Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живота'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Дискусии на русском языке
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
    • Churchpic - Најлепше слике из Цркве на једном месту
    • Упозванање ради хришћанског брака
    • Пријавите се на наш Viber приватни chat
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 96 results

  1. Архиепископ Антоније је посетио Подворје Руске Цркве, манастир Свете Софије у префектури Чиба, где се упознао са музејском изложбом посвећеном оснивачу манастира архиепископу Николају (Сајами). На токијском гробљу Јанака, где је почивало нетљено тело св. Николаја Касатника, Архиепископ је одслужио молебан и произнео заупокојену молитву за овде погребене архипастире – митрополите токијске Сергија (Тихомирова) и Теодосија (Нагасаму), као и за првог епископа Јапанца (Николаја Оно). Архиепископ је посетио Саборну цркву Вазнесења Христовог у Токију, где га је топло поздравио митрополит токијски и свег Јапана Данило. Архиепископ се поклонио светињама, међу којима и честици моштију равноапостолног Николаја Јапанског. Архиепископ Антоније је срдачно поздравио поглавара Аутономне Јапанске Православне Цркве, честитао ну 80-годишњицу и подарио му икону Пресвете Богородице. У наставку је митрополит Данило дао пријем у част руске делегације. Архиепископ Антоније је 8. септембра 2018. одслужио свеноћно бденије у храму благоверног кнеза Александра Невског у Подворју Руске Цркве у Токију. Овом приликом је верницима пренео благослов патријарха Кирила, који је на десет година обавио велико освећење овога храма. У недељу 9. септембра 2018. митрополит Данило је савршио Божанску Литургију у Саборном храму Васкрсења Христовог у Токију. Саслуживали су архиепископ сендајски Серафим, архиепископ бечки и будимпештански Антоније и свештенство у овоме храму, и други. Архиепископ Антоније је прочитао поздравну посланицу патријарха Кирила предстојатељу Аутономне Јапанске Православне Цркве и уручио му орден Светог Инокентија, митрополита московског и коломенског. Извор: Српска Православна Црква
  2. Митрополит токијски и свег Јапана Данило напунио је 5. септембра 2018. године 80 година живота. Делегацију Московске Патријаршије предводио је архиепископ бечки и будимпештански Антоније у пратњи сарадника Одељења за спољне црквене односе Д. Петровског. Архиепископ Антоније је посетио Подворје Руске Цркве, манастир Свете Софије у префектури Чиба, где се упознао са музејском изложбом посвећеном оснивачу манастира архиепископу Николају (Сајами). На токијском гробљу Јанака, где је почивало нетљено тело св. Николаја Касатника, Архиепископ је одслужио молебан и произнео заупокојену молитву за овде погребене архипастире – митрополите токијске Сергија (Тихомирова) и Теодосија (Нагасаму), као и за првог епископа Јапанца (Николаја Оно). Архиепископ је посетио Саборну цркву Вазнесења Христовог у Токију, где га је топло поздравио митрополит токијски и свег Јапана Данило. Архиепископ се поклонио светињама, међу којима и честици моштију равноапостолног Николаја Јапанског. Архиепископ Антоније је срдачно поздравио поглавара Аутономне Јапанске Православне Цркве, честитао ну 80-годишњицу и подарио му икону Пресвете Богородице. У наставку је митрополит Данило дао пријем у част руске делегације. Архиепископ Антоније је 8. септембра 2018. одслужио свеноћно бденије у храму благоверног кнеза Александра Невског у Подворју Руске Цркве у Токију. Овом приликом је верницима пренео благослов патријарха Кирила, који је на десет година обавио велико освећење овога храма. У недељу 9. септембра 2018. митрополит Данило је савршио Божанску Литургију у Саборном храму Васкрсења Христовог у Токију. Саслуживали су архиепископ сендајски Серафим, архиепископ бечки и будимпештански Антоније и свештенство у овоме храму, и други. Архиепископ Антоније је прочитао поздравну посланицу патријарха Кирила предстојатељу Аутономне Јапанске Православне Цркве и уручио му орден Светог Инокентија, митрополита московског и коломенског. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. ризница богословља

    Донација органа – изазов за заштиту живота

    О овој дискусији и контраверзном pro-et-contra ланцу аргумената објављена је књига у угледној едицији Quaestiones disputate, коју је припремио професор моралног богословља на Минхенском универзитету Конрад Хилперт у сарадњи са Јохеном Саутермајстером. Овај зборник прилога одражава детаљну слику стања у савременој расправи о овом проблему, који има не само медицинске, већ и правне, моралне, психолошке и богословске импликације. Трансплантација - алотрансплантација (људских органа) и ксенотрансплантација (животињских органа) - јесте комплексан феномен и надилази медицински угао посматрања, односно суштаствено задире у питање људског достојанства у реципрочној мери како донатора, тако и примаоца органа, у сложено питање права и заштите живота. О свим тим аспектима је реч у овом зборнику прилога, те га препоручујемо свима онима који се желе обавестити о актуелној дебати ("stateoftheart") о овоме камену раздора. Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен) Извор: Српска Православна Црква
  4. Након дуге фазе неограниченог угледа и фасцинације техничким могућностима који је имала трансплантациона медицина у Немачкој, назире се све трезвенија клима критичке дистанцираности према њој. Разлози томе су вишеструки: високи трошкови које она (HighTech-медицина) проузрокује, могућност њене злоупотребе (скандалозна трговина органима или њихово свођење и манипулација на пуки објект експерименталног научног истраживања), и основана сумња у односу на плаузибилно установљењечаса смрти пацијента, односно потенцијалног донатора органа. О овој дискусији и контраверзном pro-et-contra ланцу аргумената објављена је књига у угледној едицији Quaestiones disputate, коју је припремио професор моралног богословља на Минхенском универзитету Конрад Хилперт у сарадњи са Јохеном Саутермајстером. Овај зборник прилога одражава детаљну слику стања у савременој расправи о овом проблему, који има не само медицинске, већ и правне, моралне, психолошке и богословске импликације. Трансплантација - алотрансплантација (људских органа) и ксенотрансплантација (животињских органа) - јесте комплексан феномен и надилази медицински угао посматрања, односно суштаствено задире у питање људског достојанства у реципрочној мери како донатора, тако и примаоца органа, у сложено питање права и заштите живота. О свим тим аспектима је реч у овом зборнику прилога, те га препоручујемо свима онима који се желе обавестити о актуелној дебати ("stateoftheart") о овоме камену раздора. Протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. ризница богословља

    Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!

    Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом. Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског, и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин и својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм:
  6. У рождеству сачувала си дјевство, а у успењу свијет ниси оставила Богородице, представила си се у живот мати истинског живота, и молитвама твојим избављаш од смрти душе наше. Катихета Бранислав Илић: Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше! Поводом празника Успенија Пресвете Богородице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића под насловом "Радуј се, Мати Живота која избављаш од смрти душе наше!". На крају овог празничног текста доносимо видео прилог Телевизије Храм који је насловљен Тајна празника - Успеније Пресвете Богородице. Празник Успенија Пресвете Владичице наше Богородице заузима посебно и значајно место међу празницима који су установљени у славу Божју, а у част Његове Пресвете и пречисте мајке. Празником Успенија Пресвете Богородице завршава се годишњи круг великих празникâ, док празником Рођења Пресвете Богородице почиње годишњи богослужбени круг великих празникâ. Сведочанства о овом празнику налазимо искључиво у свештеном и благословеном предању Цркве, будући да не постоје Светописамска сведочанства о Успенију Богомајке. Према предању Цркве, али и мањим сведочанствима која су записана у Делима Апостолским, Пресвета Богомајка је дане после силаска Светога Духа на Апостоле проводила у Јерусалиму. Када је дошло време страшног гоњења од стране цара Ирода, место њеног молитвеног боравка постаје дом љубљеног ученика Христовог, Светог славног Јована Богослова, који се налазио на гори Сионској. Из предања Цркве сазнајемо да је Пресвета Богомајка дане након гоњења провела и у путовању по Ефесу, Антиохији и другим местима, али и да је своје последње дане проводила на месту Христовог Вазнесења на Јелеонској гори, молећи се да Господ прими њен дух. Приликом њене усрдне молитве, Архангел Гаврило као благовеститељ Божји, благовестио је Пресветој Дјеви вест да ће Господ за три дана узети њену душу. Након ове благе вести, Пресвета Богородица је своје последње дане провела са Светим славним и свехвалним Апостолима. По неисказаном промислу Божјем приликом успенија и погребења Пресвете Богородице од апостола једино није био присутан Свети славни Апостол Тома. Кад је после три дана Апостол Тома дошао, изразио је жељу да целива гроб и свето тело Богородице. Кад су отишли на гроб и отворили га, они су видели само покрове, а тела Пресвете Богомајке не беше у гробу. Тело је Њено Господ узнео на Небо. То се показало истога дана, јер се Пресвета Богомајка предвече јавила свим Апостолима и објавила да је Она отишла Сину Своме, изнад свих Небеса. Као што је Апостол Тома, уверени ученик Христов био чулни сведок да је Христос заиста Васкрсао, тако је он и сада по промислу Божјем послужио тајни Божјој о Успенију Пресвете Богомајке која се преко њега пројавила свима нама. Прва после Господа Христа, Пресвета Богородица је доживела радост да се телом својим узнесе и да васкрсне са телом, као што је Син Њен васкрсао. Тиме је Она показала оно што је Господ хтео Својим Васкрсењем. То јест, да је Он на овој земљи васкрсао из мртвих, васкрсао тело Своје, да би показао да ћемо ми васкрснути у дан Суда. О значају празника Успенија Пресвете Богомајке говори и преподобни отац Јустин ћелијски: „Пресвета Богомајка родивши нам Спаситеља, све је Његове заповести испунила на земљи и тако показала пример свима људима да и ми то исто чинимо. Не само то, Она свакоме даје силу и моћ, ко Јој се обраћа и извршује заповести Господа Христа. Данас је велики и Свети Празник. Пун је силе Господње, пун је благодати Божије. Благодати која је потребна свакоме од нас да можемо вршити и испуњавати заповести Господње. А те заповести су сила за нас, оне су бесмртност за нас. То су Божанске силе које уносимо у себе, да и ми можемо овде на земљи почети живети Вечним Животом, Небеским Животом. И Пресвета Богомајка показује кроз безброј чудеса, да је Она заиста Прва после Господа Христа Заштитница рода људског, и да све што бива у Цркви бива преко Ње. Она нам је Бога родила и тиме дала сва небеска блага, све небеске вредности. Зато, вели један Свети Отац, све дарове које нам је Господ Христос донео, Он нам је дао преко Пресвете Богомајке, преко Пресвете Богородице. И нама су потребни ти дарови, дарови живота, потребна Истина Божија, Правда Божија, Добро Божије, Љубав Божија, све нам је то потребно. А ми све то добијамо од Господа преко Пресвете Богомајке, Која се за нас моли и Која измољује од Њега све Његове Божанске дарове за свако људско биће које се Њој обраћа за помоћ. Нека би Она посредовала између нас и Божанског Сина Свог, и даровала Божанске силе које су потребне за побожан живот у овоме свету, и за Вечни Живот у ономе свету. А наш живот почиње овде на земљи да се продужи кроза све векове. Нека би нас Пресвета Богомајка водила и руководила целог живота нашег, и извела из овога света, и увела у онај свет, у Царство, у Вечно Царство Сина Свог, да бисмо и ми недостојни могли славити Чудесног Сина Њеног Господа и Бога и Спаса нашег Христа, и Њу увек имати за свога Вођу у свима световима и животима. Амин.[1] Успеније као самосталан празник и богослужбене особености Празновање Успенија као самосталног празника настало је одвајањем из оног јединственог и јединог саборног празника Богородице који је празнован у дан по Рождеству Христовом. Најстарије сведочанство о празнику Успенија Пресвете Богородице налазимо у беседи јерусалимског патријарха Модеста из 7. века. Већ један век касније налазимо три беседе Светог Андреја Критског, и три беседе Светог Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богомајке, које такође представљају једно битно сведочанство да се празник торжествено прослављао. Занимљиво је нагласити да Свети Јован Дамаскин и својим беседа дословно цитира предање Цркве везано за Успеније Пресвете Богомајке. Празновање празника Успенија Пресвете Богомајке развило се из оног јединог и јединственог празника Пресвете Богородице који је био повезан са празновањем Рођења Христовог и који се прослављао у дан по Рождеству Христовом. У панигирику монаха Теодора налазимо сведочанство да је празник Успенија у Јерусалиму прослављан сваке године. Прво увођење овог празника у Византији везано је за цара Маврикија који је наредио да се Успеније празнује у петнаести дан месеца августа. Од осмог века празновање је већ преовладало и из тог времена већ имамо бројне химнографске текстове у част Успенија Пресвете Богомајке. Уважени професор Лазар Мирковић напомиње да из овог периода постоји канон на Успеније, који је саставио знаменити Свети Андреј Критски, али да је овај канон временом пребачен на предпразништво Успенија док је на његово место дошао канон који су касније саставили Свети Козма Мајумски и Свети Јован Дамаскин (сведочанство о овим канонима налазимо и у евергетидском типику). Дивну и богату химнографију у част Богородичиног Успенија саставили су и: Свети Герман Цариградски (четврту стихиру на Господи возвах), Анатолије (другу стихиру на литији), Свети Теофан исповедник (славу на литији). Занимљиво је споменути богослужбену праску Јерусалимске Цркве, Мајке свих Цркава, у којој се најсвечаније прославља празник Успенија Пресвете Богородице. У Гетсимаији где се и налази гроб Пресвете Богородице савршава се богослужење које по својој структури у потпуности подсећа на богослужење јутрења Свете и Велике суботе. Дан уочи празника савршава се чин који би ми могли да назовемо погребење Пресвете Богородице, и сам овај чин је састављен из познате седамнаесте катизме (што је и случај са богослужењем Велике суботе). Када говоримо о богослужбеним особеностима у богослужењу наше Свете Цркве посебно место заузима стихира коју певамо као Слава и сада на Господи Возвах, која се поја кроз свих осам гласова. Данас из земаљског Јерусалима, Град Божији Одушевљени, ка Горњем Јерусалиму пресељава се; и Она која је Прворођенога све твари, Јединороднога из Оца, као Првенца Јединородног из Себе родила, настањује се у Цркву прворођених; и Ковчег Господњи, Живи и Словесни, преноси се у станиште Сина. Врата рајска се отварају и дочекују богоносну Њиву, из Које израставши Дрво Живота вечнога уништи непослушност Евину и смртност Адамову. Сам Христос, Узрочник живота свих и свега, Пећину уклесану, Гору некаменосечену дочекује, од Које Камен без руку одсечен - васељену испуни. Брачна Одаја Божанског оваплоћења Логоса, као у славној одаји почину у Гробу, одакле улази ка небеској одаји да славно са Сином и Богом царује, а Гроб као невестинску собу нама на земљи остави. Гроб као невестинска соба?! Да, и од свке невестинске собе свесјајнији, не блистајући бљеском злата, ни сјајем сребра и одсјајима драгог камења, или украшен свиленом и златотканом одећом и порфиром, него Богосветлећим сјајем Пресветога Духа; не узрокујући спајање тела земаљских заљубљеника, него свезама Духа сједињење преподобних душа с Богом, боље и слађе од сваког другог. (Из похвалног слова преподобног Јована Дамаскина на празник Успенија Пресвете Богородице) Рађањем си сачувала дјевство, а смрћу ниси оставила свет, пресвета Богородице. Прешла си у живот, мати Правог Живота, и својим молитвама избављаш од смрти душе наше. (тропар) Не савладаше гроб и смрт пресвету Богородицу, неуморну у молитвама и у посредништву неизменљиву наду, јер је матер Живота преселио у живот Онај који се уселио у утробу увек девојачку. (кондак) Катихета Бранислав Илић ___________________ [1] Извод из беседе преподобног Јустина ћелијског, коју је изговорио 1974. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије. Извор: Српска Православна Црква повезане вести: Прилог телевизије Храм: View full Странице
  7. Преосвећени је истакао да Господ неће да угрожава људску слободу па да на силу неког исцјељује и угони у Царство небеско. Подсјетио је да је Христос стално, кроз све године свога прохођења и проповједања земаљским шаром, стално говорио: Не бојте се и вјерујте у Јеванђељу! Не бојте се, вјерујте! Идите у миру! Објашњавајући вјерном народу у Јошици Христове ријечи апостолима који нијесу могли да излијече бесомјучног дјечака: Род се овај, мислећи на демоне, зло и , не изгони осим постом и молитвом, Епископ Методије је казао да се не можемо само молити а немати дјелатну врлину, која је припрема и добра подлога за молитву, и не постити . Подсјећајући на разлог данашњег окупљања – Свету великомученицу Недељу храмовну славу Цркве у Јошици, Епископ Методије је говорио о њеном животу и страдању које је претрпела Христа ради. Света Недеља је одбијала разне просце говорећи да жели само једно – да умре као дјевојка. Након што је један од одбијених просаца њу и њене родитеље пријавио као хришћане, безбожни цар Диоклецијан је њене родитеље убио а Свету Недељу, цар Максимијан је ставио на љуте муке. Њој се једнога дана Господ јавио у тамници, исцјелио ране и рекао: Недељо, не бој се мука јер је Моја благодат с тобом. Послије тога Недеља опет пред цара Максимијана исповједа своју вјеру, говорећи да јој не могу ништа учинити што би је одвратило од вјере и да је њен живот умријети за Христа. „Ми своје осјећање свога Ја, увијек као по правилу, изводимо из спољашњих ствари. Па онда судимо о себи на основу положаја који заузимамо, чина и титуле, на основу посла којим се бавимо, поријекла породичног, на основу богатства и имања које имамо, на основу других разних колективних идентификација припадам ли овом народу или овој раси. Ништа од тога истински нисмо ми, јер је и Света Недеља показала да је смисао живота умријети заједно са Христом, односно одрећи се себе и свога Ја. Као што је говорио апостол Павле: Не живим више ја у себи него Христос у мени. То је циљ нашег живота“, казао је у надахнутој бесједи Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Цркви Свете Недјеље у Јошици. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Црква Свете Недјеље у Јошици – Каменари данас (5. августа) прославила је своју храмовну славу. Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством и вјерним народом. Након читања свештеног Јеванђеља, тумаћећи причу о оцу ђавоиманога дјетета који дошао Христу с молбом да му Господ исцијели дијете зато што апостоли то нису успјели, Преосвећени владика Методије казао је да нам Господ ту открива једну велику небеско-анђелску истину, да без зрнца вјере, која је темељ свега наше хришћанскога живот, не може ништа бити а да отац дјетета није имао ни зрнца вјере. Звучни запис беседе Преосвећени је истакао да Господ неће да угрожава људску слободу па да на силу неког исцјељује и угони у Царство небеско. Подсјетио је да је Христос стално, кроз све године свога прохођења и проповједања земаљским шаром, стално говорио: Не бојте се и вјерујте у Јеванђељу! Не бојте се, вјерујте! Идите у миру! Објашњавајући вјерном народу у Јошици Христове ријечи апостолима који нијесу могли да излијече бесомјучног дјечака: Род се овај, мислећи на демоне, зло и , не изгони осим постом и молитвом, Епископ Методије је казао да се не можемо само молити а немати дјелатну врлину, која је припрема и добра подлога за молитву, и не постити . Подсјећајући на разлог данашњег окупљања – Свету великомученицу Недељу храмовну славу Цркве у Јошици, Епископ Методије је говорио о њеном животу и страдању које је претрпела Христа ради. Света Недеља је одбијала разне просце говорећи да жели само једно – да умре као дјевојка. Након што је један од одбијених просаца њу и њене родитеље пријавио као хришћане, безбожни цар Диоклецијан је њене родитеље убио а Свету Недељу, цар Максимијан је ставио на љуте муке. Њој се једнога дана Господ јавио у тамници, исцјелио ране и рекао: Недељо, не бој се мука јер је Моја благодат с тобом. Послије тога Недеља опет пред цара Максимијана исповједа своју вјеру, говорећи да јој не могу ништа учинити што би је одвратило од вјере и да је њен живот умријети за Христа. „Ми своје осјећање свога Ја, увијек као по правилу, изводимо из спољашњих ствари. Па онда судимо о себи на основу положаја који заузимамо, чина и титуле, на основу посла којим се бавимо, поријекла породичног, на основу богатства и имања које имамо, на основу других разних колективних идентификација припадам ли овом народу или овој раси. Ништа од тога истински нисмо ми, јер је и Света Недеља показала да је смисао живота умријети заједно са Христом, односно одрећи се себе и свога Ја. Као што је говорио апостол Павле: Не живим више ја у себи него Христос у мени. То је циљ нашег живота“, казао је у надахнутој бесједи Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије у Цркви Свете Недјеље у Јошици. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  9. Парох храма св. пророка Илије у Миријеву, свештеник Борислав Петрић, одговарао је данас на интересантна питања наших слушалаца. Било је речи о животу парохије, односу са свештеницима, осуђивању, смирењу, гневу. "У сваком од нас је утиснут печат Божији" подсећа о. Борислав и додаје да је "осуђивање једно од најјачих оружја које демон данас има". Чућете низ корисних савета како се са тим борити, шта је гнев и како га савладати, у било којој свакодневној, животној ситуацији. "Постоји само један модел понашања и живота, а то је Христос", закључује о. Бора. Звучни запис емисије View full Странице
  10. У присуству више стотина вјерника који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј Бранко Вујачић, подгорички парох, уз саслужење бројног свештенства и свешетеномонаштва.   Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исјељењу слијепих и нијемог, сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог казао да је стварајући овај свијет Творац све дивно створио и украсио, а да је круна стварања свијета и најдивнији плод стварања човјек, кога је створио по свом лику и подобију. Подсјетио је на ријечи Јеванђеља ”хроми проходаше, слијепци прогледаше, нијеми проговорише, глуви су почели да чују” и казао да том вјером треба и да живимо и славимо Господа и Бога Исуса Христа.   – Вјера је та којом живимо од када смо изашли из раја., Вјера је основ нашег живота, суштина нашег живота. Тако је и данас, не самоу Христово вријеме. Ево нас у острошкој светињи, код ћивота Светог Василија. Они који са том вјером приступају добијају исцјељење. То се и данас дешава. Ево га свједок Свети Василије, кроз кога Христос исцјељује болне и немоћи наше и слабости – казао је о. Бранко.   Додао је да је Господ онима које је исцјељивао савјетовао да то држе у тајности, тако нас учећи да свако добро дјело наше треба да остане уз тајности и да ће Бог да га објави. Посебно је истакао да је данас много лажних исцјелитеља и лажних учитеља.     – Много је данас оних код којих људи иду када су у муци и невољи, тражећи спас на погрешном мјесту, вјерујући на погрешан начин. Вјера нам је дата, али да вјерујемо православно, да право вјерујемо. Не да лутамо код видовњака, разних врачара, гатара, оџа, астролога.. Препознаћемо да они сами себе промовишу. Све је то супротоно од Господа. Прави учитељи су Богом надахнути у Цркви Христовој, јер Дух Свети обитава у Цркви и надахњује Господње ученике – казао је о. Бранко и подсјетио да данас славимо празник Полагања ризе Пресвете Богородице.   Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а вјерни су у непрекидној колони притицали цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјеливају мошти Острошког Чудотворца.   Извор:  Your browser does not support the HTML5 audio tag.
  11. У седму недјељу по Педесетници, 15. јула 2018. љета Господњег, када се наша Света Црква молитвено сјећа полагања ризе Пресвете Богородице у цркву Влахернску у Цариграду, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе У присуству више стотина вјерника који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј Бранко Вујачић, подгорички парох, уз саслужење бројног свештенства и свешетеномонаштва. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исјељењу слијепих и нијемог, сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог казао да је стварајући овај свијет Творац све дивно створио и украсио, а да је круна стварања свијета и најдивнији плод стварања човјек, кога је створио по свом лику и подобију. Подсјетио је на ријечи Јеванђеља ”хроми проходаше, слијепци прогледаше, нијеми проговорише, глуви су почели да чују” и казао да том вјером треба и да живимо и славимо Господа и Бога Исуса Христа. – Вјера је та којом живимо од када смо изашли из раја., Вјера је основ нашег живота, суштина нашег живота. Тако је и данас, не самоу Христово вријеме. Ево нас у острошкој светињи, код ћивота Светог Василија. Они који са том вјером приступају добијају исцјељење. То се и данас дешава. Ево га свједок Свети Василије, кроз кога Христос исцјељује болне и немоћи наше и слабости – казао је о. Бранко. Додао је да је Господ онима које је исцјељивао савјетовао да то држе у тајности, тако нас учећи да свако добро дјело наше треба да остане уз тајности и да ће Бог да га објави. Посебно је истакао да је данас много лажних исцјелитеља и лажних учитеља. – Много је данас оних код којих људи иду када су у муци и невољи, тражећи спас на погрешном мјесту, вјерујући на погрешан начин. Вјера нам је дата, али да вјерујемо православно, да право вјерујемо. Не да лутамо код видовњака, разних врачара, гатара, оџа, астролога.. Препознаћемо да они сами себе промовишу. Све је то супротоно од Господа. Прави учитељи су Богом надахнути у Цркви Христовој, јер Дух Свети обитава у Цркви и надахњује Господње ученике – казао је о. Бранко и подсјетио да данас славимо празник Полагања ризе Пресвете Богородице. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а вјерни су у непрекидној колони притицали цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјеливају мошти Острошког Чудотворца. Извор: Манастир Острог View full Странице
  12. У седму недјељу по Педесетници, 15. јула 2018. љета Господњег, када се наша Света Црква молитвено сјећа полагања ризе Пресвете Богородице у цркву Влахернску у Цариграду, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Звучни запис беседе У присуству више стотина вјерника који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Светом Василију Острошком Чудотворцу, Светом Литургијом на платоу испред Горњег Острога началствовао је протојереј Бранко Вујачић, подгорички парох, уз саслужење бројног свештенства и свешетеномонаштва. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о исјељењу слијепих и нијемог, сабране је бесједећи поучавао о. Бранко, који је између осталог казао да је стварајући овај свијет Творац све дивно створио и украсио, а да је круна стварања свијета и најдивнији плод стварања човјек, кога је створио по свом лику и подобију. Подсјетио је на ријечи Јеванђеља ”хроми проходаше, слијепци прогледаше, нијеми проговорише, глуви су почели да чују” и казао да том вјером треба и да живимо и славимо Господа и Бога Исуса Христа. – Вјера је та којом живимо од када смо изашли из раја., Вјера је основ нашег живота, суштина нашег живота. Тако је и данас, не самоу Христово вријеме. Ево нас у острошкој светињи, код ћивота Светог Василија. Они који са том вјером приступају добијају исцјељење. То се и данас дешава. Ево га свједок Свети Василије, кроз кога Христос исцјељује болне и немоћи наше и слабости – казао је о. Бранко. Додао је да је Господ онима које је исцјељивао савјетовао да то држе у тајности, тако нас учећи да свако добро дјело наше треба да остане уз тајности и да ће Бог да га објави. Посебно је истакао да је данас много лажних исцјелитеља и лажних учитеља. – Много је данас оних код којих људи иду када су у муци и невољи, тражећи спас на погрешном мјесту, вјерујући на погрешан начин. Вјера нам је дата, али да вјерујемо православно, да право вјерујемо. Не да лутамо код видовњака, разних врачара, гатара, оџа, астролога.. Препознаћемо да они сами себе промовишу. Све је то супротоно од Господа. Прави учитељи су Богом надахнути у Цркви Христовој, јер Дух Свети обитава у Цркви и надахњује Господње ученике – казао је о. Бранко и подсјетио да данас славимо празник Полагања ризе Пресвете Богородице. Сабрани који су се постом, молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће, а вјерни су у непрекидној колони притицали цркви Ваведења Пресвете Богородице да цјеливају мошти Острошког Чудотворца. Извор: Манастир Острог View full Странице
  13. Отац Момчило је говорио и о изабраном народу Божијем -,,Бог није створио зло“-каже отац Момо. -,,Он је свима дао слободну вољу а ми сами бирамо свој пут“.   Отац Момчило је објаснио и зашто не треба вршити Свету тајну брака у току поста. Ко су ,,нишчи духом којих је Царство небеско“, објашњава нам отац Момчило. ,,Боље је да сами о себи немамо неко високо мишљење. Много је боље да нас хвали неко други него ми сами себе“- напомиње он.   Одговоре на ова и још нека важна питања за духовни живот наћи ћете ако чујете духовне поуке оца Момчила Кривокапића у овој нашој емисији, коју топло препоручујемо за слушање.   Извор: Радио Светигора
  14. На почетку емисије отац Момчило је тумачио јеванђелску причу о гергесинском бјесомучнику, која се чита на Светој литургији на пету недјељу по празнику Педесетнице. Он је овом приликом подсјетио на ријечи нашег Митрополита, док је још био јеромонх, о ,,свињској психологији савременог човјека“ која, према ријечима оца Момчила, влада и овим нашим временом. Звучни запис емисије Отац Момчило је говорио и о изабраном народу Божијем -,,Бог није створио зло“-каже отац Момо. -,,Он је свима дао слободну вољу а ми сами бирамо свој пут“. Отац Момчило је објаснио и зашто не треба вршити Свету тајну брака у току поста. Ко су ,,нишчи духом којих је Царство небеско“, објашњава нам отац Момчило. ,,Боље је да сами о себи немамо неко високо мишљење. Много је боље да нас хвали неко други него ми сами себе“- напомиње он. Одговоре на ова и још нека важна питања за духовни живот наћи ћете ако чујете духовне поуке оца Момчила Кривокапића у овој нашој емисији, коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице
  15. Повод за писање ових редова је масовна појава људи који себе називају учитељима живота или лајф коучевима. Наиме они уче о томе како треба познати себе, бити позитиван у односу према себи, другима и целом свету, што је за похвалу,али такође говоре да ту позитиву требамо црпети из самих себе и нуде разне курсеве којима се постиже циљ.Шта ако се разболимо од неизлечиве болести и постанемо свесни да ћемо умрети?Где наћи смисао у граничним ситуацијама, када нам умре неко близак и када нам се сав живот обесмисли и када постанемо свесни да ту особу коју смо изгубили никада нећемо срести, видети и загрлити? Шта нам може тада испунити живот? Кажу да треба у себи да пронађемо позитивну енергију да би наставили даље. Коју позитивну енергију може мајка пронаћи у себи, када је сав њен живот и сва енергија умрла и нестала смрћу њеног детета!!?Ово није хипотетичко питање него пастирско искуство са људима којима се ово десило.Неко каже да је љубав смисао живота. Да ли љубав има смисла ако се све завршава смрћу,па и она сама нестајањем љубљенога?Проблем је када у себи потражимо чврст ослонац, и када помислимо да смо га нашли,пре или касније увидимо колебљивост и крхкост тог ослонца, због саме нестабилности и пролазности људске природе. Уз то јављају се неизвесност и страх. Искуство нас учи да смо много пута у налету самоуверености и "сигурности" у унутрашњу снагу доживели промашаје и разочарења, из којих нам је требало много времена да се ишчупамо и кренемо даље. Ми када донекле спознамо себе и увидимо колико имамо слабости и недостатака ( да не употребим теже речи), када видимо празнину свега онога што се људима који се не баве самоспознајом чини јако битним,као и пролазност живота,сводимо на минимум могућност да уопште постоји смисао живота, ресурс и позитива који не пресушују. Спознајемо сопствене недостатке и празнину, колебамо се и плашимо своје слабости и ништавности, а ни у ономе што је у свету не налазимо задовољење, ослонац и трајни смисао. Као печат на обе ствари долази пролазност=смрт, којом се завршава и обесмишљава сва наша " позитива" и сам живот. У свакодневном животу, срео сам се један на један са парохијанима различитих занимања,Менаџерима, службеницима у банкама, психолозима.. који су обучени да друге саветују, како да се поставе у различитим кризним ситуацијама и што је интересантно ти њихови клијенти их доживљавају као својеврсне изворе позитивне енергије и спаситеље, који им тренутно дају наду и решење проблема. А ти исти људи, обучени "спаситељи и исцелитељи" нам говоре како су на ивици, да су исцрпљени и физички и психички,како немају више снаге да се боре и да им је потребна помоћ!Православно искуство нам говори да је Христос наша сила,сигурност,позитива и смисао. Он је у људском телу искусио све оно што нас сналази: умор,зној,сузе, крст и смрт, и да је то било само то, ми Православни Хришћани се не би ниучему разликовали од следбеника лајф коуча, пошто би и наш и њихов учитељ учили своје следбенике, док им се живот неби завршио смрћу, која би им се наругала и показала све бесмисленим, а њих и нас предала трајном забораву. Управо, главни услов да наш живот има смисла и потреба за позитивом, да волимо себе и друге, је у могућност да будемо непролазни и вечни, а то је могуће једино победом над смрћу. А једини ко је победио смрт је Христос Господ, Васкрснувши из мртвих. Нажалост, и они који себе називају православнима, често постављају питање какве то има везе са нама? Син Божији је узео људско тело, постао човек,умро и Васкрсао, да би цео род људски, од првог човека Адама,до последњег који ће се родити на земљи, могао да Васкрсне и тако победи смрт и бесмисао.Све у свему, Јединоме истинском и бесмртном Лајф Коучу-Христу Господу, који је исти јуче и данас и сутра и вечно живи Логос и смисао живота наших, нека је слава у векове векова! View full Странице
  16. Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене. Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице. Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце. Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу. Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане. Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија. Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања. Извор: Саборна Црква у Београду
  17. Погледајмо како о човеку, приликом стварања, говори Књига постања: "Када је Бог створио Адама, виде да није добро да човек буде сам, и зато створи Еву, као друга и помоћника Адама". На другом месту исте књиге каже се да је Бог по слици и прилици Својој створио човека, "мушко и женско створи их". Карактеристично је да, након фразе "по слици и прилици створи их", други део фразе продужује и објашњава први део. Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене. Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице. Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце. Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу. Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане. Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија. Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања. Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице
  18. Присутне је поздравио протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ храма, захваливши на љубави и прегалаштву директорици Славољупки Михајловић и колективу Основне школе Душан Радовић на Клиси, као и наставници музичког васпитања Снежани Протић. Захвалан сам Богу, на првом месту, што нас је сабрао данас у наш свети храм, а захвалан сам и Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју, за благослов његов и подршку. Пре двадесет и пет година, по благослову владике Иринеја, блаженопочивши владика будимски Данило Крстић, освештао је наш привремени храм овде на Клиси, нашу капелу у којој смо служили двадесет година. Пре пет година, захваљујући подршци и прилозима свих вас, саградили смо овај храм. Наш савременик отац Тадеј, неком човеку који је једном приликом дошао код њега и жалио се да има тешке помисли и да му је тешко уопште, али после разговора отац Тадеј је закључио да тај човек нема неки реалан проблем, рекао му је: Кад ти је тешко, ти певај! Дакле, песма је та која има задатак да оплемени човека и од најстаријих времена људи су песмом славили Бога. Ми вечерас песмом славимо и хвалимо Бога за сва добра која нам је дао, навео је отац Бранко. У име братства храма на Клиси, а као знак захвалности на дугогодишњој сарадњи и плодоносном заједничком раду, отац Бранко је даривао наставници Снежани Протић икону Свете мученице Катарине Синајске. Настојатељ Световазнесењског храма је ову икону лично добио на поклон од блаженопочившег архиепископа синајског Дамјана, који је посетио Нови Сад пре тачно двадесет и пет година. Икона има сертификат са потписом архиепископа Дамјана. Основна школа Душан Радовић је једна од најстаријих у Новом Саду, према речима становника Видовданског насеља и то из периода непосредно после рата, када је радила под називом Краља Петра Првог. После ослобађања, од 1950. године, школа је означена бројем Б и као таква постоји све до именовања у Основну школу Ђура Јакшић која је наставу изводила у две школске зграде на Клиси и у Темеринској 133. Године 1982. удружењем у центар Славија школа постаје ООУР и понеће назив Новосадски партизански одред. Раздруживањем центра, школа постаје самостална. Постоје покушаји да јој се врати старо име Ђура Јакшић, али због школе у Каћу са истим називом, која је постала саставни део Новог Сада, није правно омогућено враћање на старо. Од јануара 1993. године школа је понела име дечјег писца Душана Радовића. Данас, у овој васпитно-образовној установи, усавршава се више од хиљаду деветсто ђака. Поред умилних гласова хора Вивак, вечерашњу свечаност су увеличали и гостујући хорови основних школа Иван Гундулић и Ђура Даничић. Под диригентском палицом Биљане Оравец, хор Основне школе Ђура Даничић је извео Тебе појем, из Литургије Светог Јована Златоуста. Представљајући се овом композицијом, наведени хор је освојио прво место на републичком такмичењу хорова у Србији. У културно-уметничком програму су учествовали и флаутиста Мирослав Јанковић, виолинисткиња Марија Бадњар и глумци Театра младих. Извор: Радио Беседа
  19. -Отац Бранко Ћурчин: „Песма има задатак да оплемени човека“- Тебе појем, Молитва Богу, Теби Мајко Божја, Анђео чувар, Мајка Ангелина, и многе друге духовне композиције одјекивале су храмом Вазнесења Господњег на Клиси, у уторак, 12. јуна 2018. године. Величанственим извођењем наведених композиција, хор Основне школе Душан Радовић - Вивак, отворио је свечаност у Световазнесењском храму, који прославља значајан јубилеј ̶ двадесет и пет година од организовања литургијског живота. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Присутне је поздравио протопрезвитер Бранко Ћурчин, настојатељ храма, захваливши на љубави и прегалаштву директорици Славољупки Михајловић и колективу Основне школе Душан Радовић на Клиси, као и наставници музичког васпитања Снежани Протић. Захвалан сам Богу, на првом месту, што нас је сабрао данас у наш свети храм, а захвалан сам и Његовом Преосвештенству Епископу бачком г. Иринеју, за благослов његов и подршку. Пре двадесет и пет година, по благослову владике Иринеја, блаженопочивши владика будимски Данило Крстић, освештао је наш привремени храм овде на Клиси, нашу капелу у којој смо служили двадесет година. Пре пет година, захваљујући подршци и прилозима свих вас, саградили смо овај храм. Наш савременик отац Тадеј, неком човеку који је једном приликом дошао код њега и жалио се да има тешке помисли и да му је тешко уопште, али после разговора отац Тадеј је закључио да тај човек нема неки реалан проблем, рекао му је: Кад ти је тешко, ти певај! Дакле, песма је та која има задатак да оплемени човека и од најстаријих времена људи су песмом славили Бога. Ми вечерас песмом славимо и хвалимо Бога за сва добра која нам је дао, навео је отац Бранко. У име братства храма на Клиси, а као знак захвалности на дугогодишњој сарадњи и плодоносном заједничком раду, отац Бранко је даривао наставници Снежани Протић икону Свете мученице Катарине Синајске. Настојатељ Световазнесењског храма је ову икону лично добио на поклон од блаженопочившег архиепископа синајског Дамјана, који је посетио Нови Сад пре тачно двадесет и пет година. Икона има сертификат са потписом архиепископа Дамјана. Основна школа Душан Радовић је једна од најстаријих у Новом Саду, према речима становника Видовданског насеља и то из периода непосредно после рата, када је радила под називом Краља Петра Првог. После ослобађања, од 1950. године, школа је означена бројем Б и као таква постоји све до именовања у Основну школу Ђура Јакшић која је наставу изводила у две школске зграде на Клиси и у Темеринској 133. Године 1982. удружењем у центар Славија школа постаје ООУР и понеће назив Новосадски партизански одред. Раздруживањем центра, школа постаје самостална. Постоје покушаји да јој се врати старо име Ђура Јакшић, али због школе у Каћу са истим називом, која је постала саставни део Новог Сада, није правно омогућено враћање на старо. Од јануара 1993. године школа је понела име дечјег писца Душана Радовића. Данас, у овој васпитно-образовној установи, усавршава се више од хиљаду деветсто ђака. Поред умилних гласова хора Вивак, вечерашњу свечаност су увеличали и гостујући хорови основних школа Иван Гундулић и Ђура Даничић. Под диригентском палицом Биљане Оравец, хор Основне школе Ђура Даничић је извео Тебе појем, из Литургије Светог Јована Златоуста. Представљајући се овом композицијом, наведени хор је освојио прво место на републичком такмичењу хорова у Србији. У културно-уметничком програму су учествовали и флаутиста Мирослав Јанковић, виолинисткиња Марија Бадњар и глумци Театра младих. Извор: Радио Беседа View full Странице
  20. -О богослужењу Свете Педесетнице- У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница (Πεντηκοστή). Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. Своју пажњу усмерићемо на везу између Педестнице и богослужбеног и светотајинског живота. Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле - све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубоко теолошка мисао великог Григорија Богослова указује да Свака Света Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. По речима уваженог професора протопрезвитера-стварофора др Владимира Вукашиновића: „Два основна литургијска тока први анамнетички - спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло - на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити - на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине - а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духомˮ. Као веома леп и сликовит пример Светодуховског чина можемо да наведемо Свету Тајну Миропомазања која у дубоко еклисиолошко-литургијском смислу представља „рукоположењеˮ новокрштеног за царско свештенство, као и Свету тајну свештенства – хиротоније свештених степена. Приликом поменутих Светих тајни миропомазања и свештенства на молитвен и свештен начин Свети Дух невидљиво силази на онога над којим се савршава Света Тајна. Најсликовитији могући пример је поредак хиротоније архијереја, где се у потпуности савршава богослужење као на сам дан Свете Педесетнице, што указује на Светодуховску реалност. Богослужбене особености празника Свете Педесетнице После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и дубоко теолошком химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Педесетничку химнографију можемо упоредити са веома богатом теолошком ризницом пневматологије. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. Пре него што своју пажњу усмеримо ка овом дивном богослужењу морамо нагласити да богослужбене напомене указују да се оно служи у своје време, а не ујутру после Свете Литургије како је нажалост преовладало у многим местима. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. Извод из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице: Из прве молитве: … Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас. Из друге молитве: … Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме; духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега живота… Из треће молитве: … Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице… У вечерњим стиховњим стихирама црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на Свете Апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  21. У духу празника Свете Педесетнице са званичне интернет странице Српске Православне Цркве доносимо текст катихете Бранислава Илића "Педесетнички доживљај – срж литургијског живота" СВЕ ТЕКСТОВЕ ИСТОГ АУТОРА МОЖЕТЕ ДА ПРОЧИТАТЕ ОВДЕ -О богослужењу Свете Педесетнице- У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница (Πεντηκοστή). Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. Своју пажњу усмерићемо на везу између Педестнице и богослужбеног и светотајинског живота. Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле - све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубоко теолошка мисао великог Григорија Богослова указује да Свака Света Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. По речима уваженог професора протопрезвитера-стварофора др Владимира Вукашиновића: „Два основна литургијска тока први анамнетички - спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло - на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити - на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине - а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духомˮ. Као веома леп и сликовит пример Светодуховског чина можемо да наведемо Свету Тајну Миропомазања која у дубоко еклисиолошко-литургијском смислу представља „рукоположењеˮ новокрштеног за царско свештенство, као и Свету тајну свештенства – хиротоније свештених степена. Приликом поменутих Светих тајни миропомазања и свештенства на молитвен и свештен начин Свети Дух невидљиво силази на онога над којим се савршава Света Тајна. Најсликовитији могући пример је поредак хиротоније архијереја, где се у потпуности савршава богослужење као на сам дан Свете Педесетнице, што указује на Светодуховску реалност. Богослужбене особености празника Свете Педесетнице После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и дубоко теолошком химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Педесетничку химнографију можемо упоредити са веома богатом теолошком ризницом пневматологије. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. Пре него што своју пажњу усмеримо ка овом дивном богослужењу морамо нагласити да богослужбене напомене указују да се оно служи у своје време, а не ујутру после Свете Литургије како је нажалост преовладало у многим местима. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. Извод из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице: Из прве молитве: … Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас. Из друге молитве: … Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме; духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега живота… Из треће молитве: … Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице… У вечерњим стиховњим стихирама црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на Свете Апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква View full Странице
  22. Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора
  23. Црква Вазнесења Господњег у Подгорици данас је литургијски прославила своју храмовну славу. Светом литургијом началствовао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића, старјешине Саборног храма Христовог Васкрсења, протојереја – ставрофора Далибора Милаковића, протојерејâ Мирчете Шљиванчанина, Предрага Шћепановића, Миладина Кнежевића, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Послије читања Јеванђеља присутнима се пригодним словом обратио отац Предраг који је рекао да је ово празник Господњи, али и празник славе палог човјека чија се природа на данашњи дан вазњела на Небо. -Наша природа која је пала упрљана Адамовим и Евиним гријехом на данашњи дан се вазнела на небо. Зато је овај дан радостан и зато је ово празник над празницима који показује да је Небо и Царство небеско, наша вјечна отаџбина ка којој треба да стремимо, рекао је отац Предраг. Наглашавајући да је овај дан славе Божије, дан овог Храма који је доживио велико страдање, протојереј Предраг је истакао да не смијемо заборавити у каквом је стању он био и колико је распјеће претрпјео у периоду послије Другог свјетског рата. – То најбоље свједочи чињеница да је 1954. свештеник Јован Кажић тражио од власти да се ова Црква очисти или сруши. Знају старији колико је осамдесетих година, отац Драган Митровић, старјешина Храма, прво као лаик а касније као свештеник, уложио труда да овај Храм Спаса заблиста првобитним сјајем и љепотом. И Епископа Кирила који је учио математику, Господ је послао у овај мали храм да у њему сагледава славу Божију, као и све нас који смо се управо овдје учили првим словима побожности, казао је отац Предраг и пожелио новоизабраном Епископу буеносајреском и јужно-централноамеричком да јеванђељска мрежа коју је забацио у Аргенитини, Бразили и другим земљама, буде пуна и да из његове љубави и смирења никну храмови као што су и из ове мале заједнице чија је он прва ласта духовног буђења послије 50 година хладног комунизма. Након Причешћа, литије око цркве, Његово преосвештенство г. Кирило освештао је и пререзао славски колач и у празничном пастирском слову подсјетио да се само у нашем народу за Вазнесење Господње користи назив Спасовдан који најбоље описује суштину овог празника. -Сви Господњи празници су важни, али овај називамо Спасовдан јер у овај дан је наш Господ Исус Христос починуо од својих дјела, сјео Богу са десне стране и завршио свој домострој спасења. Зато нам овај празник показује пут и циљ нашега живота на земљи, како то у својој омилији на овај празник закључује владика Николај и Петар Други Његош, Ловћенски тајновидац који каже да је сво биће изашло из њедара Оца нашега и то му је назначење. Наш крајњи циљ је да се вратима у њедра свог Оца небескога. Није наш пут у бесконачности и непознатом крају него је наш пут кружни. Tо је ход Аријереја Христа који је од Оца изашао-дошао у овај свијет и поново се вратио Оцу, нагласио је Епископ Кирило. Преосвећени владика је казао да управо на овај дан треба да се сјетимо великога богослова Максима Исповједника који у својој Мистагогији читаву васељену посматра као храм. -Научници се труде да испитају свемир а он није ништа друго до завјеса која нас заклања од Небескога престола, одјећа Божија коју ће он промијенити-преодјенути, како каже Давид тајновидац, оног дана када буде сматрао да је овом свијету крај. Први ход је урадио велики Архијереј Христос и као што видите у Светој литургији, Архијереј не излази на други ход већ шаље своје свештенике, апостоле. Тако и Христос на други ход не излази из Небеског олтара него шаље своје апостоле, равноапостоле, оце, епископе и друге свештенике који треба да Му принесу принос од свих народа. Христос ће доћи на том другом ходу, доласку и то ће бити још једна понуда свим људима да приме Бога у себе. То ће бити причешће, јер како каже у Јеванђељу „У тој Крви и Тијелу Господњој је суд“ јер неће Господ судити свијету него ћемо сви сами себе одредити према Богу. Онај ко буде препознао Христа као свог Бога, ко прими Бога у себе, он ће ући у Небеско царство, у њедра Бога Оца, истакао је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички. Он је казао да је пуноћа закона, пророка, научног знања сва садржана у Литургији. -Наука је пукушавала током 19, 20. вијека да се наметне као већи критериј истине од Цркве и Бога, али ту се спотакла о камен Христа Бога. Сав закон природе и изнад њега Божији закон садржан је у Светој литургији и ништа наука не може смислити мимо оног што Црква већ зна и то треба да знамо да нас не би поколебао никакав вјетар наука и идеологија, казао је Епископ Кирило. Владика који је иначе и сам из научног миљеа, запитао се како је могло да се догоди да се вјековни православни хришћански народ почетком 20. вијека спотакне на примитивне и површне идеје савремених наука и идеологија и поручио да се то више не смије дозволити. -Треба да смо свјесни да дјелимично знамо и пророкујемо, да је наш ум ограничен и да је Бог изнад свега тога. Он нас сабира у Својој цркви, уводи у Спасење кроз Свој величанствени архијерејски ход, закључио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Након тога по старом обичају, домаћини овогодишње славе Владимир Чађеновић и Балша Срдановић предали су дио славског колача домаћину славе за наредну годину Николи Вучковићу. Заједничарење је настављено око славске трпезе у крипти Саборног храма Христовог Васкрсења. Извор: Радио Светигора View full Странице
  24. ризница богословља

    Свети човјек светога живота (ФОТО)

    – Сам назив књиге „Положи наду на Господа“ живот је оца Лазара. Имао је неизмјерну љубав која само може да се да божјем човјеку и божјем угоднику који је све говорио дјелима, а мало ријечима којима човјека није удаљавао од Господа, него је увијек наводио на добра дјела, казао је на вечери у Никшићу протосинђел Климент Бољевић настојатељ Манастира Прасквице и један од духовних чеда острошког игумана. Архимандрит Лазар рођен је 1948. године у Кокорину, код Гацка. Маја 1979. године замонашен је Манастиру Хиландар, а годину касније рукоположен је у јерођакона и јеромонаха. Од 1991. године био је игуман Манастира Острог. Протосинђел Сергије (Рекић) настојатељ острошке светиње казао је да и данас тај манастир устројен по благословима, завјету и замаху оца Лазара који је „племенито дрво“ које се по плодоима познаје. – Био је свети, свети човјек, светога живота, примали су од њега принципе и начине монашког живота. Сва братија коју сам затекао били су замонашени или постали искушеници за вријеме оца Лазара, и од њих сам се ја и учио првим корацима монашког живота. Некада је потребно бити благ, а некада одмах пресјећи неки проблем. Он је то изузетно добро знао. Кад би ме питали који би дар желио, то би био дар да умијем као он да распознам шта треба, шта не треба и како треба. И данас ћете у нашим келијама, готово свакој соби, просторији, наћи слику оца Лазара. Чврсто сам убијеђен, и осјећамо макар ми који смо ту крај њега, да те његове слике све више и више постају иконе и да ће то ускоро и сама Црква, ако Бог да и потврдити, истакао је протосинђел Сергије. У трећем издању књиге о острошком игуману, казао је протојереј Слободан Јокић, сабрана су многа свједочанства људи који су познавали или се исповиједали код оца Лазара. Књига садржи и фото-албум из његовог живота, његова писма сестричини, и пјесме које су му посвећене. – Био је човјек који се хранио молитвом и друге хранио њоме. Није раздвајао молитву од рада. Хранио је себе и друге тајном смирења и љубави. Зато су се његове гране стремљења и ишчекивања извиле до неба. Једном ријечју живио је у простору истинске православне слободе. Поред њега се питање постојања разобличава. Видиш га и помишљаш „жив је Господ“. Не дивиш се њему, већ исповиједаш своју вјеру у Бога. Он је у људима рађао новог човјека са новим чулима, радостима и стремљењима. Он их је учио да виде, чују и осјећају другачије – казао је протојереј Јокић. О архимадриту Лазару говорила је и професор Нела Дабановић, а приказан је и документарни филм о њему који је снимио Радослав Станишић. Искушеница Анђа читала је одломке из књиге, а у програму је учествовала и професор соло пјевања Тијана Блечић, која је наступила уз гитарску пратњу колеге Слободана Богдановића. Световасилијевска литија Никшићем Духовно-културна манифестација „Дани Св. Василија Острошког“, коју већ деветнаест година заредом организује Епархија будимљанско-никшићка Црквена општина Никшић, наставља се вечерас када ће, након празничног бдијења у Саборној цркви, у 20 часова у Парохијском дому владика Јоаникије уручити награду „Извиискра Његошева“ пјеснику Ранку Јововићу. О Јововићевом стваралаштву говориће предсједник жирија за награду проф. др Јован Делић и књижевник Иван Негришорац. Манифестација се завршава сјутра, на празник Св. Василија Острошког светом литургијом у никшићком Саборном храму, а потом ће у 18 часова улицама града кренути традиционална и величанствена Световасилијевска литија улицама Никшића коју ће предводити више архијереја. Празник Св. Василија Острошког Чудотворца слава је и Манастира Острога гдје ће сјутра такође бити служена Света литургија. Извор: Митрополија црногорско-приморска
×