Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'завет'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Прву Свету Архијерејску Литургију, након свечаног ступања у трон Епархије ваљевске, Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије одслужио је у Храму Васкрсења Христовог на празник Светог кнеза Лазара и мученика косовских, у народу звани Видовдан. Саслуживали су му игуман српске царске лавре манастира Хиландар архимандрит Методије, сабрат хиландарске обитељи јерођакон Нектарије, јеромонах Харитон, сабрат Владике Исихија из манастира Ковиљ, као и више свештенослужитеља из Ваљева. У празничној проповеди о Видовдану, камену међашу српске повеснице, који је умногоме оставио трагове у хришћанској цивилизацији уопште, Владика Исихије рекао је да је Видовдан празник који је обликовао наше народно биће и који нам даје идентитет. Много слушамо о Косовском завету у овом времену, у ком се наш народ буди из летаргичног сна, и све више смо свесни да нас управо Косовски завет одређује. То је завет који се пружа од пре шест векова кроз читаву историју нашег благоверног и благочестивог народа. Није то нека измишљотина, нешто што се разликује од Светог јеванђеља, већ управо примењено Свето јеванђеље на нивоу читавог народа. Завет, који нама даје смер у нашем животу. Завет, који је за нас дао Свети кнез Лазар, а пре њега Свети Сава, положивши темеље за нашу Цркву, која од њега постаје аутокефална – истакао је Владика Исихије. Осврнувши се на расуђивање Светог кнеза Лазара, из ког је проистекло опредељење за Царство небеско, Епископ Исихије је објаснио ту одлуку дубоким погружењем ондашњег српског господара у хришћанске врлине и веру православну. Он је својим примером то посведочио од раног животног доба, чинећи бројна доброчинства, до тренутка у ком је своје јунаке повео у одсудни бој на Газиместану. Ми имамо тај благослов, ма у шта веровали, да се увек опредељујемо за правду Божју, за крст часни и слободу златну и зато смо увек великим силама били трн у оку и покушавале су да нас униште. Данас прослављамо најсветији дан наше историје. Данас је на Газиместану и наш Патријарх Порфирије, који је јуче био у нашем граду, дао нам благослов, служио са нама и извршио увођење моје недостојности у трон Ваљевске епархије. Сада нас представља пред Господом и служи на том светом месту. Ми овде смо својим срцима и душом заједно са њим и читавим српским народом. Данас се у свим црквама прославља Видовдан и на литургијски начин обнавља светосавски и завет цара Лазара и свих јунака и страдалника оног времена – рекао је Владика Исихије. Након Свете Литургије, Епископ Исихије са свештенослужитељима је одслужио помен косовским јунацима и свима који су кроз страдалну историју српских земаља положили животе за слободу. Обраћајући се сабраном народу након отпуста, Владика Исихије је позвао на узношење молитава за спасење свих који су страдали и који страдају. Јер, нагласио је он, треба да пројављујемо братољубље и човекољубље. Бога може волети само онај који воли ближњег, а ближњи је свако ко се налази око нас. Стога, закључак је видовданског слова ваљевског архијереја , молимо се и за непријатеље, не осуђујмо и чинимо добра дела, чувани молитвама Светог кнеза Лазара и косовских мученика. Извор: Епархија ваљевска
  2. Ове године навршава се 100 година од рођења и 5 година од упокојења Жарка Видовића. Пријатељи проф. др Жарка Видовића и Српски научни центар тим поводом издали су књигу под називом Срби и Косовски завет у Новом веку. О каквој се књизи ради? Иза Жарка Видовића остало је више десетина хиљада страница необјављених рукописа. Међу њима је и 2745 страница рукописа студије Његош и Косовски завет у Новом веку. Његов рад на овој студији трајао је од 1977-1982. године. Из ове студије издвојили смо делове (наслов Срби и Косовски завет у Новом веку је наш) за које мислимо да ће бити на духовну корист, пре свега и свих, младим Србима. Овом књигом најављујемо и скорашњи излазак из штампе целокупне студије у пет томова. У овој књизи ми наилазимо на широк спектар асоцијација и инспирацију коју може да дâ само један такав ерудита као што је Жарко Видовић. Ту можете наћи размишљања о Његошу као трагичном јунаку Косовске мисли, размишљања о уметности, размишљања о нацији и трансценденцији. Јако је битно увидети она суптилна разликовања између епске свести која није способна да се носи са Злом у односу на префињена размишљања о трагедијској свести Његоша. Такође, можете наићи на утицај трију различитих европских култура на културу Срба у Новом веку. У овој књизи ћете наићи на оригинална и аргументована размишљања о руском апсолутизму и његову некритичку рецепцију барока после реформи Петра Великог. Даље, у књизи ћемо видети улогу Војне крајине и Пећке патријаршије, две одлучујуће установе српског народа после губитка државности. Жарко Видовић ће нам објаснити шта је то трагедија и слобода. Наћи ћете, за разлику од наших површних мислилаца о Његошу, литургијско-заветни карактер Његошеве поеме Луча Микрокозма, драматику Горског вијенца и Лажног цара Шћепана Малог, страхове и зебње усамљеног српског народа, затим повесну коб Сеоба и губитка српског идентитета у тзв. Новој Сервији на тлу царске Русије, конкретно Украјине. *Шта је заправо Косовски завет? Косовски завет је брига Цркве за народ који је остао без државе. Настао је на Косову пољу 28. јуна 1389. страдањем Кнеза Лазара када је и почело нестајање државе коју је створио велики жупан Стефан Немања. Завет је препознат и негован Црквом као завет Светог Цара Лазара, а уобличен Пећком патријаршијом у периоду 1557–1766. године. А сам завет, међу нама Србима, настао је позивом монаха, Светог Саве, на сабор, и одзивом народа на сабрање око цркве на Спасовдан у манастиру Жича 1221. као православни културни образац којим је створена нација као аутокефална Црква. Православни завет је постао Светосавски, а Свети Сава отац нације која није стварана државом и политиком („Земаљским царством“), већ је литургијска творевина ограничена на парохије и епархије. Чувари нације су манастири, монаси и монахиње са игуманима на челу. То је простор Небеског царства у коме влада свештена поезија, уметност и морал настао давањем речи у цркви пред Богом. Завет је садржинска основа и смисао историјске свести Срба. Разумевање завета је повезано са литургијским животом и трагедијским искуством схваћеним медитеранском културом и њеном највишом вредношћу – осећањем слободе и достојанства Личности човека као индивидиуе. *У данашњем кључу окретање ка Небеском царству па чак и само његово помињање делују занесењачки и некорисно за овоземаљски живот. Како нам освешћивање датог нам завета омогућава да и овде на земљи живимо животе достојне људи? Небеско царство, пре свега, није нека нереална утопија. Није то Град Сунца Томаза Кампанеле. Небеско царство је овде на Земљи, где су двоје или троје окупљени у име Христово. Литургија и литургијски живот јесу антиципација Небеског царства. И у самом Символу вере се каже: „Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века, амин“. Небеско царство није идејна илузија, већ борба за хришћански морал и честитост овде на Земљи. Зато смо и одговорни да чувамо друштво и да пазимо на еколошку чистоту Земље, јер ми нисмо миленаристи и манихејци да стварамо фантазије о неком другом свету. Управо то што сте рекли, хришћански је и Богу мило да на Земљи живимо животе достојне људи. Свест о значају људске личности нигде није тако изражена као у хришћанству. И модерни хришћански егзистенцијалисти данас се боре за освешћење човека да је личност. Читајмо само странице Албера Камија, Едуарда Мунијеа, Мелроа Понтија. Они директно својим персонализмом силазе са страница светоотачке мисли изражене на Седам васељенских сабора. Када је ученик Светог Аве Јустина, познати композитор Енрико Јосиф, пун љубави рекао: „Срби су Небески народ“, мислио је на хришћанске вредности које је Господ Исус Христос у Беседи на Гори развио у својих девет блаженстава. Нема бољег рецепта за препород човечанства, а пре свега српског народа. *Које је место Његоша, као песника, владике и поглавара у Косовском завету? Његош је живео Косовским заветом и њиме је мерио све муке српске, све ране је зацељивао мелемом Косовског завета. Сву наду и достојанство српског национа градио је на Косовском завету. Његош је у њему видео кључ српске повести. Историја је континуитет заједнице, тј. одржања заједнице у њеном континуитету, упркос смрти која онемогућава континуитет. Континуитет историје је, дакле, духовни идентитет. Његош нам је најбоље објаснио шта се на крилима Луче може сазнати о нашем Косовском завету. Овај духовни идентитет је код Његоша маштовни, тајни, заветни, а не биолошки, јер биологија је реалност смрти, а смрт је прекид континуитета. Његош нам је показао да само у машти – као што Дантеа води Вергилије кроз Пакао – тако и Луча и машта у Његошу нам преко њега говори како стећи и чувати свој идентитет са покољењем које је живело 1389. године, или са покољењем из 1689, или с оним из 1804–1813, или из 1914–1918, или из 1941. Његош је Косовским заветом чувао идентитет и континуитет српске заједнице. Он нам је показао да само Поезија чува у себи тајну заветног поистовећења. Зато је и рекао: „Будалама да је вјеровати, поете су покољење лудо“. Не варајмо се, Његош је највећи српски бард, а Бог га је послао заједно са Жарком Видовићем да нас подсети на овај заветни идентитет. *Како је на просветитељство које је долазило са Запада гледао Жарко Видовић и које су кључне тачке нашег пада које нас одређују и данас? Жарко Видовић је био човек снажне мисли, емоционалне интелигенције, али и прави историчар цивилизације који је знао да осети алијенацију од свега онога што је заједница и Црква. Он је одлично знао за кризу метафизике на Западу и њено кључно одређење, а то је укидање категорије Бога у историји. Онај однос Његоша према Доситеју Обрадовићу, о коме је Његош писао кнезу Милошу, јесу били идеја водиља којом је Жарко сагледавао оно што је просветитељство носило, а то је култ разума и култ чула. То и такво просветитељство није могло да се супротстави стравичној нечовечној цивилизацији XX столећа, са фашизмом, нацизмом и комунизмом. Показало се да је тзв. здрав разум слаб путовођ кроз лавиринт историје када затресу демонске и хтонске силе историје. Често је Жарко Видовић наводио Његошеву мисао: „Ја бих Доситеја поштовао да је свој душевни дар умио обратити на корист нашега народа. Али он то није умио и зато га презирем као човјека који није видио у чему је садржана срећа народна и шта народу може причинити несрећу. Презирем га као човјека који је некоме послужио као подло оруђе исмјевања над благочестијем“. На просветитељски талас увођења великог броја школа, Његош је позитивно реаговао, али на методику просветитељске едукације није: „Школе су воздигнуте да се остре умови људски, а не да људи у њима будалесају“. Управо је ово било уперено против Доситеја који је у богатом духовном и интелектуалном предању наше Цркве видео само неку „златну хаљину исцртану некими скорпиовидним фигурами“. Дакле, Жарков однос је био као и Његошев. Данас, када код једног Добрице Ћосића читамо да треба своју просвету да заснујемо на Доситеју и на Вуку, занемарујемо богато наслеђе Гаврила Стефановића Венцловића, наших средњовековних књижевника, наше богато химнографско наслеђе, једног образованог инока Исаију, који је превео списе Светог Дионисија Ареопагита, који су написани неоплатонистичком терминологијом, тако да је данас немогуће стандардним књижевним језиком превести тај спис. Жарко Видовић нас је упозоравао на редукцију тог просветитељског наслеђа, које суверено влада у нашој елитној средини, уколико владајућа полувековна идеологија – брозомора – није убила сву елиту српског народа. *Зашто је свечаност, односно Божанска Литургија и слављење живота-постојања на земљи – онда и кад нам је то постојање тако тешко, кад нам се чини да је све пропало и да је опште безнађе – пут ка спасењу и васкрсењу? Божанска Литургија брани достојанство вере. Она је више од естетике обредољубаца. Још је Хомјаков говорио нама Србима да се веома варају они који мисле да се вера састоји само у вероисповедању, или у обредима, или чак у директним односима човека к Богу, као у протестантизму. Не. Вера прожима цело биће човеково и све његове односе према ближњем. Она као невидљивим концима или жилицама обухвата и преплеће сва чувства, сва убеђења, све тежње човекове. Она је као неки бољи ваздух који претвара и промењује у човеку свако земаљско порекло, или као нека најсавршенија светлост која озарава све његове погледе на друге људе и на унутрашње законе који га везују с њима. Према томе, каже Хомјаков: „Вера је виши друштвени принцип, јер само друштво није ништа друго до видни облик наших унутрашњих одношаја према другим људима и наше везе с њима“. Литургија је par excellence, заједница, заједница љубави, цивилизација љубави, како би то волео да каже Жарко Видовић. Човек је сам и немоћан. Бог и Његова Света Литургија јесу излаз из ужаса и слепила битија. Излаз из биолошке и онтолошке затворености човека јесте само пут љубави, а Литургија је савршена заједница Божје благодати која просвећује сваког човека који долази на свет. Интервју водио: Ивица Кузмановић Извор: Благодарје, бр. 16 (мај/јун 2021), стр. 17–20.
  3. Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“? Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане. У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији? Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег. Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији? Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка. Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека? Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода. Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ? Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу. Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе? Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације. У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља? Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук. Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао? Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве. Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене? Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично. Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније? Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип. У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава? „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака. О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу? Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере. ПЕЧАТ
  4. Зашто свака генерација Срба мора да одговори на Лазареву „дилему“? Дух дише где хоће, али тамо где дише гради Цркву. Тако је и владика Николај, својом личношћу, ауторитетом и пастирским старањем дао црквени оквир једном харизматичном спонтаном народно-религиозном покрету. Резултат се особито показао на обнови монашког кадра који је из тог покрета поникао. Један од центара здравих богомољачких заједница била су села око манастира Тумана. Оно што је наше братство наследило и што се трудимо да у истом духу одржимо јесу народна празнична сабрања око манастира као својеврсна особеност и традиција српског монаштва, каже у разговору за „Печат“ протосинђел Петар Богдановић, сабрат манастира Тумане. У туманској светињи срећу се два велика свеца, један из 14. и други из 20. века. Како се десило да у драматичним историјским временима која су живели и Свети Зосим и Свети Јаков буду зрно из кога ће се разбуктати верау Србији? Божији домострој спасења света открива се у оквиру конкретних историјских околности. Зато ми православни прошлост посматрамо као историју спасења где можемо сагледати како Бог плански продире из вечности и постепено нам приправља пут ка Царству Небеском. На основу тога постоји утврђено предање да у лику појединих светитеља можемо сагледати конкретно деловање Бога, који на тај начин својој цркви у датим историјским околностима, тј. у свакој епохи, шаље своје изабранике који слободно прихватају Крст да буду носиоци духовне обнове. Верујем да уопште није случајно што се након шест векова од блаженог упокојења Светог старца Зосима под сводовима Туманске цркве данас налази и кивот с моштима Светог Јакова. У најмању руку, повезује их то што сте и сами лепо поменули, делање у врло тешким и драматичним временима. Међутим, њихова мисија се не завршава њиховим биолошким крајем. Посебно је интересантно да данас у свеукупном житију оба светитеља више се страница може исписати на основу онога што светитељи чине након представљења него пре. Њихова житија и даље се пишу из Царства Божијег. Свети Зосим део је струје синаита који су се доселили у Србију кнеза Лазара и деспота Стефана Лазаревића. Како објашњавате да у времену готово апокалиптичном, које су обележила турска освајања и потписивање Флорентинске уније, најтврђа струја православља своје уточиште налази у Србији? Долазак синаита у тадашњу Србију представља једну изванредну духовну инјекцију нашем народу. На стотине светогорских и синајских подвижника је у таласима долазило под окриље владалачког омофора кнеза Лазара. Међу њима остала су позната имена на десетине чувених духовника. Неки од њих су Ромило Раванички, Григорије Горњачки, Роман Ђуниски, Свети Сисоје, Јован Стјенички, као и Свети Зосим, али и други. Mожемо слободно издвојити личност нашег Светог кнеза Лазара као неког ко је имао кључну улогу у овом за наш народ светом феномену. Очигледно је мученичка жртва Светог кнеза само потврдила оно што је он већ раније одабрао – да буде чувар и бранитељ православља. Позивао је и с љубављу примао ове свете подвижнике и делатно им помагао да устроје манастире, пружајући им сигурност и заштиту. С друге стране, они су утврдили православље у нашем народу, обновили монашки начин живота, подизали светиње, оставили нам своје свете мошти које до дана данашњег показују чудотворну силу живота у Духу светом. Даћу себи за право да изнесем претпоставку да је управо присуство синаита у 14. и 15. веку у Србији имало за последицу да смо међу ретким Црквама које нису потписале Флорентинску унију. То све говори у прилог томе да је наша црква често кроз историју била кадра да преузме кључну улогу у тренуцима тешким по васцело православље. У савременом контексту не чуди чињеница да православна васељена посебно гледа на став наше помесне цркве о питању украјинског проблема и очувања канонског поретка. Да ли је чињеница да је ова струја дала бројне светитеље сажети деманти онима који сматрају да су канони постали претежак терет за човека? Основна порука исихастичког предања православне вере уопште и јесте то да је циљ живота у Христу обожење, тј. да се постане светим. Очистивши подвигом умносрдачне молитве своја срца и живо заједничарећи с Господом у светим Тајнама Цркве, исихасти су бивали удостојени да се на њима оствари блаженство и да опитно учествују у нествореним божанским енергијама и већ сада предокушају обожење. Они су о томе и сведочили, поучавајући нас да наш циљ није да тек будемо моралнији људи или да се нашом делатношћу оствари некакав социјални мир, већ да окусимо дарове Духа светог, да Господом превазиђемо ограничења наше пале природе и остваримо истинску слободу синова Божијих очекујући коначну победу над смрћу у догађају Свеопштег Васкрсења. То је она суштина коју православље нуди и у она и у ова и у сва времена. То је такође оно што је суштински потребно човеку. Верујем да зато толики народ долази у манастир Тумане, не зато што смо им ми монаси нешто посебно занимљиви већ да додирну Бога у тајни Светог причешћа, да окусе од светости светитеља, да осете благодат, да изађу из оквира свакодневице и удахну дах вечности, да нађу исцељење и душе и тела. Потреба за исцељењем у крајњем је потреба да се превазиђе смрт и то је увек актуелна тема. Свако време има свој лични печат, и слажем се да Црква у различитим временима мора различитим језиком да говори, али суштина је непромењена. Плашим се да претерана потреба да будемо допадљиви савременом свету неће дати много плода. Ученици Светог Григорија Паламе насељавали су и румунско приобаље све до Крајоле. Како с тим у вези објаснити покушаје румунизације Срба и неканонског деловања Румунске православне цркве на канонској територији СПЦ? Што се тиче црквеног дела проблема, не постоји апсолутно никакв основ, ни историјски ни актуелни ни социјални а камоли канонски ради кога би се могло и у најмањем оправдати овакво деловање. Канонски поредак Цркве је у о том питању веома јасан. Помесне цркве су устројене тако да се припадност конкретним епархијама заснива на основу територије а не националности. Сваки крштени православац који активно живи на територији једне епархије, тој епархији и припада и за њега одговара надлежни епископ, односно парох. Како се ко национално изјашњава нема никакву важност. Отуда румунски свештеници немају канонско право да делују на територији наше помесне цркве, само зато што се неко представља као Румун. Био бих слободан да закључим да је упитању злоупотреба Цркве ради некаквих политичких циљева. Хвала Богу, ради се још увек о изузецима. Апсолутна већина влашког становништва су верна чеда Српске православне цркве, а и у националном смислу се најчешће изјашњавају као Срби. То потврђује и случај да када оду у дијаспору, где на једној територији имамо канонско присуство више помесних црква, између осталих и српске и румунске, влашко становништво у апсолутној већини иде управо у храмове Српске православне. Тај податак оповргава тврдњу румунске јерархије да СПЦ врши било какав притисак на влашко становништво. Појединачни мотиви неретко немају везе с вером или идеологијом већ с материјалном коришћу. Свети Јаков Арсовић, тумански светитељ над чијим се моштима данас дешавају чудеса и исцељења, био је углађени дипломата с два доктората са Сорбоне. Монашки постриг прима после једне беседе владике Николаја. Да ли је његов животопис најбољи одговор онима који у СПЦ виде азил за неписмене и недоучене Србе? Та тема је стара и у својој основи је дубоко теолошке природе и управо се најбоље да сагледати кроз анализу тзв. Паламитске теологије. Познање Бога плод је реалног партиципирања и заједничарења у бићу Божијем преко Његових нестворених енергија, и то познање није плод интелектуалне рефлексије. Опет, подвижничко богословље не одбацује интелектуални рад већ га, ако је то потребно, ставља у службу претходно доживљеног живог искуства Цркве. На тај начин видимо да спасење у православљу обухвата учешће свих реалности бића човечијег, преображавајући а не одбацујући интелект. Тако да у лику Григорија Паламе имамо једног од најобразованијих и најумних људи свога времена, али који је тај таленат у својој пуној мери искористио ради одбране православног искуства насупрот схоластичке хришћанске филозофије. Светом Јакову световно образовање није могло открити Бога, за разлику од сусрета са Светим владиком и простим али побожним и богомудрим богомољцима. Зато је он на себе преузео тежак подвиг јуродивости Христа ради, радикално се одричући логике овога света; међутим, по благослову и послушању, био је кадар и те како открити интелектуалну димензију своје личности уређујући мисионарске часописе и пишући чланке теолошке садржине. Злонамерне аутошовинисте бих само подсетио да је велики део богатства европске културе настао на хришћанским темељима, те се намеће питање ко заправо ради у правцу враћања у некакав мрак људске цивилизације. У временима када комунисти укидају слободу говора Свети Јаков остаје слободан духом. Попут Аве Јустина и он бди над својим страдалним народом, држећи ватрене беседе. Једна од њих коштаће га живота. Где су данас следбеници ова два велика источника српског православља? Хвала Богу да их и данас има и верујем да ће их бити до краја света и века. Свима је познато какву су храброст и ревност, достојну хришћанског имена, показали наши архијереји и духовници током страдања нашег народа у ратовима 90-их у Босни и Херцеговини, у Хрватској, на Косову и Метохији, затим у одбрани светиња у Црној Гори, онда у непоколебивом сведочењу Косовског завета. Па и данас током актуелне пандемије сведоци смо да су се неки од наших архијереја храбро и гласно успротивили једној глобалној пропаганди где су непосвећени под изговором бриге за здравље покушали микроскопима да завире у Тајну над Тајнама где и анђелима није дозвољено да завире, и покушали да Свето причешће прогласе извором заразе, али не само то већ и да нама православнима такав став наметну, не либећи се при томе ни отвореног и недобронамерног ругања. Уважавајући сваку жртву и поштујући све здравствене мере и препоруке које је наша црква ревносно спроводила, ипак постоји и граница која кад се пређе, наша вера бива озбиљно угрожена. Порука појединих наших архијереја одјекнула је широм васцелог хришћанског рода, где је, морамо признати, неретко доминирао мук. Манастир Тумане испуњава заповести Светог владике Николаја отварајући врата за хиљаде поклоника. Колико је важно чување и неговање саборности на којој је владика толико инсистирао? Наша вера није идеологија нити религија већ Црква, а Црквa је догађај литургијског сабрања. Отуда је саборност везана за само биће Цркве. Црква није апстрактан појам, који постоји сам по себи мимо догађаја литургијског сабрања. Зато Црква није ни институција јер се конституише кроз догађај сабрања, мимо кога не постоји као нека безлична константа. Зато увек изнова идемо на литургију јер на тај начин пре творимо Цркву, него што улазимо у њу као у нешто што постоји ван нас. Зато је наша одговорност велика, јер залог Божијег присуства међу нама налази се делом и у нашим личним одлукама да учешћем на богослужењима градимо Тело Христово. Ми се трудимо да тај народ који долази у наш манастир управо вежемо за литургију. Све наше беседе су у суштини позив на причешће и учешће на трпези Господњој, али такође учимо народ да након посете нашем манастиру наставе да с истом ревношћу иду и у своје парохијске цркве. Из перспективе неког ко се подвизава у заветном манастиру, чувару светосавског предања осведоченог у страдању кнеза Лазара и његове војске на Косову, како тумачите све гласније позиве да ова генерација Срба стави тачку на више од шест векова дугу косовску драму? Да ли су без „мита“ о Косову све наше битке изгубљене? Језик којим је изречено предање Косовског завета једнак је јеванђелском језику. Усуђујем се рећи да је Косовски завет на известан начин српска верзија јеванђеља. Господ је најдубље истине постојања саопштавао кроз приче, а не путем филозофских система. Предање о Косовском завету сажима све најсветије, највредније, најпоучније у вези с нашим народним бићем. Питање је колико познајемо тај језик. Потребан нам је кључ вере да бисмо дешифровали поруку. Али садржај те поруке није никакав мит, нити бајка већ нешто апсолутно реално и невероватно снажно. Јеврејски народ је веровао у предање да ће се вратити у обећану земљу и на основу тога успео да очува идентитет, издржи прогоне и сатирања и на крају после много векова и дочека да се врати. Косовски завет данас представља један од ретких изворишта јединства нашег народа, иначе по много чему раздељеног, али и извориште смисла. Зар је то мало? Шта данас има такву силу? Косовски завет није музејски експонат већ залог будућности, те је према томе увек актуелан, не може се занемарити и свака генерација Срба мора одговорити на Лазареву „дилему“, било потврдно или одрично. Колико је важно „сагласје“ Српске цркве и српске државе око темељних националних питања, те да ли се теорија симфоније односи на било коју власт или постоји принцип старији од теорије симфоније? Црква је у овоме свету странац, али је кадра да у креативном сусрету са сваком културом живљења пројави преображавајућу моћ која освећује а не одбацује. Тако је и у случају односа Цркве са световним властима. Различити политички системи и власти су се на различите начине односили према Цркви, неки више а неки мање благонаклоно, а неки пак потпуно непријатељски. Природа Цркве и природа световне власти су различите, те је тако и с њиховим крајњим циљевима, али у случају нашег народа већина деоница оба пута ка тим одредиштима се подудара. То отвара могућност за креативну сарадњу коју сматрам благословеном и веома корисном. Позивајући се на Светог старца Порфирија, мислим да је битније да представници власти буду хришћани, него да се залажемо за хришћанске странке или друге политичке моделе с префиксом „хришћански“. Чак и када говоримо о славном периоду симфоније у доба Немањића, верујем да је опет значајнију улогу имао лични моменат у односу на принцип. У својим дневничким белешкама с ратног Косова, на опаску оца Никчевића да се овде може само погинути, блаженопочивши митрополит Амфилохије одговара питањем: „А гдје је лепше изгубити главу?“ У којим се то координатама реализује овакво подвижништво? Какав је то народ који и када гине васкрсава? „Србин је Христов, радује се смрти“, одговара ђакон Авакум својој мајци када га она моли да се привремено одрекне вере не би ли сачувао живот. Највећи капитал сваког човека јесте сопствени живот. Опет логика Царства Божијег нас учи да наш живот вреди онолико колико смо спремни да се жртвујемо за другога. Христос каже да нема веће љубави од те да положимо живот за ближњег. Тако мученик није онај који је обезвредио свој живот већ сасвим супротно. Ако ни за шта нисмо спремни да се жртвујемо, то би значило да не поседујемо никакве значајне вредности у своме животу. Мноштво мученика који је наш народ дао сведочи о узвишености, величини и богатству духовне ризнице нашег народа. То је зато што верујемо у Васкрсење, тј. у победу живота над смрћу, што знамо да је коначна победа Христова, без обзира на резултат појединачних битака. О мисионарству манастира Тумане, као и о делатном милосрђу братије доста се говори. Да ли је социјално учење, као уосталом и све истине за којима трагамо, утемељено у јеванђељу? Решење свих социјалних проблема наступиће кад Христос дође поново и укине смрт, односно када наступи Царство Небеско. Зато је основна улога Цркве да служи литургију као залог будућег века. Зато социјална ангажованост Цркве не произлази из некаквог институционализованог плана и пројекта, већ управо из литургијског искуства. Црква је Тело Христово, а када један уд страда, цело тело страда. Црква нема никакву амбицију да оствари социјални мир, правду и благостање у овоме свету и веку, али кад нам се ближњи нађе у невољи, сасвим је логично да ћемо гледати да помогнемо. Зато су у православљу примери харитативне делатности најчешће спонтани. Тако је и у нашем манастиру. Мноштво људи који долазе у наш манастир омогућава нам да лакше повежемо оне којима је потребна помоћ с онима који су ради и кадри да је пруже, а све у име Христово. То је један од добрих примера колико је моћан саборни карактер наше вере. ПЕЧАТ View full Странице
  5. Прослављајући своју славу Сабор Светог Јована Крститеља, храм у Засељу са својим верним народом из околине, имао је велики благослов да Светом Архијерејском Литургијом началствује Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Јустин. Епископу су саслуживали архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј Драган Стевић, старешина пожешке цркве протојереј Божо Главоњић, парох засељски јереј Дејан Војисављевић, протођакон Александар Грујовић и ђакон пожешки Михајло Живковић. Још један од повода за данашње сабрање јесте и освећење живописа припрате чији је ктитор г. Видан Михајиловић из Каленића. Након прочитаног јеванђелског зачала, Епископ Јустин је поучио сабрани народ о улози и величини Светог Јована Крститеља, највећег међу рођеним од жена, рекавши: – Сам Јован Претеча и Крститељ Господњи, беше веза између Старог и Новог Завета. Стари Завет је био педагогија за Христа, припрема за Христа. У Старом Завету, кроз Мојсијев Закон, у десет Заповести, уређен је однос народа према Богу и однос једних према другима. Господ Исус Христос собом доноси Нови Савез, Савез у љубави; десет Заповести свео је на две заповести Божије о љубави према Богу и ближњему. Наравно, и даље важи Закон у нашој хришћанској вери: не убиј, не чини прељубу, оно што не желиш да чине теби не чини ни ти другоме. Практично, Господ је потенцирао да су две заповести суштинске: Љуби Господа Бога свога свом душом својом, свим срцем својим, свом вољом својом, свом снагом својом; и љуби ближњега свога као самога себе. Владика је даље беседио о значају Јовановог крштења за опраштање грехова, коме и сам Богочовек Исус Христос долази да „испуни сваку правду“: – Тај догађај на реци Јордану јесте нова светлост, нови почетак за све нас… Бог Отац се јавља и каже: Ово је Син Мој љубљени Који је по Мојој вољи, Њега послушајте. Видимо Сина који прима крштење од Јована, и Духа Светога Који силази на Господа и остаје на Њему. Дакле, та Сила, тај Бог, та Истина, Бог у Три Лица: Бог Отац, Бог Син и Бог Дух Свети – то је наш Бог; Бог Који нас спасава, Који нас води и руководи до Царства Небеског. У даљем току Свете Литургије узнете су молитве Богу за све парохијане, за болеснике, за великог ктитора наше цркве г. Видана, његову супругу Милисавку и кћер Ђурђину, затим за упокојене, а међу њима и Слађану и Јулијану, Виданове и Милисавкине трагично настрадале кћери; и уопште за све православне хришћане. Светој Чаши приступио је не мали број причасника, а затим, по заамвоној молитви, благосиљани су славски колач и жито, које је ове године припремио Милош Филиповић са својом породицом. Током Свете Литургије, Епископ Јустин је одликовао пароха засељског јереја Дејана чином протонамесника, за досадашњи труд на Њиви Господњој. Трпезу љубави, као и много пута раније, припремили су у своме дому Видан и Милисавка Михајиловић. Током ручка, присутнима се обратио парох засељски, захваливши се пре свега Његовом Преосвештенству Епископу жичком Г. Јустину на доласку, на молитвама које је узнео Господу за све нас, али и на звању протонамесника, у нади да ће га уз Божију помоћ и лични труд оправдати. Благодарност је упућена и домаћинима, не само за данашњи дочек, већ за сва велика добра дела која су учинили Цркви, школи, сиромашнима и болеснима, са уздањем у Господа да ће им на само Њему знан начин узвратити у сваком добру. Поздрављено је и свештенство и сви присутни, уз молитву Богу да се и убудуће још чешће и у што већем броју оваквим поводима окупљамо. Извор: Епархија жичка
  6. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј и председник Републике Србије г. Александар Вучић одлуком Светог Архијерејског Сонода Српске Православне Цркве одликовани орденом Светог Саве првог степена. Српском члану Председништва Босне и Херцеговине г. Милораду Додику уручен орден Светог Симеона Мироточивог. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Повезане вести: Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве Његовој Светости Патријарху српском Иринеју додељен орден Светог Саве првог степена Одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве председник Србије Александар Вучић одликован Орденом Светог Саве првога степена Поводом обележавања осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве у београдском Центру "Сава" одржана је свечана академија под називом "Завет Светога Саве". Тим поводом патријарх Иринеј и председник Александар Вучић одликовани су орденом Светог Саве првог степена. Вучић је рекао да га орден обавезује да се бори за Косово и Метохију и за подршку нашем народу западно од Дрине и Дунава, Црној Гори и свуда где живи. "Да после тога останем и постанем, пролазан и привремен уз наду да ће српство и србијанство постати једно и да ће истина победити лаж", поручио је председник Србије на свечаној академији у Центру "Сава". Вучић је, поводом доделе ордена, рекао да није у стању да опише шта осећа. "Нисам му се надао, нисам га таржио, нисам га ни очекивао. Зато је и прва рекација на вест која ме је изненадила била да ћутим, свестан и величине самог чина, и неочекиване части и сопстевене, као би се то рекло, привремености, стања које сам сам изабрао, свесно када сам одлучио да о свему, и најдубљим ранама и нашим проблемима говорим истину", рекао је Вучић. Како је истакао, није желео да лаж постане вечна, да нас поједе, да нас уништи. "Нисам се двоумио да ли је лична пролазност цена коју треба платити. Ја желим, дарги оци, хоћу само то да Србијабуде вечна", поручио је он. А ништа од свега овога данас не би рекао, додаје, убеђен да је ћутање она врста скромности која треба да прати овако велике догађаје. "Тек кад сам видео шта о мени мисле они којима сам постао изговор за слање порука вама, неретко и за обрачун за вама, они који верују да их ордење чини већим од оних који ордење дају одлучио сам да изговорим неколико речи", поручио је Вучић. Члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве одликован је орденом Светог Симеона Мироточивог. Истакао је да је то "орден српском народу у Републици Српској". Захваливши на тако високом одликовању, Додик је рекао да оно показује љубав и приврженост Српској Православној Цркви. Додао је да живот човеку приреди многа изненађења, а једно од таквих је, казао је, управо ово одликовање које је примио. "Нисам могао ни да замислим да ћу стајати овде на ово месту, у овако значајном дану, и добити овако високо одликовање Цркве у коју верујем", рекао је Додик. Орден Светог Саве првог степена је највише признање Српске Православне Цркве којим се одликују духовна и световна лица за посебне заслуге за цркву, на духовном, образовном и хуманитарном пољу. Његвој Светости Патријарху орден је уручио Митрополит дабробосански Хризостом, који је истакао да је Патријарху српском г. Иринеју орден додељен за "дугогодишњи предани архипастирски рад и мудрост и одговоност показану на трону предстојатеља Српске Православне Цркве". Патријарх: Црква и држава две руке, као у време Немањића Поглавар Српске Православне Цркве патријарх Иринеј поручио је да је Српска Православна Црква дочекала да прослави велики јубилеј, осам векова њене аутокефалности, и то да Црква и држава опет представљају "две руке", као у време Немањића. "Захвални смо Богу што смо, после много празног времена и прилика дочекали да Црква и држава представљају две руке, где Црква врши своју мисију, јеванђељску, благодатну, а држава своју дужност и мисију. То је стање које је било за време Немањића и хвала богу вратило се и у наше време", поручио је патријарх Иринеј на завршетку свечане академије. Он је истакао да је држава покровитељ обележавања значајног јубилеја Српске Православне Цркве на чему јој је Црква захвална. На почетку свечаности, Епископ нишки г. Арсеније прочитао је поруке патријарха Иринеја из посланице поводом обележавања 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве. На свечаној академији "Завет Светога Саве" у песми, слици, драми, дочарани важни догађаји везани за добијање аутокефалности и за сам живот Светог Саве. На крају је, уз хор РТС-а, у сали Светосавску химну отпевао и хор од 800 деце. "Конац дело краси, а најлепши украс данашње свечаности су наша дивна, благословена деца. Нека Господ умножи и украси нашу земљу децом, која су будућност српске историје и српског народа", рекао је патријарх Иринеј. Деца су, како је рекао, најузвишенији дар једног народа и његова будућност. Извор: Инфо-служба СПЦ
  7. „Током историје било је успона и падова и наше државе. Било је слободе и ропства наше цркве, нашег народа али смо увек усправно гледали и корачали вођени Св. Савом и Св. Немањом, родоначелницима српског рода. И пре светог Саве, овај храм најбоље сведочи,“ рекао је вечерас владика Теодосије у беседи на обележавању миленијума од првог писаног трага о постојању данашње Епархије рашко-призренске, и 800 година аутокефалности Српске православне цркве. Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска данас и сутра прославља два велика јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Архиепископије и 1000 година од првог писаног спомена Рашке епархије. У најстаријој српској цркви апостола Петра и Павла код Новог Пазара, окупили су се вечерас српски архијереји, уз монаштво и сестринство рашко-призренске епархије, и вернике, који су уз началствовање владике захумско-херцеговачког Димитрија служили прво бденије, а потом је одржана и свечана академија. Уз црквени хор „Бранислав Нушић“ из Косовске Митровице, призренске богослове и остали део културно-уметничког програма беседе су одржали владика Теодосије и егзарх пећког трона, митрополит црногорски Амфилохије. Владика Теодосије је нагласио да се ради о јубиларној години за српску цркву и народ, подсећајући на то да се у њеним епархијама широм Србије, региона и света, јубилеј обележава током целе године уз више догађаја, а да је централна прослава у октобру у манастиру Жича, и патријаршији у Београду. „Ми овде сабрани, поред храма древних апостола Петра и Павла, прослављамо још један велики јубилеј – хиљаду година, миленијум од првог писаног спомена рашке и призренске епископије“, нагласио је владика Теодосије. Каже да се српски народ још у раном хришћанству, „определио за православље и исток“, те да Срби, са тим у вези, „никада нису били у дилеми“. „Због тога смо много и страдали, како наш народ, тако и наше светиње, али у том страдању смо бивали прочишћени и поново се враћали Господу, светиње се обнављале и ево пуних 1000 година, овде на овом месту, рашка епископија и пре тога сигурно“, истакао је владика, додавши да се захваљују за све што добијају – „како страдањем, тако и за обнову и васкрсење“. Владика је позвао и да с хришћанском истрајношћу издржимо и ововремена искушења и не заборавимо косовски завет – Србима јединствен израз православља. „Да ходећи земљом, гледамо у Небо и да никада не заборавимо наш косовски завет утемељен на светом Јеванђељу, потврђен крвљу, страдањем, мучењем. Да се никада не одрекнемо оног што је најсветије у српском роду, већ зато да живимо, ако треба и да страдамо, јер то је једини пут – Христов, крсни пут, али пут који води у живот вечни.“ Његово високопреосвештенство Митрополит Амфилохије је захвалио Владици Теодосију на позиву, наглашавајући да је јако битно сабирање на овом светом месту, да се обнови свесрпски сабор, да се настави оно што су нам преци још од Немањића оставили. „Ово је мајка црква свих српских цркава. Да није било Петрове цркве, не би било ни жиче ни Студенице, а ни Мораче“, рекао је Митрополит. „Овде је рођен косовски завет и косовско опредељење, из Новог Завета овде се опипљиво осећа читаво распеће и искушења кроз која пролази Црква, али увек претрајава и носећи силу Христовог Васкрсења изнова васкрсава. Тако, благодарећи овом светом предању, мајци цркви и Светом Симеону, даће Бог да васкрсне Косово и Метохија, да васкрсне Рашка, па се надамо да ће и цела Србија и, а напослетку и Црна Гора васкрснути.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. У издању Катихетског одбора Српске Православне Цркве за ученике седмог и осмог разреда основне школе у Републици Српској изашао је из штампе Бибилијски атлас, Стари и Нови завет, аутора Младена Стругара. Аутор је на 22 карте Старог завета и 11 карата Новог завета приказао готово све најважније догађаје и факте библијске историје, тако да су тематски садржаји јасно одвојени у засебне целине и хронолошки прате историју Старог и Новог завета. На стручан и конструктиван начин извршена је селекција старозаветних и новозавјетних догађаја, тако да је кроз географске карте јасно представљена не само историја Богоизабраног народа, већ и положај великих царстава у Старом завету (нпр. Вавилонског, Персијског, Римског царства итд.), од којих је неодвојива историја јеврејског народа. Са друге стране новозаветне карте приказује живот и проповед Господа Исуса Христа, од Његовог рођења, до Његових јављања, по Васрсењу, али и описују мисионарска путовања Светог апостола Павла, тако да се Атлас завршава са картом седам Цркава Мале Азије. Дакле, овај Атлас представља тематску збирку историографско-библијских карата које по свом територијалном захвату обухватају мање и веће просторе Блиског истока, Медитерана и Европе. Карте поседују све математичко-картографске елементе, рељеф је приказан на тај начин да се лако уочавају све географске карактеристике терена, а места и догађаји су прецизно убицирани. Сваку карта прати краћи наратив који је описује и даје ученику основне информације о њој, па ученик не треба да тражи додатна појашњења и информације. Аутор је такође кроз карте представио и алтернативне правце или места библијских догађаја, чиме је понудио читаоцу да прати различите приступе при опису библијских догађаја. Ово указује да аутор одлично познаје и разумије Стари и Нови завет, тј. не само религијске, већ и друштвене, културолошке и социјалне прилике тог времена. Техничи, Атлас је професионално уређен, тако да оставља упечатљив визуелни утисак. Такође, Атлас следи савремену картографску делатност и на јасан и модеран начин, картографским знаковима и дизајном, оставља могућност лаког праћења и сналажења у њему. Употреба Библијског атласа: Стари и Нови завет у настави православне веронауке као обавезног наставног средства подићи ће квалитет реализације наставе православне вјеронауке на виши ниво, а часови ће ученицима постати интересантнији, динамичнији и конструктивнији. др Славољуб Лукић Извор: Српска Православна Црква
  9. У порти нишког Саборног храма Силаска Светог Духа на апостоле у петак, 28. јуна 2019. године, када Српска Црква молитвено слави Светог мученика Кнеза Лазара и Свете српске мученике, одржана је традиционална Видовданска академија, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, а у организацији Православне Епархије нишке, Управе нишког Саборног храма и Нишке црквено-певачке дружине "Бранко". http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-092520-93_87_220_50-682.mp3 http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-093029-93_87_220_50-966.mp3 http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190629-093346-93_87_220_50-644.mp3 Видовданска академија отворена је химном "Боже правде" у извођењу Нишке црквено-певачке дружине "Бранко" и Војног оркестра, након чега се поздравном беседом присутнима обратио старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић, поздравивши скуп и у име Владике нишког Г. Г. Арсенија. "Сваки народ има своје велике дане и своје великане. За нас Србе, Видовдан је у годишњем кругу календарских догађаја један од највећих празника" рекао је на почетки своје уводне речи протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Овогодишњи беседник Видовданске академије био је др Александар Ђорђевић, професор историје на Правном факултету Универзитета у Нишу. "Један од највећих грехова савременог доба је незахвалност. Ми смо се управо скупили овде због захвалности косовским великомученицима који су тог 28. јуна 1389. године, на Видовдан, дали своје животе и узидали га у темеље будуће српске државе. Тај Видовдански и Косовски завет и Косовска мисао трају до дана данашњег“ рекао је проф. др Александар Ђорђевић. Нишки глумац г. Марјан Тодоровић и г-ђа Хаџи Марина Милутиновић казивали су стихове Антонија Ђурића, Милице Бакрач, Бранка В. Радичевића и Хаџи Марине Милутиновић, док је академију пратило снажно, дирљиво и до перфекције увежбано појање НЦПД „Бранко“ – Великог хора предвођеног госпођом Саром Цинцаревић и Дечјег хора предвођеног госпођом Јованом Микић. У два наврата и звона Саборног храма дала су посебну ноту узвишености празника Видовдана, који са много љубави и поноса Срби славе. Како је на почетку програма Видовданске академије лепо истакла водитељ програма госпођа Емилија Радмиловић, на овој академији смо се састали да се „подсетимо наше славне прошлости и наших славних јунака, али и да прославимо труд, рад, знање, лепоту и памет нових поколења“. Видовданске награде уручене су ученицима генерација свих нишких основних и средњих школа за школску 2018/2019. годину, а најбољим ђацима у Нишу и околини обратио се и градоначелних Ниша господин Дарко Булатовић. „Нека овај Свети дан и празник Видовдан буде посвећен и вама и образовању срском, јер сам дубоко убеђен да улагањем у образовање и образовањем чувамо и успомену на јунаке и витезове, на славну српску историју и славни српски народ и да тиме дајемо најбољи допринос учвршћивању и стварању темеља будуће, поносне, моћније, развијеније мајке Србије“ рекао је г. Дарко Булатовић. Градоначелник Ниша се захвалио и родитељима ђака генерације “који су сигурно дали немерљив допринос да ви данас будете понос овог града“, као и учитељима и наставницима нишких школа. У културно уметничком програму учествовао је и Дечји фолклорни ансамбл „Бранко“, који је изазвао највеће симпатије публике, будући да је на сцени било много деце предшколског узраста па и млађе, док су Играчки ансамбл „Бранко“ и оркестар и фолклорни ансамбл Студентског културног центра у Нишу „Оро“ добро увежбаним кореографијама и лаким играчким корацима учинили да позорница у порти Саборног храма без престанка подрхтава. Видовданској академији су поред најбољих ђака у управо завршеној школској години, њихових родитеља, учитеља и наставника, бројног нишког свештенства и нишког културног и јавног живота и академске јавнности, присутвовао и велики број представника градских институција, на челу са градоначелником Ниша г. Дарком Булатовићем. Академији је присуствовао и командант Копнене Војске РС генерал-потпуковник Милосав Симовић и бројни припадници војске, ректор Богословије „Светог Кирила и Методија“ у Нишу протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, протојереј-ставрофор Влајко Грабеж, сада умировљени парох Саборне цркве у Нишу, представник амбасаде Републике Бугарске у Бограду и председници нишких општина. Програм овогодишње Видовданске академије завршен песмом „Са Косова зора свиће“ у извођењу Дечјег хора „Бранко“ и у пратњи свих присутних. У наставку можете чути комплетне говоре старешине Саборног храма у Нишу протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, овогодишњег беседника проф. др Александра Ђорђевића и обраћање градоначелника Ниша г. Дарка Булатовића најбољим ђацима у Нишу и околини. Извор: Радио Глас
  10. За време Великог поста посебно је наглашена библијска димензија богослужења. Може се рећи да је четрдесет дана поста враћање Цркве у ситуацију Старог Завета – у време пре Христа, време покајања и очекивања, време „историје спасења”, које се креће према свом испуњењу у Христу. Звучни запис предавња Ово је враћање неопходно зато што ми – иако припадамо времeну после Христа, познајемо Га и „крштени смо у Њему” – стално отпадамо од новог живота који смо од Њега примили, а то значи падамо поново у „старо” време. У том смислу неопходно је да се нарочито позабавимо духу Старог завјета како би на прави начин разумјели старозавјетне одјељеке са наших богослужења. У том смислу у наставку ћемо чути предавање – „Завет, закон и праведност у Старом завету“. Ово предавање бави се основним богословским аспектима Старог завета а одржао га је професор Старог завјета на ПБФ-у др Родољуб Кубат. Извор: Радио Светигора
  11. Подржи 100RSD50RSD5RSD Филозофија дебелог црева Николе Калинића или Завет наших предака 35•пре 19 сати/а•Published in Србија • Political debates and analysis 1935. године Алберт Ајнштајн је заједно са физичарима Борисом Подолским и Натханом Росеном осмислио ЕПР парадокс да би показао непотпуност квантне механике. 1964. ирски физичар Џон Стјуарт Бел анализирајући ЕПР парадокс покушао је доказати да је наш свет нелокалан. Никола Калинић није изнео своје цењено мишљење од квантној механици вероватно свестан да о њој нема појма. Метафизика је изнад физике. Она претходи физици. Косово је метафизика. Косово је комплексније од Беловог теорема и ЕПР парадокса, па ипак Калинић мисли да је позван да о њему говори. Калинић је на себе узео улогу просветитеља који ће Србима објаснити "да нису небески народ, да је Србија мала и небитна тачка на мапи света" и "да је најбоље да се реши проблема Косова и настави даље". Како би он назвао народ који је увек стајао на путу сваком освајачу и свакој најмоћнијој сили света? Како би назвао народ који је иако чини 0.1 светске популације дао два од 10 највећих умова човечанства? Како би он назвао народ који иако чини 0.1 посто светске популације увек је између 3 или 4 најуспјешније нације у спорту? Како би назвао народ који је створио Белог анђела из Милешеве којег је људски род од све умјетничке баштине послао у свемир као поруку мира и љубави да га види нека ванземаљска цивилизација ако постоји? Ако су Јевреји изабрани народ, зашто Срби не би били небески? Посебно зато што је синтагму небески народ за Србе осмислио један Јеврејин? Калинић своју изјаву даје баш у данима када Новак опет руши све могуће и немогуће рекорде, а Јокић и Вучевић улазе у all star тим НБА-а. Ако је Србија мала и небитна тачка на мапи света, зашто Америка отима Косово од те мале и небитне тачке? Зашто су на ту малу и небитну тачку јуришали сви редом, од Римљана до Хитлера и Клинтона? Зашто је његов султан Мурат скупио војску са пола света да отме то небитно Косово Србима? За Калинића је Косово проблем. За генерације Срба било је светиња. Шта би се десило да Калинићу неко отме стан у Београду док је у Турској? Да ли би рекао, ма тај стан већ годинама није мој, најбоље да га се решим?! Прво ти неко отме Косово, а онда те преко медија ратом појмова уверава да Косово није светиња, него проблем и увек уз реч Косово иде и реч проблем. Према филозофији дебелог црева Николе Калинића наш животни мото мора бити усе, насе и подасе, а Косово је проблем ког се треба решити да би наставили даље и да се на миру можемо бавити вагином Јелене Карлеуше и слушати проповеди Баке Прасета. У нормалној држави један државни репрезентативац никад себи не би дозволио да пљује по светињама свог народа. Кад би му то и пало на памет, медији би ту изјаву пренели само уз осуду. Не требају нама ни Калинић, ни Мики Манојловић ни Сергеј Трифуновић објашњавати да је Косово одавно отето. Знамо да су Срби прогањани још од доласка Турака, а да је популација Албанаца која је до тада била незнатна расла јер је била лојална сваком окупатору. Знамо да су и пре и након Призренске лиге протеривања и ликвидације Срба биле масовне и да су Срби почетком 20. века престали чинити већину становника Косова. Знамо да су за време 2. светског рата Срби са Косова поново терани и да је Броз након 1945. забранио њихов повратак, а широм отворио врата за усељавање Албанаца који су бежали пред Енвер-Хоџиним режимом из Албаније. Знамо да је 1999. агресијом НАТО пакта Косово отето Србији. Али знамо и то да је столица Косова у УН-у још увек у Београду и да је Косово може добити једино ако Срби сами себе издају и озваниче агресију и отимачину. Оно што је отето насиљем, једном се може вратити. Оно чега се својевољно одрекнеш више никад не може бити твоје. И Хонг Конг је 156 година био окупиран од стране Британаца, па га је Кина 1997. вратила. Косово је тренутно отето. Али столица Косова за УН је још увек у Београду. У УН је може однети само Србија. На Србима је да одаберу филозофију дебелог црева Николе Калинића или завет милиона, наших предака, јунака и светаца. Горан Шарић
  12. Новозаветни наратив о Христовом рођењу у јевађељима по Матеју и Луки обликовао је божићно богослужење Цркве као и хришћанску иконографију. Међутим, овај наратив заједно са својом историјом учинка у химнографији и уметности садржи много алузија на Стари Завет. Осим нама познатих веза са старозаветним текстовима, који се на више места помињу у црквеној химнографији (попут Исаије 7, 14 где се наговештава „рођење од Дјеве“ или наглашавања месијанског-давидовског порекла у родословима), јеванђељски наратив о рођењу има и често скривене старозаветне алузије које нам откривају и нека његова дубља значења те их, стога, треба осветлити. Уколико се пажљивије загледамо у фреску Рождества Господњег уочићемо да у сточним јаслама поред Богородице која мајчински бди над новорођенчетом читав догађај немо прате и две животиње – во и магаре. Главе двеју животиња, кротко загледане у одојче, вире изнад скромне „колевке“ као немушти сведоци чудесне повести. У Књизи пророка Исаије 1, 2 стоји: „Чујте, небеса, и слушај, земљо; јер Господ говори: синове одгојих и подигох, а они се одвргоше мене. Во познаје господара својега и магарац јасле господара својега, а Израиљ не познаје, народ мој не разумије.“ Во и магаре, дакле, препознају да су јасле, заправо, јасле Господње. Ове пророчке речи постављене у контекст Јеванђеља показују да ове животиње знају коме припадају и од кога своју храну добијају, а да се поставља питање да ли људи то схватају. Тиме се ове животиње показују мудријим од људи, слично Валаамовој магарици која је паметнија од свог господара (Књига бројева 23-25). Мало познато пророштво о Христу доноси и пророк Авакум: „Међу две животиње препознаћеш Га, и кад се време приближи јавиће се“ (Авк 3, 2). Ово скоро непознато месијанско место не налази се у масоретском тексту, док у Септуагинти имамо ову проширену верзију. Пратећи масоретски текст, Даничићев превод Библије, такође, не садржи ове речи, док стари словенски превод прати Септуагинтину верзију. Сходно овим стиховима, свети Амвросије Милански наводи следеће: „Чујеш плач одојчета, али не чујеш мукања вола који препознаје свог Господара, јер он зна коме припада и магаре познаје јасле Господара свога“ (Expositio evangelii secundum lucam 2.41-42). Даље, Лк 2, 8 наводи: „И бијаху пастири у ономе крају који чуваху ноћну стражу код стада својега“. Међутим, чување стада ноћу када стока не пасе делује неуобичајено, чак немогуће. Ноћу су животиње у тору или у шталама. Међутим, бдење пастира у ноћи има још једно значење и то повезано са Иса 9, 1: „Народ који ходи у тами видјеће видјело велико, и онима који сједе у земљи гдје је смртни сјен засвијетлиће видјело.“ Чудесно спокојну сцену божићне ноћи накратко прекида управо увођење пастира у наратив. Пастири долазе у село Витлејем по наговору анђела који им се јавља. У време римске окупације Јудеје село Витлејем, око 9 км удаљено од Јерусалима, било је прилично безначајно место, на маргини свих политичких и економских дешавања. Пастири се налазе чак и изван Витлејема, на пољима у близини. У Књизи пророка Језекиља 34, пророк критикује пастире Израиљеве, цареве јерусалимске који су заспали те расули своје стадо и не брину о њему. Насупрот њима стоје будни пастири витлејемски – сведоци Христовог рођења. Далеко од сваке царске аудијенције и помпе и без јерусалимског свештеничког сталежа, Цара васељене и „Доброг Пастира“ дочекују кротки и сиромашни – они који су слични њему. Имајући ово у виду, блажени Јероним наводи да Онај који је створио свет нема ни собу у гостионици где ће се родити те иде у шталу (Лк 2, 7), међу животиње и људе просте и кротке. Он то повезује са каснијим Христовим речима: „Лисице имају јаме и птице небеске гнијезда; а син човјечји нема гдје главе заклонити (Мт 8, 22).“ Пред овом сликом сламају се све представе античких моћних богова и идола као и све представе о политичкој моћи која влада силом. Свет је покорило мало и и без Мајке беспомоћно Дете у витлејемским јаслама. Само један поглед на место Рођења у сутерену витлејемске базилике поражава ходочасника својом скромношћу. Тако је скромност Бога који је хтео да се роди у овако скромним условима мерило сваке културе која има претензију да себе зове хришћанском. Јеванђелски наратив, самим тим, тако чврсто стоји на старозаветним основама и органски се на њих надовезује. Као што се Бог у Старом Завету објавио робовима, а не моћним императорима и њиховим првосвештеницима, тако и у тихој божићној ноћи неразумне животиње и скромни пастири бивају сведоци откривања Бога у телу. Извор: Теологија.нет
  13. Више од шест стотина година Срби певају и приповедају о бици на Косову пољу. Трагање за истином о косовској погибији и за њеним дубљим смислом почело је готово сутрадан пошто су се војске разишле. Необично трајна и витална, предања о бици на Косову су, мењајући своје облике, кроз култове и молитве, јуначке песме, књижевност и уметност, научна истраживања, столећима надахњивала људе у доношењу судбоносних одлука. И увек је недовољно све што о овоме кажемо. Но, ипак, дужност нам је да се увек подсећамо на Косовски завет и да њиме живимо. Гост јутарњег програма био је презвитер Велимир Врућинић, настојатељ храма светих Кирила и Методија на Телепу, који је управо говорио на ову тему. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе! View full Странице
  14. Među monasima je sve više intelektualaca, inženjera, novinara, glumaca... Igumanija Efimija, monahinja Jelena i iskušenica Ana završile su beogradsku likovnu akademiju i došle u Gradac da slikarstvo zamene ikonopisanjem младе лепе, паметне, мудре srcee https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,722.msg11510/topicseen.html#msg11510 crvenilo u manastiru se može živeti samo po prizivu Božjem.
  15. Version 1.0.0

    73 downloads

    Предраг Драгутиновић- Основе новозаветне науке I: Увод у Нови завет
  16. У емисији ТВ ХРАМ "Векови", философ, проф. др Часлав Д. Копривица, говорио је о Косовском завету, формирању српске националне свести и идентитета, током разних историјских искушења. Предлажемо да погледате овај веома отворен и поучан дијалог који је телевизија Српске цркве направила са једним од наших водећих интелектуалаца. View full Странице
  17. А бранећи мисао заветне заједнице, православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији Урош Предић, Свети Сава благосиља српчад (Фото: Народни музеј) Пишући „Национализам Светог Саве“ владика Николај Велимировић успоставља јасну и оштру разлику између империје, с једне стране, и праве народне државе, с друге: „Не иде народна држава докле може мач, него мач само до границе отаџбине… иначе… држава престаје бити отаџбином и постаје империјом… добија територијално, али губи морално… Покорити или бити покорен једнако је катастрофално за државу националну.“ Светосавска нација је отпор не само империји, него свим изразима и облицима империјалне идеје; уметничким, метафизичким, теолошким. Смисао „националне државе“ није да она буде оруђе империјалних (колонијалних, крсташких, „крижарских“) идеја нације или некe идеолошке или чак верске заједнице. Светосавска аутокефалија Српске Православне Цркве нема у себи ни трага неког „етнофилетизма“, јер је мисија Цркве да нацију, обичајно–језичку заједницу удружених племена (или општина – комуна!) оног времена, Црквом оплемени, смири и преобрази у заветну заједницу. Шта је Светосавски Завет, то се најјасније увиђа из улоге коју је Српска Православна Црква имала после пада Смедерева и матичне земље Срба: Срби живе расути и подељени у три туђа царства (османилијском–турском, хабзбуршко–немачком и млетачко–италијанском). Ниједна од тих држава (то јест империја) није склона Србима (чак их назива само именом племена – Раци, Рашани, Црногорци, итд.) па, ипак, Српска Православна Црква тек тада, тек под туђом влашћу, успева да поражену српску нацију васкрсне и ојача као целину, то јест, да у једну нацију интегрише племена од Сент Андреје у Угарској, до Трста и Скадра на Јадрану, до Битоља и Самокова на југоистоку, до дунава и преко Дунава до Темшвара… једном речи: да духовна елита и језгро нације буде Црква, да она створи нацију као заветну заједницу. А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске сила сабрања, Логоса – који и јесте Сабрање, у Царству Небеском. Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић) То Црква успева у пуној лојалности према туђим, несрпским државама (чак империјама). Може се чак рећи да деморализација и распад српске нације – у овим данима нарочито интензивно и забрињавајуће, опасно по сам опстанак нације – почињу од оног тренутка кад се идентитет нације тражи у држави (у вредности земаљског царства), кад старање (већ идеолошко) о нацији предузима држава, а самим тим и странке које се, природно, боре за добијање пуномоћи у вршењу власти. А власт може да доноси законе, али не може да одлучује о осећању идентитета, о Логосу. Зато светосавска нација, као заветна заједница, није држава или политичка категорија, него историјска. А ни историја нације, у Православљу и заветној мисли није оно што је она у метафизици, западној традицији. Поготову то није нација која је заветна заједница. *** Исте године кад је Колумбо, верујући да је опловио Индију, открио нов, непознат континент, Америку (1492) – и доказао и он да је Земља округла – почиње за Запад, као цивилизацију, Нови век. Није међтим, његова новина, то јест Нови век у самом том открићу (и другим открићима), па ни у сасвим новој слици наше планете, него у томе што се у Европи (на Западу) јавља нови тип заједнице: нација, изразито европска, западна категорија заједнице. Она настаје и обликује се снагом и ауторитетом државе којој метафизика приписује божанску моћ (одричући ту моћ папи!). А закон – зна се то, нарочито јасно, из посланица Светог апостола Павла – није исто што и вера, па чак ни онда када је то закон Мојсијевих Божјих заповести. На Западу се нација, ипак, јавља као феномен закона и устава, а не као феномен Завета, вере. Џорџ Селеб Бингем, Политички говор, 1853/54. Ми смо, међутим, под утицајем Просветитељства, таком негде од 18. века, почели да тај назив за европску западну категорију заједнице, назив „нација“, користимо и као назив за нашу заветну заједницу, мада је наша заједница (светосавска нација) настала далеко пре европске нације. Но, где смо, ту смо, па нам је прекасно да одбацимо термин нација, јер је дошло време да себи и свету, бранећи се, доказујемо да наш „национализам“ није исто што и њихов, јер они нас оптужују управо за оно што је њиховој нацији својствено, па се сад, под притиском Америке, одричу нације, као заједнице метафизички, „неспојиве са демократијом.“ Зато траже од нас да се и ми „демократизујемо“ на тај начин (западни, амерички) што би се одрекли своје нације, што значи заветне заједнице (и православља). Па у чему је разлика између нације православне (заветне) и нације западне (метафизичке, идеолошке, етатистичке)? Ако нација, европска категорија, настаје снагом и ауторитетом државе, онда је национализам исто што и етатизам, а држава неизбежно империјална, (без обзира на то да ли има и снаге за освајање и насиље). Јер нација се само у рату обавезно поистовећује са државом, тако да је она, у томе поистовећењу, и ратоборна. Култ нације је тако култ одбране својине, државе. Снага нације се мери снагом државе. А ако је нација светост – не по угледу на светост Цркве или заветне заједнице – онда је света и сама држава, институција (људских) закона. Наравно да то није исто што и нација (заветна заједница) која се поистовећује са Црквом, одвојеном од државе, и којој, по догматској дефиницији православне еклисиологије, одговара само хармонија са правном државом „Ромеја“, то јест, државом римског права, државом која је оруђе права грађана. Хармонија двају различитих ентитета, а не истоветности. Јер Византија није била „свето царство“ (није света држава, него Црква); држава је била Римско царство (не империја) православних, званично: „Царство православних Римљана“, то јест, римских грађана (по римском праву), док је империја Карла Великог и наследника била „Свето римско царство германске народности“, највиши, „божански“ облик државе, како истиче и Хегел. *** У Новом веку није више света Црква, него држава. Хегел ће ту државу (поменуто) германско „свето царство“) дефинисати као „отеловљење божанства“. Нација је светиња, и „Бог је са њом“ (Gott mit uns, на пређицама опасача немачких војника)… Нација је светиња само у својој истоветности са државом, као да је „причешћена“ државом, силом закона (крсташком силом још од времена Барбаросе и супарничке борбе за инвеституру, против папске империје). „Божанство“ је, дакле, у држави, а не у Цркви. Жак-Луј Давид, Наполеон крунише Жозефину, уље на платну 1805/07. Зато Хришћанство – однос човека према Христу – остаје на западу приватна ствар индивидуе (у њеној индивидуалности) најзад, као предмет „филозофије егзистенције“ јер метафизика и њена „теологија“ нема ни снаге, ни домета за то питање односа личности човека према личности Бога. Приватно можеш бити хришћанин, али је битно да јавно будеш држављанин и да је твој идентитет (и националност) у томе. „Вера“ која човека укључује у државу јесте национализам као интимни етатизам, а Хегел га приказује као „обичајност“ (Sittlichkeit). А то је систем навика, „друге природе човекове“, и то несвесне, јер те навике су „објективни дух“, свест тога „духа“, а не самог (субјективног) човека и његових навика којима није ни потребна свест (оне делују аутоматски, „ирационално“!). Јер навике су сврсисходне (и државотворни) поступци који су сигурни управо зато и тек тада кад су несвесни, кад им није потребна (сумњива) контрола човекове свести. Као у техници. Зато је природно што је „филозофија објективног и апсолутног духа“ завршила остварењем индивудуе у свету технике, у постмодерној. Очигледно је, дакле, да метафизика, а Хегел је њена последња реч, не решава питање личности и заједнице. То решава заветна мисао. *** Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу. Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само као благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједнице са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа човекова жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест, превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма. Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета. И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200). Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебиво морамо држати, уколико желимо – нарочито данас – да разумемо и Зло које влада светом, и Завет који је спас од Зла. Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слободног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији. У Београду, марта 2000. Изворник: Жарко Видовић, Завет светосавске нације у Историја и вера, Светигора, Цетиње 2008.
  18. А бранећи мисао заветне заједнице, православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији Урош Предић, Свети Сава благосиља српчад (Фото: Народни музеј) Пишући „Национализам Светог Саве“ владика Николај Велимировић успоставља јасну и оштру разлику између империје, с једне стране, и праве народне државе, с друге: „Не иде народна држава докле може мач, него мач само до границе отаџбине… иначе… држава престаје бити отаџбином и постаје империјом… добија територијално, али губи морално… Покорити или бити покорен једнако је катастрофално за државу националну.“ Светосавска нација је отпор не само империји, него свим изразима и облицима империјалне идеје; уметничким, метафизичким, теолошким. Смисао „националне државе“ није да она буде оруђе империјалних (колонијалних, крсташких, „крижарских“) идеја нације или некe идеолошке или чак верске заједнице. Светосавска аутокефалија Српске Православне Цркве нема у себи ни трага неког „етнофилетизма“, јер је мисија Цркве да нацију, обичајно–језичку заједницу удружених племена (или општина – комуна!) оног времена, Црквом оплемени, смири и преобрази у заветну заједницу. Шта је Светосавски Завет, то се најјасније увиђа из улоге коју је Српска Православна Црква имала после пада Смедерева и матичне земље Срба: Срби живе расути и подељени у три туђа царства (османилијском–турском, хабзбуршко–немачком и млетачко–италијанском). Ниједна од тих држава (то јест империја) није склона Србима (чак их назива само именом племена – Раци, Рашани, Црногорци, итд.) па, ипак, Српска Православна Црква тек тада, тек под туђом влашћу, успева да поражену српску нацију васкрсне и ојача као целину, то јест, да у једну нацију интегрише племена од Сент Андреје у Угарској, до Трста и Скадра на Јадрану, до Битоља и Самокова на југоистоку, до дунава и преко Дунава до Темшвара… једном речи: да духовна елита и језгро нације буде Црква, да она створи нацију као заветну заједницу. А заветна заједница није ни дело државе (чак ни националне), нити има облик државе, нити се сабира око система и ауторитета државних вредности и закона, него око божанске сила сабрања, Логоса – који и јесте Сабрање, у Царству Небеском. Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић) То Црква успева у пуној лојалности према туђим, несрпским државама (чак империјама). Може се чак рећи да деморализација и распад српске нације – у овим данима нарочито интензивно и забрињавајуће, опасно по сам опстанак нације – почињу од оног тренутка кад се идентитет нације тражи у држави (у вредности земаљског царства), кад старање (већ идеолошко) о нацији предузима држава, а самим тим и странке које се, природно, боре за добијање пуномоћи у вршењу власти. А власт може да доноси законе, али не може да одлучује о осећању идентитета, о Логосу. Зато светосавска нација, као заветна заједница, није држава или политичка категорија, него историјска. А ни историја нације, у Православљу и заветној мисли није оно што је она у метафизици, западној традицији. Поготову то није нација која је заветна заједница. *** Исте године кад је Колумбо, верујући да је опловио Индију, открио нов, непознат континент, Америку (1492) – и доказао и он да је Земља округла – почиње за Запад, као цивилизацију, Нови век. Није међтим, његова новина, то јест Нови век у самом том открићу (и другим открићима), па ни у сасвим новој слици наше планете, него у томе што се у Европи (на Западу) јавља нови тип заједнице: нација, изразито европска, западна категорија заједнице. Она настаје и обликује се снагом и ауторитетом државе којој метафизика приписује божанску моћ (одричући ту моћ папи!). А закон – зна се то, нарочито јасно, из посланица Светог апостола Павла – није исто што и вера, па чак ни онда када је то закон Мојсијевих Божјих заповести. На Западу се нација, ипак, јавља као феномен закона и устава, а не као феномен Завета, вере. Џорџ Селеб Бингем, Политички говор, 1853/54. Ми смо, међутим, под утицајем Просветитељства, таком негде од 18. века, почели да тај назив за европску западну категорију заједнице, назив „нација“, користимо и као назив за нашу заветну заједницу, мада је наша заједница (светосавска нација) настала далеко пре европске нације. Но, где смо, ту смо, па нам је прекасно да одбацимо термин нација, јер је дошло време да себи и свету, бранећи се, доказујемо да наш „национализам“ није исто што и њихов, јер они нас оптужују управо за оно што је њиховој нацији својствено, па се сад, под притиском Америке, одричу нације, као заједнице метафизички, „неспојиве са демократијом.“ Зато траже од нас да се и ми „демократизујемо“ на тај начин (западни, амерички) што би се одрекли своје нације, што значи заветне заједнице (и православља). Па у чему је разлика између нације православне (заветне) и нације западне (метафизичке, идеолошке, етатистичке)? Ако нација, европска категорија, настаје снагом и ауторитетом државе, онда је национализам исто што и етатизам, а држава неизбежно империјална, (без обзира на то да ли има и снаге за освајање и насиље). Јер нација се само у рату обавезно поистовећује са државом, тако да је она, у томе поистовећењу, и ратоборна. Култ нације је тако култ одбране својине, државе. Снага нације се мери снагом државе. А ако је нација светост – не по угледу на светост Цркве или заветне заједнице – онда је света и сама држава, институција (људских) закона. Наравно да то није исто што и нација (заветна заједница) која се поистовећује са Црквом, одвојеном од државе, и којој, по догматској дефиницији православне еклисиологије, одговара само хармонија са правном државом „Ромеја“, то јест, државом римског права, државом која је оруђе права грађана. Хармонија двају различитих ентитета, а не истоветности. Јер Византија није била „свето царство“ (није света држава, него Црква); држава је била Римско царство (не империја) православних, званично: „Царство православних Римљана“, то јест, римских грађана (по римском праву), док је империја Карла Великог и наследника била „Свето римско царство германске народности“, највиши, „божански“ облик државе, како истиче и Хегел. *** У Новом веку није више света Црква, него држава. Хегел ће ту државу (поменуто) германско „свето царство“) дефинисати као „отеловљење божанства“. Нација је светиња, и „Бог је са њом“ (Gott mit uns, на пређицама опасача немачких војника)… Нација је светиња само у својој истоветности са државом, као да је „причешћена“ државом, силом закона (крсташком силом још од времена Барбаросе и супарничке борбе за инвеституру, против папске империје). „Божанство“ је, дакле, у држави, а не у Цркви. Жак-Луј Давид, Наполеон крунише Жозефину, уље на платну 1805/07. Зато Хришћанство – однос човека према Христу – остаје на западу приватна ствар индивидуе (у њеној индивидуалности) најзад, као предмет „филозофије егзистенције“ јер метафизика и њена „теологија“ нема ни снаге, ни домета за то питање односа личности човека према личности Бога. Приватно можеш бити хришћанин, али је битно да јавно будеш држављанин и да је твој идентитет (и националност) у томе. „Вера“ која човека укључује у државу јесте национализам као интимни етатизам, а Хегел га приказује као „обичајност“ (Sittlichkeit). А то је систем навика, „друге природе човекове“, и то несвесне, јер те навике су „објективни дух“, свест тога „духа“, а не самог (субјективног) човека и његових навика којима није ни потребна свест (оне делују аутоматски, „ирационално“!). Јер навике су сврсисходне (и државотворни) поступци који су сигурни управо зато и тек тада кад су несвесни, кад им није потребна (сумњива) контрола човекове свести. Као у техници. Зато је природно што је „филозофија објективног и апсолутног духа“ завршила остварењем индивудуе у свету технике, у постмодерној. Очигледно је, дакле, да метафизика, а Хегел је њена последња реч, не решава питање личности и заједнице. То решава заветна мисао. *** Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу. Али, човекова срећа и спас није у тој створеној природи (индивидуалности) него у „излажењу“, благодатном излажењу из индивидуалности (и усамљености) овог бића у дух који је могућ само као благодат Бога Сведржитеља (а не само Творца). Та благодат је осећање заједнице са Богом и људима. То саосећање је вера: Богом дана вера. Природа вере је осећање (којим је душа човекова жива и свесна), а смисао вере је „трансценденција“, то јест, превазилажење, излажење из Богом створеног битија, како то приказује Луча Микрокозма. Луча Владичина је дејство Божанске енергије (исихазма!), озареност и преображеност човекове индивидуе тајном Завета. И српска нација је, за владику Његоша, тајна Завета, па су зато отпадници „богомрски“ (ЛМ II, 196-200). Ово су два основна става којих се одлучно, свесно и непоколебиво морамо држати, уколико желимо – нарочито данас – да разумемо и Зло које влада светом, и Завет који је спас од Зла. Два става: о створеном битију индивидуалности човекове (слободног бића индивидуе) и о благодатној вери као превазилажењу тога битија. На те две истине упозорава људе и вернике Христос и у „Великом Инквизитору“ Достојевског. А сам Инквизитор гони Христа управо на тај начин што те две истине не одобрава и скрива од верника. А бранећи мисао заветне заједнице, православље се ослања управо на те две истине када се супротставља метафизици (метафизичкој традицији западног обожавања државе), Инквизиторовој империјалној и крсташкој идеологији. У Београду, марта 2000. Изворник: Жарко Видовић, Завет светосавске нације у Историја и вера, Светигора, Цетиње 2008. View full Странице
  19. Ради се о постављању текста превода који никако да дође на нет. Већина коментара је изостављена због ограничености техничке природе. Нови Завет из ревидираног текста грчког оригинала Четврто издање Еванђеље по Матеју МАТЕЈ, ГЛАВА 1. Родословље Исуса Христа 1 Књига родословља Исуса Христа, сина Давидовог, сина Авраамовог. (Лк 3:23) 2 Авраам роди* Исака; а Исак роди Јакова, а Јаков роди Јуду и његову браћу; [*геннао грч. - родити у пасивном облику употребљава се најчешће за мушкарце кад се говори о стварању потомства (Мт 1:2-16), а не за жене, кад се говори о рађању деце: Лк 1:13,57.] 3 а Јуда роди Фареса и Зару с Тамаром; а Фарес роди Есрома, а Есром ради Арама; 4 а Арам роди Аминадава, а Аминадав роди Наасона, а Наасон роди Салмона, 5 а Салмон роди Вооза с Рахавом, а Воз роди Овида с Рутом; а Овид роди Јесеја, 6 а Јесеј роди Давида, цара. А Давид роди Соломона с оном која је била жена Урије; 7 а Соломон роди Ровоама, а Ровоам роди Авију, а Авија роди Асу, 8 а Аса роди Јосафата, а Јосафат роди Јорама, а Јорам роди Озију, 9 а Озија роди Јоатама; а Јоатам роди Ахаза, а Ахаз роди Језекију, 10 а Језекија роди Манасију, а Манасија роди Амона, а Амон роди Јосију, 11 а Јосија роди Јехонију и његову браћу у време пресељења у Вавилон. 12 А по пресељењу у Вавилон Јехонија роди Салатила, а Салатил роди Зоровавеља, 13 а Зоровавељ роди Авиуда; а Авиуд роди Елиакима, а Елиаким роди Азора, 14 а Азор роди Садока, а Садок роди Ахима, а Ахим роди Елиуда, 15 а Елиуд роди Елеазара, а Елеазар роди Матана, а Матан роди Јакова, 16 а Јаков роди Јосифа, мужа Марије, од које се родио Исус назван Христос. 17 Тако је свих поколења од Авраама до Давида четрнаест поколења, а од Давида до пресељења у Вавилон четрнаест поколења, а од пресељења у Вавилон до Христа четрнаест поколења. Рођење Исуса Христа 18 А рођење Исуса Христа било је овако: кад је његова мајка Марија била верена за Јосифа, а пре него су се састали, нашло се да је она трудна од Духа Светога. (Лк 1:35) 19 А Јосиф, њезин муж, будући праведан и није је хтео јавно срамотити, одлучио је отпустити је тајно. 20 Док је он размишљао о томе, гле, анђео Господњи јави му се у сну и рече: Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марију, своју жену, јер оно што се у њој зачело, од Светог је Духа. 21 И родиће сина, и надени му име Исус; јер ће он спасити свој народ од њихових греха. (Лк 1:31, Дап 4:12) 22 А ово се догодило све да би се испунило оно што је Господ рекао преко пророка који говори: 23 „Гле, девица ће затруднети и родити сина, и наденуће му име Емануил“ (Иса 7:14), што преведено значи: Бог с нама. 24 А кад се Јосиф пробудио из сна, учини као што му је заповедио анђео Господњи, и узе к себи своју жену; 25 али је није познао; док није родила свог прворођеног сина; и даде му име Исус. (Лк 2:7)
  20. Гости у трећој, Видовданској епизоди "Српских раскршћа" , били су ђакон Ненад Илић, режисер , писац и православни делатник и Драгослав Бокан, режисер, сценариста и писац . Са водитељем Николом Јовићем разговарали су о значају Видовдана и Косовског завета као наставка Светосавског завета, 28. јуну и његовој симболици и одигравању битних датума српске историје на овај дан кроз све векове после најсудбоноснијег Видовдана. View full Странице
  21. „Видовдан је знак, симбол, подсетник и опомена свима који се уљуљкују у навикама лагодног живљења и неодговорног мишљења”, сматра епископ западноамерички Максим. Он за „Политику” говори о проблемима идентитета, односу према КиМ, видовданској етици и односу православља према модерном свету. – У Америци је у прошлости српска заједница празновала Видовдан на најбољи могући начин сходно локалним условима и околностима: у рудницима, градовима и селима, братским организацијама или парохијама. У прво време, људи би доносили своје амблеме, војничке капе, мачеве и друге симболе. Окупили би се у цркви, сали или дому једног од домаћина и ту би обележили празник. И данас се Видовдан прославља свечано, али са много мање жара. Но то је последица и стања у Србији, јер је новија емиграција стигла са манирима и слабостима које је гајила у старом завичају. А у Србији је, морамо признати, последњих седамдесет година на делу била једна монополистичка класа која се саморепродуковала и опстајала негирајући историјско наслеђе. Видимо да ни данас није боље. На сцени је партократија са политичарима који користе језик силеџија. Владајућа врхушка делује гротескно, било када дочекује стране државнике било када наступа као супермен у поплавама. Упркос светлим примерима и подвизима највише усамљених појединаца, српска политичка и културна сцена данас пати од болести аутизма. Њени симптоми су: новинарска субкултура, ретроградни менталитет, буквализам у форми, квазинаучни фундаментализам, интелектуални провинцијализам и барбарогенија. То је утисак посматрача са стране и тако нас виде наши суседи, благонаклони или не – истиче епископ Максим. Како је дошло до тога о чему говорите? Овај тренд је настао услед фрустрираности после пада умишљене величине српства, а онда, као магнетом, привукла примитивизам и сирови национализам. То је тенденција која жели да прикаже српски концептуални систем као аутохтон, иако он то није, јер су Срби неговани на Илијади и Одисеји и класицима, као и на византијским филозофима, оцима Цркве. Данашња влада није тога свесна и зато је укинула не само министарство дијаспоре и вера него и министарство за Косово и Метохију. Уколико не будемо поштовали своје жртве завршићемо и сами у забораву и анонимности историје. Шта је основа видовданског завета или етике? Најпре, сматрам да се у основи налази хришћанско наслеђе Косова и Метохије. Оно служи као моћан симбол, а о улози симбола треба размишљати будући да човечанство још на основу њих функционише. Ако српска елита (политичка, црквена, културна) нема шта боље да понуди изазовима савремености, боље да се што пре склања са сцене овог суровог времена све бржих промена, јер њој и њеним стереотипима и конформизму никакве промене не могу ићи у прилог. Друга одлика овог завета јесте да оно не позива на мизантропски или оружани устанак против било кога, него смера ка томе да разбуди, подстакне и васкрсне код људи истинску духовност која је изворно красила Косовски завет. Као што је неко умесно некад рекао: косовски завет је Нови завет изражен у српском стилу и кроз српско искуство. При томе, то је и даље Христов Нови завет а не нешто друго. Косовски завет, не постоји изван Новог завета. Према томе, он је отеловљење Новог завета у животу и етосу нашег народа, његовој историји, бићу, земаљској судбини. И ако суштина Косовског није у Новом завету, онда је он лажан и као такав нам и не треба. Чврсто верујем да видовданско наслеђе носи у себи нешто јако снажно, попут атомске честице: може да постане експлозија у тишини која ће распршити сваку лаж, фалсификат, плагијат, илузију не уништавајући никога; без колатералне штете. При том, овај бљесак може даровати истину живота као благослов слободе и јединства свакоме на планети земљи, па и на Косову које је српска terra sacra. Колико је то наслеђе доживело модификацију у сусрету са савременим начином живота, интересима, мултиетничношћу и савременим идентитетом? Пошто је живот непредвидив, а човеков идентитет многострук, а опет са једним заједничким принципом, неминовно је да човек себе прилагођава уз настојање да сачува своје језгро. То прилагођавање није лоше по себи, јер традиција која се не адаптира постаје декаденција. Интровертност уништава стваралаштво. Знамо добро да су и Срби једна мешавина, а поготово је Америка једна посебан конгломерат народа на новом континенту. С друге стране, западна цивилизација се приближила свомe крају и велико је питање коме или чему данас служи једна Европа. На делу је декаденција цивилизације, али је проблем у томе што ову цивилизацију нема ко да наследи. И док у Русији имате олигархију, ми остали живимо у постдемократском друштву у време када постоје озбиљне претње људском бићу и здрављу, када технологија угрожава слободу личности, када потрошачка незајажљивост прети одрживости наше цивилизације, па и планете. Америчко друштво, с друге стране, показује потребну флексибилност за различитости. Иако вам отворено не одузима одлике идентитета, оно ипак тражи жртвовање важних принципа у суровој борби неодарвинистичког социјалног капитализма. Има ли аутентичног одговора на ово о чему говорите, има ли нашег одговора? Српска пак еклисијална култура, настала у средњем веку, јесте једна структурисана саборност која негује слободу. А слобода није хаос, није ентропија и анархија, него и дисциплина и одговорност; тачније то је слобода полиса који свој смисао види у хармонији истине. Сав изазов је у томе да хришћанство, као вера највиших цивилизацијских стандарда урбаног становништва, опстане у новом веку. Не може се хришћанство одржати и унапредити величајући примитивизам. Ко стоји стабилно у вери, тај има слободне руке и може да их пружи другима; ко не стоји, тај се хвата за свакојаке поштапалице. Православље у Америци мора да буде носилац интегралног Предања, а не партикуларизма. Рекао бих и ово: као што у Србији недостаје пророчанско сучељавање са дезоријентисаном владом (која се сада неразумно јуначи а потом неоправдано капитулира), тако се у Америци осећа недостатак суочавања са свепрожимајућим дискурсом секуларних идеологија. Национални сегмент Видовдана вековима колеба између пораза и победе, какав је хришћански одговор на овај проблем? Уколико Видовдан поистоветимо са павловском „силом у немоћи”, тада је могуће живети свој лични Видовдан на начин који пружа наду. Никола Кавасила, солунски светитељ (при том изузетан дипломата свога времена), рекао је да „ми побеђујемо када други побеђују”, што је израз новог начина постојања, самоиспражњујућег модуса бића који у другима види свој идентитет – па се тако радује њиховим победама. Христос нас је својим животом, посебно Страдањем и Васкрсењем, научио кенотичком начину битовања. Показао је да постојимо не да бисмо владали другима; или: да можемо постати владари само ако служимо другима, ако живимо и хранимо се не прождирући (убијајући) друге. Не желимо да побеђујемо тако што ћемо друге да потремо, већ желимо да живимо радошћу која сваког подиже из безнађа: „Када сам слаб, тада сам јак. И када пропадам, тада чврсто могу да станем на своје ноге. С обзиром на то да изнутра познајете проблем Косова и Метохије, ко може помоћи народу који је остао? Данас је српски народ на Косову и Метохији највећа жртва погрешне и безосећајне политике своје државе и политичке елите. Стога поглед једног епископа, свештеника, хришћанина, увек мора бити другачији од погледа једног политичара, било радикалног било либералног. У томе је велика одговорност црквених посленика на Косову и Метохији и Србији. Уколико духовни вид не иде с ону страну феноменолошког, тада се не разликујемо од публициста, не уносимо наду на будуће, не призивамо есхатолошку слободу која преводи на другу обалу. ---------------------------------------------------------------------------------- Проблем Србије – проблем критеријума и квалитета Културна баштина је готово најважније питање на КиМ, шта се ту може урадити, заштити? Ово ме води следећем утиску: постоји у видовданској етици нешто што превазилази уска мњења, погледе, претензије... Андре Малро је рекао отприлике овако нешто – култура никада не може бити прошлост ако се чува као нешто најдрагоценије. Исто се може рећи за духовна, културна и материјална блага православља на Косову, јер она иду с ону страну националних и политичких деоба и агенди. Стил живота који извире из видовданске етике позива све нас – било да смо у расејању било у завичају – да све наше разлике ставимо под светло новозаветног етоса. То је етика парадокса: незаборавно сећање, новотворење при мировању, радосна туга, крећуће се стајање, смерно усхићење… Не готови одговори, него перспектива. Другим речима, Видовдан нам пружа духовне, културне и еклисијалне претпоставке за излазак из кризе, јер је проблем Србије данас – проблем критеријума и квалитета. Живојин Ракочевић објављено: 07.07.2014. Извор: Политика
×
×
  • Креирај ново...