Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живи'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Православна друштвена мрежа Црква.нет
    • Downloads
    • Блогови
    • Не псуј БОГА!!!
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

  • Јован's Blog
  • Перезвонов Блог
  • Srecko Urosevic's Blog
  • јашадр's Blog
  • u malom gnevu's Blog
  • Блог младог вероучитеља
  • Записи Лепог Сиће
  • Tanja ex Petrija's Blog
  • Катодна цев све трпи
  • Zayron's Blog
  • krin's Blog
  • Епархије
  • Манастири
  • Црквене институције
  • Разно
  • Лични Блогослов
  • Србима
  • Родољуб Лазић's Blog
  • креативна породица мирић
  • креативна породица мирић
  • AVE SERBIA
  • Осми дан
  • Срђанов блог
  • блог свештеника Бранка Чолића
  • Блог свештеника Перице Стојића
  • Хип Хоп Ћирилица
  • ЧОВЕКОЉУБЉЕ-AMOR AL VESINO
  • Književnost i savremenost
  • OPET O COVEKOLJUBLJU, ODGOVOR RASKOLNICIMA:
  • Слово Љубве
  • Сања Николић's Blog
  • Kонзервативизам: идемо ли икуда?
  • Биљана's Blog
  • Драшко's Blog
  • DankaM's Blog
  • Александар Радовановић's Blog
  • Resureccion's Blog ОПЕТ О ЧОВЕКОЉУБЉУ " П Р А В О С Л А В Љ Е И М Л А Д И"
  • Шкабо Ћирковић БОШКО
  • Тридесет
  • ОВО ЈЕ ЗЕМЉА ЗА НАС - беседа у Зоранову част
  • МОКРИНСКИ ПАТУЉЦИ илити ЦЕЛО СЕЛО ШМРЧЕ БЕЛО више није смешна песма
  • ИТ блог
  • Middle-earth's Blog
  • Sfhullc's Blog
  • OBO JE ЗЕМЉА ЗА НАС
  • Протођакон Дејан Трипковић
  • Јереј Дејан Трипковић
  • ZAPISI SIRIJSKE POPADIJE
  • Марија
  • САША МИЋКОВИЋ's Blog
  • Black Sabbath
  • Богдановић Тамара's Blog
  • Igor Vlahović's Blog
  • defendologijacentarmne's Blog
  • Мисли из једне равнице
  • Provincijalac
  • Православна црквена музика
  • Goran Janjić RadioPoljubac's Blog
  • Blaža Željko's Blog
  • Николај Невски's Blog
  • mile721's Blog
  • Српски род и негова селекција
  • It’s a Wonderful Life
  • Zive reci svetih
  • Данил Сисојев
  • kordun's Blog
  • Анг Елус's Blog ( Поучно, став Православља)
  • М и Л а Н's Blog
  • М и Л а Н's Blog Шта мислите о Екуменизму и Унијаћењу
  • Неле's Blog
  • Dejan_kv's Blog
  • Зашто нам се не дешава оно што смо планирали?!
  • С И Л А Љ У Б А В И
  • САША МИЋКОВИЋ - духовна поезија
  • Andrej Vujicic's Blog
  • giopasverto's Blog
  • Кристијан Килић's Blog
  • turista's Blog
  • STRAVIČNA SUDBINA PORODICE OBRADOVIĆ NAJTUŽNIJA PRIČA NA SVETU: "Nemam novca da krstim dete koje umire!"
  • Arsenija
  • PITANJE KRSNE SLAVE
  • Boban Jovanovski's Blog
  • Бистриков блог
  • Српски национализам
  • Сећање на о. Александра Шмемана
  • Вера или секуларизација?
  • Sneza Dj.'s Blog
  • Васке_В's Blog
  • Hadzi ljilja's Blog
  • MOJ ŽIVOT
  • Milan72's Blog
  • JESSY's Blog
  • Семе спасења
  • archero's Blog
  • О свему и свачему
  • KOSE OCI
  • arinardi's Blog
  • Klasična Romantična
  • Пламен Речи
  • 5 diem check-in mien phi khi du lich Da Nang gay sot cong dong mang
  • Тврђава
  • Hvala ti, Bože!
  • ЧЕВО РАВНО
  • Велизар's Blog
  • ИВАН KARINGTON's Blog
  • Драшко's Blog
  • Cokomokoking's Blog
  • Књижевни блог
  • Nikola Tesla
  • Aleksandar Ciganovic - pesme
  • hi, Please allow me to introduce myself
  • Песме Цариника
  • Help people who need help
  • How Tennessee’s offense can combat it
  • требамисвакидан
  • First reported by the NFL Network
  • Aurelijeva tabla.
  • What he did was historic
  • Светосавске посланице
  • нови сајт
  • Рале
  • Подвижништво Хришћанина у својој фирми
  • Ciklama Maslačak
  • Глас верника
  • Прикљученија Дебелог Мосија
  • Lap mang FPT
  • Skateboarder central
  • fpt
  • Библијске теме
  • Katarina565
  • adrienne224
  • adrienne224
  • adrienne2242
  • Sandra
  • Characteristic: Canada table tennis Expansion Recognizes Olympic berth
  • Sandra
  • Скице
  • blogs
  • Stavro for pipl
  • Phim Cach Nhiet
  • Живот је Супер
  • Kravica
  • Ban da biet benh tieu duong nen tranh an gi?
  • Nhung xu huong thoi trang nu dinh dam the gioi
  • lupacexi
  • Моја земља x
  • Giải nhiệt mùa hè cùng cách mix đồ hoàn hảo với màu xanh lá cây
  • РИЗНИЦА ЛИТУРГИЈСКОГ БОГОСЛОВЉА И ЖИВОТА
  • Sinh trac van tay duoc thuc hien qua 4 buoc don gian
  • Review Using The RefluxEase Wedge Pillow
  • Tim kiem 8 loai hinh thong minh o tre
  • Chung van tay mat cong co nhung dac diem tinh cach nhu the nao?
  • Ствари које треба имати на уму како би смањили ризик од куповине старог иПхоне-а
  • 5 Stunning Adventure Games You Must Try Now
  • Giao duc con dua tren tinh cach dac trung cua chung van tay
  • Lam sao de duoc duyet vay von tin chap ngan hang khi ban dang co no xau
  • Fall Protection Training
  • O. Ugrin
  • Православље у Банату
  • Велики пост у доба мале короне (и обратно)
  • Dac San Binh Dinh Online
  • Звук је боја, Боја је светло, Светло је Грачаница
  • Bozicno vrijeme
  • Tražite i Naćićete
  • Drew Ferguson is a non-roster invitee outfielder inside of Mets camp
  • The Yankees incorporate an all-righty lineup. Will it obstruct their results?
  • Instant start off propels Brewers toward 7-2 victory higher than Dodgers
  • Offishial information, 2/9/21: MLB retains ridiculous rule; 2021 Marlins NRIs
  • Anthony Rendon progresses, Shohei Ohtani returns in the direction of mound
  • Вир 渦's Блог

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Епископ бачки Иринеј: „Свети Димитрије је жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ Његово Преосвештенство Епископ бачки г. др Иринеј началствовао је на празник Светог великомученика Димитрија, у понедељак, 26. октобра/8. новембра 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Дамаскина, свештенства и ђаконства Епархије бачке. На малом входу, Епископ бачки Иринеј је произвео протонамесника Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника, у чин протопрезвитера. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика Иринеј је поучио сабрани народ о значају личности светог великомученика Димитрија, о смислу страдања хришћана и нагласио: „Нису мученици били ни слабићи, ни кукавице – ни свети Димитрије, ни свети Георгије, ни многи други свети. Били су војници по занимању, али не само обични војници него војсковође, истакнути војници. Дакле, људи храбри, спремни да се боре и да се жртвују. Али никада нису ставили на прво место овоземаљска добра. Зашто је частан војнички позив? Зато што он није срачунат на то да иде да осваја, да пљачка, да чини злочине. Нажалост, у наше време, много више него у ранијим вековима, благодарећи људској злоби и савременој технологији ратној, то се дешава у много већој мери него раније у историји. Огромна су страдања широм наше планете. Али, они који су у војсци да би бранили правду, да би бранили своје ближње, да би бранили невине и притом свој живот излажу свакој опасности, не жале га – о чему у целој нашој историји и историји многих народа налазимо многе примере, све до наших дана – ти људи тиме сведоче своју љубав према Господу Христу; сведоче спремност да се жртвују за правду, пре свега за правду Божју, а онда и људску. Зато је реч сведок почела да добија значење мученик, онај који сведочи својим страдањем, својом спремношћу да жртвује себе за друге, за ближње. То се види из речӣ Јеванђеља које смо слушали, када Господ Христос каже ученицима, апостолима, да ће они страдати због вере у Христа, да ће бити прогоњени. Тако су и ови велики људи, као свети Димитрије, свети Георгије и други, били сведоци љубави Христове и своје љубави према Христу, у своме времену. И зато су прослављени од Бога. До дана данашњега мошти светог Димитрија се чувају у граду Солуну, где је пострадао. Његово тело Господ чува до данас и оно точи миро на чудесан начин, миро које исцељује болесне. То се дешава и са другим великим светитељима. Дакле, светитељи нису мртви него живи, живљи од нас који мислимо да смо живи. Зато се ми њима молитвено обраћамо, са љубављу, да они буду наши молитвени заступници и посредници пред Господом. Зато је и овај дан радостан празник, без обзира на то што вршимо спомен страдања једног човека; радостан и велики празник, јер свети Димитрије јесте жртвовао свој живот, али је победио у јединој борби која има вечну вредност – борби против зла, против греха, против смрти, а у борби за љубав и за ближње своје.ˮ У току свете Литургије, Епископ бачки Иринеј је у презвитерски чин рукоположио ђакона Александра Шарчанског. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је данас Свету архијерејску литургију у Храму преподобне мати Параскеве у Поребрицама код Брчког. У девету недељу по Духовима на празник Светог апостола Матије и Светог мученика Антонија Епископ Фотије је началствовао Светом архијерејском литургијом у парохији поребричкој. Преосвећеном Епископу Фотију данас су саслуживали протојереј-ставрофор Драган Ћирковић, архијерејски намјесник брчански,протојереј-ставрофор Вујадин Станишић,парох у Доњем Брезику, протојереј-ставрофор Перо Танацковић, парох у Модричи и јереј Александар Танацковић, новопостављени парох у Поребрицама. Владика Фотије се захвалио проти Николи на дугогодишњем труду и посвећеном раду на парохији Поребричкој и на свему што је урадио за вјерни народ. Пожелевши му много успјеха на новој парохији Преосвећени је рекао да се сви молимо да прота Никола настави да буде војник Христа распетога и васкрслога. ''Благословен је овај дан у који смо се сабрали овде у Пребрицама, а повода има много. Први разлог нашег доласка је да одслужимо Свету Литургију јер прота Никола одлази са ове парохије на друго место где му је Црква одредила да настави своје служење.'' Такође Епископ Фотије је упутио ријечи добродошлице оцу Александру, новом пароху поучавајући га да буде добар пастир пастве Христове, желећи да умножи своје трудове и да буде на корист Цркви Христовој као и народу вјерном. У току Свете архијерејске литургије Епископ Фотије је рукоположио у свештени чин ђакона дугогодишњег брчанског вјероучитеља, дипломираног теолога Немању Јокића. ''Данас смо имали и једно рукоположење у дивни свештени чин ђакона, оца Немање Јокића, вјероучитеља у Брчко Дистрикту. Још један од младих људи који примају благо иго Христово, јарам Христов и постају свештенослужитељи. Неко у чину ђаконском а неко у чину свештеничком, као што је ваш нови свештеник, отац Александар Танацковић. Млад човек. И увек је тако. Црква се обнавља и живи.'' Подсећајући се још једном недавне посјете Његове Светости Патријарха српског Порфирија граду Добоју, Епископ Фотије је наводећи пример великог и јавности мало познатог страдања Срба у првом логору на тлу Европе у Првом светском рату, који је организован управо у Добоју, рекао: ''Где су Срби ту је мучеништво и страдање, али ту је и победа васкрсења.'' У току трпезе љубави, која је припремљена за све присутне парохијане и госте, пригодном бесједом госте је поздравио прота Никола. Поред вјерног народа Поребрица и околине, молитвено учешће на богослужењу узео је и начелник општине Пелагићево, г. Славко Тешић. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  3. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 12. јула 2021. године, на Петровдан, светом архијерејском Литургијом у храму Светих апостола Петра и Павла у Винчи. Саслуживали су изабрани Епископ марчански Сава, игуман манастира Рајиновца архимандрит Серафим, настојатељ манастира Светог архиђакона Стефана у Сланцима јеромонах Стефан, старешина храма и архијерејски намесник врачарско-грочански протојереј-ставрофор Драган Станишић и ђакони Радомир Врућинић и Немања Ристић. „Велика је данас радост јер можемо лицем ка лицу да се гледамо, да се радујемо једни другима, да честитамо празник једини другима. Винча има своје корене, она је надалеко позната, историјски позната, али позната је и по благочестивом народу који је овде кроз векове живео. Позната је и по манастиру светом који се налази овде у Винчи, који има богату историју, који је много тога сабирао у себи. Сабирао је успоне и падове православног српског народа и на крају је доживео да буде порушен да не би пао у руке оних који су иноверни, који нису веровали у Христа. Исто онако као што је порушен и манастир Марча и многи други православни српски манастири. Хвала Богу, Његова промисао је изнад силе људске и ми смо благословом блажене успомене патријарха Иринеја започели обнову манастира. Господ је хтео да ми слаби и недостојни будемо изабрани да поново изграђујемо ту светињу. Манастири су места у којима живе монаси, али и место у које долазе људи са свих страна да се духовно обнављају, да се оснажују. У наше манастире не долазе само православни хришћани и не само православни Срби, него и људи који припадају другим верама и другим народима“, рекао је патријарх Порфирије говорећи о историји Винче и самог манастира. „Данас славимо два света човека. Славимо Свете првоврховне апостоле Петра и Павла. Један је био веома образован, најученији човек у своме времену, Павле апостол. Богонадахнута труба Божја, кроз њега је сам Христос говорио. Он је проповедао име Христово кроз читав свет. Оснивао је цркве у читавом свету, а то је учинио не због тога што је пре свега био образован, што је знао добро и лепо да говори, него због тога што је имао непоколебиву, снажну живу веру у Господа Христа и што је његов живот био поистовећен са животом Христовим до мере да је за себе рекао: „Не живим више ја, него Христос живи у мени“. И ми требамо да будемо на таквом путу, да се трудимо да Христос живи у нама. Када имамо реч Христову у себи, бићемо као апостол Павле живи сведоци Христови. И онда ћемо, где год се налазили, доживети да Његова реч има снагу и да сви са којима долазимо у сусрет виде кроз нас аутентичне хришћане такве да и други немају изговора него да и сами постају хришћани. Потребно је то данас нама овде у Србији, али потребно је и читавом свету. Ако је мало оних који верују у Христа и ми смо зато одговорни. Одговорни смо јер нисмо доследни онима који су живели у манастиру Винчи, јер нисмо доследни апостолу Павлу, јер није нам мото, максима, парола да не треба да живимо ми, него Христос у нама“. Извор: Инфо-служба СПЦ
  4. Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима. У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму. Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације. Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех. Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама. Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом. Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били. Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту. Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо. На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11). Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика. Епископ бачки Иринеј
  5. Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима. У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму. Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације. Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех. Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама. Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом. Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били. Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту. Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо. На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11). Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика. Епископ бачки Иринеј View full Странице
  6. У храму св. Александра Невског на Дорћолу, у недељу месопусну, 07. марта 2021. године, братство овог светог храма је служило свету Литургију, уз појање храмовног хора и молитву благочестивог народа. Празничну беседу произнео је свештеник др Оливер Суботић, парох ове цркве. Звучни запис беседе У беседи је о. Оливер из живота ране Цркве посебно издвојио моменат преображаја Савла у Павла, „који је у својим посланицама на основу овог доживљаја каже да је Црква Тело Христово, а да смо ми удови тога тела“. У јеванђељском зачалу о Страшном суду се говори о сваком човеку понаособ, а од нашег односа према свакоме, зависиће наша вечна судбина. Према томе се можемо поставити на више начина каже о. Оливер који појашњава да је суштина у томе да све што чинимо – чинимо Христа ради. Својим делима показујемо да у ствари не волимо Господа и не познајемо Га довољно, зато што Му се не молимо довољно. Наш циљ је да Христос живи у нама, а плод тог циља је данашње Јеванђеље, каже о. Оливер. Извор: Радио Слово љубве
  7. Под слоганом "Живи уметност" један од стожера новосадских уметничких институција, Галерија матице српске, закорачила је у 174. годину постојања. Претходну је испратила низом иновативних и креативних програма који су се прилагођавали променама услед пандемије и, више него икада, приближили публици виртуелно. У години за нама међу бројним активностима, реализоване су 4 изложбе, објављено је 12 публикација, покренути су иновативни програми "Очи у очи са уметношћу", "Препусти се уметности", "Музика свуда". Завршена је ревизија уметничког фонда, а колекција Галерије обогаћена је за 142 предмета, међу којима се посебно истиче уметничка заоставштина архитекте Драгише Брашована. У години пред нама Галерија Матице српске својим програмима представиће сублимацију активности које је требало реализовати у 2020, и онима који ће наговестити 2022, када ће Нови Сад бити Европска престоница културе. Изожбе "У европским оквирима српског симболизма", "Каледископ: уметник, критичар, колекционар" као и поклон збирка "Николе и Радмиле Граовца" обележиће 2021. годину. Посебан куриозитет представља значајно уметничко дело "Крштење христово" Саве Шумановића које ће своје место од сада наћи међу сликама богате колекције Галерије. Извор: РТВ
  8. Васкршње бденије, поводом Недјеље Светих Отаца Христових по тијелу, служено је у суботу 2. јануара 2021. у манастиру Ђурђеви Ступови. Бденије је служио преподобни јеромонах Павле (Пајић). Током бденија, Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске Г. Јоаникије замонашио је у монашки лик мале схиме досадашње расофорне монахе: Тадеја (Кљакића), јерођакона Евтихија (Кецмана), који је добио ново монашко име Макарије и јерођакона Михаила (Пајовића). У чин расе и камилавке замонашен је досадашњи послушник манастира Маринко (Биро), који је добио име Јосиф. Послије чина монашења Владика се пригодном бесједом обратио присутнима. Он је рекао да досадашњи монаси, који су примили већи степен монашког чина, Тадеј, Евтихије и Михаило, тиме су призвани на већи подвиг. Јерођакону Евтихију, по Владиким ријечима, дато је ново име, да узраста са новим именом и у новом животу, а новопострижени расофорни монах добио је име Јосиф по Светом и праведном Јосифу обручнику да би се удубљивао у тајну оваплоћења Христовог у све дане свог живота. „Сви смо призвани да се поклонимо пред том Тајном и да се поклонимо рођењу Христовом, јер доласком у овај свијет Богомладенац Христос је измијенио све. Он је као сунце које обасјава наш живот. Прије Његовог доласка ходили смо по тами, очекујући зору дана и сунце правде о коме су прорицали пророци“. „Сви ми који се сабирамо око Богомладенца Христа треба да се очистимо од сваке нечистоте, тјелесне и духовне, да, прије свега, очистимо своје мисли, јер не могу нечисте мисли да сагледају Тајну оваплоћења Христовог, нити ње да се дотакну. Кога се дотакне та Тајна она га очишћује и даје му нови живот, јер је Богомладенац Христос улио у наша срца ту божанску новину. То је права и чиста вјера, то је нова мисао, ново осјећање, нова радост живота, нова љубав, ново заједништво“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Навео је да то заједништво није пролазно, од данас до сјутра, па послије пропадне, него то је вјечно заједништо око Христа Спаситеља нашег, са Њим и са свима Светима. „У то заједништво треба да уђемо, на то заједништво смо призвани, нарочито, монаси и монахиње, треба да пазе да њихове мисли не залутају и да се не одвоје од Извора љубави и од Извора радости, од Извора новог живота, да се стално удубљују у тајне наше свете вјере, а оне су неисцрпне. Што год човјек више пије са извора наше вјере свете, то пиће му је све слађе и слађе, спреман је да оставља све на овом свијету да би се тим пићем непрестано наслађивао, да би се њиме наслађивала његова душа, његово срце и његове мисли“, бесједио је Владика. Оцијенио је да кроз сва искушења кроз која, од прошле године на овамо, прођосмо, Бог је дао, и сада лакше дишемо. „Али, видимо да искушења нијесу прошла, јесу мало ослабила. Кроз борбу, кроз коју смо прошли, Бог нас је обдарио разним даровима и те дарове треба да чувамо. А ова света обитељ обнови се и укријепи са још четворицом своје нове братије. Нека Господ дарује њима, нашој сабраћи и саслужитељима, радост, снагу и благодат да носе свој крст, да се њиме освећују, да им бреме монашког живота буде лако, а биће ако буду спремни да увијек иду за Христом, јер ће им Христос олакшавати тежину овог живота“. „Треба на овом путу пуно воље, пуно истрајности, онога што савременом човјеку највише недостаје. Данашњи човјек има образовања и много могућности да лијепо живи, али није истрајан и поуздан. Раслабљене је воље и то је извор сваке несреће, и таквом човјеку је тешко помоћи. Ономе који има воље и који је истрајан, када крене добрим и правим путем, Бог ће помоћи и анђели небески и сви Свети. Братија монаси треба да знају да никада нијесу сами, јер је Господ са њима, Пресвета Богородица, анђели Божји, њихов небески заштитник, сви Свети, сва Црква Божја. Не треба да се боје ничега на овом свијету, осим гријеха. Ако се гријеха буду чували, а за Христом ходили, онда ће сваки дан њиховог живота бити плодоносан, на спасење и на радост њима и њиховим ближњима“, поручио је Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  9. Свети Николај мирликијски чудотворац, торжествено је прослављен у Бару, који стоји наспрам града Барија, у коме су похрањене мошти овог великог светитеља. Свету архијерејску литургију служио је Његово преосвештенство Епископ буеносаирески и јужноцентралноамерички Кирило. Након светог причешћа, Владика је подсјетио народ на то да је Свети Никола веома поштован у читавом свијету. ”Руси за празник Светог Николе кажу да је мали Божић, Срби га прослављају као најбројнију крсну славу, на Западу воле да га зову Божић Бата или Санта Клауз, у сваком случају, у сваком народу, до крајева земље, слави се име тог угодника Божијег”, рекао је. Поменувши ријечи Христове из Јеванђеља, о спасењу када је рекао да је спасење људима немогуће, али је Богу могуће, рекао је: ”Чуо сам ових дана да је један од гордих владара данашњег времена којих има много, умислио да је нашао пилулу бесмртности. морамо га разочарати и поручити му да таква пилула не постоји, и да би му боље било да прими пилулу смирења, да би се смирио и спознао да је прах”, рекао је и додао да је било пријеко потребно да се син Божији оваплоти и прими нашу природу да би је преобразио и вратио у њедра нашега општега оца, који је и Творац свега. ”Једини лијек бесмртности је смирити се и примити домострој спасења, јединога и јединственог Спаситеља све твари, Господа нашега Исуса Христа. А како се то ради? То нам показују, ако добро изучимо, житија наших светих”, нагласио је Владика Кирило, додавши на је прави примјер житије Светог Николе, кога данас прослављамо. Још једном је подвукао да спасење није лака ствар, а да би боље приближио ову мисао, навео је детаљ из филма Андреј Рубљов, тачније сцена изливања звона. ”Када су хтјели да излију то звоно, ископали су велику рупу у земљи, затим су направили калуп од прућа, глине, и других материјала, а затим се све то затрпа, остави се мали овор на врху и кроз њега се сипа усијани метал и када се успе, он формира звоно. кад се то охлади, скида се калуп и остаје дивно изливено звоно, предвиђено за слављење Бога”, подсјетио је на ову сцену Владика Кирило и додао: ”Тај лијепи примјер ливења звона, може нас научити како се догађа тај наш препород кроз Свете тајне Цркве”, казао је, додавши да је наново рођење једини начин уласка у Царство небеско, никаква пилула или прах. Владика Кирило је указао на врлине Светог оца нашег Николаја, на које треба да се угледамо, ревност у молитви, посту, и другим добродетељима којима човјек сам себе освјећује и ставља пред Бога. Осврнуо се на живот и епископску службу Светог Николаја мирликијског, и још једном подсјетио на врлине овог светитеља на које требамо да се угледамо, међу којима је ревност за правду Божију, али и за правду на земљи. ”Чудесно је то како је један смртан човјек чинио таква чуда у своме животу. Васкрсавао мртве, исцјељивао болне, смиривао буру на мору, а да се није погордио”, нагласио је Владика Кирило рекавши да то показује величину његовог смирења, како нас и Апостол Павле позива, када каже да треба да сматрамо да смо мртви гријеху, а живи у Господу Исусу. ”Нека би тако и било са свима нама, драга браћо и сестре”, рекао је и честитао славу свим данашњим славарим, са жељом да Свети Никола свима буде узор у хришћанском животу и да, читајући његово житије, узрастамо у врлинама које је он имао. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  10. У попразничним данима када богослужбено прослављамо празник Рождества Пресвете Богородице, 23. септембра 2020. лета Господњег благословом Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија, емитовано је уживо осамнаесто издање емисије "Живе речи". Специјални гост емисије био је протопрезвитер др Никола Маројевић, парох никшићки. У уметничком делу емисије наша гошћа била је Александра Гедеон, академски сликар из Смедеревске Паланке. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. На самом почетку разговора прота Никола је говорио о љубави према Достојевском чијим делима се бави више деценија. Стручно бављење делима Достојевског изнедрило је магистарску тезу, а потом и докторски рад који је наш гост успешно одбранио. У закључку овог сегмента отац Никола је истакао да сва дела Достојевског оплемењују животе свих оних који их читају са пажњом. Отац се присетио дугогодишњег послушања уређивања неколико часописа и истакао важност црквеног издаваштва. Наша уметничка гошћа Александра Гедеон говорила је о свом досадашњем раду уз посебно истицање мозаика Христа Сведржитеља који је сачинила по угледу на мозаик из храма Свете Софије. Према Александриној жељи мозаик ће бити дариван светој царској лаври манастира Хиландара на Светој Гори. За мене је уметност велики дар Божји, зато се од нас очекује да ништа не присвајамо за себе и стављамо себе у први план, већ да све што чинимо бива у славу Божју, истакла је Александра. У даљем току емисије са оцем Николом смо разговарали о изазовима са којима је суочен савремени човек. Затвор није за човјека који љуби правду и истину. Затвор подразумијева преступника. Тамница је ипак нешто суптилније. У њу се смјештају сужњи. Они који ништа нису криви. Чим сам дочекао зору, онако без сна, први дан у тамници, осјетио сам се као сужањ. Само су навирали стихови из пребогатог српског епског наслеђа. Не знам како, немам рационалан одговор, али сам се у тамници осјетио слободнијим него у оваквој Црној Гори. Ово није ни приближно она Црна Гора за коју су гинули и живјели и о којој су пјевали наши преци, истакао је отац Никола присећајући се неправедног лишавања слободоне поводом овогодишње Световасилијевске литије. На крају емисије протопрезвитер др Никола Маројевић је упутио мудру пастирску поруку уз подсећање да смо сви позвани да превазилазимо свој егозам и своје "ја", тако испуњавајући оно што се он нас очекује. У среду 30. септембра од 20ч емисију "Живе речи" посвећујемо верској настави, док ће емисији претходити Молепствије о почетку школског рада или, како често кажемо, Призив Светога Духа пред почетак нове школске године. Будите са нама да се помолимо да Дух Свети, својом божанском благодаћу, разгори срца ђака по школама и свим просветним установама, и да свима отвори умове за познање сваког доброг дела и стицање знањâ којима се изграђујемо у славу Тројичнога Бога, а за лично и свеопште спасење! Приредио: Катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  11. У недељу 7. јуна 2020. године, на дан када наша Света Православна Црква прославља велики догађај из свештене своје историје, Силазак Светог Духа на апостоле, Педесетницу, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије савршио је Божанску Литургију у Спасовом храму манастира Милешеве. Звучни запис беседе Саслуживали су архимандрит Леонтије, јереј Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Монашко сестринство манастира Милешеве предвођено игуманијом мати Аквилином одговарало је на произнесене прозбе и јектеније. Честитајући свима светли празник Педесетнице – Тројичиндан, Преосвећени је подсетио на значај празника који данас прослављамо: – Ово је дан рођења Цркве Христове на земљи, дан када је Бог Отац послао Духа Свога Светога, преко Господа Христа Сина Свога, на Свете апостоле, а кроз њих раширио га по свима просторима на којима се верује у Бога Оца, Сина и Духа Светога, у којима се верује у истинитога Бога, и у којима се остварује заједница са Богом живим и истинитим. Црква Христова је Тело Христово које живи Духом Светим. – Записано је да, по Христовом Вазнесењу на Небеса, када се Он узнео у својој слави коју је вечно имао, и сео са десне стране Бога Оца у тој части, остали су ученици Његови на земљи са великим задатком да изврше, да наставе Његово дело спасења. Да Његово дело спасења оприсутњују непрестано, на сваком простору и у сваком времену. Тежак задатак. Могу ли га испунити, то је било главно питање, они, обични људи. Истина, они су имали привилегију да прате Господа Христа, слушају Његову науку, гледају својим очима Његова знамења која је чинио, Његова чуда. Све су они то видели и знају, и били су привржени своме Учитељу у љубави. Али задатак је ипак тежак јер тај задатак проповеди Христа треба да обаве у овоме свету који је земљотресан, пун смутњи и мрака, олуја, мржње, зависти људске. Шта више, Господ им је раније говорио: Ако мене изгнаше и вас ће изгнати. Видите колико се то разликује од онога што светски учитељи и вође говоре. Светски учитељи и предводници обично говоре својим следбеницима: Биће вам добро, а само пођите са мном биће вам најбоље, рај је пред вама, лак пут. А Господ наш каже својим следбеницима да ће страдати на томе путу. Он није крио. Истина, то је пут Истине и Живота, пут у Царство Небеско, али изборити се за то треба, кроз страдање, савладати сва искушења не заобилазећи их. – Силаском Духа Светога апостоли се испуњавају оним што је Господ обећао, да ће бити обучени у Силу са висине. То је тај Дух Свети, дух свега доброга, мудрости, разума, храбрости, знања, снаге, силе, смелости. Све што је потребно да би се успешно водила та духовна борба која је пред њима, нагласио је Епископ Атанасије. Након Свете Литургије у продужетку је служено и празнично вечерње у оквиру ког се читају молитве током којих традиционално верници клече и плету венчиће од младе траве које затим носе својим домовима ради благослова. Извор: Епархија милешевска
  12. У суботу 30. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља и празнује Светог апостола Андроника и Свету Јунију, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом великомученику Димитрију у Великој Иванчи. Звучни запис беседе Нашем Архијереју саслуживали су протојереји-ставрофори: умировљени парох младеновачки Драгољуб Ракић, Архијерејски намесник младеновачки Жељко Ивковић, протојереји: Слободан Кеџић и Владан Јовановић, јереји: Марко Стевановић и Иван Ненадовић и протођакон Иван Гашић. Евхаристијско сабрање увеличали су “Српски православни појци”. Пре Литургије наш Архијереј освештао је у порти великоиванчанске цркве предивну чесму са иконом Живоносног источника. У својој беседи Епископ Јован се осврнуо на значај прослављања Спасовдана и најдубљи значај овог празнка. Владика је истакао да нас Господ није оставио сиротне, али ако нисмо у заједници Богочовечанског Тела Христовог, у Цркви, у литургијском сабрању, нема нас ни у спасењу. Наш Владика је рекао да је Реч Божија, Реч која оживљава, Реч која васкрсава, Реч која освећује, Реч која просвећује. То је та Реч Божија од које је постало све што је постало. Верни су упознати са мудрошћу да је хришћанин вечни ученик, који се у овом животу спрема за полагање испита за вечни живот; испит нашег живота, наших дела и испит наши недела. Пред Богом су живи само они који слушају Реч Божију и извршавају је, а духовно мртви пред Богом су они који слушај Реч Божију а не творе је. Епископ је закључио да би се зато требало трудити за спасење како своје, тако и других. Тај труд има вечити значај, јер је труд на спасење људи. Они људи који своју веру не живе и за спасење не маре су као љуштуре, које не остварују пуно назначење свог постојања. Извор: Епархија шумадијска
  13. Његово високопреосвештенство Архиепископ михаловско-кошицки Георгије (Православна Црква чешких земаља и Словачке) са свештенством и вјерним народом своје епархије упутио је пуну подршку Епископу будимљанско-никшићком Јоаникију и осморици никшићких свештеника који се налазе у затвору. Владика Георгије је рекао да се моли и очекује регуларне демократске процедуре, јер оваквим поступањем црногорске власти “не може да се живи у модерној Европи”. “Молитвама Светог Василија нека се све брзо оконча”, стоји у поруци Архиепископа Георгија, у чијој епархији се гради Манастир Светог Василија Острошког. ђакон Александар Лекић Извор: Митрополија црногорско-приморска
  14. Протојереј-ставрофор Дарко Ђого, професор Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи казао је да су многе паралеле између актуелне ситуације у Црној Гори и украјинског сценарија. Звучни запис разговора “А можда је највећа та затрованост шовинизмом политичког дискурса“, казао је отац Дарко у разговору за Радио-Светигору уприличеном поводом предстојеће посјете Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине господина Онуфрија вјернима у Црној Гори. Отац Дарко, који је био гостујући професор на Кијевској духовној академији, говорио је и о личности Митрополита Онуфрија. ,,Митрополит Онуфрије, поглавар моћне и силне, мученичке Украјинске цркве је човјек који живи Светом гором и животом подвижника“, казао је он. Блажењејши Митрополит г. Онуфрије служиће са Његовим високопреосвештенством Архиепископом цетињским Митрополитом црногорско-приморским г. Амфилохијем и више архијереја Украјинске православне цркве Московске патријаршије и Српске православне цркве Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у суботу 29. фебруара, са почетком у 9 часова. Након Литургије, у 11 часова Митрополит Онуфрије ће предводити крсни вход до манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањином граду, мјеста рођења родоначелника светородне лозе Немањића, гдје ће бити одржана и духовна академија на којој ће светосимеоновску бесједу оржати управо отац Дарко Ђого. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  15. Гледам: чим напишем колумну о томе шта сваки човјек треба код себе да поправи, читаност ми пада. Чим напишем идеолошки калоричну колумну, читаност расте. Али то ме не радује: то значи да је народ навикао на идеолошки фаст фуд, а не на здраву људску, моралну и антрополошку храну. И, занимљиво: много више воли заблуде него истину. И много заблуда прошглашава за истине, јер му је тако лакше. Алиби да се не чује истина је болест нашег времена. Ја настављам, па ко чита – чита. На примјер: заблуда да су министри људи на власти којима треба да се поклоните. Напротив: министар треба да се поклони вама. Нарочито ако сте магистар. Министар, наиме, на латинском значи – слуга, послужитељ, онај који треба да служи народу, а не народ њему, како је код нас, нарочито у неком министарствима. А магистер, пак, значи – водећи, главни, учен, мајстор. У основи ријечи „магистар“ стоји ријеч „магнус“, велики, а у основи ријечи „министар“ – стоји ријеч „минор“, мали. Значи, како каже једна позната хрватска лингвистичарка у једној својој студији, министри треба да се клањају магистрима. А не обратно, како је данас уобичајено. Друга честа заблуда (нарочито на скопским улицама): заблуда да је добар возач онај који поштује саобраћајна правила. То би теоретски требало да буде тачно, али практично уопште није тачно. Возач је онај који пази како возе други око њега и који се прилагођава њима и њиховим прекршајима. Ако се не прилагоди, настрадаће. Ако стане на жуто, чека га удар од зада: понекад мора да прође и на црвено (и да направи прекршај) јер му се неко „прилијепио“ од позади. Будући да су данас будале у већини и да уживају сва демократска права, укључујући и право да управљају моторним возилима, добар возач је онај који гледа и на ретровизор, будно пратећи шта се дешава назад, али гледа и напријед. Притом, добар возач треба да има и пророчке способности, односно да предвиђа и намјере свих возила око њега, будући да се сада већ сасвим не користи саобраћајна сигнализација (мигавац), већ се оно што се наумило остварује без најаве. Или заблуда код вјерника (нарочито сада, за вријеме божићњег поста) да је пост манијакално строго конзумирање посне хране. Прво, и да једеш само барен кромпир и да постиш на води, ако поједеш 5 килограма кромпира данас, ниси постио јер пост је уздржавање и од посне хране. И коначно: пост уопште није у храни, већ у уздржању, а то је духовна вриједност. Уздржавање од свега: од лоших ријечи, од лоших мисли, од сваког претјеривања. Они кој се ригорозно држе поста, плашећи се да чак и да прстом провјере да ли је млијеко које дају својој дјеци покварено, они не посте. Они су на некаквој религијској дијети. И то на ригидној дијети, базираној на стерилним принципима који од религије праве фарсу. Или заблуда да је професор (учитељ, наставник) онај који подучава. Или неко ко тако много зна, да већ нема потребе да се учи. А у суштини, учитељ је онај који се стално учи и чита, иако је стекао титулу учитеља. Улитељ, то вам је стални студент. Ако не учи и не напредује, он се претвара у обичну интелектуалну перику и пудер спреман за пријем у маузолеј или будоар неке академије. Тако мора да се разбије и та илузија: имамо и професоре који ништа не знају, а примају плату као професори. Као што имамо и младе људе који, иако уче, и још нису дипломирали, могу да подучавају и своје колеге, а богами и неке професоре. Или заблуда да живот служи да се ужива у њему. У тој хедонистичкој философији за коју је крив Фројд са својом тврдњом да је човјек биће створен за уживање (што, ако се не оствари, води фрустрацијама), ипак, мора да се призна, постоји извјесна срећа: ко се од нас не осјећа лијепо на сједељци са драгим људима и добрим винима и дуванима? Али то није смисао живота: то су паузе, интермеца уживања, који служе само толико колико да се узме дах и да се продужи даље. Ка чему? Ка циљу. Само живот са установљеним циљем води трајној срећи: плитка срећа долази и од папила на језику и од еректилних фалусних елемената, од очију, ушију, мириса и додира. Али свако успостављање животног циља, свака потрага за дубоком и истинском срећом подразумијева разумијевање заблуде да смо на овај свијет дошли да уживамо. Управо супротно: на овај свијет смо дошли да жртвујемо свој живот. Само живот који се жртвује има смисла. А можете да га жртвујете за своју дјецу, за научно откриће (као Никола Тесла, који је од свих уживања које носи живот практиковао само једно – да храни голубове), за своју отаџбину (само прво провјерите да нисте будала коју пуштају у прве борбене редове као топовско месо, зато што за отаџбину власти обично жртвују туђе животе), за умјетничку слику, за хоби, за хуманитарне циљеве и чињење добрих дијела. У сваком случају, живот је одрицање за највиши циљ. На несрећу, данашњи млади људи то не схватају. Сматрају да може да се добије све, чак и диплома, а да се не одрекну или уздрже од нечега – на примјер, од ноћног живота. Оно што је занимљиво јесте да – успијевају. Постоје неке друштвене околности које им иду на руку, очигледно, Или данас је нарочито раширена заблуда о храбрости, нарочито политичкој. Три ствари се данас, по заблуди, проглашавају за храброст: лудост (она клиничка), неваспитаност и страх. О лудости, односно о психопатологији, нема потребе да објашњавам било шта. Већ одавно знамо да се лудило прво подало деконструкцији и сиђе са Фројдовог кауча како би ушло у виду разуларене гомиле на окупљалишта свјетске политике. Неки од свјетских лидера имају и фацијалне симптоме „измјештености“ (дислокације), али зато што психијатри ћуте, ти људи и даље воде државе и институције. Неваспитаност је, ипак, посебан балкански специјалитет, који се често сервира као храброст и то опет у политици, а посебно на друштвеним мрежама. Ипак, најинетерсантнији је страх као „мимикрија“ храбрости. Познато је да се страх пројављује као агресивност (нарочито код животиња, а будући да је пар животиња/човјек данас озбиљно деконструисан, то се дешава и код људи). У једној највише замаскираној форми, страх се појављује као супериорност и самопоуздање. Самопоуздање, на жалост, данас је редован интелектуални „дрес код“ политичарâ. Убјеђени су, наводно, у оно што говоре, убјеђени су у своје квалитете, убјеђени су да је тако како кажу и никако другачије, нису расположени за супротна мишљења, а само је страх афект који не познаје „алтернативу“: фобија од затвореног простора тражи само једно рјешење а то је да се одмах напусти заворени простор и да се не прави компромис ни са каквим другим рјешењем. Постоји још много таквих заблуда. На сваком кораку. Затрпани смо на једној семиотичкој депонији заблуда. И када би свако од нас, свакодневно, рашчистио по једну од њих, мислим да бисмо много јасније гледали на стварност. И не знам зашто тај рад на сопственом саморасвјетљивању и рашчишћавању са заблудама не би била важнија од добровољног ангажмана у некој партији. Чак мислим да је то и најважнији задатак који човјек треба да себи постави за циљ. Да би био читав/цио, као човјек. Само толико. Извор: Теологија.нет
  16. Свакој речи поклони подједнаку пажњу и поштовање као што их поклањаш живом човеку, и чврсто веруј да је Реч Божја жива и делотворна, као живо биће, као анђео, и да – услед своје духовне истанчаности – продире до раздеобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намере и помисли срца. Реч Божја јесте Сâм Бог. Према томе, када говориш веруј да имаш посла са живим а не са мртвим бићима, са делотворним а не са пасивним и немоћним. Знај да би сваку реч требало да изговориш са вером и убеђењем. Речи су – живи бисери. Свети Јован Кронштатски, Мој живот у Христу, Београд, 2011. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  17. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Ждребаоник код Даниловграда. У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика је рекао да кроз огањ Духа Светога живи све што живи и дише све што дише. „То је огањ који је сишао на Христа док се крштавао у ријеци Јордану силаском Духа Светога у виду голуба, огањ који је засијао из Његовог гроба када је васкрсао из мртвих и који је обасјао умове и срца Његових првих ученика и огањ који је сишао на свете ученике и апостоле на гори сионској у виду огњених језика“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додаје је да од тада до данас тај свети огањ, огањ Духа Светога животворнога, који од Бога Оца исходи, а Сином и Оцем се дарује овом свијету, сија и обасјава, на првом мјесту оне који примају свету тајну крштења, „Који примају у себе тај свети Божански огањ, огањ вјере и огањ живљења по заповијестима Христовим, по вјери, огањ који је засијао и на гори преображења када се Господ преобразио, када је лице његово засијало свјетлије од сунца и хаљине Његове постале бјеље од снијега пред тројицом изабраних ученика Његових и пред двојицом пророка“, рекао је он. Рекао је да тај огањ у својим њедрима носи Црква Христова. кроз вјекове. „Њиме Црква Христова обасјава сваког човјека који долази у овај свијет – огњем вјечнога и непролазнога Божанскога живота. Она је носилац и свједок тога огња. И то је тај огањ кога и ми призивамо на свакој Светој служби Божјој да сиђе на нас и на наше дарове. И да преобрази и препороди нас, да нам подари од овога смртнога и пролазнога живота вјечни и непролазни живот и да наше дарове преобрази силом тога огња у Своје тијело и Своју крв да би се ми причешћивали тијела и крви Његове“, казао је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  18. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служиo je 6. децембра 2019. године свету архијерејску Литургију у храму Светог Александра Невског на Дорћолу. Звучни запис беседе Поводом храмовне преславе, дана престављења великог руског кнеза, вернима су на поклоњење изнете мошти тог Божјег угодника. Саслуживали су протојереји-ставрофори Вајо Јовић и Видан Томанић, протојереји Жарко Барац, Душан Јовановић и Јован Гардовић и ђакон Александар Секулић. -Свети Александар Невски је био Божји човек који је прослављао Бога својим животом. Данас славимо молитвеника, светог човека, који је био савременик Светог Саве. Наше Немањиће народ је поштовао јер су они поштовали Бога. А такав је био и Александар Невски. Зато је то време, и наше и руско, било свето време. Тада су владари били свети људи. Молили се Богу, подизали цркве и манастире, остављали народу оно што је вредно. На том темељу стварала се и руска и српска историја. Славећи светитеље ми треба и да се угледамо на њих. Јер пред лицем Божјим нећемо имати изговора да нисмо имали на кога се се угледамо. И нашем и руском народу Бог је дао велике примере који су светила не само нама већ свим народима. Они су живи пример свима нама. Зато нам остаје само да их у животу следимо и Бога славимо, беседио је патријарх Иринеј. Извор: Инфо-служба СПЦ
  19. Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће. 2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан. 3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих. 4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала. 5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће. 6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих. 7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа. 8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи? 9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове. 10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне. 11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру? Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети? 12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно? Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  20. На празник Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мајке им Софије, у понедјељак 30. септембра 2019, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, у послијеподневним сатима, свечано вечерње богослужење у манастиру Преображења Господњег – Сомина. Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. Овом приликом Владика је замонашио послушницу Манастира Ранку Андријашевић из Балосава (околина манастира Косијерево), давши јој монашко име Босиљка. Након монашења Владика је, у својој архипастирској бесједи, рекао да су монаси призвани да буду примјер осталима како се хришћански живи и служи Господу, да би и они који живе породичним животом имали у монасима углед правог хришћанског живота и побожности. „Овај пут, наравно, није лак. То је онај уски и тијесни пут, који је одређен за ријетке, зато и није заповијеђен свима, него је предвиђен само за оне који могу да се одазову позиву Господњем да се одрекну себе, да се одрекну свега што је у свијету, да би били слободни од овог свијета, од његових оптерећења, искушења и да би слободно могли служити Господу“. „То у нашем схватању, увијек, значи да служе Цркви Божјој, Којој је Господ Исус Христос глава и да творе заповијести Његове, да љубе Бога свим срцем својим, свом мишљу својом, свом снагом својом и свим умом својим, и ближњега свога као самог себе, трудећи се, непрестано, око свог спасења, испуњујући се страхом Божјим, увијек се чувајући од гријеха и трудећи се да љубе и ближње своје, јер се тек, на такав начин, потврђује љубав према Богу“, казао је Његово Преосвештенство. Ако имамо љубави у срцу свом према Богу, додао је Владика, онда ћемо имати љубави према ближњем, не само по крви, а, управо, монаси свједоче да су најближи они који су блиски по духу. Блискост по духу је много јача и трајнија него крвне, сродничке везе. „Наша досадашња сестра Ранка, а од сада, примајући ново име, Босиљка, она је кренула тим путем. Дошла је у ову светињу и заједно са мати Синклитикијом, већ неколико година, неколико дугих и сурових зима, провела овдје у молитви, угађајући Богу на високој гори Сомини. То је један од добрих доказа, као што свједочи отац Арсеније, њихов духовник, да се она лијепо спремила за примање монашког чина. А примање монаког чина јесте врхунац, али и нови почетак, врхунац свега онога што је она у животу до сада радила ради славе Божје и нови темељ, нови почетак на коме треба даље наставити и зидати грађевину свог спасења“, бесједио је Владика будимљанско-никшићки. Поручио је да се монах духовно роди, тек, кад прими монашки чин, а како је, након духовног рођења, још, увијек, новорођенче он, тек, треба да расте, јача и напредује. „Треба се спремити да све наредне године и деценије, ако Бог да, проведе у труду и подвигу и да, као што читасмо у овим молитвама, не очекује у овом свијету утјехе, нити разумијевања од људи, него гледајући да угоди Богу, да од Њега добије разумијевање, руковођење и да, ваистину, служи Цркви Божјој, испуњава заповијести Његове“, поучавао је Епископ Јоаникије. Навео је да је новој монахињи дато име Босиљка по Светитељки наше свете Цркве, коју је Свети Архијерејски Сабор СПЦ недавно прибројао Сабору светих. Подсјетио је, укратко, на житије Свете новомученице Босиљке Пасјанске, убијене од Арнаута за вријеме османлијске власти, крајем 19. и почетком 20. вијека, на Косову и Метохији. „Била је наочита, лијепа дјевојка и понуђено јој је да пређе на ислам да би добила сва богатства овог свијета, јер се, како се прича, свидјела неком муслиману; још ће се њено житије писати, дописивати. Она је све то одбила, презрела и одбацила као демонско искушење и нечасну понуду, јер се обећала Христу као свом вјечном Женику. За своју вјеру, вјерност према Христу и Цркви Његовој посјечена је, свједочећи своју вјеру као и Света Злата Мегленска, која је пострадала у добра ропства под Турцима, а чији спомен се прославља уочи Свете Петке“, рекао је Владика. Света новомученица Босиљка Пасјанска је примјер нашој сестри Босиљки и небеска покровитељица, како треба да живи, којим путем да ходи, она ће јој бити помоћник у данима њеног будућег живота. „Име Босиљка је лијепо и прекрасно. Сјећамо се дивног народног предања како је испод Крста Христовог никао босиљак, на мјесту гдје је страдао Господ на Голготи. То је цвијет специфичног, јаког мириса, који одгони гамад својим дејством. Наша сестра Босиљка призвана је на то да се испуни духовног миомира, призивајући име Божје, служећи Цркви Божјој, причешћујући се Светим Тајнама Христовим, да се испуни божанског мира и божанског миомира, да тај божански миомир, који она треба да смјести у своју душу, своје срце, своје биће, одгони све демонске замке, нечисте демонске помисли, искушења, да се уклања од ње свако искушење и зло дјело, а да увијек буде спремна на творење добрих, богоугодних дјела“, казао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  21. Поред свега што је до сада речено, потребно је размотрити и ово што следи. Чини се, заиста, да ова божанствена и свештена служба освећује на двојак начин. Један начин је посредништво; јер, принесени Дарови и самим чином приношења освећују оне који их приносе и оне за које су принесени, и чине да Бог буде милостив према њима. Други начин је свето Причешће, јер нам, по речима Самога Господа, постаје истинско јело и истинско пиће. 2. Од ова два начина освећења, први је заједнички и за живе и за упокојене; јер жртва се приноси и за једне и за друге. Други начин освећења могућ је само живима, пошто упокојени не могу више да једу и пију. Па шта онда? Зар упокојени због тога не примају освећење од светог Причешћа и зар су они по томе мањи од живих? Никако. Јер, Христос и њима предаје Себе на начин који је само Њему знан. 3. Да би ово било јасно, размотримо шта је то што омогућује освећење, да бисмо видели да ли су душе упокојених исте као и душе живих. 4. Шта је то, дакле, што освећење чини могућим? Да ли то што неко има тело, или то што хита ка свештеној Трпези, или што Светињу узима у руке, или што је прима у уста, или то што једе или пије? Никако. Јер, многи од оних којима је све то могуће и који су тако приступили светим Тајнама, никакве користи за себе од тога нису стекли, и одступили су препуни сваковрсних зала. 5. Па шта је онда то што чини да освећени стекну освећење? И шта је то што Христос од нас тражи? То је очишћење душе, љубав према Богу, вера, жеља за светим Тајнама, воља за Причешћем, пламена ревност, жедно хитање. То је оно што нам доноси оно освећење; са тим треба да заједничаре у Христу они који приступају светом Причешћу, јер без свега тога Причешће и није могуће. 6. Све то, међутим, није телесно, него зависи само од душе. Према томе, све ово могу остварити и душе упокојених исто колико и душе живих. 7. Дакле, ако су душе спремне и приготовљене за примање светих Тајни, и ако Господ, Који освећује свете Дарове и приноси их на жртву, увек жели да освећује и да сваки пут предаје Себе, шта их онда омета да се причесте? Баш ништа. 8. Но, могао би неко запитати: ако неко од живих има у својој души сва ова поменута добра, па ипак не приступа Причешћу, хоће ли у истој мери задобити освећење које од Причешћа происходи? 9. Не свако, него само они који, попут душа упокојених, не могу телесно да приступе; као они који „се потуцаху по пустињама и горама и по пештерама и по јамама земаљским“, који не беху у прилици да виде Жртвеник и свештеника. Њих је Сам Христос невидљиво осветио овим освећењем. Откуда ми то можемо знати? Отуда што су они имали у себи живот, који иначе не би имали да нису били причасници ове свете Тајне. Јер, Сам Христос је рекао: „Ако не једете Тела Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи“. А да би то показао, многима од светих послао је анђеле да им донесу свете Дарове. 10. Али, ако неко не приступи светој Трпези а у стању је то да учини, њему је потпуно немогуће да задобије освећење од светих Дарова. Не само зато што није приступио, него зато што је могао да приступи, па није; јер тиме показује да у његовој души нема добрих расположења потребних за примање свете Тајне. 11. Јер, какву ревност и жељу за свештеном Трпезом има онај ко лако може да похита к њој, а не жели? Каква је вера у Бога код онога ко се не плаши претње што почива у речима Господњим упућеним онима који презиру ову Вечеру?[9] Како се може веровати некоме да љуби нешто, када тоне узима иако га лако може узети? 12. Стога уопште није необично то што Дарове са ове Трпезе Христос предаје и душама одвојеним од тела, коЈима се ниЈедан од ових греха не може приписати. Но, необично и натприродно је то што човек, који живи у пропадљивости, једе то непропадљиво Тело. А да се једно бесмртно суштаство, као што је душа, на начин који је њој подесан, причешћује оним што је бесмртно – шта је у томе необично? Па ако је Христос, по Свом неизрецивом човекољубљу и неисказивој мудрости, изнашао начин да оствари то што је необично и натприродно, како Му нећемо веровати да остварује оно што је уобичајено и што је природно? Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије" Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  22. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је у среду, 11. септембра 2019. године, на дан празновања Усековања главе светога Јована Крститеља, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење умировљеног Епископа канадског Георгија, свештенства и ђаконства Епархије бачке. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Иринеј је указао на значај службе светога Јована Крститеља. Он је живи мост између епохе пре Христа, епохе припреме за сусрет са Христом, и епохе у којој је Христос међу нама, са нама и у нама. Ово његово погубљење није смрт, није пораз, него је победа правде, истине и љубави над злом, грехом и сатаном. Победа Божја! Зато је он жив за навек у слави праведника, у Царству Божјем, у заједници са свима светима, и он је велики молитвеник за сав људски род. Прави људи попут светога Јована Претече и Крститеља Господњега – нераскидиво везани љубављу, вером за Личност Христову – не пристају ни на какав трули морални компромис, остају доследни до краја, па и по цену овоземаљскога живота. Ту већ видимо зачетак Новога Завета: Господ Христос страда и умире за сав људски род, али не само што он оживљава Васкрсењем него сву нашу природу људску подиже из смрти. Једино ако ми одбијемо тај дар, неће он имати плода за нас. Увек треба да подсећамо на свете личности и догађаје, јер они нису само спомен на далеку прошлост. Они су у Цркви, нарочито у светој Литургији, наша савременост, наша садашњост, али и залог наше будућности, и то вечне будућности у Царству Божјем, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо служба Епархије бачке
  23. Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско- духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега“. Звучни запис емисије Други дио разговора са архимандритом Савом (Јањићем) о манастиру Високи Дечани, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице. Отац Сава говори о томе како се ратне 1999. године љуљало кандило пред фреском Мајке Божије у припрати дечанског манастира и како је Мајка Божија успјела да сачува ову Светињу и дечанско монаштво. Дечански игуман се осврнуо и на актуелна дешавања око покушања отимања храма Светог Николе на Новом Брду нагласивши да су наше Светиње на Косову и Метохији живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега. Извор: Радио Светигора Косметска кандила VIII • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM Манастир Високи Дечани Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и...
  24. Гост васељенског радија Светигора, Митрополије црногорско-приморске био је Бранислав Илић, катихета и уредник насловне странице портала Поуке.орг са којим смо говорили о једном лијепом јубилеју, наиме 10 година постојања сајта Живе речи утехе. Катихета Бранислав је посебно истакао да овај посећени портал сведочи живи живот! 19.07.2019_Branislav-Ilic-o-sajtu-ZRU.wav Извор: Радио Светигора
  25. На почетку емисије отац Данило тумачио је Свето Јеванђеље на Пету недјељу по Духовима и подсјетио на светитељски лик Светог Прокопија кога смо данас прославили. Он је, одговарајући на питање слушалаца, рекао да нечињење добра јесте гријех. Говорио је и о гријеху хомосексуализма и породици као „малој Цркви“. На питање: Да ли је гријех бити у вези са момком друге вјере, и још многа питања наћи ћете одговоре у овој нашој емисији. ЗВУЧНИ ЗАПИС ЕМИСИЈЕ Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...