Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живота'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 106 results

  1. На почетку емисије отац Момчило је тумачио јеванђелску причу о гергесинском бјесомучнику, која се чита на Светој литургији на пету недјељу по празнику Педесетнице. Он је овом приликом подсјетио на ријечи нашег Митрополита, док је још био јеромонх, о ,,свињској психологији савременог човјека“ која, према ријечима оца Момчила, влада и овим нашим временом. Звучни запис емисије Отац Момчило је говорио и о изабраном народу Божијем -,,Бог није створио зло“-каже отац Момо. -,,Он је свима дао слободну вољу а ми сами бирамо свој пут“. Отац Момчило је објаснио и зашто не треба вршити Свету тајну брака у току поста. Ко су ,,нишчи духом којих је Царство небеско“, објашњава нам отац Момчило. ,,Боље је да сами о себи немамо неко високо мишљење. Много је боље да нас хвали неко други него ми сами себе“- напомиње он. Одговоре на ова и још нека важна питања за духовни живот наћи ћете ако чујете духовне поуке оца Момчила Кривокапића у овој нашој емисији, коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  2. Повод за писање ових редова је масовна појава људи који себе називају учитељима живота или лајф коучевима. Наиме они уче о томе како треба познати себе, бити позитиван у односу према себи, другима и целом свету, што је за похвалу,али такође говоре да ту позитиву требамо црпети из самих себе и нуде разне курсеве којима се постиже циљ.Шта ако се разболимо од неизлечиве болести и постанемо свесни да ћемо умрети?Где наћи смисао у граничним ситуацијама, када нам умре неко близак и када нам се сав живот обесмисли и када постанемо свесни да ту особу коју смо изгубили никада нећемо срести, видети и загрлити? Шта нам може тада испунити живот? Кажу да треба у себи да пронађемо позитивну енергију да би наставили даље. Коју позитивну енергију може мајка пронаћи у себи, када је сав њен живот и сва енергија умрла и нестала смрћу њеног детета!!?Ово није хипотетичко питање него пастирско искуство са људима којима се ово десило.Неко каже да је љубав смисао живота. Да ли љубав има смисла ако се све завршава смрћу,па и она сама нестајањем љубљенога?Проблем је када у себи потражимо чврст ослонац, и када помислимо да смо га нашли,пре или касније увидимо колебљивост и крхкост тог ослонца, због саме нестабилности и пролазности људске природе. Уз то јављају се неизвесност и страх. Искуство нас учи да смо много пута у налету самоуверености и "сигурности" у унутрашњу снагу доживели промашаје и разочарења, из којих нам је требало много времена да се ишчупамо и кренемо даље. Ми када донекле спознамо себе и увидимо колико имамо слабости и недостатака ( да не употребим теже речи), када видимо празнину свега онога што се људима који се не баве самоспознајом чини јако битним,као и пролазност живота,сводимо на минимум могућност да уопште постоји смисао живота, ресурс и позитива који не пресушују. Спознајемо сопствене недостатке и празнину, колебамо се и плашимо своје слабости и ништавности, а ни у ономе што је у свету не налазимо задовољење, ослонац и трајни смисао. Као печат на обе ствари долази пролазност=смрт, којом се завршава и обесмишљава сва наша " позитива" и сам живот. У свакодневном животу, срео сам се један на један са парохијанима различитих занимања,Менаџерима, службеницима у банкама, психолозима.. који су обучени да друге саветују, како да се поставе у различитим кризним ситуацијама и што је интересантно ти њихови клијенти их доживљавају као својеврсне изворе позитивне енергије и спаситеље, који им тренутно дају наду и решење проблема. А ти исти људи, обучени "спаситељи и исцелитељи" нам говоре како су на ивици, да су исцрпљени и физички и психички,како немају више снаге да се боре и да им је потребна помоћ!Православно искуство нам говори да је Христос наша сила,сигурност,позитива и смисао. Он је у људском телу искусио све оно што нас сналази: умор,зној,сузе, крст и смрт, и да је то било само то, ми Православни Хришћани се не би ниучему разликовали од следбеника лајф коуча, пошто би и наш и њихов учитељ учили своје следбенике, док им се живот неби завршио смрћу, која би им се наругала и показала све бесмисленим, а њих и нас предала трајном забораву. Управо, главни услов да наш живот има смисла и потреба за позитивом, да волимо себе и друге, је у могућност да будемо непролазни и вечни, а то је могуће једино победом над смрћу. А једини ко је победио смрт је Христос Господ, Васкрснувши из мртвих. Нажалост, и они који себе називају православнима, често постављају питање какве то има везе са нама? Син Божији је узео људско тело, постао човек,умро и Васкрсао, да би цео род људски, од првог човека Адама,до последњег који ће се родити на земљи, могао да Васкрсне и тако победи смрт и бесмисао.Све у свему, Јединоме истинском и бесмртном Лајф Коучу-Христу Господу, који је исти јуче и данас и сутра и вечно живи Логос и смисао живота наших, нека је слава у векове векова! View full Странице
  3. Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене. Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице. Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце. Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу. Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане. Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија. Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања. Извор: Саборна Црква у Београду
  4. Погледајмо како о човеку, приликом стварања, говори Књига постања: "Када је Бог створио Адама, виде да није добро да човек буде сам, и зато створи Еву, као друга и помоћника Адама". На другом месту исте књиге каже се да је Бог по слици и прилици Својој створио човека, "мушко и женско створи их". Карактеристично је да, након фразе "по слици и прилици створи их", други део фразе продужује и објашњава први део. Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене. Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице. Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце. Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу. Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане. Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија. Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања. Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице
  5. Присутне је поздравио протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ храма, захваливши на љубави и прегалаштву директорици Славољупки Михајловић и колективу Основне школе Душан Радовић на Клиси, као и наставници музичког васпитања Снежани Протић. Захвалан сам Богу, на првом месту, што нас је сабрао данас у наш свети храм, а захвалан сам и Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју, за благослов његов и подршку. Пре двадесет и пет година, по благослову владике Иринеја, блаженопочивши владика будимски Данило Крстић, освештао је наш привремени храм овде на Клиси, нашу капелу у којој смо служили двадесет година. Пре пет година, захваљујући подршци и прилозима свих вас, саградили смо овај храм. Наш савременик отац Тадеј, неком човеку који је једном приликом дошао код њега и жалио се да има тешке помисли и да му је тешко уопште, али после разговора отац Тадеј је закључио да тај човек нема неки реалан проблем, рекао му је: Кад ти је тешко, ти певај! Дакле, песма је та која има задатак да оплемени човека и од најстаријих времена људи су песмом славили Бога. Ми вечерас песмом славимо и хвалимо Бога за сва добра која нам је дао, навео је отац Бранко. У име братства храма на Клиси, а као знак захвалности на дугогодишњој сарадњи и плодоносном заједничком раду, отац Бранко је даривао наставници Снежани Протић икону Свете мученице Катарине Синајске. Настојатељ Световазнесењског храма је ову икону лично добио на поклон од блаженопочившег архиепископа синајског Дамјана, који је посетио Нови Сад пре тачно двадесет и пет година. Икона има сертификат са потписом архиепископа Дамјана. Основна школа Душан Радовић је једна од најстаријих у Новом Саду, према речима становника Видовданског насеља и то из периода непосредно после рата, када је радила под називом Краља Петра Првог. После ослобађања, од 1950. године, школа је означена бројем Б и као таква постоји све до именовања у Основну школу Ђура Јакшић која је наставу изводила у две школске зграде на Клиси и у Темеринској 133. Године 1982. удружењем у центар Славија школа постаје ООУР и понеће назив Новосадски партизански одред. Раздруживањем центра, школа постаје самостална. Постоје покушаји да јој се врати старо име Ђура Јакшић, али због школе у Каћу са истим називом, која је постала саставни део Новог Сада, није правно омогућено враћање на старо. Од јануара 1993. године школа је понела име дечјег писца Душана Радовића. Данас, у овој васпитно-образовној установи, усавршава се више од хиљаду деветсто ђака. Поред умилних гласова хора Вивак, вечерашњу свечаност су увеличали и гостујући хорови основних школа Иван Гундулић и Ђура Даничић. Под диригентском палицом Биљане Оравец, хор Основне школе Ђура Даничић је извео Тебе појем, из Литургије Светог Јована Златоуста. Представљајући се овом композицијом, наведени хор је освојио прво место на републичком такмичењу хорова у Србији. У културно-уметничком програму су учествовали и флаутиста Мирослав Јанковић, виолинисткиња Марија Бадњар и глумци Театра младих. Извор: Радио Беседа
  6. -Отац Бранко Ћурчин: „Песма има задатак да оплемени човека“- Тебе појем, Молитва Богу, Теби Мајко Божја, Анђео чувар, Мајка Ангелина, и многе друге духовне композиције одјекивале су храмом Вазнесења Господњег на Клиси, у уторак, 12. јуна 2018. године. Величанственим извођењем наведених композиција, хор Основне школе Душан Радовић - Вивак, отворио је свечаност у Световазнесењском храму, који прославља значајан јубилеј ̶ двадесет и пет година од организовања литургијског живота. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Присутне је поздравио протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ храма, захваливши на љубави и прегалаштву директорици Славољупки Михајловић и колективу Основне школе Душан Радовић на Клиси, као и наставници музичког васпитања Снежани Протић. Захвалан сам Богу, на првом месту, што нас је сабрао данас у наш свети храм, а захвалан сам и Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју, за благослов његов и подршку. Пре двадесет и пет година, по благослову владике Иринеја, блаженопочивши владика будимски Данило Крстић, освештао је наш привремени храм овде на Клиси, нашу капелу у којој смо служили двадесет година. Пре пет година, захваљујући подршци и прилозима свих вас, саградили смо овај храм. Наш савременик отац Тадеј, неком човеку који је једном приликом дошао код њега и жалио се да има тешке помисли и да му је тешко уопште, али после разговора отац Тадеј је закључио да тај човек нема неки реалан проблем, рекао му је: Кад ти је тешко, ти певај! Дакле, песма је та која има задатак да оплемени човека и од најстаријих времена људи су песмом славили Бога. Ми вечерас песмом славимо и хвалимо Бога за сва добра која нам је дао, навео је отац Бранко. У име братства храма на Клиси, а као знак захвалности на дугогодишњој сарадњи и плодоносном заједничком раду, отац Бранко је даривао наставници Снежани Протић икону Свете мученице Катарине Синајске. Настојатељ Световазнесењског храма је ову икону лично добио на поклон од блаженопочившег архиепископа синајског Дамјана, који је посетио Нови Сад пре тачно двадесет и пет година. Икона има сертификат са потписом архиепископа Дамјана. Основна школа Душан Радовић је једна од најстаријих у Новом Саду, према речима становника Видовданског насеља и то из периода непосредно после рата, када је радила под називом Краља Петра Првог. После ослобађања, од 1950. године, школа је означена бројем Б и као таква постоји све до именовања у Основну школу Ђура Јакшић која је наставу изводила у две школске зграде на Клиси и у Темеринској 133. Године 1982. удружењем у центар Славија школа постаје ООУР и понеће назив Новосадски партизански одред. Раздруживањем центра, школа постаје самостална. Постоје покушаји да јој се врати старо име Ђура Јакшић, али због школе у Каћу са истим називом, која је постала саставни део Новог Сада, није правно омогућено враћање на старо. Од јануара 1993. године школа је понела име дечјег писца Душана Радовића. Данас, у овој васпитно-образовној установи, усавршава се више од хиљаду деветсто ђака. Поред умилних гласова хора Вивак, вечерашњу свечаност су увеличали и гостујући хорови основних школа Иван Гундулић и Ђура Даничић. Под диригентском палицом Биљане Оравец, хор Основне школе Ђура Даничић је извео Тебе појем, из Литургије Светог Јована Златоуста. Представљајући се овом композицијом, наведени хор је освојио прво место на републичком такмичењу хорова у Србији. У културно-уметничком програму су учествовали и флаутиста Мирослав Јанковић, виолинисткиња Марија Бадњар и глумци Театра младих. Извор: Радио Беседа View full Странице
  7. -О богослужењу Свете Педесетнице- У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница (Πεντηκοστή). Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. Своју пажњу усмерићемо на везу између Педестнице и богослужбеног и светотајинског живота. Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле - све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубоко теолошка мисао великог Григорија Богослова указује да Свака Света Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. По речима уваженог професора протопрезвитера-стварофора др Владимира Вукашиновића: „Два основна литургијска тока први анамнетички - спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло - на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити - на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине - а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духомˮ. Као веома леп и сликовит пример Светодуховског чина можемо да наведемо Свету Тајну Миропомазања која у дубоко еклисиолошко-литургијском смислу представља „рукоположењеˮ новокрштеног за царско свештенство, као и Свету тајну свештенства – хиротоније свештених степена. Приликом поменутих Светих тајни миропомазања и свештенства на молитвен и свештен начин Свети Дух невидљиво силази на онога над којим се савршава Света Тајна. Најсликовитији могући пример је поредак хиротоније архијереја, где се у потпуности савршава богослужење као на сам дан Свете Педесетнице, што указује на Светодуховску реалност. Богослужбене особености празника Свете Педесетнице После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и дубоко теолошком химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Педесетничку химнографију можемо упоредити са веома богатом теолошком ризницом пневматологије. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. Пре него што своју пажњу усмеримо ка овом дивном богослужењу морамо нагласити да богослужбене напомене указују да се оно служи у своје време, а не ујутру после Свете Литургије како је нажалост преовладало у многим местима. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. Извод из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице: Из прве молитве: … Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас. Из друге молитве: … Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме; духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега живота… Из треће молитве: … Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице… У вечерњим стиховњим стихирама црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на Свете Апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  8. У духу празника Свете Педесетнице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Педесетнички доживљај – срж литургијског живота" СВЕ ТЕКСТОВЕ ИСТОГ АУТОРА МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ -О богослужењу Свете Педесетнице- У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница (Πεντηκοστή). Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. Своју пажњу усмерићемо на везу између Педестнице и богослужбеног и светотајинског живота. Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле - све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубоко теолошка мисао великог Григорија Богослова указује да Свака Света Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. По речима уваженог професора протопрезвитера-стварофора др Владимира Вукашиновића: „Два основна литургијска тока први анамнетички - спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло - на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити - на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине - а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духомˮ. Као веома леп и сликовит пример Светодуховског чина можемо да наведемо Свету Тајну Миропомазања која у дубоко еклисиолошко-литургијском смислу представља „рукоположењеˮ новокрштеног за царско свештенство, као и Свету тајну свештенства – хиротоније свештених степена. Приликом поменутих Светих тајни миропомазања и свештенства на молитвен и свештен начин Свети Дух невидљиво силази на онога над којим се савршава Света Тајна. Најсликовитији могући пример је поредак хиротоније архијереја, где се у потпуности савршава богослужење као на сам дан Свете Педесетнице, што указује на Светодуховску реалност. Богослужбене особености празника Свете Педесетнице После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и дубоко теолошком химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Педесетничку химнографију можемо упоредити са веома богатом теолошком ризницом пневматологије. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. Пре него што своју пажњу усмеримо ка овом дивном богослужењу морамо нагласити да богослужбене напомене указују да се оно служи у своје време, а не ујутру после Свете Литургије како је нажалост преовладало у многим местима. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. Извод из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице: Из прве молитве: … Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас. Из друге молитве: … Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме; духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега живота… Из треће молитве: … Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице… У вечерњим стиховњим стихирама црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на Свете Апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора
  10. Црква Вазнесења Господњег у Подгорици данас је литургијски прославила своју храмовну славу. Светом литургијом началствовао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића, старјешине Саборног храма Христовог Васкрсења, протојереја – ставрофора Далибора Милаковића, протојерејâ Мирчете Шљиванчанина, Предрага Шћепановића, Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора View full Странице
  11. – Сам назив књиге „Положи наду на Господа“ живот је оца Лазара. Имао је неизмјерну љубав која само може да се да божјем човјеку и божјем угоднику који је све говорио дјелима, а мало ријечима којима човјека није удаљавао од Господа, него је увијек наводио на добра дјела, казао је на вечери у Никшићу протосинђел Климент Бољевић настојатељ Манастира Прасквице и један од духовних чеда острошког игумана. Архимандрит Лазар рођен је 1948. године у Кокорину, код Гацка. Маја 1979. године замонашен је Манастиру Хиландар, а годину касније рукоположен је у јерођакона и јеромонаха. Од 1991. године био је игуман Манастира Острог. Протосинђел Сергије (Рекић) настојатељ острошке светиње казао је да и данас тај манастир устројен по благословима, завјету и замаху оца Лазара који је „племенито дрво“ које се по плодоима познаје. – Био је свети, свети човјек, светога живота, примали су од њега принципе и начине монашког живота. Сва братија коју сам затекао били су замонашени или постали искушеници за вријеме оца Лазара, и од њих сам се ја и учио првим корацима монашког живота. Некада је потребно бити благ, а некада одмах пресјећи неки проблем. Он је то изузетно добро знао. Кад би ме питали који би дар желио, то би био дар да умијем као он да распознам шта треба, шта не треба и како треба. И данас ћете у нашим келијама, готово свакој соби, просторији, наћи слику оца Лазара. Чврсто сам убијеђен, и осјећамо макар ми који смо ту крај њега, да те његове слике све више и више постају иконе и да ће то ускоро и сама Црква, ако Бог да и потврдити, истакао је протосинђел Сергије. У трећем издању књиге о острошком игуману, казао је протојереј Слободан Јокић, сабрана су многа свједочанства људи који су познавали или се исповиједали код оца Лазара. Књига садржи и фото-албум из његовог живота, његова писма сестричини, и пјесме које су му посвећене. – Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије – казао је протојереј Јокић. О архимадриту Лазару говорила је и професор Нела Дабановић, а приказан је и документарни филм о њему који је снимио Радослав Станишић. Искушеница Анђа читала је одломке из књиге, а у програму је учествовала и професор соло пјевања Тијана Блечић, која је наступила уз гитарску пратњу колеге Слободана Богдановића. Световасилијевска литија Никшићем Духовно-културна манифестација „Дани Св. Василија Острошког“, коју већ деветнаест година заредом организује Епархија будимљанско-никшићка Црквена општина Никшић, наставља се вечерас када ће, након празничног бдијења у Саборној цркви, у 20 часова у Парохијском дому владика Јоаникије уручити награду „Извиискра Његошева“ пјеснику Ранку Јововићу. О Јововићевом стваралаштву говориће предсједник жирија за награду проф. др Јован Делић и књижевник Иван Негришорац. Манифестација се завршава сјутра, на празник Св. Василија Острошког светом литургијом у никшићком Саборном храму, а потом ће у 18 часова улицама града кренути традиционална и величанствена Световасилијевска литија улицама Никшића коју ће предводити више архијереја. Празник Св. Василија Острошког Чудотворца слава је и Манастира Острога гдје ће сјутра такође бити служена Света литургија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У оквиру „Дана Светог Василија Острошког“ у Никшићу је приређено вече сјећања на архимандрита Лазара (Аџића) некадашњег игумана Манастира Острог који се упокојио прије осамнаест година. Присутнима је тим поводом представљена књига „Положи наду на Господа – Духовна поетика оца Лазара Острошког“ чији је аутор монахиња Јелена (Станишић) игуманија Манастира Ћелија Пиперска чији је обновитељ био управо архимандрит Лазар. – Сам назив књиге „Положи наду на Господа“ живот је оца Лазара. Имао је неизмјерну љубав која само може да се да божјем човјеку и божјем угоднику који је све говорио дјелима, а мало ријечима којима човјека није удаљавао од Господа, него је увијек наводио на добра дјела, казао је на вечери у Никшићу протосинђел Климент Бољевић настојатељ Манастира Прасквице и један од духовних чеда острошког игумана. Архимандрит Лазар рођен је 1948. године у Кокорину, код Гацка. Маја 1979. године замонашен је Манастиру Хиландар, а годину касније рукоположен је у јерођакона и јеромонаха. Од 1991. године био је игуман Манастира Острог. Протосинђел Сергије (Рекић) настојатељ острошке светиње казао је да и данас тај манастир устројен по благословима, завјету и замаху оца Лазара који је „племенито дрво“ које се по плодоима познаје. – Био је свети, свети човјек, светога живота, примали су од њега принципе и начине монашког живота. Сва братија коју сам затекао били су замонашени или постали искушеници за вријеме оца Лазара, и од њих сам се ја и учио првим корацима монашког живота. Некада је потребно бити благ, а некада одмах пресјећи неки проблем. Он је то изузетно добро знао. Кад би ме питали који би дар желио, то би био дар да умијем као он да распознам шта треба, шта не треба и како треба. И данас ћете у нашим келијама, готово свакој соби, просторији, наћи слику оца Лазара. Чврсто сам убијеђен, и осјећамо макар ми који смо ту крај њега, да те његове слике све више и више постају иконе и да ће то ускоро и сама Црква, ако Бог да и потврдити, истакао је протосинђел Сергије. У трећем издању књиге о острошком игуману, казао је протојереј Слободан Јокић, сабрана су многа свједочанства људи који су познавали или се исповиједали код оца Лазара. Књига садржи и фото-албум из његовог живота, његова писма сестричини, и пјесме које су му посвећене. – Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије – казао је протојереј Јокић. О архимадриту Лазару говорила је и професор Нела Дабановић, а приказан је и документарни филм о њему који је снимио Радослав Станишић. Искушеница Анђа читала је одломке из књиге, а у програму је учествовала и професор соло пјевања Тијана Блечић, која је наступила уз гитарску пратњу колеге Слободана Богдановића. Световасилијевска литија Никшићем Духовно-културна манифестација „Дани Св. Василија Острошког“, коју већ деветнаест година заредом организује Епархија будимљанско-никшићка Црквена општина Никшић, наставља се вечерас када ће, након празничног бдијења у Саборној цркви, у 20 часова у Парохијском дому владика Јоаникије уручити награду „Извиискра Његошева“ пјеснику Ранку Јововићу. О Јововићевом стваралаштву говориће предсједник жирија за награду проф. др Јован Делић и књижевник Иван Негришорац. Манифестација се завршава сјутра, на празник Св. Василија Острошког светом литургијом у никшићком Саборном храму, а потом ће у 18 часова улицама града кренути традиционална и величанствена Световасилијевска литија улицама Никшића коју ће предводити више архијереја. Празник Св. Василија Острошког Чудотворца слава је и Манастира Острога гдје ће сјутра такође бити служена Света литургија. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  13. У среду четврте недеље по Пасхи прослављамо особити празник под називом Преполовљење Педесетнице. У овом празнику обједињено је празновање Васкрсења и празника Педесетнице који нам предстоји. Ради величине и спасоносног значаја празника Пасхе и празника Педесетнице, Црква је Богомудро установила празник Преполовљења Педесетнице који собом обједињује Пасху и Педесетницу и стога се прославља тачно на пола пута или на средини између Пасхе и Педесетнице. У једној од стихира овог празника и појемо: Пошто је дошла половина празника Васкрсења твога Христе и божанског доласка Светога душа Твога, сабравши се опевајмо тајне Твојих чудеса. Смисао празника средине или Преполовљења Педесетнице, јесте истицање везе између Оца, Сина и Светог Духа. У среду, четврте недеље од Пасхе (тачно између Пасхе и Духова), прослављамо Христа Посредника. Њега је послао Отац небески, а Он даје Апостолима обећање о ниспослању Светог Духа. У еванђелској перикопи коју читамо на празник Преполовљења Педесетнице еванђелист Јован нас подсећа да је Спаситељ у половини празника „шатораˮ ушао у храм да поучава. Такозвани празник „шатораˮ Јевреји су прослављали као Сукот и он се састојао од благосиљања плодова али и благодарења Богу који их је избавио. Еванђелист нас подсећа да је осмог дана након празника Господ узвикнуо: Ко је жедан нека дође к мени и пије. Јер, као што Еванђелист Јован сведочи: Из утробе Његове ће потећи реке воде живе (Јован 7, 37-38). Ова Жива вода о којој Еванђелист говори, символизује знак Педесетнице. Сада живимо у ишчекивању Светог Духа, а наша жеђ за богом продубљује наша осеђања и подстиче нас да примимо Божији дар. Можемо закључити да нас ово помињање воде живота уводи у недељу која нам предстоји, у недељу жене Самарјанке која је од Господа затражила воду живота вечнога. Архиепископ Аверкије (Таушев) вели: У песмама Преполовљења час је реч о Васкрсењу Христовом, час нас подсећају на приближавање празника Педесетнице, када је Васкрсли Господ послао Својим ученицима Духа Светога, обилно напајајући и утољавајући духовну жеђ оних који су поверовали у Христа као у Месију и Искупитеља света. Ове речи нам опитно потврђују оно што смо на почетку рекли, да празником Преполовљења Педесетнице бива обједињено празновање Пасхе и Педесетнице. Иконографија овог празника ослања се на еванђелско казивање о Христовом поучавању у храму, стога на икони и видимо Спаситеља који седи на средини храма и поучава. На неким иконама Преполовљења Педесетнице можемо уочити ослањање на еванђелско казивање еванђелиста Луке који сведочи о Христовом поучавању у храму када је имао само 12 година, и стога на иконама видимо изображен Спаситељев лик у виду дванаестогодишњака. Када је реч о икони Преполовљења Педесетнице, није сувишно поменути једну занимљивост. Наиме, у Алмашком храму Света Три Јерарха у Новом Саду на месту јужног Владичанског трона изображена је икона Преполовљења Педесетнице, што свакако представља једну занимљиву специфичност јер се обично на месту владичанских тронова изображава Хрсистос као Велики Архијереј. Богату химнографију празника Преполовљења Педесетнице саставили су: Анатолије (славу на хвалитне), Свети Андреј Критски (канон празника), Свети Јован Дамаскин (стиховње стихире). Сви химнографи наглашавају моменат благодарности Васкрслом Господу и наводе Спаситељево обећање да ће послати Духа Утешитеља. Када је реч о древности празновања празника Преполовљења Педесетнице јерусалимски канонар нам сведочи да је његово празновање у Цркви присутно још од седмог века. Сведочанства налазимо у типику Велике Цркве, Синајском канонару, као и у еваргетидском типику. У мислима Светог Теофана затворника за сваки дан, налазимо предивно тумачење празника Преполовљења педесетнице: На „Преполовљење“ [Педесетице] чујемо Господа где позива: Ко је жедан нека дође мени и пиje. Ако је тако, онда пођимо сви к Њему. Свако ће код Њега утолити своју жеђ, ма чега да је жедан, наравно, уколико предмет његове жеђи није противан Господњем Духу. Који је жедан знања нека иде ка Господу, јер је Он јединствена светлост која истински просвећује сваког човека. Ко је жедан очишћења од грехова и умирења савести која га пече, нека иде ка Господу, јер је Он подигао све грехе света на Крст и раздрао обвезницу њихову. Жедни мира у срцу – нека иду ка Господу: Он је скривница због које човек заборавља на сва лишавања и презире сва богатства. [Човек је тада спреман све да остави] само да би Њега Јединог стекао. Коме је потребна снага – у Њему је свака сила; ко тражи славу – код Њега је слава надсветска; ко слободу – Он је Дародавац истинске слободе. Он ће да реши све наше недоумице, да растргне окове страсти, да развеје све туге и жалости, да надвлада све препреке, сва искушења и замке вражје, и да управи пут наш ка духовном животу. Пођимо зато сви ка Господу! Преполовивши празник, ожеднелу моју душу напој водама побожности, као што си Спаситељу све позивао: Дођите сви који сте ожеднели ка Мени и пијте! Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби! (тропар) Преполовљавајући законити празник, Створитељу свих и Владико, окупљенима си говорио, Христе Боже: Ходите и захватите воду бесмртности! Зато Ти припадамо и верно кличемо: Милости нам Твоје даруј, јер си Ти Извор нашега живота! (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАНА ВЕСТ:
  14. Поводом празника Преполовљења Педесетнице, са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића о овом празнику у коме је богослужбено обједињено празновање Пасхе Господње и Свете Педесетнице. Све текстове катихете Бранислава Илића можете да прочитате ОВДЕ У среду четврте недеље по Пасхи прослављамо особити празник под називом Преполовљење Педесетнице. У овом празнику обједињено је празновање Васкрсења и празника Педесетнице који нам предстоји. Ради величине и спасоносног значаја празника Пасхе и празника Педесетнице, Црква је Богомудро установила празник Преполовљења Педесетнице који собом обједињује Пасху и Педесетницу и стога се прославља тачно на пола пута или на средини између Пасхе и Педесетнице. У једној од стихира овог празника и појемо: Пошто је дошла половина празника Васкрсења твога Христе и божанског доласка Светога душа Твога, сабравши се опевајмо тајне Твојих чудеса. Смисао празника средине или Преполовљења Педесетнице, јесте истицање везе између Оца, Сина и Светог Духа. У среду, четврте недеље од Пасхе (тачно између Пасхе и Духова), прослављамо Христа Посредника. Њега је послао Отац небески, а Он даје Апостолима обећање о ниспослању Светог Духа. У еванђелској перикопи коју читамо на празник Преполовљења Педесетнице еванђелист Јован нас подсећа да је Спаситељ у половини празника „шатораˮ ушао у храм да поучава. Такозвани празник „шатораˮ Јевреји су прослављали као Сукот и он се састојао од благосиљања плодова али и благодарења Богу који их је избавио. Еванђелист нас подсећа да је осмог дана након празника Господ узвикнуо: Ко је жедан нека дође к мени и пије. Јер, као што Еванђелист Јован сведочи: Из утробе Његове ће потећи реке воде живе (Јован 7, 37-38). Ова Жива вода о којој Еванђелист говори, символизује знак Педесетнице. Сада живимо у ишчекивању Светог Духа, а наша жеђ за богом продубљује наша осеђања и подстиче нас да примимо Божији дар. Можемо закључити да нас ово помињање воде живота уводи у недељу која нам предстоји, у недељу жене Самарјанке која је од Господа затражила воду живота вечнога. Архиепископ Аверкије (Таушев) вели: У песмама Преполовљења час је реч о Васкрсењу Христовом, час нас подсећају на приближавање празника Педесетнице, када је Васкрсли Господ послао Својим ученицима Духа Светога, обилно напајајући и утољавајући духовну жеђ оних који су поверовали у Христа као у Месију и Искупитеља света. Ове речи нам опитно потврђују оно што смо на почетку рекли, да празником Преполовљења Педесетнице бива обједињено празновање Пасхе и Педесетнице. Иконографија овог празника ослања се на еванђелско казивање о Христовом поучавању у храму, стога на икони и видимо Спаситеља који седи на средини храма и поучава. На неким иконама Преполовљења Педесетнице можемо уочити ослањање на еванђелско казивање еванђелиста Луке који сведочи о Христовом поучавању у храму када је имао само 12 година, и стога на иконама видимо изображен Спаситељев лик у виду дванаестогодишњака. Када је реч о икони Преполовљења Педесетнице, није сувишно поменути једну занимљивост. Наиме, у Алмашком храму Света Три Јерарха у Новом Саду на месту јужног Владичанског трона изображена је икона Преполовљења Педесетнице, што свакако представља једну занимљиву специфичност јер се обично на месту владичанских тронова изображава Хрсистос као Велики Архијереј. Богату химнографију празника Преполовљења Педесетнице саставили су: Анатолије (славу на хвалитне), Свети Андреј Критски (канон празника), Свети Јован Дамаскин (стиховње стихире). Сви химнографи наглашавају моменат благодарности Васкрслом Господу и наводе Спаситељево обећање да ће послати Духа Утешитеља. Када је реч о древности празновања празника Преполовљења Педесетнице јерусалимски канонар нам сведочи да је његово празновање у Цркви присутно још од седмог века. Сведочанства налазимо у типику Велике Цркве, Синајском канонару, као и у еваргетидском типику. У мислима Светог Теофана затворника за сваки дан, налазимо предивно тумачење празника Преполовљења педесетнице: На „Преполовљење“ [Педесетице] чујемо Господа где позива: Ко је жедан нека дође мени и пиje. Ако је тако, онда пођимо сви к Њему. Свако ће код Њега утолити своју жеђ, ма чега да је жедан, наравно, уколико предмет његове жеђи није противан Господњем Духу. Који је жедан знања нека иде ка Господу, јер је Он јединствена светлост која истински просвећује сваког човека. Ко је жедан очишћења од грехова и умирења савести која га пече, нека иде ка Господу, јер је Он подигао све грехе света на Крст и раздрао обвезницу њихову. Жедни мира у срцу – нека иду ка Господу: Он је скривница због које човек заборавља на сва лишавања и презире сва богатства. [Човек је тада спреман све да остави] само да би Њега Јединог стекао. Коме је потребна снага – у Њему је свака сила; ко тражи славу – код Њега је слава надсветска; ко слободу – Он је Дародавац истинске слободе. Он ће да реши све наше недоумице, да растргне окове страсти, да развеје све туге и жалости, да надвлада све препреке, сва искушења и замке вражје, и да управи пут наш ка духовном животу. Пођимо зато сви ка Господу! Преполовивши празник, ожеднелу моју душу напој водама побожности, као што си Спаситељу све позивао: Дођите сви који сте ожеднели ка Мени и пијте! Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби! (тропар) Преполовљавајући законити празник, Створитељу свих и Владико, окупљенима си говорио, Христе Боже: Ходите и захватите воду бесмртности! Зато Ти припадамо и верно кличемо: Милости нам Твоје даруј, јер си Ти Извор нашега живота! (кондак) катихета Бранислав Илић Извор: Српска Православна Црква ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  15. ГЛАС: Каква је Ваша порука вјерницима поводом овог празника? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Порука би могло бити много, али да не претјерујемо, рећи ћемо само кратко: Христос васкрсе, радујмо се и веселимо, јер ништа није изгубљено нити заборављено. Туга и бриге да нестану, а мир и радост у Духу светоме да остану у вијекове вијекова. ГЛАС: Које поруке овог празника не смијемо да заборавимо ни када он прође? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Дан у који ми као православна црква прослављамо васкрсење Христово ће проћи. Међутим, наша је вјера да ћемо и ми васкрснути из мртвих и тако са Христом ријешити највећи проблем људскога рода, а то је смрт. Таквом вјером, дакле, настављамо да живимо сваки дан у години, и тако све док се то не збуде. Православна црква сваки дан на својим богослужењима, кроз своје химне, иконе и мошти светитеља, уноси у овај свијет такву узвишену и непорочну наду међу људе, на свим континентима. ГЛАС: Колико је, осим саме прославе, важна и припрема за прославу? Како вјерујући народ може да што спремнији дочека Васкрс? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ствар је врло једноставна. Васкрс је празник Цркве Христове, а не некаквог режима, идеологије или партије, која данас јесте, а сутра већ није. Црква постоји, отприлике неки дан раније него ли је Христос васкрсао из мртвих, и има свој вишевјековни и опробани систем и метод како достојно прослављати Бога и васкрсење Христово као кључни догађај на којем почива наше православље. Конкретно, у овом случају Црква, а Црква смо сви ми који смо крштени у име Оца, Сина и Светога духа, за празник Васкрсења Господњег се спремамо строгим постом и непрекидном молитвом. Пост и молитва у овом случају нам откривају тајну наше смртне природе и чињеницу колико смо се удаљили од нашег творца, па нас такво сазнање још више баца у загрљај Христу, који је једини устао из мртвих и који ће једнога дана, по допуштењу Бога Оца, а силом Духа светога, све нас васкрснути из мртвих. ГЛАС: Колико данас српски народ зна и његује своје обичаје? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обичајима треба опрезно. Много је тога паганског у нашим обичајима, много форме и то не треба да његујемо. С друге стране, тешко је утврдити једно апсолутно и тачно стање српскога народа када је ово у питању јер “колико је села, толико је и обичаја”. Ипак, на питање да ли српски народ његује своје обичаје, одговарамо српски народ треба да се држи искључиво својих изворно православних обичаја, а да ли држи до својих обичаја сазнаћемо кроз те обичаје уколико кроз њих живимо и прослављамо васкрсење Христово, које је, како рекосмо, темељ наше вјере, а то значи и обичаја. ГЛАС: Колико је важно да не изгубимо вјеру у живо Божје присуство? Како у данашње вријеме, уз све проблеме и искушења, сачувати заједништво, мир и љубав према ближњем? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ако се будемо ослањали на своје снаге, наша вјера ће се брзо угасити. Искушење модерних православаца је то што готово свако од нас има неко своје лично православље, неко своје вјеровање и виђење ствари које у највећој мјери стоји у вези са нашим личним интересима. Када тражимо божанско присуство, то је опет из наших личних интереса. Ми не допуштамо Богу да богује, још не схватамо оне ријечи “да буде воља твоја”. Онда, самим тим, заједништво, мир и љубав стоје на климавим ногама јер ми често гушимо наше најближе својом вољом, својим идејама, својом вјером, итд. А кад бисмо стварно повјеровали у васкрсење Христово, ми бисмо све своје уложили у Цркву коју је он основао као своје тијело, васкрсло тијело, да буде овде у историји “организам његовог присуства”, докле он опет не дође. Кад бисмо, дакле, живјели у Цркви, ми друге не бисмо гушили него оживотворавали, и другога интереса не бисмо имали него да се приближимо Богу живоме, послужимо људима који нас окружују и стекнемо вјечни и непоколебљиви мир. ГЛАС: Како живи православни свијет у Вашој епархији данас, која је, како сте и сами рекли, прошла кроз ратове и неправду? Са каквим се све проблемима људи суочавају, ко им највише помаже? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Људи моје епархије заиста су у великим проблемима, али, опет, били су и остали прави људи. Има једна руска изрека: “Њет проблема – њет человјека”. У преводу: “Без проблема нема човјека.” Проблеми су огледало наше људскости. Сад, кад бисмо почели који све проблеми муче наше људе, не бисмо стали до сутра. Звучаћу чудно, и нека звучим, али колико видим, нашем народу помаже велики Бог, васкрсли Господ наш Исус Христос. ГЛАС: Какви све изазови данас стоје пред српским народом, како у Вашој епархији, тако и уопште? Колико је важно да он и у тешким временима сачува своју вјеру и идентитет? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Што се тиче нас у Епархији бихаћко-петровачкој, у данима који долазе нама је битно да не изгубимо наду и да не посумњамо у смисао љубави. Кад кажем љубав, не мислим на оно што се гледа на телевизијским екранима, него мислим на жртву и одрицање. Једини начин да ту препознамо смисао и онда када се кола историје ломе на нама, јесте јеванђеље Христово. Или како су говорили свети оци: “Без крста нема васкрсења.” Ако одбацимо крст, одбацићемо благослов Божји и једину шансу да ми и наша дјеца живимо живот достојан правог Божјег човјека. На крају, користим прилику да свим читаоцима вашег листа “Глас Српске” и свим православним хришћанима који славе празник побједе над смрћу, честитам празник уз најрадоснији поздрав: “Христос Васкрсе! – Заиста васкрсе!” Свој на своме ГЛАС: Приликом устоличења казали сте да долазите кући, односно тамо гдје сте почели духовно уздизање. Какав је осјећај поново бити у крају с којим сте цијелог живота повезани? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Неизрецив. Ја сам заиста срећан и испуњен човјек. Свој на своме. У својој Цркви. У своме манастиру Рмњу, древном сједишту митрополита дабробосанских. Са својим народом. Са својим прецима, светим мученицима. Чекам Васкрсење Христово. Неизрециво! Војска ГЛАС: Ви сте и војни епископ Српске православне цркве у Оружаним снагама БиХ. Можете ли нам рећи нешто о том искуству? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обзиром на то да нисам ни служио војни рок, сигурно ће ово бити једно ново искуство. У Оружаним снагама БиХ имамо 11 свештеника који покривају неколико стотина припадника (војника) ОС БиХ који су православне вјере. Организација православног душебрижништва у ОС БиХ ове године обиљежава 10 година рада. Потрудићу се да досадашњим својим искуством, као “духовни војник Цркве Христове” већ 23 године, допринесем што је могуће боље духовном изазову и на овом плану у ОС БиХ. ИЗВОР: Епархија бихаћко-петровачка
  16. У недјељу, 8. априла је празник над празницима, Васкрсење Христово. За нас православне хришћане Христово устајање из мртвих најзначајнији је догађај који се збио у историји људскога рода и тај дан је врло брзо за Цркву Христову постао централни догађај око којег се врти све, каже епископ бихаћко-петровачки Сергије. – Васкрс је постао главна тема и суштина нашег живота и вјере и, коначно, циљ којем стреме сви хришћани – наглашава владика Сергије. ГЛАС: Каква је Ваша порука вјерницима поводом овог празника? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Порука би могло бити много, али да не претјерујемо, рећи ћемо само кратко: Христос васкрсе, радујмо се и веселимо, јер ништа није изгубљено нити заборављено. Туга и бриге да нестану, а мир и радост у Духу светоме да остану у вијекове вијекова. ГЛАС: Које поруке овог празника не смијемо да заборавимо ни када он прође? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Дан у који ми као православна црква прослављамо васкрсење Христово ће проћи. Међутим, наша је вјера да ћемо и ми васкрснути из мртвих и тако са Христом ријешити највећи проблем људскога рода, а то је смрт. Таквом вјером, дакле, настављамо да живимо сваки дан у години, и тако све док се то не збуде. Православна црква сваки дан на својим богослужењима, кроз своје химне, иконе и мошти светитеља, уноси у овај свијет такву узвишену и непорочну наду међу људе, на свим континентима. ГЛАС: Колико је, осим саме прославе, важна и припрема за прославу? Како вјерујући народ може да што спремнији дочека Васкрс? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ствар је врло једноставна. Васкрс је празник Цркве Христове, а не некаквог режима, идеологије или партије, која данас јесте, а сутра већ није. Црква постоји, отприлике неки дан раније него ли је Христос васкрсао из мртвих, и има свој вишевјековни и опробани систем и метод како достојно прослављати Бога и васкрсење Христово као кључни догађај на којем почива наше православље. Конкретно, у овом случају Црква, а Црква смо сви ми који смо крштени у име Оца, Сина и Светога духа, за празник Васкрсења Господњег се спремамо строгим постом и непрекидном молитвом. Пост и молитва у овом случају нам откривају тајну наше смртне природе и чињеницу колико смо се удаљили од нашег творца, па нас такво сазнање још више баца у загрљај Христу, који је једини устао из мртвих и који ће једнога дана, по допуштењу Бога Оца, а силом Духа светога, све нас васкрснути из мртвих. ГЛАС: Колико данас српски народ зна и његује своје обичаје? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обичајима треба опрезно. Много је тога паганског у нашим обичајима, много форме и то не треба да његујемо. С друге стране, тешко је утврдити једно апсолутно и тачно стање српскога народа када је ово у питању јер “колико је села, толико је и обичаја”. Ипак, на питање да ли српски народ његује своје обичаје, одговарамо српски народ треба да се држи искључиво својих изворно православних обичаја, а да ли држи до својих обичаја сазнаћемо кроз те обичаје уколико кроз њих живимо и прослављамо васкрсење Христово, које је, како рекосмо, темељ наше вјере, а то значи и обичаја. ГЛАС: Колико је важно да не изгубимо вјеру у живо Божје присуство? Како у данашње вријеме, уз све проблеме и искушења, сачувати заједништво, мир и љубав према ближњем? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Ако се будемо ослањали на своје снаге, наша вјера ће се брзо угасити. Искушење модерних православаца је то што готово свако од нас има неко своје лично православље, неко своје вјеровање и виђење ствари које у највећој мјери стоји у вези са нашим личним интересима. Када тражимо божанско присуство, то је опет из наших личних интереса. Ми не допуштамо Богу да богује, још не схватамо оне ријечи “да буде воља твоја”. Онда, самим тим, заједништво, мир и љубав стоје на климавим ногама јер ми често гушимо наше најближе својом вољом, својим идејама, својом вјером, итд. А кад бисмо стварно повјеровали у васкрсење Христово, ми бисмо све своје уложили у Цркву коју је он основао као своје тијело, васкрсло тијело, да буде овде у историји “организам његовог присуства”, докле он опет не дође. Кад бисмо, дакле, живјели у Цркви, ми друге не бисмо гушили него оживотворавали, и другога интереса не бисмо имали него да се приближимо Богу живоме, послужимо људима који нас окружују и стекнемо вјечни и непоколебљиви мир. ГЛАС: Како живи православни свијет у Вашој епархији данас, која је, како сте и сами рекли, прошла кроз ратове и неправду? Са каквим се све проблемима људи суочавају, ко им највише помаже? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Људи моје епархије заиста су у великим проблемима, али, опет, били су и остали прави људи. Има једна руска изрека: “Њет проблема – њет человјека”. У преводу: “Без проблема нема човјека.” Проблеми су огледало наше људскости. Сад, кад бисмо почели који све проблеми муче наше људе, не бисмо стали до сутра. Звучаћу чудно, и нека звучим, али колико видим, нашем народу помаже велики Бог, васкрсли Господ наш Исус Христос. ГЛАС: Какви све изазови данас стоје пред српским народом, како у Вашој епархији, тако и уопште? Колико је важно да он и у тешким временима сачува своју вјеру и идентитет? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Што се тиче нас у Епархији бихаћко-петровачкој, у данима који долазе нама је битно да не изгубимо наду и да не посумњамо у смисао љубави. Кад кажем љубав, не мислим на оно што се гледа на телевизијским екранима, него мислим на жртву и одрицање. Једини начин да ту препознамо смисао и онда када се кола историје ломе на нама, јесте јеванђеље Христово. Или како су говорили свети оци: “Без крста нема васкрсења.” Ако одбацимо крст, одбацићемо благослов Божји и једину шансу да ми и наша дјеца живимо живот достојан правог Божјег човјека. На крају, користим прилику да свим читаоцима вашег листа “Глас Српске” и свим православним хришћанима који славе празник побједе над смрћу, честитам празник уз најрадоснији поздрав: “Христос Васкрсе! – Заиста васкрсе!” Свој на своме ГЛАС: Приликом устоличења казали сте да долазите кући, односно тамо гдје сте почели духовно уздизање. Какав је осјећај поново бити у крају с којим сте цијелог живота повезани? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: Неизрецив. Ја сам заиста срећан и испуњен човјек. Свој на своме. У својој Цркви. У своме манастиру Рмњу, древном сједишту митрополита дабробосанских. Са својим народом. Са својим прецима, светим мученицима. Чекам Васкрсење Христово. Неизрециво! Војска ГЛАС: Ви сте и војни епископ Српске православне цркве у Оружаним снагама БиХ. Можете ли нам рећи нешто о том искуству? ВЛАДИКА СЕРГИЈЕ: С обзиром на то да нисам ни служио војни рок, сигурно ће ово бити једно ново искуство. У Оружаним снагама БиХ имамо 11 свештеника који покривају неколико стотина припадника (војника) ОС БиХ који су православне вјере. Организација православног душебрижништва у ОС БиХ ове године обиљежава 10 година рада. Потрудићу се да досадашњим својим искуством, као “духовни војник Цркве Христове” већ 23 године, допринесем што је могуће боље духовном изазову и на овом плану у ОС БиХ. ИЗВОР: Епархија бихаћко-петровачка View full Странице
  17. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, старјешина овог храма, казао је да је отац Слободан заједно са другим младима Никшићанима 90-их година у периоду духовне обнове Црне Горе, упознао оца Лазара игумана острошког великог духовника нашег времена који је на њега, као и на многе друге младе, оставио видљив траг. Отац Бобан је један од покретача Православне омладине „Свети Василије“ у Никшићу која се активно укључила у ту духовну обнову и изњедрила велики број свештеника, монаха и монахиња . Отац Слободан Зековић је посебно истакао Пројекат, који је такође отац Бобан покренуо и који је у фази реализације, изградње Духовног, мисионарског центра посвећеном св. Нектарију Егинском који ће бити посвећен првенствено раду са младима. Протојереј Слободан-Бобан Јокић казао је да ово вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000) истичући да су млади веома инспиративна тема . -Младост је симбол живота, неуништивости, многих побједа , успона, стварања, страдања, падања . Све је то младост, али младост је дефинитвно темељ живота. Темељимо себе шта ћемо бити касније. У младости стално постављамо питања и трагамо за одговорима. Ко сам, одакле сам, зашто сам рођен, зашто су ме баш ови родитељи родили, шта је истина, да ли сам вољен, кога да волим , зашто постојим, да ли постоји Бог, свемир, космос…? Управо у тим питањима је сусрет православља и младих . Православље у тим тражењима даје одговоре и свједочи их. Православље као и млади не прихвата никакве вјештачке, суве форме, не исцрпљују се тим калупима, уским размишљањима и испразним правилима. Указујући на проблем данашњице, брзог одрастања уласка у сурови живот са надом у Бога да ће се тај поредак исправити, отац Сободан Јокић је казао да православље данас младом човјеку мора да да животну афирмацију младости , нови дубљи смисао постојања младог човјека , оптимистичност коју православље са собом носи и радосну визију и осјећање живота и то не само у психолошком смислу већ у потпуном онтолошком осјећању. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Протојереј Слободан-Бобан Јокић, архијерејски намјесник никшићки одржаo je у суботу, 24. марта, у крипти Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару предавање на тему „Православље и млади“. Протојереј-ставрофор Слободан Зековић, старјешина овог храма, казао је да је отац Слободан заједно са другим младима Никшићанима 90-их година у периоду духовне обнове Црне Горе, упознао оца Лазара игумана острошког великог духовника нашег времена који је на њега, као и на многе друге младе, оставио видљив траг. Отац Бобан је један од покретача Православне омладине „Свети Василије“ у Никшићу која се активно укључила у ту духовну обнову и изњедрила велики број свештеника, монаха и монахиња . Отац Слободан Зековић је посебно истакао Пројекат, који је такође отац Бобан покренуо и који је у фази реализације, изградње Духовног, мисионарског центра посвећеном св. Нектарију Егинском који ће бити посвећен првенствено раду са младима. Протојереј Слободан-Бобан Јокић казао је да ово вече посвећено блаженопочившем архимандриту Лазару Аџићу, игуману острошком (1948-2000) истичући да су млади веома инспиративна тема . -Младост је симбол живота, неуништивости, многих побједа , успона, стварања, страдања, падања . Све је то младост, али младост је дефинитвно темељ живота. Темељимо себе шта ћемо бити касније. У младости стално постављамо питања и трагамо за одговорима. Ко сам, одакле сам, зашто сам рођен, зашто су ме баш ови родитељи родили, шта је истина, да ли сам вољен, кога да волим , зашто постојим, да ли постоји Бог, свемир, космос…? Управо у тим питањима је сусрет православља и младих . Православље у тим тражењима даје одговоре и свједочи их. Православље као и млади не прихвата никакве вјештачке, суве форме, не исцрпљују се тим калупима, уским размишљањима и испразним правилима. Указујући на проблем данашњице, брзог одрастања уласка у сурови живот са надом у Бога да ће се тај поредак исправити, отац Сободан Јокић је казао да православље данас младом човјеку мора да да животну афирмацију младости , нови дубљи смисао постојања младог човјека , оптимистичност коју православље са собом носи и радосну визију и осјећање живота и то не само у психолошком смислу већ у потпуном онтолошком осјећању. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  19. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек. Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“. Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот. Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо. Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Српска Православна Црква
  20. Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Светог Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божје: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек. Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“. Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот. Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо. Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  21. Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га? Човјек је оно што поједе Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога. Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања. Смисао прве Божије заповијести Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести? Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина. Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина. Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“ Умовредна гордост и смиреноумље Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази. Позив на духовни и тјелесни пост Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести. Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека. Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља. http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-post-promjena-filosofije-zivota/
  22. Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици. „Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак. Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га? Човјек је оно што поједе Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога. Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања. Смисао прве Божије заповијести Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести? Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина. Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина. Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“ Умовредна гордост и смиреноумље Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази. Позив на духовни и тјелесни пост Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести. Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека. Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља. http://www.mitropolija.com/mitropolit-amfilohije-post-promjena-filosofije-zivota/ View full Странице
  23. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 11. фебруара са свештенством Свету службу Божију у манастиру Дуга морачка. Благодарећи Радију Светигора доносимо звучни запис митрополитове беседе. Звучни запис беседе View full Странице
  24. Манастир Пресвете Тројице на Црквеном брду у Подновљу био је сабласно мјесто које су мјештани најрадије заобилазили, док у њега није дошао јеромонах Максим Илић. За годину дана препородио је манастир стар 122 године, али и ово мало село са око 2.000 становника. „Сам сам тражио да ми додијеле службу у Подновљу, а када сам први пут ушао у манастир, дочекала ме је гомила смећа и све је било зарасло у шикару. Помислио сам, Боже, зар ћу овдје да живим. Закључао сам манастирка врата и прво вече се вратио својој кући“, започиње причу Јеромонах Максим. Међутим, његова снажна воља и визија да се на Црквеном брду може направити мјесто за окупљање вјерника из цијеле регије, али и несебична помоћ мјештана, довели су до тога да се за село Подновље и његов манастир надалеко чује. „У манастиру сам већ годину дана и нема недјељне молитве да међу вјерницима не видим бар једно ново лице. То ме неизмјерно радује јер доказује да се труд исплатио“, каже јеромонах Максим, који је угостио вјернике из цијелог региона, али и из свијета. Ипак, најредовнији су мјештани Подновља. Недјеља је постала дан који се са нестрпљењем чека, дан када се сви послови одлажу, као што то вјера и налаже, и моли се Богу за здравље својих најмилијих. „Народ у Подновљу је изузетно добар, народ који има душу. Пет година сам провео на својој родној Требави и годину дана у Шековићима, али нигдје људи нису тако топли и срдачни као овдје. Увијек ће ми остати у лијепом сјећању“, каже јеромонах Максим, који се за мјесец дана спрема за Америку.Тамо га је позвао владика, који је препознао његов труд и залагање. За само годину дана двадесетосмогодишњи свештеник Максим Илић уредио је да се обнови манастир, да фрескописац из Београда исцрта око 70 одсто унутрашњости, да се сагради конак од око 1.000 квадрата, са библиотеком и десет апартмана, те да се све око манастира лијепо освијетли. Јеромонах Максим је уредио и да се у манастир Пресвете Тројице из Грчке донесу мошти Светог Нектарија, које лијече од рака. „Остало је много започетог посла и волио бих да га доврши онај који ме наслиједи, за добробит вјерника. Моја жеља је била да осујемо задругу и да од Града Добоја узмемо у закуп задружно земљиште које се простире испод манастира. Засадили бисмо лозу, запослили људе и производили вино. Намјеравао сам да оснујем амбуланту и већ су ми неки доктори обећали да би људе ту лијечили бесплатно. Такође, успјели смо да оснујемо одбор који ће помагати мјештанима који не живе онако како би требало, а покушаћемо и да отворимо јавну кухињу и припремимо им бар један топао оброк дневно“, каже јеромонах Максим. Све што је овај млади свештеник урадио у последњих годину дана, радио је да људе привуче вјери и хришћанским вриједностима. Дјеца из Подновља на Бадње вече у манастиру су добила пакетиће, а на Божић су дијељене чеснице. У једној од њих је био златник. До сада су организована три поклоничка путовања – у Грчку, Румунију и Русију. Лијепе вијести се далеко чују, па су на молитву у Подновље до сада долазили људи из Добоја, Модриче, Шамца, Дервенте, Прњавора, Бањалуке, али и Италије, Њемачке, Швајцарске... „У памћењу ће ми остати и то да сам у Подновљу, између многих, крстио и Нијемца, будисту“, присјећа се јеромонах Максим. Активан и на Фејсбуку Јеромонах Максим каже да црква јесте мјесто гдје би људи требало да се окупљају, да се врате традиционалним, породичним и моралним вриједностима, али не може се ни без модерних достигнућа. Тако је он веома активан на Фејсбуку, преко којег обавјештава вјернике о дешавањима, пише о вјерским обичајима и дијели фотографије из манастира и биљежи ток грађевинских радова на конаку. Само ријечи хвале Када је овај млади свештеник први пут крочио на Црквено брдо у Подновљу, признаје да га је призор запуштеног манастира веома обесхрабрио, али није одустао. Смеће и коров је рашчистио уз помоћ својих пријатеља, а када се прочуло за дашак живота који је донио у мјесто, ни један посао или акција није више прошао без помоћи мјештана - што физичке, што финансијске. Доста им је помогао и Град Добој. Не зна се ко за кога има више ријечи хвале, мјештани за свештеника или он за њих. „Јеромонах Максим је упоран, када нешто науми да уради, он то и уради. Зато је за кратко вријеме и успио да препороди манастир и да привуче људе да долазе. Лијепо смо сарађивали свих ових мјесеци, а недавно је организовао и вечеру захвалности за мјештане, који су допринијели обнови манастира“, каже предјседник Мјесне заједнице Подновље Миле Калабић. Историја манастриа Пресвете Тројице Обнова манастирског храма Пресвете Тројице у Подновљу почела је 2008. године, а изградњом је руководио Манојло Благојевић. Одлуком епископа зворничко-тузланског Василија 21. августа 2011. године храм је проглашен Српским православним манастиром Пресвете Тројице. „Прво богослужбено мјесто у Подновљу било је баш на мјесту данашњег метоха на ком је 1895. године подигнута црква брвнара.Прва молитва је била на Св. Стефана Дечанског 24. новембра 1895. године. Други храм на мјесту цркве брвнаре био је посвећен празнику Силаска Светога Духа. Није познато када је подигнут и ко га је освештао. Због дотрајалости, овај храм је срушен 1984. године. На његовим темељима саграђена је данашња манастирска црква“, пише на званичној страници Епархије зворничко-тузланске. Жељка Јаворац Извор: http://www.mojamodrica.info/infograda/clanak/53850/doboj-jeromonah-maksim-sablasno-mjesto-pretvorio-u-izvor-zivota
×
×
  • Create New...