Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1792 results

  1. Чланови клана који отпадају од вере, и који губе битку против Цркве, све своје непристаше ненавиде и усташком их и арнауташком мржњом засипају. Тако су се у нас појавили људи као типични „протестанти православног порекла“; данас су они и угнеждени на месту светом, и надају се временима своје доминације у Српској Цркви и у црквеној просвети. У интермецу пак, амбиција их прождире, недостатак доказа у прозивкама људи и натурање кривице другима, њих излуђује! На истом терену су се појавили и интелектуалци склепани на брзину и по сваку цену. Да би се пробило до њиховог срца, мора се мукотрпно пролазити кроз зидове њихове сујете и безобзирности, односно кроз маглу њиховога себељубља. И док су овакви интелектуалци у једном тренутку како-тако успели да се позабаве темом од маске до личности, неко од компетентних ће једанпут морати да се позабави и њима, и то у кључу теме од личности до маске; или тачније: од маске до анонимуса. У ствари, тај неко ће морати да се позабави целом једном партијском ћелијом анонимуса на месту светом. Зато што та ћелија овде и засад делује за свој, али и за туђ рачун, и увек помоћу туђег, или од Цркве уграбљеног новца; а такво деловање унутар Цркве и светиње јесте канцерогено. Изгледна, хронична и професионална анонимност мами на акцију, чак на диверзију, па будући таквом, она намамљује и на стварање кризе идентитета код људи. Неким личностима – писцима, сметају сопствени текстови, да би били личности, а неким текстовима опет, сметају сопствене личности – писци, да би они имали вредност и ранг текстова. Проблем је дакле нерешив, јер се истовремено јављају и сама личност – писац, и сами текст аутора. Они који не прихватају љубав према истини, због чега у питање доводе своје спасење – пропадају. Бог допушта прелест на њих, као и да буду заведени и да поверују лажи. Тиме бивају осуђени и сви они који нису поверовали истини, него су се за неправедност одлучили (2. Сол. 2, 10-12). * Србин из побожне породице, накалемљен на борбени и псевдо-религиозни атеизам и анархију, или обрнуто, борбени и псевдо-религиозни атеизам и анархија накалемљени на народну веру, обострано се налазећи у међусобној спрези, порађају монструме и монструозност: братоубице и братоубиство; обоје пак усмерено према цркворушитељству. Корак дубље према паклу иду борбени комунисти-атеисти и анархисти, који су се у једном тренутку конверзијом накалемили на народну, православну веру. Потом су побеснели од црквеног добра и фондова за мрежне новце; дакле побеснели су од добра којег су се у међувремену дочепали и исцрпили га, али и од фондова мрежнога новца који су њих саме заробили, и умрежили. У том тренутку преокрета показао се стари пут: пут непријатељства према целокупној Цркви, проповеди вере и њеног етоса, пут борбе против браће и отаца. То ипак значи да нам они никада нису ни били браћа на начин заједничког учествовања у Истини Цркве и њеног етоса! Њихова браћа су били симпатизери, и остали су симпатизери којима се служи. А служи им се да би се у њима нашла потврда за свој црквени либерализам, за своје маловерје блиско неверју, за оправдање свог несведочења. Начин пастира и учитеља у црквеном Училишту, или на црквеној епархијској катедри, где је Господ Исус Христос Владика, јесте оно што им недостаје. А недостаје им зато што они своје политичке и друштвене амбиције дакле промовишу на месту светом. Зато су постали слуге оних који су се давно декларисали као гадљиви на Бога. Њихов ред је састављен од „црквених либерала“ који траже потврду за своју расклиману богословску компетенцију и за туђинско понашање у Дому Господњем. Док они други, њихове мецене, радо их прихватају као своје, чиме се испољава нејединство у Цркви, и чиме се врше експерименти да се преко њих као преко дубоке парадружине унизе и обесвете сви њихови неистомишљеници. Чиме све то? Прљавим, свађалачким и бизарним клеветама и лажима и кампањама, у спрези са незнавеним, заплашеним и потплаћеним инсанима који су њихова радна снага. Спасавајмо се у Цркви од овога нараштаја (Дап. 2, 40), то јест од једног дела медијских инквизитора, као и од једног дела наших универзитетских предавача, склоних скандалима, превртљивости и издајству предањскога црквенога етоса. Спасавајмо се од њих и спасавајмо једни друге, даномице и обноћ. * Тако су се у нас појавили људи као типични „протестанти православног порекла“; данас су они и угнеждени на месту светом, и надају се временима своје доминације у Српској Цркви и у црквеној просвети. У интермецу пак, амбиција их прождире, недостатак доказа у прозивкама људи и натурање кривице другима, њих излуђује! На истом терену су се појавили и интелектуалци склепани на брзину и по сваку цену. Да би се пробило до њиховог срца, мора се мукотрпно пролазити кроз зидове њихове сујете и безобзирности, односно кроз маглу њиховога себељубља. И док су овакви интелектуалци у једном тренутку како-тако успели да се позабаве темом од маске до личности, неко од компетентних ће једанпут морати да се позабави и њима, и то у кључу теме од личности до маске; или тачније: од маске до анонимуса. У ствари, тај неко ће морати да се позабави целом једном партијском ћелијом анонимуса на месту светом. Зато што та ћелија овде и засад делује за свој, али и за туђ рачун, и увек помоћу туђег, или од Цркве уграбљеног новца; а такво деловање унутар Цркве и светиње јесте канцерогено. * Црквеност и светост пак захтевају јеванђељски језик, мисао и делање. Обе се надахњују Светим Предањем и светоотачким етосом у духу и садржини Христовог Јеванђеља. Поимање слободе, о којој наши црквени либерали, волунтаристи и „протестанти православнога порекла“ радо, и пуних уста испредају сладуњаве приче у појединим пиратским медијима, исто таквим порталима и у својим твитовима, које заударају на превару. Овакво њихово поимање сопствене феноменологије има за резултат приватно, нехришћанско схватање слободе. Слободе њих ради, а не Христа и Цркве ради. Њихови покушаји су, видимо, усмерени ка томе да светост и освештано црквено Училиште учине прибежиштем сопствене идеологије и комфора, те местом где Црква не може више имати гласа. Наравно да такво схватање и делање нема проходност, и да ствара велику саблазан. По њиховоме расуђивању и делању Духу Светом у црквеном Училишту као да нема места за обитавање. Јер, ту се излажу учења нова и отворена за свет, цела једна нова научност и просвета без Бога. Црквена вековна просвета у дословном смислу, за њих је анахронизам. Све што управо даје посебност црквеној просвети и што је чини јединственом, минимализује се, или се трансформише, и то само са једним циљем: да би се савременим токовима мисли и методама образовања пришло што ближе, и буквалније. Непријатно изненађење међутим, увелико нам и стално долази управо од слабости и немоћи савременог, и све савременијег, односно либералног и све анархичнијег образовања. * Враћамо се једном од основних разлога нашег осврта на дреку и хајку која се упире према Светом Архијерејском Синоду СПЦ и његовим члановима, као и против већине чланова Научно-наставног већа и Научног Савета Православног богословског факултета у Београду. Оне пак који би притом да над нама лично, и по сваку цену изврше егзекуцију или херем, али да то изгледа тако као да Богу службу чине, ми подсећамо на следеће: да они то чине са таквом будношћу и вребањем и утрошком енергије, да би неко могао да помисли како актери оваквих ујдурми стварно имају и ум и руке за једну такву операцију. У стварности пак се види, да они имају моћ само да бљуцкају. Али да не би узалуд чекали остварење свога циља, они имена својих мета у покрету засипају поругама, лажима и конструктима лажи, и то, рекосмо, уз обавезно бљуцкање. Исто то чине, и своје лажи придају лажима и они потенцијални егзекутори са којима су се ови наши одрођени, спајташили. Тако умрежени, рекли бисмо да вребају прилику да заврше посао, било над свима нама поменутима, било над метама које им сада више нису по вољи и укусу. Док отац и једнима и другима притом, и до даљњег јесте и остаје: дух клевете и лажи и расуђивања на придумку. * Твитови су овој парадружини највећа духовна и књижевна достигнућа. У њима су ствари коронарно јасне, као што су и у вилајету анонимности и псеудонима јасне. Ту нема никакве приче о блиском међусобном дијалогу и о гледању очима у очи. Ту се строго поштује „социјална“ дистанца. Духовно достигнуће њихових твитова је уствари празнично политикантско и страначко мантрања, ни мање ни више него пред иконом светога Великомученика Ђорђа (флоскуле о хајдуковању, борби и слободи црвених пуританаца, све као у доба СКОЈ-а) Ипак им се мора одати једно признање: методом монтаже-атракције, дакле монтажом текста, слике и звука, овим твит-мејкерима је пошло за руком да без доказа створе црни твит-досије епископа Давида. Он убудуће неће морати да брине због анонимности! Коначно је и сам постао доступан њиховој Информативној агенцији, а она већ зна шта ће даље чинити с њим. Шта је све нама наша Карабурма дала! Наша Универзитетска установа коју су наши твитераши давно, док су још били анонимуси – озвучили – да би имали апсолутну контролу над наставничком и студентском рајом! Ови људи су се организовали, и на време се легитимисали! Зато сада пласирају производ (продакт плеисмент), али им жетва подбацује; производ им је у хаосу, и зато га пласирају у пиратским медијима и на твитер-тезгама. * Што се тиче Епархије крушевачке, свих њених епархиота и њеног епископа-епископ ће се и убудуће, баш као и досад, одазивати на позиве свих својих епархиота, хришћана свих средина, свих установа и свих занимања унутар Расинског округа! Притом се он неће саблажњавајући ни о кога, и ни око чега. Он ће успут расуђивати и одлучивати хоће ли, и на који ће начин примати, или неће, прилоге за све сврхе и потребе епархијског живота, као што ће одлучивати које ће, и какве ће наменске просторе освештавати. Епископ ће и убудуће практиковати да у припратама нових храмова буду живописани ктиторски ликови, попут оних који су приказани у историји нашег црквеног живописа. Притом, он никоме неће дозвољавати јавашлуке у епархији, јер су јавашлуци извор свих наших неприлика! И тако даље. * Да закључимо: намера оглашавања нам је била да покажемо како се изнутра блокира игра плаћеника звана Човече, не љути се! – и каквом се гномом реагује на непочинства плаћених играча и егзекутора, у смислу: Према свецу и тропар. Ако засад на све што смо рекли и урадили, и што ћемо рећи и урадити буде услеђивала као досад, траљава и аљкава реакција у виду ниских удараца, свим досадашњим, нарочито оним умреженим актерима који воле да батинају, предлажемо да подигну гард, и ниво своје човечности. Другим речима, да мајсторски и професионално и за мрежне новце не лажу тако масно, као што су досад. И наравно, да не ћерају увек једно те исто, као изгребана плоча. Зашто рецимо наши црквени либерали и анархисти не би позвали некога на такмичење у најдуготрајнијем говорењу напамет једног Јеванђеља, или Апостолске Посланице, или Псалама?! Или, ако би им било лакше, зашто се сами не би осмелили на сопствену јавну исповест, када већ са толиким жаром јавно исповедају сваког кога таргетирају из чистог ћефа и беса? Зар се они ионако не исповедају тајно својим меценама?! * Последња реч поруке коју бисмо им упутили, била би реч о смрти. Смрт и њено превладавање јесу једина могућност да се редослед догађаја библијске историје у животу нас људи поређа до краја: од почетка до завршетка – васкрса и преображаја. Сам ће Господ – на заповест, на глас арханђелов, на зов трубе Божје – сићи с неба. И најпре ће васкрснути мртви у Христу, а затим ћемо ми живи, преостали, заједно с њима бити понесени на облацима у сусрет Господу, у ваздуху. И тако ћемо увек бити са Господом (1. Сол. 4, 16-17). Али једну те исту благодатну енергију Његову сви ми нећемо исто доживљавати! У томе је проблем сваког од нас! Смрт је дакле најозбиљнија могућа појава, и она не може да служи за поругу и фабриковање и режирање лажи, за уцену и наруџбине, за насилну промену поретка ствари, укључујући и државни поредак! – Таква употреба смрти дакле била би равна злоупотреби ње саме као Божјега дара, и тако даље, све до хуле на Бога и на Његов Промисао! Смрт се не да инсценирати – него се она допушта ради светих циљева; ради небеских ствари према којима ми спонтано, а не силеџијски (претњама и уценама и мрежним новцима и петпарачким налозима даваним медијима и тезгама) – идемо у сусрет. Именом и презименом Епископ крушевачки Давид (Перовић) Гнома о „преокрету“ Алексе Марковића у професора ПБФ УБ неродољуба и његовог близанца Томислава Марковића у алџазирца | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Чланови клана који отпадају од вере, и који губе битку против Цркве, све своје непристаше ненавиде и усташком их и...
  2. ТЕКСТ У ЦЕЛОСТИ ПРОЧИТАЈТЕ НА САЈТУ ЕПАРХИЈЕ КРУШЕВАЧКЕ: Гнома о „преокрету“ Алексе Марковића у професора ПБФ УБ неродољуба и његовог близанца Томислава Марковића у алџазирца | Епархија крушевачка WWW.EPARHIJAKRUSEVACKA.COM Чланови клана који отпадају од вере, и који губе битку против Цркве, све своје непристаше ненавиде и усташком их и арнауташком мржњом засипају. Изгледна, хронична и...
  3. На празник Светог свештеномученика Платона Бањалучког, 5. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом Литургијом у манастиру Буково уз саслуживање сабраће ове свете обитељи. У свом обраћању, Епископ Иларион је најпре честитао монаху Платону имендан и свима пожелео срећан празник. Тумачећи свето Јеванђеље владика је истакао да Господ није учинио никаква чуда у Капернауму не због немоћи своје већ због неверја и равнодушности тамошњег народа. „Нека би нам Господ даровао све оно што је добро и корисно, а Он најбоље зна шта нам је и када потребно“ закључио је Епископ тимочки. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке
  4. Празник Светог Великомученика Георгија Победоносца, који је крсна слава великог броја Срба, а међу њима и Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, свечано је прослављен 6. маја 2020. године у манастиру Милешеви. Звучни запис беседе Тим поводом, Преосвећени Епископ Атанасије предстојао је литургијским сабрањем уз саслужење настојатеља манастира Светог Николаја у Бањи Прибојској архимандрита Теофила, пароха прибојског протојереја-ставрофора Ранка Милинчића, архијерејског намесника пријепољског протојереја Игора Ерића, протођакона Николе Перковића и ђакона Ивана Савића. За певницом је одговарало милешевско сестринство са својом игуманијом мати Аквилином. У току Божанске службе Преосвећени Епископ Атанасије је рукоположио у чин презвитера свог дугогодишњег ђакона Николу Перковића, који је са њим заједно прошао све недаће и искушења и у Епархији бихаћко-петровачкој али и у Милешевској епархији од њиховог доласка 2017. године до данас. Благодарећи Богу на свим даровима из Његове непотрошиве ризнице добара, Епископ Атанасије је у беседи рекао: – Благодаримо Богу што нам је дао да га славимо у Светима Његовима, посебно у Његовим Светим исповедницима и мученицима, као што беше јуче у дивном Свештеномученику Платону Бањалучком а данас у Светом Великомученику и Победоносцу Георгију. Благодарећи Богу за Његова доброчинства која исповедамо и препознајемо, посебно бих се сада обратио нашем новом свештенослужитељу, презвитеру Николи, а кроз њега опет, и свима другима који су раније примили презвитерски чин и друге одговорне службе у Цркви. – Речено је да ми треба да будемо сарадници Божији, сарадници у Његовом спасењу света. Можете ли замислити онда колико је одговорна свештеничка служба, бити сарадник Господу Христу, Њему као Спаситељу. А то је свештеник кроз служење Свете Литургије и других светих тајни, кроз проповедање Јеванђеља, поучавањем других самим начином свога живота, свим својим пастирским радом. – Ми имамо и блиских примера из нашега рода како се треба угледати на Христа и како треба испуњавати свештеничку службу у било ком чину, и уопште како треба, као прави хришћанин живети… У послушности и љубави до краја се испуњава свака служба у Цркви. Из послушности Цркви и Господу Христу, у љубави према Цркви и Господу Христу. Према Цркви то значи према свима ближњима, опет испуњење оне Христове заповести коју смо данас чули: Нову вам заповест дајем да љубите једни друге. То је заповест Христова. Све што је узвишено и добро у Цркви учињено учињено је из послушности и љубави… Тако је и светитељ кога данас прослављамо, и Господа Христа прослављајући у њему, Свети великомученик Георгије посведочио Христа на свој начин, својим мучеништвом. – На страшном Другом доласку Христовоме, када буде општа смотра свега човечанства, свих људи и преглед целе историје, онда ће бити за верне слуге Божије најрадоснији тренутак. Онда ће се пред целим светом обелоданити управо то како су они признали Христа и како сада Христос признаје и препознаје њих, беседио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  5. Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић). Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије. Када је завршио богословију рукоположен је за ђакона и презвитера. Године 1896. послат је у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља. Када се вратио из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца. Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита. Служба Светом Свештеномученику Платону, Епископу бањалучком /ПДФ/ У току Првог балканског рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник. Кратко време био је администратор Охридске епархије. Окупацију је провео у Србији. Био је и старешина манастира Крушедола (1934-1936). За викарног епископа моравичког изабран је 1936. године. Хиротонисао га је патријарх Варнава Росић 4. октобра у Сремским Карловцима уз саслужење митрополита загребачког Доситеја (Васића), митрополита Анастасија ис Руске Православне заграничне Цркве, те епископа: бачког Иронеја (Ћирића), бостонског Макарија (РЗПЦ) и викарног, сремског Саве (Трлајића). За епископа охридско-битољског изабран је 22. јуна 1938. После годину дана премештен је у Бању Луку. Као епископ бањалучки дочекао је почетак Другог светског рата. Када му је саопштено да као рођени Србин из Србије мора да напусти НДХ, он је одговорио: “Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за епископа бањалучког и као такав обавезао сам се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о својој духовној пастви трајно и постојано, без обзира на ма какве прилике и догађаје, везујући нераздвојно живот и судбину своју са животом и судбином свога духовног стада и остајући у средини његовој на духовној старжи за све вријеме док ме Господ у животу подржи, остајуући уз своје стадо као добар пастир који душу своју полаже за своје овце.” Усташе су ухапсиле владику Платона и одвели га 5. маја 1941, заједно са протом Душаном Суботићем, архијерејским намесником из Босанске Градишке, изван Бањалуке где су их убили и бацили у реку Врбању. Свештеномученика Платона Бањалучког убио је усташа Асим Ћелић. Владичино изнакажено тело пронађено је у селу Кумсалима 23. маја 1941. године. Сахрањен је на војничком гробљу у Бањалуци, а 1973. пренет је у бањалучку Саборну цркву. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве 1998. године прогласио за свештеномученика и тада је унет у Именослов светих Српске Православне Цркве. Славимо га 22. априла по црквеном, а 5. маја по грегоријанском календару. Тропар, Глас 8: У чаши Христовој Сапричасниче и Апостолима Санаследниче, Свештеномучениче Платоне, Архипастиру Бањалучки. Река Врбас постаде река живота вечног, који сад наслеђујеш са паством Твојом, што ради Вере праве с Тобом постарда. И сада, Светитељу, с Новомученицима, моли Христа Бога и Спаса свију: да спасе род наш Православни. Кондак, Глас 3: Црква данас слави свога Архипастира, Платона славног Свештеномученика, и с њим мноштво дивних Новомученика, што за веру праву невино пострадаше и Царство Небеско вечно наследише. Тога ради славимо Христа Логоса, Предвечнога Бога и Спаса нашега. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Епископ зворничко-тузлански господин Фотије посјетио је данас, 04. маја 2020. године, манастир Свете Матроне Московске у Ритешићу. Настојатељ манастира, игуман Исаија, упознао је Епископа са радовима на изградњи манастирског конака и уређењу порте. Након посјете Ритешићу, Епископ је посјетио град Добој и упознао се са током радова на обнови епархијског дома. Том приликом Владика се сусрео са градоначелником Добоја господином Борисом Јеринићем којем је изразио своју благодарност за помоћ коју град Добој пружа у обнови овог значајног црквеног објекта. Између осталог разговарано је и о тренутној епидемиолошкој ситуацији у Добоју. Тим поводом Владика је упутио ријечи подршке градоначелнику, грађанима Добоја и свим службама које се боре са овом пандемијом, уз молитву за њено брзо окончање. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  7. У храму у насељу Коловрат код Пријепоља у недељу 3. маја 2020. прослављена је храмовна слава – Свети Николај Охридски, Жички и Свесрпски. Тим поводом Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је у коловратској светињи Свету архијерејску Литургију уз саслужење пароха жупског протојереја-ставрофора Богдана Кувеље, јереја Горана Крстића и протођакона Николе Перковића. За певницом су били архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић и старешина Светониколајевског храма јереј Небојша Јовановић. Звучни запис беседе Ова Трећа недеља по Васкрсењу посвећена је женама Мироносицама, стога је Епископ Атанасије указао пре свега на њих и њихово дело: – Ми православни размишљамо о ономе што је најбоље, што је најсветлије, што је најјаче у нашем животу. А нема ништа светлије од личности Господа Христа и Његових дела, и Његовог највећег дела, Његовог Васкрсења из мртвих, и плодова Његовог Васкрсења из мртвих. О томе ми размишљамо, о томе размишља цела Црква Христова. На то нас Црква позива, баш да то имамо у своме уму и своме срцу, и то ми и чинимо. Ево, кад отворите календар наше Свете Цркве видећете да је сва пажња Цркве усмерена и даље на то славно дело Христовог Васкрсења из мртвих. Наша пажња усмерена је и прати оне који су такође били загледани и загледани су у то славно Христово дело. А то значи да и даље имамо у виду Апостоле Христове, све оне који су Њега пратили, слушали Његову реч и гледали Његова дела, што значи да у виду имамо и жене Мироносице којима је посвећена ова недеља, овај данашњи дан. – Најпре им је Анђео објавио Христово Васкрсење на самом Гробу, празном Гробу Васкрслога Христа, а онда им се и сам Христос јавио на путу куда им је рекао да иду, и пошто их је тиме обрадовао, послао их је да јаве и Апостолима и другима. Оне су онда биле први весници другима. Онда се Господ јављао, не само тим својим пратиљама које су Га највише волеле, него се јављао и појединачно Апостолима, па онда свима Апостолима заједно, њима једанаесторици, јер један, као што знамо, беше отпао, и онда се јављао и другима. Васкрсли Христос Победитељ, обрадовао је све оне који су Њега пратили, који су Њега слушали, снабдео их, ово морамо запамтити, снабдео их оним што је најважније, снабдео их најпре знањем, и то најважнијим знањем које постоји, знањем о Себи, о Њему, Христу Васкрсломе, Христу Живоме, Христу који је чинио чудеса, који је беседио, Христу Учитељу, Христу Победитељу. Победитељу сатане, Победитељу болести, Победитељу смрти. То је најдрагоценије знање којим је Господ снабдео своје пратиоце… И још их је снабдео силом Духа Светога. Знањем и Силом. И снабдео их радошћу Живота. И као такве, задужио их да то знање преносе другима, да ту силу примењују на другима, и да радошћу Божијег присуства, радошћу Духа Светога испуњавају срца других. – Све се ово дивно уклапа и даље у наставак нашег слављења, нашег славља данас, ове недеље, у храму посвећеном Светом Николају Српском овде у Коловрату. Уклапа се зато што се Свети Николај потпуно угледао на свете Апостоле Христове, наставио њихово дело у нашем времену. Наставио да проповеда Живог Васкрслог Христа, и то исто онако успешно. И исто онако је Господ потврђивао његово дело, његову проповед, његове речи, знацима, јер Свети Николај Српски, Жички, светски Николај, Свеправославни, успешан је исто тако био у проповедању Васкрслога Христа, указао је Епископ Атанасије, па је затим укратко изложио животни пут и дело овог дивног великог српског светитеља – Светог Николаја Свесрпског. Након заамвоне молитве Епископ Атанасије је освештао славско жито и преломио славски колач које су припремили чланови црквеног одбора заједно са својим свештеником. Извор: Епархија милешевска
  8. Епископ бачки г. Иринеј: Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља. Звучни запис беседе У Недељу мироносица, 20. априла/3. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј началствовао је на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала, владика Иринеј је најпре заблагодарио Господу и изразио радост што је, први пут после више недеља, света Литургија служена уз присуство вернога народа. Данас је трећа недеља периода којим прослављамо Васкрсење Христово, који се зове Педесетница јер траје педесет пуних дана. Када чујемо да је ово Недеља мироносица, прво што ће се многи од нас упитати: „Шта то значи мироносице?” Ван црквеног говорног подручја, ван наше хришћанске употребе речи, термина и израза, таква реч стварно не постоји. Поготову не постоји у језику и маниру оних који не само што се не причешћују него и не кроче никада у цркву, али су зато нама свима недељама, из дана у дан, солили памет шта ми смемо, а шта не смемо, и зашто ово смемо и оно не смемо, и неки, они најекстремнији, покушавали су посредно, поједини чак и непосредно, да оптужују Цркву за постојећу епидемију и заразу, што је безумље над безумљима. Нико се тако доследно и савесно није придржавао лекарских упутстава и државних директива за пажњу не само на своје здравље него, пре свега, и на здравље својих ближњих, као што су то чинили православни хришћани у нашем народу, али и свугде другде. Мироносице су жене које доносе са собом у рукама свето миро. У време Христовог живота на земљи, у јеврејском народу је био обичај да се покојници помажу тим освештаним миомирисом. У први дан недеље, врло рано, долазе ове жене мироносице да, по обичајима, помажу Христово тело миром, ароматским материјама. Успут се питају како ће изићи на крај са оним огромним каменом. Долазећи, виде, међутим, да је камен склоњен са врата гроба. Улазе у гроб и – уместо да виде тело покојника – на њихово запрепашћење виде анђела Божјега, светлог, блиставог, у светлим хаљинама. Прво „Христос васкрсе!” у историји је дошло управо од тог анђела. Иако је њихов страх био, рекли бисмо, готово непостојећи у односу на страх ученикâ, апостолâ, оне, слабе жене, биле су неустрашивије од мушкараца, и зато се прво њима и јавља радосна вест о Васкрсењу Христовом. Под Крстом стоје само оне, апостоли су се разбежали. Жене мироносице називају се с правом равноапостолнима, и оне су као и апостоли Христови, ништа мање у свести Цркве. Како ми данас можемо да будемо учесници њиховог подвига? Ми данас, каже наша света Црква, треба такође да будемо мироносци и мироносице. То свето миро, тај благопријатни мирис који треба да принесемо Васкрсломе Христу, јесте сâмо наше биће, наша душа, наше срце, наша вера, наша љубав. Ми, хришћани, смо – каже апостол Павле – мирис угодан Богу. Као што је грех нешто што духовно заудара, тако вера, нада, љубав и свака врлина је нешто што духовно мирише. Ми можемо да будемо у заједници са овим светим женама мироносицама и са свим верним ученицима Христовим само тако ако у нама самима буде светога мира – мира вере, наде, љубави, мира богољубља и човекољубља. Призивам најпре самога себе, онда и све Вас, браћо и сестре, да се потрудимо, колико до нас стоји, да и ми са таквим духовним миром и миром, спокојем у души, идемо у сусрет ка Христу, па ћемо и ми затећи не Гроб, не више ни празан Гроб, него Живога и Васкрслога Господа, Који и нас васкрсава из сваке смрти, истакао је Преосвештени владика Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. Из наше архиве доносимо надахнуто и поучно предавање, које је у недељу, 02. децембра 2018. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОЈЕРЕЈ ВЛАДАН СИМИЋ одржаo у Гимназији Јован Јовановић Змај. Тема предавања: ЕПИСКОП ПЛАТОН АТАНАЦКОВИЋ. Извор: Радио Беседа
  10. Откако је Христос утемељио Цркву, она је на мети напада. Нападали су је они који су вјеровали у мноштво богова, распињали је они за које је Христос само један од пророка, прогонили они који су човјека прогласили Богом… Историја се понавља. У времену које ће остати забиљежено као „Доба короне“ Цркви се спочитава друштвена неодговорност, иако смо овај Васкрс прославили скромније него икад, дајући тиме свој допринос у борби против вируса који је паралисао читаву планету. Ипак, ни то није било довољно да се Црква, њена мисија и њено свештенство оставе на миру. Прозивају нас лажни душебрижници, којима би, чини се, једино одговарало да Црква затвори врата свих храмова, да свештеници поскидају мантије и да коначно ово друштво, у духу старих парола, „раскрсти са религијом“. Схватајући уплашеност и неких наших вјерника, који страхују од већих окупљања, не схватамо оне који извориште ширења корона вируса смјештају у Путир, и који крајње злонамјерно дистрибуирају фотографије и видео снимке са Светих Литургија, желећи да гњев јавности запљусне Цркву, њене епископе и остало свештенство. Епископ Милутин се упокојио од посљедица корона вируса, један млади вјероучитељ такође; епископ Стефан је на болничком лијечењу, као и још неколико свештеника. То је доказ да смо и ми, свештеници, дио овог друштва, али нико није нити може доказати да је вирус пренешен баш на Светој Литургији, баш из Светог Путира. То ће заувијек остати тајна, коју су наши душебрижници већ „открили“, откривајући своју површност и злонамјерност, раскривајући себе пред свијетом. Смета им Црква, а не сметају тржни центри, трговине, банке, пуне улице… Они који нас нападају, споља или изнутра, суштински не разумију улогу Цркве у историји. Да појасним, крајње добронамјерно: Научници ће ускоро, вјерујем, направити вакцину која ће уклонити овај вирус из наших живота. Упркос тој чињеници, коју ће човјечанство дочекати са одушевљењем и олакшањем, човјек ће и даље остати смртно биће. Са короном или без ње, нама је умирати. У томе је суштина, а управо због те суштине ми не можемо, ни на трен, заборавити Онога чија смрт на Крсту и Васкрсење представљају темељ наше вјере, која је „основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих“ (Јевр. 1, 11). Због тога Црква Христова мора, може и хоће наставити литургијски и светотајински живот, јер нам је узалуд и хиљаду година живјети на Земљи ако не окусимо радост Невечерњег Дана. То ће разумјети само они који су допустили да им Христос, Својом љубављу, раздани тмину у којој живимо. Посрћући из гријеха у гријех, из понора у понор, из ништавила у ништавило, ставили смо човјека изнад Бога, похлепу изнад природе, грамзивост изнад љубави. Зато се немојмо чудити онима који би да посвјетовњаче Цркву Христову, да је лимитирају сопственим безумљем, остављајући уплашеног човјека на мети овосвјетских вјетрова лажи. Збуњени, уплашени и изманипулисани човјек нашег времена, треба да стане пред духовно огледало, да потражи у срцу изгубљеног Христа, да Му се поклони, да Га пригрили, молећи опроштај за сва лутања, падове и посрнућа, те да се сјети давно изречених ријечи Светог Павла: „Јер је мени живот Христос, а смрт добитак“ (Фил. 1, 21). Христос Васкрсе! Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  11. У амбијенту јудеохришћанске културе и Кириловско-методијевске традиције формира се икона св. Саве. Она је сведочанство његове духовне борбе у којој је, пре свега, превазишао све расцепе између сакралног и профаног, и сва распадања и осредњости културе. Она је израз Вере као Предања, култа као благодарствене свете Службе. Кроз њу видимо стваралачку синтезу Вере и културе једнога народа. Празнична икона нас обавезује да пригодно слово упутимо онима који изражавају љубав кроз пажњу, слушање и памћење. А то сте ви даме и господо, који сте носиоци племенитости, господства и културе Немањића, која је уткана у ову престоницу Европске културе. Нека би и ово слово било допринос идења у сусрет прославе која је почела вечерашњом службом у Цркви и овом свечаном Академијом. Јер, све што се догодило у мистичној матици небоземног живота, а то је Црква, дело је св. Саве који је нас Дрветом живота увeo у Царство Небеско. Светост његове иконе нас обавезује на озбиљност и одговорност проналажења корена светосавске културе. Однос св. Саве према Божијој Мудрости одредио је рађање духовне културе. Његов универзитет била је Света Гора, где је ушао у матицу живота. У том Источнику богопознања и човекопознања као стваралац био је визионар савременог Универзитета и Матице српске. И дан данас савремене генерације се надахњују духовним стваралаштвом св. Саве. Исконска жеђ за знањем је уткана у човека, има своје порекло у самом стварању света и човека. То свечовечанско искуство и сазнање пронео је кроз себе млади боготражитељ Растко и познао себе у Христу као инок Сава, као св. Сава. Кроз Њега је савладао сву палост, зло и смрт. Пронео је кроз себе адамовску муку зарађивања хлеба у зноју лица свога. Зато кличе у своме слову о мукама: ,,...И пре смрти бива мртав. И пре суда сам се усуђује, пре бескрајне муке, са собом сам мучен од очајања...“ Овим речима св. Сава изражава нарушену хармонију и целовитост човека од стране греха с једне стране, а са друге стране сведочи вековно мноштво знања, које као да задаје муке и бриге, по речи премудрог Соломона. Упознати духовну методику сазнања света и човека, уз етичност научног приступа јесте: ,,почетак мудрости, а то је страх Божији“. Зато се он моли за стваралаштво, следећим речима: ,,О, Божанственом вишњом прмудрошћу испуни ми ум... подај крепост и знање, реч и разум, да Ти од твога твоје принесем...“ И заиста, Господ му је на молитвени вапај подарио мудрост која тече из уста Божијих. Св. Сава је испунио Закон Божији, којим је задобио светост. Познато је да никакво научно истраживање није могуће без методологије. Св. Сава је савладао методологију духовног живота која је услов његовог стваралаштва. Између осталог, истакнимо социјално – психолошку природу везе знања и љубави, коју је формулисао Ап. Павле: ,,...сви имамо знање, али знање надима, а љубав изграђује“ (I. Кор. 8.1). Св. Сава је задобио способност жртвене љубави – разумне и постојане, Љубави која умножава меру Добра и човекољубља. Без љубави којом задобијамо најлепше дарове Духа разума, ниједна култура не може опстати, поготову цивилизација која је у кризи. Основна покретачка сила његовог бића и његовог стваралаштва била је Личност Господа Исуса Христа. О томе говори његова молитвеност, коју су описали његови биографи. Међутим, у овом тренутку треба да се сетимо поруке св. Саве из Жичке беседе: ,,Браћо и чеда, као прво вас молим, положимо сву наду своју у Бога, држимо се, пре свега, праве Вере Његове.“ То значи за нас да се чувамо сујеверја, јереси, раскола и међусобног раздора. Не стидећи се своје Вере православне можемо сведочити Светосавље пред Европом без комплекса ниже вредности, јер савремени човек тежи духовном животу чији је сведок сами св. Сава. Богословље св. Саве је простор молитвеног ћутања, оно је небеска афирмација и позитивни став. Може се подједнако изговарати и речју и ћутањем. Св. Сава је, пре свега, молитвена и богослужбена личност. Из његовог дубоког молитвеног сасуда тече његово богословље и стваралаштво. Зато је то сведочанство – повеља и темељ наше српске културе. То је теологија једноречја, а не култура и стваралаштво противуречења. Зато је он за нас увек савремен, увек актуелан јер је стваралац. И заиста, нема краја неисцрпном изучавању његове личности и дела, јер нас он води Извору живота. О томе сведоче његове речи: ,,...наш ум да буде на небесима у гледању, на красотама рајским, у становима вечним, на анђелским зборовима у зборовима онде...“ При крају овог уводног слова о култури у светлости Иконе св. Саве и њеној иконичности, треба још једанпут следеће нагласити. Христос је Духом Светим васпоставио Његову икону у човеку. Сам дар Духа Светога утиснут у самој људској природи печатом подобија Сина, догађа се да човек заиста буде икона Божија. Другим речима, благодат дарује божански печат, а практиковање врлина утискује у нас својства Божије иконе. Зато трагање за људским лицем Бога од стране св. Саве налази истиниту икону Љубави Божије, и за нас он постаје света икона. Дар слободе стваралаштва и културе дошао је до врхунца све лепоте живљења и красоте нашег постојања у ,,Православљу српског стила и искуства“, које је по речима Оца Јустина за нас Светосавље. Љубав је сама икона Божија св. Саве, јер је у светлости Прволика Божијег засијао. Његовим посредством својим сопственим очима можемо се дивити Лепоти Божијој, која је засијала преко иконе св. Саве. Та љубав траје у времену и простору и оставља трагове у историји. То сведочи култура ових Војвођанских простора. То господство Немањића, између осталих димензија раније хришћанске културе, препознатљиво је и ишчитава се данас у разним облицима врлине, које треба открити у равницама и у овој новосадској градској средини. Благодарећи Вашој љубави и пажњи, препознајемо тему иконе св. Саве настале у својеврсном културном амбијенту, где се у начелу култура као таква превазилази. То превазилажење културе у светлости иконе св. Саве у оквиру свете Службе, јесте и нада да ће се у светлости ,,Осмог Невечерњег Дана“ превазићи и рукотворена икона, не само св. Саве, него ће се преобразити целокупна култура као таква. Истина будуће стварности већ се предокуша и заиста можемо да кажемо да ће се целокупна култура преобразити, и овим ставом отварам други део излагања о хришћанској култури у Светлости Иконе Христове. Почео бих овај део мишљу Виктора Бичкова: ,,Могућа је синтеза основних карактеристика источне грчко – римске културе према којој је логика историјског развоја усмеравала јелинизам. Ова синтеза која је значила активно превазилажење културе античког света на новом нивоу, заправо је и почела да се остварује у оквирима хришћанског јелинизма.“ Иако је хришћанска уметност у много чему блиска антици, ипак је чињеница да је она од самог свог почетка себи поставила један нов задатак, а то је учинила због тога што Хришћанство има сасвим другачији поглед на свет и човека. Реч је о увођењу новог стила у уметности, новој тематици и њиховом облачењу у нове облике. На првом месту је било од посебне важности да се на иконама прикаже духовни садржај, односно да се пред гледаоца изнесе она небеска стварност која се не види телесним него духовним очима. Једном речју, „са појавом новог човека појављује се и нови образ који му одговара. – Хришћанство гради свој сопствени принцип живота, своје сопствено светозрење, свој топствени „стил“ у уметности. Насупрот античком погледу на живот и облицима уметничког изражавања који му одговарају, појављује се другачије поимање уметности, другачије уметничко виђење које прекида са оним на коме је почивала уметност античког света“. У изради тог новог хришћанског стила, као што правилно закључује В. Н. Лазарев, били су уложени сви стваралачки напори хришћанских уметника. Из горе изложеног се види да је по православном трезвеноумљу икона, а то значи и култура, неодвојива од Литургије, то јест органски је са њом повезана, испуњена је светошћу и саставни је део литургијске тајне. Дакле, литургијски садржај је један од главних садржаја православне хришћанске иконографије. Уколико би се култура одвојила од Литургије, она би тада изгубила свој свештени карактер, позив и мисао. Као што свету икону као култни предмет не можемо разумети ван Литургије, тако исто ни културу не можемо разумети ако је одвојимо од Литургије, јер Литургија је њен животни простор. Света икона је утемељена на Христу и сва је усмерена Христовим путем. Њен циљ је, по речима преподобног Јустина Поповића, да што више божанског унесе и оствари у човеку и свету око човека; другим речима: да оваплоти Бога у човеку и свету. Другачије речено, „када је истинита, култура, настала из култа, враћа се на своје литургијске корене. У својој суштини, она је потрага за јединственом неопходношћу која ће је извести из њених сопствених граница“. Православну – хришћанску културу бисмо могли окарактерисати као црквену културу, јер она има духовне корене, садржај и димензије. Свети Василије Велики је изнео свеправославно мишљење по којем у човеку постоји пламена и урођена жеља за лепим. Међутим, лепота у литургијском живопису је духовна лепота, а не телесна. То и јесте разлог што у православној (= византијској) уметности влада категорија узвишеног, и у њој је све јасно, једноставно, богодолично и човекодолично. У православној хришћанској култури Дух Свети је њен унутарњи покретач и динамична чињеница, и због тога је православна хришћанска иконографија богословска уметност. Истинска култура је незамислива без утицаја Светога Духа, а духовна слобода је немогућа изван културе која органски израста из култа и из богослужења, сачувавши дубоко јединство са њим. Управо је слобода најзрелији плод културе, и то плод хришћанске и у суштини европске културе, чији је носилац Црква. Имајући у виду богооткривену истину да је човек створен по лику Божијем, и да је личносна икона Живога и Тројичнога Бога, тада слободно можемо рећи да је „земаљска култура икона Царства Небеског“. Неопходно је поменути да је икона у развоју православне хришћанске културе одиграла и игра значајну улогу јер је она савршено оваплоћење естетског. Међутим, потребно је рећи да иако је Хришћанство најузвишенији израз културе, јер је реч о новом и – најсавршенијем култу, новом начину богослужења живом Богу и општења са Њим, ипак постоји суштинска разлика између световне и Црквене уметности. Црквену уметност, за разлику од световне уметности, одликује светост и присуство нетварних Божијих енергија у духовном пресаздавању и обликовању тварнога света. Управо се у томе и састоји суштинска разлика између православане – хришћанске уметности с једне стране, и световне уметности, с друге. ,,Духовна уметност не подражава ни природу, ни материјални свет, ни произвољне ликове из људске маште, него ствари које припадају царству духа, служећи се при том сакралним и симболичним формама и мистичким бојама. Она није извештачена и уображена, него једноставна и смерна. Не служи људским страстима, него Богу. Није индивидуална, него свечовечанска, јер није вођена личним, субјективним склоностима, или световним укусом свога доба, него Предањем и Божанском благодати. Византија је пример једне такве уметности“. Још ћемо рећи и то да је „мисао Отаца једна грандиозна филозофија стварања. Она је много више од оправдања културе. Када буде служила у Царству Небеском, култура је та која ће оправдати историју, човека и његов свештенички позив у свету“. Као што је правилно примећено од стране православних истраживача, „култура је коришћена за проповед Јеванђеља, премда није увек била прихватана као органски елеменат хришћанске духовности. С друге стране, тешкоћа је у самој природи културе. Принцип на којем је заснована грчко-римска култура је савршена форма у границама коначног времена, што је потпуно супротно идеји бесконачног, Откривењу. Не прихватајући смрт која погађа и њу саму, она не прихвата ни оно што је трансцендира, опире се есхатону и затвара у ток историје. Међутим, ,,обличје овога света пролази“, и треба пазити да се не праве идоли, да се не падне у илузију ,,земаљских рајева“, чак ни у утопију да се Црква поистовети са Царством Божијим. Православље је одувек имало позитиван став према култури, или боље речено, култура је прожета Хришћанством и без њега она је незамислива и била би мртва. Чувена је мисао Јустина Мученика и Философа да све оно што је од било кога прелепо, припада нама хришћанима. Заиста је тачна Јустинова примедба када се има у виду чињеница да је Хришћанство при свом ходу пригрлило елементе са којима се срело и обликовало их својом мишљу и снагом. Тако је хришћанска уметност позајмила хеленске и оријенталне елементе, обликовала их и уклопила у своју материју да би се развила. Отуда у уметности Православља туђи елементи нису остали недирнути, онакви кави су нађени у својој природи, него су отеловљени у хагиографи ју тек онда кад су духовним рођењем променили стил и структуру“. Дакле, православни хришћански уметници иако су се у свом раду користили античким уметничким наслеђем, ипак су у трагању за новим уметничким исказима свему томе давали једну потпуно нову садржину, продуховљеност, нов смисао и све су прилагођавали служењу хришћанској вери, хришћанском погледу на свет и човековом спасењу. У том смислу, по православном поимању, васцели човеков живот, а то значи и култура, требало би да има своју основу на догматском учењу и да се на том учењу темељи, то јест потребно је да Православље постане правоживље јер, како дивно каже Свети Григорије Нисијски, хришћанство је огледало природе Божије. У наставку истичемо да је православна (црквена) иконографија неодвојива од догматског учења Православне Цркве и да управо због тога она изражава одређене богооткривене истине; Ликови Светих на иконама су слике једног другачијег света од овоземаљског, пролазног, трулежног и смртног света који сав у злу лежи. Ликови Светих на православним светим иконама узносе и узводе човека иконопоштоваоца у тај духовни и небески свет, док западна уметност оставља човека у овом земаљском свету безнадежног и безоријентисаног. Једном речју, западна религиозна уметност је до краја захваћена духом овога света (= секуларизацијом), док је православна свештена уметност у ствари католичанска, општесветска, а не индивидуалистичка и уско национална, уметност која је сва прожета нетварним Божијим енергијама и неодвојива је од црквеног, саборног и богослужбеног живота. Слажемо се са мишљењем Павла Евдокимова, када он говорећи о култури карактеристично примећује да култура, ограничена каква јесте, продире у ствари и бића све до Божије мисли о њима, до откривања логоса бића и њихове преображене форме. Икона у томе успева, али се смешта ван културе као „слика водиља“, јер садржи непосредну визију, отворена врата ка „осмом Дану“. Али, овде ћемо још додати да „само православни култ рађа православну културу“, и да је без знања Светога Предања и патристике немогуће разумети европску културу. И зато је незамисливо да онај који не познаје Божије Откровење, које је изражено у Светом Предању и Светом Писму, које је уствари кључ културе и ко хоће да ишчита хришћанску, православну, српску, свесловенску културу, он треба да познаје свето Писмо и Свето Предање, а то је немогуће без Светих отаца. Нека би дао Бог да идемо у том правцу да очувамо меру живота, ону коју су задобили Свети оци и свети Сава, меру између вере, културе и живота, између науке, богословља и уметности. Тешкоће нашег времена нису условљене само процесима промене друштвеног уређења, него и непоколебљивим ауторитетом науке, културе и књижевности. Тек када се обрате истинским изворима моћи ће да васпоставе своје погажено достојанство. Не треба се удаљавати од општег културног процеса – као што је очување Светосавског (Косовског) Завета стални процес – увек осмишљавајући место и улогу националне културе. Нека би дао Господ да мудро узајамно радимо на Доброти, Истини и Лепоти. Пре него што завршимо са словом о Светлости од Светога Саве, треба нагласити да је код њега знање од Светлости, а не Светлост од знања, а то потврђује уместо закључка поменуто слово: Похитајте, браћо, и с љубављу сачувајте заповести моје да рајских радости истинити наследници будемо и достојни Славе небеске светлости коју нам доликује у Господа молити. Не оне Светлости што на Истоку исходи и на Западу заходи, што с временом окончава и што се наиласком ноћи одељује, коју заједно са животињама видимо Но молимо Светлости коју видети можемо с једним анђелима, којој ни почетак не почињен ни крај не ишчезава. Епископ Јован (Пурић)
  12. Поводом објављивања текста Poštuju se zakonom zaštićeni podaci у дневном листу Danas од 28. априла 2020. године, доносимо интегрални одговор Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја на питања новинарке Danas-a Јелене Тасић. Госпођи Јелени Тасић Новинарки листа Danas Београд Предмет: Одговори на питања од 26. априла 2020. Уважена госпођо Тасић, У вези са Вашим електронским писмом од 26. априла текуће године, обавештавам Вас да на Ваша прва три питања не могу да одговорим јер она нарушавају законом заштићене податке о личности, а истовремено угрожавају људско достојанство лицâ за која се интересујете. На Ваша последња два питања ћу радо одговорити. *Kako komentarišete kritike na Vaše izjave i stav u Vaskršnjoj poslanici Sabora SPC da vernici, uz poštovanje propisanih mera, treba redovno i aktivno da posećuju hramove tokom praznika – da li je to na bilo koji način uticalo da tok pandemije u Srbiji i zdravstvenu situaciju u Crkvi? Као и увек до сада, на сваки позив Цркве и њених епископа, са једне стране стижу критике, а са друге похвале и благодарност за исказан став. Тако је и у овом случају. О изреченим ставовима и држању читаве наше Цркве у датим околностима и утицају на ток епидемије у Србији могу да говорим искључиво из сопственог искуства и ситуације у Епархији бачкој. Наш позив свештенству и верницима да се усрдније моле Богу, да примењују све мере заштите које је прописала Влада Србије и да искористе могућност да ван забране кретања дођу у свете храмове, који су све време били отворени, а и сада су, очигледно су уродили плодом јер је према свим званичним показатељима на подручју Војводине у току трајања епидемије био најмањи број заражених вирусом корона. Закључак је јасан: света Литургија и свето Причешће, уз поштовање мерâ заштите, није била нити може бити узрок ширења епидемије. *Da li će pandemija odložiti redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora? Највероватније је да хоће све док се не стекну сви услови потребни за сазивање Светог Архијерејског Сабора, од којих су најважнији престанак епидемије, отварање међудржавних граница и могућност путовања. Са поштовањем и најбољим жељама Епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  13. Поводом објављивања текста Poštuju se zakonom zaštićeni podaci у дневном листу Danas од 28. априла 2020. године, доносимо интегрални одговор Преосвећеног Епископа бачког г. Иринеја на питања новинарке Danas-a Јелене Тасић. Госпођи Јелени Тасић Новинарки листа Danas Београд Предмет: Одговори на питања од 26. априла 2020. Уважена госпођо Тасић, У вези са Вашим електронским писмом од 26. априла текуће године, обавештавам Вас да на Ваша прва три питања не могу да одговорим јер она нарушавају законом заштићене податке о личности, а истовремено угрожавају људско достојанство лицâ за која се интересујете. На Ваша последња два питања ћу радо одговорити. *Kako komentarišete kritike na Vaše izjave i stav u Vaskršnjoj poslanici Sabora SPC da vernici, uz poštovanje propisanih mera, treba redovno i aktivno da posećuju hramove tokom praznika – da li je to na bilo koji način uticalo da tok pandemije u Srbiji i zdravstvenu situaciju u Crkvi? Као и увек до сада, на сваки позив Цркве и њених епископа, са једне стране стижу критике, а са друге похвале и благодарност за исказан став. Тако је и у овом случају. О изреченим ставовима и држању читаве наше Цркве у датим околностима и утицају на ток епидемије у Србији могу да говорим искључиво из сопственог искуства и ситуације у Епархији бачкој. Наш позив свештенству и верницима да се усрдније моле Богу, да примењују све мере заштите које је прописала Влада Србије и да искористе могућност да ван забране кретања дођу у свете храмове, који су све време били отворени, а и сада су, очигледно су уродили плодом јер је према свим званичним показатељима на подручју Војводине у току трајања епидемије био најмањи број заражених вирусом корона. Закључак је јасан: света Литургија и свето Причешће, уз поштовање мерâ заштите, није била нити може бити узрок ширења епидемије. *Da li će pandemija odložiti redovno majsko zasedanje Svetog arhijerejskog sabora? Највероватније је да хоће све док се не стекну сви услови потребни за сазивање Светог Архијерејског Сабора, од којих су најважнији престанак епидемије, отварање међудржавних граница и могућност путовања. Са поштовањем и најбољим жељама Епископ бачки Иринеј Извор: Инфо-служба Епархије бачке View full Странице
  14. Члан Синода и портпарол СПЦ епископ бачки Иринеј (Буловић) изјавио је за Данас да све информације на тему тестирања на ковид-19 чланова актуелне „црквене владе“, укључујући и њеног сталног председавајућег патријарха српског Иринеја, као и давање података о броју оболелих од вируса корона међу свештенством и монаштвом СПЦ „нарушавају законом заштићене податке о личности, а истовремено угрожавају људско достојанство лица у вези којих му је наш лист упутио питања“. Поменути закони су разлог због којег владика Иринеј бачки није могао да одговори да ли после одласка у болницу због вируса корона епископа крушевачког Давида има потребе да се тестирају на вирус корона сви чланови Синода, због тврдњи да су на последњој синодској седници уочи Васкрса, били сви „синодалци“, осим митрополита дабробосанског Хризостома. Владика Давид (Перовић) је члан Синода, а због изолованог ковида 19 тренутно је у Земунској болници. Осим њега, патријарха Иринеја, митрополита Хризостома (Јевића) и владике Иринеја бачког у „црквеној влади“ је и епископ шумадијски Јован (Младеновић). Закону подлеже и одговор на раније отворено питање патријарховог тестирања на корону, након што је пре недељу дана у Земунску болницу, због вируса корона, отишао и његов викар епископ ремезијански Стефан (Шарић). Упитан како коментаришете критике на своје изјаве и став у Васкршњој посланици Сабора СПЦ да верници, уз поштовање прописаних мера, треба редовно и активно да посећују храмове током празника и да ли је то на било који начин утицало на ток пандемије у Србији и здравствену ситуацију у Цркви, владика Иринеј бачки каже да „на сваки позив Цркве и њених епископа, као и увек до сада, са једне стране стижу критике, а са друге похвале и благодарност за исказан став“. – Тако је и у овом случају. О изреченим ставовима и држању читаве наше Цркве у датим околностима и утицају на ток епидемије у Србији могу да говорим искључиво из сопственог искуства и ситуације у Епархији бачкој. Наш позив свештенству и верницима да се усрдније моле Богу, да примењују све мере заштите које је прописала Влада Србије и да искористе могућност да ван забране кретања дођу у свете храмове, који су све време били отворени, а и сада су, очигледно су уродили плодом, јер је према свим званичним показатељима на подручју Војводине у току трајања епидемије био најмањи број заражених вирусом корона. Закључак је јасан: света Литургија и свето Причешће, уз поштовање мера заштите, није била нити може бити узрок ширења епидемије – истиче владика Иринеј бачки. Пандемија одлаже мајски Сабор Владика Иринеј каже да ће пандемија „највероватније одложити редовно мајско заседање Светог архијерејског сабора“. Према његовим речима, то је ситуација „све док се не стекну сви услови потребни за сазивање Светог Архијерејског Сабора, од којих су најважнији престанак епидемије, отварање међудржавних граница и могућност путовања“. Извор: Епархија зворничко-тузланска / Данас
  15. У недељу Антипасхе, Томину, 26. априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у Световазнесењско-милешевској обитељи. Саслуживали су парох прибојски протојереј-ставрофор Јово Андан, протођакон Никола Перковић и ђакон Иван Савић. Милешевско сестринство са игуманијом Аквилином одговарало је за певницом. Звучни запис беседе – Христово Васкрсење представља највећу радост за све хришћане а Он сам нас стално подсећа на Његово присуство међу нама. Ова недеља управо је посвећена Његовом сталном јављању и подсећању нас на Себе, рекао је Епископ Атанасије, и наставио: – И они који су свесни Његовога присуства и они који нису, могу се радовати Његовоме присуству. Данашње прочитано Јеванђеље нам сведочи да је за нас најважније управо Његово присуство међу нама. Ма шта се догађало у свету не може бити тако важно као Христово присуство међу нама, и ма какве трагедије се догађале у историји не могу поништити тај ефекат Христовог присуства међу нама. А Он је присутан не као било ко него је присутан као Бог, Богочовек, као Онај који нас воли, као онај који је све учинио за нас да бисмо живели, Онај који је жив, који је јачи од свакога зла, који је свако зло победио, и који нас води путем живота у васкрсење, да би нам дао живот вечни. – Господ се јавља и каже: Мир вам! То је Његов поздрав, поздрав свима уплашеним који верују у Њега. И Он тај свој поздрав упућује свакоме, али не могу се окористити од њега сви, него они који верују у Христа. Имају прилику сви да имају користи од таквог поздрава, али треба да поверују у Христа да би те Христове речи њих умириле и да би им дале снагу. Господ је сабрао међу својим ученицима људе различитих нарави, различито устројене, са различитим способностима, различитим талентима, различитим склоностима, баш тако да би заједно онда они представљали једну пуноћу, пуноћу целога света. – Добро је веровати када се види, али је много јаче и сигурније бити способан да верујеш на основу уверења од самог Господа, на основу оног што су рекли очевици Христови, Његови слушаоци, на основу оног што је пренела Света Црква, коју води Дух Свети. Овај догађај перфектно се повезује и са овим што се нама данас дешава. Господ је тада хтео а и сада хоће да каже да је заједништво са Њиме најбитније. А оно може да се оствари на сваком месту и у свим условима живота. Овај догађај, а и ово што нам се данас дешава, упућује нас да себи постављамо питање колико нам је важан Господ Христос. Да ли нам је Он све или је Он само на површини наше свести. Да поставимо себи питање колико је Он у нашем срцу, подсетио је Епископ Атанасије. Извор: Епархија милешевска
  16. У недјељу по Васкрсењу Господњем, недјељу Томину-Антипасхе, 26. (13) априла 2020. године Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Манастиру Веселињу који је посвећен светом славном Јовану Претечи и Крститељу Господњем. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: архимандрит Варнава (Дамјановић), протопрезвитер Слободан Кљајић, протонамјесник Срђан Белензада, презвитер Предраг Црепуља, протођакон Немања Рељић и ђакон Алекса Марић. На малом Входу Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије одликовао је чином протопрезвитера намјесника Обитељи Манастира Веселиња протонамјесника Срђана Белензаду за његов труд који даје у очувању ове Свештене Обитељи. Васкрсења које се прославља поново ове недјеље, и не само ове, већ и сваке недјеље која је свака за себе Васкрсење у малом. Ми се присјећамо Христових страдања, али и Његовог славног Васкрсења којим је Он побиједивши смрт даровао свијету живот вјечни. Након свете Литургије Епископ је посјетио спомен Храм светих новомученика Гламочких гдје се поклонио и цјеливао свете Мошти. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  17. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је на Томину недјељу, 26. априла 2020. Свету Архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови. Преосвећени Епископ је, у својој архипастирској бесједи, навео да прву недјељу по Васкрсу називамо недјељом Антипасхе - друга Пасха или Томина Пасха, Христова и Томина Пасха. По ријечима Владике Јоаникија, Свети апостол Тома је био међу онима који су се разбјежали за вријеме Христовог страдања на крсту, а велики ломови настали су у душама вјерних ученика Господњих када су дошли у ситуацију да Га, због страха од Јудеја, напусте. „Такви ломови су се показали нарочито на апостолу Томи. Жене мироносице су Га видјеле како је васкрсао, јавио се и неким апостолима. Већ су причали да је васкрсао Господ, да је побиједио смрт, а Тома се у дубини свог срца радовао, али је био искрен и говорио: Докле не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу вјеровати. Докле не видим очима мојим да је то, ваистину, Господ Онај исти Који је на крсту висио као беспомоћан, а тада је Господ показао највећу силу, уништавао смрт, али то је био невидљиво за људске очи“, бесједио је Владика. Додао је да Томине ријечи, којима је исказивао своје невјеровање, говорећи да не може вјеровати док Га својим рукама не опипа и својим очима не види, имају велики значај. „Многи су говорили да су то била нека привиђења, да је васкрсење Христово било привидно, да то није био Господ у свом тијелу, Онај исти Који је висио на крсту. Зато је јеванђелист нашао за сходно да забиљежи како је Господ после васкрсења и јео са својим ученицима. Када је Господ позвао Тому, а јавио му се у следећи дан Господњи, дан Његовог васкрсења, рекавши: Пружи прст свој и опипај руке моје, пружи руку своју и опипај ребра моја копљем прободена и не буди невјеран него вјеран, тада је са Томиних очију спала крљушт невјерја. Његова душа, која се до тада потапала у сумње и муке душевне, је васкрсла, јер је пребивање у сумњама и невјерју једнако смрти. Ово је било Томино душевно и духовно васкрсење, јер је он прешао из невјерујућег у вјерног“, истакао је Његово Преосвештенство. Томино невјерје, поручио је Владика Јоаникије, било је, заправо, тражење додира, жеља да види Господа. „То није невјера, него се тако назива зато што је Тома тако то исповједао, а он је свим срцем, свом душом тражио да види Господа, да Га опипа својим рукама и Господ га је тога удостојио. То је прави пут за сваког од нас који смо подложни сумњама, искушењима, да тражимо, да не одустајемо и да желимо што ближи сусрет са Господом“. „Нека Бог да свима у ове свете дане Васкрсења Христовог обновљења духа, обновљења мисли, обновљења љубави, новог полета, новог живота што нам даје Васкрсење Христово“, рекао је Преосвећени Епископ Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  18. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у Томину недељу, 26. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Светој Литургији је присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је навео да је на нама да одбацимо сваку сумњу и да примимо оно што су апостоли и многи други видели – Васкрслога Христа. Ми нисмо у могућности да видимо Васкрслога Господа на начин на који су га видели свети апостоли, са изузетком светитељâ којима се Господ такође јављао. Огромној већини Господ се не јавља на тај начин, већ се јавља кроз Своју реч, кроз Свето Писмо, кроз светитеље, кроз апостоле који су га сведочили, а пре свега јавља нам се на светој Литургији, када заједничаримо са Њиме, и јавља нам се на најприснији могући начин јер постајемо једно са Њим, причешћујући се Његовим Телом и Крвљу, нагласио је владика Исихије. Свету Литургију верни народ имао је могућност да слуша путем програма радио-станицâ Епархије бачке (Беседа, Славословље, Тавор и Благовесник), као и путем стриминга на интернет порталу Информативне службе Епархије бачке. Такође, Радио-телевизија Војводине омогућила је гледаоцима да прате директан пренос свете Литургије из Саборног храма у Новом Саду. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  19. Црква је одувијек била прибјежиште, уточиште од зла овога свијета, а осим своје заштитничке улоге за све оне тлачене, обесправљене и прогоњене, Црква је била и остала Дарохранилница вјечних добара – Крви и Тијела Христовог, захваљујући чему смо могли, можемо и моћи ћемо присајединити се са Распетим и Васкрслим Христом, а тиме надвладати смрт, сагласно ријечима Господњим: „Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи. Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв има живот вјечни; и ја ћу га васкрснути у посљедњи дан“ (Јн. 6, 53-54). У цјелокупној историји људског рода, Христос је једини залог вјечности. Није Господ Марти, сестри Лазаревој, узалуд упутио ријечи: „Ја сам васкрсење и живот; који вјерује у Мене ако и умре, живјеће. И сваки који живи и вјерује у Мене неће умријети вавијек. Вјерујеш ли ово?“ (Јн. 11, 25-26). Питајући Марту, Христос пита све нас, у свим временима и у свим нараштајима, испитујући снагу наше вјере, желећи да разбије окове наше сумње. Један велики мислилац је рекао да ђаво управља свијетом тако што га обесмишљава. Ја бих још додао да нас Нечастиви плаши, страхом нас поробљава, желећи да нас зидом сумње одвоји од вјере. Тако је било у прошлим вијековима, а ни данас није другачије. Вирус познатији као Корона или Ковид 19 није ништа друго до испит наше вјере. Многи нас плаше да ће се вирус проширити и на нас ако приступимо Светој Чаши, ако путем исте кашичице примимо Свето Причешће након некога ко је, евентуално, заражен поменутим вирусом. На нивоу атеистичког размишљања ово би становиште имало своје мјесто, али за сваког вјерујућег хришћанина овај став је лишен било каквог смисла. Напротив, бесмислен је јер је ван Смисла. У дугој историји није никада забиљежен случај да је било ко икада заражен тако што је примио Свето Причешће, па чак ни онда када је куга односила у наручје биолошке смрти хиљаде наших сународника. Имајући на уму бројна историјска искуства у вези са многобројним заразним болестима, блаженопочивши патријарх Павле је записао: „Кад би се преко Причешћа ширила зараза, то би већина свештеника, особито физички слабијих, боловала од најразличнијих заразних болести и многи од њих већ давно помрли. Међутим, стварност показује сасвим друго. Велики број њих доживљава дубоку старост и умире од болести које нису заразне. У просјеку свештеници су дуговјечни људи. А тако је било и у старије доба кад су, прије увођења кашичице, сви вјерни, причешћујући се, пили из истог путира“. Уосталом, зар није Свети Порфирије Кавсокаливит велики дио живота провео исповједајући, храбрећи и причешћујући многобројне болеснике на Атинској поликлиници, па је поживио у свијету 85 година. Примјера је много, а нама чак није потребан ниједан од њих, под условом да вјерујемо Христу и у Христа. Ако Му не вјерујемо, наше Причешће је потпуно бесмислено. Ако Му вјерујемо, питања која се све чешће провлаче кроз медије неће дотаћи наше срце које пребива у Господу. Уосталом, зар није Христос, унапријед познајући нашу слободну вољу, избројао наше земаљске дане, рекавши: „Не продају ли се два врапца за један новчић? Па ни један од њих не падне на земљу без воље Оца вашега. А вама је и коса на глави сва избројана. Не бојте се, дакле: ви сте бољи од много врабаца“ (Мт. 10, 29-31). Вирус Корона, највјероватније вјештачки створен и проширен са злом намјером, неће поколебати нашу вјеру нити ће нас удаљити од Светог Причешћа, али ће свакако одвојити жито од кукоља, вјерујуће од невјерујућих, продубљујући већ предубок јаз између Добра и Зла. Остајући у вјери, као првој и посљедњој овоземаљској Тврђави нас хришћана, не остаје нам ништа друго него да заблагодаримо Господу на свему, па чак и на искушењима какво је ово, да бисмо сачували своју вјеру, као једино истинско богатство. Извор: Епархија бихаћко-петровачка View full Странице
  20. Поводом празника Живоносни Источник или Источни (Свијетли) петак, 24. априла 2020. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Самограду, на темељима храма из времена цара Јустинијана. Преосвећени Епископ је казао да када славимо Христову побједу над смрћу и ми учествујемо у Његовој побједи, у Његовој слави, слави Његовог Васкрсења. „Зато је наша радост превелика, јер нам Господ Исус Христос својим крстом, својом смрћу и својим Васкрсењем донесе нови живот, а што је најважније донесе нам побједу над смрћу. Он је Првенац из мртвих, за Њега се везују сви они који вјерују, а сви ми који у Њега вјерујемо, идући за Њим правимо велику војску хришћанску, побједоносну. Ако је Он Првенац из мртвих, а ми идемо за Њим, то значи да и ми, славећи Васкрсење, већ, овдје предокушамо побједу над смрћу“, рекао је Владика Јоаникије. Црква Божја, навео је он, устројила је да овај петак буде посвећен Богородици. „Славећи Васкрсење Њеног сина, Господа и Спаситеља нашег Исуса Христа немогуће је да и Њу не призивамо у помоћ и да је не славимо. Овај празник је назван Богородица Живоносни Источник, а устројен је ради велике љубави према Пресветој Богородици, јер нам преко Ње дође спасење овог свијета“, истакао је Његово Преосвештенство. Подсјетио је да су темељи храма Живоносног Источника на којима је данас, у Самограду, служена света Литургија, баш, из оних времена, јер је подигнут у 6. вијеку, када је устројен овај празник Богородице Живоносног Источника. „Када смо нашли ове свете темеље, када су их археолози открили, размишљали смо коме да учинимо посвету храма. Давно је разрушен, мало је сачуваних историјских података о њему. Не знамо коме је био посвећен. Посветили смо га Васкрсењу Христовом и Богородици Живоносном Источнику и зато овдје служимо на Источни петак, славећи Васкрсење Христово и уједно прослављајући Пресвету Богородицу, учествујући у слави Васкрсења и осјећајући превелику милост и заступништво Пресвете Богородице. Нека је Она свима на помоћи, посебно овој светој обитељи“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  21. Викар патријарха Иринеја заражен вирусом корона Владика је према наводима појединих медија хоспитализован у Земунској болници, а претходног дана, како се наводи, у Храму Светог Саве тестирано је више од двадесет људи који су запослени при Храму Владика Српске православне цркве, викар патријарха Иринеја, заражен је вирусом корона, потврђено је Танјуг у круговима СПЦ Према сазнањима Танјуга,патријарх Иринеј је тестиран на Ковид 19 и његов налаз је негативан. Владика је према наводима појединих медија хоспитализован у Земунској болници, а претходног дана, како се наводи, у Храму Светог Саве тестирано је више од двадесет људи који су запослени при Храму. Патријархов викар је наводно имао све симптоме корона вируса и сам се јавио надлежнима. Владика је у недељу у Храму Светог Саве служио васкршњу литургију којој је присуствао мањи број верника који су се тог дана и причестили. Викар патријарха Иринеја заражен вирусом корона | Друштво | Novosti.rs WWW.NOVOSTI.RS Владика је према наводима појединих медија хоспитализован у Земунској болници, а претходног дана, како се наводи, у Храму Светог Саве тестирано је више од...
  22. Прослављање Васкрса треба сматрати успелим чак и онда ако га славимо у празним храмовима или усамљени у својим домовима, а с Христом у уму и срцу. Позвао бих вернике да Васкрс прославе с Христом – то је најбитније. Будимо свесни Христове победе, будимо радосни због ње, а то можемо на било ком месту! Ово је у васкршњем интервјуу за Курир поручио владика милешевски Атанасије Ракита, саветујући вернике како да обележе највећи хришћански празник, с обзиром на то да због полицијског часа неће имати могућност да оду на Васкршњу Литургију. Како црква гледа на то што верници неће моћи да посете храмове и причесте се за Васкрс? Да ли се то може сматрати грехом? – Није њихов грех ако су спречени да одлазе у храм. Позвао бих оне који не могу да посете храм да нарочито искористе време читајући Свето писмо и молитве, посебно Васкршње тропаре. Примећено је да чак и хришћани недовољно познају Јеванђеље Христово и друге књиге Светог писма, па ето праве прилике да употпуне своје знање. Шта бисте поручили онима који кажу да им је досадно у изолацији и онима који крше препоруке и мере Владе, свесно ризикујући своје и туђе здравље, али и живот? – Треба да ценимо здравље као дар Божји и пројаву љубави Божје, и да чувамо зато у благодарности и своје властито здравље и здравље других људи. Тако бисмо поступали разумно и не бисмо доводили у ризичне ситуације ни себе ни друге. Ако бисмо себе запослили духовним радом и другим позитивним кућним пословима, онда би нам то време било осмишљено и не би нам било досадно. Зато црква препоручује да себе конструктивно упослимо. Да ли подржавате мере које су донеле струка и држава, шта још може помоћи у борби против овог вируса? – Сада је време када човечанство нарочито треба да искористи сва позитивна знања и искуства и из науке и технике и искуство Цркве. Водећи црквени јерарси у целоме свету потрудили су се да дају свој допринос и пружили су мудро пастирско искуство, које је доступно јавности. Свака струка може дати свој допринос. Православна Црква, поред тих људских мера, нарочито упућује на Бога, да се њему обраћамо и да од њега помоћ тражимо у мудрости, храбрости, истрајности, љубави… Да ли ћемо се изборити са овим искушењем? – Црква верује да ће човечанство изаћи ојачано из овог страдања. Да би се то догодило, потребно је задржати и појачати веру у васкрслог Христа, који је надмоћао све оно што угрожава човека и што нарушава његов живот: грех, смрт и ђавола. Треба да увидимо да грех човеку шкоди, а да му је Бог потребан. Грех је изворни непријатељ људског живота. Ако човечанство то схвати приликом прослављања овог Васкрса, то прослављање треба сматрати успелим чак и онда ако Васкрс будемо славили у празним храмовима или усамљени у својим домовима, а с Христом у уму и срцу. Рецимо зато са апостолом Павлом: Ништа нас неће раставити од љубави Христове: ни жалост, ни болест, ни тескоба.. – Помолимо се Богу да изгна смртоносни вирус корону и да обрадује цело човечанство дајући му живот и здравље! Христос васкрсе! Ваистину васкрсе! ВАСКРШЊА ПОРУКА ВЕРНИЦИМА Сагледајмо шта је то што наш живот угрожава Шта поручујете верницима за овај Васкрс, који дочекујемо у јеку епидемије коронавируса? – Епидемија коронавируса позива нас да дубље сагледамо смисао празника. Тема празника Васкрсења јесте живот човеков, а овом епидемијом управо живот је нападнут. Најдостојније и најпотпуније ћемо прославити овај Васкрс ако успемо да препознамо шта је то што наш живот угрожава и онда према тим чиниоцима заузмемо прави однос. По Светом писму и молитвама које читамо у нашим православним храмовима, оно што угрожава људски живот јесу греси, и грех је најсмртоноснији вирус. Тако је задатак овогодишњег празновања пре свега да препознамо шта нас угрожава, од чега страдамо, од чега је потребно избављати човечанство. Приредила: Мина Бранковић Извор: Епархија милешевска
  23. „Нама је доста и наше муке“, поручио је Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Г. Сергије у тексту који се односи на актуелни проблем Срба у селу Липа, у Епархији бихаћко-петровачкој, где је у непосредној близини православне цркве Вазнесења Господњег изграђен мигрантски центар. Текст Владике Сергија, који је објавила ова Епархија на својој интернет страници, преносимо у целини. Свједоци смо задњих година, мјесеци и дана како је проблем са мигрантима постао и наш проблем. У земљи, која још увијек вида ратне ране и гдје је међунационално повјерење на стакленим ногама, мигрантска криза увелико је почела да се рефлектује првенствено на српско-бошњачке односе, које желимо градити бар до оне мјере која ће осигурати миран суживот једних са другима, као што је то било током већег дијела наше заједничке прошлости. Ипак, свјетска политика и њени познати и непознати креатори генерисали су проблем са којим ни Срби ни Бошњаци немају ништа, а због којег ће, врло је могуће, нарушити сопствене међусобне односе. Актуелан је проблем у селу Липа, гдје је у непосредној близини православне цркве Вазнесења Господњег већ изграђен мигрантски центар. Да напоменем да је Липа српско село, у којем данас нема Срба, а од сутра ће нека нова статистика обешчастити ово село, његову прошлост, али и оне његове некадашње житеље чији је смирај у сеоском гробљу сада под знаком питања. Индикативно је да се није могла наћи ниједна друга локација на подручју Града Бихаћа, а да не ремети оно преостало зрно поштовања према бихаћким Србима, који су, свима је познато, безмјерно страдали. Зар се на подручју Града Бихаћа, гдје Бошњаци данас чине 88 одсто становништва, човјекољубље мора исказати баш у српском селу? Зар нема другог села, мјеста и објекта, па да сви будемо задовољни, као и они којима је потребна наша помоћ? Или, да ли успон српско-бошњачких односа вриједи нарушавати због воље политичких стратега из бијелог свијета? Мноштво питања, а ниједан одговор. Све ово се првенствено питам као човјек, а онда и као српски владика, који жели да буде упознат са неприликама на подручју којим духовно управља као православни епископ. Не желећи било какав неспоразум међу људима, комшијама и народима, не могу да се не упитам: због чега је неком стало да у овој земљи, међу народима, никада не буде мира? Да поштујемо једни друге, колико би требало, никада одлуке већине не би биле у супротности са виталним потребама оних који су мањина. Посматрајући животне прилике и неприлике из хришћанске перспективе, људима у невољи, без сумње и одлагања ваља помоћи. Свети Јован Златоусти, имајући на уму узрок и посљедицу сваког доброчинства, с опрезом наглашава: „Различит је начин чињења милости и широка је заповијест ова“ (Тумачење Јев. по Матеју, Бесједа 15). У нади да ће Липа поново процвјетати, позивам све њене некадашње становнике да обилазе своју дједовину, да не забораве гробове предака и храм Вазнесења Господњег, вјерујући да ће и невољници – мигранти наћи свој смирај тамо гдје су кренули или тамо одакле су пошли. Нама је доста и наше муке.
  24. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј је служио чин опела на Васкрсни уторак, 21. априла 2020. године, на сеоском гробљу у Госпођинцима, над телом уснулог слуге Божјег Станислава Остојића, сина протојереја-ставрофора Милана Остојића. Владици су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе После једномесечне борбе са вирусом корона, Станислав Остојић, стоматолог из Новог Сада, упокојио се у Господу на Велику суботу, 18. априла, у новосадској болници. Нека је вечан спомен честитоме Станиславу и да га Васкрсли Господ, Син Божји, настани у рају сладости, а породици да подари утеху и крепост. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  25. Беседа Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина Иринеја на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12. априла 2020. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. У име Оца и Сина и Светога Духа, амин. Драга браћо и сестре, данашњи дан, дан празновања спасоносног месијанског Уласка Господа Христа у свети град Јерусалим, назива се у свакодневном говору нашег народа празником Цвети. Питамо се: зашто Цвети? Какве везе има цвеће са догађајем о којем смо управо чули у светоме Јеванђељу и који се десио, историјски гледано, пре двадесет векова? Зато што при том свечаном Уласку Господа Христа атмосфера није била тужна овако као што је данас за нас, као и за мене који први пут после вишедеценијске свештеномонашке и епископске службе беседим пред практично празним храмом, који би иначе, у свакој другој прилици, без невоља у којима смо се нашли у ове наше дане, био препун и присуства и радости верујућег народа, а већ јучерашњи дан, Лазарева субота, са дечјим празником Врбице и литијом деце око храма, био би увод у радост данашњега празника. Наравно, ни чињеница да сада говорим пред веома малобројним присутним свештеницима и верницима не умањује радост овога светога дана и празника. Имамо, додуше, олакшавајућу околност да,благодарећи савременим технолошким средствима која је човек створио, такође просвећењем од Бога, од Духа Светога, пре свега захваљујући Радио-телевизији Војводине, нашем црквеном радију Беседа и другим техничким средствима данашњег времена, ипак, макар и са растојања, наши верници данас делимично учествују, заједно са нама, у овој светој Литургији. Камо среће да човек ствара све што ствара у славу Онога Који га је оспособио да врши проналаске, за побољшање начина и квалитета живота овде на Земљи, а не за ратовање, уништавање и самоуништење! Зашто наглашавам да верници, мада физички одсутни, заједно са нама, ипак делимично учествују у светој Литургији? Није ли било довољно рећи да је прате? Није, а ево и због чега није: грчка реч Литургија значи свенародно делање, богослужење читаве Цркве, свега Божјег народа, сабраног не само на једном месту, у једном храму, него по свој земљи и на свим небесима. Све Литургије које вршимо уствари су једна – огромна, свекосмичка – Литургија благодарења Господу за све Његове дарове, као и за сву историју спасења рода људскога и свеколике творевине. Спаситељ је дошао у свет управо да порази, да згази нечастиво тројство непријатељâ рода људскога – греха, смрти и ђавола.Он је то и извршио, и од тада, па до свршетка века, до Његовог другог доласка, Он то непрекидно врши кроз Цркву Своју,а у Цркви првенствено кроз свету Литургију, на којој нам даје Самога Себе на најприсније сједињење Њега и нас, а преко Њега и нас међусобно и са Божјом творевином. То је суштина свете Тајне причешћа која чини центар свете Литургије и центар свеукупног живота, мисије, искуства и смисла постојања Цркве овде на земљи. Пренос Литургије на радију и телевизији или на друге данас могуће начине не може, следствено, никада бити право или пуно учешће у Литургији, акамоли адекватна замена за то учешће, односно за служење, саслуживање и причешћивање сабраних на њој. Већина данас сматра да је то мање зло од потпуног онемогућавања редовног литургијског живота, што се и дешава у наше тужне дане. И сâм, мада нерадо, прибегнем таквом решењу када ме околности на то приморају (дужа болест понекад или принудна изолација сада). Зато, дакле, и поред туге коју ових дана осећамо због заразе, због свих неопходних мера које онемогућавају не само кретање људи него и нормално одвијање светих богослужења, као и свих других сегмената нашега друштвеног и личног живота, ми ипак не губимо унутрашњу радост коју нам нико, по речима Христовим, одузети не може. То је радост због искуства сусрета са Њим, јединства са Њим. Ко искрено верује у Христа и љуби Христа, тај у Њему пребива и Он у таквом човеку пребива (ср. Јеванђеље по Јовану, главе 14 – 17, и његову Прву посланицу у целини). На другом месту Христос каже: „… Где су двојица или тројица сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима” (Мат. 18, 20). Исто тако, Он после Свога Васкрсења из мртвих, а пре Узласка на небо, пре Вазнесења, све нас уверава:„… Ја сам с вама у све дане до свршетка века” (Мат. 28, 20).То је наше искуство! То је наша вера! То је наш доживљај! То је за нас, православне хришћане, најнепобитнија истина нашега живота! Овај дан је својеврсни мост између периода Часног и Великог Поста – званог и Четрдесетница јер траје шест недеља, односно неких четрдесет дана, а установљен је по угледу на четрдесетодневни пост Самога Спаситеља у Јудејској пустињи на почетку Његове јавне делатности – и периода када славимо страдања Христова, па је зато назван Недељом страдања или Страсном седмицом, на чијем се почетку управо налазимо. Али на крају те недеље опет нам долази неотуђива и неодузимљива радост, још већа него данашња, радост због сусрета са Васкрслим Господом, Који није само као појединац васкрсао из смрти него је и Васкрситељ свих људи, од првог до последњег, од Адама и Еве до краја људске и светске историје. Зато Он и јесте једини Победник смрти, тог последњег и коначног непријатеља човековог, јер нема тога човека који жели да умре и који, свесно или несвесно, не чезне за вечним животом, а он је могућ управо благодарећи Господу Христу, Његовом делу спасења, Његовој Цркви, Његовом трајном боравку и дејству међу нама и у нама, силом Духа Светога Његовог и благовољењем Небескога Оца, Његовог и нашег. Зато претходни период представља период покајања, смирења, молитве, поста, туговања због наше огреховљености и наше недостојности милости и љубави Божје, али са једним светлим изузетком: то је празник Благовести –у славу дана када је најављен долазак Христов у свет, због чега га и зовемо Благовести, што значи благу или радосну вест – и тај празник је просто припрема за данашњи празник, када славимо следеће: васкрсавши Лазара из мртвих после четири дана од његове смрти, Господ најављује Своје страдање, најављује га на шест дана пре Пасхе, како се говори у Јеванђељу, па зато светкујемо Страсну седмицу. Седми дан је Пасха, дан Васкрса, а дотле – припремамо се да празнујемо страдање Његово и све што је учинио за нас и за наш нови живот, живот вечни, живот у Њему, са Њим и за Њега, као што је Он дао себе у замену смрти за нас и на крају ту смрт смрћу Својом поразио, запечатио ту победу Својим Васкрсењем, а нама даровао да будемо учесници Његовог Васкрсења. Јер, Он је као Богочовек природу нашу, укаљану грехом и демонизовану пре Његове појаве, очистио,осветио, обожио и у Себи, у Својој богочовечанској Личности, занавек прославио и обдарио вечним, блаженим животом у Царству небескоме. Тако, дакле, као мост, како рекох, између Четрдесетнице и Страсне седмице, као припрема за Васкрсење, као најава не само Христовог Васкрсења него и општег васкрсења на крају историје, при Другом доласку Христовом, данашњи празник је радостан празник, радостанупркос свој тузи и невољи наших дана. Јер, при уласку Христовом у Јерусалим, не неком обичном, свакодневном уласку (није он само једампут у животу улазио у Јерусалим) него при месијанском уласку кад улази као Спаситељ, Искупитељ, Избавитељ света и све творевине, био је препознат од народа као обећани и проречени Месија и зато му је одушевљено мноштво клицало: „Осана Сину Давидову! Благословен Који долази у име Господње!” (Мат. 21, 9; ср. Марк. 11, 9; Лук. 19, 38 и Јов. 12, 13). Деца су такође, заједно са одраслима, учествовала у дочеку Спаситеља, држећи у рукама, по тадашњим обичајима, палмове гранчице, простирући цвеће по стази којом ће Спаситељ проћи и понављајући поздраве и покличе старијих, чиме је била остварена древна библијска порука да је Господ „из уста деце и одојчади начинио Себи хвалу” (Мат. 21, 16). Зато, узгред буди речено, и ми имамо Врбицу као дечји празник, а врбове гранчице се благосиљају и деле из простог разлога што код нас нема палми. Данас,сабрани овде, иако нисмо имали и немамо ни у рукама ни у храму цвећа и гранчица, можемо имати у себи цветове наше вере, наше наде, наше љубави према Христу, а у Његово име и у Његовој благодати једних према другима и према свима, без изузетка, жалећи што толико људи широм света страда и молећи се да Господ што пре уклони ово што је по попуштењу и допуштењу Његовом снашло данашњи свет. Јер,ваља знати, иако не бива све по вољи Божјој, не бива ништа ни без Њега. Црквеним језиком речено, нешто бива по благовољењу Божјем, а нешто по допуштењу Његовом. Разлога за то увек има, а то нису само наши појединачни греси и нагомилани преступи, који изазивају неку опомену Божју коју ми доживљавамо као казну, него је то погрешни пут и правац, погрешно усмерење читавога света. Уместо да се духовно уздиже ка небу, ка Богу, данашњи светсе мање или више затворио у себе, бар некадашњи хришћански свет је то урадио. Људи су тако организовали свој живот као да им Бог није ни потребан, као да ће, својим привременим уживањем овде на земљи, заменити и надоместити Царство небеско. То се не дешава, на земљи нема раја. Сваки људски живот на земљи завршава се на једнак начин, а болести и заразе, као што је данашња, у још страшнијем облику прате целу људску историју. Данас барем, захваљујући напретку медицине и пожртвовању оних који лече своје ближње, много је мање жртава него што их је некада било. По десетине и стотине милиона некада су односиле разне епидемије и пандемије – куга, колера и друге. Ми имамо – управо у име Христове љубави – дужност да помогнемо данас својим ближњима, да пазимо једни на друге, да упутства и препоруке које нам дају и савремена медицина и државни органи о старању за своје здравље, које је дар љубави Божје, као и за здравље својих ближњих, поштујемо и примењујемо. Ако није нескромно, рећи ћу да управо верници наше Цркве, па и верници других историјских Цркава, понајвећма поштују упутства лекарâ и државних институција. Доказ тога је и овај наш данашњи малобројни молитвени скуп или литургијско сабрање. Али ја ипак изражавам наду и молим се Господу, а уједно и апелујем на све надлежне, да макар за Васкрс, Празник над празницима, – сва друга празнична богослужења ћемо некако прилагодити времену ограничења кретања и премештати време њиховог одржавања, – будемо у много већем броју сабрани, истовремено се држећи свих упутстава: довољног растојања, малог броја људи у храму, с тим да већина људи буду ван храма, на прописаној удаљености један од другога… На тај начин наши верници би могли директно, а не само преко малих екрана или радио-таласа, да доживе свету Литургију. Понављам и наглашавам, браћо и сестре: Литургија не претпоставља само интелектуално праћење него, пре свега, живо, органско учешће у њој и баш зато се сабирамо у храму. Богу се молимо на сваком месту, то јесте истина, али сва та молитва – лична, саборна, која год, појединачно или у заједницама и групама – никада не може собом заменити свету Литургију, која је врхунски дар Христове љубави Цркви и свету. Надамо се, даље, да ће и сама епидемија почети да попушта, како нас уверавају стручњаци, али да ћемо и ми имати довољно одговорности и зрелости, а и разумевања од стране наших државних власти да макар тај први дан Васкрса, као највећи и најважнији Празник у читавој литургијској години, прославимо бар нешто достојније и потпуније него што смо приморани да славимо данас и претходних дана. Наравно, Господ ће показати – све понајвише зависи од Њега. Ми се надамо да ће кроз нашу искрену веру и искрено покајање за све оно чиме смо љубав Божју презрели, уместо да за њу будемо вечно благодарни, и ово искушење проћи и да ћемо из ове кризе – која је више духовна него физичка – изићи макар мало бољи него што смо били до сада. То важи најпре за нас хришћане, почевши од мене, али важи и за све људе. Нека Господ – Који је свечано, а опет тако скромно и смирено, без помпе, на обичном магарету, ушао у Јерусалим уочи Свога страдања и Васкрсења, у најважнијем тренутку, на врхунцу подвига спасења света и човека – и нама, који ћемо такође скромно и без икакве помпе славити Његово Васкрсење, буде живи личносни Наук, Узор, Извор неугасиве наде и радости за сав наш живот. Дакле, и из таквих околности какве су садашње можемо да извучемо поуку и поруку за програм свог животау времену, а самим тим, ако Бог дâ, и у вечности, у заједници са Њим, са Пресветом Богородицом, са светима из рода нашега, на челу са Светим Савом, и са свима светима, као и у заједници једних са другима. Нека Господ дâ да буде по дару љубави Његове све што нам следи, молитвама светих и у складу са нашом неугасивом надом на љубав Његову! Њему слава и хвала увек и довека! Амин. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...