Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1117 results

  1. Експозе Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки. У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне интерпретације коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је као златна карика искована у поменутим Писмима. Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима концентришемо искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља. Севировска Христологија Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«. Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«. Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства које би конкретно постојало. Христолошка визија Светога Максима Свети Максим оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону. Христолошке теме Писама 1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је постао савршени човек. Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо XIV,536 A). 2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број. Порицање двојства природа после њиховог сједињења доводи до елиминације природа. Христос је после сједињења двојак у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D). 3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи раздвојене; оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење. Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти никада није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно истовремено постаје израз који указује на две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A). 4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C). 5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења. б) Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило. в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио по Домостроју, и притом никако путем природног закона. Свети Максим подвлачи чињеницу да у обадва случаја, то јест у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C). 6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења није била недовршена или несавршена. Не, она је била и довршена и савршена! А после сједињења она је не само остала природа божанска, него је још и постала природа човечанска. Другим речима, на природе које припадају ипостаси уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле темељ јединства две природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D). 7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма) користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B). 8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A). 9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то по броју, било то као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за своју ипостас, слично природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C). Писмо XIX Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде ради о делу (έργον) о и пракси (πράξις). У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је ово јединство по категорији ипостасно, и оно не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он] постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356). Актуелност теме ипостаси Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања линије која раздваја једну христологију од друге. Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим овим појмовима, с обзиром да природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити ван оквира саме ипостаси, Христове Ипостаси. Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује. На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја. По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи: а) Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417). б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају. Аналитичко – егзегетски метод Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно, са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном христологијом правдао би се доприношењем побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације. Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему. https://www.eparhijakrusevacka.com View full Странице
  2. САОПШТЕЊЕ ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ Као Епископ Рашко-призренски, са својим свештенством, монаштвом и верним народом најоштрије осуђујемо данашњу претерану употребу силе од стране Косовске полиције на северу Косова и Метохије. Без обзира на стварне мотиве ове акције, упади у куће при којима су цивили, жене и деца застрашивани, ломљење намештаја и нескривена бруталност показују да је намера Приштине била пре свега да застраши наше становништво и демонстрира силу. Посебно осуђујемо и употребу силе против припадника УНМИК-а. Док истовремено Приштина игнорише гажење владавине права и институционални терор који општина Дечани примењује против манастира Високи Дечани, одбијајући извршење судске одлуке Уставног суда Косова, претећи манастиру блокирањем пута и протестима на сам празник Вазнесења (6. јуна), север Косова се дисциплинује бруталном употребном полицијске силе, под изговором завођења реда. Овакви поступци нимало не доприносе ни владавини права, нити изградњи међуетничког поверења, већ још више дестабилизују ионако тешку безбедносну ситуацију на Косову и Метохији и највише иду на руку онима који без икаквог стида упорно заговарају идеју територијалне поделе на етничкој основи. Као Црква остајемо чврсто уз свој верни народ, апелујемо на владавину права која треба да се примењује према свима једнако, а не по кључу етничке и верске дискриминације и очекујемо од КФОР-а и међународне заједнице да спрече понављање оваквих немилих догађаја. Грачаница-Призрен 28. мај 2019. год Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
  3. Владика вршачки Теодор Несторовић, духовни вођа банатски Срба са краја 16. века, у народном предању је запамћен као примерен архијереј, благе нарави, скроман и православљу потпуно предан. Волео је свој народ и патио због његових страдања, посебно на подручју Баната, где је био епископ. Живот под Отоманском влашћу био је тада, посебно тежак. Када је у Вршац стигао глас да су се јаничари у Стамболу побунили, владика Теодор се понадао да ће се ови зулумћари повући из Баната и других поробљених српских земаља. Kод владике Теодора, 1593. године, долазе народни прваци и обавештавају га да су створени услови за подизање устанка. Владика Теодор им поручује: „Узмите заставе их својих цркава, украсите их ликом Светог Саве. Као што је свети цар Константин победио са заставама на којима је био крст, тако и на нашим заставама нек се вије лик светог Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу„. Устанак је почео 1594. године. И до данас је остала упамћена устаничка песма: „Сва се будум земља побунила, – Шест стотина подигло се села, – Свак на цара пушку подигао!“ Устаници су извојевали многе победе, али и пролили много крви. Чета од 200 устаника, под вођством Петра Мојзеша, ослободи и вршачку паланку. Разјарене османлије су говориле да их не побеђују устаници, већ „каурски светац Сава“. То је био и повод да спале мошти светог Саве на Врачару у Београду. Јуна 1594. године, у одлучној бици код Бечкерека, 30.000 Турака је напало 4300 устаника. Изгинула је скоро сва српска војска, а цео Банат пао под турску власт. Српски живаљ, предвођен владиком Теодором, избегао је у Ердељ. Ердељски кнез Батори, доделио је епископу Теодору за прибежиште место Тевиса. После неког времена, Турци су поручили епископу Теодору да ће, ако се врати у Вршац, њему и његовом народу, бити спашени животи. Иако је знао да се не може поуздати у њихово обећање, преовладала је нада да ће његова жртва бити довољан залог за престанак страдања недужног српског народа. Када је дошао у Вршац, Турци су га одмах утамничили и после бројних понижења и мучења, живог „на мех одрали“. Поштовање и сећање на владику Теодора, као светитеља и мученика вековима је живо у Банату, али и у целом српском народу. Град Вршац данас прославља своју градску славу – светог владику Теодора. Света Литургија се служи у храму на Вршачком брегу, посвећеном овом свештеномученику. ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ Као што је Господ населио небо сјајним звездама, да пројављују славу Његову и показују пут путницима и морепловцима, тако је и све српске покрајине настанио многим праведницима, исповедницима, мученицима и светитељима, да се кроз њих прослави свето име Његово, а нама грешнима да буду утеха и пример. И као што знамо имена само неких, малобројних звезда, а највећем броју не знамо, тако су нам позната имена само малог броја наших светитеља, а огроман број њих су за нас остали безимени. Господ једини зна сва имена њихова јер су уписана у књизи вечног живота! Ко од нас смртних може набројати и именовати све свете страдалнике који су у боју или у свирепим мукама живот свој за веру православну положили и пре Косова, и на Косову, и после Косова?! Знамо ли имена свих косовских мученика, или се сви заједно кроз једног Кнеза Лазара прослављају? Да ли су нам позната имена свих 700,000 светих српских новомученика усмрћених само у току од пет година, 1941-1945. од усташких крволока? Знамо ли имена најновијих српских мученика, људи, жена и деце, које ради вере њихове и имена српског у наше време нови Агарјани и повампирени усташи већ трећу годину зверски мрцваре и убијају у Босни и Херцеговини? А мало је познато и то да се равни и питоми српски Банат у прошлости прославио хиљадама мученика чија имена нам нису знана. Страдали су у време заувек проклетога Синан-паше, “немилосрдног крволока”, звери у људском облику, новог Ирода, мрзитеља и Христа Господа и православних хришћана. Гдегод је пролазио свој пут је обележавао набијањем Срба на колац и дерањем њихових кожа.По његовом наређењу Срби су натицани на ченгеле, набијани на колац, живи дерани. У то време је у Вршцу био Епископ вршачки већ поменути свештено мученик Теодор, човек благе нарави, скроман, милостив, богобојажљив, искрено побожан и православљу дубоко одан. Веома је волео свој српски род и силно патио због страдања којима су Срби у Банату били изложени. Тешко би му падало ако би видео да се животиње кољу и убијају, а колико га је тек болело када је био сведок турских зверстава које су чинили над његовим Србима. Није никада хтео окусити месо, већ је сво време проводио у посту и молитви. Своме ђакону је с тугом говорио: Гле, Господ ће испразнити земљу и опустети је, преврнуће је и расијаће становнике њене. И биће свештеник као народ, господар као слуга, госпођа као слушкиња, продавац као купац, који даје у зајам као који узима у зајам, који узима добит као који даје. Сасвим ће се испразнити земља, и сасвим ће се опленити. Јер Господ рече ову реч. Тужиће земља и опасти; изнемоћи ће васељена и опасти; изнемоћиће главари земаљски. Престаће весeље уз бубањ, нестаће граја оних који се веселе, престаће весеље уз гусле. Разбиће се пусти град, затворене ће бити све куће да нико не улази. Тужњава ће бити по улицама… Наслућивао је да ће тешка времена постати још тежа, па се са уздахом и сузама обраћао Господу: Смилуј се на ме, Господе; јер ме је туга, од јада изнеможе око моје, душа моја и срце моје; ишчиље у жалости живот мој, и године моје у уздисању; ослаби од муке крепост моја, и кости моје сасахнуше. Од множине непријатеља својих постадох подсмех и суседима својим, и страшило знанцима својим; који ме виде на улици, беже од мене. Заборављен сам као мртав, нема ме у срцима; ја сам као разбијен суд. Јер слушам грдњу од многих, од свуда страх, кад се договарају на ме, мисле ишчупати душу моју. А ја се, Господе, у Тебе уздам и велим: Ти си Бог мој. У Твојој су руци дани моји; отми ме из руку непријатеља мојих, и од оних, који ме гоне. Покажи светло лице своје слузи своме; спаси ме милошћу својом. Господе, немој ме оставити под срамотом; јер Тебе призивам. Нек се посраме безбожници, нека замукну и падну у пакао. Живот под Турцима је био неиздржљив. Узалуд су се надали Срби да ће хришћани из европских земаља притећи у помоћ. Али све док Турци нису нападали на те европске хришћанске земље, хришћани у тим земљама нису марили за српске муке. Када је стигао глас да су се у Стамболу побунили јаничари, свештеномученик Теодор се понадао да ће се Турци повући из Баната у Турску да угуше побуну. Узбуђено и са радосном стрепњом је говорио: … звери је мало земаља и градова, блага и робова, и на Истоку и на западним странама, и у бесу сама на себе разјапљује чељусти и кида своје месо. Можемо ли се, Господе, надати да ће звер пасти и да ћемо се извући из њених адских кандзи? Доста смо, Господе, у ропству и расејањима. Нека нам се сада обрекну оне речи пророка Амоса да иду дани среће када ће орач стизати жетеоца, кад ће се повратити робље и саградити пусти градови и када нас нико неће ишчупати из земље своје. У то време долазили су свештеномученику Теодору народни прваци, и неки калуђери и свештеници, и гворили му да је сада време да се Срби дигну на устанак и протерају Турке са своје земље. Уверавали су га да ће суседни хришћани притећи у помоћ и молили га да поведе народ у бој. “Тебе ће народ послушати, ти си им крепка узданица. Позови их, и доћиће, благослови их да крену у бој, да се сломије турски јарам и отерају проклтеи Турци са наше земље. Дај да испунимо завет цара Лазара и свих косовских мученика!” Свештеномученик Теодор је најпре сетно ћутао, а онда их је запитао: Да ли завет цара Лазара може да се испуни и нечим другим осим мачем? Зар са сваком разореном црквом, спаљеном кућом, покланом чељади , отетом стоком, нећемо бити даље од тог циља? Не опстасмо ли до сада само са црквом и престолом Светога Саве. Надате се у принчеве, али “боље је уздати се у Господа него ли ослањати се на човека; боље је уздати се у Господа него ли се ослањати на кнезове. Тако је свештеномученик Теодор смиривао оне који су хтели да подигну устанак. Али стање се све више погоршавало. Охоли Турци, а нарочито потурице су неколицини Срба-сељака у каишевима одрали кожу с леђа. Тукли су, пребијали и убијали когагод су хтели. Пијани од вина и беса убијали су и невине људе, жене и децу, и недужну стоку. Опет се народни прваци и многи свештеници и калуђери окупише око свештеномученика Теодора и са доста срxбе му говораху: Откад, по повратку са ратишта, турска војска логорује у Панчеву, такву тугу не виде Банат. Пљачкаху до голе коже и на снег извођаху наге људе и у обести паљаху куће и клаху стоку. На крају сташе нам дерати кожу с леђа, а да ништа не учинисмо. Помамише се и Турци из касаба. У пљачки су грђи од Турака. Узимају све до последњег зрна жита а да ништа не учинисмо. Зар теби, Владико, није баш нимало стало до твог народа?! Овај живот је тежи него смрт! Поведи нас, да или слободу стекнемо или да нас смрт од патњи ослободи! Тешко је свештеномученику било слушати ове жалбе и прекоре, али се бојао да подизањем устанка може народ одвести још у већу беду и страдање. Молио је народне прваке да се стрпе, да сачекају док им суседни хришћански народи не обећају да ће им притећи у помоћ ако дигну устанак. Слао је он своје веснике и у Валахију, и у Молдавију, и у Уграску, и у Аустрију, тражио од њих војну и материјалну помоћ у случају подизања устанка, али нико му се на молбе није одазвао. У тузи својој обраћао се Господу: “Колико можемо претрпети, Господе? И ја, који знам да је освета Твоја, хтео бих, што сам беспомоћнији, да устанемо на Турке. Савладавам се. Не бих да окрвавимо наше руке.” Не само народни прваци и народ, већ и многи калуђери и свештеници су отворено и одлучно захтевали да се почне са устанком. Али нико то није хтео да почне без одобрења њиховог духовног пастира и народног вође, свештеномученика Теодора. Зато су га молили и преклињали да се стави на чело устанка. Он је од њих тражио да му дају времена да се добро промисли пре него што се одлучи. Није се плашио за себе самог, али је страховао шта ће бити са народом ако устанак не успе. Дан пре него што је донео одлуку, у касну вечер, дуго се молио на коленима, молећи Господа да му укаже пут којим ће поћи. Сатима је био на коленима и зној га је свега облио, а онда је био као у заносу. Тада виде, да ли у сну, или будан у визији, велико поље прекривено поломљеним оружјем и лешевима. А онда зачу глас који му рече: “Бојиш ли се смрти, Теодоре? Зар не знаш да је ропски живот гори од смрти? Турци ти светиње изругавају, народ муче и убијају, а ти седиш скрштених руку. Докле? Видиш, ми се смрти нисмо бојали, већ смо за веру своју и крст часни животе на Косову положили. Изгубили смо земаљско царство, али се у небеском радујемо. Поведи народ свој, освети жртву нашу, испун завет косовски.” Када је дошао себи, Владика Теодор се помоли Богу, говорећи: “Докле ће се, Боже, ругати насилник? хоће ли противник до века пркосити имену Твоме? Устани, Господе, помози ми, Боже мој, јер Ти удараш по образу све непријатеље моје; разбијаш зубе безбожницима. Од Господа је спасење; нека буде на народу Твом благослов Твој”. Онда посла позив да се окупе народни прваци из разних крајева Баната, па им саопшти да се одлучио да подигну устанак и пристао да им он буде вођа. Пре него што су се разишли, благослови их и поучи: Узмите заставе својих цркава и украсите их ликом светог Саве. Као што је крсно знамење било на заставама цара Константина, тако нека се наши барјаци вију украшени ликом светога Саве, нашег духовног оца и бранитеља. Кренимо, децо моја и браћо моја, у бој за правду и слободу. Будите храбри у боју, јер се за правду и слободу борите. Не дозволите да се озверите у боју; борите се не као неверници, већ као хришћански ратници, којима је чојство исто тако важно као и јунаштво. Авај, многи од вас ће пасти, многе од вас очи моје неће више видети…Нека вам вечни живот буде награда за смрт. Пођимо светлим и светим путем косовских јунака и послушајмо светога Кнеза Лазара који и нама поручује: “Искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно на сечење за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу”. Тада их све благослови свештеномученик Теодор и посла их свакога у свој крај да окупе људе и да сви заједно ударе на Турке у одређени час. А када су ови отишли, свештеномученик Теодор паде на колена своја и завапи: Господе над војскама, благослови ову малу српску војску и буди јој милостив. Огради их светим својим анђелима и арханђелима да им стреле и мачеви безбожника не науде. Свети ратници и мученици, Георгије, Димитрије, Теодоре Тироне, Теодоре Стратилате, и сви остали мученици за веру Христову, укрепите ове ратнике за правду и слободу, да их јарост и крвожедност безбожника не уплаши или збуни. Будите са њима, борите се с њима раме уз раме. Свети Саво, ево деца твоја духовна, род твој љубљени, устаје да избори правду и слободу. Води их, светитељу, путем победа. Моли се Господу за њих и све оне који буду пали у бојевима, прими у царство небеско и настани заједно са тобом и другим српским мученицима и светитељима. Тако српски устанак у Банату поче 7.101. године од почетка света, а 1593. од рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа На почетку устанка Срби су извојевали неколико победа. Заузели су многа села и градове и из њих Турке протерали Лила се и турска и српска крв. Носећи барјаке са ликом светога Саве на њима, устаници су ишли из победе у победу. Турски војници су говорили да њих не побеђују устаници већ “каурски светац Сава”. Многи су поверовали у светога Саву, а неки се и кришом покрстили. Почетком јуна, а 1594. од рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, зби се велики бој између турске војске и српских устаника из Баната. Срби су жестоко нападали а Турци се очајнички бранили. Страшан је био звек оружја, а још страшнији крици рањених . Бог и свети Сава помогоше српским устаницима те силно поразише турску војску. Од 11.000 турских војника једва се спасло само 1.000, а међу погинулим Турцима био је и Софи Синан-паша и још тројица бегова. До свештеномученик Теодора стизале су у Вршац победе српских устаника. Он се радовао и Господу захваљивао, али је онима који су се сувише радовали говорио: Још не верујем да побеђујемо највећу силу на свету, али се надам да дође час када сам Господ изравњава рачуне. Јер, речено је: “Устаће Бог, и расуће се непријатељи Његови… Ти ћеш их разгнати као дим што се разгони, као што се восак топи од огња…” Ипак, обеспокојава ме опијеност народа и народних вођа. Мисле да смо већ победили ако смо протерали своје спахије и заузели турске паланке у околини. Ја им нисам војни вођа, нити бих то био, а правог војног вођу и немају. Сваки атар ратује прво за себе, и тек онда кад запрети велика опасност окупљају се да заједно дочекују непријатеља, и опет, и ту, свако бије свој бој. Жалостило га је што су и Срби постајали све свирепији у боју. Знао је да тако увек бива; рат потискује човека у човеку и распламсавају се најгоре страсти у њему. Својом руком је записао на једној црквеној књизи: “Узесмо Бечкерек. Не помогоше моји савети да се поштеде Турци. Черечили смо их за њихова свирепствовања зимус. Бојим се да нас Бог не остави.“ Уистину, није било лако српским устаницима да се уздрже од освете. Сећали су се својих попаљених кућа, поклане стоке, својих рођака и пријатеља на колац набијаних, живих драних. Привиђале су им се њихове цркве и светиње од Турака поругане и уништене. Борили су се као лавови и живи се нису предавали, јер су знали шта их чека ако се предају. Слушали су о онима које су Турци заробили, како су их мрцварили, тако да су у највећим мукама умирали. Зато су радије умирали у боју, смрћу ратника и јунака. Бојазан свештеномученика Теодора да се Господ може окренути од Срба, као да се испунила. Турци су довели силна појачања и ратна срећа се у њихову корист окренула. Турска војска која је бројала 30.000 војника, сукобила се 10. јула 1594. године са српским устаницима у близини Бечкерека. Од устаника, којих је било 4.300, спасло се једва око 300. Остатке српских чета Турци су убрзо после тога уништили у бици код Темишвара. Свештеномученик Теодор, чувши за страшнни пораз Срба и сам је пожелео да умре. Обузела га је туга за изгинулима и страх за преживелима. На унутрашњој корици јеванђеља у саборној цркви, записује: Нико више не зна да ли ће дочекати сутрашњи дан. Нико више не зна када ће Турци напасти његов град или село. Одбране више нема. Мртви стражари код бечкерека, нашег новог Косова. Од једног преживелог устаника, који се некако рањен докопао Вршца, Владика Теодор је сазнао како се одвијао бој код Бечкерека: Две паше, темишварски и будимски, вргоше на нас тридесет хиљада – три пут већу војску него ли онда када изгибоше на истом месту код Бечкерека. Не могасмо скупити и довољну војску за битку и чувати градове и села. Бејаше нас тек нешто више од четири хиљаде, с нешто Мађара и Румуна. Остали остадоше у својим атарима да их Турци и ту не изненаде. Господ хтеде да се уистину понови Косово. У првом судару Турци одступише, и учини нам се да побеђујемо. Кажу да је то била турска варка, не би ли нас опколили. Али варке не бијаше. Узбисмо их, као и досад, док нас још држаше полет. Тада Мађари кренуше устрану да заобиђу Турке и нападну их с леђа. Помислисмо да беже и да нас , као на Косову, сустиже издаја. Снага нам малакса, и мало ко жив остаде. На крају овог сведочанства очевидца српског пораза код Бечкерека, који је свештеномученик Теодор записао на крају руком исписаног Осмогласникаиз тринаестог века, свештеномученик је дописао: “А мени, грешном, Господ не даде да погинем као цар Лазар на Косову, и окајем грехе своје. Остави ме на најгрђим мукама: гледаћу како се затире мој народ да му ни трага неће бити.” Средином јула 1594. године Банат је у потпуности био у турским рукама. Тада насташе страшни дани за Србе у Банату. Разјарени Синан-паша, који је због победа устаника на почетку устанка изгубио свој положај, одређен је од Стамбола да изврши казну над Србима. Наредио је турским војницима да немилосрдно кажњавају по селима и градовима. Разјарени турски војници, а нарочито потурице, пуни беса и жеље за осветом, нису штедели никога. Устанике које су ухватили изложили су најгрознијим мукама, а свирепо су клали и убијали и невине, оне који нису узели учешћа у устанку. Чак ни децу и жене нису штедели. Срећан је био онај кога су брзо убијали, али мало је таквих било. Највећи број људи су умирали у најстрашнијим мукама, набијани на колац, черечени на ченгелима, живи драни и на ражањ печени. Јаук и писка мученика се до неба уздизали. Опустеше села, а гробља се умножише и препунише. Тела многих побијених осташе несахрањена, па се птице грабљивице и дивље звери меса њиховог наједоше и погојише. Дим из попаљених кућа се вио и светлост сунца замрачио. Изгледало је као да је смак света отпочео. А не би доста проклетоме Синан-паши, звери разјареној, да само живе Србе убија, да им куће и цркве пали и руши. Сећајући се да су српски устаници на својим барјацима носили лик светога Саве, и знајући да је тај светитељ извор наде, чувар вере, светли путоказ Срба кроз векове, одлучи да мошти светитеља уништи, не били тако и његову успомену међу Србима избрисао. Зато нареди да се мошти светога Саве донесу из Милешеве у Београд и ту их спали на Врачару на дан 27. априла 1595. године, а пепео изгорелих моштију развеја на све четири стране. Надао се да ће тако заувек обесхрабрити Србе те се неће више дизати на устанак. Грдно се преварио, али су Срби који су били сведоци спаљивања моштију светога Саве били утучени и, заиста, многи од њих би радије поднели да су Турци њих спалили него мошти светога Саве. Крвави турски пир није престајо. Свуда беше велика жалост и беда. Запустеше многа села и градови, замукнуше црквена звона, разорене бише многе цркве и манастири, јаук и нарицање заменише некадање песме, зави се у црно цео српски Банат. У страху од турске одмазде, многи су се крили по пећинама, рововима и земуницама. Али, како се види из записа који је оставио Стефан, ђакон Владике Теодора, који му је свештеномученик Теодор издиктирао, од Турака се нису могли ни у земљу сакрити: Бежимо у збегове. Пронађу нас и тамо кољу што смо изашли из села. Нађу ли нас у селима, живе нас спаљују што смо остали на огњиштима. Нити има куће коју не запалише, нити има цркве коју не порушише. Само ће звери овде живети… Велики број Срба из Вршца и целог Баната су покушали да се спасу од јарости турске бекством у Ердељ, јер преживелима није било опстанка у Банату, а нарочито онима који су узели учешћа у устанку. На молбу и преклињање народа, и свештеномученик Теодор се одлучио, иако врло нерадо, да се склони у Ердељ. Тешко му је било и са сузама у очима је говорио: “Да ли за мене има икаквог спаса кад ће ми душа, далеко од мога Вршца, моје цркве и моје пастве бити као у аду. Зашто ми, Господе, ниси дао да се са онима који су живот у боју положили преселим у царство Твоје? “ Из Вршца је свештеномученик Теодор, Владика вршачки кренуо са многим преживелим Србима за Ердељ. Тамошњи кнез Батори му одреди да се настани у Темишу, где је била велика група избеглих Срба, и дозволи му да заснује српску епархију, са седиштем у Темишу. У Темишу је свештеномученик Теодор окупљао избегле Србе, храбрио и тешио оне који су туговали за својим побијеним рођацима, за попаљеним кућама и за својом родном земљом. Саветовао их је да чувају своју веру, свој језик и своју народност, и уверавао их је да ће се Господ једног дана смиловати и на њих, јадне избеглице, и на цео српски род. Говорио им је о праведном Јову и његовим страдањима. Не бојте се, браћо моја, док на правди страдате. И не клоните духом, и не ропћите на Бога. Нека међу вама нема размирица. Помажите једни другима. Богу се непрестано молите, јер сва нам је нада у Њега. Чувајте образ и поштење, будите примерни грађани ове земље која нам је дала уточиште. Нека домородци, гледајући ваш частан и поштен живот, па да мисле и говоре лепо о Србима уопште. Греха се чувајте, јер грех нас од Бога раставља, а ми без Бога ништа не можемо. Господ нека вас чува и благослови. Основане су многе српске парохије и избегли народ се окупљао око своје цркве. Владика Теодор је умешно водио Цркву, завео ред, старао се да се сва типиком прописана богослужења редовно врше. До Турака у Вршцу је доспео глас да је Владика Теодор успео да се склони у Темиш. Неко им је рекао и то да поново организује устанак и да ће ускоро на њих ударити. Они су од кнеза Баторија захтевали да им га преда и претили му да ће, у противном, напасти његову земљу. Он се на то није освртао, али нашло се неколико његових доглавника који су га наговарали да Владику Теодора преда Турцима јер су се бојали да ће Турци заиста ударити на њих зато што дају склониште Владици Теодору. Пријатељи свештеномученика Теодора су молили кнеза Баторија да не предаје овог поглавара једне православне цркве Турцима који су противници хришћанства. Владици Теодору су слали поруке да се чува, чак су и именовали своје сународнике од којих треба да се чува. Свештеномученик Теодор је њима захваљивао, а Господу Богу се свесрдно молио: Смилуј се на ме, Господе, јер сам изнемогао; исцели ме, јер су кости моје устрептале, и душа се моја врло уздрхтала. А Ти, Господе, докле ћеш? Обрати се, Господе, избави душу моју, помози ми ради милости Твоје. Јер мртви не спомињу Тебе; у гробу ко ће Те славити? Изнемогох уздишући; сваку ноћ квасим одар свој, сузама својим натапам постељу своју. Усахну од жалости око моје, постаре се од множине непријатеља мојих. Од ретких појединаца којима је успевало да се спасу и пребегну у Темиш, свештеномученик Теодор је слушао страшне приче о зверствима која су Турци вршили над Србима који су остали у Банату. Туговао је и често себе кривио за патње које је народ подносио. Тешио се надом и вером у Бога, говорећи: “Господ ће дати силу народу својему, Господ ће благословити народ свој миром”. Поједини избегли Срби, чувши за страдање њихових рођака и пријатеља који су остали у Банату, бунтовали су, па чак и на Бога роптали. Владика Теодор их је и тешио и молио да не ропћу на Бога који им је једина нада и утеха. Говорио им је: Дајте Господу, синови Божији, дајте Господу славу и част. Дајте Господу славу имена Његова. Поклоните се Господу у светој красоти. Храбрио је све избегле Србе да истрају у вери својој и у верности Господу и Спасу нашем Исусу Христу. Обраћао им се често и говорио: Ко ће нас раставити од љубави Божије? Невоље ли или туга, или гоњења, или глад, или голотиња, или страх, или мач? Kао што је написано: за Тебе нас убијају вас дан, држе нас као овце које су за клање. А народ је слушао свога Владику и усрдно се молио Богу да прекрати српско страдање и у Банату, и у Србији, и свуда где има Срба. Касније, да ли наговорени од Турака или по својој личној злоби, неки Срби који су касније долазили из Вршца у Темиш, пребацивали су свештеномученику Теодору да му није стало до народа који је оставио на милост и немилост Турцима, а сам се склонио у Темиш. Њега су кривили за све патње и за смрт оних које су Турци на најгрознији начин погубили. Свештеномученика Теодора су ове оптужбе страшно болеле, а говрио је и верном народу и онима који су га оптуживали: Истину говорим, тако ми Христа, не лажем, то ми сведочи савест моја Духом светим: да ми је врло жао и срце моје боли без престанка; јер бих желео да ја сам будем одлучен за браћу своју која су ми род по телу. И заиста, овај свети мученик је био спреман и вољан, ако би било могуће, да свој живот положи да би се прекратиле српске муке. Многи су га чули када је то говорио па су, изгледа, неки то и Турцима дојавили. Они су желели по сваку цену да ухвате свештеномученика Теодора. Били су уверени да ће једнога дана опет повести народ у борбу противу њих. Отуда нису имали мира док је он био међу живима. Турци се онда досете да га на превару ухвате. Знајући колико му је тешко падало страдање народа у Банату, пошаљу они неке Србе да му кажу да му обећавају да ће престати са мучењем и убијањем Срба ако се он врати у Вршац, а и њему обећавају да му неће ништа учинити. Свештеномученик Теодор је добро знао да су турска обећања лажна и да ће га смрт снаћи ако Турцима падне у руке. Да је бар могао бити сигуран да ће макар престати са злостављањем и убијањем Срба, не би му било жао да њега погубе. Али ни у то није могао веровати нити се у то надати. Ради тога се колебао и одлагао доношење одлуке да се врати у Вршац. Пошто се Владика Теодор није вратио у Вршац на њихов позив, Турци почеше још свирепије прогањање и убијање Срба у Банату и уништавање њихове имовине. О томе су стизали гласови до Владике Теодора и задавали му јад и муке. А једне ноћи, док се усрдно молио Богу да му укаже којим путем да крене, виде чудну визију: два војника светлом обасјана приђоше му један са леве а други са десне стране. “Теодоре,” обрати му се један од њих, “ти имаш наше име, а удостојићеш се и мучеништва, као што је и нас Господ удостојио. Не бој се, придружићеш се нама и хиљадама других мученика и поделићеш са њима и нама славу коју нам је Господ доделио. Крени на пут!” Када је дошао себи, свештеномученик Теодор је одмах схватио да су му се јавили свети мученици Теодор Тирон и Теодор Стратилат, и решио је да послуша њихов савет и да се врати у Вршац. Следећег дана позва свештеномученик Теодор своје блиске сараднике и објави им: Браћо моја и децо моја, одлучио сам да се вратим у Вршац и предам се Турцима јер је боље да умре један човек него народ да пропадне. Знам да ме чекају велике невоље, а можда и смрт. Али се ни за шта не бринем,нити марим за свој живот, него да свршим течење своје с радошћу и службу коју примих од Господа Исуса: да посведочим јеванђеље благодати Божије. И ево сад знам да више нећете видети мојега лица, ви сви по којима пролазих проповедајући царство Божије. Зато вам сведочим у данашњи дан да сам чист од крви свију. Пазите дакле на себе и на све стадо у коме вас Дух свети постави владикама да пасете цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја ово знам да ће по одласку моме ући међу вас тешки вуци који неће штедети стадо. И између вас самих постаће људи који ће говорити изврнуту науку да одвраћају ученике за собом. А сви око њега почеше га молити и преклињати да се не враћа у Вршац јер га тамо чека сигурна смрт. А како он остаде при својој одлуци, настаде плач и туга велика и живога га оплакиваху као да је већ мртав. Свештеномученик их је тешио, грлио и благосиљао, а онда је, сам, без пратње, кренуо на свој пут мучеништва, као јагње на заклање… Када је стигао у Вршац и предао се Турцима, ови су се силно обрадовали. Одмах су га почели тући, пљувати, злостављати и изругавати. Можда би га турски војници којима се предао и усмртили, али њихов старешина их растера, рекавши им: “Да се нисте усудили да га тако лаком смрћу усмртите! За његова недела ми ћемо му сутра живом одерати кожу на мех!” Задрхта срце свештеномученика Теодора када је чуо ове речи. Гледао је он некада када су Турци драли живе вукове и друге животиње. Знао је он какве су то муке када се некоме ко је жив кожа дере на мех. Али не завапи нити помоли за милост љуте Агарјане. Уместо тога обрати се топлом молитвом своме Творцу: Господе, не дозволи да срце у мени клоне ! Не дај уснама мојим да од крвника милост траже. Укрепи ме да издржим страшне муке, да би муке српског народа престале. Прими мене као жртву за све њих, опрости им грехе и заштити их од свирепих мучитеља. Дај да крвљу мојом сперем грехове и њихове и моје. Пошаљи ми анђела свога да ме крепи у мукама мојим. Свети Саво, твоје су мошти спалили и пепео на све стране расули, али те из срца Срба нису могли избрисати. Нека и мене народ српски у Банату и свуда где их има памти по добру. Нека се и мојом смрћу прослави име Господње и света вера православна. Идућег дана, на тргу у Вршцу, окупила се гомила турских војника. Били су ту и многи Срби које су Турци натерали да дођу и гледају муке свештеномученика Теодора, да би се заплашили и обесхрабрили, да им ни на ум не пада да дижу устанке. Ко ће описати неописиве муке свештеномученика Теодора, епископа вршачког и банатског?! Која рука неће задрхтати описујући те муке?! Турци су поставили један подужи колац између два ракљаста дрвета и о колац везали Владику Теодора. Два џелата су му живом гулили кожу од врата надоле. Полако су засецали кожу и одвајали је од меса. Крв мученика се сливала на земљу. Свест му се мутила од бола, али Турци су га повремено поливали хладном водом тако да остане при свести, да се страшније мучи. Турци су беснели зато што није јаукао, нити за милост молио. Видело се само како му се усне покрећу, али не на јаук и запомагање, већ на молитву. Они који су били ближе могли су чути његов шапат и чули су његову молитву коју је непрестано понављао: Господе, Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешнога. Боже, очисти ме грешног и смилуј се на мене. Свети Саво, укрепи ме молитвама својим. Свети великомученици, Димитрије, Георгије, Теодоре Тироне, Теодоре Стратилату, и сви знани и незнани мученици, не остављајте ме. Свети кнеже Лазаре, и ви косовски мученици, дајте ми снаге да издржим ове муке. Страшно је било гледати крваво месо тела са којег је кожа гуљена! Неке жене су се онесвестиле, а и многим људима се смучило. Жене Српкиње нису смеле плакати и кукати, али су се побожно крстиле и у себи молиле Господа да прекрати муке њиховог Владике и мученика. И људи се се кришом молили, а многи су у себи клели турске крволоке. А када су xелати одрали кожу свештеномученика Теодора као јагњету невиноме, растераше Србе и не дозволише да се тело свештеномученика достојно сахрани.Оставише га на месту мучења да га дивље звери поједу. Но, гле чуда, иако је у то време било много вукова који су силазили и у сам град, а и паса који су лутали улицама, и понекад нападали Турке, ниједна животиња не приђе телу свештеномученика. Напротив, вукови нападоше турске стражаре који су били остављени да пазе да неко не украде тело свештеномученика, а неколико њих и усмртише. И турски стражари, а и Срби који су издалека гледали у правцу где је било остављено тело свештеномученика, видеше блиставу светлост која је на том месту лебдела. Зато сутрадан турски командант нареди да се тело свештено мученика Теодора однесе далеко од Вршца и тајно сахрани, тако да нико не зна где му је гроб. По многим знацима народ у Вршцу и Банату је знао да је Господ прославио свога свештеномученика Теодора. Дан после његовог страшног погубљења, оба џелата који су му кожу драли су полудели. Турски командант који је наредио да се кожа светитеља огули, осуо се неким ранама по целом телу и урликао је од бола као дивља звер. Срби, видећи ове знаке, и осетивши да се Турци плаше и мртвог Владике Теодора, почеше се обраћати молитвама свештеномученику и многи болесници оздравише молећи се њему за оздрављење. Не знајући где је гроб светитеља, многи Срби, а нарочито жене, долазили су на место на коме је свештеномученик Теодор погубљен и оплакивали га. Турци их нису дирали јер су се бојали да ће их “каурски поп” кога су погубили казнити ако дирају оне који су за њим туговали. Многи њихови војници, потурице који су знали српски језик, слушали су како Срби, и људи, а не само жене, наричу: Јој, туго наша, свети наш мучениче Теодоре! Светла надо наша, како брзо зађе! Светло наше, где се сада кријеш? Епископе наш, ко ће нас сада надгледати? Предводниче наш, без тебе смо залутали. Ко ће нам сада пут показивати, ко нас у јаду и болу тешити? Ко ће нам, страдалче за веру, веру крепити? Каквим плачем да те оплачемо, и каквим речима да бол свој за тобом изречемо? Живот си за нас положио, а из ропства нас ниси избавио. Ето нас и даље Турци тлаче и убијају. Умоли, заједно са светим Савом, кнезом Лазарем и косовским мученицима, да Господ прекрати муке наше. Тешко нама без тебе, мучениче наш. ОПШИРНИЈЕ ПРОЧИТАЈТЕ ОВДЕ
  4. У недељу жене Самарјанке 26. маја 2019. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Саслуживало је братство овога храма и гост ђакон Александар Секулић из цркве Светог Александра Невског из Београда. Владика је беседу почео благодарношћу Господу на овом дану Васкрсења и радости коју нам је дао, истичући да сви који дођу на свето литургијско сабрање постају чланови литургијске заједнице. Подсетио је да сваки који истински тражи Бога увек га и налази, као што је био случај са женом Самарјанком, која је иако грешног живота, увек трагала за Богом и Истином. Налази га и препознаје у сусрету и разговору са Господом, и сазнаје да је он Спаситељ и Месија, а потом је ту вест објавила своме народу. Колико је наша вера православна широка и свобухватна, да је могу и иноверни прихватити, показује и пример многих познатих и успешних људи који су пронашли себе и смисао живота прихватајући православље. То је доказ да Господ не оставља ниједног човека који га чистим срцем и добром вољом тражи, рекао је владика. Уз молитве Господу и свима светима да народ утврде у вери, нади, трпљењу и љубави, владика је захвалио свима на молитвама. Извор: Манастир Буково
  5. У недељу 26. маја 2019, у присуству делегације Васељенске Патријаршије предвођене митрополитом француским Емануилом и митрополитом адрианопољским Амфилохијем, а у присуству представника неких светогорских манастира, Епифаније (Димитриу) је хиротонисан за епископа Олбије. Хиротонију је савршио првојерарх „Аутокефалне Цркве Украјине“ „Митрополит“ Епифаније у присуству више архијереја ове „Цркве“ у Саборној цркви Светог Михаила у Кијеву. Према одлуци Светог Синода „Аутокефалне Цркве Украјине“, нови епископ ће бити надлежан за грчке вернике у Украјини. http://www.spc.rs/sr/hirotonisan_prvi_grchki_episkop_ukrajine
  6. Eпископ Крушевачки др Давид Перовић Православни Богословски факултет, Београд Свештена екологија у окриљу Православне Цркве (Ктисиолошки аспекти по избору) Господ се зацари, у лепоту се обуче. Обуче се Господ у силу и опаса се. Дому Твоме, Господе, доликује светиња, докле дани трају. Јер утврди Васељену, која се неће поколебати. Прокимен: У Суботу вече, глас 6 Aпстракт: Велики и Православни Сабор Цркве Православне одржан је на Криту, и он је оданде упутио поруку хришћанима и свету, поруку која гласи: да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек, истовремено са искоришћавањем природе, мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће моћи да имају своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она примењује свештене Чинове за освећење и заштиту природне средине; и опет, она слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме. Али она понајпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице, односно богомудре еко-парадигме црквених учитеља-Светих Отаца. Кључне речи: Свештена екологија, Чинови за освећење и заштиту, еко-био етика, еколошка химна-ода, ктисиологија, еко-Анафора, микро-екологија, еко-парадигма, еко-литература, еко-музика, еко-филмографија. Увод Свети и Велики Сабор Православне Цркве православном народу и сваком човеку добре воље сажето указује и на еколошко питање; на савремено, актуелно, онтолошко питање. Дакле у Параграфу 8. Поруке Сабора стоји да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци. Штавише, да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава, оптерећености атмосфере штетним загађењима и променом климе. При хришћанском сагледавању проблема тражи се покајање за злоупотребе, уздржљивост и аскетски етос као лек за прекомерну потрошњу. Зато човек истовремено са њом мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Православна Црква непрестано наглашава да и будући нараштаји имају право на природна добра која нам је поверио Творац. Из тог разлога и она активно суделује у разним међународним еколошким подухватима, а први септембар је одредила за дан молитве за заштиту природне околине. (Из П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве; в. у Eко-библ.). Али Први септембар је само један од црквених дана када се сећамо да су Прародитељи Адам и Ева увели палог Архангела у свој и у људски живот и у човеково окружење, када су заједно и створили мегистански еколошки проблем: наш изгон из Раја сладости у свет пикрије, и затварање његових врата за нама (Икос, Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, Требник, в. у Eко-библ., Валиндра Никодим, на грчком). Узрочно–последични догађај овог сепаратистичког акта Прародитеља јесте и зидање Вавилонске куле, чији архитектонски пра-одјек примећујемо данас на централном здању Бриселске Централе (в. на Слава и ниње, Ихос Плагиос 1, Свештени Чин, 20, исто). Реакцију Хришћанске Цркве на оба, као и на све друге сепаратистичке видове коренитог одвајања твари од њеног Створитеља ми налазимо описану у последњем великом огласу Цркве, упућеном свеколикој Васељени: Чувајући неокрњеним свој светотајински и сотириолошки карактер Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Она „из дана у дан” благовести спасење Господње и објављује међу племенима земаљским славу Његову, „у свим народима чудеса Његова” (ср. Псалам 95). (Параграф 12. П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве, исто). 1. Свештени Чинови за освећење и заштиту природне средине У великој свештеној молитви за Заштиту природне средине констатује се да су неред и злоупотреба учињени у нашем природном окружењу изазвали неравнотежу; да је то проузроковало растакање икономијског система природе, и да су се умножили видови насиља над планетом Земљом. Зато је истога тога дана, 1. септембра Велика Христова Црква одредила да се пре свега чине молитве и молепствија, приноси и благодарења за све људе, и за заштиту и очување нашег природног окружења од кварења и растакања. Јер то је добро и угодно пред нашим Спаситељем Богом. Сетимо се да је Господња Земља и сва пуноћа њезина, Икумена и све што живи у њој. И да заједно са свима нама целокупна твар жарко ишчекује да се јаве синови Божји, богољупци и човекољупци, који ће је заштитити и успокојити (Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, у Требник, в. у Еко-библ.). Заштита и окриље Свевишњега Који год пребивају под заштитом Свевишњега настаниће се под окриљем Бога небескога (Псалам 90). Као што је Христос својим уласком донео спасење дому Закхејеву (Лк. 19, 1-10) тако се и уласком свештених служитеља и са њима Светих Христових Анђела даје Његов мир дому који се освећује и милостиво се он Њиме благосиља. Тако се спасавају и просвећују сви који ће у том дому живети (Тропар гласа осмог, Требник, 424; в. у Еко-библ.). Заштита куће коју узнемиравају зли дуси Син Живога Бога Оца, Христос, седи на Херувимима изнад сваког је Поглаварства и Власти и Силе и Господства. Он је поставио Небо као свод, Земљу створио својом моћи а Васељену уредио мудрошћу. Он је заштита оних који у Њега полажу наду. Он је чувар житеља дома од сваке несреће; Његова војска Анђела њихов је чувар. Он је човеково утврђење, моћан Владар мира (Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси, Требник, 429-430; в. у Ек.-библ.). 2. Рефлексија о еко-и-био-етици Тамну страну наше пост-нуклеаристичке3 епохе можемо насловити Био-зоном греха, страсти и смрти и еко-зоном бура, атомских језгара и огња; њен пропратни коментар опет, ми можемо профилисати следећим речима. Живимо у времену зла. То се огледа већ у томе да ништа више не носи своје право име (...) Све плови под лажном заставом, ниједна реч не одговара истини (...) Живимо у добу запоседнутом демонима у тој мери да добра и праведна дела можемо да чинимо једино још у највећој скровитости, као да је реч о нечему незаконитом. Рат и револуција не јењавају. Напротив. Наша све хладнија осећања распирују њихов жар. (Видети: Ф. Кафка, Дневници:1914-1923, Изабрана дела, књ. 6). Каквом бисмо то молитвеном и химнолошком богословљу ми могли прибећи по одјеку претходних речи?! Каквим то протестима, и прозбама за спас нас, данашње деце Божје, и за очување Божје творевине?! Какав то каталог нових грехова да саставимо ми, савремени, еколошки и техно-грешници?! Протести и прозбе Да нас Господ избави од духа себедопадљивости, себељубља и себеобожавања, који нас и на спољашње украшавање и бојадисање и намештање нагони, те да нам подари ревност за саборно живљење и себеукрашавање врлинама, од Господа да молимо. Да нас Господ заштити, спаси, помилује и сачува од духа свих страсти што харају светом, од сваковрсног обесвећења тела и душе, и од кремације телеса, која су храмови Тела Господњега и Његовога Светога Духа, Господу да се помолимо. За духа покајања и за одрицање од духа телесне похоте, помаме и похаре деце Божје, и за утврђење у дару и призвању којим смо призвани, Господу да се помолимо. За заштиту све деце света од телесне злоупотребе, и смртоносног белог праха, од безвредних и лоших ствари сваке врсте и разорне музике, од таште и распусне забаве и спиритизма, виртуелне магије и разорне маште, од помодне и ревијалне сујете и расипништва у времену глади и беде и болести наших ближњих, и од сваког нечасног пословништва и добитка, од Господа да молимо. Дух човекољубља, истине, правде и покајања да прожме све неправедно обогаћене појединце и њихова пословништва, еда би они свим сиромашним и незапосленим ближњима својим помагали у славу Божју, од Господа да молимо. Просвећени Духом Светим, Духом Истине, ми да не одајемо славу сујетним и страсним људима и лажним пророцима и звездама-падалицама, већ да се Христу уподобљујемо као сви Свети Његови, од Господа да молимо. Да нас Благи Утешитељ и свудаприсутни надахнитељ Свети Дух заштити од разорне моћи произвођача снова и среће, и да нам Он буде ризница добара, од Господа да молимо. Да се уразуме и покају сви заслепљени продавци телеса и душа, прозливени злочестивим људима и самозлим демонима, и да се покају сви истополни блудници – људи, жене и деца, магови и магисе, Господу да се помолимо. Своју животворну силу стварања и рађања сви супружници да окрену од беле куге ка дечјој радости, а многобројни међу њима страсти према кућним љубимцима да преокрену у љубав према деци, од Господа да молимо. Још да се молимо да сасвим престане затирање и злоупотреба зачете деце Божје у српском народу, и у свим хришћанским народима, и у целом свету, па да се врши заповест Божја о рађању и множењу и насељењу целе Божје Земље. Заштиту нашој јуности од спиритизма и магије и вештичарења и коцке, од Господа да молимо. Заштиту и избављење од свих белих и црних магова, вештица и вештаца, гуруа, погађача и хазардера, и за њихово покајање, опет и опет од Господа да молимо. Да разапињемо своје страсти и жеље и да не чинимо вољу тела и помисли, већ да чинимо све у љубави Христовој, од Господа да молимо. Још да се молимо да се брзо скрше шаке и обест козмократора што у потаји кроје и прекрајају Божји свет, и да козмократори више не унесрећују и не уништавају неизбројиво мноштво људи, и за њихово покајање. Да се истреби лихварство и нечасна зарада, и да већма престане трговина белим робљем и новорођенчадима и зачетом децом и телесним органима живих и упокојених људи, опет и опет Господу да се помолимо. Да увек отварамо срце и руку за све оне који се нуждавају житејскога сувишка наше издашности: хране и одеће, лекова, потрепштина и човекољубља, од Господа да молимо. Да се спасемо од најезде мамонових, богомрских емисара што прљавим новцима неправедног суде као праведног а праведног као неправедног осуђују, и тако затиру мале народе, и за њихово покајање, од Господа да молимо. Да се избавимо од природњака и чаробњака и научника који се Бога не боје и људи не стиде, већ о злу мисле и оруђа за масовну погибељ људи смишљају, и сву Божју Земљу красну и уређену уништавају, и за њихово покајање, Господу да се помолимо. Да престане примена Божје науке на чедоморство, безболну смрт, генетску и атомску разградњу и преизградњу, и на свесно смањење броја Божјих људи на планети Земљи, од Господа да молимо. За избављење од духа буне и немира и страначких раздора међу децом Божјом, и да она дају добро сведочанство вере пред свим људима, Господу да се помолимо. За престанак самоуништења српског народа у ратовима за туђе интересе и победе и границе и изворе, Господу да се помолимо. Још да се молимо да се у покајању и смирењу сачувамо од скверни и мрзости опустошења на месту светом на коме се благовести блага Божја реч. Господ да нам пода. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, за заштиту Божје творевине од безбожја и насртаја на њу, Господу да се помолимо. Од отровних помисли, сложених демонских мисли и речи, од отровних гасова, штетних испарења и зрачења радиоактивног отпада да се избавимо ми, и да сва Божја творевина опстане, од Господа да молимо. Од сваке агресије твораца ратова и разоритеља небеса, од смртоносних товара и направа, токсичних магли и хемо-трагова њихових што као мртвачки покров падају на нас и на плодну земљу, да нас избави Цар мира и Спас душа и телеса наших, од Господа да молимо. Још да се молимо да се избавимо од људи којима је на језику мир а у срцу рат и демонска помисао и варварски плен и нечасни добитак, и за њихово покајање. Да се наш род избави од нових и неочекиваних крсташких најезди и крсташке отимачине и лицемерне правде богомрске, Господу да се помолимо. Да се наш православни род спасе од увезене и наметане нам убиствене и самоубиствене културе и администрације и пословништва и богова рата, и екселенција и старова и прелата и медија што широм света бришу стопе и сасецају корење православних царева и ромејства и оцрковљених култура, Господу да се помолимо. Да се избавимо од сваке невоље, гњева и опасности што нам прети од оних који себе називају плаћеницима и псима рата, и од нечистог дела Седме силе медијске, и слугу мрских сајтова, и расколних и гордих самозваних бораца за веру, и за њихово покајање и смирење, Господу да се помолимо. Да не будемо удеоничари оних који широм планете сеју ветрове и убирају огњене и нуклеарне пожаре, ни синова овога света који искушавају синове светлости, Господу да се помолимо. Човекољубиви Господ да нас заштити од крсташтва и џихада и тероризама који се заједно са временским непогодама обрушавају на васиони свет, Господу да се помолимо. Господ да се смилује на нас и да нас избави од налета адске прљавштине и депресије и карцинома и леукемије што затиру наше народе многогрешне и многострадалне, Господу да се помолимо. Да се наш православни род спасе од сваке уније са уцењивачима и клеветницима савести и истине, и да не ступа у њихово ропство ствари лепих за гледање и укусних за јело и надмених за живљење, Господу да се помолимо. Господ да нас укрепи својом свемоћном силом Најсветијега Причешћа, еда бисмо и речју и делом устајали против сваког безакоња и човекомржње, безумља и братомржње, израбљивања, угњетавања и поништавања свих немоћних и болесних, обесправљених и презрених људи који су Божја чеда као ми, од Господа да молимо. И све помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Увек-Дјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој предајући Христу Богу. Да нас заштити и да нас помилује Свесвета Тројица, Бог наш; еда бисмо сви познали Једнога Бога Оца живих и мртвих, и Једнога Моћнога и Свемоћнога Господа Исуса Христа, Цара и Васкрситеља и Судију васељене, и Једнога Духа Светога, Господа Утешитеља и Животодавца – Тројицу Једносушну и Равнославну, којој и приличи свака слава, част и поклоњење и сила и суд, свагда, сада и увек и у векове векова. 3. Еколошка мега-ода Псалмом 104(103) слави се стваралачка моћ Господња над Свемиром и Господња владавина њиме. Библијска наука о стварању или ктисиологија (Књига Постања 1 и 2, ДевтероИсаија, Јов 38-40, и другде) у овом Псалму добила је свој облик химне или оде. Њен састављач црпе богословску мудрост из побожности и Предања Божјег народа и Библијског света. Ту побожност нам је препоручивао сами Господ, Који је видео Оца на делу у свему (Мт. 5, 45; 6, 26, 30, 29). Наш састављач овога псалма или химне или оде познавалац је и изванбиблијских текстова (Ехнатонова Песма сунцу, месопотамске химне природи, мит о Хаосу у сиријско-хананском облику). (Deissler, A, Psalmi, 321, 323; вид. у ек.-библ.). Цар Створитељ света Благосиљај Господа, душо моја, Господе, Боже мој, силно си велик! Одевен величанством и лепотом, светлошћу огрнут као плаштом! Небо си разапео као шатор, на водама саградио дворове своје. Од облака правиш кола своја, на крилима ветрова путујеш. Ветрове узимаш за гласнике, а жарки огањ за слугу својега. Земљу си ставио на ступове њене: неће се пољуљати у векове векова, покрио си је водама безданим к'о хаљином, изнад брегова стајаху воде; на Твоју се претњу повукоше, од Твоје грмљавине задрхташе. Брегови се дигоше, долине спустише на место које си им одредио. Одредио си границу коју не смеју прећи, да опет не покрију земљу. Дариватељ хране за животиње и човека Изворе свраћаш у потоке што жуборе међу брдима, и они напајају све звери шумске, дивљи магарци жеђ гасе у њима. Уз њих се гнезде птице небеске и певају међу гранама. Ти натапаш брегове из дворова својих, земља се насићује плодом Твојих руку. Ти дајеш те ниче трава за стоку и биље за пољоделство човеку да изведе хлеб из земље и вино што разведрује срце човечје; да уљем освежи лице и да хлеб човеку окрепи срце. Стабла се Господња напајају храном, кедри ливански које он засади. Онде се птице гнезде, у њиховој крошњи дом је родин. Високи брегови козорогу а пећине јазавцу дају склониште. Господар и уредитељ времена Ти си онај који је створио месец да означује времена и сунце знаде када има заћи. Кад разастреш тмине и ноћ се спусти, тад се у њој крећу шумске животиње. Лавићи ричу за пленом и од Бога траже храну. Кад сунце огране, нестају и лежу на лежаје. Тад човек излази на дневни посао и на рад до вечери. Владар над земљом и морем Како су многобројна Твоја дела, о Господе! Све си то мудро учинио: пуна је земља створења Твојих. Ено мора, великог и широког, у њему врве гмизавци без броја, животиње мале и велике. Онуд пролазе немани, Левијатан којег створи да се игра у њему. Господар живота и смрти И сва ова бића жељно чекају да их нахраниш на време. Дајеш ли им, тада сабирају: отвараш ли руку, насите се добрима. Сакријеш ли лице своје, тад се растуже; ако им одузмеш дах, угибају и опет се у прах враћају. Пошаљеш ли дах свој, опет настају, и тако земљи обнављаш лице. Радост због Господње владавине и царства Нека довека траје слава Господња: нек' се радује Господ у делима својим! Он погледа земљу и она се потресе, дотакне брегове, они се задиме. Певаћу Господу докле год живим, свираћу Богу своме докле год ме буде. Мило да му буде певање моје! Ја ћу се радовати у Господу! Нек' злочинци са земље нестану и безбожника нек' више не буде! Благосиљај Господа, душо моја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! (Псалам 104 (103), упоредити са Deissler, A, Psalmi, 321, 323, и в. у Ек.-библ.). 4. Еко–евхаристијска крилатица Средишња молитва Литургије Дванаесторице Апостола или Апостолских Установа или Климентове, као и свих Литургија ~ Молитва Евхаристије, обухвата и благодарност Богу за стварање света и Његов Промисао о њему. У коликој мери смо сви ми заједно активни за Божји Промисао о том свету, или против њега, тема је целокупне мега~проблематике нашег еколошког битовања. «Достојно је као истинито и праведно пре свега Тебе хвалити, заиста суштога Бога (...). Ти дакле, Боже вечни, који си кроз Њега (Твога Логоса) створио све, и кроз Њега све удостојаваш надлежног промисла, и као што си кроз Њега даровао биће, тако кроз Њега Ти и добробиће дарујеш. Боже и Оче Сина Твога Једнороднога, Који си кроз Њега створио пре свега херувиме и серафиме, векове (еоне) и војинства, силе и власти, начела и тронове, анђеле пак и арханђеле. И који си после свега тога кроз Њега створио овај феноменални свет и све у њему. Ти си поставио небо као кров и разапео га као шатор (Исаија 40:22; Псалам 103:2), ни на чему си, само мишљу утврдио земљу (Приче 2, 19), изградио небеса и устројио ноћ и дан. Ти изводиш светлост из хранилишта и скраћивањем ње саме наводиш таму ради успокојавања зверова који се крећу по свету, сунце си поставио на небу да управља даном и месец да управља ноћу (Књига постања 1:16), и на небу си хор звезда нацртао у славу Твога величанства. Ти си створио воду за пиће и умивање, животодавни ваздух за удисање и издисање, за произвођење звука језиком који замахује по ваздуху, као и за слушање, тако да би се уз садејство његовог слуха могла чути реч која му се упути. Ти си створио огањ ради смањења мрака, за удовољавање потреба, и да би нас он загревао и светлио нам. Ти си оделио велико море од земље и учинио га погодним за пловидбу, а земљу си учинио удобном за ходање – њега си напунио животињама малим и великим, а њу си населио њима питомим и дивљим, оденуо је разним биљкама, увенчао травом, украсио цвећем и обогатио семењем. Ти си укротио бездан и оцртао за њу велико пространство – мора, пуна сланих вода, а оградио њене пределе најситнијим песком (Јеремија 5:22). Ти је ветровима час подижеш до висине планина, час простиреш као равницу, да би онима који плове бродовима, укроћена тишином, била удобна за путовање. Ти си дакле, свет саздан Тобом кроз Христа опасао рекама, наводнио га потоцима, овлажио непресушним изворима и утврдио га горама ради чврстине и стабилности тла у непокретном пребивању. Ти си Твој свет напунио, и мирисним га и лековитим травама украсио, и још многим и различитим, и моћним и најслабијим животињама, оним за јело и оним за рад, питомим и дивљим, које пузе уз шиштање, тако и крицима разнообразних пернатих птица, понављајућим се у круговима година, бројем месеци и дана, променама годишњих доба и проласком кишоносних облака – и то ради произрастања плодова, ради одржавања животиња, равнотеже ветрова, који дувају онако како си им Ти назначио (Јов 28:25), и ради размножавања биља и траве опет, напунио. И Ти не само да си саздао свет, већ си и грађанина света (космополиту) – човека створио, обзнанивши га као украс света. Ти си рекао Својој Премудрости: „Створимо човека по икони Нашој, и по подобију Нашему, и да владају над рибама морским и птицама небеским“ (Књига постања 1:26). Ради тога си га и створио од бесмртне душе и од трошног тела, њу саздавши из небића, а њега из четири стихије. И дао си му дакле, по души, способност разумног дијагностиковања, разликовања побожности и непобожности, запажања праведности и неправедности, а по телу, даровао му петочулну способност, као и способност усходнога кретања (...). Све Теби узноси славу, Владико Сведржитељу» (Зборник древних литургија, Евхаристијска молитва, в. у Ек.-библ., на руском). 5. Еко-парадигма Светога Василија Великога Како данас и како у датом тренутку схватати еколошки смисао речи велики, и при том бити на трагу саме древне, саме библијске екологије? Дакле: Онај који нам је подарио разум како бисмо из најмањих ствари у творевини спознали велику премудрост Уметника који је све то саздао, нека нас удостоји да из великих ствари (Сунца и Месеца) појмимо још већи наук о Саздатељу (преко микро-света: мушица и мрава) (Шестоднев, 6, 64; в. у Ек.-библ.). Поновимо да онако како мрава или другог, по природи малог створа, називамо великим, да тако треба истог да поредимо и са истоврснима. Чињеница је да је мрав марљив. Да он сву своју бригу усмерава ка будућим стварима. Према томе и питања постављамо: Како то да нам угледање на мрава не би могло послужити као извор нашег спокојства; како ствари будућега века не бисмо могли сматрати важнијим од овога живота? Зар мрав у току лета не сабира себи храну за зиму; зар он одгађа то, суштински важно дело, зато што још нису наишле зимске тегобе? Зар он не нагони себе на рад све док у своје ризнице не смести довољно хране; штавише, зар се он уз мудро домишљање не стара да му храна траје што дуже? (Исто, 9, 13). То треба да важи и за све људе: оно што треба да учинимо у овом животу зар не би требало да нас определи за све оно што ће нам се догодити у нашем будућем, односно у вечном животу? (Упоредити: Шестоднев, в. у Ек.-библ.). Том опредељењу свакако ће претходити свеопште преображење и васкрсење, или Трећи Божји земљотрес: наше васкрсење једнима од нас за живот, а другима за суд, и то једном истом божанском енергијом. Вечни живот са Христом једнима за исцељење од смртне ране проузроковане грехом и страстима и за другу заједницу са Њим; другима пак остајање у ранама, и незаједничење у другој заједници са Њим, што ће се и са другом смрћу поистовећивати. Јер, то је стање ствари након добровољног прихватања, или добровољног одбијања вечног живота са Христом у другој заједници с Њим. Шта бисмо пак могли у сажетку рећи о статусу српског народа и његовог животног простора, и једног и другог посматраних из перспективе црквене екологије? Народа кога су многи вешто омрављивали, и његов животни простор многи смањивали, али који је и сам доприносио и једноме, и другоме? Расуђујући на основу онога што је преостало од српског народа и његовог животног простора, тражени одговор проналазимо у Фисиологу, и у Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа. Најпре одговор из Фисиолога на питање: на кога да се угледа подвижнички Српски народ? Да се угледа на подвижнике ради Господа који носе своје добродетељи као духовна бремена, који иду и на гумно, који и у привременом животу сабирају и сипају у житнице Христове и у клијети; еда би, када дође зима овог пролазног живота нашли спокојство за своје подвиге. И још ако се животом уподобимо светима да ћемо наћи покоја у времену земном. И да не помишљамо да зграбимо оно што припада нашем ближњем, да не бисмо били као лењиви раб који је сам себе осудио што прима таленте, али их у земљи крије. Ако ли су подвизи светих тврда храна, Фисиолог нас подсећа на мекшу храну: на три мравље природе. Када год мрави иду на гумно, они се крећу један по један; а када носе товар, они који се сретну лижу се; док они који носе зрно, одлазе; коначно, они који ништа не носе не завиде мртвима, него хитају да и сами узму своје бреме (О мраву, в. у Фисиол.). У Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа ми изнова налазимо задовољавајући одговор на болно питање о слуџбини Српскога народа: Од Светога је Духа сваки узрок који спасава. Ако некоме од тога удахне по достојању, брзо га узима од људи на земљи, даје му перје, чини да порасте, и меће га у ред оних горе. (Осмогласник, в. у Ек.-библ.). Закључак Порукa Великог Православног Сабора Православне Цркве одржаног на Криту, а упућена хришћанима и свету, гласи, да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек истовремено са искоришћавањем природе мора да негује у себи свест о томе да је само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће имати своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је ради тога осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она и примењује свештене Чинове за исцељење од рана које јој човек наноси, сам будући рањен гресима. Она дакле помоћу њих, Чинова, освештава, и штити природну средину; она све њих, Чинове, укључује у оквир Свете Божанствене Литургије: те возглавитељке целокупне твари, возглавитељке у будуће Царство Божје! Или у будући поредак ствари, организован по Божјем благоизвољењу. Црква дакле слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме; она при том најпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице и подвиге. И то све у интерпретацији и актима и еко-парадигмама сопствених учитеља-црквених, Светих Отаца, које је она, Црква, усагласила са собом, и учинила их богомудрим. Као такви, они су онда од користи целој Планети Земљи. Bishop of Krusevac PhD. David (Perovic) Sacred Ecology In wing of Orthodox Church Summary Great and Orthodox Council of Orthodox Church was held in Crete, and from there he sent a message to Christians and the world, a message that reads: it is obvious that today's ecological crisis was caused by spiritual and ethical reasons; that it is rooted in unsaturated greed and selfishness that lead to irrational exploitation of natural wealth. Therefore simultaneously with this, man has to nurtures in themselves aware of the fact that he is only "econom" (administrator in the name of the host), but not owner of God’s creation. Only under this condition future generations will have their inalienable right to natural goods which the Creator entrusted us. The Orthodox Church is sensitive to a pain and existential distress of nations and their cry for justice and peace. That is why she applies sacred acts for the consecration and protection of environment; and again, it celebrates the creative power of the Lord over the Universe and points to the Lord's rule of it. But she points out first and foremost to its beneficial eco-Eucharistic catchwords, or God-wise eco-paradigm of church teachers - the Holy Fathers. Key words: Sacred ecology, Act for consecrating and protection, eco-bio ethic, ecological hymn- ode, ktisiology, eco-Anaphora, micro-ecology, eco-paradigm, eco-literature, eco-music, eco- filmography. Еко–библиографија Βαλληνδρά Νικόδημος, Μητροπολίτης Πατρῶν, Ἰερα Ἀκολουθία ὑπὲρ προσταςἰας τοῦ Περιβἀλλοντος, Τῆς Ἀποστολικἠς Διακονἰας τῆς Ἐκκληςἰας τῆς Ἑλλἀδος, Ἀθῆναι, 1993, 7, 8, 16, 17. Василије Свети Велики 2001: Шестоднев. Нови Сад: Беседа, 175, 182, 228, 230-231. Deissler, Alfons 2009: Psalmi. Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 318-323. Собрание древних литургий восточных и западных. Анафора евхаристическая, ДАРЪ, Москва, 2007, 105-110. Кафка, Франц1978: Дневници: 1914-1923. Београд: Нолит, у: Изабрана дела, књ. 6. Такође Виктор Бичков 2010: Естетика Отаца Цркве. Београд: Службени гласник; Хришћански културни центар, 96-99. Надић, Дарко 2012: Филм као средство проеколошке пропаганде. Холивуд и екологија у: Огледи из политичке екологије. Београд: Чигоја, 209-238. Обред благосиљања нове куће или станишта. Такође, Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси у: Требник1983. Крагујевац: Каленић, 424, 427, 429-430. Такође Лука 19, 1-10. Осмогласник недељне службе (превео са грчког Иринеј (Ћирић) Епископ бачки). Нови Сад: Беседа, 1988, 77. Перовић, епископ Давид, Оглед из молитвеног богословља и химнологије са коментарима у: Богословље 1, 2016, 3-13. 10. П О Р У К А Светог и Великог Сабора Православне Цркве одржаног на Криту православном народу и сваком човеку добре воље. Са грчког превео епископ бачки Иринеј. www. spc. rs. Српска Православна Црква (Званични сајт), 20. јули 2016, 12:30. Псалам 104 (103). Фисиолог – средњовековни медицински списи (Избор), Просвета, Српска Књижевна Задруга, Београд 1989, 40. Φουντοὺλη, М. Ἰωἀννου, Τελετουργικἀ Θἐματα, Εὐσχημόνως καί κατά τάξιν, Τόμος Γ’, Ἀποστολικὴ Διακονὶα, Αθῆναι, 2007, 145-147. Еко–музика Бах, Ј. С, Миса ha~moll. Бетовен, ван Лудвиг, Симфонија No 6, Пасторална, у F, Op 68. Такође Девета Симфонија (Ода радости). Виолински концерт, D Major, op. 61. Вивалди, Четири годишња доба. Дедић, Арсеније, Homo Volans, Офелија, 1973. Мокрањац, С. Стеван, Руковети. Мусоргски, М, Слике са изложбе. Чајковски, И. П, VI Симфонија, Судбинска, ha~moll, op. 74. Еко–филмографија 2 Besson, Luc, The Fifth Element, 1997. 2 Cameron, James, Avatar, 2009. Carthy, Mc Cormac, The Sunset Limited, 2011, SAD. 24. Chaplin, Charles, Modern times, 1936. 25. Columbus, Chris, The Bicentennial, Man, 1999. 26. Eastwood, Clint, Pale Rider, 1985. 27. Glass harp-Toccata and fugue in D minor – Bach – BWV 565. Такође Ave Maria on glass harp. 28. Hillcoat, John, The Road, 2009. 29. Kubrick, Stanley, Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb, 1964. 30. Lang, Fritz, Metropolis, 1927. 31. Scott, Ridley, Blade Runner, 1982. 32. Spielberg, Steven, Artificial Intelligence: AI, 33. Tarkovskiy, Andrey, Stalker, 1979. Solaris, 1972. 34. Truffaut, Francois, Fahreinheit 451, 1966. 35. Wachowsky, Andy & Lana, Matrix 2 (Reloaded), Matrix 3 (Revolutions), 2003. 36. Ward, Vincent, What Dreams May Come, 1998. Извор: Епархија крушевачка
  7. Eпископ Крушевачки др Давид Перовић Православни Богословски факултет, Београд Свештена екологија у окриљу Православне Цркве (Ктисиолошки аспекти по избору) Господ се зацари, у лепоту се обуче. Обуче се Господ у силу и опаса се. Дому Твоме, Господе, доликује светиња, докле дани трају. Јер утврди Васељену, која се неће поколебати. Прокимен: У Суботу вече, глас 6 Aпстракт: Велики и Православни Сабор Цркве Православне одржан је на Криту, и он је оданде упутио поруку хришћанима и свету, поруку која гласи: да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек, истовремено са искоришћавањем природе, мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће моћи да имају своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она примењује свештене Чинове за освећење и заштиту природне средине; и опет, она слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме. Али она понајпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице, односно богомудре еко-парадигме црквених учитеља-Светих Отаца. Кључне речи: Свештена екологија, Чинови за освећење и заштиту, еко-био етика, еколошка химна-ода, ктисиологија, еко-Анафора, микро-екологија, еко-парадигма, еко-литература, еко-музика, еко-филмографија. Увод Свети и Велики Сабор Православне Цркве православном народу и сваком човеку добре воље сажето указује и на еколошко питање; на савремено, актуелно, онтолошко питање. Дакле у Параграфу 8. Поруке Сабора стоји да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци. Штавише, да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава, оптерећености атмосфере штетним загађењима и променом климе. При хришћанском сагледавању проблема тражи се покајање за злоупотребе, уздржљивост и аскетски етос као лек за прекомерну потрошњу. Зато човек истовремено са њом мора да негује у себи свест о томе да је он само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Православна Црква непрестано наглашава да и будући нараштаји имају право на природна добра која нам је поверио Творац. Из тог разлога и она активно суделује у разним међународним еколошким подухватима, а први септембар је одредила за дан молитве за заштиту природне околине. (Из П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве; в. у Eко-библ.). Али Први септембар је само један од црквених дана када се сећамо да су Прародитељи Адам и Ева увели палог Архангела у свој и у људски живот и у човеково окружење, када су заједно и створили мегистански еколошки проблем: наш изгон из Раја сладости у свет пикрије, и затварање његових врата за нама (Икос, Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, Требник, в. у Eко-библ., Валиндра Никодим, на грчком). Узрочно–последични догађај овог сепаратистичког акта Прародитеља јесте и зидање Вавилонске куле, чији архитектонски пра-одјек примећујемо данас на централном здању Бриселске Централе (в. на Слава и ниње, Ихос Плагиос 1, Свештени Чин, 20, исто). Реакцију Хришћанске Цркве на оба, као и на све друге сепаратистичке видове коренитог одвајања твари од њеног Створитеља ми налазимо описану у последњем великом огласу Цркве, упућеном свеколикој Васељени: Чувајући неокрњеним свој светотајински и сотириолошки карактер Православна Црква је осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Она „из дана у дан” благовести спасење Господње и објављује међу племенима земаљским славу Његову, „у свим народима чудеса Његова” (ср. Псалам 95). (Параграф 12. П О Р У К Е Светог и Великог Сабора Православне Цркве, исто). 1. Свештени Чинови за освећење и заштиту природне средине У великој свештеној молитви за Заштиту природне средине констатује се да су неред и злоупотреба учињени у нашем природном окружењу изазвали неравнотежу; да је то проузроковало растакање икономијског система природе, и да су се умножили видови насиља над планетом Земљом. Зато је истога тога дана, 1. септембра Велика Христова Црква одредила да се пре свега чине молитве и молепствија, приноси и благодарења за све људе, и за заштиту и очување нашег природног окружења од кварења и растакања. Јер то је добро и угодно пред нашим Спаситељем Богом. Сетимо се да је Господња Земља и сва пуноћа њезина, Икумена и све што живи у њој. И да заједно са свима нама целокупна твар жарко ишчекује да се јаве синови Божји, богољупци и човекољупци, који ће је заштитити и успокојити (Свештени Чин за Заштиту Околине, 16, у Требник, в. у Еко-библ.). Заштита и окриље Свевишњега Који год пребивају под заштитом Свевишњега настаниће се под окриљем Бога небескога (Псалам 90). Као што је Христос својим уласком донео спасење дому Закхејеву (Лк. 19, 1-10) тако се и уласком свештених служитеља и са њима Светих Христових Анђела даје Његов мир дому који се освећује и милостиво се он Њиме благосиља. Тако се спасавају и просвећују сви који ће у том дому живети (Тропар гласа осмог, Требник, 424; в. у Еко-библ.). Заштита куће коју узнемиравају зли дуси Син Живога Бога Оца, Христос, седи на Херувимима изнад сваког је Поглаварства и Власти и Силе и Господства. Он је поставио Небо као свод, Земљу створио својом моћи а Васељену уредио мудрошћу. Он је заштита оних који у Њега полажу наду. Он је чувар житеља дома од сваке несреће; Његова војска Анђела њихов је чувар. Он је човеково утврђење, моћан Владар мира (Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси, Требник, 429-430; в. у Ек.-библ.). 2. Рефлексија о еко-и-био-етици Тамну страну наше пост-нуклеаристичке3 епохе можемо насловити Био-зоном греха, страсти и смрти и еко-зоном бура, атомских језгара и огња; њен пропратни коментар опет, ми можемо профилисати следећим речима. Живимо у времену зла. То се огледа већ у томе да ништа више не носи своје право име (...) Све плови под лажном заставом, ниједна реч не одговара истини (...) Живимо у добу запоседнутом демонима у тој мери да добра и праведна дела можемо да чинимо једино још у највећој скровитости, као да је реч о нечему незаконитом. Рат и револуција не јењавају. Напротив. Наша све хладнија осећања распирују њихов жар. (Видети: Ф. Кафка, Дневници:1914-1923, Изабрана дела, књ. 6). Каквом бисмо то молитвеном и химнолошком богословљу ми могли прибећи по одјеку претходних речи?! Каквим то протестима, и прозбама за спас нас, данашње деце Божје, и за очување Божје творевине?! Какав то каталог нових грехова да саставимо ми, савремени, еколошки и техно-грешници?! Протести и прозбе Да нас Господ избави од духа себедопадљивости, себељубља и себеобожавања, који нас и на спољашње украшавање и бојадисање и намештање нагони, те да нам подари ревност за саборно живљење и себеукрашавање врлинама, од Господа да молимо. Да нас Господ заштити, спаси, помилује и сачува од духа свих страсти што харају светом, од сваковрсног обесвећења тела и душе, и од кремације телеса, која су храмови Тела Господњега и Његовога Светога Духа, Господу да се помолимо. За духа покајања и за одрицање од духа телесне похоте, помаме и похаре деце Божје, и за утврђење у дару и призвању којим смо призвани, Господу да се помолимо. За заштиту све деце света од телесне злоупотребе, и смртоносног белог праха, од безвредних и лоших ствари сваке врсте и разорне музике, од таште и распусне забаве и спиритизма, виртуелне магије и разорне маште, од помодне и ревијалне сујете и расипништва у времену глади и беде и болести наших ближњих, и од сваког нечасног пословништва и добитка, од Господа да молимо. Дух човекољубља, истине, правде и покајања да прожме све неправедно обогаћене појединце и њихова пословништва, еда би они свим сиромашним и незапосленим ближњима својим помагали у славу Божју, од Господа да молимо. Просвећени Духом Светим, Духом Истине, ми да не одајемо славу сујетним и страсним људима и лажним пророцима и звездама-падалицама, већ да се Христу уподобљујемо као сви Свети Његови, од Господа да молимо. Да нас Благи Утешитељ и свудаприсутни надахнитељ Свети Дух заштити од разорне моћи произвођача снова и среће, и да нам Он буде ризница добара, од Господа да молимо. Да се уразуме и покају сви заслепљени продавци телеса и душа, прозливени злочестивим људима и самозлим демонима, и да се покају сви истополни блудници – људи, жене и деца, магови и магисе, Господу да се помолимо. Своју животворну силу стварања и рађања сви супружници да окрену од беле куге ка дечјој радости, а многобројни међу њима страсти према кућним љубимцима да преокрену у љубав према деци, од Господа да молимо. Још да се молимо да сасвим престане затирање и злоупотреба зачете деце Божје у српском народу, и у свим хришћанским народима, и у целом свету, па да се врши заповест Божја о рађању и множењу и насељењу целе Божје Земље. Заштиту нашој јуности од спиритизма и магије и вештичарења и коцке, од Господа да молимо. Заштиту и избављење од свих белих и црних магова, вештица и вештаца, гуруа, погађача и хазардера, и за њихово покајање, опет и опет од Господа да молимо. Да разапињемо своје страсти и жеље и да не чинимо вољу тела и помисли, већ да чинимо све у љубави Христовој, од Господа да молимо. Још да се молимо да се брзо скрше шаке и обест козмократора што у потаји кроје и прекрајају Божји свет, и да козмократори више не унесрећују и не уништавају неизбројиво мноштво људи, и за њихово покајање. Да се истреби лихварство и нечасна зарада, и да већма престане трговина белим робљем и новорођенчадима и зачетом децом и телесним органима живих и упокојених људи, опет и опет Господу да се помолимо. Да увек отварамо срце и руку за све оне који се нуждавају житејскога сувишка наше издашности: хране и одеће, лекова, потрепштина и човекољубља, од Господа да молимо. Да се спасемо од најезде мамонових, богомрских емисара што прљавим новцима неправедног суде као праведног а праведног као неправедног осуђују, и тако затиру мале народе, и за њихово покајање, од Господа да молимо. Да се избавимо од природњака и чаробњака и научника који се Бога не боје и људи не стиде, већ о злу мисле и оруђа за масовну погибељ људи смишљају, и сву Божју Земљу красну и уређену уништавају, и за њихово покајање, Господу да се помолимо. Да престане примена Божје науке на чедоморство, безболну смрт, генетску и атомску разградњу и преизградњу, и на свесно смањење броја Божјих људи на планети Земљи, од Господа да молимо. За избављење од духа буне и немира и страначких раздора међу децом Божјом, и да она дају добро сведочанство вере пред свим људима, Господу да се помолимо. За престанак самоуништења српског народа у ратовима за туђе интересе и победе и границе и изворе, Господу да се помолимо. Још да се молимо да се у покајању и смирењу сачувамо од скверни и мрзости опустошења на месту светом на коме се благовести блага Божја реч. Господ да нам пода. За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских и времена мирна, за заштиту Божје творевине од безбожја и насртаја на њу, Господу да се помолимо. Од отровних помисли, сложених демонских мисли и речи, од отровних гасова, штетних испарења и зрачења радиоактивног отпада да се избавимо ми, и да сва Божја творевина опстане, од Господа да молимо. Од сваке агресије твораца ратова и разоритеља небеса, од смртоносних товара и направа, токсичних магли и хемо-трагова њихових што као мртвачки покров падају на нас и на плодну земљу, да нас избави Цар мира и Спас душа и телеса наших, од Господа да молимо. Још да се молимо да се избавимо од људи којима је на језику мир а у срцу рат и демонска помисао и варварски плен и нечасни добитак, и за њихово покајање. Да се наш род избави од нових и неочекиваних крсташких најезди и крсташке отимачине и лицемерне правде богомрске, Господу да се помолимо. Да се наш православни род спасе од увезене и наметане нам убиствене и самоубиствене културе и администрације и пословништва и богова рата, и екселенција и старова и прелата и медија што широм света бришу стопе и сасецају корење православних царева и ромејства и оцрковљених култура, Господу да се помолимо. Да се избавимо од сваке невоље, гњева и опасности што нам прети од оних који себе називају плаћеницима и псима рата, и од нечистог дела Седме силе медијске, и слугу мрских сајтова, и расколних и гордих самозваних бораца за веру, и за њихово покајање и смирење, Господу да се помолимо. Да не будемо удеоничари оних који широм планете сеју ветрове и убирају огњене и нуклеарне пожаре, ни синова овога света који искушавају синове светлости, Господу да се помолимо. Човекољубиви Господ да нас заштити од крсташтва и џихада и тероризама који се заједно са временским непогодама обрушавају на васиони свет, Господу да се помолимо. Господ да се смилује на нас и да нас избави од налета адске прљавштине и депресије и карцинома и леукемије што затиру наше народе многогрешне и многострадалне, Господу да се помолимо. Да се наш православни род спасе од сваке уније са уцењивачима и клеветницима савести и истине, и да не ступа у њихово ропство ствари лепих за гледање и укусних за јело и надмених за живљење, Господу да се помолимо. Господ да нас укрепи својом свемоћном силом Најсветијега Причешћа, еда бисмо и речју и делом устајали против сваког безакоња и човекомржње, безумља и братомржње, израбљивања, угњетавања и поништавања свих немоћних и болесних, обесправљених и презрених људи који су Божја чеда као ми, од Господа да молимо. И све помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену, Славну Владичицу нашу Богородицу и Увек-Дјеву Марију са свима Светима, сами себе и једни друге и сав живот свој предајући Христу Богу. Да нас заштити и да нас помилује Свесвета Тројица, Бог наш; еда бисмо сви познали Једнога Бога Оца живих и мртвих, и Једнога Моћнога и Свемоћнога Господа Исуса Христа, Цара и Васкрситеља и Судију васељене, и Једнога Духа Светога, Господа Утешитеља и Животодавца – Тројицу Једносушну и Равнославну, којој и приличи свака слава, част и поклоњење и сила и суд, свагда, сада и увек и у векове векова. 3. Еколошка мега-ода Псалмом 104(103) слави се стваралачка моћ Господња над Свемиром и Господња владавина њиме. Библијска наука о стварању или ктисиологија (Књига Постања 1 и 2, ДевтероИсаија, Јов 38-40, и другде) у овом Псалму добила је свој облик химне или оде. Њен састављач црпе богословску мудрост из побожности и Предања Божјег народа и Библијског света. Ту побожност нам је препоручивао сами Господ, Који је видео Оца на делу у свему (Мт. 5, 45; 6, 26, 30, 29). Наш састављач овога псалма или химне или оде познавалац је и изванбиблијских текстова (Ехнатонова Песма сунцу, месопотамске химне природи, мит о Хаосу у сиријско-хананском облику). (Deissler, A, Psalmi, 321, 323; вид. у ек.-библ.). Цар Створитељ света Благосиљај Господа, душо моја, Господе, Боже мој, силно си велик! Одевен величанством и лепотом, светлошћу огрнут као плаштом! Небо си разапео као шатор, на водама саградио дворове своје. Од облака правиш кола своја, на крилима ветрова путујеш. Ветрове узимаш за гласнике, а жарки огањ за слугу својега. Земљу си ставио на ступове њене: неће се пољуљати у векове векова, покрио си је водама безданим к'о хаљином, изнад брегова стајаху воде; на Твоју се претњу повукоше, од Твоје грмљавине задрхташе. Брегови се дигоше, долине спустише на место које си им одредио. Одредио си границу коју не смеју прећи, да опет не покрију земљу. Дариватељ хране за животиње и човека Изворе свраћаш у потоке што жуборе међу брдима, и они напајају све звери шумске, дивљи магарци жеђ гасе у њима. Уз њих се гнезде птице небеске и певају међу гранама. Ти натапаш брегове из дворова својих, земља се насићује плодом Твојих руку. Ти дајеш те ниче трава за стоку и биље за пољоделство човеку да изведе хлеб из земље и вино што разведрује срце човечје; да уљем освежи лице и да хлеб човеку окрепи срце. Стабла се Господња напајају храном, кедри ливански које он засади. Онде се птице гнезде, у њиховој крошњи дом је родин. Високи брегови козорогу а пећине јазавцу дају склониште. Господар и уредитељ времена Ти си онај који је створио месец да означује времена и сунце знаде када има заћи. Кад разастреш тмине и ноћ се спусти, тад се у њој крећу шумске животиње. Лавићи ричу за пленом и од Бога траже храну. Кад сунце огране, нестају и лежу на лежаје. Тад човек излази на дневни посао и на рад до вечери. Владар над земљом и морем Како су многобројна Твоја дела, о Господе! Све си то мудро учинио: пуна је земља створења Твојих. Ено мора, великог и широког, у њему врве гмизавци без броја, животиње мале и велике. Онуд пролазе немани, Левијатан којег створи да се игра у њему. Господар живота и смрти И сва ова бића жељно чекају да их нахраниш на време. Дајеш ли им, тада сабирају: отвараш ли руку, насите се добрима. Сакријеш ли лице своје, тад се растуже; ако им одузмеш дах, угибају и опет се у прах враћају. Пошаљеш ли дах свој, опет настају, и тако земљи обнављаш лице. Радост због Господње владавине и царства Нека довека траје слава Господња: нек' се радује Господ у делима својим! Он погледа земљу и она се потресе, дотакне брегове, они се задиме. Певаћу Господу докле год живим, свираћу Богу своме докле год ме буде. Мило да му буде певање моје! Ја ћу се радовати у Господу! Нек' злочинци са земље нестану и безбожника нек' више не буде! Благосиљај Господа, душо моја! Алилуја! Алилуја! Алилуја! (Псалам 104 (103), упоредити са Deissler, A, Psalmi, 321, 323, и в. у Ек.-библ.). 4. Еко–евхаристијска крилатица Средишња молитва Литургије Дванаесторице Апостола или Апостолских Установа или Климентове, као и свих Литургија ~ Молитва Евхаристије, обухвата и благодарност Богу за стварање света и Његов Промисао о њему. У коликој мери смо сви ми заједно активни за Божји Промисао о том свету, или против њега, тема је целокупне мега~проблематике нашег еколошког битовања. «Достојно је као истинито и праведно пре свега Тебе хвалити, заиста суштога Бога (...). Ти дакле, Боже вечни, који си кроз Њега (Твога Логоса) створио све, и кроз Њега све удостојаваш надлежног промисла, и као што си кроз Њега даровао биће, тако кроз Њега Ти и добробиће дарујеш. Боже и Оче Сина Твога Једнороднога, Који си кроз Њега створио пре свега херувиме и серафиме, векове (еоне) и војинства, силе и власти, начела и тронове, анђеле пак и арханђеле. И који си после свега тога кроз Њега створио овај феноменални свет и све у њему. Ти си поставио небо као кров и разапео га као шатор (Исаија 40:22; Псалам 103:2), ни на чему си, само мишљу утврдио земљу (Приче 2, 19), изградио небеса и устројио ноћ и дан. Ти изводиш светлост из хранилишта и скраћивањем ње саме наводиш таму ради успокојавања зверова који се крећу по свету, сунце си поставио на небу да управља даном и месец да управља ноћу (Књига постања 1:16), и на небу си хор звезда нацртао у славу Твога величанства. Ти си створио воду за пиће и умивање, животодавни ваздух за удисање и издисање, за произвођење звука језиком који замахује по ваздуху, као и за слушање, тако да би се уз садејство његовог слуха могла чути реч која му се упути. Ти си створио огањ ради смањења мрака, за удовољавање потреба, и да би нас он загревао и светлио нам. Ти си оделио велико море од земље и учинио га погодним за пловидбу, а земљу си учинио удобном за ходање – њега си напунио животињама малим и великим, а њу си населио њима питомим и дивљим, оденуо је разним биљкама, увенчао травом, украсио цвећем и обогатио семењем. Ти си укротио бездан и оцртао за њу велико пространство – мора, пуна сланих вода, а оградио њене пределе најситнијим песком (Јеремија 5:22). Ти је ветровима час подижеш до висине планина, час простиреш као равницу, да би онима који плове бродовима, укроћена тишином, била удобна за путовање. Ти си дакле, свет саздан Тобом кроз Христа опасао рекама, наводнио га потоцима, овлажио непресушним изворима и утврдио га горама ради чврстине и стабилности тла у непокретном пребивању. Ти си Твој свет напунио, и мирисним га и лековитим травама украсио, и још многим и различитим, и моћним и најслабијим животињама, оним за јело и оним за рад, питомим и дивљим, које пузе уз шиштање, тако и крицима разнообразних пернатих птица, понављајућим се у круговима година, бројем месеци и дана, променама годишњих доба и проласком кишоносних облака – и то ради произрастања плодова, ради одржавања животиња, равнотеже ветрова, који дувају онако како си им Ти назначио (Јов 28:25), и ради размножавања биља и траве опет, напунио. И Ти не само да си саздао свет, већ си и грађанина света (космополиту) – човека створио, обзнанивши га као украс света. Ти си рекао Својој Премудрости: „Створимо човека по икони Нашој, и по подобију Нашему, и да владају над рибама морским и птицама небеским“ (Књига постања 1:26). Ради тога си га и створио од бесмртне душе и од трошног тела, њу саздавши из небића, а њега из четири стихије. И дао си му дакле, по души, способност разумног дијагностиковања, разликовања побожности и непобожности, запажања праведности и неправедности, а по телу, даровао му петочулну способност, као и способност усходнога кретања (...). Све Теби узноси славу, Владико Сведржитељу» (Зборник древних литургија, Евхаристијска молитва, в. у Ек.-библ., на руском). 5. Еко-парадигма Светога Василија Великога Како данас и како у датом тренутку схватати еколошки смисао речи велики, и при том бити на трагу саме древне, саме библијске екологије? Дакле: Онај који нам је подарио разум како бисмо из најмањих ствари у творевини спознали велику премудрост Уметника који је све то саздао, нека нас удостоји да из великих ствари (Сунца и Месеца) појмимо још већи наук о Саздатељу (преко микро-света: мушица и мрава) (Шестоднев, 6, 64; в. у Ек.-библ.). Поновимо да онако како мрава или другог, по природи малог створа, називамо великим, да тако треба истог да поредимо и са истоврснима. Чињеница је да је мрав марљив. Да он сву своју бригу усмерава ка будућим стварима. Према томе и питања постављамо: Како то да нам угледање на мрава не би могло послужити као извор нашег спокојства; како ствари будућега века не бисмо могли сматрати важнијим од овога живота? Зар мрав у току лета не сабира себи храну за зиму; зар он одгађа то, суштински важно дело, зато што још нису наишле зимске тегобе? Зар он не нагони себе на рад све док у своје ризнице не смести довољно хране; штавише, зар се он уз мудро домишљање не стара да му храна траје што дуже? (Исто, 9, 13). То треба да важи и за све људе: оно што треба да учинимо у овом животу зар не би требало да нас определи за све оно што ће нам се догодити у нашем будућем, односно у вечном животу? (Упоредити: Шестоднев, в. у Ек.-библ.). Том опредељењу свакако ће претходити свеопште преображење и васкрсење, или Трећи Божји земљотрес: наше васкрсење једнима од нас за живот, а другима за суд, и то једном истом божанском енергијом. Вечни живот са Христом једнима за исцељење од смртне ране проузроковане грехом и страстима и за другу заједницу са Њим; другима пак остајање у ранама, и незаједничење у другој заједници са Њим, што ће се и са другом смрћу поистовећивати. Јер, то је стање ствари након добровољног прихватања, или добровољног одбијања вечног живота са Христом у другој заједници с Њим. Шта бисмо пак могли у сажетку рећи о статусу српског народа и његовог животног простора, и једног и другог посматраних из перспективе црквене екологије? Народа кога су многи вешто омрављивали, и његов животни простор многи смањивали, али који је и сам доприносио и једноме, и другоме? Расуђујући на основу онога што је преостало од српског народа и његовог животног простора, тражени одговор проналазимо у Фисиологу, и у Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа. Најпре одговор из Фисиолога на питање: на кога да се угледа подвижнички Српски народ? Да се угледа на подвижнике ради Господа који носе своје добродетељи као духовна бремена, који иду и на гумно, који и у привременом животу сабирају и сипају у житнице Христове и у клијети; еда би, када дође зима овог пролазног живота нашли спокојство за своје подвиге. И још ако се животом уподобимо светима да ћемо наћи покоја у времену земном. И да не помишљамо да зграбимо оно што припада нашем ближњем, да не бисмо били као лењиви раб који је сам себе осудио што прима таленте, али их у земљи крије. Ако ли су подвизи светих тврда храна, Фисиолог нас подсећа на мекшу храну: на три мравље природе. Када год мрави иду на гумно, они се крећу један по један; а када носе товар, они који се сретну лижу се; док они који носе зрно, одлазе; коначно, они који ништа не носе не завиде мртвима, него хитају да и сами узму своје бреме (О мраву, в. у Фисиол.). У Првом антифону Степенах, Васкршњег Јутрења Шестога гласа ми изнова налазимо задовољавајући одговор на болно питање о слуџбини Српскога народа: Од Светога је Духа сваки узрок који спасава. Ако некоме од тога удахне по достојању, брзо га узима од људи на земљи, даје му перје, чини да порасте, и меће га у ред оних горе. (Осмогласник, в. у Ек.-библ.). Закључак Порукa Великог Православног Сабора Православне Цркве одржаног на Криту, а упућена хришћанима и свету, гласи, да је очигледно да су данашњу еколошку кризу изазвали духовни и етички узроци; да је она укорењена у незаситој грамзивости и себичности које воде у неразумно искоришћавање природних богатстава. Зато човек истовремено са искоришћавањем природе мора да негује у себи свест о томе да је само „економ” (управитељ у име домаћина), а не власник творевине Божје. Једино под тим условом будући нараштаји ће имати своје неотуђиво право на природна добра која нам је поверио Творац. Православна Црква је ради тога осетљива за бол и егзистенцијалну узнемиреност народâ и за њихов вапај за правдом и миром. Зато она и примењује свештене Чинове за исцељење од рана које јој човек наноси, сам будући рањен гресима. Она дакле помоћу њих, Чинова, освештава, и штити природну средину; она све њих, Чинове, укључује у оквир Свете Божанствене Литургије: те возглавитељке целокупне твари, возглавитељке у будуће Царство Божје! Или у будући поредак ствари, организован по Божјем благоизвољењу. Црква дакле слави стваралачку моћ Господњу над Свемиром и указује на Господњу владавину њиме; она при том најпре истиче своје благодатне еко–евхаристијске крилатице и подвиге. И то све у интерпретацији и актима и еко-парадигмама сопствених учитеља-црквених, Светих Отаца, које је она, Црква, усагласила са собом, и учинила их богомудрим. Као такви, они су онда од користи целој Планети Земљи. Bishop of Krusevac PhD. David (Perovic) Sacred Ecology In wing of Orthodox Church Summary Great and Orthodox Council of Orthodox Church was held in Crete, and from there he sent a message to Christians and the world, a message that reads: it is obvious that today's ecological crisis was caused by spiritual and ethical reasons; that it is rooted in unsaturated greed and selfishness that lead to irrational exploitation of natural wealth. Therefore simultaneously with this, man has to nurtures in themselves aware of the fact that he is only "econom" (administrator in the name of the host), but not owner of God’s creation. Only under this condition future generations will have their inalienable right to natural goods which the Creator entrusted us. The Orthodox Church is sensitive to a pain and existential distress of nations and their cry for justice and peace. That is why she applies sacred acts for the consecration and protection of environment; and again, it celebrates the creative power of the Lord over the Universe and points to the Lord's rule of it. But she points out first and foremost to its beneficial eco-Eucharistic catchwords, or God-wise eco-paradigm of church teachers - the Holy Fathers. Key words: Sacred ecology, Act for consecrating and protection, eco-bio ethic, ecological hymn- ode, ktisiology, eco-Anaphora, micro-ecology, eco-paradigm, eco-literature, eco-music, eco- filmography. Еко–библиографија Βαλληνδρά Νικόδημος, Μητροπολίτης Πατρῶν, Ἰερα Ἀκολουθία ὑπὲρ προσταςἰας τοῦ Περιβἀλλοντος, Τῆς Ἀποστολικἠς Διακονἰας τῆς Ἐκκληςἰας τῆς Ἑλλἀδος, Ἀθῆναι, 1993, 7, 8, 16, 17. Василије Свети Велики 2001: Шестоднев. Нови Сад: Беседа, 175, 182, 228, 230-231. Deissler, Alfons 2009: Psalmi. Zagreb: Kršćanska sadašnjost, 318-323. Собрание древних литургий восточных и западных. Анафора евхаристическая, ДАРЪ, Москва, 2007, 105-110. Кафка, Франц1978: Дневници: 1914-1923. Београд: Нолит, у: Изабрана дела, књ. 6. Такође Виктор Бичков 2010: Естетика Отаца Цркве. Београд: Службени гласник; Хришћански културни центар, 96-99. Надић, Дарко 2012: Филм као средство проеколошке пропаганде. Холивуд и екологија у: Огледи из политичке екологије. Београд: Чигоја, 209-238. Обред благосиљања нове куће или станишта. Такође, Молитва за кућу коју узнемиравају зли дуси у: Требник1983. Крагујевац: Каленић, 424, 427, 429-430. Такође Лука 19, 1-10. Осмогласник недељне службе (превео са грчког Иринеј (Ћирић) Епископ бачки). Нови Сад: Беседа, 1988, 77. Перовић, епископ Давид, Оглед из молитвеног богословља и химнологије са коментарима у: Богословље 1, 2016, 3-13. 10. П О Р У К А Светог и Великог Сабора Православне Цркве одржаног на Криту православном народу и сваком човеку добре воље. Са грчког превео епископ бачки Иринеј. www. spc. rs. Српска Православна Црква (Званични сајт), 20. јули 2016, 12:30. Псалам 104 (103). Фисиолог – средњовековни медицински списи (Избор), Просвета, Српска Књижевна Задруга, Београд 1989, 40. Φουντοὺλη, М. Ἰωἀννου, Τελετουργικἀ Θἐματα, Εὐσχημόνως καί κατά τάξιν, Τόμος Γ’, Ἀποστολικὴ Διακονὶα, Αθῆναι, 2007, 145-147. Еко–музика Бах, Ј. С, Миса ha~moll. Бетовен, ван Лудвиг, Симфонија No 6, Пасторална, у F, Op 68. Такође Девета Симфонија (Ода радости). Виолински концерт, D Major, op. 61. Вивалди, Четири годишња доба. Дедић, Арсеније, Homo Volans, Офелија, 1973. Мокрањац, С. Стеван, Руковети. Мусоргски, М, Слике са изложбе. Чајковски, И. П, VI Симфонија, Судбинска, ha~moll, op. 74. Еко–филмографија 2 Besson, Luc, The Fifth Element, 1997. 2 Cameron, James, Avatar, 2009. Carthy, Mc Cormac, The Sunset Limited, 2011, SAD. 24. Chaplin, Charles, Modern times, 1936. 25. Columbus, Chris, The Bicentennial, Man, 1999. 26. Eastwood, Clint, Pale Rider, 1985. 27. Glass harp-Toccata and fugue in D minor – Bach – BWV 565. Такође Ave Maria on glass harp. 28. Hillcoat, John, The Road, 2009. 29. Kubrick, Stanley, Strangelove or: How I Learned to Stop Worrying and Love the Bomb, 1964. 30. Lang, Fritz, Metropolis, 1927. 31. Scott, Ridley, Blade Runner, 1982. 32. Spielberg, Steven, Artificial Intelligence: AI, 33. Tarkovskiy, Andrey, Stalker, 1979. Solaris, 1972. 34. Truffaut, Francois, Fahreinheit 451, 1966. 35. Wachowsky, Andy & Lana, Matrix 2 (Reloaded), Matrix 3 (Revolutions), 2003. 36. Ward, Vincent, What Dreams May Come, 1998. Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  8. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј опутовао је у петак, 24. маја 2019. године, у Будимпешту, поводом дводневних свечаности уприличених у оквиру обележавања великог јубилеја у Епархији будимској – осам векова аутокефалије Српске Православне Цркве. Свечани дочек Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и више архијереја наше помесне Цркве, међу којима је и Епископ мохачки г. Исихије, уприличен је у петак, у вечерњим часовима, у храму Светог Георгија у Будимпешти. Чин освећења новог Српског црквеног Музеја у Сентандреји биће извршен у суботу, 25. маја, са почетком у 13 часова. Света архијерејска Литургија ће бити служена сутрадан, 26. маја, у Саборној цркви у Сентандреји, од 9.30 часова. На главном тргу у Сентандреји, у Мађарској, обновљен је комплекс некадашње српске учитељске школе, чувене Препарандије, и ту је – на више од1.300 квадратних метара – смештен Музеј Епархије будимске Српске Православне Цркве. Зграда Музеја обухвата дворану за сталну поставку, простор за гостујуће изложбе, мултимедијални простор, конференцијску дворану и простор за депо, а представља важно сведочанство о присуству српске културе на простору Епархије будимске пре и после Велике сеобе Срба 1690. године. На прикупљању вредних уметничких дела нове изложбене поставке посвећено су радиле Галерија и Библиотека Матице српске. Извор: Епархија бачка
  9. У среду, 22. маја 2019. године, парохијани Светониколајевског храма у Новом Саду прославили су своју храмовну славу – Пренос моштију Светог оца Николаја. Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, протонамесника Миодрага Андрића, настојатеља храма, протођакона Горана Ботошког, као и ђаконâ Огњена Верића и Владе Поповића. Беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи, владика Исихије је говорио о лику и делу Божјег угодника Светог Николаја, једног од великих Отаца Цркве, којег и многи наши православни храмови, насеља и домови имају за свог заштитника. Остао је познат и један од највазљубљенијих светитеља у хришћанству због свога милосрђа и испуњења заповести Христових. Он нам је узор у све векове. Нека би Бог дао да – молитвама Светог Николаја, чије мошти сада почивају у Барију – и ми слушамо реч Божју и да се напајамо његовом благодаћу, навео је владика Исихије. У Светониколајевском храму су били присутни и г. Радивоје Стојковић, директор гимназије Јован Јовановић Змај, г. Никола Перваз, председник Црквене општине у Новом Саду, као и мноштво верног народа Божјег. Током свете Литургије, једним устима и једним срцем, антифоно је појала певница Николајевске цркве коју, поред појца Бранислава Момирова, чине и полазници Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин из Новог Сада. После литијског опхода око светог храма и благосиљања колача и кољива, сви присутни су наставили празнично славље за припремљеном трпезом у парохијском дому, коју су – Господу у славу, а у част Светог оца Николаја – припремили парохијани ове новосадске парохије. Извор: Радио Беседа
  10. Икона Икона је место сусрета и заједнице у прослављеном Христу оних светих људи који су кренули путем есхатолошкoг портретисања. Права и нова икона захтева освајање више слободе и новог живота. Као што речи које се не претварају у живот сами живот претварају у речи, тако и иконе које нису настале из живота ни сами живот не могу преточити у иконе. Иконе које не могу решити проблем сенке као претње од стране смрти, и мрака као угрожавања бића небићем, нису иконе, већ су иконолошка домишљања. Иконе које експериментишу осмехом у историји, фалсификују историју превременим укидањем покајања, и опет, исте оне фалсификују есхатологију превременим објављивањем потпуне васкрсењске радости. Док оне које експериментишу страхом, оперишу у области психологије, те тако западају у безизлаз религијског сликарства проглашаваног за икону. У оба случаја иконописац ради на претварању иконе у средство изражавања ликовности, и то у смислу еуфоричног колорита или заморног колористичког ватромета. * Икона је представа историјског света на путу преображења истог и свега што се у њему налази, укључујући последњи цвет и последњу травку. Очи иконописца не гледају садржај своје теме друкчије до у благодати; оне не виде историју друкчије до у фактима и чињеницама стварања и спасења, и то прожетим знамењима есхатологије. До етоса иконе не долази се помоћу теоријских теологуменона, рецимо онога о еко-етици и био-етици, већ путем христолошког догмата у форми тумачења Јеванђеља о новој твари, Новом небу и Новој Земљи. О присуству пуноће Божанства у Христу, о пројави његових благодатних сила и о њиховим плодовима. Друкчије иконографско виђење не би било ништа друго до експериментални покушај пресликавања, прецртавања или превођења иконографских канона и теологуменона на језик књижевности. Примера дословног прецртавања или копирања богословског теоретског теологуменона са једног сликарског теологуменона, на пример у модерном иконосликарству и фрескосликарству, имамо напретек. Међутим, ако су примери такве иконографије неприхватљиви, – јер по нашем расуђивању они не досежу циљ, а циљ је сами етос иконе и фреске, – само религијско сликарство по себи међутим, има смисла. Оно је по духу налико хришћанској књижевности, рецимо Фјодора Достојевског, Александроса Пападијамантиса и Александроса (Андроникоса) Мораитидиса. С обзиром да нас првенствено занима сликарски проблем етоса иконосликарства, постављамо питање: Шта је то што хришћанског сликара спречава да достигне циљ? По расуђивању, узрок би био његово упорно остајања при тенденциозном мешању трију сликарских планова: телесног, душевног и духовног; односно, због остајања при форсирању промена и замена једног сликарског плана – духовног, двама другим плановима – душевним и телесним. У вези са тим, призовимо у сећање иконолошку реч-образац par excellence апостола Павла: Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога а не од нас (2 Кор. 4, 6-7). Становиште које смо заузели према актуелном спорном, религијском сликарству, покушаћемо да образложимо у димензији апофатичког и катафатичког богословског језика. Однос између апофатике и катафатике, како у богословљу, тако и у иконографији, мора бити видљиво заступљен и очуван, јер и иконографија је сушто богословље. Предањски сликар увек је био свестан видљивости Божјих невидљивих својстава: вечне силе и божанства (Рим. 1, 20); само с напоменом да их он никада није пренаглашавао. Непредањски сликари опет, чинили су то, па и даље га чине с намером да исцрпе постојеће ресурсе, или да већма овладају њима. Сликари, то јест теолози колористичког усмерења тешко се мире с чињеницом да ми немамо никакво знање о Божјој несхватљивој и неизрецивој иперватичности (трансцендентности) и невидљивости. Али ако смо се једампут смирили пред чињеницом да тајна Божјега Бића надилази категорије и говора и тонова и боја и облика, онда нам преостаје само да се запитамо: зашто теолози прелазе преко тога и настављају да се међусобно споре? Да ли је то због саме тајне? Ако је због ње, зар онда то није разлог више у прилог потреби већег смирења! Да ли због илузија? Ако је због њих, зар се онда не би требало већма подвизавати, и самим подвизима их надилазити?! Када се катафатичким језиком боја изриче нешто потврдно о иперватичној реалности, истовремено се мора имати у виду да је дотично изрицање увек неподесно јер је израз скривеног. Отуда је апофатичан или одречан (не говорити-негативан!) начин подеснији за говор боја о божанским учинцима и својствима. Без обзира на силу и значај боја у разоткривању Откривења, предањском сликару као благовеснику и егзегети не само да никада није било дозвољено да пренаглашава увид у апсолутност Божјег Бића, него му никада није било дато ни да га има! Истина, њему су дозвољаване метафоре. Тако, језик боја само на одречан или апофатичан начин може да се испољи потврдно или катафатички, као што је опет само потврдним језиком боја, и то на начин историјских наговештаја и повлађивања могуће потврдно говорити о иперватичном. Поврх свега тога, иконолошки исказ није могуће надграђивати make up-ом, баш зато што иконописац није мајстор шминке и сличних изражајних средстава, већ преображени, живи сасуд благодати. И данас, баш као вековима досад, свака претензија сликара се одмерава нагласком на апофатици, чиме се онда она и умерава. И опет, сликар се њој заветује подвизавањем у православљу, молитви и посту, смирењу, добродетељи и љубави, созерцању и правом исповедању вере. Само тако, и само тада сликар може бити сигуран да сликарска тајна није остала у потпуној неизрецивости и неизречености. Односно, он може бити сигуран да се о њој ипак говорило, зато што то сама историја спасоносних аката вере захтева од њега, и опет му то омогућује. Према томе, о тајни се итекако говорило, и говори, али богодоличним језиком. Трезвење и неамбициозност у сликаревом апофатизованом исказу или катафази најзрелији су плодови његовог подвижништва, чиме су онда они и трајна ограда од илузионистичког quidditas-а. Али они су истовремено и ограда од уметникове релативизације самога quidditas-а, самога Откривења о Логосу, Оваплоћења Логоса и Јеванђеља Суштога Господа Исуса Христа. А уметничко откривење и сведочанство?! Они тек након ватромета и игроказа боја наилазе, а затим и након огња – као шапата благога лахора; као његов стварни и чујни шапат (3 Књ. о Царствима 19, 11-12). Монах Давид Перовић Текст настао поводом изложбе икона иконописца Душана Пешкира приказане у храму цркве Лазарице у Крушевцу Хришћанин је човек царски свештеник који живи на литургијски начин па и његово дело и подвиг имају карактер литургијске свечаности. Конкретан случај иконописца и његовог свештеног дела – иконе, пропратићемо следећим запажањима. У староруској поучној литератури свештеник и иконописац се пореде. Као што свештеник богонадахнутим речима и радњама, а Дух Свети енергијама истовремено чине да се хлеб и вино претворе у Тело и Крв Христову, тако и иконописац бојама и благодаћу Духа Светога замишља, види, твори и оживљује тело. Зато се и свештенику и иконописцу постављају мање-више исти захтеви: водити чист начин живота, бити мужем једне жене... Икону не слика иконописац сам, него се тај процес одвија кроза њ'. И иконописац се као и свештеник јавља у улози благовесника и сарадника божанске, нестворене благодати, а икона се попут Светог Причешћа јавља сведочанством Божјега оваплопћења. Она сведочи и о плодовима тога оваплоћења: о Светитељима или преображеними обоженим људима или живим иконама Живога Богочовека Христа. Најзад, у икони и преко ње се остварује наша молитвена веза са истима: са изображеним ликом оваплоћенога Логоса Божјег и са обоженим људима, човечанством Светитеља, с циљем да и ми доспемо у њихово стање и у кинонију са њима: „Из неблагочешћа у благочешће прешавши, и светлошћу знања просветивши се псаламски и рукама запљескајмо, благодарно Хвалу Богу приносећи: и на зидовима и на даскама и на свештеним сасудима изображеној свештеној Христовој Икони, и Свепречисте, и свих Светих долично поклонимо се, одбацујући безбожну злочестивих веру (наиме, част Лика-Иконе, као што говори Василије, прелази на прволик) молећи Те заступништвом Пречисте Твоје Матере, Христе Боже наш, и свих Светих, даруј нам велику милост“ (Служба Недеље Православља –Посни Триод). Тачка сагледавања односно позиција зографа, свештеника, монаха, уопште хришћанина јесте њихова унутрашња позиција. Они не сликају, не запажају и не оприсутњују одломак нествореног света тајне и зато нису само једнострани посматрачи овога са стране и споља. Они га сликају, актуализују и доживљавају саобразно, и сами се притом налазећи унутар нествореног света тајне. Будући реално присутни у њему они нису приморани да га замишљају: отуда га они као његови активни причесници и истовремено носиоци свестрано приказују. Ако је реч о иконописцу, понављамо, он даје ликове и предмете као целовите, а не онако како би му се они причињавали с неке непомичне тачке централне, или нормалне-линеарне перспективе. Поводом формуле светога Дионисија Ареопагита да „пројављене ствари ваистину представљају иконе невидљивих ствари“, Аверинцев је изрекао суд да је Византија управо на том темељу изградила своју теорију иконе-као одраза који је удаљен од свога пралика неком значајном разликом, али који енергијама пралика дозвољава да у њему, у одразу и преко њега (енергије) буду реално присутне. Изучавање језика иконе повезано је са дешифровањем језика сликарских поступака, а обоје са нашим спасењем односно богословствовањем. Семантичку или језичку суштину иконе најјасније су увиђали црквени Оци. Иконописац је од старине упоређиван с језиком а иконе с писменим или усменим текстовима. Тако је свети Нил Синајски (V в.) писао да се иконе налазе у храмовима „ради поучавања у вери оних који не знају и не могу да читају Свето Писмо“. Будући да икона има исту улогу за неписмене коју и књига за писмене, још на почетку се поставило питање језика иконе, језика визуелних знакова и, истовремено питање паралелизма визуелног и језичког текста. Подсетимо се чињенице да у Старом Завету човек може да чује Бога, а да у Новом Завету он може и да Га угледа. Та околност у начелу оправдава појаву иконе. Текст иконе је канонизован и без ичега случајног у себи. Као што се преписивач Светог Писма стара да препише текст, сваки пут изнова уносећи у њега извесне језичке новине али не задирући у његов садржај, тако се и иконописац односи према икони; икона са истим сижеом представља препис једних те истих текстова којима се само језик мења. Ако погледамо речник иконописца наићи ћемо на, у суштини предањско-аскетска прозрења и открића православне иконографије: да се процес сликања иконе представља као симболичан процес раскривања слике. Зограф слика „Доличник“ – раскрива „долично“ а његова употребљена бојасе притом назива „раскришком“ (раскривачем). Дотична слика као да се унапред помаља на површини иконе; то значи да иконописац њу открива, а да је не ствара. Свештеномученик отац Павле Флоренски каже о томе: „Уметник не саздаје лик износећи га из себе него само скида велове, и уз то узорно, са већ постојећега лика: не набацује боје на платно него као да рашчишћава стране његових наслага (или) 'записе' духовне реалности“. Другим речима, покајање једног хришћанина и његово стваралаштво се поистовећују, постајући јединствено дело Светога Духа. У нашем случају хришћанин светотајинским животом постаје жива икона, а његово стваралачко дело – иконопис постаје одсјај његовог личног обожења, односно одсјај у њему живећега Христа. То је био и остао пут и начин сликања иконе. Братско писмо од речи до речи Говорити о стварима како треба, па указати на постојеће велике грешке тамо где оне постоје, као на пример у текстовима и у сликарству оца Стаматиса Склириса, није могуће без детаљне анализе самих тих текстова. А њих увек треба прецизно доводити у везу са неким делом или једним аспектом неког дела. Пре тога требало би изложити, са свим патристичким, обавезним препорукама, теологију о томе шта би икона требало да представља, а којој се, бојимо се, радикално супротставља сликарство оца Стаматиса, па је чак и онемогућава. Додатни проблем јесте наслеђе Кандоглуа које, с једне стране, омогућава рад оца Стаматиса, односно представља основу за његов рад-рад који би требало, ... усуђујемо се да кажемо, кориговати. Све ово јесте задатак, ако не огроман, а оно бар значајан, и он се не може урадити без једне нове књиге о духовности иконе коју је неколицина нас планирало да напише заједнички. Оно што можемо одмах да учинимо јесте да изложимо делове свога писма упућеног оцу Стаматису поводом његове изложбе у Паризу, писма које никада није послато због неодважности о. Николе Црнокрака. Наиме, он нас је у то доба подстицао да га напишемо јер је делио наше мишљење, али се на крају повукао. Није неопходно посебно коментарисати последњу свеску Ксенитеиа оца Стаматиса, јер од Зографико таксиди он, бојимо се, није еволуирао на сликарском плану. Али на духовном плану, опет, постоји ... веома значајно погоршање: отац Стаматис одаје утисак сликара који је у потпуности подлегао духовној илузији, о чему нарочито сведочи насликани пророк Илија (у Ксенитеиа број 12, стр. 41), или слике Христа (Исто, број 2 и 3, стр. 21. и 23). Сада су све наводне иконе такве, то јест истога су духовног усмерења, бар ми тако процењујемо. * Управо ме сећање на Леонида Успенског обавезује да заложим своју одговорност следбеника и иконографа пред нашим заједничким Господом Христом, и то сећање ми даје храбрости да се супротставим похвалама које вас окружују са свих страна, по нашем мишљењу, незаслужено. Драги оче Стаматис! Ви сигурно мислите да као Леонидов ученик и пасионирани поштовалац оца Григорија Круга нећу моћи да критикујем ваше држање у име било каквог иконографског формализма, ништа мање неголи у име било каквог морализма. Ваш сликарски пут се, морам то рећи, коренито удаљио од иконе. Брине ме немогућност мољења Богу пред вашим сликама; оне су мртве, оне не воде ка Њему већ позивају на телесно мудровање (Рим. 8, 5-9), оне жуде за оним што Дух забрањује (Гал. 5, 17). Најзад, оне позивају на чисто људске снаге, а то не води ка Христу, већ ка смрти. Налазећи се пред вашим сликама, ја као да се налазим пред паганским људима-божанствима која ми скривају Богочовека, и заузимајући Његово место, у суштини ми говоре да Он, можда, тешко ми је изрећи, и не постоји. Како бисмо се преко слике човека могли сјединити са недостижним Божанством које почива у чистоти, и то без потпуне понизности самога човечанства? И ако нас икона, путем молитве коју она обично измамљује, не спаја са Богом овде и сада, у чему је онда њен смисао? Онако како је Спаситељ Христос заклонио Своје Божанство одећом човештва тако ми морамо чинити да бисмо указали на Божанство правог Бога: одричући се исквареног да бисмо изразили Неискварено! При том не мислим, нити кажем да људско треба да нестане! Далеко од тога. Само верујем да се на свим сличним сликама, било да се ради о иконама или о самим Светитељима, човечност коју је Христос у потпуности примио, Сам Он открива на кенотичан начин–смирењем и добровољним осиромашењем–чак смањењем, само да би опет Сам Он растао. И што се та човечност више смањује, тим више Христова теофанија саму човечност приказује у седећем положају одеснују Оца. И ако се ово чудо не понавља на свакој икони, каква јој је сврха ? Како би онда богодолично поштовање могло да води ка узору? Када се клањамо некој икони, требало би да ускликнемо као свети Тома: Господ мој и Бог мој! А како је то могуће на слици на којој смртно тело није утихнуло и не ћути? Икона није уметничко дело – што не значи да није створена уметничким путем-већ да она не произлази из истог процеса; њен извор није уметност. Разлика није просто спољашња верност прописаним правилима! Оно што је ту другачије јесте покрет, јесте унутрашња динамика иконе. Не ради се о томе да се ми изразимо, већ да се Христос изрази у нама помоћу Светога Духа. А то је могуће само смрћу старог човека: Нико не може бити Његов ученик ако се није одрекао себе и узео свој крст и пошао за Њим! Икона је, такође, као и Језекиљев свитак, исписана изнутра као и споља, сузама и уздисајима. Аскетски карактер предањске иконографије нас, како у личном животу сликара и у самој сликарској пракси, тако и у начину сликарског изражавања, упућује на то да се представљена људскост односи и на Богочовека Христа, а не само на људе. А то пак због најважније напомене:да сликар једноставно не може да дивинизује своје сопствено тело. Међутим, икона треба да нам покаже светост и обожену људскост. Људска машта, па и она најгенијалнија, није способна за такво трансцендентно дело(вање), јер оно стварно превазилази наше природне могућности. То може једино стваралачки огањ Божји у нашој неострашћености, а неострашћеност опет, огледа се у томе да Сатана ништа не налази у мени. Икона треба нас да преобрази, а не обрнуто. Без опасности од богохуљења не можемо да дозволимо, као што помишљам да Ви чините, нашим страстима, ма колико оне биле пристојне, нашим осећањима, ма колико она била морална, нашим идејама, ма колико оне теоријски биле исправне, – да продру у икону, – јер она је оваплоћење. Икона није људско дело већ богочовечанско, и то оно Духа Светога, Који га и чини таквим. Када се права икона појави, захваљујући молитвама онога који је представљен након наших молитава, али и учешћем наших суза, можемо бити сигурни да је тек тада то пројава самог представљеног светитеља који је у себи преобратио наше историјско, физичко, климатско, социјално, културолошко, алиментарно, психолошко и географско тело. И та локална људскост је присутна на правој икони не вољом тела, не вољом крви, нити вољом (репродуктивне енергије), већ (једино) вољом Божјом. Јасно нам је да сте иконографску азбуку савршено и са лакоћом савладали као чисту форму, и то како у сликарској техници тако и у залагању у вашем личном животу. Удубљујући се у сликарство попут Вашег, човек је у искушењу да помисли да његов стваралац није грешник већ скроман и умерен праведник, коме није потребно покајање. И још, да му је само молитва потребна. Али зар би у том случају било неопходно мењати се само зато да би се научило сликати икону. Сходно томе, та чиста форма мора остати мртва, без живота, и још зато што је та лакоћа потпуно супротна моралном кретању иконе. Живот пак силази у њу само нашим покајањем. Наравно, Ви као осећајан човек нисте могли да поднесете то сликарство без живота, па сте у њега унели ваш лични живот, односно, живот света, Вашу личну, креативну, али ипак ограничену инспирацију, и самим тим, упркос свему али неизбежно, Ваше страсти. Према томе, и чин Ваше употребе технике импресионизма у највећој мери морао је да се пројави као материјални израз тога кретања. А импресионисти, користећи зраке светлости, издигли су мртав призор из мртве материје (сликарство XIX века) ка земаљском небу, ка већој живахности, користећи онакву физичку светлост каква је опажена у несталности дана. Али Ви нисте полазили из исте тачке, осим ако се та тачка не налази у вашем ограниченом разумевању, а Ви прихватите ово као могућност, у слепоћи душе. Ваша полазна тачка јесте била Предање, и зато сте Ви, нашавши се у тој позицији, морали да у небеско унесете, уследиће тешка, тешка реч, – исквареност, а у вечно, опет тешка реч – , постајање, јер нисте приметили да таленат који вам је већ дат на земљи, јесте онај Одозго, с Неба. Да ли треба да Вас подсећам да код Платона, као и код Аристотела, тренутак – који код нас оправдава импресионистичку технику – јесте изопаченост? То је исто тако упад вечности као и прелаз (Платон, Писмо 7 и Парменид), односно сама исквареност која доводи до прелаза из једног стања у друго. Најзад, то је принцип мењања и настајања (Аристотел, Физика). Са светлошћу, и не само са физичком већ и са субјективном светлошћу импресионизма, Ви сте нам створили непремостив проблем! У икону – која је управо сликарство Неисквареног и Урођене светлости, сликарство Светлости без почетка и без краја у којој нема ни смене ни сенке која настаје кретањем звезда, Ви сте унели постајање и исквареност, смењивање, промену и смрт, унутрашњу сенку самог пропадљивог живота. Да ли је могуће да нисте схватили да је Вечни већ ту, да је Он себи заиста узео смртно тело, али да је већ васкрсао, преобразио се и седи одеснују Оца. Зашто хоћете смрт да унесете у живот? Па зар се Христос није отелотворио и победио пролазност?! Ви сте на своме предавању рекли, подсећам Вас, да је будућност временски аспект иконе. То је запрепастило и мене и још једног иконографа, ученика Успенског. Зар Откривење (1, 4; 21, 6) светог Јована не ставља у уста Господња глагол бити и у презенту, алудирајући на Књигу Изласка 3, 14? Зар Он није Икона у правом смислу те речи? Садашњост, – то је Сами Логос као Ја сам Онај Који јесам; Онај који повезује земљу и небо, време и вечност. Ми немамо ништа са тим философским тренутком. Шта ћемо ако то доноси један други поглед на Ваш рад – погрешан поглед: Не може се одредити слобода Духа а да Он Сам није присутан у нама и са нама. Потребно је да Он дође и да буде ту! А то се не може одредити на теоријски начин, већ како кажу свети Оци, само путем: Дај крв и прими Духа; и још: Тамо где је Дух, тамо је слобода. Слобода пак Светога Духа Који нам помаже да потпуно заборавимо себе не може се помешати са слободом људи, нити се може њоме заменити. Ни ми, ни иконописац немамо ништа чак ни са слободом људи који најчешће мисле да им је све на корист, а камоли да имамо нешто још и са њиховом гномичком вољом. Оче Стаматис, искључиво пријатељски додајем још неколико кратких примедби које сматрам значајним. Слике су Вам – или копије без живота, чисто формалне, па иако према прописима, ипак беживотне, чисте техничке вежбе (као слика Христа у Зографико таксиди, број 3, стр. 23) обогаћене кичом ( као слика Матере Божје, број 16, стр. 57; Ксенитеиа, број 10 и 11, стр. 37 и 39) –или су пантеистичке и паничке (бог Пан) опсене, што по мом скромном мишљењу није довољно да би се прекрила споредна, психолошка доброта, извештачена чисто људским осећањима, чак анегдотскога карактера (пример пророка Илије из Халандрија). Извесне слике (Протогони) евоцирају братски живот у којем се налази извесно остварење, али се њихова суштинска тајна ипак скрива у самољубљу. Туга због одсуства Бога не остварује се преко суза, те зато слике не могу да кажу : Отворила сам уста и привукла Духа, јер сва моја нада лежи у Твојим речима. Тако драги оче, ни у сликарским средствима, ни у инспирацији не постоји ни трачак аскезе. Извор Ваше сликарске инспирације очигледно је сликарство Помпеје са свом њеном најизраженијом чулношћу. Погледи су тужни, празни, очајни – понекад са извесном љубазношћу, заиста – али смрт је та која влада. Христос као да се није оваплотио па као да не постоји спас за човека. Свети Дух као да није сишао. Човек је сам. Као да чујемо изговор да се све то оставља за други пут. Најгоре од свега падају ми Ваше наводне експресионистичке иконе које, на жалост, само откривају дубоку духовну илузију, ето колико су извештаченог духовног стања, сентименталног, намештеног, афективног; све у свему једно радити као да. Али зашто радити као да?! Ако тако хоћете, онда је светост неспретно подражавана. Све је изобличено, али не онтолошким растојањем већ надменошћу. То је дакле имагинарна светост, пуна празне славе и самозадовољства, светост која је изгубила сваки однос са умереношћу–будношћу, као и са духовном радошћу и скрушеношћу. Отац Софроније поучава: Први степен проповеди не извлачи човека из урођене заблуде. Он одржава његов дух у илузорном стању, у области сна, које је слично стању поетског стварања; божанско пак, и духовна стварност уопште, представљају се под различитим имагинарним аспектима,па се и сам људски, конкретни живот мало по мало прожима елементима који потичу из имагинарне сфере (Старац Силуан, О чистој молитви, стр. 133). Отац Софроније са својом тако тананом педагогијом не закључује, али уместо њега ми то можемо учинити: човек који се држи само тог степена молитве може да падне у илузију, и ништа више; осим ако га Промисао неким посебним околностима не заштити. Оче Стаматис, ако желим да останем доследна себи, а ја то морам, према оном што је рекао старац Софроније, Ваше сликарство је оно које остаје на том првом ступњу молитве. Све би у њему, као у Зографико таксиди, могло бити тачно, у извесној мери – а у ствари, у питањује истина помешана са лажним (као што је случај и са свим оним што је само људско), па још са кичом и са теолошким заблудама. Дакле, са Ксенитеиа све је постало лажно због те илузије која је све освојила! Но видећемо да ли ће она и у будућности бити тако освајачка. Од самог почетка то сликарство је самољубиво, и Ви сте њиме унели, шта друго него самољубље у грчку савремену иконографску праксу. Кондоглу међутим то није урадио. Сходно томе, авај, Ваше сликарство је на путу да постане комерцијално: оно се храни истраживањем задовољства и лаганих ефеката, самим разметањем; оно трага за видљивом и приступачном лепотом, за лажним сјајем, за лепим, оно годи чулима, ласка лаком дивљењу простих људи према реализму, ласка самољубљу; у њему је све постало површно, чак и оно што тежи да буде израз дубоких осећања. Зар не видите да то сликарство у потрази за људском славом жели да импресионира неуку и умишљену публику? Да би то постигло, оно скупља теоријске моделе, на пример Пикаса и кубисте, и показује се као интелектуално, брижљиво грађено; једном речју, оно Вам је извештачено и огољено без изузетка. Одсутношћу смирења, патње и губитка себеније могућа трансформација естетског трагалаштва; одсутношћу истога није могуће ни преображење покајања у молитву. Потребна је истраживачка погруженост бар једног Едварда Мунка, или једнога Гоје, – погруженост у смрт и у љубав, еда би се чулна лепота преобразила у лепоту душевну и духовну. Потребујемо и посебне напомене у вези са портретом оца Јустина Поповића (у Зографико таксиди, број 17, стр. 59), у вези са сликом Матере Божије (у Ксенитеиа, стр. 27, број 5), као и мање-више, у вези са Вашим целокупним сликарством, оче и сатрудниче. Како можемо да се усудимо да на тако наиван начин изразимо психолошка осећања једног светитеља, и, утолико више, Матере Божије? Као што је ван откривене иконе Христов лик непоказив и немогуће га је одиграти у биоскопу или, на пример, у позоришту, тако и икона не може да прикаже светост само на апофатичан начин; односно, одсуством израза, али који ће Свети Дух, ако Сам то жели, испунити славом и Својим животом. Македонски експресионизам Нереза, на пример, чува тај карактер као карикатуралан јер не тежи истини–реалности, већ је нека врста иконографске маске, штавише, само један знак, иконограм. Дакле, ту немамо представљање онога што је означено! Побожна сентименталност коју нам Ви оче Стаматис приказујете, може само неспретно да подражава светост, а Вашег лаковерног и неупућеног гледаоца да одведе у самољубиву дирнутост самим себом. ** Време иконе није будућност него садашњост. Икона је садашњи начин и присуство будуће истине. Тај садашњи начин одговара актуелној катастази, за разлику од есхатолошке, будуће катастазе као истине. Одатле је то већ присуство онога што још није наступило у пуноћи. Зато се света Литургија не може служити без иконе; баш као ни без читања Божјих речи. Свето Писмо и икона су знаци (знамења) два облика спољашњег присуства Христа овде и сада: преко слушања Његове речи, и преко гледања његовог Лика. Као што је Причешће један тип, једна икона васкрсења, односно оно помоћу чега оно што још увек није пуноћа већ постаје садашњост те чини да већ сада у извесној мери учествујемо у њој, тако су и икона и реч Божја присуство Христа: Ја сам са вама у све дане(овде и сада у свим Тајнама и у сваком Причешћу свакога дана ) до свршетка света. Уосталом, ако можемо да кажемо овде и сада упркос времену које непрестано долази и одлази, дакле упркос смрти, и ако можемо да кажемо да постоји садашњост, то је онда само захваљујући икони вечног живота који долази као један евхаристијски предукус, а не као истина или пуна реалност садашњости која – долази, али која ће тек доћи. Како би реална садашњост могла да се помири са смрћу? На дан Преображења и Господње лице и Његова одећа постадоше бели и сјајни као светлост; и Његов изглед и Његова изаткана туника, и Његова икона и Његова реч два су извора Његове светлости која обавијају Његово Тело. Он је без престанка и без прекида присутан међу нама, и у нашој је спољашњости преко Своје речи и иконе; присутан је у нама и у нашој је унутрашњости непрестано преко свога Тела које ми једемо. Ова три облика његовог присуства сачињавају свакодневни литургијски догађај, увек изнова започињан у ишчекивању будућег бесмртног живота. Онај који једе моје Тело и пије моју Крв неће видети смрти вавек, него је прешао из смрти у живот. То је завршетак Домостроја спасења, то предукус васкрсења кроз Педесетницу у трајању, која чини могућим и Писмо као реч Божју и икону као виђење Бога. Односно, она чини могућим спасење за све путем праве вере и праве љубави.Без дара Светога Духа Свето Писмо је мртво слово, а икона мртва слика. На крају, пошто смо вере ради и љубави ради казали све како јесте, сада ћемо и сами са страхом и трепетом остати са речима Соломонове мудрости! Без Светога Духа слика постаје изум опаког људског умећа, јалово дело сликарско, ликови нашарани бојама које у безумнима подстичу жудњу, па жуде за неживим обличјем мртвога лика. Јер их човек начини, сазда их онај коме је дах у зајам дат. Ниједан човек не може начинити бога сличног себи; јер смртан будући, он мртво дело гради безаконичким рукама (15, 4-5, 16). Децембар 1994. Београд. (С француског изворника: Emilie van-Taack Cantrel, Au pied de la letrre fraternele, понашили Мирела Андрић и монах Давид Перовић, видети у: Пројаве хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу, Давид Перовић, ПБФ, Београд 2011., 44-53). Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  11. Икона Икона је место сусрета и заједнице у прослављеном Христу оних светих људи који су кренули путем есхатолошкoг портретисања. Права и нова икона захтева освајање више слободе и новог живота. Као што речи које се не претварају у живот сами живот претварају у речи, тако и иконе које нису настале из живота ни сами живот не могу преточити у иконе. Иконе које не могу решити проблем сенке као претње од стране смрти, и мрака као угрожавања бића небићем, нису иконе, већ су иконолошка домишљања. Иконе које експериментишу осмехом у историји, фалсификују историју превременим укидањем покајања, и опет, исте оне фалсификују есхатологију превременим објављивањем потпуне васкрсењске радости. Док оне које експериментишу страхом, оперишу у области психологије, те тако западају у безизлаз религијског сликарства проглашаваног за икону. У оба случаја иконописац ради на претварању иконе у средство изражавања ликовности, и то у смислу еуфоричног колорита или заморног колористичког ватромета. * Икона је представа историјског света на путу преображења истог и свега што се у њему налази, укључујући последњи цвет и последњу травку. Очи иконописца не гледају садржај своје теме друкчије до у благодати; оне не виде историју друкчије до у фактима и чињеницама стварања и спасења, и то прожетим знамењима есхатологије. До етоса иконе не долази се помоћу теоријских теологуменона, рецимо онога о еко-етици и био-етици, већ путем христолошког догмата у форми тумачења Јеванђеља о новој твари, Новом небу и Новој Земљи. О присуству пуноће Божанства у Христу, о пројави његових благодатних сила и о њиховим плодовима. Друкчије иконографско виђење не би било ништа друго до експериментални покушај пресликавања, прецртавања или превођења иконографских канона и теологуменона на језик књижевности. Примера дословног прецртавања или копирања богословског теоретског теологуменона са једног сликарског теологуменона, на пример у модерном иконосликарству и фрескосликарству, имамо напретек. Међутим, ако су примери такве иконографије неприхватљиви, – јер по нашем расуђивању они не досежу циљ, а циљ је сами етос иконе и фреске, – само религијско сликарство по себи међутим, има смисла. Оно је по духу налико хришћанској књижевности, рецимо Фјодора Достојевског, Александроса Пападијамантиса и Александроса (Андроникоса) Мораитидиса. С обзиром да нас првенствено занима сликарски проблем етоса иконосликарства, постављамо питање: Шта је то што хришћанског сликара спречава да достигне циљ? По расуђивању, узрок би био његово упорно остајања при тенденциозном мешању трију сликарских планова: телесног, душевног и духовног; односно, због остајања при форсирању промена и замена једног сликарског плана – духовног, двама другим плановима – душевним и телесним. У вези са тим, призовимо у сећање иконолошку реч-образац par excellence апостола Павла: Бог који рече да из таме засија светлост, Он засија у срцима нашим ради просветљења знања славе Божије у лицу Исуса Христа. А ово благо имамо у земљаним судовима, да преизобиље силе буде од Бога а не од нас (2 Кор. 4, 6-7). Становиште које смо заузели према актуелном спорном, религијском сликарству, покушаћемо да образложимо у димензији апофатичког и катафатичког богословског језика. Однос између апофатике и катафатике, како у богословљу, тако и у иконографији, мора бити видљиво заступљен и очуван, јер и иконографија је сушто богословље. Предањски сликар увек је био свестан видљивости Божјих невидљивих својстава: вечне силе и божанства (Рим. 1, 20); само с напоменом да их он никада није пренаглашавао. Непредањски сликари опет, чинили су то, па и даље га чине с намером да исцрпе постојеће ресурсе, или да већма овладају њима. Сликари, то јест теолози колористичког усмерења тешко се мире с чињеницом да ми немамо никакво знање о Божјој несхватљивој и неизрецивој иперватичности (трансцендентности) и невидљивости. Али ако смо се једампут смирили пред чињеницом да тајна Божјега Бића надилази категорије и говора и тонова и боја и облика, онда нам преостаје само да се запитамо: зашто теолози прелазе преко тога и настављају да се међусобно споре? Да ли је то због саме тајне? Ако је због ње, зар онда то није разлог више у прилог потреби већег смирења! Да ли због илузија? Ако је због њих, зар се онда не би требало већма подвизавати, и самим подвизима их надилазити?! Када се катафатичким језиком боја изриче нешто потврдно о иперватичној реалности, истовремено се мора имати у виду да је дотично изрицање увек неподесно јер је израз скривеног. Отуда је апофатичан или одречан (не говорити-негативан!) начин подеснији за говор боја о божанским учинцима и својствима. Без обзира на силу и значај боја у разоткривању Откривења, предањском сликару као благовеснику и егзегети не само да никада није било дозвољено да пренаглашава увид у апсолутност Божјег Бића, него му никада није било дато ни да га има! Истина, њему су дозвољаване метафоре. Тако, језик боја само на одречан или апофатичан начин може да се испољи потврдно или катафатички, као што је опет само потврдним језиком боја, и то на начин историјских наговештаја и повлађивања могуће потврдно говорити о иперватичном. Поврх свега тога, иконолошки исказ није могуће надграђивати make up-ом, баш зато што иконописац није мајстор шминке и сличних изражајних средстава, већ преображени, живи сасуд благодати. И данас, баш као вековима досад, свака претензија сликара се одмерава нагласком на апофатици, чиме се онда она и умерава. И опет, сликар се њој заветује подвизавањем у православљу, молитви и посту, смирењу, добродетељи и љубави, созерцању и правом исповедању вере. Само тако, и само тада сликар може бити сигуран да сликарска тајна није остала у потпуној неизрецивости и неизречености. Односно, он може бити сигуран да се о њој ипак говорило, зато што то сама историја спасоносних аката вере захтева од њега, и опет му то омогућује. Према томе, о тајни се итекако говорило, и говори, али богодоличним језиком. Трезвење и неамбициозност у сликаревом апофатизованом исказу или катафази најзрелији су плодови његовог подвижништва, чиме су онда они и трајна ограда од илузионистичког quidditas-а. Али они су истовремено и ограда од уметникове релативизације самога quidditas-а, самога Откривења о Логосу, Оваплоћења Логоса и Јеванђеља Суштога Господа Исуса Христа. А уметничко откривење и сведочанство?! Они тек након ватромета и игроказа боја наилазе, а затим и након огња – као шапата благога лахора; као његов стварни и чујни шапат (3 Књ. о Царствима 19, 11-12). Монах Давид Перовић Текст настао поводом изложбе икона иконописца Душана Пешкира приказане у храму цркве Лазарице у Крушевцу Хришћанин је човек царски свештеник који живи на литургијски начин па и његово дело и подвиг имају карактер литургијске свечаности. Конкретан случај иконописца и његовог свештеног дела – иконе, пропратићемо следећим запажањима. У староруској поучној литератури свештеник и иконописац се пореде. Као што свештеник богонадахнутим речима и радњама, а Дух Свети енергијама истовремено чине да се хлеб и вино претворе у Тело и Крв Христову, тако и иконописац бојама и благодаћу Духа Светога замишља, види, твори и оживљује тело. Зато се и свештенику и иконописцу постављају мање-више исти захтеви: водити чист начин живота, бити мужем једне жене... Икону не слика иконописац сам, него се тај процес одвија кроза њ'. И иконописац се као и свештеник јавља у улози благовесника и сарадника божанске, нестворене благодати, а икона се попут Светог Причешћа јавља сведочанством Божјега оваплопћења. Она сведочи и о плодовима тога оваплоћења: о Светитељима или преображеними обоженим људима или живим иконама Живога Богочовека Христа. Најзад, у икони и преко ње се остварује наша молитвена веза са истима: са изображеним ликом оваплоћенога Логоса Божјег и са обоженим људима, човечанством Светитеља, с циљем да и ми доспемо у њихово стање и у кинонију са њима: „Из неблагочешћа у благочешће прешавши, и светлошћу знања просветивши се псаламски и рукама запљескајмо, благодарно Хвалу Богу приносећи: и на зидовима и на даскама и на свештеним сасудима изображеној свештеној Христовој Икони, и Свепречисте, и свих Светих долично поклонимо се, одбацујући безбожну злочестивих веру (наиме, част Лика-Иконе, као што говори Василије, прелази на прволик) молећи Те заступништвом Пречисте Твоје Матере, Христе Боже наш, и свих Светих, даруј нам велику милост“ (Служба Недеље Православља –Посни Триод). Тачка сагледавања односно позиција зографа, свештеника, монаха, уопште хришћанина јесте њихова унутрашња позиција. Они не сликају, не запажају и не оприсутњују одломак нествореног света тајне и зато нису само једнострани посматрачи овога са стране и споља. Они га сликају, актуализују и доживљавају саобразно, и сами се притом налазећи унутар нествореног света тајне. Будући реално присутни у њему они нису приморани да га замишљају: отуда га они као његови активни причесници и истовремено носиоци свестрано приказују. Ако је реч о иконописцу, понављамо, он даје ликове и предмете као целовите, а не онако како би му се они причињавали с неке непомичне тачке централне, или нормалне-линеарне перспективе. Поводом формуле светога Дионисија Ареопагита да „пројављене ствари ваистину представљају иконе невидљивих ствари“, Аверинцев је изрекао суд да је Византија управо на том темељу изградила своју теорију иконе-као одраза који је удаљен од свога пралика неком значајном разликом, али који енергијама пралика дозвољава да у њему, у одразу и преко њега (енергије) буду реално присутне. Изучавање језика иконе повезано је са дешифровањем језика сликарских поступака, а обоје са нашим спасењем односно богословствовањем. Семантичку или језичку суштину иконе најјасније су увиђали црквени Оци. Иконописац је од старине упоређиван с језиком а иконе с писменим или усменим текстовима. Тако је свети Нил Синајски (V в.) писао да се иконе налазе у храмовима „ради поучавања у вери оних који не знају и не могу да читају Свето Писмо“. Будући да икона има исту улогу за неписмене коју и књига за писмене, још на почетку се поставило питање језика иконе, језика визуелних знакова и, истовремено питање паралелизма визуелног и језичког текста. Подсетимо се чињенице да у Старом Завету човек може да чује Бога, а да у Новом Завету он може и да Га угледа. Та околност у начелу оправдава појаву иконе. Текст иконе је канонизован и без ичега случајног у себи. Као што се преписивач Светог Писма стара да препише текст, сваки пут изнова уносећи у њега извесне језичке новине али не задирући у његов садржај, тако се и иконописац односи према икони; икона са истим сижеом представља препис једних те истих текстова којима се само језик мења. Ако погледамо речник иконописца наићи ћемо на, у суштини предањско-аскетска прозрења и открића православне иконографије: да се процес сликања иконе представља као симболичан процес раскривања слике. Зограф слика „Доличник“ – раскрива „долично“ а његова употребљена бојасе притом назива „раскришком“ (раскривачем). Дотична слика као да се унапред помаља на површини иконе; то значи да иконописац њу открива, а да је не ствара. Свештеномученик отац Павле Флоренски каже о томе: „Уметник не саздаје лик износећи га из себе него само скида велове, и уз то узорно, са већ постојећега лика: не набацује боје на платно него као да рашчишћава стране његових наслага (или) 'записе' духовне реалности“. Другим речима, покајање једног хришћанина и његово стваралаштво се поистовећују, постајући јединствено дело Светога Духа. У нашем случају хришћанин светотајинским животом постаје жива икона, а његово стваралачко дело – иконопис постаје одсјај његовог личног обожења, односно одсјај у њему живећега Христа. То је био и остао пут и начин сликања иконе. Братско писмо од речи до речи Говорити о стварима како треба, па указати на постојеће велике грешке тамо где оне постоје, као на пример у текстовима и у сликарству оца Стаматиса Склириса, није могуће без детаљне анализе самих тих текстова. А њих увек треба прецизно доводити у везу са неким делом или једним аспектом неког дела. Пре тога требало би изложити, са свим патристичким, обавезним препорукама, теологију о томе шта би икона требало да представља, а којој се, бојимо се, радикално супротставља сликарство оца Стаматиса, па је чак и онемогућава. Додатни проблем јесте наслеђе Кандоглуа које, с једне стране, омогућава рад оца Стаматиса, односно представља основу за његов рад-рад који би требало, ... усуђујемо се да кажемо, кориговати. Све ово јесте задатак, ако не огроман, а оно бар значајан, и он се не може урадити без једне нове књиге о духовности иконе коју је неколицина нас планирало да напише заједнички. Оно што можемо одмах да учинимо јесте да изложимо делове свога писма упућеног оцу Стаматису поводом његове изложбе у Паризу, писма које никада није послато због неодважности о. Николе Црнокрака. Наиме, он нас је у то доба подстицао да га напишемо јер је делио наше мишљење, али се на крају повукао. Није неопходно посебно коментарисати последњу свеску Ксенитеиа оца Стаматиса, јер од Зографико таксиди он, бојимо се, није еволуирао на сликарском плану. Али на духовном плану, опет, постоји ... веома значајно погоршање: отац Стаматис одаје утисак сликара који је у потпуности подлегао духовној илузији, о чему нарочито сведочи насликани пророк Илија (у Ксенитеиа број 12, стр. 41), или слике Христа (Исто, број 2 и 3, стр. 21. и 23). Сада су све наводне иконе такве, то јест истога су духовног усмерења, бар ми тако процењујемо. * Управо ме сећање на Леонида Успенског обавезује да заложим своју одговорност следбеника и иконографа пред нашим заједничким Господом Христом, и то сећање ми даје храбрости да се супротставим похвалама које вас окружују са свих страна, по нашем мишљењу, незаслужено. Драги оче Стаматис! Ви сигурно мислите да као Леонидов ученик и пасионирани поштовалац оца Григорија Круга нећу моћи да критикујем ваше држање у име било каквог иконографског формализма, ништа мање неголи у име било каквог морализма. Ваш сликарски пут се, морам то рећи, коренито удаљио од иконе. Брине ме немогућност мољења Богу пред вашим сликама; оне су мртве, оне не воде ка Њему већ позивају на телесно мудровање (Рим. 8, 5-9), оне жуде за оним што Дух забрањује (Гал. 5, 17). Најзад, оне позивају на чисто људске снаге, а то не води ка Христу, већ ка смрти. Налазећи се пред вашим сликама, ја као да се налазим пред паганским људима-божанствима која ми скривају Богочовека, и заузимајући Његово место, у суштини ми говоре да Он, можда, тешко ми је изрећи, и не постоји. Како бисмо се преко слике човека могли сјединити са недостижним Божанством које почива у чистоти, и то без потпуне понизности самога човечанства? И ако нас икона, путем молитве коју она обично измамљује, не спаја са Богом овде и сада, у чему је онда њен смисао? Онако како је Спаситељ Христос заклонио Своје Божанство одећом човештва тако ми морамо чинити да бисмо указали на Божанство правог Бога: одричући се исквареног да бисмо изразили Неискварено! При том не мислим, нити кажем да људско треба да нестане! Далеко од тога. Само верујем да се на свим сличним сликама, било да се ради о иконама или о самим Светитељима, човечност коју је Христос у потпуности примио, Сам Он открива на кенотичан начин–смирењем и добровољним осиромашењем–чак смањењем, само да би опет Сам Он растао. И што се та човечност више смањује, тим више Христова теофанија саму човечност приказује у седећем положају одеснују Оца. И ако се ово чудо не понавља на свакој икони, каква јој је сврха ? Како би онда богодолично поштовање могло да води ка узору? Када се клањамо некој икони, требало би да ускликнемо као свети Тома: Господ мој и Бог мој! А како је то могуће на слици на којој смртно тело није утихнуло и не ћути? Икона није уметничко дело – што не значи да није створена уметничким путем-већ да она не произлази из истог процеса; њен извор није уметност. Разлика није просто спољашња верност прописаним правилима! Оно што је ту другачије јесте покрет, јесте унутрашња динамика иконе. Не ради се о томе да се ми изразимо, већ да се Христос изрази у нама помоћу Светога Духа. А то је могуће само смрћу старог човека: Нико не може бити Његов ученик ако се није одрекао себе и узео свој крст и пошао за Њим! Икона је, такође, као и Језекиљев свитак, исписана изнутра као и споља, сузама и уздисајима. Аскетски карактер предањске иконографије нас, како у личном животу сликара и у самој сликарској пракси, тако и у начину сликарског изражавања, упућује на то да се представљена људскост односи и на Богочовека Христа, а не само на људе. А то пак због најважније напомене:да сликар једноставно не може да дивинизује своје сопствено тело. Међутим, икона треба да нам покаже светост и обожену људскост. Људска машта, па и она најгенијалнија, није способна за такво трансцендентно дело(вање), јер оно стварно превазилази наше природне могућности. То може једино стваралачки огањ Божји у нашој неострашћености, а неострашћеност опет, огледа се у томе да Сатана ништа не налази у мени. Икона треба нас да преобрази, а не обрнуто. Без опасности од богохуљења не можемо да дозволимо, као што помишљам да Ви чините, нашим страстима, ма колико оне биле пристојне, нашим осећањима, ма колико она била морална, нашим идејама, ма колико оне теоријски биле исправне, – да продру у икону, – јер она је оваплоћење. Икона није људско дело већ богочовечанско, и то оно Духа Светога, Који га и чини таквим. Када се права икона појави, захваљујући молитвама онога који је представљен након наших молитава, али и учешћем наших суза, можемо бити сигурни да је тек тада то пројава самог представљеног светитеља који је у себи преобратио наше историјско, физичко, климатско, социјално, културолошко, алиментарно, психолошко и географско тело. И та локална људскост је присутна на правој икони не вољом тела, не вољом крви, нити вољом (репродуктивне енергије), већ (једино) вољом Божјом. Јасно нам је да сте иконографску азбуку савршено и са лакоћом савладали као чисту форму, и то како у сликарској техници тако и у залагању у вашем личном животу. Удубљујући се у сликарство попут Вашег, човек је у искушењу да помисли да његов стваралац није грешник већ скроман и умерен праведник, коме није потребно покајање. И још, да му је само молитва потребна. Али зар би у том случају било неопходно мењати се само зато да би се научило сликати икону. Сходно томе, та чиста форма мора остати мртва, без живота, и још зато што је та лакоћа потпуно супротна моралном кретању иконе. Живот пак силази у њу само нашим покајањем. Наравно, Ви као осећајан човек нисте могли да поднесете то сликарство без живота, па сте у њега унели ваш лични живот, односно, живот света, Вашу личну, креативну, али ипак ограничену инспирацију, и самим тим, упркос свему али неизбежно, Ваше страсти. Према томе, и чин Ваше употребе технике импресионизма у највећој мери морао је да се пројави као материјални израз тога кретања. А импресионисти, користећи зраке светлости, издигли су мртав призор из мртве материје (сликарство XIX века) ка земаљском небу, ка већој живахности, користећи онакву физичку светлост каква је опажена у несталности дана. Али Ви нисте полазили из исте тачке, осим ако се та тачка не налази у вашем ограниченом разумевању, а Ви прихватите ово као могућност, у слепоћи душе. Ваша полазна тачка јесте била Предање, и зато сте Ви, нашавши се у тој позицији, морали да у небеско унесете, уследиће тешка, тешка реч, – исквареност, а у вечно, опет тешка реч – , постајање, јер нисте приметили да таленат који вам је већ дат на земљи, јесте онај Одозго, с Неба. Да ли треба да Вас подсећам да код Платона, као и код Аристотела, тренутак – који код нас оправдава импресионистичку технику – јесте изопаченост? То је исто тако упад вечности као и прелаз (Платон, Писмо 7 и Парменид), односно сама исквареност која доводи до прелаза из једног стања у друго. Најзад, то је принцип мењања и настајања (Аристотел, Физика). Са светлошћу, и не само са физичком већ и са субјективном светлошћу импресионизма, Ви сте нам створили непремостив проблем! У икону – која је управо сликарство Неисквареног и Урођене светлости, сликарство Светлости без почетка и без краја у којој нема ни смене ни сенке која настаје кретањем звезда, Ви сте унели постајање и исквареност, смењивање, промену и смрт, унутрашњу сенку самог пропадљивог живота. Да ли је могуће да нисте схватили да је Вечни већ ту, да је Он себи заиста узео смртно тело, али да је већ васкрсао, преобразио се и седи одеснују Оца. Зашто хоћете смрт да унесете у живот? Па зар се Христос није отелотворио и победио пролазност?! Ви сте на своме предавању рекли, подсећам Вас, да је будућност временски аспект иконе. То је запрепастило и мене и још једног иконографа, ученика Успенског. Зар Откривење (1, 4; 21, 6) светог Јована не ставља у уста Господња глагол бити и у презенту, алудирајући на Књигу Изласка 3, 14? Зар Он није Икона у правом смислу те речи? Садашњост, – то је Сами Логос као Ја сам Онај Који јесам; Онај који повезује земљу и небо, време и вечност. Ми немамо ништа са тим философским тренутком. Шта ћемо ако то доноси један други поглед на Ваш рад – погрешан поглед: Не може се одредити слобода Духа а да Он Сам није присутан у нама и са нама. Потребно је да Он дође и да буде ту! А то се не може одредити на теоријски начин, већ како кажу свети Оци, само путем: Дај крв и прими Духа; и још: Тамо где је Дух, тамо је слобода. Слобода пак Светога Духа Који нам помаже да потпуно заборавимо себе не може се помешати са слободом људи, нити се може њоме заменити. Ни ми, ни иконописац немамо ништа чак ни са слободом људи који најчешће мисле да им је све на корист, а камоли да имамо нешто још и са њиховом гномичком вољом. Оче Стаматис, искључиво пријатељски додајем још неколико кратких примедби које сматрам значајним. Слике су Вам – или копије без живота, чисто формалне, па иако према прописима, ипак беживотне, чисте техничке вежбе (као слика Христа у Зографико таксиди, број 3, стр. 23) обогаћене кичом ( као слика Матере Божје, број 16, стр. 57; Ксенитеиа, број 10 и 11, стр. 37 и 39) –или су пантеистичке и паничке (бог Пан) опсене, што по мом скромном мишљењу није довољно да би се прекрила споредна, психолошка доброта, извештачена чисто људским осећањима, чак анегдотскога карактера (пример пророка Илије из Халандрија). Извесне слике (Протогони) евоцирају братски живот у којем се налази извесно остварење, али се њихова суштинска тајна ипак скрива у самољубљу. Туга због одсуства Бога не остварује се преко суза, те зато слике не могу да кажу : Отворила сам уста и привукла Духа, јер сва моја нада лежи у Твојим речима. Тако драги оче, ни у сликарским средствима, ни у инспирацији не постоји ни трачак аскезе. Извор Ваше сликарске инспирације очигледно је сликарство Помпеје са свом њеном најизраженијом чулношћу. Погледи су тужни, празни, очајни – понекад са извесном љубазношћу, заиста – али смрт је та која влада. Христос као да се није оваплотио па као да не постоји спас за човека. Свети Дух као да није сишао. Човек је сам. Као да чујемо изговор да се све то оставља за други пут. Најгоре од свега падају ми Ваше наводне експресионистичке иконе које, на жалост, само откривају дубоку духовну илузију, ето колико су извештаченог духовног стања, сентименталног, намештеног, афективног; све у свему једно радити као да. Али зашто радити као да?! Ако тако хоћете, онда је светост неспретно подражавана. Све је изобличено, али не онтолошким растојањем већ надменошћу. То је дакле имагинарна светост, пуна празне славе и самозадовољства, светост која је изгубила сваки однос са умереношћу–будношћу, као и са духовном радошћу и скрушеношћу. Отац Софроније поучава: Први степен проповеди не извлачи човека из урођене заблуде. Он одржава његов дух у илузорном стању, у области сна, које је слично стању поетског стварања; божанско пак, и духовна стварност уопште, представљају се под различитим имагинарним аспектима,па се и сам људски, конкретни живот мало по мало прожима елементима који потичу из имагинарне сфере (Старац Силуан, О чистој молитви, стр. 133). Отац Софроније са својом тако тананом педагогијом не закључује, али уместо њега ми то можемо учинити: човек који се држи само тог степена молитве може да падне у илузију, и ништа више; осим ако га Промисао неким посебним околностима не заштити. Оче Стаматис, ако желим да останем доследна себи, а ја то морам, према оном што је рекао старац Софроније, Ваше сликарство је оно које остаје на том првом ступњу молитве. Све би у њему, као у Зографико таксиди, могло бити тачно, у извесној мери – а у ствари, у питањује истина помешана са лажним (као што је случај и са свим оним што је само људско), па још са кичом и са теолошким заблудама. Дакле, са Ксенитеиа све је постало лажно због те илузије која је све освојила! Но видећемо да ли ће она и у будућности бити тако освајачка. Од самог почетка то сликарство је самољубиво, и Ви сте њиме унели, шта друго него самољубље у грчку савремену иконографску праксу. Кондоглу међутим то није урадио. Сходно томе, авај, Ваше сликарство је на путу да постане комерцијално: оно се храни истраживањем задовољства и лаганих ефеката, самим разметањем; оно трага за видљивом и приступачном лепотом, за лажним сјајем, за лепим, оно годи чулима, ласка лаком дивљењу простих људи према реализму, ласка самољубљу; у њему је све постало површно, чак и оно што тежи да буде израз дубоких осећања. Зар не видите да то сликарство у потрази за људском славом жели да импресионира неуку и умишљену публику? Да би то постигло, оно скупља теоријске моделе, на пример Пикаса и кубисте, и показује се као интелектуално, брижљиво грађено; једном речју, оно Вам је извештачено и огољено без изузетка. Одсутношћу смирења, патње и губитка себеније могућа трансформација естетског трагалаштва; одсутношћу истога није могуће ни преображење покајања у молитву. Потребна је истраживачка погруженост бар једног Едварда Мунка, или једнога Гоје, – погруженост у смрт и у љубав, еда би се чулна лепота преобразила у лепоту душевну и духовну. Потребујемо и посебне напомене у вези са портретом оца Јустина Поповића (у Зографико таксиди, број 17, стр. 59), у вези са сликом Матере Божије (у Ксенитеиа, стр. 27, број 5), као и мање-више, у вези са Вашим целокупним сликарством, оче и сатрудниче. Како можемо да се усудимо да на тако наиван начин изразимо психолошка осећања једног светитеља, и, утолико више, Матере Божије? Као што је ван откривене иконе Христов лик непоказив и немогуће га је одиграти у биоскопу или, на пример, у позоришту, тако и икона не може да прикаже светост само на апофатичан начин; односно, одсуством израза, али који ће Свети Дух, ако Сам то жели, испунити славом и Својим животом. Македонски експресионизам Нереза, на пример, чува тај карактер као карикатуралан јер не тежи истини–реалности, већ је нека врста иконографске маске, штавише, само један знак, иконограм. Дакле, ту немамо представљање онога што је означено! Побожна сентименталност коју нам Ви оче Стаматис приказујете, може само неспретно да подражава светост, а Вашег лаковерног и неупућеног гледаоца да одведе у самољубиву дирнутост самим себом. ** Време иконе није будућност него садашњост. Икона је садашњи начин и присуство будуће истине. Тај садашњи начин одговара актуелној катастази, за разлику од есхатолошке, будуће катастазе као истине. Одатле је то већ присуство онога што још није наступило у пуноћи. Зато се света Литургија не може служити без иконе; баш као ни без читања Божјих речи. Свето Писмо и икона су знаци (знамења) два облика спољашњег присуства Христа овде и сада: преко слушања Његове речи, и преко гледања његовог Лика. Као што је Причешће један тип, једна икона васкрсења, односно оно помоћу чега оно што још увек није пуноћа већ постаје садашњост те чини да већ сада у извесној мери учествујемо у њој, тако су и икона и реч Божја присуство Христа: Ја сам са вама у све дане(овде и сада у свим Тајнама и у сваком Причешћу свакога дана ) до свршетка света. Уосталом, ако можемо да кажемо овде и сада упркос времену које непрестано долази и одлази, дакле упркос смрти, и ако можемо да кажемо да постоји садашњост, то је онда само захваљујући икони вечног живота који долази као један евхаристијски предукус, а не као истина или пуна реалност садашњости која – долази, али која ће тек доћи. Како би реална садашњост могла да се помири са смрћу? На дан Преображења и Господње лице и Његова одећа постадоше бели и сјајни као светлост; и Његов изглед и Његова изаткана туника, и Његова икона и Његова реч два су извора Његове светлости која обавијају Његово Тело. Он је без престанка и без прекида присутан међу нама, и у нашој је спољашњости преко Своје речи и иконе; присутан је у нама и у нашој је унутрашњости непрестано преко свога Тела које ми једемо. Ова три облика његовог присуства сачињавају свакодневни литургијски догађај, увек изнова започињан у ишчекивању будућег бесмртног живота. Онај који једе моје Тело и пије моју Крв неће видети смрти вавек, него је прешао из смрти у живот. То је завршетак Домостроја спасења, то предукус васкрсења кроз Педесетницу у трајању, која чини могућим и Писмо као реч Божју и икону као виђење Бога. Односно, она чини могућим спасење за све путем праве вере и праве љубави.Без дара Светога Духа Свето Писмо је мртво слово, а икона мртва слика. На крају, пошто смо вере ради и љубави ради казали све како јесте, сада ћемо и сами са страхом и трепетом остати са речима Соломонове мудрости! Без Светога Духа слика постаје изум опаког људског умећа, јалово дело сликарско, ликови нашарани бојама које у безумнима подстичу жудњу, па жуде за неживим обличјем мртвога лика. Јер их човек начини, сазда их онај коме је дах у зајам дат. Ниједан човек не може начинити бога сличног себи; јер смртан будући, он мртво дело гради безаконичким рукама (15, 4-5, 16). Децембар 1994. Београд. (С француског изворника: Emilie van-Taack Cantrel, Au pied de la letrre fraternele, понашили Мирела Андрић и монах Давид Перовић, видети у: Пројаве хришћанског етоса у домостроју спасења, кроз личност, и у богословљу, Давид Перовић, ПБФ, Београд 2011., 44-53). Извор: Епархија крушевачка
  12. На дан када молитвено славимо Пренос моштију Светог Оца Николаја Мириклијског, братство храма Светог Николаја Мирликијског у Нишу, прославило је храмовну славу Светом архијерејском Литургијом, којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније. Владику нишког је већ у порти цркве дочекао бројни верни народ, а Евхаристојско Сабрање испинило је је цркву Светог Николе верницима, који су радост данашњег празника славили и умножавали преданим учешћем у Светој Служби, чијем су благољепију допринели одговарајући заједно са појцима и хором храма Светог Николе. Преосвећеном Владики Арсенију саслуживалали су протојереј-ставрофор Златан Папић, протојереј Зоран Филиповић, старешина храма Светог Оца Николаја, протојереј Предраг Радосављевић, старешина храма Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, протојереј Бранко Тапушковић из Подгорице, протојереј Александар Ђорђев, протојереј Владан Стојановић, старешина храма Успења Пресвете Богородице у Доњој Врежини, протонамесник Димитрије Петровић, ђакон Ђорђе Филиповић и ђакон Никола Милић. Након читања Светог Јеванђеља беседио је Преосвећени Владика који је рекао да данас прослављамо Пренос Светих моштију Светог Оца Николаја, Архиепископа мирликијског, који се себе уподобио Господу и који је својим животом прославио Христа. Светим Даровима причестио се велики број сабраних на Светој Литургији. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови и преломљен је славски колач. Извор: Радио Глас
  13. Универзитет у Београду Православни богословски факултет Давид Перовић Слово о Светосављу и Православљу Светосавље као живљење по Јеванђељу у Православној Цркви у Српском хришћанском народу, и од стране хришћанског Српског народа, најсажетији је унутрашњи, или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи. Да ли је тај одговор тачан? Да ли је то поистовећење и поређење умесно или неумесно? Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље? И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса Српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег? Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-­ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas­-у или штаству. Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и од свих прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је затим кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења. Следећа напомена односиће се на веру и неустрашивост, без којих није могуће достојно учествовати у драми спасења.На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља. Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем. * Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу Православља хришћанске Цркве унутар Српског хришћанскогнарода и од стране хришћанског Српског народа, уоснови је најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: штаје Светосавље, и који је његов смисао?! Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу Православље јеод самог почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански Српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог, непрестаног оправослављивања! На своме путу Православља хришћански Српски народ је прошао, и пролази и сав свој историјски пут! А он је изукрштан историјским путевима других народа, али и путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам он на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове. * Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља. То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено. Док је поређење Светосавља са Православљем увек умесно, и увек пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то и тако чини! * Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује. Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар Српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену.Чији је иначе садржитељ Српски хришћански народ Божји. Покрет обнове и процвата црквеног живота у Српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, слободно можемо рећи да је прерастао у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још, да је он добио такве размере да је свети Сава у њему препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик који је просијао у свом Српском хришћанском народу, али и у народима с којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе! Српски хришћански народ Охристовљујући Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха. Овде, у конкретном смислу, мислимо на пример: на радост епохе Нових Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кесарије Кападокијске; на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’naiQ’uama), или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у Сиријско-месопотамској Цркви, у којој је свети Јефрем Сиријац био један од његових протагониста, и његово светило; на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља Словена, на челу са светим патријархом цариградским Фотијем Великим; и опет на исту радост мислимоу вези са епохом исихастичких Сабора, на челу са светим архиепископом солунским Григоријем Паламом; на ту радост мислимо и у поводу руске црквене мисије у Јапану, на челу са светим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана. Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо с епохом црквеног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на челу са светим епископом Охридским и Жичким Николајем Велимировићем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се догађало у Српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми данас не престајемо на њега дагледамо као на директан изданак и продужетак Светосавља... * Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса Српског народа као припадника Божјег лаоса! * Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног Српског народа у пуноћу живљења и постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. * Све оно што је у Српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Отачаству био затекао као већ христијанизовано, то је он увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ у њој, Духом Светим раван једном апостолу порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова и сваког узраста, сваког занимања и свих сталежа Отачаства његова. На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови Српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе доприносиоу највишој мери. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи његовог богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће проузроковати на њеном хоризонту појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну, црквену мисију. * Поновићемо мисао, и закључити наше Слово, речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно, та проповед је једносушна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери. * Светосавска беседа изговорена на слави Православног богословског факултета у Београду 2009. године Извор: Сајт Епархије крушевачке View full Странице
  14. Универзитет у Београду Православни богословски факултет Давид Перовић Слово о Светосављу и Православљу Светосавље као живљење по Јеванђељу у Православној Цркви у Српском хришћанском народу, и од стране хришћанског Српског народа, најсажетији је унутрашњи, или помесни одговор на питање шта је оно у својој основи. Да ли је тај одговор тачан? Да ли је то поистовећење и поређење умесно или неумесно? Да ли Светосавље у потпуности исцрпљује Православље? И опет, да ли је Светосавље догмат или теологуменон, или само одлика хришћанског духовног етоса Српског народа као члана и припадника свеколиког лаоса Божјег? Коначно, да ли је Светосавље само локалног, или је оно и саборног карактера унутар Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! То су неколика полазишта код изналажења умесних питања у вези са quidditas-­ом (штаством) Светосавља. Њих дотичући, ми и започињемо своју разраду теме о светосавском quidditas­-у или штаству. Да би хришћанско Православље било појмљиво и применљиво, да би се оно разоткривало, и од свих прихватљиво било, неопходна је жива и отворена, гипка и уравнотежена црквеност. Само та и таква црквеност је затим кадра и да прожме и хришћански реализам, и надреализам; оба у највишем степену сучељавана, и међусобно прожимана у историјско-есхатолошкој драми нашега спасења. Следећа напомена односиће се на веру и неустрашивост, без којих није могуће достојно учествовати у драми спасења.На Светосавље итекако треба гледати из равни црквено-помесног богословља, као што се на њега гледа и из равни црквено-саборног богословља. Зато ми и заузимамо одговарајуће углове гледања на Светосавље, имајући при том на уму сву његову условљеност Православљем. * Светосавље као јеванђелски живот и његово тумачење у духу Православља хришћанске Цркве унутар Српског хришћанскогнарода и од стране хришћанског Српског народа, уоснови је најсажетији унутрашњи, или помесни одговор на питање: штаје Светосавље, и који је његов смисао?! Православље нам је увек било и дато, и задато. Самоме Светосављу Православље јеод самог почетка такође било и остало: и дато и задато! Према томе, у мери у којој се Светосавље оправослављује, у истој се и хришћански Српски народ осветосављује; но опет и опет током свог истовременог, непрестаног оправослављивања! На своме путу Православља хришћански Српски народ је прошао, и пролази и сав свој историјски пут! А он је изукрштан историјским путевима других народа, али и путевима њихових философија и теологија, уметности и наука, те према томе сам он на себи и у себи показује утиснуте и све њихове трагове. * Замена Православља Светосављем и апсолутизација Светосавља од стране хришћана неукорењених у светом Предању показатељ је псевдоморфозе етоса: како Православља, тако и Светосавља. То поближе значи: да Светосавље постаје сувишно када се намеће, неукусно када је еуфорично, непожељно када је несмотрено и извитоперено. Док је поређење Светосавља са Православљем увек умесно, и увек пожељно када одише расуђивањем. А оно је опет неизбежно, и насушно, када изграђује Цркву! Срећом Светосавље, од самог свог почетка, упркос искушењима, управо то и тако чини! * Светосавље не исцрпљује Православље, него обрнуто! Оно себе дугује Православљу, целокупно исходи из њега, и њиме се оваплоћује. Светосавље је још један од светодуховских плодова светога Предања пројавившег се унутар Српског хришћанског народа Божјег. Оно је још један од светодуховских догађаја синтезе црквеног правоверја и правоживља, увек стамено у свом корену.Чији је иначе садржитељ Српски хришћански народ Божји. Покрет обнове и процвата црквеног живота у Српском народу, покрет који везујемо за светога Саву, и за његове сатруднике и настављаче у Винограду Господњем, слободно можемо рећи да је прерастао у педесетнички свенародни хришћански покрет. И још, да је он добио такве размере да је свети Сава у њему препознат као равноапостолни, просветитељски и учитељски лик који је просијао у свом Српском хришћанском народу, али и у народима с којима је лично ступао у црквене, и-у-духовне везе! Српски хришћански народ Охристовљујући Јеванђељем и светим Тајнама, догматима, оросима и правилима Васељенских и Помесних сабора, богословљем, благочешћем и врлинама Отаца и свих Светих, свети Сава и његови сатрудници и настављачи су изазвали исту ону светодуховску радост у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви коју она сама иначе памти као још једну у низу својих педесетничких епоха. Овде, у конкретном смислу, мислимо на пример: на радост епохе Нових Никејаца на челу са светим Василијем Великим, Архиепископом Кесарије Кападокијске; на ту радост мислимо и у вези са епохом синова завета (b’naiQ’uama), или синова и кћери Цркве; иначе епохом хришћанског народног покрета у Сиријско-месопотамској Цркви, у којој је свети Јефрем Сиријац био један од његових протагониста, и његово светило; на исту радост мислимо у вези са епохом свете равноапостолне браће Кирила и Методија, просветитеља Словена, на челу са светим патријархом цариградским Фотијем Великим; и опет на исту радост мислимоу вези са епохом исихастичких Сабора, на челу са светим архиепископом солунским Григоријем Паламом; на ту радост мислимо и у поводу руске црквене мисије у Јапану, на челу са светим равноапостолним Николајем Касаткином, просветитељем Јапана. Најзад, на исту радост мислимо када исту повежемо с епохом црквеног Богомољачког покрета у Српској Православној Цркви светосавској, на челу са светим епископом Охридским и Жичким Николајем Велимировићем. Тај покрет је био црквено чудо радости у Духу Светом; чудо које се догађало у Српској Цркви и у њеном народу у 20. веку. Ми данас не престајемо на њега дагледамо као на директан изданак и продужетак Светосавља... * Светосавље дакле није ни догмат, ни теологуменон, него одличје црквености хришћанског етоса Српског народа као припадника Божјег лаоса! * Светосавље је и локалног, и саборног карактера. Оно је догађај светодуховског укључења хришћанског православног Српског народа у пуноћу живљења и постојања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. * Све оно што је у Српском народу било добро, свети Сава је препознавао као хришћанско. И све оно што је он у своме Отачаству био затекао као већ христијанизовано, то је он увелико уграђивао у своје виђење отачаственог Православља, и Цркве свога народа. Зато ће свети Сава као првопрестолник Српске Цркве и духоносни учитељ у њој, Духом Светим раван једном апостолу порађати освештана духовна чеда у Отачаству своме. Тако ће се и светосавска Црква сабирати од стране припадника свих полова и сваког узраста, сваког занимања и свих сталежа Отачаства његова. На концу, рецимо да је Савино виђење отачаствене Цркве било целовито и свеобухватно. Наиме, било је потребно да сви чланови Српског народа, једним умом и једним устима, једним срцем и једном душом узму учешћа у плодовима Домостроја спасења! Свети Сава је управо томе доприносиоу највишој мери. Том циљу ће непрекидно тежити и сви наследници и настављачи његовог богоугодног и равноапостолног дела у отачаственом Винограду Господњем. Плод те и такве свенародне делатности у Српској Цркви напослетку ће проузроковати на њеном хоризонту појаву самог нашег Светосавља, богословски осмишљеног! Светосавља успешног у унутрашњој црквеној мисији, као и дораслог за спољну, црквену мисију. * Поновићемо мисао, и закључити наше Слово, речју: да је Светосавље и несхватљиво, и неприхватљиво другачије, осим као Велика проповед Српске Православне Цркве о правој вери. Наравно, та проповед је једносушна са проповеђу Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве о истој, о правој вери. * Светосавска беседа изговорена на слави Православног богословског факултета у Београду 2009. године Извор: Сајт Епархије крушевачке
  15. У понедељак четврти по Пасхи Господњој, 20. маја 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Његовом Преосвештенству саслуживали су: протојереј-ставрофор Милан Борота, јереј Александар Мирковић, ђакон Горан Анђелковић, и ђакон Александар Ђорђевић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Наша света Црква данас обележава и празник чудесног јављања Часнога Крста у Јерусалиму, када се у девет сати ујутру, за време цара Констанса, појавио Крст Господњи “светлији од Сунца и краснији од најлепше дуге”. Јеванђеље по Јовану Богослову нам доноси данас причу о страдању Господа Христа и Његовом Распећу на Голготи. Преосвећени Владика се обратио народу следећим речима: “Црква данас слави појаву Часнога Крста у Јерусалиму, за време Констанса, сина Цара Константина. Како каже житије, та појава појавила се од Голготе па до Маслинске горе, на другој страни Јерусалима. Та појава је била јасна и чудесна да су многи људи, видевши појаву часнога Крста, поверовали у Христа. Чак и многи јеретици су се вратили у православље. Шта нам ово говори? Да је вера хришћанска не у људском умовању, већ у сили Божијој, и да се пројављује кроз разна чуда која је Господ чинио и дан данас чини. Данас смо чули једно потресно јеванђеље, које нам говори како су се првосвештеници са јеврејским народом договорили да убију Христа. Одвели су га код Пилата и рекли су му: “Распни га”. Пилату савест проговара, и пита: “А какво је зло учинио да буде разапет?”. Човеков ум када се одвоји од Бога, његов ум заиста не може ништа добро да мисли. Само смишља зло. И онда човек иде из зла у зло. Замислите род људски како злом узвраћа Спаситељу Који је дошао у овај свет, живео, страдао и Васкрсао, Који је дошао у овај свет да васкрсава мртве, Који је дошао да слепима враћа вид, одузетима да да снагу да ходају, болеснима да дарује здравље”. Преосвећени је у наставку говорио о људском злу: “Када човек себе претвори у зло он ништа не види. Ево сведочи нам ово да нису Христа видели, да нису видели Његова чудеса, они виде само зло. Јуче смо прославили један диван догађај када је Господ исцелио једног болесника, који је тридесет и осам година провео у бањи одузет. Како описује јучерашње Јеванђеље, анђео Господњи је једном годишње силазио у бању, и узбуркивао воду, и који је први дошао ма од какве болести да је боловао, оздрављао би. Овде код овог болесника видимо истрајност, смирење, да је он и ту болест примио као дар Божији. Чекао је он, Онога Који једини може да га оздрави, а то је Богочовек Христос, а Он долази и пита га: “Хоћеш ли да будеш здрав?”. Овај не куди на своју болест, него говори: “Господе, немам човека да ме доведе до бање”. А Господ му каже: “Узми тај свој одар и иди дома”. Неблагодарност може да одведе далеко човека. Човек који не уме да благодари, тај човек не зна да се моли. Човек који не уме да благодари његова вера није исправна, он се вером само користи, као што поједини уместо да служе цркви они се служе црквом, а то је страшно. Господ је дошао и ради нашег спасења пролио крв. Ми смо се његовом раном исцелили. Све док човек не стави Богочовека уз себе, уз свој живот, у свој космос, он не може да осети присуство Бога. Када човек стави свој живот уз Бога, уз себе, онда човек заиста схвата да је Господ Христос једино дрво живота, једина наша храна, једино наше пиће којим се ми спасавамо, а то је причешће. Свака друга храна није права храна. Она је само замена за ону праву храну, и зато је Господ рекао: “Ко не једе Тело Моје и не пије Крв Моју нема живота у себи”. На крају беседе Преосвећени је истакао: “Браћо и сестре запитајмо се да нисмо и ми на оној страни првосвештеника јеврејских који су тражили Христа да погубе, или смо на оној страни на којој је Христос Богочовек Који је дошао да спасе. Спашће нас ако и ми пожелимо да нас спасе. Али то није она пука жеља да ето желимо да се нешто догоди... То је она жеља која гори за спасење, и из те жеље произилази и труд и подвиг и молитва, и све произилази из те жеље, а ако тој жељи додамо и вољу, па спашће нас Господ, под условом да верујемо да Спаситељ постоји. Бог вас благословио”. Извор: Епархија шумадијска
  16. На дан молитвеног сећања на догађај Преноса нетљених моштију Светог оца нашег Саве из Великог Трнова у милешевску обитељ, 19. маја 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Спасовој цркви манастира Милешеве. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Саслуживали су архимандрит Леонтије, секретар Митрополије црногорско-приморске јереј Игор Балабан и протођакон Никола Перковић. За певницом су одговарале милешевске сестре и деца основних школа др Драган Херцог и Миодраг Матић из Београда. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика је освештао славско жито и славски колач и поучио сабрани народ: – Живећи Васкрсењем Христовим, и данас славимо спомен на Христу сличнога, Његовог угодника, Светога Саву. Ми прослављамо све што је везано за његов живот. Данас славимо његов долазак из Трнова на овај простор, на ово место, у Милешеву, не место где је он дуго почивао. Њега је Бог дао нашем народу и целој Цркви Христовој да увек буде у њој присутан и да својим присуством чини да Бог кроз њега дејствује. И они који су долазили овде, долазили су код светитеља, а тако су и Богу прилазили, и са Богом општили, и Бог им је био свима учитељ и исцелитељ. Истина је, тело Светог Саве је спаљено али он је осветио просторе којима је пролазио. Он је осветио ово место својим боравком овде. Остала је његова сила, благослов Божији је остао, тако да они који са вером овде приступају, добијају дарове Божије молитвама Светог Саве. Тако се и ми обратимо Богу, да Бог његовим молитвама излије своју благодат и своја добра непрестано да нам даје. Извор: Епархија милешевска
  17. Четврте недеље по празнику Васкрсења Господњег, Недеље раслабљеног, Његово Преосвештенство Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и Епископ ваљевски Г. Милутин служили су Свету Архијерејску Литургију у саборном храму у Ваљеву, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва епархија којима управљају. Овом приликом у чин јеромонаха рукоположен је сабрат манастира Лелић, преподобни јерођакон Герасим (Девић). „Свето јеванђеље нас причом о раслабљеном из историјских догађаја уводи у духовне и бања Витезда постаје центар света, велика крстионица кроз коју ћемо ми људи жртвом „јагњета“ заједно са Њим умрети за „старог човека“, а васкрснути обновљеном природом „новог човека“, поука је Епископа Силуана утемељена на добро познатом јеванђељском одломку. Као и приликом сваког богослужења у Ваљевској епархији, Владика Силуан изразио је неизмерну радост што је поново са верним народом у крају у ком је духовно поникао, замонашио се и рукоположио, стасавајући поред свог и духовног оца овдашњих верних Епископа Милутина. Епископ Милутин заблагодарио је Епископу Силуану на служењу Свете Литургије и упутио духовне поуке свима који су у њој учествовали. Извор: Радио Источник
  18. ЛИТУРГИЈСКИ ЖИВОТ – СРЖ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА Епископ Атанасије Јевтић ЛИТУРГИЈСКИ ЖИВОТ СРЖ ЦРКВЕНОГ ЖИВОТА У текстовима Новог Завета, у текстовима Светих Отаца и у Литургијским текстовима до данас важећим у Православној Цркви скривено је присутно једно мистичко али реално поистовећење Литургије и Парохије. Наш назив „Парохија“, или „Парокија“ – грчки Παροικία – врло је карактеристичан и одаје древно црквено самосазнање о потпуној Цркви Божјој која привремено „борави“ (παρ-οικει) у дотичном месту у овом свету. То је бољи назив неголи назив „нурија“ (грчки – ενορία), који означава ограничену црквену јединицу, непотпуну и несамосталну, управо онакву каква je данас наша парохија, која је међутим оваква постала тек у III веку. Стара Црква је Парикијом називала месну, локалну Цркву, и то као потпуну и самосталну црквену заједницу, увек и обавезно са Епископом на челу, и увек једну и јединствену у дотичном месту. Када су у III веку настале парохије као данашње формације, тј. као делови једне локалне Цркве, оне су ипак и тада и све до данас остале онтолошки зависне од свога Епископа, од епископалне Цркве (због чега се отада само једна црквау дотичном месту назива саборна или катедрална црква), то јест парохије су остале зависне од Епископа и епископоцентричне организације Цркве, jep je Црква са Епископом на челу догматска и канонска, тј. стална и непроменљива структура Цркве Божје (док остале административне организације Цркве, као: архиепископска, митрополитска, патријарашка, аутокефална нису догматске структуре, нису онтолошке jep нису литургијске, и зато су променљиве структуре, и кроз историју Цркве су се мењале). Речено језиком савремених православних богослова, стара Парикија, тј. данашња Епископија (и тек онда унутар ње епископоцентрична, тј. битно од Епископа зависно организована парохија) јесте непроменљива, евхаристијска, литургијска структура Цркве, док су друге неевхаристијске структуре Цркве променљиве. Узгред речено, у овој еклисиолошкој тачки се и налази битна разлика између нас Православних и римокатолика у схватању Цркве, али то је питање за себе. У поменутим, дакле, текстовима, поистовећује се Литургија и Парохија = Епископска црквена заједница. Стога ћемо ми и на даље говорити пре свега о црквеној заједници на челу које стоји Епископ, што je у суштини догматски и исправно, jep je у крајњој линији на челу сваке парохије Епископ, без кога свештеник, парох, не може ни вршити свету Литургију (свештениково рукоположење од Епископа, освећење св. Престола од Епископа, антиминс потписан од Епископа, неопходно помињање Епископа на Литургији). Епископ је видљиви центар и глава Цркве на земљи, али Епископ у црквеној заједници окупљеној на светој Литургији, не Епископ изнад и изван своје локалне Цркве (као напр, само администратор, или као „власт“, или „правно лице“ итд.). Црква је заједница у Христу Бога и народа Божјег, и Света Литургија (λειτουργια од λειτος = народни /λεως, λαός = народ/ и έργον = дело, посао, акција) зато јесте општенародно, заједничко дело Божје у Христу, у којем се људски скуп (сабрање верних) трансформише у Цркву Божју. Сама реч Црква (Εκκλισηια) означава: од Бога сазвано сабрање верних и њихов одзив на тај Божји позив, одзив доласком на богозвани скуп око Христа, на Чијем месту и у Чијем обличју предстоји том скупу Епископ, као жива слика Христа (εις τόπον και τύπον Χρίστου, како je говорио Свети Игњатије Антиохијски). Нема зато Епископа изван црквене заједнице, а црквене заједнице нема изван свете Литургије као евхаристијског сабрања верних у Христу. Зато су Свети Апостоли и постављали Епископе као предстојатеље и главе помесних црквених заједница – локалних али потпуних Цркава Божјих -, чији je главни циљ био да народу предстоје и првослуже Богу (= богослуже, литургишу), на челу заједнице свих верних тога места, као што вели Апостол Павле у Посланици Јеврејима: „Јер се сваки Архијереј (= Епископ) за то поставља да приноси даре и жртве Богу“ (Јевр. 8, 3). Или како то каже древна молитва епископске хиротоније у Апостолском Предању Светог Иполита: „Срцезналче свих, Господе, дај овоме слуги Твоме којега си изабрао за епископовање да пасе стадо Твоје свето и да Ти првосвештенствује беспрекорно, и да Ти литургише ы Приноси Теби дарове свете Твоје Цркве…“ Према томе, Епископ тек као архијереј, као литург јесте предстојатељ и глава Цркве, глава пре свега у том смислу што као литург возглављује литургишућу Парикију, што началствује у служби (= Литургији) богослужеће, литургишуће молитвене заједнице, тј. Цркве. Све остале његове функције, дужности и права, сва власт и положај који има у Цркви, извиру и произлазе из овог његовог положаја и служења у светој Литургији усред народа Божјег. На овај начин долазимо до истине и факта откривања саме тајне Цркве на светој Литургији, у којој и KOJOM се открива и манифестује Црква у своме јединству као заједница народа Божијег у Христу, заједница верних као Тела Христовог, не апстрактног него стварног у светој Евхаристији, коју Дух Свети реализује преко Епископа око кога су окупљени верни. Ово откривење тајне Цркве на светој Литургији и јесте основна претпоставка сваког дела, и посла, и рада, и служења у Цркви. То je основна претпоставка, полазна база за сваку катихизацију, за целокупно парохијско поучавање у вери и изграђивање, за целокупни живот и рад. Тако Црква, као тајна Божја у Христу, јесте и извор и основа и крајњи циљ сваке катихизације. А Црква је пре свега Литургија, црквена заједница окупљена на Литургији са Епископом на челу и презвитерима и ђаконима око њега (макар и били подељени на парохије, али битно су неодељиви од Епископа). У Православној Цркви не постоји света тајна Евхаристије као „једна од седам тајана“ међу другим тајнама, него постоји света Евхаристија као Литургија, ко Божанствена Служба целе Цркве. Ово je врло важно нагласити, јер новије школско богословље то често заборавља, па смо и ми тако учили из наших школских упбеника. Али, Богу хвала, сам литургијски живот наше Цркве враћа нас на оно што Православље јесте и што је одувек било – на Свету Литургију као тајну саме Цркве, ко ja собом све обухвата, из које све извире, и у коју све увире. Света Евхаристија није само „једна тајна“ (макар се звала и „света тајна Причешћа“), него je она Литургија Цркве Христове, у којој се Црква као заједница верних идентификује са Црквом као Телом Христовим, Телом евхаристијским и еклисиолошким, које je увек само Једно – Тело Христа Богочовека. Ако бисмо као хришћани, и за себе и за друге људе у свету, хтели да најпростије идентификујемо Цркву Божју, да покажемо и манифестујемо и историји – hie et nunc (овде и сада) – сами идентитет Цркве као такве, онда то можемо учинити само указујући на свету Литургију, тј. на пројаву пуноће Цркве на њеном евхаристијском сабрању свих верних око свога Епископа ради савршавања свете Литургије. Јер, само биће и живот Цркве Божје пројављују се тек у целосном акту Литургије, у чину литургисања и служења живе Цркве Христове Богу Живом и Истинитом, силом и дејством и наиласком Светога Духа. Зато je, ето, литургијски живот Цркве извор, и центар, и срж свецелог живота Цркве, Епископије, Парохије. Стога није никакво чудо што, напр. Апостол Павле, потпуно идентификује сабрање верника ради савршавања свете Литургије са самом Црквом Божјом. Пише он напр. Коринћанима: „Цркви Божјој која обитава (или пребива, борави) у Коринту“, тј. пише правој и потпуној Цркви Бога Оца и Христа и Духа Светога која обитава у граду Коринту и пројављује се када се соберу сви верни на литургијско сабрање (којем сабрању и пише свети Апостол, јер зна да ћe његова Посланица управо на том сабрању бити прочитана, као што се и данас чита пред вернима на Св. Литургији). Другим речима, Апостол пишући Цркви пише уствари литургијском сабрању верних, литургијској заједници. То je први појам Цркве као сабрања и сабора верних. Тек другостепено може се схватити Црква као расејани верници у једном месту, или у свету, али и тада они као верници нису коначно расејани, него остају стално позвани и увек изнова позивани на Саборкоји се никад не разилази. Мада се и разилазе телима, они остају позвани и призвани у заједницу Тела Христовог, коју заједницу конкретно остварују и конкретно пројављују кад се у Литургији окупе и са Христом се и међусобно сједине на најтешњи начин. А када се после сваке Литургије разилазе, верни се опет и поново враћају ту, на сабор и сабрање = у Литургију, у заједницу којом Црква пројављује и одсликава себе као себе, као Цркву Божју, као предујам и предокушај и антиципацију Царства Божјег, као есхатолошку заједницу Народа Божјег у Христу, остваривану и пројављивану у свету благодаћу Господа Христа, љубављу Бога Оца и заједницом Духа Светога (ср. 2 Кор. 13,13 и Св. Литургија, возглас на почетку канона Евхаристије). Једном речју, Црква у Литургији оваплоћава себе као целу = католичанску Цркву Божју, као једно Тело једнога Свецелога Христа. Света Литургија, као литургишућа заједница верних који у Духу Светоме образују Тело Христово, мистириолошки садржи у себи и пројављује свецели Домострој Свете Тројице – телесну богочовечанску Христову Икономију спасења света, савршавану на делу, у пракси, jep je Литургија највеће дело Цркве. Литургија je саборна пракса Цркве, којом ми партиципирамо (приопштавамо се, причешћујемо, заједничаримо) у самом бићу Цркве као Тела и Пуноће Богочовека Христа. То je оно што Свети Апостол Павле хоће да каже кад говори да je Света Евхаристија „заједница“ – κοινωνία – Тела и Крви Хрисшове: Jep je Jeдan Хлеб – једно Тело смо многи, јер се сви од Једнога Хлеба причешћујемо“ (1. Кор. 10, 16-17). Или, како то вели Свети Златоуст: „Христос, дајући нам Своје тело, учинио je нас Својим телом“, тако да „сви смо постали Jeдan Христос, пошто смо Тело Његово“. Од ове свете литургијске тајне Цркве нема веће истине о самој Цркви, и стога из светог евхаристијског бића и живота Цркве извиру све њене тајне, све њене истине, све њене стварности, сва њена катихизација. Ова литургијска и еклисиолошка истина Цркве остварује се дејством Светога Духа, Кога литургијска, црквена заједница, на челу са својим Епископом и од њега постављеним свештеником, непрекидно молитвено Призива (отуда безусловна потреба ейиклезе, од почетка до краја Свете Литургије) да Он сиђе „на нас и на предлежеће Дарова“, да доласком Својим принети хлеб и вино претвори у Тело и Крв Христову, а нас све, „који се од Једнога Хлеба и Једне Чаше причешћујемо“, да сједини „у Једно Тело Христово“, у заједницу Једнога Духа Светога, на испуњење Царства Небескога (Св. Литургија Василијева и Златоустова). При нашем учешћу и причешћу у Светој Литургији не треба тај чин да сводимо само на мисао да je, сто, потребно да добијемо сваки у себе једну светињу, која схоластички може бити схваћена само као нека ствар за себе и по себи, као нека објективирана светост у честици хлеба претвореној чудесним начином у Тело Христово, и честици вина претвореној у Крв Христову, него литургијско партиципирање и причешће у Светој Евхаристији треба схватити као исшинску и живу заједницу севших у Једино Светоме Госиоду, као заједницу светих у Светим Тајнама и међусобно у Христу (дакле, не само као communio in sacris, него и као communio sanctorum), или укратко речено: као заједницу и заједничарење у једној и јединственој свеобухватној Тајни Христа (То μυστήριου του Χρίστου – Еф. 3,4; 5,32; Кол. 2, 2; 4, 3) која и јесте Црква, Црква као једно и јединствено евхаристијско и еклисиолошко Тело Богочовека Христа. Ово потпуно и свестрано заједничарење у Светој Литургији, нема сумње, кулминира у причешћу Телом и Крвљу Христовом, али то не треба издвајати само за себе, јер онда може бити речи и о причешћу изван Литургије, као код болесника, али онда то није Света Литургија Цркве. Причешће болесника, шта више, ни оно не може бити схваћено изванлитургијски, jep je то само пружена литургијска рука до болесника, као члана Цркве, који није у могућности да дође на литургијски скуп, или рука продужена до онога који je из благоразумног и благословеног разлога тренутно одсутан, као што то каже и сама црквена молитва. Међутим, и тај тренутно одсутни члан Цркве све време остаје позван и позиван за Трпезу Господњу, за Вечеру Царства Божјег, која се даје овде и сада на земљи, у заједници деце Божије, a представља сакраментално предокушање, литургијско у тајни остварење есхатолошке пуноће оне Вечере Господње у Царству Небеском, у Невечерњем Дану Царства Христовог, која ће уствари бити вечна Евхаристија. О томе нам тако јасно говори Свето Еванђеље. Довољно je да се само присетимо еванђелске приче о свадби царевог Сина, о вечери коју је приредио Богати Човек и на коју он позива званице своје, a такође и приче о сабирању риба мрежом, као и других сличних еванђелских прича, – па да схватимо колико све ове Спаситељеве приче садрже у себи једну евхаристијску, литургијску позадину, а зато се само у контексту Цркве као Литургије Божје могу правилно схватити и тумачити. Узмимо, само за пример, још неке новозаветне текстове да бисмо видели колико су они тек у литургијској позадини и реалности Цркве као заједнице појмљиви и схватљиви. Дивна химна Светог Апостола Павла у 13. глави 1. Коринћанима сматра се као врхунски текст Хришћанства, ненадмашно сведочанство о моралној и духовној узвишености Хришћанства. Међутим, та химна љубави налази се и схвата се само унутар евхаристијског контекста те Павлове посланице, jep Свети Апостол од 10. до 14. главе континуирано говори Коринћанима о њиховом окупљању и учешћу у Светој Литургији и о проблемима везаним за те евхаристијске скупове. Препорука за узвишени пут љубави (у 13. глави) само je претпоставка да Коринћани могу без духовне штете, тј. истински и спасоносно, учествовати у литургијској заједници целе Цркве Коринтске. Читајте под овим светлом поменуте главе у 1. Коринћанима и видећете да су сви проблеми и настајали и решавани у склопу молитвеног литургијског сабрања, у склопу Свете Литургије Цркве. Зато Апостол и упућује Коринћане на све оно што je потребно да се оствари права заједница Тела Христовог, које je Црква. Овде, дакле, опет долазимо до констатације да постоји стварно идентификација Литургије и литургијског сабрања верних, тј. идентичност Литургије са самом Црквом као Телом Христовим, као заједницом Јединородног Сина Божјег међу многом браћом Његовом (Рм. 8,28-32). Из овога изводимо закључак да je литургијско сабрање верних прва и основна претпоставка Свете Литургије и свега онога што се на њој збива и чини, па према томе и катихизације. Зато и постоји изричита одредба у Православној Цркви, писана или неписана, али свима позната као неприкосновени литургијски закон, да (када je) сам свештеник не сме и не може да служи Свету Литургију. То добро знају чак и усамљени монаси пустињаци и тога се строго држе. Свештеник не може да служи Литургију ако нема тела верних око себе, ако нема заједницу народа Божјег, јер je Литургија опште, народно дело Божје, јер je, једном речју, Литургија црквени акт, саборно дело, а не приватна или лична ствар свештеника или појединца. Света Литургија je, дакле, по својој природи заједница и ствара заједницу. Стога je, пре свега, потребно наше освешћење и осазнавање црквености, саборности, заједничности Свете Литургије, наше враћање на то сазнање, које je толико присутно у самој Светој Литургији наше Цркве, то јест сазнање да je Литургија истоветна са црквеном заједницом у њеном акту савршавања тајне Евхаристије, на којој се Син Божји приноси за живот света и тако остварује наше спасење у Једном Телу Своме, у једној Заједници Светога Духа, на славу Бога Оца. Света Евхаристија je есхатолошко пројављивање Цркве овде и сада, у њој се збива и остварује за нас продор у свет и време оног Есхатона, онога Последњег у нашој вери што je Бог обећао и што даје онима који Га љубе, а што нам је припремљено и резервисано за сву вечност. Она је тајна Сина Љубљенога и нашег богооблагодаћења у Љубљеноме, она је Богочовечанска Тајна сједињења и јединства Бога и човека у Једиоме Христу, у јединству Њега као Главе и Тела, које је Црква Његова. У Светој Литургији нам се открива и даје Небеска Литургија, како би рекао Владика Николај, а она и јесте садржај наше вечности у Христу, у вечном Царству Свете Тројице. То je оно еванђелско слетање Орлова са свих страна на „тело“ (πτώμα – Мт. 24, 28), на жртву Јагњета Божјег, то јест сабирање и окупљање све деце Божје расејане по свету, сабирање на Вечеру Богатога Цара и на Свадбу Царевог Сина, на Брак Христа и Цркве. То нам, ето, откривају новозаветни и светоотачки и литургијски текстови. Интересантно je пак да у свима њима нигде нема дефиниције Свете Литургије. Постоји само једна снажна реалистичка слика – Црква као Тело Христово, а то опет указује на то да су Црква и њена Литургија реалности које се уналред предостављају као дате чак и за само Еванђеље, за само Свето Писмо и за све остале догматске и моралне истине и учења наше вере. Црква и њена Литургија то je простор и атмосфера у којој свака истина и факт наше вере и живота живи и дише и постоји нормално и спасоносно за нас. Зато је сасвим у праву био велики православии богослов, Алексеј Хомјаков, када je рекао да Православну Цркву разуме само онај ко разуме и схвата њену Литургију. Јер стварно, Православна Црква само на Литургији потпуно манифестује и идентификује себе као Цркву Бога Живога, као Дом Очев, Тело Христово, Обиталиште Духа Светога. И ето, та једна и јединствена тајна Христова, Богу хвала, и до данас живи и постоји у Православној Цркви као основна реалност нашег хришћанског бића и живота. Moja je молба: да то не смемо заборавити.Сазнајмо најпре сами шта je то Литургија, а не игнорантски да се усуђујемо да дигнемо дрску руку да нешто реформишемо у Литургији. Сви евентуални успеси добијени од тих реформи, биће само краткотрајни, ефемерни „блицеви“, а онда ћемо убрзо чупати косу своју шта смо урадили и како тек треба исправљати грешке тог реформаторства. (Слично чине западни хришћани, пре и после Ватиканског концила, али je сада тешко једном изгубљену равнотежу васпоставити). Није узалуд Православна Црква била и остала традиционално литургијска Црква, Црква, пре свега, у служби и служењу Богу, у богослужењу, из којег онда извире свака друга њена делатност и активност. Кад су једног православног руског епископа, у ситуацији изразито тешкој за Руску Цркву, питали западни хришћани: Шта ви као православии хришћани радите и какву мисију у свету вршите? – он je на то одговорио: „Ми служимо Литургију“. Сигурно да западни хришћани нису из тог његовог одговора много схватили, али је овај православии владика сасвим правилно одговорио. Јер то је једино оно што као православии можемо данас у свакој ситуацији да радимо и да останемо верни себи, верни Христу, верни Богу. Све друго што радимо, ако не извире из тога, можда је боље да и не радимо, јер после ћe требати join и да поправљамо оно што је нелитургијски урађено, јер је неспасоносно. Светих Дванаест Апостола, после силаска Духа Светога на њих у дан Педесетнице, одмах су се почели сабираши заједно, на „једно исто место“, на молитву и на „ломљење хлеба“ по домовима, то јест на Свету Литургију. Из тога су онда исходили и на то се увек поново враћали. Тако се кроз њих Хришћанство јавило свету у историји као заједница, као Црква богопозваних људи на спасење у Христу. У име те заједнице у Христу они су иступали као сведоци и проповедници Христа, Спаситеља света. Тако су они, са верницима око себе, представљали есхатолошку заједницу народа Божјег у историји, и онда су људима и народима проповедали Еванђеље Христово и крштавали их унутар те заједнице и за ту заједницу Цркве. Наравно, нису сви који су ступали у заједницу Цркве били идеални хришћани; знамо да je и прва Црква имала своје проблеме, свађе и сукобе, на пример: још у Јерусалиму, у Коринту, у Галатији. Али, проблем није у томе да ли je било или није било проблема у првој Цркви, него je главно да су сви проблеми првих хришћана постављани и решавани унутар молитвене заједнице, и то окупљене заједно на Литургији, јер од тог саборног решавања и зависило je да ли ћe неки хришћанин моћи и даље да учествује у литургијском сабрању свих верних, или ће бити одвојен и искључен, чиме ћe уствари бити искључен из Цркве. Једном речју, припадност Цркви означавала je у старој Цркви учешће у Светој Литургији. Пренето на данашњу ситуацију ово значи: све што радимо за наше вернике чак и за оне који још не верују и не припадају Цркви, треба да радимо не просто зато да их „придобијемо“, него зато да их повежемо са Црквом, да их укључимо у Свету Литургију. Свака наша друга делатност да буде усмерена ка једном циљу: ка живом и активном учествовању у Службы Божјој са браћом својом, учешћу и причешћу у Вечери Господњој, јер без тога нема припадности Цркви и нема живота вечног. Наш прости народ то добро oceћa и зна, па зато и каже за некога: тај и тај није хришћанин, потурчио се, јер никад није ишао у цркву, није се причестио; није, дакле, учествовао у Светој Литургији. То je, дакле, и за наш народ последња провера да ли смо хришћани. Нека тај наш прости народ и не долази редовно у цркву и на Свету Литургију, али својим доласком уз Пост и на Празнике – да присуствује и учествује на Служби Божјој и да се причести, он тиме показује да није изгубио правилно сазнање да je само учешће и причешће у Литургији стварни знак и доказ припадности Цркви Божјој. Рекао бих овде са смелошћу да се не слажем са мишљењем да наш пастирски покрет треба да je од Цркве ка свету, ка људима, породици, друштву итд. Напротив, покрет треба да je обратан: од људи и света ка Цркви, ка учешћу у Светој и Божанској Литургији. Томе служе све друге радње и делатности Цркве, све њене свете Тајне. Јер, најважнији акти Цркве, као што су: поучавање у вери и примање у Цркву кроз Крштење, затим Миропомазање, Рукоположена, Брак, Монашење, Покајање и Исповест, и уопште сви друга свети чинови, свете Taj не и молитвословија, све je то окренуто ка довођењу људи у заједницу Цркве и увођењу у Свету Литургију – ради крајњег и потпуног сједињења са Христом. Слободно можемо рећи, да су све свете Тајне и свештенодејства уствари подређени Светој Литургаји, а да она није подређена ничему другоме. Јер она je врхунац и круна свих светих Taj ни, како нам о томе недвосмислено сведоче и Свети Оци, највећи литургичари и литургиолози Цркве, а сведочи нам и сав богослужбени поредак и устав – типик – наше Православие Цркве. Погледајмо то мало изближе. Сва катихизација древне Цркве била je уствари мистагогија, тајноводство ка крштењу, а само свето Крштење претходило је Светој Литургаји да би новокрштени онда могао да учествује у литургијском општењу и причешћу са вернима. Свето Крштење je као чин то и данас остало у нашој светој Цркви. Сетимо се шта говори свештеник у молитвама када дете, или данас када опет и све више одрасле младиће и девојке крштава: „Господе, учини га чланом Твоје свете Цркве; назидај га на темељу Апостола и Пророка; учини га срасленим удом Христа Твога; дај му печат дара Светога Духа Твога, и приведи га причешћу светог Тела и Крви Христа Твога“. То јест молимо се да Господ новокрштеног учини заједничарем у Христу и Телу Његовом, телу црквеном и телу евхаристијском, које је једно и исто, jep je једно Тело Христово, а не више н“их, као што о томе богомудро говори Николај Кавасила. Истина, Светим Крштењем се већ ступа у Цркву, али се ступа да би се остало и живело у заједници и јединству са Христом и Телом Његовим. Пуноћа пак ове заједнице остварује се учешћем и причешћем у Светој Литургији верних. Исто je тако и са светом тајном Миропомазања: новокрштеноме, или ономе који приступа Православној Цркви из неке секте или јереси, даје се печат дара Духа Светога да би тако запечаћен могао постати удеоник Трпезе Господње – Хлеба живота и бесмртности, који се даје само у Православној Цркви. И свето Миропомазање, као и свето Крштење, вршени су у старој Цркви пред Свету Литургију, да би новозапечаћени план могао затим приступити Чаши новог живота као једином извору нетрулежности за трошно људско биће. Такав je исти случај и са осталим светим тајнама Цркве: све су оне вршене, а и данас тај принцип у суштини остаје исти, испред Св. Литургије да би њихови примаоци могли узети затим удела у Литургијској заједници и евхаристијском општењу са осталим вернима. Узмимо на пример свету тајну Покајања и Исповести. Према древној молитви, која се и данас чита при Исповести (а не она новија молитва Петра Могиле, тзв. „разрешна“, састављена под латинским утицајем), каже се: „Господе Боже наш, спасење слугу Твојих, Милостиви и Добри и Дуготрпељиви… помилуј овог слугу Твог, опраштајући му сваки грех, вољни и невољни, примири га и пpucajедини светој Цркви Твојој у Христу Исусу Господу нашем“. Ово јасно показује да тајна Исповести и опраштања грехова јесте најтешње спојена са учешћем у Литургији као заједничарењем са осталим вернима, од којих се грешник својим гресима био отуђио. Јер грех према Богу је истовремено и грех према телу Цркве, према заједници браће своје. Стога и данас Покајање и Исповест претходе светом причешћу на Литургији. Што се пак тиче свете тајне Свештенсшва, она je и данас неодељиво спојена са Светом Литургијом, на којој се једино и рукополаже свештеник или епископ, јер се новохиротонисани дотадашњи лаик (= члан лаоса, тј. народа Божјег) оставља унушар живе црквене заједнице да за њу и испред ње приноси Богу молитве и мољења и дарове свете Цркве Божје. (Ср. „за грехе наше и за народна незнања“). Свештенство je стога незамисливо изван Литургије, отуда и нема ниједног ваљаног рукоположења ван Литургије. Преко тајне Свештенства управо се и преноси оно апостолско-епископско-свештеничко сабирање и центрирање читаве Цркве око светог престола Божјег – на Жртвеник Јагњетов. Само зато што епископ и свештеник треба да предводи народ Божји и да унушар њега и за њега савршава Свету Литургију, зато и не може бити рукоположен ван Свете Литургије, него само усред молитвеног сабрања верних, то јест усред литургијске заједнице за коју се он и рукополаже. Ово исто важи и за све остале Црквене клирике, али нарочито за епископе и свештенике који не могу бити бити хиротонисани без назначења одређене парохије – а то значи без верника датога краја – и без назначења одређеног храма у коме ћe служити. Што Православна Црква никада није одвојила чин хиротоније од Свете Литургије, то већ само по себи много говори. Ако, пак, хиротонија даје аутоматски власт проповедања Речи Божије и катихизације, онда то такође значи да je и катихизација неодвојива од Свете Литургије као свога извора и центра, и као свог циља. Слично је такође и са светом тајном Брака, ко ja се у старој Цркви савршавала унутар Свете Литургије (најчешће на Малом Входу), као што то и данас видимо, макар и само у траговима, у самом чину венчања (ввдети и рад о. Јована Мејендорфа „Брак и Евхаристија“). У неким Православним Црквама обнавља се та стара пракса укључења чина венчања у почетак Свете Литургије, па се онда даље за новобрачнике чита свадбени Апостол и Јеванђеље, затим се додају и посебне јектеније, и на крају се они причешћују из заједничког са свима осталима светог Путира. Исто ово треба рећи и за посебне свете Тајне, као што je и чин Монашења, водоосвећења, поготову освећења Светога Престола. И оне су такође по православном предању укључене у Свету Литургију. Новији Свети Отац Цркве Православие, Свети Григорије Палама, унео je и укључио je у само епископско Исповедање вере ову вековну православну истину и праксу: исповедање да je Света Литургија срж и синтеза и круна свих осталих светих Тајни и богослужби: „Примамо, вели он у свом Исповедању вере, св. црквена предања, писана и неписана, и пре свих најтајанственију и најсветију Службу и Причешће и Сабрање (= Литургију), од које и свим осталим службама долази савршенство, у којој (Служби), у спомен Онога који je Себе неунижујуће понизив и тело узео и ради нас пострадао, по богореченој заповести Његовој и самодејству (Његовом), бивају свештенодејствовани и обожени најбожанскији Дарови, Хлеб и Чаша, и где се савршава само оно и живоначално Тело и Крв, и дарује се неизрециво причешћивање и општење са Исусом онима који чисто приступају“. Зато, дакле, сав остали богослужбени и светотајински живот наше парохије трега да је одређен Светој Литургији, да ка њој води и у њу уводи вернике, jep je то тако и по црквеном предању и типику и по догматском и богословском смислу свом установлено од Светих Апостола и Отаца. Зато je и установлена једна и једина, општа и заједничка за све, Света Литургија. Нема посебних ни привашних Литургија, као што нема ни посебних погребних, пасхалних, посних или радосних Литургија (Пређеосвећена Служба je уствари само свечан великопосни начин причешћа верних, али то није потпуна Литургија). Литургија je једна и једина, зато je њен централни део – од Великог Входа до Причешћа – увек исти и непроменљив, увек крсноваскрсна заједница Смрти и Васкрсења Господњег, литургијско обзнањивање Смрти и Васкрсења Његовог докле не дође (ср. 1. Кор. 11,23-26). Зато je свака Света Литургија Пасха Госиодња, којом се обухвата и сједињује све што je на небу и на земљи, сва бића и сви људи, све време и сва вечност. И не само формално обухвата, него je Света Литургија у сржи својој раскриће есхатолошке пуноће тог јединства свих и свега у Христу; она је истински предокушај и антиципација онога што ћe нам се дати у Царству Христовом непосрсдније и потпуније („истјеје“ – εκτυπωτερον, како каже молитва после Светог Причешћа). Зато наш први и основни пастирски и катихетски задатак треба да је катихизирање за Литургију, за Цркву, за црквену евхаристијску заједницу, да у њој учествују наши верници, jep ту онда они добијају највећу могућу науку, на делу и у пракси, самом партиципацијом, опитну науку шта je то вера наша и шта има Црква да нама људима даде. Наше катихизирање ћe их катихизирати и изграђивати, дајући им сазнање и осећање, то јест стварни доживљај и духовно искуство превладавања и превазилажења греха и смрти. Јер Света Литургија представља објављивање и оваплоћивање Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом, и наше партиципирање у тој победи. Литургија je превазилажење и нревладавање светске греховне раздељености и разбијености, наше људске отуђености од Бога и међусобно, она je у Христу васпостављање оног првобитног богоцентричног јединства света и рода људског, као једне заједнице у једном Дому Божијем. Живећи у свету и друштву, разбијеном и разједињеном људским грехом и демонским злом и поробљеном доминацијом смрти, ми људи осећамо да смо немоћни да ту разједињеност и ту доминацију зла и смрти надвладавамо, ни у себи ни међу нама. Али, зато, долазећи на Свету Литургију и учествујући у њеној богочовечанској драми Христове Смрти и Васкрсења, причешћујући се Христовом победом над смрћу и даром живота вечног, ми у Литургији сазнајемо и доживљавамо да овај и овакав свет и живот имају свог Спаситеља и своје истинско спасење, јер нам Света Литургија даје стварни предукус и предокушај, антиципацију те Христове божанске победе, победе над грехом и трулежношћу, над злом и смрћу, над демонским отуђењем и разједињеношћу нашом, и са Богом и међусобно. Тајну истинског спасена и исцељења света и све твари а пре свега човека и рода људског, целокупне природе људске у Христу Богочовеку, ми верни можемо да сведочимо и себи и другима у свету, да сведочимо да je „вера наша ова победа која побеђује свет“ и „ко је онај који свет побеђује, осим онога ко верује да је Исус Син Божији“. Ово je Исус Христос, Који дође водом, Крвљу и Духом; и Дух Свети је Онај Који сведочи, jep je Дух Истина“ (1. Јован. 5, 4-6). Истина, излазећи из Свете Литургије поново у свет, ми знамо да нас у свету поново очекује борба са грехом и злом, са властима и силама и духовима злобе поднебеске, како вели Свети Апостол, али ми добро знамо да je Христом светско зло у корену своме побеђено и сасечено и да је спасење свету и људима обезбеђено, само ако људи хоће Христу веровати за живот вечни, и ако вером и покајањем за Њим хоће поћи. Света Литургија Цркве, стога, није коначна и крајња, завршна победа над свим злом и смрћу у свету, јер када би то било онда би се историја већ завршила, дошла би одмах Парусија (Други долазак Христов) и Последњи суд. Литургија je, међутим, ипак стварни предокушај и предујам и залог крајње победе Христове и наше над злом и смрћу, над свим разједињујућим и разорним силама зла у свету, и ми, излазећи из Свете Литургије у свет, који још у злу лежи, сведоци смо и проповедници те победе Христове и наше у Њему. Ми се враћамо у свет који у злу лежи, ал и само зато да бисмо опет и поново из света вратили и стално враћали у Свету Литургију као залог и гарантију коначне победе Божије над сатаном, победе живота над смрћу, јединства над разједињеношћу, љубави над мржњом, светлости над тамом, истине над лажју. Враћајући се из света, упрљани као људи светским злом и грехом и страстима, ми осећамо и знамо да je само Јагње Божије Оно које узима на себе грехе света, и зато к Њему приступамо и пред Њега полажемо све грехе своје, све смрти, сва страдања, да их Он Крвљу Својом опере и очисти и да нам дарује, у литургијском општењу ?a Coбом, предокушај тајне Царства Свога, Он – Једини Севши и Једино Освећење наше, једини Спаситељ и једино Спасење наше, једини Победитељ греха и смрти и Дародавац живота и бесмртности. „Јер тако заволе Бог свет да je и Сина Свога Јединороднога дао, да свак који Га верује не погине, него да има живот вечни“. Излазећи са Свете Литургије ми се враћамо нашем свакодневном животу и раду, али je наш хришћански позив и задатак да сав наш остали, ванлитургијски живот учинимо пројекцијом онога што смо у Светој Литургији видели, доживели, опипали и окусили. То ћe онда бити наша права и истинска правослана катихизација, сведочење о виђеноме и доживљеноме и окушаноме. „Окусите и видите како je благ Господ“ – то је стални литургијски и, ја бих рекао, катихетски позив и призив Цркве свету и људима око нас. Ништа веће и важније ми људима око нас не можемо рећи и посведочити него оно о чему нам Света Литургија опитно сведочи: „Видесмо Светлост Истиниту, примисмо Духа Небескога“. Видесмо и окусисмо светлост Христове коначне победе над злом и смрћу, примисмо и доживесмо Духа Светога Утешитеља, Који нам ту Христову победу у Св. Литургији остварује и актуализује, сада и овде, у овом историјском моменту и на овом географском простору где живимо. Зато Света Литургија, од почетка до краја, јесте дело Духа Светога, мистичка у Духу Светоме реактивизација цеокупног дела Христовог, целог Домостроја спасења и преображења и обожења света. Зато je Света Литургија божанствена и обожујућа, благодатна радња, служба, заједница Духа Светога (2. Кор. 13,13), без Кога за нас нема ни Цркве, ни Христа, ни Бога. Отуда, Света Литургија није само наше људско дело, неки „колективни“, „конгрегацијски“ збор људи, или филантропска слога и сарадња здружених људи, него je она иаинска Богочовечанска Заједница Бога и Његовог народа, заједница Свете и Животворне Тројице и нас верника и службеника Њених, верних служитеља и саслужитеља Духа Светога. Света Литургија Цркве Православие јесте тријумфални факт, живо оваплоћење Христове победе над светом, али je она то само кроз тајну Смрти и Васкрсења Христовог, коју тајну Света Литургија стално мистириолошки, благодатно-реално понавља и продужује. Стога je и мукотрпни пут Цркве Православие кроз историју, у целини и у свакој парикији, у сваком свом обиталишту где се савршава Божанствена и тајанствена Служба ломљења Хлеба и пијења мистичке Чаше, био такође пут литургијски, пут крсноваскрсни, кроз тајну сталног доживљавања на себи Смрти и Васкрсења Христовог и сведочења о тој Смрти и Васкрсењу Богочовека. Зато je Света Литургија била одувек божанска колевка и крстионица Православља, из које су се рађала деца Цркве Христове, свети Мученици и Исповедници, Подвижници и Крстоносци праве Вере и правог Живота. Такође Света Литургија била и извор и трпеза хране и пића за сву верну децу Божију, за све истинске православце. Без Свете Литиргије нема нам живота ни спасења, и зато сваки наш посао и делатност, макар били и високо морални и филантропски, и друштвено корисни и напредни, итд., ако нису литургијски и литургиоцентрични, ипак на крају крајева не доносе коначне и крајње резултате, јер не донесе коначно спасење свету и човеку. Врло je характеристична чињеница да je стара Хришћанска Црква и наша Српска средњевековна Црква одлучно одбацила и осудила јереси месалијанску и богумилску, које су училе да је довољно бити добар хришћанин, побожан и молитвен за себе (додајмо томе, ако хоћете, и добротворан и друштвено користан), те да није онда потребно ићи у цркву, учествовати у Светој Литургији и причешћивати се. Ово, нажалост, и данас многи говоре и практикују (ако практикују а не изговарају се само), показујући тиме да уствари нису хришћани, него само обични „религиозни“ људи, слични припадницима других религиja, оних многобожачких и незнабожачких пре и после Господа Исуса Христа. Али, ако је довољно бити „добар хришћанин“, а не бити црквен („еклисиастикос“, како су говорили Свети Иринеј и други Св. Оци, насупрот јеретицима као ванцрквеним и нецрквеним људима), онда им није погребай Господ Христос, како би рекао Отац Јустин, јер je Христос на свет у телу дошао и у телу Цркве свагда остао, дошао и остао оваплоћен и утеловљен на сву вечност, то јест нераздељиво богочовечански сједињен са Црквом као Телом Својим, чега je Света Литургија пројава и манифестација. И не само манифестација, него и стварно присуство и партиципација, наше стварно учешће и заједничарење у тој јединственој Taj ни над тајнама која се зове Богочовек и Његово Тело. На крају, наша хришћанска православна вера није само наша лична вера, лично надахнуће, макар оно било и харизматичко, благодатно надахнуће, попут, на пример, неких харизматика, или чак пророка и светих људи, узетих самих за себе (таквих, на пример, има међу сектантима, мада уствари најчешће самозваних и самонадахнутих), него je и сама наша лично вера увек црквена реалност, саборни дар Христов Његовим = црквеним удовима. Отуда су православии богонадахнути Светитељи увек били и остајали потпуно црквени људи, саборно уткани у Тело Христово више него други чланови Цркве. Зато je онда њихов благодатни дар имао такву моћ и значај за целу Цркву. У томе je изузетни значај и улога Светих Отаца у Цркви Православној. Али, о овоме, мислим, није ни потребно посебно говорити нити то наглашавати, јер смо сви у томе сагласни. Оно што овим желим овде да нагласим то je: да смо у својем проповедању и катихизирању ми свештеници увек апостоли и посланици Цркве Христове, а не индивидуални посленици, послани од неког или самозвано мобилисани у име неког или нечег, у име неке идеје, или партије, или било кога или било чега у овом свету и од овога света. Ми смо органи Цркве, удови и чланови Тела Живога Христа, Духом Светим вођени и покретани на дело служења Еванђељу спасења. Органи смо Цркве Христове, не толико као организације колико као организма Богочовечанског. Света Литургија je управо и извор и пројава Цркве као организма, Духом Светим оживљаваног и надахњиваног. Да није Црква организам Богочовечански, и ми у њој као живе ћелије, живи удови заједнице и породице Јединородног Сина и Његове многе браће, она се не би као људска организација одржала, jep je све људско трошно и пропадљиво. А Света Црква je себе одржала и очувала само зато што je одржала као срце своје Свету Литургију своју. Ова истина и значи Парохију као живу литургијску заједницу и она je освоена база и извор катихизације и евангелизације православне.
  19. Предавање Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског др Игнатија (Мидића), декана Православног Богословског факултета Универзитета у Београду, професора на катедри Догматике и управника групе за систематско богословље, на тему “Богопознање у контексту савремене цивилизације” које је одржао 9. априла 2019. године на Православном Богословском Факултету у Београду. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА Извор: Радио Светигора
  20. Аудио-визуелни универзум, свима познат као покретна нема и звучна слика, настајао у прошлом и усавршен у овом веку, потребује један вид тумачења и врсту водича. Имајући то у виду, ми стављамо овај текст пред посетиоце Сајта наше епархије крушевачке. Кинематографска поглавља Кинеманија Стотину пута проклевена стотину пута благословена мање од кивота више од живота мање од етоса више од кефалоса стотину пута озлоглашена стотину пута оглашена мање од ока херувима више од срца исполина често промашена никада надмашена за мучење за намучене. Ако њу не знаш, намучиће те она, ако је знаш, просветиће те зона, ако њу прецениш, осиромашиће те мона, ако њу потцениш, надмашиће ти трона, кинематограф справица – dona laterna magica. Апстракт: Захваљујући камери, филмски гледалац има осећање личне испарцелисане свудаприсутности. Многи су теоретичари који су писали о чудесној моћи филмске камере која ствара тоталну илузију живота у покрету и која понире у душу ствари. Штавише, ту филмску стварност, неки од њих су назвали нечим вишим од живота. Филмска камера, по речима сликара Пеђе Милосављевића, води гледаоца од пакла, кроз унутрашњост Земље до дна мора, и од дна мора до небеса. Марсел Лербије опет, приписивао је тој машинерији поседовање интелигенције. Жан Епстен видео је у камери дело ђавола, док јој је Ричото Канудо приписао божанску моћ стварања. Робер Бресон каже, да иако камера не мисли, јер је она обично прозорче, сама ипак хвата реално у лету; она у једном трену даје оно што сликар, вајар и писац не могу да забележе; она региструје оно што наш дух не би могао да перципира. Али гледалац за све време има само један идеолошки захтев, и само једну могућност: да се нигде не занесе, укваси и упрља. Па ипак, све то није довољно ни камери ни гледаоцу. Јер, живот посматран са обале гледалишта, није живот сам, као уосталом ни наука, ни философија ни теологија. 1 Естетски и теолошки концепти Луиса Буњуела происходе из јелинске теорије саблазни и паганског пуританизма. Да ми неко овога часа докаже светлосно присуство Бога, то апсолутно ништа не би променило у мом понашању. Не могу да поверујем да ме Бог непрекидно гледа, да се бави мојим здрављем, мојим жељама и мојим грешкама. Не могу да поверујем, а не могу ни да прихватим да може да ме казни за вечна времена. Шта сам ја за њега? Ништа, сенка направљена од блата. Мој боравак на овом свету је толико кратак да за собом не оставља трага. Ја сам обичан смртник, не значим ништа ни у простору ни у времену. Бог се не бави нама. Ако постоји, то је као да не постоји (…) Пошто одбијам да прихватим умешаност божанства које све уређује, чије ми се деловање чини тајновитим и од саме тајне, преостаје ми да живим у мраку. Прихватам. Ниједно објашњење, ни оно најједноставније, не важи за све [1]. Буњуел на сваком кораку трага за мотивима саблазни. На пример, сиротиња одрасла на друму и покупљена с њега од стране добротворке Виридијане, уздржава се од свашточинства својој добротворки само док гута залогаје њене милостиње и док гура у џеп удељену му лепту. А затим она узвраћа на њену љубав онако како је само њена страст и обест нагоне (Виридијана). Буњуелов атеистички концепт опет, од Келса до данас, у принципу јесте апологетски, злурадо сведен на егопатију и пропагирање антрополошког детерминизма. Своје библијске аргументе Буњуел је, наравно, сагледао ван христолошког контекста, али зато не и ван контекста свих безбожника, атеиста и богобораца, укључујући у историјски континуитет и самога себе. Јер (безбожници) рекоше у себи мислећи неправилно: Наш живот је кратак и тужан, и нема лека кад човеку доће крај, и није познато да се било ко избавио од пакла. Јер смо случајно рођени и после овога бићемо као небивали; јер је дах дим у нашим ноздрвама, и реч искра у покрету срца нашега; кад се она угаси тело ће се претворити у пепео и дух ће се разлити као лагани поветарац. И наше име ће временом бити заборављено, и нико се неће сетити наших дела; и наш живот ће проћи као трагови облака и нестаће као магла разагната сунчевим зрацима и његовом топлотом (биће) притиснута. Јер наше време је као мимоход сенке, и нема повратка из наше смрти, зато што се запечати па се нико не враћа. Зато ходите да уживамо садашња добра и служимо се творевином као у жару младости; вина драгоцена и мириса напојмо се, и нека нас не мимоиђе пролетњи цвет; овенчајмо се ружиним пупољцима пре него што увену. Нека нико од нас не буде лишен своје насладе; свуда оставимо знаке весеља, пошто је оно наш удео и наслеђе. Зашто је Буњуел одабрао ове стихове из Соломонове књиге Премудрости?[2]Зато што они постижу троструки ефекат: осликавају његов аутопортрет, а он рачуна на њега као библијски, служе му као лични кредо и дају му лични и стваралачки легитимитет; и, на крају, учвршћују га у нади да ће његова аутобиографија бити надахнута књига коју он оставља генерацијама у наслеђе. Заиста, ђаволски смишљено! Заиста, он оставља споменик демонском лукавству и трагедији непокајања, као што је Марко Ферери, по речима самога Буњуела, филмом Велико ждрање направио споменик хедонизму, острашћеним чулима и целокупном трагизму њиховом. Буњуел је био питомац језуита, затим саговорник надбискупа Толеда, Каранса, па модерног доминиканца Хулијана, сликара, графичара и аутора два филма; као поклоник самостана у Ел Паулару он се и медитацији одавао. Иако у својој Лабудовој песми Буњуел[3] говори о развоју хришћанске религије, и, ни мање ни више, него о христомонизму, то јест о повлашћеном положају Христа у односу на Оца и Духа Светога у Светој Тројици, затим о Богу Оцу као неодређеном и далеком, а о Духу Светом као да се Њиме нико не бави, он ипак до те мере заједљиво формулише свој теолошки исказ да би нама било неприлично цитирати га овде.[4] 2 Бергман у име свих уметника трага за тајном и начином оличносњења (Персона, Тишина, Додир), и то постављањем актера да живе и у историјским и у митолошким причама; отуда они јавно исповедају сав смисао и бесмисао несвесног, подсвесног и надсвесног, што се све преплиће у њима и око њих. 3 Андреј Тарковски је имао снаге да утеши свакога човека; да га подсети да је он човек који игра и плеше (Андреј Рубљов, Носталгија), човек који лети (Иваново детињство, Андреј Рубљов), човек молитвеник за сав свет (Жртва), човек васкрсења (Соларис), човек будућности који може да напредује ка ономе што га поробљује и превазилази (Огледало, Носталгија, Сталкер), човек светитељ (Антоније Велики, недовршен филм, прим. ау.). 4 Хришћанска уметност од стране Тенгиза Абуладзеа добила је најјезгровитије филмско исповедање вере: Каква је то улица ако не води до цркве (Покајање, Repentance), и надахнуће за проналазак гносеолошкога кључа у стању грешности: Кајем се, дакле јесам; ако ли се покајем, бићу (Молитва, Дрво познања). 5 Да ли је Дејвид Линч у једном периоду својих прича о љубави са дна пакла наступио као маг и окултиста, па чак таквим и сам постао (Fire Walk With Me, Wild at Heart, Blue Velvet, Dune, Lost Highway, Mullholand Drive)? Све је могуће у искушењима. Али после Приче Стрејтових, Линч је лично схватио да је од свега што је видео и доживео главно двоје: одвојити зрно од плеве, и пустити да неважно отпадне само (At my age … You can separate the wheat from the chaff. You know to let the small stuff fall away[5]. Линчови ликови су: Човек планета или – лавиринт (Eraserhead/Labirinth man, The Elephant Man), Дон Вампирозо (Blue Velvet), демон пратилац који заплиће и трује живот јунака његових прича (Twin Peaks, Lost Highway). Они се не виде другачије до као архетипови дати у маниру синема-сарказма и синема-апсурда, и са линијом која пролази између нормалног и паранормалног. И само биће које зрачи светлошћу и говори Сејлору да не одбија љубав, назива се Добром вештицом. Шефови несташних банди су барон-канибал (Dune), дон-вампирозо (Blue Velvet), медијуми (Lost Highway, Wild at Heart, Mullholand Drive). С једне стране, пратимо: судбину света који у злу лежи (Wild at Heart) и којим пролећу крици као летећи објекти (Lost highway, Twin Peaks), судбине ликова који бивају завођени песмом и музиком сирена (музика Линча и Бадаламентија) и вођени све дубље у светове таме (Fire walk with Me, Lost Highway), или опет судбине ликова роботизоване савести који вршљају унутар сатанодикеје (Twin Peaks, Wild at Heart). С друге стране, овој сатанодикеји се супротстављају позитивни ликови који одржавају ред и поредак у свету: племенити краљевић силовите речи који одржава ред и поредак у свету (Dune), анђео чувар који у обличју старог клошара шаком зауставља Лору на улазу у ноћни бар у коме се приређује drink и narko-spiritual (Fire Walk with Me), добродушни идеални агент Купер који испитује случај Лориног убиства (Twin Peaks), мудрац младе еколошке Америке Алвин Стрејт, који је и тумач Линчове теодикеје (The Straight Story). 6 Abel Ferrara, визуелни приповедач и мислилац са нервом за богословствовање – где мање од Линча – где непосредније од Бергмана. Он нас везује: за савест у једном свету корумпираних институција, drink и narko-spirituala (Bad Lieutenant, King of New-York, The Funerel); за философску и индивидуациону овисност (The Addiction); за питања homo conceptualis-а који у трагању за виталношћу мора да загази у крв? (Да ли он од гордости гради умни сок философије; да ли је после Аушвица и Никарагве философија слатко млеко отрова?); за покајање које философа вади из седмога круга Дантеова Пакла (The Addiction, Bad Lieutenant). Након сагледања главнине стваралачког опуса Дејвида Линча и Абела Фераре изрониће ове основне мисли: Покајнички крик означава крај сваке уметности и почетак подвижничког ћутања. Свачијем узрасту у греху насупрот стоји узраст у покајању. Не стоји тврдња: грешим-bedita, ecce ergo sum, већ: кајем се –дакле јесам. Нико и ништа, па ни философија, не може да скрца наше христолошко језгро. Живот проведен ван молитве живот је проведен у ропству помисли и имагинација. Онтолошка претпоставка личности и заједнице јесте љубав као у огледалу, а њени плодови љубав лицем к лицу и срцем к срцу; и то тада када се зло буде повукло, односно када буде било неутралисано. Многобројни нама знани људи опстају на својим местима, и на сваком кораку говоре: Господе, добро нам је овде бити – зато што је Господ на свакоме месту оставио логоснога трага о себи, да ми не бисмо као авети лутали стазама историје (The Addiction, The Elephant Man). 7 Ако се полна лепота не пригуши и оплемени стидом и скромношћу, она скончава еротоманијом. Искаљивање еротских жеља и бесова ремети ум, па оно што је на почетку било полно лепо сада је полно хипокритско и идеолошко, агресивно и брутално, тиранско и глобалистичко, уносно и наркотичко, антиљубвено и богомрско. Савремени воајерски и виртуелни култ тела, који је потекао најпре у Европи, па се зацарио у Америци, да би се затим ширио код њихових епигона широм света, мора бити да је, бар судећи по озбиљности приступа телу и експанзионистичким настојањима да се њиме обликује наш савремени етос-каприц, и један од пандана схолстичким догмама римокатоличке Цркве и модернистичким и пост-модернистичким теологуменонима протестантских цркава заједно са англиканском. У овом случају пак, виртуелни култ тела био би пандан догми о сакраментализму обожаваног Тела и Срца Исусова, међутим без обавезе причешћивања. Ова схоластичка догма за гледање сакрамената нужно је повукла за собом и догму обожавања срца Исусова. Обе догме пак испољене су у форми и маниру психолошке драме. Корак даље у секуларизовању христологије на Западу биће говор о Исусовој психологији, или о Његовим душевним и телесним искушењима (пример холивудског индустријског нус–производа Последње Христово искушење, Skorceze (читати-кушање или искушавање; или Јеванђеље по Исусу Христу, нобеловца Жозе Сарамага[6], те Да Винчијев код Ден Брауна[7]. Тумачење догми хришћанске вере језиком comedia del arte налик је царској трпези и царскоме трону којима председева дворска луда, или кловн што седи на леђима самога цара па јестивима и пићем полива и цара и његове званице у намери да код свих изазива непрекидни смех. Италијански тип дворске луде или кловна као комедијаша по правилу је вулгарни тумач догме, вулгаран до огавности. Ако ли је опет реч о њима као британском или америчком типу комедијаша, он је циничан до бестијалности (Peeter Greenaway). Наравно, и једни и други су, као уосталом и комедијаши у целини, церемонијал-мајстори спремни на бласфемију од које се диже коса на глави. Заиста, заиста, прљавима је све прљаво. Један те исти догађај или чин душевне и телесне љубави два бића може да има два потпуно различита значења, службе и последице, а све у зависности од његовог настројења. Наиме, тај догађај и чин могу бити или онтолошки, ипостасно и евхаристијски означени, или опет испразно, себично и атрактивно режирани. 8 Када се онтологија медија и сцене драстично хоминизује и обесвећује, она се премеће у онкологију медија и комуникација. Христос Назарећанин дакле јесте Онај Камен што га зидари одбацују; Он у Коме Јединоме има спасења и ни у једноме другоме .[8] Наиме, нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасити.[9] А што се тиче процена свега и свих у свим временима, то јест, свега сакривеног што ће се открити и свега тајног што ће се дознати[10], ово је суд [свима]— што је светлост дошла на свет, а људи више заволели таму од светлости.[11] Зато се треба бојати онога који, пошто убије, има власт бацити у пакао.[12] То јест, тај може допринети да останемо без благодати и ван благодати Духа Светога, што значи без свима нама жуђенога дажда љубави Оца и Сина и Светога Духа Господа. А Господ док смањује терет законског морала, допушта терет слободе и одговорности. А човек док повећава терет законског морала, све чешће одбија терет слободе и одговорности. 9 Колико је исхитренога хумора, па и шарлатанства у животној разиграности Џима Керија, врхунског америчког глумца и шоу-мена, толико је бајковито љупка, све до сновиђења спонтане раздраганости филмске екипе редитеља Жан-Пјер Женеа (Чудесна судбина Амелије Пулен, Веридба је дуго трајала), који се баш као и Кери, залажу за живот свих и у свему. Филм На ивици Америке (Edge of America) и сав опус Hallmark Channel-a потврђују јеванђелску реч да су синови овога света мудрији од синова светлости, и да они са једним талантом често боље тргују од синова светлости са десет таланата. 10 Ако су време и простор депонија умрлих и распаднутих, и, лешева свих врста, и фетиша, и идола, онда су идеологије и системи апсолутизовани до степена јединоспасавајућих такође виновници зала у свим њиховим видовима, те према томе и зала изазиваних путем уметности; и филмске, изазиваних појединачно и у целини. Свака локална историја, ма чија она била, не може лако и верно да открије свој истински смисао. Она једноставно може да се не поклапа са историјом која стреми Царству Божијем. Док је откривење смисла историје откривење о њеном крају, дотле откривење смисла, на пример америчке историје, иде у супротном правцу: у правцу њеног почетка, и то са хилијастичким ознакама, упркос претензијама твораца америчкога сна да он буде глобалистичан и свевремен. Црквословно речено, ограничавање на простор и оглушивање о Царство Божије, а затим превиђање Истине и враћање сенци Истине и непрестаној потрази за истином као да она никад није откривена, једнако је прогресу који урушава целокупан пројекат, или Домостој, и депонује га у зону смрти. Зато је помоћ коју нам два филма Андреја Тарковског, Соларис и Сталкер, пружају у продору у тајну и смисао времена и простора толика, да се њихов аутор сврстава у ред великих теолога-лаика; оних који су богословствовали у име целог света; и то света првенствено хришћанског. 11 Виртуелна апокалипса покренула се са филмом и телевизијом. Ови медији су све тајне и недопустиве грехе учинили јавним, колективним и допустивим, санкционисаним, оправданим и естетским, напредним и бајаги, здравим. И што је човек по себи почео све више да слаби, то је виртуелни, механизовани и мутирани, генетички, синтетички и естетизовани, еротизовани, дигитализовани и биочиповани, најзад, демонизовани модел човека, почео све више да јача, и да надјачава. 12 Порнографија у уметности равна је вромографији, а ова практичном сензитивизму, криминалу и мазохизму, вампиризму и канибализму. Страсти душе и тела су процес обесловешења. Томе саображена душа једанпут заувек полази путем зла и напредовања у злу. Врлина пак код обесловешених не постоји, с обзиром да је предуслов за њен почетак блокада зла и устремљеност ка врлини. Шта онда имамо на делу? Примораност душе на стално погоршање, и стално напредовање ка све нечаснијем и горем. Свети Григорије Нисијски овако расуђује о томе: Душа која се једанпут стропоштала с висине благодатног живљења у амбис страсти не може да се заустави на неком степену порочности него се преко склоности ка страсти претвара од словесне у бесловесну, а од овога достиже даље до безосећајности биљака. Безосећајном пак блиско је бездушно, а њему последује непостојеће. Тако се, уопштено говорећи, душа устремљује ка себеуништењу и небићу.[13] У потпуној супротности хришћанском етосу, поменућемо припадника америчке средње класе антихероја Волтер Вајта западњак-протестант-порески (In God We Trust) обавезник, ТВ серије Чиста хемија (Breaking Bad – Прозлобљивање – превод ау.). Након што открије да болује од рака и да му је остало још мало времена, он коначно излази из љуштуре медиокритета и одустаје од свега њему бесмисленог: од лечења, или можда алтернативног или надри-лечења, или било које целосветске религијске понуде данас присутне у Америци. Пројављује се нихилиста, који темељно, кроз 62 драматичне епизоде, уништава себе и све око себе, тобоже у намери материјалног збрињавања своје породице. Од социјално оправдане потребе за новцем који га је чинио све моћнијим, преко егоманијачке перфекције у послу, саживљује се и остварује у алтер егу – демону Хајзенбергу. Од њега се чак и канцер повлачи, а име постаје мит у подземљу које се изговара са страхопоштовањем. Он, све задовољнији у захлађењу срца, оздрављује. Активност Националне Лиге пристојности породила је Продуцентски кодекс (1953), са циљем да заштити морал и достојанство америчке нације. Он прописује мноштво упутстава о томе шта се може а шта се не сме приказати на екрану, (…) с обзиром да филм може да буде непосредно одговоран за духовни и морални прогрес, за виши облик друштвеног живота и за формирање правилног мишљења. Најкарактеристичнији параграфи овог Кодекса данас могу само да импонују у нашем стању ствари ; данас када је свака замислива граница дозвољеног и недозвољеног приказивања не само пређена, већ и избрисана, па се редовно малтретирани и терорисани гледалац налази у неприлици док се у својој столици зноји и грчи од призора и беспризорности: Техника убијања мора бити тако приказана да не допушта опонашање. Детаље извршења злочина не треба приказивати. Разметање гангстера и криминалаца револверима не треба допуштати. Разговоре међу гангстерима о баратању оружјем треба свести на најмању меру. Сурова убиства не треба показивати у појединостима. Употребу алкохола (дроге и крви—наша примедба) у америчком (и мундијалистичком—н. п.) животу треба избегавати, сем уколико то изричито не захтева садржина за карактеризовање ликова. У принципу, страст и пожуду треба тако приказати да сцене не подстичу ниске и животињске пориве код гледалаца. Сексуалне перверзије су забрањене. Сексуална хигијена и венеричне болести не треба да се узимају као тема за филм. Призоре порођаја, аутентично снимљене или дате посредством силуете, не треба приказивати. Сцене свлачења треба избегавати, сем уколико нису суштински важне за радњу филма. Плес који сугерише сексуалне односе забрањен је. У филму се не сме исмевати било која религија. Националну заставу треба с поштовањем приказивати. Историју, институције, виђене личности и грађане других народности треба приказивати с дужним поштовањем.[14] Свако залагање за цензуру која би помогла праву уметност је сврховита, и опет за ону која би се борила против шунда и срозавања филма на порнографску илустрацију и индустрију, јер таква цензура је неопходнија данас него икада раније. Магији вулгарности, баналности и сваковрсној окрутности на филму могуће је супротставити се само духовношћу и хуманошћу, лепотом и осећајношћу, коначно, темама из исихастичке сфере кружног или цикличног рада покајаног и обоженог ума. 13 Старинским генерацијама и домаћинима који су имали и гајили домаће животиње на предвиђеним за њих местима у својим домаћинствима, нико од модерних људи заштитника и промотера животињских права не може приговарати да их они нису волели као Божја створења, невезано за то што су их држали ван својих домова. Какав однос према животињама гаји модерни човек, односно помодарац, сувишно је, па и декадентно говорити. Протестантски и англикански однос и став према животињама пак, доспео је и у теолошку раван, са одговарајућим теолошким импликацијама и реперкусијама, са пропратним декларацијама и конституцијама. Свакако да у оквиру еко и био-етичке димензије богословља има и треба да има места и за ваљану реч о животињама; то јест, за одмерену и трезвену реч о њиховом месту у животу људи, но које не би смело да иде науштрб, пре свега деце, било нерођене, било рођене, било оне која би требало да се зачну и роде матерично или in vitro. Иначе, о животињама се осим у оквиру богословља данас говори и у оквиру права. Andrew Linzey је утемељитељ прве светске организације за теологију и напредак животиња—The International Fund for Animal welfare, и такође Senior Research Fellowship at Mansfield College, Oxford, писац и некоиликих пионирских радова на тему теологије животиња.[15] По нашем осећању, сваку такву начелну тему би требало насловити тако да буде Теологија и животиње. Експерти за заштиту, права и слободу животиња се слажу у томе да заштита животиња подразумева три категорије заштите: заштиту физичке и психичке целовитости, и њихових наследних основа. Међународни покрети за заштиту животиња се боре за њихово ослобађање или пуштање у првобитну средину, за њихова права и за њихову добробит. Добробит животиња опет, обухвата правила пет слобода: слободу од глади и жеђи, од физичке неудобности, од физичке повреде, болести и бола, од непријатних емоционалних искустава попут патње и стреса, и, обезбеђивања природних услова за њихов опстанак. Место, пак, и улога животиња у свету филма и филмске уметности третира се равноправно са местом и улогом људи, професионалних глумаца. Према томе и све животиње-глумци имају своје филмске улоге, споредне и главне, и уживају углед starova. На тај начин филм је незамислив без учешћа животиња. у њему. Један од начина на који модерни филм покушава да изрази филмске преокупације аутора јесте непосредно понирање у саму суштину стварности, приказом аутентичних људских карактера, из чега гледалац може да открије одређени животни смисао и да назре философски и теолошки став аутора. На пример, у Бресоновом филму Случајно, Балтазар, призори и збивања носе сва обележја животно могућих догађаја, али из којих на крају избија редитељев став према животу, једна философска идеја која надграђује аутентично проточне и ефективне догађаје, а да при том не нарушава њихов реалистички фактицитет. Бресонов фим дакле прати тужну судбину једног магарца на толико природан и убедљив начин да сваки призор филма потпуно одговара објективним околностима и појавном виду стварности. Својим целокупним дејством, понајпре емотивним, филм се уздиже до поетске параболе о животу сваког људског бића, које понекад, или често, без његовог учешћа и жеље, постаје жртва безначајних околности или кретњи невидљивих нити. 14 Филм Атома Егојана, The Adjustor (Процењивач) бави се темом наше незрелости и наивности; темом помоћи ближњима на сопствену штету; темом губљења своје душе при спасавању душа наших ближњих. 15 Римокатолички свет у италијанском филмском неореализму и француском филму истине или новом таласу представљен је као свет дубоке покајне туге и жеђи за личношћу правде и наде, за личношћу љубави и истине. Тако је и Сартр, између осталога и писац филмских сценарија и сарадник на њима, изустио речи: Тражио сам Оца, а они ми утрапише Судију!
  21. Празник Светог Атанасија Великог свечано је прослављен 15. маја 2019. године светом архијерејском Литургијом у храму посвећен том светитељу у Земуну. Торжественимм богослужењем је началствовао Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење многобројног свештенства Архиепископије броградско-карловачке. Том приликом, преломљени су славски колачи принети поводом славе храма и имендана епископа Атанасија у молитвеном присуству архијерејског намесника протојереја-ставрофора Божа Бакајлића, старешине храма јереја Анђелка Додера, свештенства и благочестивог народа Земуна и околине. Извор: Српска Православна Црква
  22. У оквиру своје посјете Митрополији црногорско-приморској и Епархији будимљанско-никшићкој, јуче је саборни храм Светог Јована Владимира у Бару посјетио Епископ јуријевски Арсеније, викар Митрополије новгородске РПЦ, саопштила је ЦО Бар. Уваженог госта, додаје се у саопштењу, дочекали су свештеници Саборног храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  23. Две представке Светом Архијерејском Сабору Епископа крушевачког Давида. МАЈ 05, 2019 Представка САСабору 1 Унутрашњи докази о посвећењу светог Саве за Архиепископа и о добијању Грамате (синђелије) о Аутокефалији Архиепископије Макар била изгубљена, нестала, скрајнута, препричана од стране преподобног јеромонаха Доментијана а описана од стране монаха Теодосија, обојице хиландараца … ?, тек Грамата (синђелија) о Аутокефалији Архиепископије што ју је (Грамату-синђелију) свети Сава добио 1219. године у Никеји од избеглих из Цариграда: никејског цара Теодора Првог Ласкариса (таста Радослава-сина Стефанова-синовца светог Саве) и васељенског патријарха Манојла I Сарантена Харитопулоса (1219-1222) (патријарха Германа II) – јесте непорецива чињеница, и она је усклађена са канонским прописима (Ап, 1; Први вас. Саб. 4; Седми вас саб. 3; Антиох. 19 и 20; Лаодик. 12; Сард. 6; Цариград 1; Картаг. 13, 49, 50 и др.) и уоквирена устаљеном праксом у Православној Цркви! Руковођен богопосланим саветом Сава започе извршавати жељу срца свога за земљу отачаства његовога. Приступивши к цару свети му рече да је једино што немају у отачаству њихов архиепископ … те зато моли милосрђе његове кротости … да светоме оцу васељенском патријарху његово му Царство нареди да једнога од братије освети за архиепископа земљи њиховој … Цар пак одговори да са радосном душом његову молбуиспунити хоће … Цар извести патријарха о молби светога, рекавши да другога неће удостојити да узиђе ка таквом чину, само њега самога који моли. Патријарх чувши за цареву вољу о светоме, веома се обрадова, јер га и он много љубљаше, и брзо дође до цара. Цар узе овога у помоћ, и рекоше светоме: – Не одричи се апостолскога избора преко нас, који нам Бог кроз Духа Светога јави у срце наше за тебе. Прими и наш савет као богоподобан … Када је божанствена служба била свршена, цар и сви цареви људи скупише се да их благослови рука новопросвећенога архиепископа … Даље, приступивши к цару свети му говораше да му учини и ову савршену и милостиву љубав ако је Богом убеђен: … да по заповести твојега Царства примим од блаженога и свесветога оца васељенског патријарха благослов и заповест устима и руком и писмено, да после овога наш архиепископ не долази овамо у Константинов град на посвећење, него да се тамо од својих епископа посвећује … Патријарх, умољен од цара, написа благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него тај сам архиепископ са сабором својих епископа или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа. Патријарх и сви архиепископи, митрополити и епископи руком и устима светога благословише, и заповести благословене потписавши сваки својом руком, дадоше светоме … обдаривши га жезлом светитељства и свима својим часним и светим одеждама свештенства, написа му другу заповест, која гласи: ,,Герман, васељенски патријарх, архиепископ Константиновога Града, Новога Рима, у име Господа нашега Исуса Христа осветих Саву за архиепископа све српске земље, и дадох му од Бога власт да у целој области црквеној посвећује епископе и попове и ђаконе, да решава и везује кривице људских сагрешења, и да све учи и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И као и мене, и њега сви да слушате, у Христу православни хришћани! “ … Свети Архиепископ Сава не придоби престо безакоњем, не сагради недостојношћу трудна заповедања, то јест на правила, не украде власти митом, ни разбојнички, не уграби је слично силницима, не гонећи част него чашћу гоњен и једва умољен, … (в.: Житије Светог Саве, у Теодосије/Житија 5/I, Просвета СКЗ, Београд 1988, стр. 194-199). * Приликом хиротоније кир Сава је добио од патријарха инсигније и посебну грамату о хиротонији, звану заповест (Доментијан, 116; Теодосије, 183. Ап. 12; Четврти вас. Саб 11 и 13, и Шести вас. Саб. 17). У грамати патријарх даје Сави власт над свима српским и поморским земљама и у свој васељени, што је област мога светитељства правоверне хришћанске вере (Доментијан 116). Доментијан и Теодосије не дају текст одлуке о самосталности Српске Цркве коју је донео патријарх са сабором васељенске цркве (Домен. 116: Теодос. 183). Зато ми не знамо да ли је то био акт у форми канонског писма, односно благослова Цариградске Цркве за успостављање Српске архиепископије, или је то био Томос о канонском признању самосталне Српске Цркве. Међутим, садржај синђелије о хиротонији архиепископа Саве видели смо, цитирају оба биографа. Макар цитирању недостајала дословност, облик и форма синђелије каквом се она издаје не мањкају. Професор Благота Гардашевић, наш каноничар расуђује да оба биографа у синђелији погрешно наводе име патријарха који је хиротонију извршио. Место патријарха Манојла Сарантена (1217-1222) они стављају име патријарха Германа Другог (1222-1240) (в.: Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве1219, године, Београд 1977, стр 37). Како је могло доћи до ове замене? Мишљење Станоја Станојевића гласи да је Доментијан знао, можда и читао синђелију, али њу при састављању житија он није имао пред собом (в.: Свети Сава и независност српске цркве, Глас СКА 161, 1934, стр. 230). Благота Гардашевић заступа мишљење да је Доментијанову пажњу на то име привукао неки каснији акт, потписан од стране патријарха Германа (в.: Каноничност, 37). Димитрије Богдановић упозорава на чињеницу да постанак једне аутокефалне цркве није само ствар матичне цркве и оне области која се одваја, него да се то тиче целе Православне цркве, јер унутар аутокефалних цркава постоји одређени хијерархијски црквено-правни поредак (в.: Измирење српске и византијске цркве, Православна мисао 21, 1974, 64). За крајњи резултат имамо претпоставку да је кир Сава добио начелни писмени пристанак од патријарха Манојла, па тек пошто је добијена сагласност и других источних самосталних цркава, да је послат Томос у Србију, са потписом патријарха Германа Другог, који је постао патријарх почетком 1222. године. Тај Томос се, ако је тада дошао, могао јавно објавити и читати у свим црквама Архиепископије, и Доментијан је тако могао да чује за име патријарха Германа Другог. Тако наш професор Црквеног права, Благота Гардашевић презентује своју тезу (цит. д., 38, 33-51). Ето како је ,,Архиепископ свим српским и поморским земљама“ понео (…) своју титулу, и преузео уручене му: архијерејски жезал и грамату о посвећењу (в.: Проф. др Предраг Пузовић, Српска Патријаршија, Нови Сад: Православна реч, Суботица: Ротографика 2010, 31). * Наш закључак овако гласи: На сведочанству двојице или тројице сведока да се утврди свака истина и правда. Тако и на извештају биографа и историчара Теодосија и Доментијана да се темељи истина о Савином добијању Грамате или синђелије о Аутокефалији Архиепископије (спољашњи и унутрашњи докази), али и на темељу целокупног Савиног рада на устројству Цркве у Србаља (најпотпунији докази о каноничности и ваљаности ове Аутокефалије). Политички и канонски разлози за оспоравање Аутокефалије По паду Цариграда и по успостављењу Латинског царства 1204, Свети Сава се вратио у Србију са очевим моштима, а 1217. год. он је поново на Светој Гори: да ли првенствено због Стефановог крунисања латинском круном? У Никеји 1219. год. он постаје архиепископ и Српској Цркви обезбеђује статус аутокефалности. Организацијом Српске Цркве он се бави по повратку из Никеје и Солуна, 1220. год., и њу каналише на саборима српске земље и Цркве. У том контексту треба сагледавати потискивање грчких и латинских епископа и померање границе источне сфере на запад. Академик Димитрије Богдановић, на чије се процене о сржи Савиних делатности у вези са Српском Црквом и Српском државом ми ослањамо и које усвајамо, даје генералну оцену феномена Светог Саве Српског; и опет, он даје процену нове и будуће реалности: да је његовим горљивим активизмом био омогућен виши ступањ интеграције српског народа на основама источно-православне оријентације. (В.: Предговор, у.: Свети Сава/, Сабрани списи, Просвета, СКЗ, Београд 1986, 11-12). * Визави ученог писца и канонисте Димитрија Хоматијана, који је поступио оштро спрам светог Саве, чак га уљезом назвавши (в.: Писмо најсветијег Архиепископа Бугарске Хоматијана-одговор Хоматијана на писмо патријарха Германа Другог, у: Др. Благота Гардашевић, Каноничност стицања Аутокефалности Српске Цркве 1219. Године, Београд 1977, стр. 51), треба истаћи основну чињеницу да је Србија у југоисточним крајевима била угрожена јелинизацијом, чији је носилац био грчки епископат. Политика ослобођења словенског, српског свештенства у том појасу, и отварање могућности за словенску мисију аутокефалне цркве довело је Саву у сукоб са Охридском архиепископијом, односно њеним челником Димитријем Хоматијаном. Тројица грчких православних епископа – рашки, призренски и липљански, били су замењени Србима. Оснивањем топличке епископије умањено је или припојено подручје нишке епархије, од 1020. год. у саставу Охридске цркве. На избор за архиепископа, и на протеривање призренског епископа Хоматијан није могао да реагује другачије до оштро. Па ипак, сукоб са охридском архиепископијом поводом добијања аутокефалности у Никеји, исте године, није добио тежину раскола; превазиђен је широком диполоматском акцијом Светог Саве на међународном црквеном плану – на путовањима Савиним у Свету земљу и посетама источним патријаршијама (1229–30, 1234–35). (Исто, 11-12. Такође: Преображај Српске Цркве, у: Историја Српског Народа књ. Прва, Друго издање, Београд 1994, 315-327). Представка САСабору 2 Серијал Млади папа У иностраном серијалу Млади папа уметници су понудили своју транспозицију горуће теме и прибегли уметничкој слободи као азилу. Они су то учинили јер римокатолицима није сметало; само да он остане у епицентру, како Галаксије и небеса, Земље и њених меридијана, тако и преисподње; на ту страну нас и тростепена тијара и носиљка Младог папе заносе. Питкости, односно подносивости лика младог папе допринела је бусола за хумореску и драму његовог положаја; положаја латинског бога на Земљи. Усталила се процедура да нови председници САД-а, Руске Федерације, Кине … предају својим наследницима две тајне: кофер са кодом за лансирање атомског арсенала сопствене државе и информацију о постојању ванземаљаца и њиховог присуства на Земљи. Да ли по угледу на неку процедуру, или случајно, тек код најновијих римских папа (Павла VI, Павла Јована II, Бенедикта и Франциска) примећен је на Мрежи један реквизит, и један гег у вези са њим: постмодернистички реквизит-црвени округли нос од пластике?! Ове папе су га повремено себи заиста натицале на нос. У коликој мери је народни синеаста Федерико Фелини утицао на ову појаву својим топлим хумором и сликом света као шатре и циркуса, не знамо, али у извесној сигурно јесте. Замишљени имиџ и селф представљеног папе као младог лако је абсорбовао и овај гег, док је с друге стране он имао капацитет да лично усвоји онтологију папе Јозефа Рацингера у проматрању есхатолошких стварности, и да са правом подржи мисао да наша слобода задржава самовласност да изабере између вечних Небеса и вечног (само)проклетства. У то се такође не може сумњати. Треће, у шта смо прилично сигурни проматрајући лик младог папе јесте да он не би био заинтересован за нове папске догмате, то јест да би их једноставно ескивирао! Даље, код изабраних папа такође постоји обичај да они за време своје конклаве изнађу бар један нови догмат. Овај Млади папа међутим, не жели да се бави тим латинским новотаријама, јер су оне само геополитичке коте Ватикана, обучене у теолошке рите. Млади папа дакле разуме да свако претеривање одводи у истеривање. Кога? Па Христа, с Којим на пример догмат Првог Ватиканума из 1870. године ни не рачуна. Нити Га констатује у стварима живота, смрти и спасења. А све због папоцентричне политике-која је у Ватикану тоталитарна. Штавише, сходно њему ето утиска да самога Христа ништа више нити интересује на Земљи, нити Га ишта обавезује на њој?! А то што је он, Млади папа уобручио своју главу троспратном тијаром као шлемом или кацигом, а остатак свог тела најоскудније плаштом камуфлирао, јесте редитељски марифетлук намерно смишљен, да би се постигао контраст. Папска Курија притом, увелико шаље сигнале преко тијаре! И то преко сва три нивоа своје ерминевтике: да се са њеног врховног нивоа влада небеским силама, са средишњег земљом, а са најнижег (чеоног и рубног) демонима у Паклу. Шта је са њеним четвртим спратом: чистилиштем, дозволимо питање?! Сам Први Ватикански концил (1870) у интермецу изметнуо се у Доба свеобухватног папинског пада на свим трима Сатаниним испитима; испитима које Ватиканска Курија, уз помоћ све своје папазмагорије никада неће моћи да положи. Јер папизам постоји и оперише у ванхришћанским и нејеванђелским категоријама. Његов примордијални крштењски код је промењен: није ти више неопходно бити хришћанином да би био спасен, блажен и свет! Његова темељна енергија је промењена: од нестворене, благодатне богочовечанске на створену, човечанску; зато ти више није неопходна сама благодат да би био обожен: све сада зависи само од аранжмана са папом – и од индулгенција РКЦ-е. Римски папа је догматом Првог Ватиканума из 1870. године променио и сами Декалог Божјих Заповести: Свео га је на прву заповест као општеобавезујућу, а њу поистоветио са собом, па она сада гласи да је папа Господ Бог наш, и да ми не можемо имати других богова осим њега. Завршавамо са изригавањем ове уклете теме, која је туђа, умна и преисподња болест, и ми смо у духу згрожени њом као квази-догматом о папинској непогрешивости док он говори, (зашто не и док седи и влада?!) као свемоћан. Закључак о томе може бити само један: да је Први Ватикански концил a. D. 1870. срушио Римокатоличку цркву, раскопао њено јеванђелско хришћанство. А ми, будући жртвама папизма и инквизиторске Курије као искључиво људске пошасти, сви у души ипак задржавамо наду да ће у латинским народима остати бар мало непапистичке побожности!, бар мало непапистичког хришћанства!, попут оне народне побожности и оног народног хришћанства што се примећују у Роселинијевом реализму, односно италијанском народном неореализму. Инако Роселинија, његов дар за интерпретацију светог као најопипљивијег и материјализованог у времену и простору најбоље се прати у његовим светлописима Цвеће светога Франциска и Месија. Закључимо. Један папа, попут овог Младог, дакле не би добро прошао у Хрватској, иако је и она његова тера мисионис. Зашто не би? Зато што би он већ био допустио да падну папа Пије XII и фратар Хунипер Сера, а за њима да падне и кардинал Алојзије Степинац! Јер када он то не би допустио, ми бисмо помислили да су дошла последња времена. Њему опет, сажаљење не би допустило да пусти на људе толику силу страха. Страха од кога? Од рогатих блаженика и светаца попут, рекосмо, папе Пија XII, кардинала Алојзијa Степинца и фратра Хунипера Сера?! Шта рећи а не порећи, и каколи опет од тих пошасти утећи, питање је сад …?! Асоцијација на: „Младог“ Источног папу Велико неповерење нам уливају изрази који се налазе у обраћањима Цариградског Патријарха Вартоломеја Првог у најновијем периоду кризе његовог идентитета. Зато питамо: Да ли су они одјек папске доктрине о субординационој еклисиологији Првог Ватиканског Концила из 1870. године?! Јер Цариградски Патријарх бесомучно репетира појам мајка Црква у односу на појам мајке цркве, и на крају, волшебно прелази на терен појма ћерке цркве у Украјини. Да ли ће он то чинити и у будућности?! Ствар у вези са семантиком појма мајка Црква почиње да се компликује када знакови или семе почну да се продужују означеним, и да се роје: уређење и одбрана православних канона; искључиво право Мајке Цркве да уређује каноне; преузимање водеће улоге у ширењу свете науке и богословског учења; само њена канонска привилегија, молитва и благослов цркве и Васељенских Сабора да носи изузетну дужност као Мајка и родитељка Цркава (црквородица, н. п.); Црква Цариграда као Мајка Црква је оваплоћење слободне љубави Христове; велика обавеза Мајке Цркве која нема ограничења(видети: Чтец Ведран Гагић, у: Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама, Сајт и одредница, (4) https://www.uocofusa.org/news_180901_1.html. (5) http://bit.ly/2WADvDW Становиште цариградског Трона је кључ за разумевање ових семантичких репетиција! А оно се тиче његовог положаја и односа у Православној Цркви. Ту се дакле срећемо са усамљеним, повлаштеним и искључивим односом! Следи кулминација у односима-односима према другима, а не са другима. Њу ћемо приказати личном подршком датом тексту-ставу нашег чтеца Ведрана Гагића (Запажања о Томосу, Аутокефалији, Фанару и нама)!, а приказаћемо је у цитираних седам изведеница из, по нашем мишљењу милитаристички усмерене административно конципиране еклисиологије Фанара!-Фанара у обраћању граду и свету, односно народима и икумени данас! Притом неће изостати наш пропратни коментар. Ево седам изведеница које је теолог Ведран Гагић педантно пренео из изворника: „Васељенски Патријархат језа Православље, квасац који „укисели све тесто“ (Гал. 5.9)“. Васељенски Патријархат „ужива канонскујурисдикцију и све апостолске повластице у својој обавези да чува јединство и заједницу локалних Цркава, али и свеукупни пут Православља у савременом свету и историји“. Васељенски Патријарх је „Председник Православног тела“. „Васељенски Патријархат остварује пророчку службу, ширећи тајну Католичанске Цркве у Христу Исусукроз свет у свакој епохи“. „…неки људи погрешно верују да могу да воле Православну Цркву, али не иВасељенски Патријархат, (и) заборављају да он оваплоћава аутентични црквени етос Православља…“у почетку беше Слово… у њему беше живот, и живот беше светлост људима“ (Јн. 1. 4), почетак Православне Цркве је Цариградски Патријархат, „у овоме је живот, и живот је светлост Црквама“…“[6] “Православље не може да постоји без Цариградског Патријархата“. „…сви треба да се чвршћеповежемо са Првим међу нама, да бисмо пили из кладенца који се богато напаја са светог извора наше побожне Нације [Рода?] и беспрекорне Вере“. (Видети код Гагића за: (6) „Чудне Речи Цариградског Патријарха“овде: https://sozercanje.wordpress.com/2018/09/11/%d1%87%d1%83%d0%b4%d0%bd%d0%b5-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b8-%d1%86%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85%d0%b0/). Ево седам наших коментара на изведенице које су цитиране према изворницима. Квасац је преко мере укиселио тесто. Од стране Васељенског Патријархата дошло је до одступања од обавезе да се чува јединство и заједница локалних Цркава; дошло је до одступања иод свеукупног пута Православља у савременом свету и историји. Друго: Зар саме локалне Цркве нису Аутокефалне и Аутономне?! Зар Глава Православног црквеног Тела није Христос?! Зар то исто не чине и све остале Патријаршије, Архиепископије и Аутономне Цркве, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве?! Зар историјски и чињенично почетак Православне Цркве није Јерусалимски Сион, заједно са Антиохијском Црквом?! Ко не исповеда веру православно, ко учини да га више не буде, и кога више не буде било, без њега ће се моћи благодарећи онима који ће наставити да православствују! Зар Седам Малоазијских Цркава није нестало а Црква опет наставила да постоји?! Да ли се кладенац налази у данашњем Фанару? Да ли се он богато напајаса светог извора наше ромејске побожне Нације и [Рода?], тојест, да ли само филелинског геноса, или из свеколиког рода хришћанског и православног?! И опет, да ли је овде реч о истој православној беспрекорној Вери Фанара до Украјинског питања, или и после Украјинског питања?! Ево и закључка. Ми лично, у овом тренутку бојимо се да за ових седам чудних речи цариградског Патријарха, односно речи громопуцатељних, као и за све друго што Фанар преко неких својих првојерараха и јерараха, и поодавно, и сада, увелико чини неправославно –немамо других речи до следећих: Васељенски Патријарх Вартоломеј Први много је хтео и много започео, али га је час империјалистичких и нецрквених тежњи, речи и чинова на странпутицу одвео!!! О томе је дакле реч у овој нашој Представци САСабору!!! 25/12 април 2019. год. Еп. крушевачки Давид https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/05/dve-predstavke-svetom-arhijerejskom-saboru/ View full Странице
×
×
  • Create New...