Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живота'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Жена Хананејка показала је изузетно смирење. Молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини, рекао је владика Сава у Загребу. У Катедралном храму Преображења Господњег у Загребу, у недјељу 17. октобра, Божанствену литургију служио је Епископ марчански Сава, викар патријарха српског. Владика је, по благослову Његове Светости, који је и Администратор Епархије загребачко-љубљанске, рукоположио ђакона Стефана Максимовића у свештени чин презвитера. Епископу марчанском саслуживали су протосинђел Нектарије (Ђурић) и братство Саборне цркве. Појао је хор храма под вођством Иване Србљан. Владика Сава бесједио је након прочитаног јеванђељског одломка (Мт. 15, 21-28) у ком апостол Матеј говори о Христовом преласку из Јудеје у земљу Хананску и сусрету са женом Хананејком. Тада је Христу пришла једна припадница многобожачког хананског народа и обратила му се ријечима: Помилуј ме, Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво. Епископ Сава рекао је да је она тим чином показала да, упркос томе што је припадница многобожачког народа, посједује сјеме искрене и праве вјере у једнога Бога и вјеру да јој једино Он може помоћи. „На њене ријечи: помилуј ме, Господе, Господ не одговара ни ријечи. Међутим, она не престаје. Не одустаје од своје молитве јер не чује ријечи Господње и непрестано призива Господа до те мјере да његови ученици и апостоли прилазе њему и кажу: Господе, отпусти је јер иде и виче за нама. А он каже: Ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“, казао је владика. Жена, чувши да је Господ послан народу ком она не припада, не одустаје од своје молитве, већ, приступивши Христу, поклања му се говорећи: Господе помози ми. Хананејка је својим мољењем показала упорност у молитви, чврстину вјере, али и топлину молитве. Владика је истакао да се жена коју спомиње јеванђелист није молила Господу да јој да нешто, већ да је помилује. Господ јој је потом упутио ријечи: није добро узети хљеб од дјеце и бацити псима. Епископ марчански казао je да је однос Господа према тој жени био такав не да би је одбацио, већ да би извукао из ње примјер вјере и упорности за оне који су били са њим. ”У том моменту она није погођена, она се не осјећа одбаченом што не припада изабраном народу коме је Господ дошао. У њој не дјејствује егоизам. Она не окреће леђа Господу који је наизглед одбацује и не обраћа пажњу на њу, него каже: Да, Господе, није добро узети хљеб са трпезе и бацити псима, али и пси једу од мрва што падају са трпеза господара њихових. Дакле, овом реченицом она исповиједа да не тражи оно што јој припада или што припада можда неком другом, већ тражи само мрвице милости Господње. Тражи да Господ, макар мало, обрати пажњу на њу и на оне којима није послан, што у суштини и јесте послање Христово. Тим својим поступком она нам показује изузетно смирење”. Владика је навео ријечи светог Јована Лествичника: немој рећи да ниси ништа стекао ако у молитви проводиш доста времена, а не видиш никаквога плода. Добитак је већ то што се молиш. Какво би ти веће благо и требало него да се припијаш уз Господа и живиш непрестано у јединству са Њим, и истакао да Господ жели да покаже да молитва треба да буде стање цјелокупног живота, како онда када Господ одговара на наше молитве, тако и онда када то наизглед не чини. По отпусту Божанствене литургије, окупљеном сабрању владика Сава пренио је поздраве Његове Светости патријарха Порфирија и пожелио да новорукоположеном оцу Стефану свештеничка служба буде на спасење и изградњу Цркве као Тијела Христовог. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  2. Празник Воздвиженија Часног Крста обележен је великом молитвеном свечаношћу у Покровској цркви. Светом Архијерејском Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање епархијског свештенства и појање Хора свештеника и теолога под управом протонамесника Бранка Чолића. Будући да Крстовдан као своју крсну славу прославља Православна народна хришћанска заједница при најстаријем градском храму, Владика Исихије преломио је славски колач и благословио мисионарски рад бртатства које духовно предводи протојереј – ставрофор Милинко Јовић. Празник Воздвиженија Часног Крста, у народу познат по имену „јесењи Крстовдан“ подсећа нас на историјски догађај који се збио 326. године, када је Света царица Јелена, приликом поклоњења светим местима у Палестини, пронашла Часни Крст на коме је био распет Господ Христос. Као Спаситељ људског рода, Он је пострадао на крсту, осуђен од ондашњих римских власти. Господ Христос Своју жртву приноси за све, за цело човечанство, за палог Адама чији смо сви потомци, као и Он Сам – нови Адам, Који не сагрешује, већ испуњава вољу Божју и у потпуности је уподобљен лику Божјем. На крсту, у страшним мукама, Господ Христос искупљује све нас који смо у греху од праоца Адама, казао је у крстовданској проповеди Епископ ваљевски Г. Исихије. Човек је створен да живи у заједници са Богом. Да созерцава Бога, да се наслађује Њиме. Ако то занемаримо, онда долази грех, а плата за грех јесте смрт. Сагрешивши, Адам и Ева су били изгнани из раја и постали су смртни, а са њима и читав род људски. Спаситељ долази много миленијума после тога да спасе човека од греха, смрти и ђавола- појаснио је Епископ Исихије тајну крсног страдања Господа Христа, које се збило ради уништења смрти и повратка људског рода Творцу. Апостолске проповеди нас уче да је реч о крсту лудост онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо. Лудост је, истакао је Владика Исихије, оном ко не верује у Господа и ко се не удубљује благодаћу Божјом. Безбожник не може да схвати како Син Божји, Цар и Творац света бива кажњен од људи и прима страшну смрт на Себе као Своју славу и грех поданика, чиме их усиновљује Богу Оцу. И ми данас, попут непросвећених Јудеја и Јелина некад, по својој слабости не схватамо Крст Божји као силу и зато морамо да се удубљујемо у тајну распећа, која води у васкрсење, о чему нас учи наша Црква. Од Његове смрти сви који поверују у Њега постају такође бесмртни. Али, није свака бесмртност подједнака. Бесмртност свима припада од постања света. Али, васкрсење живота јесте за оне који поверују у силу Крста и који поверују у Господа Христа као Спаситеља. Нажалост, они који се саблажњавају и то сматрају глупошћу, сами се одричу те силе и сами улазе у вечне муке, одвојени од благодати Божје – закључио је Владика Исихије, благословивши учеснике сабрања и све људе да на прави начин схвате спасоносну силу Крста. Литургијско сабрање Владика Исихије са саслужитељима заокружио је благосиљањем славског колача, којег су принели чланови Православне народне хришћанске заједнице „Воздвиженије Часног Крста“. То је братство коме припадају сви они који хоће да принесу додатни подвиг Господу, рекао је Владика Исихије. Он је упутио похвале раду братства и духовнику проти Милинку Јовићу, узмоливши Господа да се братство и даље шири и да многи у њему препознају прави начин живота. Јер, нагласио је Владика Исихије, хришћанске заједнице дале су немерљив допринос обнови духовног живота у нашем народу и међу плодовима њихових мисија су бројни свештеници, монаси и епископи. Огроман значај придавао им је Свети Владика Николај. „Нека сви схвате да је хришћанска заједница органски део парохије и црквене општине и укључе се у њен рад“, поручио је Владика Исихије, изразивши спремност да и лично подржи активности братства. У обраћању за славском трпезом духовник ПНХЗ –а прота Милинко Јовић заблагодарио је Епископу Исихију и свима који су са њима поделили овај свечани тренутак. Подсетивши на историјску улогу хришћанске заједнице – „мале војске која је војевала за веру православну минулих девет деценија“, прота Јовић је рекао да је крсно знамење симбол несагледиве љубави Божје према човеку. Крсно знамење које данас славимо подсећа нас и на муке и страдања које су поднели апостоли и сви служитељи Цркве Христове, да би наука Христова дошла до свих људи и донела истинску просвећеност и културу. Управо та слава коју славимо нас обавезује да идемо стопама апостола, мученика, страдалника, испосника и исповедника. Да идемо стопама наших старих богомољаца, који су на челу са Владиком Николајем и другим часним оцима пронели име богомољачко, сведочили, проповедали и објавили целом свету Свето јеванђеље – рекао је протојереј – ставрофор Милинко Јовић, који духовно предводи братство при Покровском храму, препознатљиво у граду и целој епархији по бројним духовним и милосрдним активностима, а ван оквира Ваљевске епархије по чврстим братским везама са сродним удружењима. Владика Исихије, од чијег се устоличења у трон Епархије ваљевске управо на данашњи празник навршило три месеца, заблагодарио је домаћинима и свима који подстичу рад хришћанске заједнице, а уз њу и Светосавске омладинске заједнице и Кола српских сестара. Господ Христос каже:“Безбројни су станови у дому Оца мога“. Заиста, Црква је толико широка да може да прихвати и уобичајене и неуобичајене начине служења. Сви су призвани на трпезу Господњу да приносе оне дарове којима их је Господ даровао као уздарје Богу и прослављају га – рекао је Владика Исихије. Своје обраћање он је заокружио благосиљањем Града Ваљева, наше епархије и Цркве Божје, цитирајући речи Патријарха српског Г. Порфирија:“Црква увек одговара Христовим јеванђељем на догађаје у свету, никада се не укључујући у дневне политике и световна раслојавања на разне сталеже, партије, програме и идеологије, већ одговара као што нас Господ учи – крсном љубављу.“ Извор: Епархија ваљевска
  3. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију у манастиру Светог Николе на Озрену поводом празника Велике Госпојине, у оквиру традиционалног црквено-народног збора. Владика Фотије је током бесједе поручио да је задовољан што се традиција сабора и саборности код ове светиње одржала вијековима - током мира, рата, болести. "Много људи данас тражи помоћ од својих светитеља", изјавио је владика Фотије и поручио да Срби буду народ Божији, вјере и љубави јеванђељске. Владика је указао на бројна страдања Срба само зато што су православни и да та страдања нису наилазила на осуду код других народа, те истакао потребу искреног јединства Срба и живота у љубави према Богу. Епископу Фотију је саслуживало монаштво и свештенство Епархије зворничко-тузласке, као и гости из других епархија уз молитвено присуство архимандрита Гаврило, игумана Озренске свете обитељи. Кум славе за наредну годину је Хаџи Мирослав Мићановић из добојског насеља Бољанић. Светој архијерејској литургији присуствовали су и командант Шесте пјешадијске бригаде Оружаних снага БиХ Радован Јовић, начелник општине Петрово Озрен Петковић и градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић. Након литургије предвиђено је свечано откривање спомен-кипа Споменка Гостића, најмлађег борца Војске Републике Српске који је са 14 година погинуо 20. марта 1993. у Јовићима код Маглаја. Спомен-кип је у уторак, 24. августа, постављен у порти манастира Светог Николе. Иницијатор и организатор пројекта је Миле Савић, аутор документарног филма "Споменко на вјечној стражи" и књиге "Споменко и Озрен", а кип је исклесао Жељко Алексић из Требиња. Према народном предању, манастир на Озрену је задужбина краља Драгутина Немањића, који је овим крајевима владао крајем 13. и почетком 14. вијека. Манастир је посвећен светом Николају, архиепископу Мириклијском, а од 2003. године проглашен за национални споменик БиХ. Велика Госпојина или Успење Пресвете Богородице је један од највећих хришћанских празника, успомена на дан када се Пресвета Богородица вазнела на небеса. О Великој Госпојини манастир Озрен традиционално организује велики народни сабор. Сабор почиње у предвечерје празника и траје сутрадан, а велики број окупљених вјерних свједоче нераскидиву везу и неуништивост духа, који овај манастир има са побожним народом овог краја. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  4. У Врелу Кореничком, дана 28. августа 2021. године, свечано и молитвено је прослављен празник и храмовна слава Успење Пресвете Богородице – Велика Госпојина. Светим евхаристијским сабрањем је началствовао Његово Преосвештенство Епископ горњокарловачки Г. Герасим, коме су саслуживали: архимандрит Наум (Милковић), протонамесник Никола Малобабић и протођакон Небојша Анђић. По заамвоној молитви Епископ Герасим је заједно са свештенством и верним народом осветио славске дарове колач и жито, који су принесени у славу Божију и у част Пресвете Мајке Божије, заштитнице житеља овога места. У својој архипастирској беседи Епископ Герасим је истакао важност и значај празника Успења Пресвете Богородице, рекавши: Овај празник Мајке Божије по речима Светог Оца Јустина Ћелијског јесте друго Васкрсење, у првоме Васкрсењу је Васкрсао наш Господ Исус Христос, а у другоме Његова Мајка Пресвета Богородица. Господ је саздао човека по слици и прилици Својој, по Своме обличју и хтео је да човек буде тај који ће да овај свет створени сједини са Богом, да кроз Адама, првога човека, овај свет буде сједињен са Њим. Адам није следио планове Божије, зато овај свет и јесте смртан, баш онакав какав је и створен, али само у Христу он има могућност да буде бесмртан, зато Господ ни тада није оставио овај свет и човека, и то нам управо сведочи овај празник, у коме прослављамо Мајку Божију која је исправила грех прве жене Еве, а која је испунила вољу Божију рекавши: Ево слушкиње Господње нека ми буде по речи Твојој. Пресвета Богомајка јесте та која је цело своје биће приклонила вољи Божијој, да кроз њену утробу дође Спасење овоме свету и човеку. Ева је прва жена која је сагрешила, али Господ је исто тако дао Богородицу кроз чију ће утробу у овај свет доћи Бог, да пошто је кроз прву жену ушао грех у овај свет, да исто тако кроз жену дође Спасење овоме свету. Пример истинске љубави, жртве и хришћанског живота јесте управо Мајка Божија кроз коју је дошло Спасење човеку и свету, зато нека нам љубав и послушност Мајке Божије увек буду пример исправног Јеванђелског живота. Извор: Епархија горњокарловачка
  5. Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, изговорена на празник Преображења Господњег, на литургијском сабрању у храму Светих апостола Петра и Павла у Добоју.
  6. На дан када света Црква прославља Пренос моштију Светог великомученика и архиђакона Стефана, у недељу 15. августа 2021. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светом Литургијом у Саборној цркви Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Преосвећеном Епископу саслуживали су протојереји Игор Ивковић и Томислав Станковић, јереј Марко Радосављевић и архиђакон Илија. Отац Томислав беседио је након читања светог Јеванђеља тумачећи прочитану јеванђелску перикопу, а по завршетку Литургије говорио је и Епископ Иларион. Преосвећени владика говорио је сабраним верницима о благодати коју нам Господ непрестано и несебично излива а коју примамо у оној мери у којој смо за то способни, те је позвао све да стражаре над собом, да се труде и да стасавају у врлини како би били способни да приме благодат Божју. Такође, владика Иларион је поново позвао све који су у могућности да помогну обнову Саборног зајечарског храма. Извор: Епархија тимочка
  7. Интервју катихете Бранислава Илића за Радио "Глас", Епархије нишке, емитован 22. јула 2021. лета Господњег. Разговор је водила Сандра Момчиловић, новинар Радија "Глас". *Разговарамо са господином Браниславом Илићем, представником за медије Православног мисионара, који у сарадњи са Радијом Глас учествује у заједничком пројекту приближавања садржаја црквених часописима слепим и слабовидим особама. Помаже Бог, Браниславе. Бог Вам помогао, заиста се радујем и дугујем једну благодарност, како редакцији вашег радија, тако и Вама драга Сандра, на овом позиву и на овој прилици да са своје скромне стране дам скромни допринос у погледу ове изузетне теме, која за нас јесте права благовест, јер када смо добили позив вашег уредника да се и наш часопис укључи у ово, слободно можемо рећи јеванђелско дело, то је за нас била једна врсна благовест, особито јер се ради о плодној сарадњи која побуђује, не само нас као припаднике медија, или нас који се бавимо мисијом цркве кроз наш часопис, него побуђује свакога човека Хришћанина да гледајући ово што ми предочавамо и чинимо, да и они на тај начин упућују своје духовне кораке и да делатно показују своју Хришћанску љубав. Јер ово што Радио Глас чини у сарадњи са црквеним гласилима, превасходно мислим ту на часописе, било да је то Православље или Православни мисионар, Светосавско звонце и тако даље, превасходно мислим да је то дело Хришћанске љубави и то оне конкретне Хришћанске љубави – на делу, на личном примеру и заиста се са љубављу присећам речи Преподобног Порфирија Кавсокаливита, који каже да су Хришћани људи дела и да су Хришћани људи који су позвани на мисију превасходно својим делима, а тек потом речима, јер када су наша дела конкретна и јасна, онда ће и наше речи имати јак одјек и увек бивати и нама самима на корист, али и онима који буду слушали ту нашу реч. Заиста се радујем и благодарим вам на овом позиву. *Како је дошло до сарадње Православног мисионара и Радија Глас? Морам да признам и да истакнем једну велику истину када је реч о нашој сарадњи, да она датира много пре од овог пројекта, јер се сваки број Православног мисионара представља на таласима, мени драгог Радија Глас Епархије нишке, зато та наша сарадња датира већ неколико година и има већ своје плодове, тако да у овом пројекту учешће Православног мисионара било је, рекли бисмо, сасвим органски повезано за ту нашу пређашњу сарадњу. Дозволите ми једну малу дигресију у погледу тога, да само напоменем нешто што ми, на жалост, изузетно добро знамо и осетимо свакога дана – да живимо у времену великог отуђења у времену када смо спремни олако да осуђујемо, да пресуђујемо, да одбацујемо друге људе, неким нашим људским мерилима. Међутим кад све меримо Христом и када све меримо еванђелским начелима, која врхуне управо у Хришћанској љубави, делатној љубави, онда нам неће бити ни допуштено, нити ћемо имати смелости да било кога одбацимо, а поготову не наше ближње, нашу браћу и сестре у Христу, а да не кажем да, не дај Боже, одбацимо оне који су потребити, било да су то слепи и слабовиди људи, или да су то људи који су потребити на било који начин. Дакле позвани смо да увек и на свакоме месту будемо делатници љубави. Зато је овај позив вашег уредника и ваше целокупне редакције да Православни мисионар узме учешће у овом делу, заиста за нас био органски, јер се Православни мисионар већ пуних шездесет година труди да пре свега у свом тематском делу часописа, али и у осталим рубрикама допире до сваког Православног Хришћанина, па чак, како је једном приликом наш уредник посведочио, да дође до свакога човека, па чак и до онога човека који није спознао радост заједнице са Господом нашим. И у томе се испуњавају речи апостола Павла, који каже да је „свима био све, не би ли некога бар придобио за Христа“. Тако и ово дело јесте велико дело љубави, дело које управо актуелизује, могли бисмо рећи, ове речи апостола Павла, да морамо свима бити све, не би ли некога придобили за Христа и да на тај начин посведочимо да су Хришћани људи који све мере Христоликом љубављу и да је нама Хришћанима страно да било кога у своме овоземаљском животу одбацујемо, него да свакога човека грлимо оном Христоликом љубављу и да по тој љубави живимо и деламо. Тако Богу угађамо и већ овде и сада предокушавамо радост Царства Небеског. *Шта нам можете рећи о значају ове заједничке акције, овог пројекта између црквених часописа и Радија Глас? Ово је једна снажна порука коју ми, овако заједнички, саборно шаљемо, поготову људима којима је ово упућено, да им поручимо да они нису сами и препуштени самима себи, него да је Црква увек уз њих, увек и на свакоме месту. Не само Црква као заједница, него, ето видите и овај мисионарски сегмент Цркве, а можемо рећи и информативни сегмент Цркве, да је увек са њима. Ова реч која се њима прилагођава и постаје доступна њима јесте само, да тако кажемо, делатно показивање онога на шта је позван сваки онај човек који себе назива Хришћанином, а то је да пред Господом нема Грка и Јелина, да нема мушког и женског, него да смо сви једно пред Господом. Тако да нема чак ни ових подела на нас који смо, условно речено, здрави и потпуни (мислим да нема човека који је целокупно здрав и потпун, ако ништа – грех је тај који нас чини да смо увек и свагда, у том духовном смислу болесни; али са друге стране љубав Божија је та која нас свагда исцељује). Ова сарадња руши сваки вид поделе, чини једну велику заједницу, али превасходно, наглашавам, чини нас да будемо једно у Христу у тој Христоликој љубави. Да будемо пре свега молитвено једно пред Господом и да се та реч Православног мисионара у овом смислу, прошири и на те људе који можда до сада нису могли да прате ток Православног мисионара, тог заиста драгоценог часописа, чији плодови одишу на најразличитије начине, било да су то млади људи, било да су то људи средњих година, или чак у познијим годинама, свако од њих би могао да каже своје утиске када је реч о Православном мисионару, који је часопис, то волим често да кажем, раван једној ливади, која је пуна мириснога цвећа и свако на тој ливади може да нађе цвет који је њему потребан и који њему у том тренутку одговара. Зато се искрено радујем и преносим велику благодарност нашег уредника, али и сам бивам учесник те велике благдарности вама и вашем уредништву, што сте нам дали прилику да будемо учесници, а надамо се да ћемо то поверење које сте нам указали, да оправдамо и да покажемо да су Хришћани људи који живе љубављу и који делују љубављу. *Како би сте ви представили Православни мисионар слепим и слабовидим особама? Представити Православни мисионар у неколико речи свакако није лако, јер је то часопис који постоји више од шездесет година, часопис који има дугу традицију и часопис на чијем челу су се увек налазили велики људи. Само да напоменем да је први уредник Православног мисионара био знаменити Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), који је и најдуже био уредник нашега часописа, који је у великој мери, слободно могу рећи, трасирао пут и трасирао мисионарске стазе којима би требало да се креће Православни мисионар. Затим, садашњи Епископ новосадски и бачки др Иринеј, као јеромонах, био је уредник Православног мисионара и оставио је један неизбрисиви траг и неизбрисиви печат у овом званичном мисионарском гласилу, али да одмах напоменем да је Епископ Иринеј и сада присутан у Православном мисионару, као члан Светог архијерејског Синода, који је задужен за праћење рада Православног мисионара. Након њега долази на чело Епископ шабачко-ваљевски (тада), а данас шабачки господин Лаврентије и њега наслеђује 2008. године садашњи уредник, тада ђакон, данас презвитер др Оливер Суботић, који својим доласком уноси једну нову свежину. Православни мисионар постаје тематски часопис, формат часописа бива промењен, имамо сталне рубрике, дакле у великоме се мења та концепција часописа, али часопис пуних 60 година сведочи и потврђује да је он намењен свима. Иако у његовом наслову стоји да је то часопис званично мисионарско гласило за младе, ипак је он намењен свима, свакоме човеку, независно од узраста, независно од духовнога стања, независно, па чак ето видимо и од положаја у којем се налази, па чак независно и од здравственога стања, да тако кажем, када говоримо о слепим и слабовидим људима. Дакле видимо да Православни мисионар и његов садржај свакоме нуди оно што је потребно, пре свега наставља оно еванђелско дело које је Господ упутио апостолима – да иду и да проповедају целоме свету реч љубави Божије и тако та апостолска заповест, односно Спаситељева заповест упућена апостолима, до наших дана бива пренесена и кроз беседе наших епископа, свештеника, али ето видимо, већ пуних 60 година на страницама Православног мисионара. Слушаоци вашег радија изузетно добро знају које су то рубрике које чине Православни мисионар и не бих се на томе задржавао, али довољно је да кажем да је Православни мисионар часопис у којем има места за свакога, који је упућен свима и свакоме човеку и који јесте најдивније сведочанство тога да када се у тај Богоугодни труд и у то Богоугодно дело нас који изграђујемо сваки нови број Православног мисионара, када се улаже не само труд и подвиг, већ превасходно када то чинимо са љубављу и са вољом и уз помоћ Божију, онда се та љубав шири и на наше читаоце, који често шаљу своје коментаре, често шаљу своје утиске о сваком новом броју, што нам јесте заиста један најбољи, најлепши, најдрагоценији вид сарадње и зато често волимо да кажемо да су наши највернији сарадници, управо наши читаоци, који тако дивно приступају сваком новом броју Православног мисионара, увек бивајући слободни да нам пошаљу мејл, да кажу своје мишљење и да, можда бих поделио са вама и нешто лично у овом тренутку, да сам недавно, пре неколико месеци срео једну девојчицу у Новом Саду, она је мене препознала и каже: „Опростите, желим само да вам кажем да ја не могу да замислим свој живот без Православног мисионара“. „Док нисам знала да читам, ја сам тако гледала само фотографије, слике у часопису и прво што сам у животу прочитала био је…“, рекла је чак и који текст у Православном мисионару, и да је Православни мисионар од тада до данас саставни део њенога живота. Дакле, прва спознаја Цркве, прва спознаја заповести Христових, прва спознаја свега онога што би један православни Хришћанин требало да зна, за ту малену девојчицу био је управо Православни мисионар. Мислим да је то најлепши могући пример и најлепше могуће сведочанство и, слободно могу рећи, најлепши могући одговор на ваше питање. *По ком критеријуму ћете бирати текстове које ћемо ми путем радија представљати слепим и слабовидим особама? Свакако ви знате да Православни мисионар има своју редакцију, на чијем челу се налази наш отац Оливер Суботић и неколико нас, који смо чланови уређивачког одбора. Ми ћемо увек заједно доносити одлуку који ће то бити текст, али ћемо се увек трудити да критеријум одабира текста буде што приближнији том слоју људи, да њима буде утеха и да увек знају да је Црква са њима, да је Господ увек тај који их надахњује и да је Господ тај који увек прегаоцу даје махове и да у животу све бива по вољи Божијој и да Господ никога не оставља да пропадне, него да жели да се сви људи спасу и да дођу у познање Истине, како је и сам рекао, а како ми читамо у Светоме Писму. Зато ћемо се трудити да то буду некада и актуелни текстови. Ето, у разговору са вашим уредником, он је дивно донео одлуку да, на пример, из Православља буде текст који је изузетно (на жалост)… актуелна тема – Хришћански поглед на самоубиство. Трудићемо се и ми, да увек предочавамо текстове који су актуелни, али који са друге стране подстичу на усрдно Хришћанско делање јер је то централни смисао постојања Православног мисионара. Рекао сам да је Православни мисионар тематски часопис и стога ћемо се трудити да акценат ставимо на те тематске текстове. Дакле, ево – претходни број је био посвећен ликовима жена у Светоме Писму и ми ћемо већ из тог броја, то ће бити први вид наше сарадње, издвојити један текст који ћемо вама доставити, а који ћете ви на већ адекватан начин прилагодити слепим и слабовидим људима, али већ овај број, који је сада ових дана у припреми и готово да ће кроз неких можда десетак дана да изађе из штампе, посвећен је Богомољачком покрету Светог Владике Николаја. Тако да су све то драгоцене теме и ми ћемо се потрудити, опет кажем, да ставимо акценат на тај тематски део часописа, јер то су текстови које пишу стални сарадници Православног мисионара, дакле стални аутори, који су стално присутни, неки чак и више од једне деценије у Православном мисионару, оно што можемо овако да обећамо, а то је да ћемо увек да приступамо овој сарадњи трудећи се да то не постане некаква рутина, да ми само вама пошаљемо текст и да на тај начин одрадимо оно што се тиче нас, него да заиста уложимо једну делатну љубав, један напор, можемо рећи, али не онај напор који чини тешкоћу у човеку, него да тај напор буде онај дивни благословени напор који ће нас чинити радоснима. *Која је Ваша порука за слепе и слабовиде особе? Порука не би била упућена само њима, можда бих искористио прилику да овај разговор буде упућен и свим слушаоцима Радија Глас, па и Вама Сандра, па и мени самоме, да се вођени и руковођени овим дивним делом које сте покренули мало запитамо – како приступамо другим људима? Да ли по својим слабостима можда делимо људе на ове или оне, или у свакоме човеку видимо лик Божији. Јер, како је говорио и отац Александар Шмеман, да је наш однос са ближњима, односно наш однос са сваким човеком кога сретнемо у животу, управо садржан у Хришћанској љубави, која је, како је он рекао, „могућа немогућност“. А та „могућа немогућност“ није ништа друго него да се у свакоме човеку види Христос, али без обзира ко је он. Није случајно што ми једни друге срећемо у животу. Ми кажемо да ми не верујемо у случајност или, не дај Боже да поменемо ту реч, да не верујемо у судбину, него ми верујемо у промисао Божију, вољу Божију. И Бог по својој вољи у наш живот шаље људе, по свом вечном и тајновитом плану и он одређује ко ће да уђе у наш живот. Бар за један мали тренутак. И зато смо ми позвани да свакога човека волимо, да свакоме показујемо ту делатну Хришћанску љубав и да заиста увек и на свакоме кораку имамо на уму оне речи на које нас позива текст Свете Литургије, а ви то добро знате, да пред Исповедање вере на Светој Литургији чујемо оне речи: „Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали“. У првој Цркви, у древној Цркви, када су се служиле оне древне Литургије… ми данас видимо да се у том моменту само свештенослужитељи целивају. Али у та прва времена Цркве и Хришћани су се међусобно у том тренутку целивали. Ми данас немамо ту праксу у Богослужењу да се Хришћани међусобно целивају у том делу Литургије, већ само свештенослужитељи, али то заправо значи да ми у своме срцу, у својој души требамо да целивамо једни друге и да никога не одбацујемо. Да свакога прихватамо као свог вечног и непролазног брата, било да је он ту поред нас, или да је у некој физичкој даљини, али у срцу нашем у близини. Дакле, позвани смо на љубав, јер Света Литургија и учешће у њој за нас јесте мерило Хришћанскога живота. Јер, како нас и Свети оци упућују и подсећају непрестано, да је спремност на Хришћанску љубав и на праштање и на тај подвиг делатни, изнад поста и молитве. Јер тамо, у правилу за свештенослужитеље, а то правило се односи и на нас, који нисмо свештенослужитељи, дакле, на свакога човека Хришћанина, стоји – да би приступио Светој Тајни Причешћа један од основних и, могли бисмо рећи, највећи предуслов јесте да буде у љубави са свима и да свакога човека воли, јер тамо се и каже у Светоме Писму – „Ако си пошао да принесеш дар свој Богу, а успут, ходајући ка храму, сетиш се да брат твој нешто има против тебе, или ти против њега, остави свој дар, иди прво измири се, па тек онда принеси дар свој Богу.“ И заиста, ова сарадња, јесте највидљивији и најлепши могући израз Хришћанске љубави, заиста се радујем и велику благодарност дугујем и Вама Сандра, на овом позиву, на прилици да ових неколико скромних речи поделим са Вама, али и у име уређивачког одбора упућујем велику благодарност редакцији Радија Глас на овој изузетној идеји, која није ништа друго, него идеја која је проистекла из еванђелског живота, из врлинослова и заиста се искрено надам да ће она не само да заживи, него да ће трајати на многа и блага лета, да ће нама бити на радост, али и свима онима до којих буде долазила реч Православног мисионара на овај начин, преко Радија Глас. *Хвала Вам на овом разговору.  Хвала Вама и заиста се искрено радујем и остајемо увек отворенога срца за сарадњу са вама и за спремност да заједно корачамо овим путем којим смо кренули, јер када све чинимо заједно, онда је све много лакше, лепше и Богу угодније. Свако добро. Разговор водила: Сандра Момчиловић, новинар Радија Глас Извор: Радио Глас *Транскрипт разговора: Редакција Радија Глас
  8. Бесједа блаженопочившег Митрополита Амфилохија, изговорена 28. јула 2006. године, у Велики код Плава, гдје су 1944. године балисти побили преко 700 житеља У име Оца, и Сина и Светога Духа, управо смо прочитали у Светом јеванђељу ријеч Христову, која је вјечна и непролазна: ,,Не радујте се томе што вам се духови покоравају, него томе што су ваша имена записана у Књизи вјечнога живота.” Па онда додаје Господ: ,,Хвала ти. Оче неба и зеље, што си ово сакрио од премудрих, а открио си дјеци. Да, Оче, јер је тако била воља Твоја.” Овим ријечима, драга браћо и сестре, садржана је велика и света истина живота људскога. Људи често мисле да је снага њихова у оном што они ураде, у њиховим дјелима, у њиховој земљи, у њиховом стваралаштву. И јесте то велико и зато је човјек створен овдје на земљи, да буде Божији сарадник и да дјела дјело своје до краја свога живота. Тиме се мјере прави, истински људи и прави, истински народи. И то је оно што остаје иза њих будућим покољењима. Има оних других који мисле да је највише људско достојанство, и најзначајније, да буду велики научници, да им се покорава природа. Јесте, и то је велики дар од Бога. Природу укротити, бити господар природних стихија, и то је дар од Бога људима. Али није то оно што је највише за људе овдје на земљи. Има оних који мисле да је власт она која је најзначајнија. Зависи каква је власт и зависи какви су властодршци. Сигурно, и власт је од Бога дата, јер је Бог дао поредак васиони, творевини, па је ето дао поредак и призвао људе на поредак, на устројство, право устројство људскога живота. А тај поредак не може да буде и да постоји без власти, без оних који воде и руководе тим поретком. Нажалост, има власторджаца и било их је одувијек, који су, намјесто да воде поредак и доносе поредак, уводили безвлашће и насиље, користећи положај на коме се налазе. Такви трагови смрде на нечовјештво. Има других који мисле да је врховно људско достојанство у нечему другом – у сили, у снази тјелесној, у знању. Све су то дивни дарови Божији, али није то оно што је најзначајније. Има оних који мисле да је најзначајније да им имена напишу на споменицима. И то је добро, јер споменик подсјећа на људе и говори о њима, али није тај запис онај који је истински и прави запис о људима и о земаљским народима. Зато Господ и каже: ,,Све то је добро, али радујте се једино томе да вам имена буду записана у Књизи вјечнога живота.” Ако све то што ми јесмо, што радимо овдје на земљи, што стварамо, што мислимо, што проналазимо, све оно чиме живимо овдје на земљи, ако све то не допринесе да нам име, а преко имена и наше биће људско, не буде записано у Књигу вјечнога живота, све је то лук и вода, све је то ништавно и пролазно. Јер свим тим на земљи, па и нашим земним, тјелесним животом и нашим дјелима и нашом културом, господари смрт. А све оно над чим је смрт последња ријеч и последњи господар, претвара се у прах и пепео и у томе не може бити слава људска. У томе се не може открити ни смисао људскога живота. И опет кажемо, када све то, и наше име и наше биће, буде записано у Књигу вјечнога живота, тек онда су вриједни да се такви људи рађају. Људи који, пролазећи кроз овај живот, сачувају и задобију вјеру у живога Бога, творца неба и земље, Онога који је Пут, Истина и Живот, који задобију Њега као вјечни живот, живећи по Његовим заповјестима и по Његовој науци, и који се причесте Његове светиње и који све оно што раде, раде у име живога Бога, и на све што чине и што раде призивају Божији благослов, онда то што су урадили, кроз тај Божији благолсов, свети Божији благослов, добија свој смисао и постаје вјечно и непролазно заједно са онима који су то радили. Ми данас, драга браћо и сестре, овдје прослављамо, малога Кирика, три године му је било, и његову мајку Јулиту. Они су своја имена записали у Књигу вјечнога живота. Зато видите, прошли су вијекови и памте се, а безбројних силника је било у њихово вријеме и скоро ниједан од њих се не памти, чак ни имена нису записана, али је записано име, неизбрисивим словима, малога Кирика. Зашто? Зато што није хтио да се одрекне Христа, свога вјечнога смисла и значења. И његова мајка је гледала смрт свога дјетета и она га је подстицала да се не одрекне Бога. Душе своје да се не одрекне, да не пљуне на своје вјечно достојанство, на своје вјечно име и заједно са њим је створила вјерност своме вјечном имену, звању и призвању, своју вјерност живоме Богу је запечатила мученичком крвљу. Велика је жртва била малога Кирика и његове мајке Јулите. И благодарећи тој жртви, ево помињу се кроз вијекове и овдје, у овом селу Велика, добили су овај спомен. Има ли већега храма, већега спомена на овим просторима, од спомена Кирику и Јулити. Њихова жртва записала их је у Књигу вјечнога живота! А по чему се Велика тако назвала? Moжда се тако назвала због тога што је била велико село, ви то Величани боље знате од мене. Али ја бих друго нешто рекао – Велика је пророчки добила своје име. Неко је предвидио, у нека древна времена, да ће ово село постати велико, не само по дивним својим шумама и долинама, по дивним и чудесним изворима, него да ће постати велико ово село по великој жртви. И када би човјек размишљао мало дубље, Европа има много великих градова и много већих села, али ја сам сигуран, и пред Богом и пред људима, да су у читавој Европи ријетка села толико велика и толико непролазна као што је то Велика. Благодарећи управо великој, страшној жртви, на данашњи дан, овако чудесни дан, 1944. године, покланих људи, жена и дјеце, нерођене дјеце, вађене из утробе материне и дјеце прикиване на распеће. Нема Европа, нема Азија, нема таквога села ни таквога мјеста ни таквога града, у коме је у року од два сата поклано толико невиних људских бића. Нема веће жртве од те и такве жртве, невино принесене, невино покланих, оних који су крв своју мученичку помјешали са крвљу Христовом, коју је Бог лично одабрао, да на дан мученика Кирика и Јулите принесу ту своју невину жртву. И како вријеме буде пролазило, Велика ће бити све већа, не само у очима потомака тих невино покланих људи, жена и дјеце, него ће бити све већа и у оку Црне Горе, у нашем народу светосавском, у Цркви васељенској, у читавом свијетy! Велика жртва је мјера, истинског људског достојанства. Има жртва и проливање туђе крви, као што раде злочинци, као што су урадили безумни злочинци и злотвори 1944. године, поклавши толико невиног народа. Није то жртва злочинаца коју Бог прима! Велика је жртва она која се пролива невино. Крв за слободу, за Божију правду, за Божију истину. И само ти су велики људи у историји рода људскога! Зато је и мали Кирик од три године постао велики и добија овакве спомене као што је овај свети храм. Зато су и она мала дјеца, овдје поклана по кукурузиштима величким, 1944. године, све већа и већа пред Богом, пред људима, пред људском савјешћу. Све већа и већа у нашем светосавском народу. Њихова имена су записана у Књизи живота. И зато, не радујмо се што им се силни овога свијета покоравају, него зато што су имена њихова записана у Књизи живота. Гледам вас овдје, па се радујем. Гледам вас с вашим владиком, вашим свештеницима, а сјећам се, није то давно било, кад смо започели први овдје састанак и први спомен величким жртвама. Морам да вам признам, био сам онда тужан. Зашто сам био тужан? Били смо, некако, као овце без пастира, били смо ту поред храма непостојећег, будућег, али као да нијесмо били ту. Видио сам народ који је носио на себи ту дубоку рану, а који се, изгледа, скривао од самог себе. Питао сам годинама: ,,Шта се то догодило?” Тешко је било изговорити ту ријеч, скривана је та истина, од вас самих скривана, од нас скривана, али не може се сакрити крв мученичка. Она, прије или касније, завире из земље. И данас, у овом мјесту осјећам како је оно освештано мученичком крвљу. Данас њиве овдје рађају, оне рађају добро зато што их је освештала мученичка крв. И ове горе су овако чудесне зато што су заливене крвљу мученика. И ви сте, хвала Богу, овдје не само саградили храм, него се сабирате сад свим срцем и свом душом око овога светога храма. И треба да вам кажем још једну ствар: вјерујем да има још Величана који нијесу крштени. Молим вас, немој случајно, да идућих година, дођем овдје међу вас и да нађем Величанина који није крштен. Мученичка крв, ваше дјеце, ваших предака, захтјева од ове садашње дјеце да се крсте. Да приме часни крст на себе, да би онда и њихов живот добио и прави смисао и да би се на истински начин везали за своје претке, мученички пострадале. Ако неко мјесто не смије да има некрштених, то је Велика. Велика која је крштена мученичком крвљу! И та мученичка крв призива вас, њихове потомке, све да се крстите у име Оца, и Сина и Духа Светога. И да се сабирате око храма овога светога, ма гдје били, ма гдје се налазили, ово је њихово мјесто и ово је дан у који требају сви Величани из свих крајева свијета да дођу у ово мјесто. На овом светом мјесту обућу треба сазути, јер је крвљу мученичком освештано. И хвала Богу да је овај храм обновио спомен те мученичке крви, хвала Богу да се ви све више и више окупљате на прави начин, на хришћански начин око ове светиње. И дај Боже да се наша имена запишу у Књигу живота, као што су записана имена свих оних који су се кроз вијекове овдје крштавали, Богу служили, у Христу Богу упокојавали се, као што су записана имена стотину мученика величких, неизбрисивим словима, не у књиге земаљске, иако их треба записати и у земаљске књиге. Још нијесте успјели ни имена сва да прикупите, браћо моја. Ја вас молим, ево у име вашега владике овдје, немојте да остане ниједно име, од оних који су поклани 1944. године, незаписано. Има их, ако се не варам записано триста осамдесет и девет, а ту их је било, мислим, најмање четири стотина и двадесет. Ја вас молим, припитајте старије, погледајте овај списак, пронађите по братствима и она имена која нијесу записана. Да се она стално дају и помињу у овоме светоме храму, као што смо их данас овдје помињали, и да буду путоказ будућим покољењима величким. Нека би Господ њима подарио блаженог покоја, нека би благослов њихов и Светих мученика Кирика и Јулите почивао на овом благословеном мјесту и благословеном селу. Нека нас Бог удостоји да нам имена буду записана у Књигу вјечнога живота, у Књигу Оца, и Сина и Духа Светога, Бога нашега, коме нека је слава и хвала у вијекове вијекова. Амин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  9. Гледајући животне околности у светлу садашњости у којој се налазимо, осећамо да смо изложени ономе што је супротно животу по Јеванђељу, у љубави, истини, љепоти и добру. „Ja сам пут истина и живот“ ( Јн. 14, 6) сведочи нам Христос, тај ауторитет који је непобитан у времену и вечности коју нам нуди сам Бог. Молим вас, покажите једни другима љепоту те Небеске Љубави и доброте. Овај свијет је право чудо које је Бог створио. Бог је по својој милости, у наше руке ставио прегршт чудесних дјела. „Рађајте се и множите се и напуните земљу и владајте њоме“ (1. Мој. 1, 28). Ви родитељи, говорите увек истину, па ћете показати дјеци својој сјај и љепоту Христовог пута. Чинећи правду показаћете им Сунце Правде. Живећи морално и поштено, научићете своју дјецу најбољем поштењу и моралу. Без колевке нема живота, нема будућности. Колевка је радост читаве васељене. Бог нас позива на одговорност Бог нас позива на одговорност у нашем животу, ма коју дужност обављали, на одговорност у породици, у Цркви, у школи, војсци или полицији, на радним местима и у својим домовима и међу својим вршњацима. Ми смо овде на земљи да бисмо открили оно што нам Бог повјерава. Он жели нашу укљученост у све поре нашег живота да бисмо били срећни и радосни људи. Вјера и нада корачају заједно. Вјерујте у постојање највиших и најлепших идеала. Младима је својствено да идеализују. Вјерујте у Бога Створитеља, у Духа Светога који све покреће ка добру, у Христов загрљај који чека сваког човјека на свршетку његовог живота на овој земљи. Свијет постоји и опстаје захваљујући узорним, добрим и племенитим људима који су снагом своје љубави међу људима, градили мостове, који су сањали и вјеровали и онда када су око себе слушали ријечи подсмјеха и покуде. Данас је потребна искрена верничка љубав без граница Данас је Србији толико потребна наша искрена вјерничка љубав која не зна за границе. Потребно јој је искрено родољубље синова и кћери. Треба сви да се данас запитамо: Зашто смо и да ли смо и колико смо данас спремни да се заложимо и уградимо себе за опште добро човечанства. Питам себе и вас, ослањујући се на ваше младалачко одушевљење и снагу и вјерујем у то, да и поред тога што сваким даном гледамо и слушамо како се олако изврће истина о човјеку, о нашој српској прошлости, како се жртве омаловажавају и минимализују, има у нама снаге да се расеју непријатељи наши. Неки су себи дали право да управљају слободом дјеце 21. века, да истину изврћу и претварају у дневно политиканство и политичке нагодбе. Видимо, породично гнездо се урушава, видимо, како се наше свето и мученичко Косово и Метохија растаче. Морамо ревновати за Бога Зато, драги моји, морамо ревновати за Бога, Род и Отаџбину. За своју породицу. Као вјерници Цркве Христове не можемо да ћутимо кад видимо да се највеће драгоцености нашег народа упропаштавају и тиме се доводи у питање опстанак и смисао љубави. Јесмо ли ми дјеца и потомци Светога Саве, Светих Немањића и Бранковића, Мајке Ангелине, Светог Максима и Јована, који столују у Манастиру Крушедолу, у својој задужбини? Јесмо, свако које крштен и слави свог свеца и поштује своје претке, радећи за своје потомке, племенитог је рода. Бог је љубав. „Будимо људи“, речи су блаженопочившег Патријарха Павла. Бити човек тежак је задатак. Бити човек који ће око себе да шири топлину још је тежи задатак који нам је сам Господ поверио – да будемо људи и у нељудским временима. Љубав према ближњем лако је провјерити – мјером преузимања одговорности за другог. Удаљите од себе дух оптуживања и осуђивања својих ближњих, који трује својом горчином душу и срце и цело наше биће. Нажалост, техника данашњице је све савршенија а ми људи све мање имамо времена једни за друге. Невероватно колико смо удаљени једни од других. Бог је увијек близу, само је човјек далеко. Одвојеност од породичног стола, заједништва у ријечи и делању и у благовању, претворила нас је у индивидуалце. Породица је мали сплав спаса у бродолому живота појединаца и народа Породица је мјесто у којем се нови живот не само рађа, него и прихвата као Божји дар. И сви се радујемо једној светој и многољудној породици. Учинимо молитву за обнову мајчинства и очинства. Ово посебно наглашавамо! Младићи и девојке, вама се обраћам, када једном добијете од Бога благослов и дар љубави, када се заволите и склопите брак, тек тада крећу борбе и битке. Ђаво не жели да се људи воле и гледа да све учини да разруши и поквари ту љубав и брачну хармонију. Неспремни за ту врсту борбе, многи нажалост завршавају разводом брака. Да се одбрани светиња брака, нису довољни само судови човечански. Ту треба да бди око Божије и покровитељство свих светих. Зато су многи разводи брака у нас срамота и наша несрећа која још није довољно уочена. А ја вам као родитељ саветујем и препоручујем речи Св. апостола Павла Ефесцима: „Обуците се у свеоружје Божје, да бисте се могли одржати против лукавства ђаволског, стојте, дакле, опасавши бедра своја истином и обукавши се у оклоп правде, и обувши ноге у приправност за јеванђеље мира, а изнад свега узмите штит вјере, о који ћете моћи погасити све огњене стреле нечастивога.“ (Еф 6, 11–16). Брак је подвиг Брак је подвиг. Док Господ у срцу нашем не сагради породицу, ми нећемо саградити дом који је творевина Божја. Само Господ који подстиче видело вере и уноси смисао вечнога живота, одговорности и самоодрицања може да сагради и очува породице. Сетимо се колико је рођачких, комшијских и пријатељских веза прекинуто – које је прекинула студен отуђености. Све ће нас оковати лед раздора и нетрпељивости, неслоге и зависти ако у своје срце не пригрлимо Христа, који је једини способан да споји раздвојено и измири завађено. Борите се за своју заједницу, тако што ћете још више да се волите. Тако ћете непрестано доказивати своју вештину и културу живљења у заједништву. Праштајте једни другима слабости. Лечите ране једни другима а не продубљујте их. Брак без Христове вјере је веома тежак. Без наде је још тежи. Морате бити стрпљиви и мудри, и знати како да управљате својим „малим царством“, а то је брак. Свога супруга или супругу, волите увек за мрвицу више него он вас. Мрвица по мрвица, љубав на љубав и ето светог и благословеног брака. На крају нашег живљења на овом свијету не чека нас бродолом, ништавило и безнађе. У нама клија семе Апсолутног. Бог нас не разочарава већ је у наша срца ставио наду. И све се у вама и у вашим младалачким срцима рађа и буја да би процветало као у вјечном пролећу. Градите мир у себи Где год да јесте и где ћете бити сутра – изграђујте. Градите мир у себи, међусобно и међу људима. Не слушајте глас оних који сију мржњу и подјеле, ма ко они били и ма на којем положају се тренутно налазили. Људска бића, колико год се један од другог разликовала, створена су да би живела заједно. Поштујте свачији пут, био он прав или мукотрпан, јер сваки човек има своју причу коју може да прича, и причаће је до краја свога живота. Свако дијете које се рађа – обећање је новог живота, нове радости која се још једном показује моћнијом од смрти. Свака љубав која ниче и која се рађа међу вама, снага је подвига и преображења и жуди за срећом. Исус нам је предао свјетило које свијетли у тами, Духа Светога који борави у нама, који нас брани и штити од искушења. То свијетило нејвеће је богатство које нам је повјерено на чување. Нада нас наводи да вјерујемо у постојање свега оног што је Бог створио, и које се протеже све до своје кончине – када ће Бог бити све у свему. Будите сви одговорни за овај и овакав свијет и за живот сваког човјека. Помислите да је свака неправда учињена против ближњег отворена рана која умањује и твоје достојанство и Божји лик у теби. Живот не постоји и не престаје само са твојом појавом и постојањем. А када будеш у страху пред каквом животном дилемом и потешкоћом, сети се онда да ти не живиш само за себе. У светој тајни Крштења ваш живот је већ уроњен у отеловљење Свете и животворне Тројице Оца и Сина и Светога Духа. А ви припадате Христу! Он је тај који својом кротошћу побјеђује све људске непријатеље; грех, мржњу, злочин, насиље и много шта друго што ремети складност у нашој души. Имајте увек храбрости за истину и сјетите се да нисте изнад истине. Па кад би и случајно остао као једини који још вјерује у истину, немој због тога бјежати из друштва људи. Па када би живео у пустињској тишини као самац, попут многобројних монаха и подвижника, носи у свом срцу патње сваког човека, као што су то они радили. То је људски и разумљиво је. Та хришћани сте! И у молитвама својим предајте се Богу. Његујте идеале. Вјерност једно другом нека увек буде ваш циљ, само тако се задобија добро и љубав и побјеђује зло. Ако погријешите и паднете у искушење – дигните се. Те ваше погрешке не смију вас оковати. Син Божји је управо дошао не ради здравих људи – него ради болесних и изгубљених, дакле и ради тебе, и опет вам велим – не плашите се! На крају овог кратког сочитанија и нашег обраћања вама, господо ученици и професори, драга моја дјецо, наша порука и поука: „Живи, љуби да би био љубљен, Сањај, вјеруј и с Божјом помоћи, никада не очајавај.“ Пред вама је животни задатак, нова деоница животног пута, не плашите се, него уздигнутог чела ходите напред уз Божју помоћ у победе, уз молитве Богу да нам подари здравље, мир и љубав међу свима нама. Амин – Боже дај! Епископ сремски Василије Епархија сремска 7/14/2021 Извор: Православи.ру
  10. Празник Светих апостола Петра и Павла, у народу звани Петровдан, и ове године нарочито свечано је прослављен у манастиру Рибница, чији је храм посвећен двојици ученика Господа Христа. У част празника Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства Епархије ваљевске и протосинђела Серафима, старешине манастира Бијеле Воде у Епархији шабачкој, и молитвено учешће верног народа. Исповедање вере у Христа као Сина Божјег и Сина Човечјег Светог апостола Петра, забележено у Светом јеванђељу, омогућило нам је да живимо у вери и благодати у Цркви. Оној Цркви, по речи Господњој, основаној на „камену“ -Петру, имену које даје Свом ученику Симону због чврстине његове вере. Није исповедање Петрово било само од његовог ума, већ откривење Божје омогућено присуством Господа Христа међу ученицима и благодаћу Светог Духа, беседио је Епископ ваљевски Г. Исихије о чувеном догађају из земаљског живота Спаситеља, који је означио почетак мисионарског пута апостола Петра, којег су следили и следе хришћани кроз векове. Та Црква коју је Господ сазидао на Петровом исповедању јесте наша Црква, у којој ми живимо и у којој се сабирамо сваке недеље. Свака зграда која је чврста и од камена је, она је заштита од спољашњих непријатеља, али има и врата која чува Господ. Нико не може да нападне, осим ако људи изгубе веру. Могу појединци да изгубе веру и да отпадну од Цркве, али Црква као богочовечански организам то не може. Она је савршена и у њој је спасење – рекао је Владика Исихије. Оградивши Цркву, Господ даје апостолима кључеве од Царства небеског и тиме објашњава да се само кроз Цркву можемо спасити и да је она место у коме је тајна живота и тајна спасења, истакао је ваљевски архијереј. Господ преноси надлежност на апостоле да свезују и да разрешују. То значи да најпре они, а потом епископи и свештенство, несавршенства народа могу да се исправљају. Да епископ, а потом и свештеник има власт да, саслушавши грехе и примивши покајање, разреши грехе. Каже Господ:“Шта разрешите на земљи, разрешено је и на небесима…“ Зато је важно да знамо код Свете тајне исповести и покајања да нема места питању да ли је свештеник достојан или није. То се тиче само њега и за то ће одговарати Богу. Ако му приђемо са поверењем и исповедимо оно што нас мучи и одваја од Бога, свештеник ће благодаћу Духа Светога и свог чина те грехе разрешити у име Господа – поучио је Владика Исихије учеснике петровданске свечаности у манастиру Рибница. У наставку сабрања уприличен је литијски опход и преломљен славски колач. За свечаном трпезом Епископа Исихија и све госте је поздравио отац Арсеније, настојатељ манастира Рибница. Надовезавши се на његове речи о Цркви, отац Арсеније је навео да смо ми као народ благословени тиме што имамо „живу Цркву“, чиме не може да се похвали много народа на планети. Нас Србе је Бог изабрао да имамо ту силу и снагу. Да имамо директни контакт са Господом Исусом Христом. Докле год будемо имали Цркву, а имаћемо је до краја времена, нико нам ништа неће моћи – рекао је отац Арсеније, упутивши благодарје Владики Исихију што је дошао у Рибницу и увеличао данашњу свечаност. Слово у част небеских заштитника Рибнице, Владика Исихије је заокружио благосиљањем рибничке обитељи. Живот монаха се креће у богослужењу. Монаси су узори верном народу и увек су, у нашем народу посебно, били упоришта, својеврсни апостоли, а манастири центри духовности и звезде на небу које сјаје на небу наше Цркве и на чије се молитве увек може рачунати. Нека да Бог да се у овој обитељи монашки живот развија и нека Бог благослови све који овде притичу са вером и молитвом да се исцеле и укрепе – закључио је Владика Исихије. Извор: Епархија ваљевска
  11. Читајући свештено Еванђеље, видимо да су Господа нашег Исуса Христа, током Његовог земаљског живота и служења, пратиле жене чији је значај изузетно истакнут. Неке од жена која се спомињу у Светоме Писму сведоче о Месији (Јелисавета, пророчица Ана, жена Самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти помазујући Га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних. Текст у pdf формату Прва међу женама које се спомиње је Јелисавета, мајка Светога Јована, Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Она је прва међу људима дознала за долазак Господа Који се тада налазио у утроби Пресвете Дјеве: И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробе Твоје (Лк 1; 42) У светлим ликовима праведнога Симеона Богопримца и пророчице Ане, Господ се јавио Израиљу и Ана је прослављала Господа, и говораше о Њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму (Лк 2; 38). Тако је она постала друга, после Јелисавете, која је посведочила о доласку Месије. Поред овога, не заборавимо да је жена Самарјанка, са којом је Спаситељ наш разговарао, прва која је Господа Исуса Христа препознала као Месију и вечног Учитеља и Спаситеља. У пету недељу по Пасхи Господњој, заоденути Пасхалном радошћу, а у попразништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна, појемо у кондаку овог недељног дана. Дакле, жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина. Света мученица Фотина (жена Самарјанка), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, према тексту њеног житија, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/20. марта. У недељу седамнаесту по Педесетници на Литургији се чита свештено зачало о великој и непоколебивој вери жене Хананејке. Иако припадница незнабожачког народа, жена Хананејка, чији је сусрет са Господом Христом описан у Еванђељу по Матеју (зач. 62, 15, 21 – 28), истрајна је у својој вери да управо Он може исцелити њену ђавоиману кћер. Као таква, пример је свима, од ученика Господњих до нас савремених хришћана, да су, ваистину, истините речи Светога Апостола Павла који громогласно даје дефиницију вере и каже да је: Вера основ свега чему се надамо, и потврда ствари невидљивих. При спомену снажне вере жене Хананејке, у наш ум долази и предивни пример жене која је више година боловала од течења крви, а коју је исцелио једини истински Лекар душе и тела. Велика је била вера ове жене која је већ дванаест година патила и боловала од ове тешке и мучне болести и није могла да се исцели, због чега је у маси народа пришла Господу и дотакла крај Његове одеће. Христос је упитао ко Га је дотакао, са жељом да жена посведочи о свом исцељењу. Жена Му је пришла у страху и трепету и пала на колена пред Њим, али је тада зачула Спаситељеве речи: Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је (Лк 8; 48). Јасно је да су оквири једног чланка малени и није могуће да се на захтевне и важне теме, као што је ова, спомене и објасни све. Ово скромно казивање о предивним примерима жена које се спомињу у Светоме Писму, а чији благословени пример је за нас од изузетног значаја, крунисаћу указивањем на значај светих жена мироносица. Сва четири еванђелиста наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, то је Марија из које је Господ истерао седам демона. Друга мироносица, Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве, Свети апостол Лука наводи жене мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Мироносица Јована, била је жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио од тешке болести. Према речима Светог апостола и еванђелиста Луке, међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу. Наравно, женама мироносицама су припадале сестре праведнога Лазара, Марија и Марта, које су биле верне сапутнице Христове. За време Страсне (страдалне) недеље Црква нас води кроз искуство Гроба и тајну смрти Богочовекове, и учи нас библијском смислу ових догађаја – благословене суботе, седам дана стварања и одмора Божјег. У трећу недељу по Пасхи, коју називамо недељом мироносица, Црква богослужбено прославља све „споредне“ личности, оне људе који су положили Исуса у гроб, да бисмо могли да се дивимо њиховој храбрости. То је храброст оних који делају далеко од очију света и који су непознати јавности. Посебну пажњу богослужење ове седмице усмерава на жене мироносице наглашавајући њихову веру и љубав, али посебно храброст коју су имале. Иако су, према речима Светог апостола Павла „слабији сасуд“, жене мироносице су биле истрајне и у потпуности верне, и због тога их је Васкрсли Господ удостојио да прве приме и благовесте вест о Његовом славном Васкрсењу. После Пресвете Богородице у хришћанској традицији жене мироносице постале су образац свакој Православној хришћанки, јер су својим животом сведочиле еванђелску делатну љубав, али и чврсту веру у најтежим тренуцима када Спаситељ себе предаваше на жртву и када се апостоли од страха разбежаше, оне су остале верне Господу до краја. Ово нам потврђује и знаменити протојереј Александар Шмеман речима: излазак мироносица нас стално подсећа на то да су једино њихова љубав и верност сијали у безнадежној тами Страсне седмице. Тај излазак нас непрестано подсећа на то да у овом свету нису умрли и ишчезли ни верност, ни љубав. Тај њихов излазак суди нашем малодушју, нашем страху, нашем вечитом и ропском самооправдавању. Тајанственом Јосифу, Никодиму и тим женама мироносицама, које су пре свитања изашле на гроб Христов, посвећено је тако мало места у Еванђељу. А управо се ту, у њиховој верности решава вечна судбина свакога од нас. Катихета Бранислав Илић *Објављено у мајско-јунском 379. броју Православног мисионара (стр. 35-37)
  12. -О богослужењу Свете Педесетнице- У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светога Духа на Апостоле – Света Педесетница (Πεντηκοστή). Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару Свете Педесетнице стоји записано: И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодно. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа. Своју пажњу усмерићемо на везу између Педестнице и богослужбеног и светотајинског живота. Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле - све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубоко теолошка мисао великог Григорија Богослова указује да Свака Света Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. По речима уваженог професора протопрезвитера-стварофора др Владимира Вукашиновића: „Два основна литургијска тока први анамнетички - спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини могућим. Нешто што се некада негде одиграло - на пример, Рођење Христово у Витлејему Јудејскоме, и нешто што ће се тек збити - на пример, Други долазак Господа Бога и Спаса нашега Исуса Христа, у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати, заједничарити. Литургијски простор, опет, показује крајњу истину материјалног аспекта Божије творевине - а то је да она, уместо да буде препреком, отежавајућим фактором на путу ка Богу, постане средство којим се човек сједињује са Богом, богојавна и богоопштећа, и сама испуњена Духомˮ. Као веома леп и сликовит пример Светодуховског чина можемо да наведемо Свету Тајну Миропомазања која у дубоко еклисиолошко-литургијском смислу представља „рукоположењеˮ новокрштеног за царско свештенство, као и Свету тајну свештенства – хиротоније свештених степена. Приликом поменутих Светих тајни миропомазања и свештенства на молитвен и свештен начин Свети Дух невидљиво силази на онога над којим се савршава Света Тајна. Најсликовитији могући пример је поредак хиротоније архијереја, где се у потпуности савршава богослужење као на сам дан Свете Педесетнице, што указује на Светодуховску реалност. Богослужбене особености празника Свете Педесетнице После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном и дубоко теолошком химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Педесетничку химнографију можемо упоредити са веома богатом теолошком ризницом пневматологије. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. Пре него што своју пажњу усмеримо ка овом дивном богослужењу морамо нагласити да богослужбене напомене указују да се оно служи у своје време, а не ујутру после Свете Литургије како је нажалост преовладало у многим местима. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. http://www.pravoslavie.ru/sas/image/102662/266285.p.jpg Извод из молитава које се читају на вечерњем Свете Педесетнице: Из прве молитве: … Ослањајући се на Твоју доброту, ми молимо: Грехе младости наше и незнања не спомињи, и од тајних грехова наших очисти нас; и не одбаци нас у дане старости кад изнемогне снага наша; не остави нас док се у земљу не вратимо; удостоји нас да се Теби повратимо, и саслушај нас схисходљиво и благодатно; за безакоња наша узврати нам добротом твојом; мноштву грехова наших противстави бездан милосрђа твог; са свете висине твоје погледај, Господе, на овај народ твој који очекује од Тебе обилну милост. Посети нас добротом твојом; избави нас од насиља ђавољег; утврди наш живот твојим светим и свештеним законима. Анђела верног чувара додели народу твом; сабери све у Царство твоје; подај опроштај онима што се у Тебе надају; опрости грехе њима и нама; очисти нас дејством Светога Духа твог; уништи замке вражије против нас. Из друге молитве: … Господе Исусе Христе Боже наш … Крмани животом мојим Ти што целокупном творевином управљаш речју и неизмерном силом мудрости, Ти тихо пристаниште витланих буром, и кажи ми пут којим да идем; дух мудрости твоје подај мислим мојим; дух разума дај безумљу моме; духом страха твога осени дела моја, и дух прави обнови у мени, и духом царственим утврди клизавост ума мога, да се, сваки дан упућиван Духом Твојим благим на корисно, удостојим творити заповести твоје и увек имати на уму твој славни долазак и суд над делима нашим. Немој допустити да се саблажњујем трулежним лепотама овога света, него ме укрепи да желим стећи блага будућега живота… Из треће молитве: … Ти сам, Господару свих, Боже Спаситељу наш… Који си нам и у овај последњи и велики спасоносни дан празника Педесетнице показао тајну свете, и једносуштне, и савечне, и нераздељиве и несливене Тројице, и силазак и долазак Светога и Животворног Духа твог, којег си у виду огњених језика излио на свете апостоле Твоје и поставио их за благовеснике вере наше благочестиве, и показао их као исповеднике и проповеднике истинског богословља. Ти који си нас удостојио да и на овај свесавршени и спасоносни празник примаш молитвена умилостивљења за оне у аду, и дајеш нам велику наду да ћеш послати олакшицу и утеху онима што пате од разних нечистота, услиши нас смирене и бедне који Ти се молимо, и душе до сада преминулих слугу својих упокој у месту светлом, у месту цветном, у месту прохладном, одакле побеже сваки бол, туга и уздисање, и настани духове њихове у насељима праведних, и удостој их мира и олакшице… У вечерњим стиховњим стихирама црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на Свете Апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог: „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње) Благословен јеси Христе Боже наш, који си показао Апостоле премудрим ловцима, пославши им Духа Светог. Помоћу њих си задобио Васељену, Човекољупче слава Ти! (тропар) Када је Господ сишавши помешао језике, делио је народе, а када је делио огњене језике, све је позвао у јединство и да сложно славимо Најсветијег Духа. (кондак) катихета Бранислав Илић ИЗВОР: Српска Православна Црква
  13. Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток" је својим верним гледаоцима припремила интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка
  14. Као посебан дар за празник Васкрсења Христовог, Регионална Телевизија "Исток" је својим верним гледаоцима припремила интервју са предстојатељем Цркве Божје у Епархији тимочкој - Његовим Преосвештенством Епископом тимочким г. Иларионом. "Васкрсење је мера и смисао нашег живота", истакао је владика Иларион. Извор: Епархија тимочка View full Странице
  15. У пету недељу Часног поста, у Петопавловом Манастиру је служена Света Архијерејска Литургија којом је началствовао Владика Димитрије, уз саслуживање манастирског свештенослужитеља протојереја Момчила Пејчића. Звучни запис беседе У беседи после прочитаног Св. Јеванђеља коју прилажемо у наставку (перикопа о обеду у дому Симона фарисеја и о жени грешници, Лк.зч.33.) Владика се укратко дотакао живота Свете Марије Египћанке коју Црква нарочито прославља у ову пету недељу Поста, прослављајући у њеном лику врлину истинског покајања. Том приликом је подсетио да би животи Светих, које као Црква свакодневно прослављамо, требало да нам буду и опомена, и утеха, и образац истинског и аутентичног живота у Христу. Након заједничарења у Животворним Тајнама Христовим и литургијског позива окупљенима да „у миру изиђу“ носећи благослов Свете Евхаристије својим домовима, Епископ је (на радост, укрепљење и утеху петропавловском сестринству) благословио и њихову монашку „трпезу љубави“. Причестивши се претходно, у храму, Хлебом Небеским и заблагодаривши на Небеским Даровима, сви сабрани су затим окусили и од дарова и плодова земље, скромно али са љубављу припремљених, благодарећи прво Господу, а потом и једни другима „због свега и на свему.“ Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  16. Од свих предивних химни и молитава за вријеме Свете четрдеснице,Часног и великог поста, најбогатијег периода црквеног богослужења у току године, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Ријеч је о молитви Светог Јефрема Сирина, великог и дивног Светог оца Цркве Божје: Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје гриjехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у вjекове вjекова. Амин. Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски митрополит црногорско – приморски г. Амфилохије каже да је у овој великопосној молитви “Господе и владико живота мога“ садржана сва хришћанска нарав, оно што називамо етиком, садржан је човјек онакав какав јесте, огреховљен, исповиједа се и признаје стање које угрожава његово људско биће, његов људски лик, а, у исто вријеме, даје му се и открива пут којим треба да ходи да би могао да постане истински човјек. Преносимо тумачење молитве “Господе и владико живота мога“ које је високопреосвећени владика изговорио у бесједи на Вечерњој служби у Цетињском манастиру на Недјељу прашатања а која је објављена у новом, 269 броју образника за вјеру, културу и васпитање „Светигора“. Господе и Владико живота мога – исповједамо Њега као Господа свога и Владику живота нашега, духа чамотиње, лењости, властољубља и празнословља немој ми дати. Чамотиња и лењост су оно што највише трује човјека и његов живот, и по савременим психијатрима то је основна болест савременог човјека. Рецимо Франкл, чувени психијатар из Беча, схватио је и увидио колико је та тзв. тугомора, сад се то назива депресијом, затровала људе. Та тугомора се јавља управо из разлога што човјек негдје у дубинама свога бића нема истинске и праве радости, а те радости нема све дотле докле човјек не повјерује у Живога Бога, и докле ту вјеру не обогати својим дјелима и својим трудом и духом свога покајања. Докле не побиједи чамотињу, докле не побиједи маловјерје, сујевјерје и сваку лажну идеологију која га трује, и докле не побиједи похот очију, похот тијела и гордост живота, који су коријен човјековога богоотуђења. Ослобођење од њих, управо путем покајања, јесте повратак ономе што називају Свети оци радостворна туга. Туга је у природи људској. Али, постоји туга која убија, која рађа смрт-тугомора којом је затрован савремени обезбожени свијет, а постоји и радостворна туга – туга по Богу, туга по Христу, туга по спасењу, туга за живим ликом Живога Бога. Молимо се потом да нам не да опаког духа властољубља, духа гордости, а онда ни духа празнословља – испразног људског живота. Јер, није случајно речено да ћемо дати одговор на Страшном суду за сваку празну ријеч, за сваку празну мисао. И мисао и ријеч и све што је у човјеку створено је не да остане празно, него да се испуни. Све зависи од тога чиме ћемо испунити и своје срце и свој ум и своју душу; од тога зависи човјеков живот. Стога после ове прве и основне молбе, изговарамо и онај други дио ове молитве: Духа цјеломудрености, смиреноумља, трпљења и љубави подари ми. Цјеломудреност је здравоумље. То је цјеловитост човјекова, јединство његове душе и тијела, обједињеност, онако како их је Бог створио јединствено. Тако човјек ни срце, ни ум, ни душу, ни тијело не смије да препушта испразноме, празноме, греховноме, богоотуђујућем, него треба да здравоумно сабере себе и да крене путем не гордости, не надмености, него путем цјеломудрености, смиренумља и трпљења. Из истинског смиреноумља се рађа истинско трпљење. У Јеванђељу се не каже: „ко претрпи“, него: „ко претпи до краја“. То је трпљење истинско, па га и називамо дуготрпљењем. То је Христово трпљење: „Слава долготерпљењију Твојему, Господи“. Он је претрпио шибање, страдање и мучење, и распеће и смрт је претрпио, оставши вјеран Оцу своме и послушан до смрти на Крсту. Е то трпљење је оно за које се ми молимо. Само из тог и таквог трпљења, таквог смиреноумља и здравоумља и такве цјеломудрености рађа се права и истинска, несебична љубав. Љубав која не тражи своје, која се не горди, љубав која је христолика, која је боголика, љубав онаква какву је Бог показао преко Христа, Јединородног Сина свог према овоме свијету и призвао је и нас на ту и такву љубав, да се њоме испунимо. Оно што је веома битно и што је суштинско у Светом јеванђељу, па онда и у овој молитви исказаној у потпуности у духу Јеванђеља, јесте молба: Да, Господе Царе, даруј ми да будем свјестан гријехова својих и да не осуђујем ближњега свога. Ту смо најслабији – сви колико нас има непрекидно осуђујемо, судимо другима. Што је човјек мање свјестан самога себе и својих слабости и својих немоћи, своје несавршености, своје огреховљености, своје духовне помрачености, то је спремнији да види ту помраченост и гријехе код других људи. Што је човјек свјеснији себе самог, то је све удаљенији од осуде других. „Не судите да вам се не суди“, „Којом мјером мјерите, том ће вам се и мјерити“ – све је то оно на шта нас позива Црква Божија у цијелом нашем хришћанском животу, а посебно нас на то подстиче управо у овом великом и светом посту, на те и такве врлине, на тај и такав труд који је закрштен управо духом покајања, духом непрекидног труда на промјени, и непрекидног служења, свим умом, срцем и душом својом, живоме Господу. Као што кажемо у оној јектенији на Литургији: „Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо“. То је смисао овога Великога поста, и нека нас Господ удостоји да постимо и тјелесно, а да постимо и духовно, уздржањем, да би нас заиста лице Божије обасјало; да бисмо заиста постали од дјеце мрака дјеца свјетлости. На то смо призвани ми хришћани, да би се свјетлила свјетлост лица нашега пред људима, да би људи, гледајући наша добра дјела и свјетлост која сија из нас, прослављали Оца нашега који је на небесима, коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  17. У овонедељном Храму о посту као промени филозофије живота слушамо како беседи Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Свештеног трона пећкога Г. др Амфилохије (Радовић). Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис емисије Одувек су људи знали да је уздржавање од извесних јела на неко време корисно за њихово телесно здравље. У Хришћанству се то добровољно уздржавање од извесних јела назива постом. Постили су и сам Син Божији, Богородица, Апостоли и Светитељи. Пост није само телесно уздржавање од неких јела и пића, него и уздржавање од злих дела, дакле-духовни пост. Човек кроз пост посвећује своје тело и душу Богу и својим ближњима. Тело је олакшано уздржавањем ради лакше молитве, а наша срца за већу љубав међу ближњима. Наше време потврђује духовни и физички значај поста. И док постимо, запитајмо се као Јован Златоусти: јесмо ли кроз пост постали од гневних тихи, од жестоких љубазни, а ако то нисмо, шта вреди што смо тело мучили, а остали испуњени незадовољством и злобом. Извор: РТС
  18. Уређивачки одбор „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, благословом главног и одговорног уредника презвитера др Оливера Суботића, покренуо је нову рубрику коју је изнедрило вишегодишње представљање званичног мисионарског гласила у медијима. Императив нашег живота је христолика љубав, јер смо ми деца љубави Божје, указао је катихета Бранислав Илић, гостујући на Радију Епархије сремске. Звучни запис разговора Тим поводом, разговарали смо са катихетом Браниславом Илићем, чланом уређивачког одбора „Православног мисионараˮ задуженим за односе са медијима, коме благодаримо на издвојеном времену и што је, између осталог, премијерно, за радио Епархије сремске „Српски Сион“ говорио и о новом, мартовско-априлском броју „Православног мисионара“ . Извор: Радио Српски Сион
  19. Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством служио је на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету службу Божију у Саборној цркви Свете Тројице горњогрбаљске парохије, што је прва архијерејска Литургија од њеног освећења 2009. године. Говорећи о томе шта је смисао и сврха нашега хришћанског живота, који смо добили од Бога и који проводимо на земљи, владика Методије је подсјетио на ријечи Светог Серафима Саровског којима је свом пријатељу Мотовилову објаснио да је смисао људског живота задобијање благодати Духа Светога. “А благодат Духа Светога су нестворене божанске енергије које добијамо и којима се напајамо, испуњавајући божанске заповијести које нам је Господ дао, задобијајући кроз те божанске заповијести Свете божанске врлине, које нам омогућавају да се напајамо благодаћу Духа Светога.” У литургијској бесједи владика Методије се осврнуо и на јеванђелску причу коју је Христос испричао само два дана по уласку у Јерусалим на Цвијети, а три дана прије Његовог страдања и распећа на Велики петак, причу о домаћину – Богу – који је посадио виноград – народ Божји Израиља – установио дом Израиљев, односно Свети град Јерусалим. Објаснио је да је и данас овдје на Литургији он призвао Господа с неба да погледа и посјети виноград свој и утврди га: “И то је слика те приче о винограду, односно дому Израиљевом, који је Господ посадио у пустињи јудејској и који је оградио плотом. То значи дао им је заповијести, закон Божији који ће да их огради од свих оних који су тада били око њих, а који су били незнабошци, нису познавали Бога и нису знали смисао и сврху овога живота”; бесједио је владика диоклијски, додавши да је тај виноград, који је Бог тада посадио, требао да свједочи цијеломе свијету и свим народима који су тада живјели у његовом окружењу, шта је смисао и сврха правога истинског живота и служења правоме и истинскоме Богу. Даље је објаснио да кула која је високо изграђена, значи да је успоставио власт у дому Израиљевом, моћ државе која ће да стражари и чува од свакога спољашњег лошега и негативног утицаја тај виноград: “Па је каже ископао пивницу, то јесте подрум у коме се чува вино. То значи да је устројио храм јерусалимски у коме су благодатне енергије текле, и у коме су се људи, Израиљев дом који је устројио, напајали вином, то јест врлинама. А на првом мјесту љубављу која је једина заповијест Божја, да љубимо Бога и да љубимо ближњега свога”, истакао је Епископ Методије и поручио да ћемо кроз ту љубав стећи све остале врлине. И то је плод винограда који домаћин устројава да би донио рода и плода и да би се од њега на крају излило вино које је милост, човјекољубље, љубав и све оне врлине које треба да имамо. По његовим ријечима напајајући се божанским енергијама, преображавамо срце и мијењамо га у срце које прима Христа Бога и које љуби ближњега свога. Тумачећи даље причу о домаћину који је посадио виноград, оградио плотом, ископао пивницу и начинио кулу и дао виноградарима на чување – првосвештеницима, старешинама дома Израиљевога, и отишао, Преосвећени је подсјетио да је домаћин – Бог – кад је видио да плод винограда није био добар, повремено слао своје слуге. У Старом завјету су то били пророци, који су исправљали и кориговали пут којима су првосвештеници, тадашње старешине народне, ишле. Међутим, све те пророке они су отјерали или побили, злом смрћу усмртили (каменовањем). “И на крају Бог у жељи да спаси виноград, шаље Сина свога. Нада се да ће се они кад виде Сина, и кад Он посвједочи да је то Његов Син, и они се увјере у то, постидјети и да ће исправити живот свој. Међутим, овдје пророчки Господ говори о ономе што ће да се деси кроз три дана по овој Његовој бесједи, а то је да ће се они договорити да убију Сина домаћиновог и приграбе Његово наследство”, казао је владика Методије, истичући да су они мислили да ће убиством Сина приграбити оно што припада Богу, а не њима. Поучио је сабране владика да смо све што данас имамо у животу, добили од Бога на дар и само је питање како ћемо се понијети и колико ћемо бити одговорни према ономе што нам је Бог дао, према положају, мјесту на којем нас је Он у овом свијету и овом животу поставио. “И онај камен који су они одбацили, односно Сина којег су убили, Он је постао крајеугаони камен”, поручио је владика, објаснивши да све оно што човјек ради и прави, ако му није Христос крајеугаони камен, то не може опстати. И на крају, као што им је пророковао, Господар је зле виноградаре злом смрћу усмртио, а виноград односно Израиљ, народ Божији дао апостолима Христовим који су, како је казао, по цијеломе свијету проповиједали и пронијели Нови савез са Богом јер првосвештеници, виноградари, којима је Господ повјерио и дао Израиљ, нису испунили Стари савез. “Тај њихов виноград дат је другима и то је наш наук да оно што је сврха и смисао нашег живота, а то долази од самога Бога, дужни смо да испунимо на крајеугаоном камену у нашим срцима и да на њему, који је Христос Господ наш, све градимо. Нека Господ да да и ми испунимо тај смисао и сврху овога краткога земаљског живота и да се напајамо благодатним божанским енергијама и прославимо Христа Бога нашега у Оцу и Духу Светоме у вијекове вјекова, амин”, закључио је на крају архипастирске бесједе Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  20. „Када ми покушавамо да се избавимо од онога, с чиме се морамо суочити у своме животу, када покушавамо да променимо саме себе и постанемо бољи, да би тек потом почели водити духовни живот, када ми желимо да променимо своје окружење, желимо да се измени природа, тада ми падамо у највећа искушења. И долазимо до краја живота, не остваривши тако ниједне своје жеље, не познавши ниједну тајну небеског живота. Проводећи тако свој живот, ми у ствари служимо своме „ја“, а не Господу“. Старац Емилијан Симонопетритски Извор: Епархија жичка
  21. У двадесет и осму недељу по Духовима 20. децембра 2020. године у Саборној Цркви у Београду свету Литургију служио је јереј Арсен Миловановић и протођакон Радомир Перчевић. Након Светог Причешћа литургијску беседу произнео је протођакон Дамјан Божић у којој је подвукао да смо ми у животу увек позвани да благодаримо Богу, наведено је у извештају Радија Слово љубве. Звучни запис беседе Јеванђелска прича о губавцима, коју смо данас прочитали, може се упоредити са нашим савременим збивањима и пандемијом која нас је тако изненадно задесила. „Христос не прети и не згражава се над незахвалошћу излечених губаваца, већ само указује на оно што је очигледно и на оно што из пристојности треба да се ради. Он покушава да пробуди у човеку онај стид који сви ми имамо кад нешто лоше урадимо или када се неком не захвалимо. И данас нам Христос баш ту лекцију из пристојности и благодарности даје. Захвалност, благодарности, Евхаристија је основа нашег односа са Богом, јер чиме ми можемо другачије да захвалимо Богу за његова добра и све његове благослове него том благодарношћу? И да ли уопште без те благодарности и захвалности Богу и ближњима може да постоји наш однос са Богом?“ закључио је у својој беседи протођакон Дамјан Божић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. У духу актуелних искушења којa целу планету обремењују, Српски народ у Републици Хрватској непрестано се налази на удару многих медија и прогресивне политике која је усмерена у циљу оповргавања историјских чињеница и стварању једног новог друштвеног дискурса заснованог на мржњи. Као наследници хришћанског духовног наслеђа, који се искључиво наслања на свето Јеванђеље позвани смо на љубав, и на међусобно поштовање изграђено управо у тим Истинама. Непримерено је искривљивати ту истину, као што је то учинила Туристичка заједница града Вуковара, која тиме руши културно и историјско наслеђе једног народа. Такав чин оскрнавио је цркву свете Петке на Доброј води. Оповргавање историјских чињеница и рушење духовног наслеђа је нечовечански и нецивилизацијски чин. Оваквим поступком нарушава се духовни и културни интегритет једног народа, а који је загарантован тековинама европске цивилизације. Неговање ових хуманистичких и хришћанских вредности неодвојиво је од приступа представника наше заједнице како на локалном тако и на државном нивоу у Републици Хрватској, а који се сусрећу са великим проблемима да сачувају наш културни, национални, просветни и језички идентитет. Овде би се осврнули и на непрестане нападе медија и на шовинистички приступ према матичној нам држави, Републици Србији, и њеној актуелној политици и политичком вођству, који ни у ком случају нису примерени и не доприносе побољшавању добросуседских односа. Требамо имати у виду да смо сви грађани света и да смо хришћани који имамо заједничког непријатеља у виду вируса који не познаје границе, боју коже или националност. Јеванђелист Матеј нам сведочи речи самога Господа који каже да су све заповести Старога Завета сажете у две заповести, а то је да љубимо Бога и своје ближње. Овде можемо поставити питање као у причи о Милостивом Самарјанину: Ко је мој ближњи?, опет долазимо до истог одговора, а то је онај човек који показује милост и који нас поштује онаквима какви јесмо. Са друге стране, ако уместо љубави пројављујемо мржњу, морамо знати да мржња рађа грех, а грех нас води у пропаст и сигурну смрт. На ове последице су упозоравали сви старозаветни пророци, који су имали јасну представу, ако ходимо путем без Бога и осуђујемо друге, идемо путем пропасти, али ако се покајемо и покажемо љубав и милост према Богу и људима, бивамо благословени и спашени. Овакви ставови не изграђују дух толеранције и међусобног разумевања, који би требали бити темељи за изграђивање наше заједничке будућности. Сматрајући да смо по духовном и културном наслеђу два блиска народа, који би требали градити друштво живота, а не друштво у коме влада мржња и нехришћанске вредности. Тиме вођени, с жаљењем можемо се присетити недавних насилних догађаја у граду Вуковару, који су били обојени националном нетрпељивошћу. Такви и слични догађаји не користе ни једном ни другом народу, већ из таквих догађаја можемо закључити да нам је друштво далеко од хришћанских вредности, које би требале бити темељ нашег друштва. Према томе сматрамо да су такви текстови јако штетни, непотребни и непримерни, јер они као такви сеју семе зла и не изграђују друштво које се базира на љубави, већ на мржњи. С тога се окренимо ка Љубави и Животу. Епископ осечкопољски и барањски Херувим Даљ, 14. децембар 2020. године Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  23. Књига Венац живота коју објављује Catena mundi 2020. године, подељена је у два дела, са јасним циљем да покаже да је богословље неодвојиво од начина живота, те зато аутор Епископ Јован (Пурић) и започиње своју студију анализом Беседе на гори. У првом делу књиге налазе се научне студије о догматским и моралним категоријама, а затим су у другом делу донете беседе Епископа Јована (Пурића) из периода архијерејског службовања у Нишу. Сами појмови вера, нада, љубав иако одмах асоцирају на моралне категорије, ипак су и догматске природе, а одмах упућује на познату Химну љубави Светог Апостола Павла у Посланици првој Коринћанима, гл. 13. Анализа ових појмова, односно стављање у различити контекст – и богословског и опитног – провлачи се, као мотив, кроз цело дело. У свом третману библијских, новозаветних тема, аутор нуди њихову богату богословску, етичку, иконолошку и химнолошку интерпретацију. У првом поглављу посвећеном Христовој Беседи на гори, аутор подвлачи њену христолошку и есхатолошку перспективу, тј. чињеницу да је оваплоћење Сина Божијег залог обожења људи и творевине у Царству небеском, које се и само јавља кроз Божије присуство у историји. У другом поглављу које носи наслов Надом се спасавамо, аутор настоји да анализира хришћанску наду у контексту самог оваплоћења Бога Логоса у историји. Хришћанска нада је везана како за историју у којој се реализује Божије присуство, тако и за есхатологију, сходно обећању људском роду да ће бити причасници божанске природе (2. Птр. 1,4). У поглављу Љубав као вечна садашњост, после хронолошке анализе појма љубави, аутор сам извор хришћанске љубави смешта у љубав која постоји између Три Личности Свете Тројице, чији је спољашњи израз између осталог и стварање света. На тај начин љубав бива неодвојива од творевине и израз истинске љубави којом се свако биће саобржава Христу и преко њега Тројичном Богу. У последњем поглављу првог дела књиге Мир Христов и службе помирења аутор разматра појам мира, као дара Божијег. Попут љубави, аутор смешта мир у међу-персоналне односе који постоје у Светој Тројици, а улазак мира Божијег у свет поистовећује са оваплоћењем Логоса Божијег. Аутор подвлачи да је светопавловски Бог наде и Бог љубави је такође и Бог мира. У антрополошкој равни мир је однос љубави између Бога и човека, који се касније, као светски мир, преноси и на ширу друштвену реалност. Према аутору обавеза је сваког хришћана да врши службу помирења, јер мир све сједињује. Затим аутор наводи и примере помазаника – Христа у Новом Завету, затим разматра и крунисање Стефана Првовенчаног… У другом делу књиге сакупљене су беседе са врло разноликим темама: Света Литургија – Школа истинског образовања; Сви смо ми ученици, а једино је Христос учитељ, а затим нам аутор говори о Крсту, о светитељима и празницима (Богојављење, Педесетница, Преображење, Видовдан), о тајни очинства и синовства у Христу, о Цркви, о вери, о светости, о хришћанском животу, о саборности, и на крају о Царству Божијем… Књига аутора Епископа Јована (Пурића) указује на једини Пут (ка Царству Божијем), Истину (у вери) и Живот (непорочни) које нам је објавио Васкрсли Господ како би сви хришћани имали веру, наду и љубав у овом животу и на тај начин задобили Царство Небеско о коме нам пише, богословствује и проповеда аутор. Извор: Инфо-служба СПЦ
  24. У навечерје празникâ светих краљева Милутина и Драгутина (у монаштву Теоктиста) и мати им краљице Јелене (у монаштву Јелисавете) и Светог Варнаве Хвостанског Исповедника, 11. новембра 2020. Лета Господњег емитовано је двадесет и петом издање емисије "Живе речи". Специјални гости емисије били су јеромонах Петар (Драгојловић), игуман свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској, као и Јелена Антић, иконописац и рестауратор. Са уваженим гостима разговарао је катихета Бранислав Илић. На самом почетку овог издања наше емисије игуман Петар (Драгојловић) је казивао о Светом и богоносном оцу нашем Арсенију Сремцу, другом архиепископу српком, чији свештени спомен смо прославили. У духу предочавања житија овог равноапостолног светитеља који је наставио пут и дело нашег Светог Саве, отац Петар је казивао и о светитељима које управо прослављамо. У наставку овог уводног дела игуман Петар је говорио о светињи у којој се подвизава, а која у нашим данима доживљава велику духовну и материјалну обнову. Будући да је јеромонах Петар пострижник Цетињског манастира ово је била дивна прилика да нашег госта замолимо да са нама подели своја сећања из монашког живљења у Митрополији црногорско-приморској. Богу сам благодаран што сам упознао и живео уз великог митрополита Амфилохија, био је то велики молитвеник и свети човек који ће се тек прославити, рекао је отац Петар присећајући се лика и дела блаженопочившег архиепископа цетињског и митрополита црногорско-приморског Амфилохија. Наша уважена уметничка гошћа Јелена Антић, иконописац и рестауратор, говорила је о својој љубави према иконопису. Присећајући се почетака хришћанског живота Јелена је са нама поделила сећање на блаженопочившег епископа јегарског Јеронима (Мочевића), који је поред Епископа новосадског и бачког др Иринеја, оставио велики траг у њеним првим корацима духовног живота. Настанак једне иконе подразумева приступ са једним богобојажљивим трепетом, а сликање иконе треба да нас подстиче на усрднију молитву подстичући нас да се уподобимо Христу Господу, истакла је наша сестра Јелена говорећи о њеном дожљивају иконописања. Наша гошћа је у наставку говорила о љубави према уметности лепог писања - краснопису (калиграфији). Уметност лепог писања је изузетан вид уметности који има свој значај и у богослужењу цркве, јер су калиграфска дела присутна у еванђељима и неким богослужбеним књигама, нагласила је Јелена Антић. Очи су огледало душе код сваког хришћанина, јер онај који је истински хришћанин чак и својим изгледом сведочи небеску красоту. Уметност је одраз вечног и непролазног Уметника, који сам јесте извор сваке уметности и извор сваке лепоте, речи су игумана Петра који се осврнуо на мудре речи и савете иконописца Јелене Антић. Говорећи о савременим искушењима и савладавању истих, отац Петар нас је поучио следећим речима: Вођени саветом Светог Апостола и јеванђелиста Јована Богословља, љубљеног ученика Христовог, све што чинимо треба да бива у љубави, С тога, сва искушења која нас сналазе можемо да савладамо искреном љубављу према Богу и ближњима. На самом крају емисије игуман Петар и Јелена су упутили своје поруке. Нека нам све бива неусиљено, у радости и љубави, јер када тако чинимо у животу засигурно смо на сигурном путу спасења, речи су пастирске поруке оца Петра (Драгојловића). Наша драга гошћа Јелена Антић упутила је кратку, али веома важну поруку коју смо сви понели у својим срцима: За покајање, преображење и нови почетак никад није касно! Модератор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  25. Човек је биће призвано да буде носилац и сведок вечнога живота. То његово природно призвање постало је Христовим васкрсењем из мртвих најдубља стварност човека и света. Јер од тренутка Христовог васкрсења људска природа и људско биће у целини заквашени су једном за свагда квасцем вечног живота. И човеков ум обасјало је сазнање да му преостаје да бира између пролазности и вечности, између ишчезнућа и вечног живота. Од тада постаје јасно оно што је до тада било тамно у људској свести: да постоје две врсте живота. Да постоји стварност и могућност пролазног живота, али исто тако да постоји и стварност и могућност вечног и непролазног живота. Има доста међу људима оних, на нижем степену знања и просвећености, који прихватају пролазни живот као једину стварност. Мудровање таквих је телесно мудровање, подједнако својствено и многоученим и неуким. Свест таквих је нешто развијенија од животињске. То су они који телесно живе, па онда и телесно мисле и осећају. Такви виде и препознају ствари и служе се њима, вештије или мање вешто, зависи од степена образованости и цивилизованости, али су далеко од поимања и схватања суштине и смисла ствари. Такви живе и раде, али су далеко од познања смисла живота и дубљег значаја људског стваралачког чина. Поред свега гледања и знања такви остају духовни слепци, успавани сном смртнијем, непробуђена бића и окамењена срца и ума. Такви – оно што виде и доживљавају, то у себи и носе и о томе једино сведоче. Они се диве пролазном животу и пролазним уживањима, задовољавају својим кратковидим истинама, теше и засићују својим паучини сличним умовањима и трулежним сазнањима, хране трулежним богатствима и трулежним, тренутним, радостима. Они тек кад се примакну свом последњем трену, који нико не може избећи, сусрећу се, ужаснути, са истином: да су им радости заиста биле трулежне и пролазне радости, богатство – трулежно богатство, знања трулежна знања, памет – трулежна памет, истина – трулежна истина, дела – плетење мреже паукове, живот – трулежни живот, подложан смрти и ништавилу, као последњој стварности. Тај последњи трен, који се зове смрт, открива се тако и постаје основни и главни критериј и мерило свега онога што је човек био и радио и што јесте; свега што је мислио, чиме се задовољавао, чему се радовао у животу. А свака вредност, било да се ради о вредности живота, било да се ради о вредности истине, или о вредности људске историјске делатности у свим облицима: вредности љубави, правде, добра, страдања за другога, за општи смисао и праведност – све те и безбројне друге вредности бића и ствари, уколико нису у стању да победе смрт и пролазност, постају заједно са својим носиоцем – безвредни бесмисао. Истина се претвара и постаје истоветна са лажју, живот са смрћу, добро са злом, знање са незнањем, љубав са мржњом; васиона се претвара у привид и обману а човек у прах и пепео. Они који се клањају пролазном животу и који све његове вредности своде на пролазне вредности, такви не могу избећи да буду названи и да постану поклоници смрти. Јер коначни збир њиховог знања и памети, њихових дела и вредности, једном речју – њиховог живота, јесте смрт и ишчезнуће и обоготворење тог ишчезнућа. Такви и кад се боре за људски живот, његове вредности и достојанство, већ унапред су се одрекли како смисла свог напора и борбе, тако и саме вредности живота и његовог истинског достојанства. Јер истински је достојно и вредно само оно што се причести и што може постати заједничар вечности и носилац бесмртности. Велика је срећа за људе и свет што поклоници смрти и проповедници пролазности не изводе коначне закључке из свог смртољубља и што не живе у целости сагласно свом идолопоклоничком сујеверју и мртвоверју. Дубље им је срце од оплићалог и непробуђеног разума. То Бог, као код Јова, не допушта Сатани да им се дотакне „душе”, тј. да им се освињи и сатанизује дубина бића, свести и савести. Отуда, често, и кад се боре за „бесмислени” смисао пролазног живота и његове вредности, у самој тој борби пројављују, свесно или несвесно, тугу и жеђ за његовим вечним смислом и значењем. Очевидно, шири је човек и дубљи од плитког поља своје свести и од логике тзв. здравог разума, и то не само шири и дубљи на вечном плану него и у оквирима свог историјског битовања и свакидашњег понашања. Само један мали део његовог свакидашњег понашања и разлога за то понашање допире до његове свести и постаје јој јасно и разговетно. Клањати се пролазном животу значи клањати се и служити привиду и привид претварати у идол а човека у безумног идолопоклоника. Зато само онда када човек прогледа и кад му се отвори вид за тајну вечног и непролазног живота, запретаног и скривеног у пролазном, он постаје прави човек и његово поклоњење животу – поклоњење истинском, бесмртном животу. За откривање у себи и за додир са тим животом потребна је дубља и савршенија свест од телесног мудровања и трулежног умовања, неопходна је духовна мудрост и знање и просветљење. Поклоници вечнога живота су богопоклоници, то су они који се клањају Богу, кроз тајну бића, Духом и Истином. Откуда вечни живот у пролазној твари? Стварањем Божијим он јој је задат, а оваплоћењем и васкрсењем Христовим дат као квасац. Вечни живот је засијао ускршње ноћи из Гроба Господњег. Њиме се Христов гроб претворио у живоносни Гроб, у извор живота вечног за сваку твар и свако биће, и сваки гроб који се са њим сједини и њега дотакне. Њиме се земља од вечне гробнице бића и твари претвара у свету радионицу бесмртника и живота вечног. Први васкрсли из мртвих, Христос Господ, постаје Васкрситељ свих мртваца из свих гробова, првенац свих оних који ће у Њему и Њиме васкрснути у онај незалазни Дан, последњи, сабирник свих дана и свих времена, и свега што се у њима рађало и збивало. Ето ради чега је у васкршњем поздраву: Христос воскресе! и отпоздраву: Ваистину воскресе! – садржана сва суштина наше вере и сва суштина нашег живота у времену и вечности. То је оно у шта ми хришћани верујемо, чему се надамо, што волимо и на чему утемељујемо свој живот. То је темељ и смисао нашег рођења, основа и нашег живљења. Из тог чудесног Догађаја исијава вечна и неугасива Светлост. Она прожима и обасјава наше рађање и живљење, наше умирање и наше вечно надање. Сигурна вера да је Христос васкрсао, и да је Он, као што је био Првина умрлих, постао и Првенац оних који су васкрсли и који ће васкрснути из мртвих, поставши тиме Зачетник Новог Човечанства, не више човечанства рађаног да умире и пропада, него рођеног да вечно живи; та и таква вера постаје оса око које се окреће наше биће и наш живот, као и биће света, у његовом прошлом, садашњем и будућем постојању. Ми хришћани, по чему смо хришћани? По томе што верујемо у васкрслог Господа Христа, Сина Божијег Јединородног, од Дјеве рођеног, који је пострадао, погребен био и умро, али и силом Божанском васкрсао из мртвих у трећи дан. Верујући у Васкрслога ми верујемо и у свеопште васкрсење мртвих. Јер као што је Он васкрсао тако ће и сви људи васкрснути у последњи Дан; и биће ново небо и нова земља, и обновљена преображена људска бића. Сведок присутности те силе васкрсења и могућности преображења људског тела и бића јесу и свете чудотворне мошти. Много је моштију светих у Православној Цркви, код свих православних народа, које сведоче о сили Васкрслога Господа. Да поменемо само оне нама најближе: Св. Стефана Дечанског и Великомученика Косовског Лазара, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, Преп. Петра Коришког и Рафаила Банатског Исцелитеља, и Преп. Параскеве. Саме по себи све су то обичне људске кости, али кости којих се дотакла сила васкрслога Христа. Зато оне столећима чудотворе, телесне болеснике исцељују и душевне просвећују. Велико је то и дивно чудо: мртве кости постају моћније и чудотворније од живих бића, већи просветитељи и учитељи од живих мудраца. Хиљаде и хиљаде људи стичу се вековима око њих, задобијајући преко њих нови миомир живота, васкрсавајући мртве душе силом Божијом у тим костима запретаном. Оном истом силом којом је Господ васкрсао своје кости и своје тело после тродневног погребења. Тако се показује да су светитељи већ сада и овде оно нашта су призвани да буду сви људи у времену и вечности: Носиоци и сведоци вечног живота. Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...