пут, у ледину... Смета им да стигну до својих новоизграђених кућа. Хоће они, ал им наши мртви не дају. То је тај корак напред, ка нашим покојницима, сад се сетих. Док га чинимо, макар и неколико пута годишње, ова башта неће бити њихова. Док је у овој трави и једно парче камена са насликаним очима, и једно име уклесано у мермеру... Овај мој корак, наш корак, данас на задушнице, је корак између прошлости и садашњости, између ропства и слободе, корак између њиховог злочина и наше молитве ... Корак који у нашем памћењу, и памћењу ове деце која су данас дошла на задушнице, записује невидљивом оловком редове историје, и снима сцене за нови филм. Сличан запис је настао у мојој глави, у мом детињству, баш на задушнице, када ме је мајка (како смо звали бабу, татину маму) водила на гробље у Великој Хочи. То ми је била дужност и задовољство, прави мали празник за мене, ма како то данас некима чудно звучало, ићи на гробље-празник! Мајка је носила жито, хлеб (пексимете), у малој шерпи, са једном дршком, пасуљ, пржену рибу, и неколико паприка из туршије... Све би, сем пасуља и вина било у округлој плетеној корпи,,сепету“... Ја сам носила шерпицу пасуља и оплетену прућем флашу вина. Палили смо свеће, кадили гробове, поливали вином, ишли обавезно на гробове рођака и кумова. На крају би се окупили на једном месту сви рођаци, на канавац, специјално ткан за ту прилику, би поставили све што смо од хране понели и нудећи једни друге (за душу Младенову, Маркову, Милкину, за душу мужљеву, свекрову, ађину, метерину...) јели. Никада и нигде ми храна није била укуснија. Ваљда што смо се сећали упокојених, што смо их посећивали, што су им гореле свеће на гробовима, што смо их спомињали... и на крају, можда најважније, што смо се окупљали заједно, сви рођаци. И та заједница се чувала, заједница живих са мртвима... Данас сам на ораховачко гробље повела свог сина... Неко ће можда рећи, а многи и кажу да деца не треба да иду на гробље ,, стресно је то за њих“... Не мислим тако. Данас сам захвална мајка Ђурђи што ме водила на гробље, јер сам тамо научила лекцију коју нигде и никад не могу научити. Док ходам ораховачким гробљем обнављам ту лекцију из детињства. И радујем се деци коју родитељи доведу на гробље да је и она науче. Посебно, када су пред нама порушени надгробни споменици, сточјом балегом и цркнутим псима, мачкама, ил као данас цркнутим кокошкама, оскрнављени гробови.... И треба деца да долазе и да памте док има оних који им нешто могу казати, пренети. Да знају да су ту под тим порушеним обележјима, или без обележја остали гробови Радића, Станковића, Филијовића, Антића, Симића, Витошевића, Матића, Моравчевића, Баљошевића, Мојсића, Дедића, Марковића, Вучића, Миљковића, Миленковића, Јовичића, Грковића, Шорића, Уламовића, Стојановића, Станојевића, Великића, Кујунџића, Трбусића,Столића, Шарића, Рашића, Радовановића, Илића, Левића и многих других знаних и незнаних наших предака.За памћење и наук - понављам. И опомену, додајем. Иако је порушено, оскрнављено, чупано, гажено...ово гробље је наше. Под земљом су наши преци... И наши кораци по костима наших предака потврђују да је ту наша земља, ма чији путеви туда прошли и ма чије чизме туда газиле. Изнад ове баште засејане костима и заливане крвљу кроз векове, је наше Небо. И док тако буде кораци, које чинимо између тог Неба и те земље, су кораци слободе...Да, слободе осењене Крстом. Иако га не видимо, знамо да тај КРСТ постоји и њега нико не може срушити. И као што наш велики песник Матија Бећковић недавно рече своју намеру да ,,кад умре живи у Црној Гори“, тако и наши покојници кад умру живе овде у Метохији. Оливера Радић извор View full Странице

Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је 6. октобра 2018. године свету архијерејску Литургију у Цетињском манастиру у коме се чува света десница Светог Јована Крститеља чије зачеће Црква слави и парастос теологу Петру Пејовићу. У литургијској проповеди поводом Михољских задушница, митрополит Амфилохије је подсетио да Бог није Бог мртвих, него Бог живих и да човека није створио за смрт и пролазност, већ за вечни и непролазни живот: -То је основна истина наше вјере хришћанске и по томе се она разликује од свих других вјера лажних, пролазних и ништавних, јер вјера, идеологија која не признаје да је човјек вјечно и непролазно биће је лажна јер на лажи гради људски живот и судбину. -Нарочито на Задушнице подсећамо се на ту велику истину да они који су се упокојили у Господу и живели по закону Божјем, задобијају живот вјечни а да они који су газили Божји закон и одрицали се од Бога су под судом Божјим у вјечности. Задушнице су празник оних који су се упокојили у страху Божјем – љубави од Адама до нашег времена. Зато се на свакој светој служби Божјој молимо за оне који су живи, браћу нашу, сроднике, њихово здравље и спасење, а исто тако на свакој Литургији ми се сјећамо свих оних који су се упокојили у вјери и нади на живот вјечни, рекао је Митрополит. -Управо се на Задушнице молимо за душе свих који су се упокојили од Адама до нашег времена и који ће се упокојити у будућим временима, да их Богу упокоји у њедра Аврама, Исака и Јакова, праотаца наших, да их Господ упокоји, запамти, забиљежи у књигу вјечнога живота Свога. Наш народ је одувијек за задушнице излазио на гробља и у цркву доносио имена својих драгих како би се сви заједно молили за њих. Они који се држе тог памћења и који су у Цркви, они не заборављају своје миле и драге, не заборављају оне који су уснули у Господу, који су се упокојили и очекују трубе Судњега дана и Страшнога суда када ће Бог све призвати и судити, и свакоме дати према његовом животу и заслугама, поручио је Владика. После благосиљања и ломљења славских колача и кољива, помена упокојеним православним хришћанима, Митрополит је посебно одржао парастос Петру Пејовићу, његовим родитељима Јовану и Милици, брату Радовану. Парастосу је присуствовала породица Пејовић, Петрова супруга Бернадин, ћерка Катарина, син Александар, пријатељи и рођаци. Присећајући се свог школског друга Петра, са којим је од 1953. године заједно делио зло и добро, Митрополит је казао да је Петар кренуо Божјим путем у оним временима када је то био најпрезренији пут у Црној Гори. -То је било вријеме гоњења Цркве Божје и наш брат Петар је био међу ријеткима који је кренуо у Богословију, рекао је Владика и подсетио да су заједно завршили Богословију и Богословски факултет као и да су и после школовања, све до његовог упокојења, били као браћа. После свете службе Божје заједничарење је настављено за трпезом љубави где се Крсто Пејовић у име породице захвалио митрополиту Амфилохију и свештенству Митрополије црногорско-приморске наглашавајући да је Петар био храм јасног духа и племените душе, са живом вером и поуздањем у Живог Бога, патриота у истинској служби добру, породици, Богу и народу. Петар Пејовић је рођен 22. фебруара 1937. године у Додошима (Црна Гора). Живео је у Вевеју надомак Лозане у Швајцарској где се упокојио 2. априла 2018. године. Од 1967. до пензионисања 1997, Петар је радио при Серетаријату Уједињених нација. Често је представљао Српску Цркву на разним екуменским скуповима и био учесник у хуманитарним акцијама под окриљем своје Цркве. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

View full Странице

Побуђен текстом г. Јована Ранисављева на сајту "Стање Ствари", консултовах се поводом данашњег вјенчања краљевића Филипа са неким пријатељима озбиљним медијавелистима и канонистима, и закључих да тема "Краљевског вјенчања на Задушнице?" отвара много више питања него што се на први поглед чини. Позивам у помоћ @Zoran Đurović и друге теологе, а можда и историчаре, да се укључе у ову дебату. Најприје доносим текст г. Ранисављева, затим мој одговор: Јован Ранисављев: „Краљевско венчање“ на Задушнице 07 субота окт 2017 Posted by Стање ствари in Разномислије Нико да посаветује принца, потомка Карађорђевог, да се на Задушнице не венчава и не праве весеља До титоизма венчања су се одржавала само Недељом, као нерадним даном и празником. Субота је у нашем народу дан који је посвећен покојницима. Радним данима, посебно петком и средом, нису се венчавали ни највећи безбожници. После титоизма субота је постала дан за венчања, због нерадне недеље, погодне за трежњење. Ипак су суботе које су биле задушнице заобилажене. Принц, потомак Карађорђев, се венчава. Као монархиста ово могу само да поздравим, посебно што се овај принц увек издвајао по својим манирима и благошћу, а и принчева изабраница је нашег рода. Али, направљен је пропуст због дана венчања, као када су перјаницу другосрбијанских екстремиста Дубравку Стојановић поставили за пратиљу престолонаследницима Александру и Чарлсу приликом посете Србији – што је био првокласан скандал. Данас – нико да посаветује да се на Задушнице не венчава и не праве весеља. А ко да их саветује, када их венчава несрећни патријарх? Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“ Одговор др Александра Живковића Господине Јоване, отворили сте многа значајна питања, не замјерите, али чини ми се мало у афекту. Што кажу код нас у Црну Гору каква је то свадба без поломљенијех глава.)) И сам сам мало у афекту, краљевић Александар се није удостојио да позове на вјенчање, нпр мог брата од ујака и мене, који смо пра-пра унуци Марије Петровић, старије сестре Карађорђеве удате у Новаковиће у Маслошеву, а ми смо у Србији најближа остали стричеви „по бабине линије“ краљевићу Филипу, коме нека је на многа и благословена љета овај брак. Још један мање битан детаљ, професорку Дубравку Стојановић, знам поуздано, као пратњу принцу Чарлсу и Камили није изабрао ни краљевић Александар,ни британски амбасадор, који је имао у виду једну историчарку која далеко боље познаје прошлост Београда, него директно протокол Форин офиса. А сада озбиљније теме које покреће Ваш напис, због којих сам морао да консултујем историчаре-медиавелисте и канонисте. Ви у основи мислите оно што и већина вјерника: субота је задушни дан, недјеља за весеље. Овдје је додатан проблем што је вјенчање пало на Михољске (Кирјака Отшелника) задушнице. Прво, те задушнице се помињу код светих отаца, али нијесу црквено обавезне, у нашој Помјесној цркви су се обиљежавале само на подручју Карловачке митрополије. Друго, црквено рачунање времена се разликује од свјетовног – у принципу нови дан почиње послије Вечерњег, које није фиксно одређено. Дакле и да је „обична“ субота и да су обавезујуће задушнице, „несрећни патријарх“, како га Ви зовете, а ја мислим срећан да коначно дочека једног ожењеног краљевића, направио би преступ само ако у Саборној цркви није служено вечерње, пре обреда заручења и вјенчања. Ви сте у праву да је пракса код нас била, и до ње се држало врло строго, да се вјенчање обавља у недјељу. Грци имају праксу да суботом послије Вечерњег, када је дакле почела недјеља, праве вјенчање и наравно свадбу. Таква праксу увео је епископ бачки Иринеј у својој епархији деведесетих година. Био сам на таквим вјенчањима и свадбама и морам да признам да су ми дјеловале трезвеније него Вама. Но то је субјективан утисак. Заправо, како ми објашњавају ови пријатељи средњевјековци и канонисти проблем је са недјељом. Недјеља је дан посвећен Господу, када се као што и име каже ништа не ради, већ се послије литургије по канонима савјетује пребивање у молитви, а најмање се праве светковине и гозбе и то оне које завршавају сексуалним чином као што је свадба. Црква је имала великих проблема, да се снађе између акривије и икономије у примјењивању канона, углавном имамо података да је било и свадби на Дан Господњи, али да су се гозбе ипак препоручивале за суботу, којом се не пости супротно тврдњама неких занесених „ревнитеља“, сачувани подаци о средњовјековним епитимијама у Србији највише говоре о онима који су при суботњим свадбеним пировима, крали, претјеривали у пијанству итд. Но то, опет не значи, ни да је грчка пракса вјенчања послије вечерњег у суботу кад већ је почела недјеља канонски исправна. Има ту још много проблема између свјетовног циклуса смјењивања дана и ноћи и њиховог смјењивања у црквено- молитвеном смислу. Најугроженија је ту, управо, Недјеља, јер су нам од протестанских вјерских школа (којима су они мислили да испуњавају обавезу размишљања о Господу), до праксе „недјељних ручкова“, о квази-либералној шопинг недјељи да и не говорим, остали многи ожиљци на православном поимању времена. У сваком случају, хвала што сте покренули једну значајну тему.

Говорећи о Задушницама као данима усрдне молитве за упокојене, не бисмо смели да изгубимо из вида да су заупокојене службе најстарија црквена последовања. Упокојење и погреб хришћана били су од самог почетка у центру пажње заједнице којој је покојник припадао. Ова свештена истина није случајна, јер су заупокојена сведочанства проистекла из доживљаја Цркве као есхатолошке заједнице: „Јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу“ (Гал. 4,28). Емисија о богослужбеним особеностима заупокојених служби - Задушница Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква као заједница у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот. Према речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света“ (Мт. 25, 34).ˮ Поред богослужења цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. Анализирајући текстове евхаристијских молитава, уверавамо се да се Црква на свакој Литургији сећа покојних хришћана, штавише да је Литургија остала централно место помена умрлих. То се најбоље очитује у структури саме Анафоре (Узношења) у којој покојни чланови Цркве заузимају конструктивно место. Поред сугубе јектеније на којој ђакон произноси молитве, за блажене и незаборавне патријархе православне, за благочестиве цареве и благоверне царице, за осниваче овога светога храма (ако је манастир: свете обитељи ове), и за све до сада преминуле православне оце и браћу нашу који овде почивају, и за православне свуда, у завршном делу Анафоре, у такозваној ходатајственој молитви, поименце се помињу сви због којих се приноси словесна служба (Евхаристија): за преминуле у вери праоце, оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, евангелисте, мученике, исповеднике, подвижнике и за сваку душу праведника почившег у вери. У седмичном богослужбеном кругу свака субота посвећена је спомену уснулих у Господу. Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих се усрдно сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Светог Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Светог Великомученика Димитрија). У храм верни доносе кувано жито – кољиво, оно нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек када умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове, на коју нас подсећа Спаситељ речима: „Ја сам светлост свету.“ Поред тога свећа символизује и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу. Иако је, верујем, јасно у чему је сагледан значај молитвеног помињања упокојених припадника Цркве, наше браће и сестара, ипак није сувишно да се подсетимо на речи преподобног и богносоног оца нашег Јустина ћелијског: „Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића“. Говорећи о важности молитвеног помињања за упокојене не бисмо смели да изгубимо из вида да се и овај молитвени вапај утемељује и бива крунисан у светој Литургији, Тајни над тајнама у којој се открива, оприсутњује и опитно пројављује радост Царства небеског. Литургијско помињање упокојених је од вечноживотног значаја за сваког човека, јер се Црква као заједница моли да Човекољубиви Господ и Васкрситељ наш држи у свом памћењу све оне који се упокојише. Људско памћење је ограничено и нестално, док памћење Цркве као заједнице верних у Христу добија вечну и непролазну димензију потврђујући на тај свештени начин истину да у Господу нашем нема мртвих, већ су сви живи. А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), – рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

Тропар и кондак Усопшима: Тропар, глас 8. Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој Господе душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. Кондак, глас 8. Са Светима упокој Христе душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. О задушницама Најважнији помен за преминуле је Проскомидија која се савршава на свакој Светој Литургији. За Проскомидију је потребно пет хлебова (просфора). Просфора значи принос, према обичају из најранијих дана хришћанства, када су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино за службу. Свака просфора има на горњој страни квадратни печат са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што преведено значи - Исус Христос побеђује. Просфоре се користе по строго утврђеном канонском реду и честице из сваке од њих имају посебно место и намену. За спомен преминулих хришћана, када се њихова имена помињу пред Богом Живим и Царством Небеским, ваде се честице из пете просфоре. Тим литургијским помињањем: "У склопу Свете Тајне Евхаристије - Тајне спасења света, преминулима се опраштају греси". Зато је најважније давати имена покојника, да се помињу у цркви. Поред ових помињања и молитава за преминуле, Црква је установила посебне дане кад се сећамо наших драгих покојника и обилазимо њихове гробове. Задушнице су дан за душе преминулих. Увек падају у суботу, јер је то и иначе, у току читаве године, дан кад се сећамо преминулих. На гробље и у цркву се носи кувано жито - кољиво. Жито нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре род доноси, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се залечују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Та светлост треба да нас подсети на светлост којом Христос обасјава душе преминулих. Свећа је малена жртва Богу, који се за нас жртвовао. Даће и подушја се не дају да се "нахрани" покојник, односно, да душа његова "једе", него да се сиротиња нахрани и у молитвама помене покојника. Уместо на нехришћанске гозбе, новац треба да се употреби у племените сврхе и то према могућностима. Колико ко може, треба да помогне некој сиромашној породици, избеглицама, болеснима или сирочади. На дан задушница се иде у цркву, где се служи Света Литургија и парастос на којем свештеник вином прелива жито, после службе се иде до гробова покојника. Тамо се пале свеће, а свештеник служи мали помен и окади гробове. Ако су наши покојници сахрањени далеко и није могуће отићи на гробље, увек може да се оде у цркву, где се одслужи помен. На задушнице се дели милостиња. Постоји још један вид милостиње који је код нас заборављен: духовна милостиња. Духовна милостиња је поклањање духовних књига. Књига духовног садржаја се може, на спомен и за помињање у молитвама, дати неком ко не може да је купи, затим, такве књиге се могу поклањати библиотекама, где ће већи број људи моћи да дође до праве литературе, а то је право дело духовне милостиње, или духовну књигу поклонити црквеној библиотеци. Извор: Светигора; Патријарх српски Павле: О молитви за упокојене Беседа изговорена на Светој Литургији за Задушнице у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог. "А он рече: Пазите да вac не преваре јер многи ће доћи у име моје говорећи: Ја сам, А кад чујете за ратове и немире, немојте се уплашити: јер cвe то најпре треба да буде, али није одмах крај. Тада им рече: Устаће народ на народ и царство на царство; И земљотреси велики биће по местима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба". (Лука 21, 8-11; Зач. 105) "Заиста, заиста вам кажем: Кo моју реч слуша и верује Ономе који ме је послао, има живот вечни. и не долази на суд, него је прешао из смрти у живот, Заиста, заиста вам кажем,, да долази час, и већ је настао, када ће мртви чути Глас Сина Божијег, и чувши Га оживеће. Јер као што Отац има живот у себи, тако даде и Сину уа има живот у себи: И даде му власт u да суди, јер је Син Човечији. Не чудите се томе јер долази час у који ће cвu који су у гробовима чути Глас Сина Божијег, и изићи ће они који су чинили добро у васкрсење живота, а они који су чинили зло у васкрсење суда". (Јован 5,24-30; 3ач. 16) Ми смо у Христу једно, једна Црква којој је глава Христос, а ми смо сви мистички тело Цркве, тело Христово. У Цркву Христову спада и Господ као глава те Цркве, Света Богородица и сви свети Мученици и остали Свети у Цркви торжествујућој, а такође и ми живи који смо још у Цркви војинствујућој. У ту Цркву спадају, кажем, и сви упокојени у Господу. И наша је дужност, ако можемо рећи за љубав да она има дужност, да се сећамо својих упокојених јер смо заједница, остајемо то и по смрти њиховој и нашој кад дође, заједница остаје са Богом и њиховим и нашим, и са свима светима и са свима нашим упокојенима. Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божијег да би чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога, да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34). То да буде и данашња наша опомена и данашњи наш савет и себи и свима. Нека се Господ сети упокојених слугу Својих који су у вери и животу по вери и отишли са овога света и помогне и нама и да имамо у виду тај час изласка пред Њега, Судију Праведнога, да живимо и сада са том вером, животом по тој вери светој православној. Бог вас благословио! Извор: Православије. ру; Задушнице – молитвено сећање на покојне сроднике Задушнице су дан посвећен молитвама за покој душа наших преминулих сродника. У Цркви се увијек молимо како за живе тако и за оне који су се упокојили, који су у Богу живи, јер Господ Исус Христос је Бог живих, сви су у Њему живи и они који су у овом свијету и они који су већ у наручју Божијем. У току године више пута свенародно обављамо задушнице, а сваке суботе, поред осталих служби, служи се и служба за упокојене. Али није само субота дан посвећен молитвама за покојне, јер се у Цркви увијек молимо како за живе, тако и за упокојене. То је потпуно у сагласности са нашом вјером и са Јеванђељем, јер Господ наш Исус Христос је разапет на Велики петак, а на Велику суботу је почивао у гробу, и та субота је основа сваке суботе. У дан недјељни Господ је васкрсао и однио побједу над смрћу, даровавши свима нама нови живот, нову заједницу, ново заједништво са Богом и једних са другима. Православни хришћани, ако су у прилици, сваке суботе треба да дођу у цркву, запале свијећу и у молитвама се сјете својих покојних сродника. Веома је важно да се заједно помолимо Богу за све, да освештамо жито у спомен на оне који су преминули у благочестивој вјери православној. Важно је за оне који су отишли од нас. Њима су потребне наше молитве, а такође, њихове молитве су потребне нама. Треба да знамо да се и они моле пред лицем Божијим. Они су добили слободу да се моле Господу, а ми се надамо да ће за све оне који су крштени, који су са вјером живјели, који су живјели у страху Божијем, Господ наћи мјеста у Царству небеском. Њих неће бити мали број, већ много више од оних 365 имена које читамо за сваки дан у календару, али нам све то још није откривено. Гледано из божанске перспективе, они који су у наручју Божијем имају прави живот, а то су светитељи Божији, и према њима ми смо у смрти, а они су у животу. Од оних који су отишли из овог свијета у нови свијет ми не знамо колико их је светих, јер је Господ само поједине пројавио као светитеље још овдје у историји, али, у Царству небеском ће бити много више оних који ће се показати као свети, праведни и који су задобили живот вјечни, задобили близину Божију. Митровданске задушнице послије оних прољећних, задушница пред Васкршњи пост, имају највећи значај. Код нас се и на Видовдан врше посебни помени за наше претке, као и на михољске задушнице, и то је нешто што постоји само код српског народа. Митровданске и прољећне задушнице су свеопште, а не треба, свакако, да заборавимо ни оне које се у свим црквама врше у суботу уочи Тројичиндана. То је устројство које важи за све Цркве Православне, али знамо, да свака помјесна Црква има и нешто своје што није обавезујуће за остале Цркве, него чини једно богатство у тим различитостима. То су разлике које доприносе јединству, а не раздвајају, него нам је драго кад код других - наше браће православних хришћана са којима смо у јединству вјере, љубави и евхаристијског заједништва - видимо нешто посебно, као што многе задивљује наша крсна слава. Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије остатак текста:СПЦ View full Странице

У име Оца и Сина и Светога Духа! А Бог није Бог мртвих, него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38), - рекао је Христос Спаситељ садукејима који нису веровали у васкрсење мртвих. Вољени у Христу браћо и сестре! Света Православна Хришћанска Црква, чврсто верујући у ове истините речи Спаситеља увек гласно исповеда непобитну истину о томе да се живот не прекида човековом смрћу. Шта видимо како умире? Само тело, које је саздано од земље и у земљу се поново враћа. Тело се разлаже и претвара у прах, а човек сам по себи, са свим својим осећањима и са својом бесмртном душом, наставља да живи, само прелазећи из овог света у други, загробни. Дакле, општење између живих и мртвих не бива уништено са доласком смрти, већ се и даље наставља. На основу ове истине Црква је увек, почињући од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју истоверну преминулу браћу. Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике, како би једним устима и једним срцем узносили ка Престолу Божијем ватрене молитве с молбом за упокојење својих преминулих сродника на местима блаженства. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Исусу Христу у јединствено братство. Преминула браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Дакле, Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни загробни свет. Али на који још начин можемо да докажемо своју љубав према онима који су отишли у загробни живот осим помињањем и молитвом? Свако од нас би желео да нас наши ближњи не забораве кад одемо из овог живота и да се моле за нас. Да би се то испунило и ми треба да помињемо упокојене. Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити (Мт. 7, 2), - каже Спаситељ. Зато ће оне који помињу преминуле поменути Господ, поменуће их и људи кад напусте овај свет. Велику утеху и велику награду добија онај ко ближњег спасава од пролазне несреће, али много већа награда и већа утеха очекују онога ко својим молитвама помогне преминулом ближњем да добије опроштај грехова и да из мрачних паклених тамница пређе у светле обитељи блаженства. Да ли су неопходне наше молитве за преминуле? Јесу, неопходне су, зато што за њих представљају веома велико доброчинство. Ради се о томе што после смрти постоје две вечности: или вечно блаженство праведника, или вечно мучење грешника. Познато је и то да на земљи нема човека који је живео, а да није згрешио. Тако да је тачна тврдња да се у греховима рађамо, у греховима проводимо живот, у греховима и завршавамо своје земаљско постојање. Али да ли сви они који греше приносе потпуно и искрено кајање пре смрти? Јер, понекад смрт задеси човека који се налази у стању тако тешке болести кад губи сећање и кад је његова душа сасвим онемоћала. И јасно је да у таквом стању човек не може да се сети свих својих погрешних поступака и да се покаје за њих, - и умире с греховима. Често смрт човека погоди изненада и он не приневши никакво покајање такође одлази с греховима. И сам себи више ни на који начин не може да помогне. Човек може да промени своју судбину само док је жив чинећи добра дела и молећи се Господу за своје спасење. Управо у таквим случајевима је молитва за покојнике веома потребна и представља изузетно доброчинство за њих. Многих нама блиских људи већ одавно нема на земљи, али срце пуно љубави не може да их заборави, стреми ка њима, чак можда и више него ка живима. На сличан начин и преминули с оног света гледају према нама горећи од љубави према онима који су њиховом срцу били нарочито блиски. А ако је неко од умрлих оправдан пред Богом он нам, узвраћајући на нашу љубав љубављу, шаље одозго небеску помоћ, а ономе ко још није достигао оправдање наша молитва може много да помогне у олакшавању његове загробне судбине. Доћи ће време кад ћемо се видети с њима. Како ћемо се обрадовати кад од њих чујемо реч захвалности за молитву! Рећи ће: ‘Ето, сећао си ме се, ниси ме заборавио, и помогао си ми кад сам био у невољи. Хвала ти.’ И напротив: како ће онима који се нису молили за умрле бити тешко кад чују речи прекора: ‘Ето, ниси ме се сетио, ниси се молио за мене, ниси ми помогао у зао час, прекоревам те.’ Стање преминулих је слично ситуацији у којој се налази човек који плови врло опасном реком. Молитва за преминуле је као конопац за спасавање, који човек баца ближњем који се дави. Кад би се на известан начин пред нама отворила врата вечности и кад бисмо угледали ове стотине и хиљаде милиона људи који стреме ка мирном пристаништу – чије срце не би било погођено и скрушено видећи своје истоверне и истокрвне ближње, који немо вапију за нашу молитвену помоћ! У вези с тим колико су неопходне молитве за преминуле и о томе да постоји општење са загробним светом сад ћу вам навести чудесну, али истиниту причу из живота једног храма наше Руске Цркве. У селу Лисогорка се упокојио свештеник. На његово место је послат други свештеник – млад, који је за време службе неочекивано преминуо – у самом олтару. Послат је још један свештеник, али се и њему десило исто: првог дана његовог служења, након што су отпевали «Оче наш» и запричесни стих, свештеник дуго није изашао са Светим Даровима и кад је председник црквеног одбора ушао у олтар угледао је свештеника како у потпуном одјејанију лежи мртав пред Светим Престолом. Сви су се ужаснули сазнавши за ову тајанствену смрт и не знајући који је њен узрок, говорили су да је парохија обремењена неким великим грехом, ако су као жртва због њега пала два млада и невина живота. Гласине о томе су се прошириле по читавом округу и нико од свештеника се није усуђиво да оде у ту парохију. Пристао је само један старац-монах. «Свеједно ћу ускоро умрети. Идем тамо да служим прву и последњу Литургију, нико неће остати сироче ако ја умрем.» За време службе, кад је већ наступило време да се поје «Оче наш» инстинкт самоодржања је ипак дошао по своје и старац је наредио да отворе и бочна врата и Царске двери. За време запричесног стиха видео је иза Горњег места неку силуету. Ова силуета је била све јаснија и јаснија и одједном се иза Престола појавио мрачни лик свештеника у одјејанију с рукама и ногама у оковима. Дрхтећи од страха монах је бркао речи молитве. Али је после извесног времена прикупио снагу, охрабрио се и изашао је да причести вернике. Сви су схватили да се десило нешто лоше. А авет је још увек стајала звецкајући синџирима и окованим рукама је показивала према ковчежићу који је стајао у олтару. По завршетку Литургије јеромонах је позвао председника црквеног одбора и отворили су ковчежић у којем су нашли... цедуљице за помен душе. Ради се о томе што су људи давали покојном свештенику цедуљице за помен, а он их није читао, већ је то одлагао за касније. Сад је старац схватио узрок визије и почео је свакодневно да служи парастосе и да чита цедуљице које су се накупиле. У следећу недељу је већ служио Литургију за покој душе преминулог свештеника. Кад су запевали запричесни стих силуета умрлог свештеника се поново појавила. Али он више није био трагичан и страшан као први пут кад се појавио, већ светао, веселог лица и без окова на рукама и ногама. Кад се старац-јеромонах који је служио причестио Светим Тајнама авет се покренула, поклонила му се до земље и нестала је. На овом примеру видимо колико су молитве за преминуле од користи покојнима и како олакшавају њихову судбину. И није случајно што о томе говоримо управо данас. Зато што данас Света Црква обележава посебан дан, који се назива задушницама у месопусну недељу и окупља православце ради заједничке молитве пред Престолом Божијим за нашу истоверну браћу која су отишла у вечни живот. А сутра Света Црква помиње страшни Други долазак Господа и свршетак света. Подстичући своју децу да буду спремна за Страшни суд, Света Црква нас моли да се помолимо Праведном Судији за наше преминуле сроднике, да им се опросте сва сагрешења и да се очисти пред њима пут за прелазак из мрачног подземља у светле обитељи Оца Небеског. Стога узнесимо, драга браћо и сестре, молитву Христу Богу и из свег срца завапимо: Со свјатими упокој, Христе, души раб Твојих, идјеже њест болезан, ни печал, ни воздиханије, но жизан бесконечнаја. Амин. Архимандрит Кирилл (Павлов) Са руског Марина Тодић 05 / 03 / 2016 Православие.Ru. View full Странице