Претражи Живе Речи Утехе

Често слушам приче о местима из којих извире рај. О местима у којима се душа препороди.Често сам имала прилику да ми говоре како су она места онаква, како су ова наша оваква, како морам бити тамо. Али мислим да нисам послушала, или макар ретко, да одем до било ког места које ће ми се дати само од себе уз примесе среће.Мада има једно које знам када говори увек нешто каже, када прислоним образ увек нешто откријем, када начуљим ухо увек осетим. Знам, поуздано, из искуства једно место које није на крај света, које заиста постоји у ком престаје ништавност, у ком почињем да будем. То вам је оно место за које се ретко говори, ретко спомиње, још ређе показује. Када бих покушала да се сакријем, то је једино место у ком бих испливала на површину. Када бих одлучила да побегнем од себе саме, то је једино место у ком се самој себи вратим. Када се изгубим у проналасцима, то је једино место које ме врати тамо где припадам. Место у ком вам се у исто време склупчају радозналост, истина, исповест, радост, сигурност . Када му се вратим прихвати, када му одем прати. Данас када знамо да су материјалности пролазне, али се истима предајемо, када знамо да смо дати за више од онога што јесмо, постоји место у ком не пролазимо, у ком смо без имало гордости највећи. Заиста верујем да је његов заграљај једино место у ком постојим у свом изворном облику.

У суботу, дана 10. новембра 2018. године, када се наша Света Црква молитвено сећа Светог Арсенија Сремца и светог мученика Терентија, Епископ Херувим је началствовао евхаристијским приносом у цркви Свете Тројице у Маркушици. Архијереју су саслуживали: протојереј – ставрофор Добривоје Филиповић, из Маркушице, протонамесник Владимир Недељковић из Габоша и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Након литургијског отпуста Епископ се обартио литургијском сабрању: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни Оци, драга браћо и сестре, драга децо Божија, нека је благословен данашњи дан и ово евхаристијскога славље, које нас је окупило у овом нашем храму, силаска Светог Духа на Апостоле овде у Маркушици. Велики је благослов данас што смо овде и што смо могли принети бескрвну жртву због свега и за све. А шта је то све? То је све оно што је Господ учинио да и ми људи, у овоземаљскоме животу, можемо остварити заједницу с Њим. Управо ово евхаристијско славље је догађај који нас непрестано сваке недеље или кад год се Служба Божија служи, подсећа на ту Тајну, Тајну нашега спасења. Кроз читање Светога Јеванђеља и кроз Тајну Тела и Крви Христове Црква нас поучава и води да ступимо у најприснију заједницу са самим Богом. Јеванђеље нам се увек даје, сваке Литургије нам се даје реч Божја и ми у нашим срцима и животима треба да имамо клицу тога Јеванђеља и да донесе стоструки плод. Не смемо дозволити да као оно семе које падне на неко трновито поље и мало изникне, односно човек се на почетку одушеви, а онда одустане од тог спасоносног пута, који нас води ка Царству Божијем. Ми као деца и народ Божији никако не смемо тако да живимо, него да семе које нам је дато и Јеванђеље које нам се даје да носимо у срцима нашим. Оно непрестано треба да доноси плодове и да се разгранава у срцима нашим, и да ходећи у том правцу живимо једним врлинским, преображеним животом који нас узводи у загрљај са самим Богом. -Литургија је тај загрљај човека са Богом, јер се на том месту и у том догађају сусрећу најприсније Бог и човек. Ту кроз Тело и Крв Христову примамо живог и делатнога Бога, и тај загрљај Божији је печат нашега живота у Цркви Божијој. Нигде у овоземаљском животу не можемо стварити ту најприснију и најлепшу заједницу човека са Богом сем у Цркви, кроз живљење Светотајинским животом, кроз живљење преображеним начином живота. То је подвижнички пут и испоснички пут нашега живота ако живимо у Цркви и вршимо заповести кроз Свето. То је најбољи и најлепши живот који нам се даје овде на земљи, који нам је Господ оставио, да можемо бити у непрестаној заједници са самим Њим. Сваке недеље нам се отварају Двери Раја ако ми то хоћемо, и ако својом слободном вољом ми то желимо. Једино слободном вољом и љубављу можемо да остваримо ту најлепшу заједницу са Богом у Светој Тајни Причешћа. Непрестано, кад год се Службе Божије служе морамо, као народ Божији, као они који су позвани да носе Крст који нам је дат, да приступамо Светој Чаши и да живимо једним врлинским животом. То нам се непрестано даје и тога се ми сећамо сваке Литургије када служимо. Непрестано се сећамо и другог Христовога доласка на који ми као народ Божији треба увек да будемо спремни, да стражаримо над душом својом, јер тај час не знамо кад ће бити, а у Јеванђељу и Светом Писму се каже да ни анђели небески то не знају, а камоли ми мали људи овде на земљи. -Зато нам је Господ оставио Цркву, да се непрестано изграђујемо и да очекујемо тај други Христов долазак, као печат наше вере у овоземаљскоме животу. Тај печат вере мора бити омеђен врлинским животом и Светотајинским животом у Цркви Божијој. Црква Божија је пуноћа те стварности, пуноћа истине и пуноћа вере која нас узводи од земље ка Небу. То је најлепши пут, драга браћо и сестре, најбоља лађа над свим овим ветровима овоземаљским, који нас непрестано удаљавају од тога пута. -Нека би Господ дао да се молитве и семе које је у срцима вашим посејано донесе стоструки род, да се наш народ обожи и умножи и да ова заједница никада не нестане, да се увек умножава, да буде велика пред Престолом Свевишњега Бога. Живели, Бог вас љубио и благословио и свако вам добро даровао. Амин! Трпеза љубави је уприличена у парохијском дому у Маркушици. Извор: Епархија осечкопољска и барањска View full Странице

Нацрт новог црквеног устава процурио је у јавност у првом кварталу године. Поред гомиле јефтиних, сензационалистичких текстова који су красили странице таблоида, јавност је могла да прочита и неколико заиста добрих, написаних од стране стручних људи који су својим коментарима указали на неке спорне одредбе и техничке мањкавости нацрта Устава (нпр. теолози Ђого и Мачковић на овом порталу). Најављене расправе на мајском заседању Сабора СПЦ није било (или то није обелодањено), вероватно због прилика на Косову и Метохији и државне политике (односно политике „власти“) према том питању, што је Сабор препознао као важнију тему. Ипак, како је ревизија Устава најављена за осамстоту годишњицу аутокефалности српске цркве, а јавна расправа је готово у потпуности изостала (што због неоснованог неповерења црквених часника у црквену јавност, што због незаинтересованости црквене јавности), ваљало би да се свако ко жели највећу добробит својој цркви укључи и да свој допринос у дијалогу по овом питању. Стога ћемо у овом тексту настојати да прикажемо неке кључне проблеме у црквеном устројству који нису тако очигледни, а који имају преовлађујући утицај на њу. Пре свега, говоримо о повезаности цркве и државе, односно надређености државе над црквом. Ова појава, каткад имплицитна, а некада и ескплицитна, имала је велики, превасходно негативан, утицај на цркву и хришћанство. Својим кумулативним делањем произвела је неке од највећих изазова са којима се данашња црква суочава. Додатни проблем представља чињеница да је мало људи спремно да се овим проблемом и позабави, нарочито због тога што би нечији интереси и позиције били озбиљно уздрмани. Овај поглед на црквени устав уперићемо из угла политичке и конституционалне економије (одакле се обично анализирају државни устави), што нам може дати неке драгоцене увиде и смернице за даље делање. Када бисмо људима код нас, и верницима и онима који то нису, поставили питање: „Шта је црква?“, огромна већина би помислила и показала на клирике, а посебно на највишу црквену јерархију. Дубоко погрешне језичке формулације попут „СПЦ и верници“ или „став цркве [о неком политичком питању] је“ честе су у нашем јавном дискурсу, а нарочито у медијима, и откривају размеру овог проблема. Лаици не доживљавају себе као део цркве, већ цркву виде као скуп људи у црним одеждама (зли језици би рекли – и у црним лимузинама) који имају моћ (Срби би рекли – власт) да одређују правила понашања верника, верске праксе, да одлучују о распоређивању заједничких ресурса и слично. Приметимо како се опис црквених поглавара поклапа са доминантним описом државних поглавара. То није чудно, имајући у виду дугу историју јединства цркве и државе, где су световни владари (зло)употребљавали цркву да осигурају и ојачају своју „власт“, а одређени људи у цркви користили блискост са световним владарима, њихове ресурсе и моћ како би, са друге стране, ојачали сопствене позиције. Мада тај израз није популаран у неким круговима унутар цркве, слободно се може рећи да је црква, са својим институцијама, организацијама, правилима и процедурама, једна еволутивна творевина. Она није створена оваква каква је данас, већ се током векова мењала, често имајући државу као узор (и тутора). Историјски развој довео је до огромних промена у устројству државе, док је црква остала у гвозденом загрљају прошлости, што умногоме утиче на перцепцију цркве као мрачне и ретроградне снаге у друштву, што никако не би смело да буде случај. Овај загрљај прошлости (који је једновремено и загрљај државе), aкоји представља оно што је цркву одвојило од своје изворне природе и од једне готово егалитарне створило хијерархијски и пирамидално устројену заједницу, и те како је видљив у црквеном уставу – и старом и нацрту новог. Кратак приказ развоја црквеног устројства На почетку ваља ближе погледати у један период историје који је кључан за разумевање данашње организације цркве. Прича почиње крајем IIIи почетком IVвека, када је хришћанство низом едиката римских царева прво криминализовано, затим декриминализовано, а на крају и легализовано, чиме се покреће ланац догађаја који цркву доводи до садашњег стања. Милански едикт цара Константина експлицитно налаже враћање имовине цркви (не и појединцима хришћанима) која је претходно одузета за време Диоклецијановог прогона, што имплицитно препознаје цркву као организацију која може да има имовину. Жеља римских царева да на своју страну придобију хришћанску непоколебљиву и страховито упорну мањину (али, по њиховом веровању, и још једно божанство у пантеону), праћена њиховим активним делањем на том плану, доводи до јачања позиција хришћанске цркве, особито њених поглавара. Интересантно је да многи истраживачи највећи релативни пораст броја хришћана смештају управо у период од 313. до 350. године, када се хришћанство из енклава разлило на целу територију под контролом Рима. Хришћанска заједница која нагло расте морала је да почне да ствара и неку врсту унутрашње структуре. За овај подухват постојала су два узора: први је мала, локална хришћанска заједница, а други је светска супер-сила тог времена – Римско царство. Гледано аналитичким очима политичке економије испоставља се да су оба узора за црквену организацију била (ненамерно) несрећно одабрана. Прво, промена размере заједнице мора бити праћена и променом у врсти институција, што је изостало и код држава (што је касније код оних срећнијих исправљено) и код цркве. Није довољно увеличати и растегнути оне институције које постоје у малој заједници, јер се мала и велика заједница не разликују само у броју интеракција које у њима постоје, већ и у њиховом типу. У малој заједници информације се веома брзо преносе, људи се међусобно добро познају, већином знају потребе једни других, привредни односи су прилично једноставни; а у случају непоштовања правила казну је лако одредити и применити. Стога се као природно решење намеће давање одређених овлашћења изабраним (на основу објективног суда заједнице) појединцима који би та овлашћења користили на добробит заједнице. Као равнотежа овим моћима појединаца постоји и колективна моћ заједнице да развласти и/или екскомуницира оног члана који је прекршио правила. Ваља напоменути да је ова могућност карактеристична само за малу заједницу, јер се са повећањем броја чланова и интеракција у заједници јавља проблем координације колективне акције. Додатно се јавља проблем знања, или казано модерним речником – преноса информација унутар заједнице. Што је заједница већа, а епархије према садашњем стању броје и по пар стотина хиљада људи, постаје теже преносити информације ако постоји један орган који одлучује о свему. Додатно узнемирава чињеница да су структуре сличне овој постојале и у два пакла на кугли земаљској – немачком Трећем Рајху и совјетској Русији. Један орган одлучивања изискује мрежу информаната која своје крајње одредиште има у органу одлучивања. Са друге стране, да би се одлуке спровеле потребан је апарат силе, а не видимо начин на који би се то учинило унутар цркве, осим претње анатемом. Друго, Римско царство је било типична апсолутистичка монархија класичне старине. У претхришћанском периоду цар је сматран божанством, да би касније био (погрешно) сматран божијим намесником на земљи, и имао је апсолутну моћ над својим поданицима. То друштво је, како смо већ истакли, инхерентно било друштво неједнаких, са веома снажним друштвеним раслојавањем, па не може да чуди снажан одјек Христове поруке која пропагира једнакост и равноправност свих људи. Каснији период одликује повезаност и испреплетаност цркве и (феудалне) државе, где су црквени поглавари често служили као високи државни званичници, а монарси/феудални господари имали значајну улогу у раду цркве. Ово није донело никаквог добра цркви што је јасно могло видети крајем 18. и почетком 19. века када је талас социјалних/националних револуција захватио Европу. Бес народних маса био је уперен не само на самодршце и њихове камариле, већ и на црквену јерархију, јер их је народ идентификовао као део једног истог система који их је тлачио. Мора се признати да су српске револуције, због специфичних околности окупације српских земаља, биле изузетак где је црква била организација која је пружила потребну инфраструктуру и људски капитал потребан да се устанци организују. Да ли је и ова активност у складу са проповеди Господњом, остављам на разматрање много стручнијима од мене у домену богословља. Са друге стране, приметићемо велику блискост државе и наше помесне цркве (читати: њихових поглавара), чим су се и једна и друга мало консолидовале у условима релативне слободе (приметимо постојање државне религије у свим уставима Србије до стварања Југославије, па и потоње блиске односе државе и верских заједница). На велику жалост, ни наша црква није била изузета од револуционарног страдања, имајући у виду трагедије које су се дешавале код нас након Другог светског рата. Фосилизовани устав Претходни одељак би се (злонамерно) могао протумачити као позив на рушење црквене хијерархије, што никако није случај. Његова основна намерабила је да прикаже догађаје који су пресудно утицали на садашње стање цркве, која попут фосила изгледа исто онако како је изгледала вековима уназад. Не поставља се уопште питање да ли црквена хијерархија треба да постоји (сетимо се апостолског прејемства), већ да ли неке институције унутар цркве треба да изгледају онако како изгледају данас. За разлику од већине цркава, у државама је долазило до озбиљних промена (нажалост, неретко и веома насилних), па тако у савременом западном свету, осим у овим нашим несрећним рубним подручјима, аутократије више не постоје. Осврнимо се за тренутак, без посебног улажења у детаље уставних одредби, на ове реликте прошлости у уставу наше цркве. Прво, приметан је (како истичу и Ђого и Мачковић) епископомонизам који је директна последица неприлагођавања преласка из мале у велику заједницу, као и пресликавања аутократског устројства из државе у цркву. Занимљиво је да званични став Православне цркве, па и православна јавност уопште, оштро критикује позицију римског папе у Латинској цркви, а прећутно гледа (па чак и подстиче!) слична дешавања унутар своје заједнице. Чини се да нацрт новог Устава имплицитно сматра да ће некаквом магијом човек постављен на позицију епископа постати свезнајућ, свеприсутан и непогрешив, па може руководити најсложенијим пословима у епархији (готово) сам. Другачије се не може протумачити читав спектар надлежности које су поверене на старање епископу, а који далеко превазилази оквире духовног. Та позамашна листа нас тера да се озбиљно замислимо може ли се епископ у довољној мери и посветити духовним питањима – због којих је он првенствено и ту, а да друге активности не трпе (или обратно). Допушта ли се уопште лаицима да буду хришћани, тј. да буду одговорни за себе и за друге? Јесмо ли божија створења којима су дате слобода и одговорност или нечији пуки поданици? Додатно се намеће питање располагања финансијама унутар епархије. Епископ није ни финансијски стручњак (барем огромна већина њих није), као монах је дао обећање нестицања, па није умесно да огроман новацкоји припада Заједници, а који неминовно носи и велику моћ, буде defactoу рукама једног човека. Сетимо се само и колико је било случајева проневере новца кад епископ другом појединцу (обично свештенику) повери да у његово име управља финансијама. Опомињуће звуче речи Лорда Ектона да „свака моћ квари, а апсолутна моћ квари апсолутно“, имајући у виду да је данашња епископска служба, осим личних карактеристика носиоца службе, готово ничим спутана. Даље, нејасно је зашто у црквеном уставу није примењено начело супсидијарности – преношење одговорности на најнижи ступањ одлучивања, где се одговорност преноси на виши ступањ тек ако се на нижем ступњу одређена активност не може обавити. Ово начело би без сумње Заједницу учинило стварном заједницом, уместо данашње структуре уређене на армијским начелима. Тако је чланом 49. активност оснивања црквених школа, коју би комотно могле да обаве и поједине црквене општине, дата у надлежност највишем црквеном телу – Светом Aрхијерејском Сабору. Било би далеко сврсисходније да је допуштено да црквене општине, или, у случају да оне не могу, епархије (водећи се начелом супсидијарности) оснивају и успостављају школе. Наравно, овај посао би требало поверити световњацима унутар цркве који су за то стручни, па би такве школе, сигурни смо, биле многобројне и подигле би општи квалитет образовања. Ово начело би се могло применити и у многим другим случајевима. Рецимо, пошто црквени челници не желе да доследно примењују правило о броју домова у парохијама и парохија у епархији, па епархија имамо далеко мање него што правило налаже, било би умесно да се неке од садашњих надлежности епархија пренесу на ниже ступњеве црквене организације, и да се ту што више укључе лаици, било појединачно, било кроз разне одборе. Тако би црква могла много јаче и шире да делује на образовном, научном, културном, каритативном и хуманитарном плану него што је то случај данас. Такође, у том случају лаици би повратили свој осећај припадности цркви, а избегле би се и бројне негативне појаве које су многе људе можда чак и трајно отерале од цркве. Постоји још једна ствар код црквеног устава на коју посебно треба обратити пажњу, а тиче се утицаја државе на цркву. Превелика централизација, која неминовно постоји, даје могућност моћним људима да утицајем на појединце доминантно утичу и на кретање црквеног брода. Како наша држава озбиљно кубури са демократијом и демократским начелима, требало би учинити све да се макар црква заштити од такве предаторске државе. Садашња брана државном утицају су само епископи који су чврсти у својим ставовима и вери, али како смо сви људи не може се искључити ни чињеница да неки од њих могу да потпадну под утицај државних моћника. Не може се очекивати од људи који су се дрзнули да отворено манипулишу хришћанском заједницом, притом грубо злоупотребљавајући своју државну службу, да ће то чинити на добробит цркве. Наставак еволуције Нацрт новог устава доноси одређена побољшања у односу на претходни, али својим духом остаје веран старој традицији која је пресликана из државног уређења из доба када оно није служило за заштиту природних слобода људи, већ њиховом тлачењу од стране елита. Такво уређење је кроз векове трајања имало велики утицај на дехристијанизацију хришћана и све већи број људи који, на велику жалост, на цркву гледају са презиром. Сада се црква суочава са проблемом да лаици имају осећај да су поданици, а не равноправни чланови Заједнице који би требало да имају и одређену одговорност за дешавања у њој. Таква црква не може дуго да опстане, нити се такав Устав може поштовати, пре свега зато што иза њега не стоје сви чланови цркве већ је октроисан од стране пар десетина њених чланова, који, истина, заузимају највиша места у црквеној хијерархији. Ту нарушену везу између архијереја и остатка цркве, која је постојала у ранохришћанском периоду, потребно је поновно успоставити. Кад се црква већ толико дуго угледала на државу, нек се угледа још једном, али на оне срећније, које су успеле у својој мисији – заштити природних права људи у циљу њиховог благостања. То је није учињено централизацијом, наметањем, наредбама са једне и слепим послушништвом са друге стране, већ децентрализацијом и локализацијом, спуштањем слободе, али и одговорности на сваког појединца, допуштањем свима да буду учесници у заједничком делању ка једном циљу. Остаје нам да се надамо и да верујемо да онај еволутивни процес који у цркви траје од њеног настанка није заустављен, већ да је ово само једна његова фаза. Још више се надамо и још чвршће верујемо да ће ова фаза резултирати живом и живахном Заједницом, а не њеним окамењеним остатком! Дејан Драгутиновић Извор: Теологија.нет View full Странице

Поводом 70 година од хапшења Епископа хвостанског Варнаве (Настића), у свечаној сали Епархијског центра у Бијељини 21. децембра 2017. протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић одржао је предавање о просијавшем светитељу на тему Кроз огањ страдања у загрљај Христов. Како и сам наслов теме слови тако је и крстоносни прота Јовић казивао о неправедно утамниченом и осуђеном епископу који је само један од четири стотине страдалих свештенослужитеља наше Свете Цркве. И нису од комунистичког режима, како каже прота Саво, страдали само епископи и свештеници, већ и верни народ. У Србији је откривено 215 масовних гробница, а само у једној од њих, у Лисичјем Потоку у Београду, се од стране Комисије за утврђивање ових злочина, претпоставља да је без суда и пресуде убијено преко 4 хиљаде угледних становника: свештеника, лекара, адвоката, књижевника, глумаца, песника, студената и ђака. Потом је прота Саво нагласио шта је то ново унео Христос у страдање и чије се мучеништво може назвати хришћанским, као и да ли је свако страдање хришћанско. -Да ли, рецимо, неко ко страда због учињеног неког непочинства може да каже да је његово страдање голготско. Дакле, шта је то Христос донео ново у страдању? -На крсту су разапињали кривце и пре Христа, али је тек Христовим распећем Крст постао снага и моћ, сила и спасење, јер је Христовом крвљу, којом су опрани греси целог човачанства, он освећен. Са тог Хрстовог Крста синула је светлост која је обасјала целу васељену. Као прво, познато нам је да је Христос невино страдао без кривице, без икаквог учињеног греха. И то не тврдим ја, каже прота Саво - ни ви присутни овде, већ сам Понтије Пилат који је прао руке и сведочио да не налази на Христу никакве кривице. И чак, пошто је био обичај да се о празнику Пасхе помилује један осуђеник, Понтије Пилат предлаже да то буде Христос, и опет пред народом понавља да на Њему не налази никакве кривице. Нажалост, они нису хтели Христа већ су тражили да се пусти Варава, који је, како каже Свето Јеванђеље, био разбојник. Потом Христос иако невин се у страдању кротко понео. Никог није осуђивао, ни на кога се није љутио, никоме није претио, већ је све мирно поднео, молећи се за оне који су га разапели да им Бог опрости јер не знају шта раде. Прота Саво је говорио о том људском избору како тада тако увек и до сада и какве су последице када уместо Христа народ бира Вараву (или како неки читају барабу). -Кад год се ми као народ опредељујемо између Христа и неке барабе, знамо како ћемо проћи, казао је прота Саво и вратио се на 1945. годину када је завладала комунистичка идеологија и са њом одрицање од Бога и додао да никада нисмо као народ страдали у миру и слободи као што смо страдали од 1945. до 1985. године. -Сада када смо се овога подсетили, рекао је прота Саво и наставио: -Да видимо како је страдао епископ Варнава и зашто је његово име унето у диптихе светих и прославља се сваког 12. новембра у години. На срећу, има нас вечерас овде доста који желимо да сведочимо истину, и да причамо о страдањима људи у једном времену које није тако далеко иза нас. Али не да сведочимо и причамо тако да би било чије груди пунили мржњом, не! Него да бисмо знали истину и да бисмо били спремни и ми сутра, да посведочимо Христа, да посведочимо своју веру. -Прави хришћанин не може да буде хладнокрван на било чије страдање. И немојмо мислити да данас нема страдања. Ево недалеко од нас, потребно нам је пет-шест сати вожње па да стигнемо до Бивше Југословенске Републике Македоније и да видимо тамо страдање наше Цркве, страдање архиепископа Јована, страдање јерархије и верних Православне Орхидске Архиепископије. Дакле, не смемо се заваравати да је страдање било па прошло. Али да се ми вратимо нашем духовном витезу Светом Варнави Исповеднику Хвостанском и видимо какву сличност има његово страдање са Христовим. Видели смо прво да је Спаситељ наш осуђен без кривице. А ево пресуде Окружног суда у Сарајеву из које се види да је и Епископ Варнава осуђен на 11 година затвора и три године губитка грађанских права, без кривице. -У овој срамној пресуди поменутог суда каже се: да је Војислав (Варнава) Настић осуђен због кривичних дела из чл. 2, 3 и 9, Закона о кривичним делима против народа и државе зато што је: 1) са већим бројем према данашњем поретку непријатељски настројених елемената у Сарајеву, те са извесним појединцим-сељацима у прачанској и рогатичкој парохији, од ослобођења земље, па све до дана када је слободе лишен, одржавао састанке на којима је, у намјери подривања и коначног обарања народне власти, нападао на основне демократске тековине ослободилачког рата, износећи да у нашој земљи влада бесправље и тиранија, да народ нема власт у рукама, да нема слободе, да сељачке масе никада нису биле у горем положају него данас и да за њих никада нису била тежа времена... -Затим му се замера што је у Београду на својој хиротонији у беседи рекао да је епископска служба голготска. Затим да је својом беседом у Сарајеву позивао на рушење система”. Важно је знати, важно је не заборављати наше светле примере из историје, казао је прота Саво и подсетио на ту беседу и план свога рада који је у њој изнео епископ Варнава. У овој беседи, за коју су га оптужили, нико нормалан не може наћи елементе његове кривице: Уобичајило се у наше дане да један човек, или једна организација, или једна политичка партија, или ма ко преузме једну нову дужност, износи свој план... И ето, због свега тога, одлучио сам и ја да приликом преузимања једне велике дужности, изложим пред вас, данас, план чије испуњење намеравам ставити у задатак и самоме себи, као вашем пастиру, и вама као својој пастви. Државни Петогодишњи план поставља електрификаицју наше земље, као један од главних стубова нашег будућег богатства и моћи. И збиља, електрификација једне земље представља моћ те земље... Електрификацији, мислим и ја у своме плану, треба дати једно почасно и важно место. Управо, мислим јој дати прво и најпочасније место у своме плану. Али електрификација на коју ја мислим није сила којом се побеђује материјални мрак, нити је снага којом се покрећу машине од гвожђа. Она је моћ којом се побеђује духовна тама и она енергија којом се покрећу живе душе људи. Електрификација на коју ја мислим, хришћани, то је светлост Христовог Еванђеља, то је сила којом је Христос победио свет. Електрифицирати себе, то јест, осветлити себе и просветлити светлошћу Христовог Јеванђеља и обући себе у силу Христове Истине, то је оно чему ја мислим поклонити прво и најпочасније место у плану који данас излажем пред вас. Електрифицирајте своје душе, браћо и сестре, протерајте из њих таму неверја и атеизма. Силом Христовог електрицитета оснажите свој ум и свој разум и свој карактер. Електрифицирајте њиме своју вољу да буде брза и покретна на добро, а спора и непокретна на зло. Ако то не учините, узалуд ћете зидати електричне централе и градити моћне дњепростроје..., рекао је прота Саво и упитао себе и присутне да ли у овим речима има елемената кривичног дела и разлога за изрицање пресуде од једанаст година робије. Прота Саво је потом изнео и веома потресне детаље из живота епископа Варнаве у затвору, а потом у кућном притвору где је непрестано био окружен чуварима све до последњег дана његовог живота. У својој педесетој години овај свети човек и велики јерарх наше Свете Цркве се под неразјашњеним околностима, мисли се да је отрован, упокојио у Господу: -И као што Христос није роптао нити претио онима који су га шибали, вређали и на крст разапињали, тако је и епископ Варнава ћутке подносио своје муке па и покушај убиства када су му, у исценираном судару возова у Славковцима код Сремске Митровице, поломили обе ноге и руку. И поред свега он се молио како пише и за богомољца и за богоборца да им свима Господ помогне и буде милостив према свима. -Епископ Варнава је путоказ многима који су кансије страдали за Христа, јер, многи су гледајући како се он понашао добијали снагу да се и они храбро држе и понашају. Дакле, због свих његових врлина којима се украсио због мученичког венца који је поднео, због понашања у мучеништву онако како се Христос понашао, онако како су се понашали свети мученици Господ га је прославио и нама као Светог открио, а Свети Архијерејски Сабор је његово име 2004. године унео у диптихе светих, рекао је отац Саво. У препуној свечаној сали Епархијског центра, пред свештенством и монаштвом, пред многобројним верним народом додата је још једна воштаница сећања на епископа Варнаву, страдалника за Христову веру и молитвеника за све нас пред престолом Божјим. Прота Саво се осврнуо и на наше време и данашње страдање које је исто тако опасно и погубно. -И сада је страдање, али је наравно, друге врсте, рекао је он. Многи родитељи који имају малу или мало већу децу, су данас страдалници, јер се боре да спасу децу од свих искушења која их вребају на сваком кораку. Од већине родитеља ћете данас чути како су им деца, наша омладина, на друштвеним мрежама и да се стално друже са неким, иако су најчешће сами. Потом је нагласио да је погрешно говорити да су нам деца на друштвеним мрежама, је не може нико бити на мрежи, већ у мрежи. Мрежом се лови, мрежом се хватају људи, и зато је велика мука за православног верника да сачува своје дете да не буде уловљено у било чију мрежу и да не постане играчка било чија, казао је прота Саво у свом осврту на савремени тренутак који је обележен интернетом, друштвеним мрежама, игрицама, што доводи до отуђења људи. После предавања протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, који је духовник у цркви Ружици и главни секретар Светог Архијерејског Синода је одговарао на питања, а затим свима присутнима поделио иконицу са ликом Светог Варнаве. Модератор вечери је био свештеник Синиша Шаренац, директор Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске. Извор: Српска Православна Црква View full Странице