Претражи Живе Речи Утехе

Жељка Бутуровић: Политика легалне еутаназије или Смрт није олакшање BY СТАЊЕ СТВАРИ on 30. ЈУНА 2019. • Политика легалне еутаназије позива болесне и немоћне да се запитају колико њихов живот заиста вреди и колико је достојанствено бити болестан. И што човек више о томе мисли то лакше долази до закључка да је јефтинији мртав него жив Нови предлог Грађанског закона уводи еутаназију. Еутаназија је законом дозвољена само у малом броју земаља у свету а није дозвољена у нпр. Словенији и Хрватској. Због чега онда ми истрчавамо у прве редове? Свакако да треба учинити све да се умирућима олакшају последњи дани – томе и служе модерна медицина и фармакологија. И, идеално, здраво друштво и јака породица која ће им пружити утеху. Ни у једној варијанти три непозната ‘извршитеља’ са инјекцијама, које закон предвиђа, нису достојанственији од нормалне медицинске неге и подршке најближих. Иако је предлог закона добар утолико што услове поставља високо и са многобројним бирократским ограничењима, већ има неколико примера у свету где је наизглед уско дефинисан оквир огромном брзином мутирао уз велики број шокантних скандала. У Канади је еутаназија на смрт болесних легализована пре само три године а сада се већ увелико разматра еутаназија деце. У Холандији се редовно еутанизирају дементни, психијатријски болесници, инвалиди, деца и парови који би да заједно премину, са крајњим исходом да је у 2016. већ 4% свих смрти био резултат еутаназије – четири пута више него у 2003. Младима од 17 година је дозвољено да се еутаназирају без сагласности родитеља. Дакле у критичном и конфузним периоду када се млади мозак по први пут сусреће са разним радикалним идејама, њему се опција самоубиства представља као рационална, законом разрађена варијанта. У медицинској литератури је већ забележено неколико десетина случајева еутаназије комбиноване са донацијом органа, док аутори у водећим медицинским и биоетичким часописима предлажу да се, зарад ефикасности, кандидати за еутаназију не убијају одмах, већ да се само успавају док им се, уз још куцајуће срце не поваде органи. Одузимањем срца на крају процедуре би се комплетирала еутаназија. Жељка Бутуровић У Белгији је еутаназирана 38-годишња жена са историјом психичких проблема коју је после дуже везе напустио партнер. Жена је на дан еутаназије звала сестру да јој каже да нема снаге за процедуру, али је на крају процедура ипак реализована. Лекар који је извршио еутаназију је породици објаснио да би „и кућног љубимца ослободили бола” а од родитеља је тражио да придржавају смртоносну ињекцију и стетоскопом провере да ли је срце њихове ћерке престало да куца. Исход еутаназије је увек фаталан а институционални контекст који је окружује одустајање чини готово немогућим. Колико њих би имало снаге да погледа три извршитеља у очи и каже – вратите се кући, предомислио сам се? Многим људима током живота падају на памет суицидалне мисли, али само врло мали број покуша да се убије, а онда још много мањи у томе успева. Када би се самоубиство заказивало уз обимну папирологију и учешће неколико људи, кога не би било блам да се на крају и не убије? Шта ће људи мислити! Поготово ако сте то претходно најавили на Инстаграму уз велики број честитки на храбрости и изузетности. Живот се базира на навици и инстинкту. Људи не живе зато што је њихов живот посебно вредан, или користан по друштво, или их чини срећнијим него што би били да се нису родили. А политика легалне еутаназије позива болесне, слабе, збуњене и немоћне да размисле о животу баш из тог другог угла – да се запитају колико њихов живот заиста вреди, да ли су терет другима, и колико је достојанствено бити болестан. И што човек више о томе мисли, то лакше долази до закључка да је јефтинији мртав него жив, да је немоћ исто што и губитак достојанства; да није вредан ако није од користи другима. Легализацијом еутаназије ми њима поручујемо да су такве мисли валидне. А управо је човеку у безизлазној ситуацији потребније него свима да га убедимо да је његов живот једнако вредан као и наш; да га његова болест или његови проблеми не чине ништа мање достојанственим, и да такав, измучен, скуп и бескористан нама и даље значи бесконачно пута више од било каквог „елегантног” опроштаја. Само постојање еутаназије као званичног па макар и хипотетичког избора је у супротности са животом и хуманошћу. Ово наизглед практично и саосећајно а заправо сурово и нихилистичко решење ствара панику и подстиче црне мисли код најосетљивијих суграђана. На нама је да станемо уз њих. Др Жељка Бутуровић, психолог, научни сарадник у Институту друштвених наука Први део наслова и опрема: Стање ствари (НИН број 3573, 20. 6. 2019)

Српска православна црква последњих дана оптужена је за ратове, страдања, патњу, да је међу кривцима за највеће националне и државне трагедије. Са наводом о звецкању оружјем почео је шеф дипломатије Ивица Дачић, а реторику су додатно заоштрили председници политичких партија ЛДП и СПО Чедомир Јовановић и Вук Драшковић. Оптужбе које су упућене на адресу СПЦ односе се на период када је у трону Српске цркве био патријарх Павле. Распад државе, брутално крвави ратови, страдање, избеглице… да су са благословом Цркве почињени злочини на Kосову и Метохији. Све то и “опредељење за смрт” приписано Цркви. Окидач је био став Сабора СПЦ – ни независност ни подела Kосова и Метохије. Међу првима, у таласу који је потом узео маха, огласио се Ивица Дачић. Дан после објављивања става Цркве, испрва, гостујући на телевизији, он је указао на опасност од напада на север Kосова и упитао: “Да ли смо сви ми спремни да реагујемо и учествујемо”. Потом је током дана, на питање “Блица”: Kо хоће да нападне север Kосова или како је то закључио из Саборског става Цркве, ублажио свој став. – Нисам мислио заиста на напад, као ни да ће до њега доћи. Нисам ја то говорио о Цркви. Ја се залажем да се не призна Kосово чак и по цену да то закочи наше европске интеграције, али да ли су сви спремни на то – рекао је Дачић за “Блиц”. Он, ипак додаје “лако је доносити резолуције и апеле, али шта урадити”. Истиче “велики би успех био ако би дошли до компромиса”. На питања, шта је то остварив компромис, мисли ли на поделу KиМ и ко нам то као решење нуди, Дачић одговара: – То што ја причам разграничење, они (западне државе) мисле да сам луд – каже Дачић. До сада ипак најгласнији у осуди Цркве су Чедомир Јовановић (ЛДП) и Вук Драшковић (СПО). Јовановић је између осталог рекао, да су са благословом Цркве почињени злочини широм Kосова. Драшковић који је био склон запаљивим изјавама деведесетих је нагласио: Век иза нас опомиње нас да је СПЦ међу кривцима за највеће трагедије”… Иако је и сам једно време био сарадник режима Милошевића, Драшковић је осудио: “Црква рачун за губитак Kосова није ни покушала да испостави Слободану Милошевићу“, “као и да владике не занима хоће ли, ако се послуша глас ‘мајке Цркве’, бити иједног Србина”. Мора се признати да, када је реч о БиХ и Хрватској било је потеза за осуду а највише у сећању остаје један, сада већ смењени владика Филарет, који се и сликао са мртвачким главама. Међутим, шта се одиграло са Црквом на Kосову и Метохији односно, како се пре, током и после рата, понашало и шта је радило свештенство Епархије рашко-призренске. Једноставно, шта се догађало са Црквом у време и на простору о коме данас причају политичари: 1. Црква је једина српска институција која 1999. године после повлачења војске и полиције, остала на Kосову и Метохији. Овај простор није напустила, ни пре ни после. 2. 25. фебруара 1999. године СПЦ је издала Декларацију о миру и толеранцији на Kосову и Метохији осуђујући сваку врсту насиља. 3. СПЦ на Kосову и Метохији, континуирано је позивала на дијалог и мир. Била један од нагласнијих противника рата и режима Слободана Милошевића и свих оних који су учествовали у његовој власти. Иако су били проглашавани издајницима, из СПЦ са Kосова је непрестано упозоравано на погибељну националистичку политику која води ка рату и конфликту. Поједини угледни монаси обраћали су се јавности и давали изјаве. Једну од њих пред само бомбардовање Србије је тешко заборавити: Милошевићев режим и УЧK имају исте финансијере. 4. Може се слободно тврдити, да су у једном периоду потпуне изолације Србије и оцене Срба као злочиначког народа, једини који су позивани и имали комуникацију са странцима били, представници Цркве. Још од 1997. године представници Епархије Рашко-призренске су позивани од стране Стејт Департмента, Америчког Kонгреса, влада европских земаља. Ти сусрети били су прилика да се негде чује о прогону Срба, а остваривани контакти помогли су, показаће се касније, тамошњем свештенству да издејствују помоћ за преостали народ. 5. На хеарингу у Kонгресу 1998. године у САД представници СПЦ и канцеларија СПЦ коју је водио садашњи Епископ Источно-амерички Иринеј (Добријевић) најоштрије су осудили претерану употребу силе приликом обрачуна полиције са екстремистицком групом Адема Јасхарија где је страдао и један број цивила. Страдање цивила, био је један од усуда и за централну Србију. Црква је на истом скупу гласно и јасно говорила и о албанској оружаној побуни која за циљ има управо изазивање нових инцидената и проширење оружаног конфликта рачунајући да ће Милосевићев резим упасти у замку, што се и догодило. 6. Представници СПЦ и представници Српског националног већа са KиМ срели су се чак и са државном секретарком Медлин Олбрајт непосредно пре бомбардовања Србије у зиму 1999. године умољавајући је и указујући на погибељне последице тада још неизвесне али могуће интервенције. 7. Манастир Високи Дечани је још 1998. године осудио употребу насиља са било које стране и позвао на мирно решавање проблема у циљу мирног заједничког зивота. 8. Црква на Kосову и Метохији није заслужна само за останак народа већ и његов опстанак. Али Епархију не карактерише само то. За време рата манастир Високи Дечани збринуо је и заштитио 200 албанских муслимана. То је приликом посете Дечанима 2010. године посебно нагласио Џо Бајден, тадашњи амерички потпредседник. 9. Одмах по заврсетку бомбардовања монаштво са Kосова је поручило да су косовски Срби таоци режима у Београду. 10. 16. јуна 1999. Српска православна црква захтева од председника СР Југославије Слободана Милошевица да хитно поднесе оставку. 11. СПЦ је ушла у косовске институције када је било каква помисао на то у Београду била јерес. Kасније ће се испоставити да је то био једини начин ако Срби желе да опстану и издејствује било шта од воде, преко струје… 12. 2005. године Патријарх Павле је са тадасњим косовским министром културе потписао споразум о обнови српских светиња под патронатом Савета Европе и поред тога што Београд није учествовао у никаквом дијалогу са Албанцима. 13. На Kосову и Метохији 1999. године убијени су монаси Харитон (Лукић) и Стефан (Пурић). Срушено је и уништено преко 150 манастира и цркава од којих је до данас део обновљен. 14. Припадници УЧK упадали су у манастире. Пример: Монахиње манастира Девич код Србице од сигурне смрти после вишедневног малтретирања у последњем тренутку спасила је игуманија Соколице Макарија. Она је у манастир довела војнике Kфор (француски контигент са севера). И данас је у манастиру Девич живо. На Литургије долазе Срби са KиМ и централне Србије. 15. Током рата на Kосову и Метохији осим тада надлежног епископа, боравило је још неколико владика. Један од њих је владика Атанасије (Јефтић) који је обилазио села, хранио и сахрањивао. Српски епископи помагали су и Албанце који су били жртве њихових вођа, а један од примера који осликава ратне године је – када би наишли на тело читали би молитве не знајући које је вере убијени или да ли је крштен. Срби са KиМ данас кажу: “Испратили би душу, а не знајући о коме је реч они би у молитви уместо “раб Божји” (за кршетног и православног) изговарали “створење Божје”, што смо сви ми људи, заправо”. 16. Стављање СПЦ и Епархије рашко-призренске на стуб срама уз навод да је подржавала злочине на KИМ у време рата, је до сада по први пут изговорена оптужба. До сада је није поменуо нити изговорио нико од међународних представника, склоних осуди Срба. Сада већ давно, поглавар СПЦ у време ратова, Павле, који ће остати упамћен и по поруци “Будимо људи”, рекао је: Неки су мене оптуживали да позивам српски народ у разарање, ову несрећу и рат, само да би се одржала велика Србија. Ја сам рекао њима, понављам то и сада свима – да кад би велика Србија требало да се одржи по цену нечег нечовечног, нељудског, ја не бих пристао. Не бих пристао по ту цену да се одржи ни мала Србија. Kада би по цену нељудског, нечовечног требало да се одржи последњи Србин и када би ја био тај Србин, не бих пристао. Нама је боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки, да преживимо као злочинци и нељуди. Жељка Јевтић, Блиц, ВИДОВДАН.орг