Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1116 results

  1. У петак 07. јуна 2019. године, на Православном богословском факултету Универзитета у Прешову (Словачка), Његово Преосвештенство Епископ моравички Антоније (Пантелић), викар Патријарха српског и старешина Подворја Српске православне цркве у Москви, одбранио је докторску дисертацију под називом ”Односи Српске и Руске православне цркве у периоду између 1944. и 1950. године, на основу материјала из архива Русије и Руске православне цркве” (”Отношения Сербской и Русской Православных Церквей в 1944-1950 гг. в материалах архивов России и Русской Православной Церкви”). Петочлану комисију су сачињавали: протојереј др Јан Шафин, шеф катедре за црквену историју и византологију и декан Православног богословског факултета Универзитета у Прешову; протојереј др Александар Цап, шеф катедре за библистику; протојереј др Мирослав Жупина, шеф катедре за упоредно богословље; протојереј др Андреј Никулин, шеф катедре за хришћанску педагогику и психологију. Након успешне одбране и стицања звања доктора теологије, уприличено је и свечано уручење докторског крста од стране Блажењејшег митрополита Ростислава, поглавара Православне Цркве Чешких земаља и Словачке. На одбрини је присуствовао и архимандрит Серафим (Шемјатовски), старешина Подворја Православне Цркве Чешких земаља и Словачке при Патријарху московском и целе Русије, као и одређени број гостију. Извор: Званична странице Епископа Антонија
  2. Када је Апостол Павле подсећао хришћане у Галатији да су постали синови Божији кроз Христа (јер су познали Бога, или боље, Бог је прво њих познао), упутио им је и прекор због њихових порока: „А сада, како се опет враћате на слабе и бедне стихије (τά ἀσθενῆ καί πτωχά στοιχεῖα), којима опет поново хоћете да робујете?“ (уп. Гал. 4, 9). Има нешто дубоко и потресно у људском паду: попут адикције, грех је понављање неког доживљаја. Pathos као привезаност за ужитак уводи у зачарани круг понављања (једног чина) по устаљеном обрасцу. Зависност, кажу психолози, долази од потребе да се задовољство понови. Давно је уочен механизам греха као палог-природног стања у троструком виду: задовољство-бол-казна. (Можда због тога Оци Цркве светим канонима налажу епитимију чак и тада када човек прихвати своју кривицу: сама природа налаже период опоравка кроз испаштање). Због препознатљивог обрасца, аскетски оци су генеалогију страсти и греха до те мере егзактно описали као чин понављања и готово је сасвим декодирали, да им савремена психологија може само да позавиди. Насупрот томе, стање благодати и светости нико није „дешифровао“, будући да за божанско деловање нема утврђеног реда ни шаблонског стереотипа (за благодат је довољно да човек вером, покајањем, пројави љубав и слободу). „Дух дише где хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки ко је рођен од Духа“ (Јн 3, 8). Тумачећи тај одломак, Ава Јустин Ћелијски бележи лаконски: „неизмерљивост, некатегорисаност Духа“. Сваки благодатни сусрет је уникатан, отворен за будућност. Грех је стереотипан и у њему нема ничег непредвидивог. Често се запитам да ли је верно „понављање“ истих форми нека врста адиктивног понашања? Понављање није нужно грех, али грех је, по правилу, понављање. Код Дон Жуана, грех се готово компулсивно понавља. Тема је толико изазовна да је у својој философској новели под карактеристичним називом „Понављање“ (1843) Кјеркегор од те речи начинио философски концепт. Казано је да религије представљају културе понављања (cultures of repetition). У њима, оригиналност (или новина) је non grata. Лојола, Мухамед, Лутер и други су до претераности били обузети правилима. Новина је везана са слободом: хришћански Бог ствара апсолутно ново јер је слободан од образаца или идеја. Христос све новим чини (уп. Откр. 21, 5). Mutatis mutandis, хришћанин уноси новину само онда када је слободан. Схематичност води у схизму, па је Ава Јустин у личним белешкама упозоравао: „Свако формулисање живота значи шизматичност /=шематичност/, сецкање, парцијалност, усеченост, исечак…“ Свакако, има нечег непорочног у верном опонашању, рецимо, стила сликања иконе, или појања црквене песме, док се следи одређени „канон“. Слобода да се не импровизује такође може бити врлина, док жеља да се буде оригиналан по сваку цену одликује незреле духове. Међутим, иконе које изузетно поштујемо, попут Владимирске, Хиландарске, Чајничке Богородице – потпуно су различите једна од друге. Зар нам то не говори о нечем необичном? Узор је, по себи, непоновљиви оригинал. И онај који се угледа на оригинал треба да зна да га не може поновити ма колико се трудио да до танчина копира сваку црту. Феномен копирања и/или оригиналости покреће ништа мање него питање фундаменталног права на машту и креативност. Од кописта у популарној до имитатора у црквеној култури понавља се исти поступак: неслободно опонашање које некад доводи до карикатуре. Холивуд је, постајући нова „религија“, од исте преузео и културу понављања: безбројни фанови се труде да личе на звезде, али нису друго до лоше копије извештачених оригинала. Козметика и технологија омогућавају безграничне реплике, чак и у области генетике. Обратимо пажњу да на Истоку никада није развијен психолошки модел imitatio Christi. (Код Ап. Павла угледање на Христа повлачи спремност да буде обликован Духом, попут у Рим. 8, 4 и 8, 11, или пак самодавање у служењу љубави другима 1Кор. 13 и Гал. 5,13; уп. и Еф. 5, 1). Наравно, Предања нема без прошлости (древно је у Цркви живо као и ново) али, када је аутентично, предање је и авангарда, претходница. У успелим случајевима не можеш да одлучиш да ли је ново „класичније“ од старог. Ослањање искључиво на прошлост не одаје само болећиви романтизам него води и сушењу стваралачких порива. Поменути Ава Јустин Ћелијски је за „сваког рођеног од Духа“ смело користио речи: неизмерљив, надлогичан, надзнан, недосежан, надформулан, јуродив. Заиста, „где је Дух тамо је слобода“ (2Кор. 3, 17). Да ли је данас – у нашој дигиталној ери где се оригинали умножавају до бескраја – могуће бити оригиналан? У полицентричном свету изгледа да личне харизме више немају будућност управо зато што у њему нема места за прави дијалог. Ако се нешто не промени, заборавите на неког новог појединачног генија (попут некада Платона, Шекспира, Хегела, Анјштајна, Теслу…)! Уместо њих, у игри је тзв. collective brain: свако са своје стране нешто доприноси општем знању, али се лична оригиналност губи пред колективним мозгом. Зашто је то тако? Рекао бих, због помањкања времена? Данашњи, супербрзи проток информација не даје времена за контемплацију и вредновање идеје. О молитви да не говоримо. За идеје је потребно време, а времена више нема. Тако, индивидуе окупљене око виртуелних форума функционишу као collective brains, селективно преносећи и учећи информације, најчешће независно од њихове свести. Некада су читаоци нестрпљиво чекали да изађе наставак неке новеле Достојевског или да се појави нова књига Жана Данијелуа, нагађајући барем нешто од њеног садржаја. Владала је грозница. Данас мало ко очекује тако нешто: чујеш неку вредну ствар али сутра си је већ заборавио јер си чуо нешто ново. Све то доводи до тога да оно јединствено оде у други план. Да се Месија данас појавио у историјском облику ко би га прихватио и за колико дуго? Како би била прихваћена Беседа на гори? На који начин би Дух Свети створио претпоставке прихватања? Интернет као да је постао можда и последњи (?) израз колективне природе људске интелигенције. Истовремено, незаситива презасићеност информацијама је потисла и знање и мудрост, како је пророчки предвидео Томас Елиот. Данас су језички софтвери у стању да пишу боље писмене саставе од наших „вуковаца“. Самостални језички софтвер система AI (вештачке интелигенције) кадар је да генерише смислене пасусе текста, да достигне најиновативније саставе на стандардима многих језика, да понуди рудиментарно разумевање читања, да преводи, одговара на питања и да даје резимее — на сваки специфични задатак. Ипак, творци револуционарног AI система који може да пише нове приче и романе, предузели су, пише британски Гардијан, необичан корак да своје истраживање из страха од могуће злоупотребе не учине јавним. OpenAI, непрофитна истраживачка компанија, коју подржавају Елон Маск, Рид Хофман, Сам Алтман и други, истиче да је нови AI model, назван GPT2, толико добар да је ризик злоупотребе огроман па су затражили више времена за расправу о исходу овог последњег технолошког крика. Због разних злоупотреба, глумица Скарлет Јохансон јер интернет описала као „огромну црну рупу која сама себе гута“. Међутим, питање гласи како ће OpenAI да пружи нови угао посматрања? Да нас поведе до тачке на којој нисмо били и каже нам: погледајте из овог угла! И да унесе изненађење! Веза између „времена“ и „изненађења“ стварно је узбудљива. Писац Ареопагитских списа у трећем Писму говори о „изненађењу“ објашњавајући шта тачно значи библијски израз ἐξαίφνης. „Неочекивано значи да је реч о ономе што је изнад очекивања и одједном се учини очевидним, будући да је дотле било скривено“. Наравно, он ту има у виду Христа као Богочовека који и после оваплоћења скривен остаје – чак и у самом свом откривању („та скривена тајанственост Исуса сама по себи није исказива речју, нити разумом објашњива“). Да би се препознало оно оригинално, потребно је узети дистанцу у односу на оно знано, текуће. У тренутку „изненадног“ (exaiphnes), пише Манусакис, „ствари које ме окружују морају да се повуку, и заиста ‘ишчезну’ како би дозволиле оном-што-није-виђено да се покаже“. Дакле, „изненађење“ ће доћи на оне који нису везани за „ствари“ (отуда: „сваку животну бригу оставимо”), на оне који стрпљиво подносе крст историје, прихватају невоље као благослов и не осуђују никог; дуго трпе, не завиде, не горде се, не чине што не пристоји, не траже своје, не раздражују се, не радују се неправди, а радују се истини, све сносе, све верују, свему се надају (уп. 1Кор. 13, 5-7). Тада, неочекивано и без спољашњег узрока, како каже Ава Исаак, наилази благодат Божија. Зар вера није отвореност за то несвакидашње? Можда је због тога Литургија (а и молитва, када није само монолог) једини аутентични моменат изненађења. Само када се отвори место за Бога, тек тада, рецимо, појање исте, старе, безброј пута у храму отпеване „Херувике“ (слично хиљаду пута одсвираној Моцартовој малој ноћној музици) може да буде изненађујуће ново. У духу начела nove, sed non nova, начин је нови али не и садржај. Исте стварности доживљавамо и о истим стварима говоримо, али на нов, другачији начин – освежен познањем Циља у трајном сабатикалу-Евхаристији Цркве. Треба да имамо поверење у динамику вере Цркве. Евхаристија која се савршава у модерном времену може да откључа закључана срца и можда проговори другим и изненађујућим језиком. Језици који човек може да употреби да би изразио нашег „надреалног“ Бога су бесконачни и нису везани само за један стил. Зашто су данас у нашим црквеним срединама „друго“, „другачије“ и „ново“ на тапету као некаква претња? Зашто су „просечност“ и копирање постали мера? И откуд то да медиокритети кроје будућност наше еклисијалности? Иновативна вероучитељица, креативни иконописац, одушевљени свештеник… често морају да поклекну пред осредношћу. Зашто њихов необичан стил (плод занетости жудњом за Христом и измењености његовом љубављу) мора да буде супарник институционалној норми која не мари за личну харизму? Наша трагичност лежи у томе што прихватамо такво стање медиокритета и ниподаштавамо аутентичност. „Човек који себе прихвата таквим, да би у наставку себе пројектовао на Бога и после имао таквог Бога, јесте медиокритет. Такав себе узима за веома ниског, веома униженог, у ништавности недостојној боголиког човека“, упозорава владика Атанасије Херцеговачки. Недостаје нам истинска непатвореност дечијег лица којом ћемо скидати око себе маске озбиљности и извештачености и освајати светове, садашње и будуће. Ту је предуслов за изненадну посету Духа, који ће на младе нараштаје („и прорицаће синови ваши и кћери ваше“ – ДАп. 2, 17) излити слободу и изворност Последњег дана. Извор: Теологија.нет
  3. У четвртак, 24.маја/6. јуна 2019. године, житељи богоспасаваног града Новог Сада, торжествено су прославили празник Вазнесења Господњег. Евхаристијским сабрањем у Светогеоргијевском храму у Новом Саду, началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. После прочитаног јеванђелског одељка, владика Иринеј је, између осталог, рекао: Смисао сваког нашег празника, на најкраћи и најсажетији начин изражава његов назив, затим, одељци из текста Светог Писма који се читају за празник, као и богослужбене химне које се поју за празник, помажући нам да празник разумемо не као неку далеку прошлост, него као догађај који је од суштинског значаја за наше спасење. Сви су дани, дани спасења, али данашњи то јесте посебно, а то нам сведочи и кондак Празника Спасовдана. Господ се видљиво одвојио од нас, али притом говори Светим апостолима, а преко њих и свима нама, да и поред тога остаје са свима нама до свршетка века. Извршивши домострој спасења, Он се вазноси на небо и из тог разлога данашњи Празник јесте Спаситељев дан. Господ својим Вазнесењем спасава и прославља људску природу, а и природу сваког од нас, у оној мери колико ми то желимо, односно, колико смо спремни да му служимо... После заамвоне молитве извршен је опход око светог храма, а владика мохачки господин Исихије је, по устаљеном правилу Цркве, прочитао молитве и благословио ново класје пшенице. Извор: Епархија бачка
  4. Ти си се Господе вазнео у слави да нам откријеш истинску Отаџбину, не заборави нас са свете висине своје. Ти си обећао да ћеш бити са нама, не остави и нас који смо остаци, које треба сакупити у Котарице, а то си сам Ти. Вазнеси и наш народ у наручје Себи, да будемо Твоји у векове. Господе, данас смо са ученицима остали у Јерусалиму, да чекамо утеху са висине. Приброји нас онима, који стоје овде, а неће видети смрти пре него што виде Царство Твоје, које ће доћи у сили. Васкрсли и Вазнесени Господе не лиши нас Себе, утехе и живота нашег, иначе као Израиљ погинусмо у пустињи. Узнеси нас Духом на своје груди, да са љубљеним учеником црпимо Тајну богословља, која ће нас вазнети Теби у облаке, приликом твога Другога и Славног Доласка. Благослови Господе да Те Вазнесеног познају сви народи на земљи, како је говорио авва Силуан, који је држао ум свој у аду и није очајавао – прими и нас најмање у Царство Твоје. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. Наше светиње бранићемо голим животима, рекао је Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, поручивши да нико не очекује да ће мирно проћи намјера власти преточена у Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Владика је у емисији „У жижи“ Телевизије Нови казао да се предложеним законом озакоњује отимачина и да је циљ да се црквена имовина отме на врло перфидан начин. „Још Милански едикт, који је кључни догађај и акт у оквиру европске хришћанске цивилизације, прописује да сви људи имају право, слободу да вјерују како хоће и кога хоће. Свака вјера има право на своју имовину и оно што је стекла кроз историју путем завјештања, рада, што посједује то јој је загарантовано, и да држава у то не смије да задире. Ми се сад враћамо у праисторију, у оно вријеме када је човјек човјеку био вук и када не важи никакав закон, и кад се кроз неки законски облик озакоњује отимачина. Овдје је циљ да се отме црквена имовина кроз врло перфидан закон“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки. Како је рекао, закон треба да се донесе, али он треба да буде резултат дуготрајног, пажљивог дијалога, са међусобним уважавањем Цркве и државе. „Наш је народ вјековима завјештавао својој Цркви, прилагао. Завјештања, последња воља, у то се не дира“ истакао је он. Рекао да о томе имају повеље по зидовима светиња, и да их ни Турци нијесу уништили. „Нека не очекују да ће то тако мирно проћи. Ми ћемо бранити голим животима. Нећемо се наоружавати, бранићемо голим животима. Кад до тога дође, ту правила нема, као што нема ни у Украјини, гдје је власт марионета, као и код нас. Вјерски сукоби су најопаснији и онда више нема правила. Ја никог не плашим, то је једноставно тако“, поручио је Владика. Оцијенио је да је садашња власт континуитет комунистичких власти из доба 1945-1948. али да је она, како је рекао, сада метастазирала у неки облик који је још опаснији. „Комунисти су нам одузели огроман дио имовине, али нам храмове нијесу дирали. Једини храм који нам је отет је ловћенска капела. Прво га је држава изузела као споменик културе, па га послије руши и на такав начин је уништена ловћенска капела“, указао је Владика будимљанско-никшићи, додајући да је то образац предложеног закона. Владика Јоаникије је истакао да Митропоилија црногорско-приморска има беспрекоран континуитет од Светог Саве до данас. „Најстрашнији су ти злочини који задиру у духовност. Црква има најоштрије оружје на овом свијету то су истина, вјера, правда, али и спремност за жртву“, поручио је он. Истакао је да се не бави ликом и дјелом Мила Ђукановића и Душка Марковића, већ обавезом да са државом успостави дијалог. Владика је упитао коју је светињу направила црногорска држава и истакао да је народ јако забринут и да ће бити тамо гдје и свештеници. „Мислим да нико није луд да удари на ћивот Светог Васлија Острошког“, закључио је Владика Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. На празник Вазнесења Господњег Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у истоименом храму у Белој Паланци, која данашњи празник светкује као славу општине. Његовом Преосвештенству саслуживали су протосинђел Серафим (Живковић) из Манастира Дивљана, протојереј Ненад Стојановић, јереј Славиша Смиљић, архијерејски намесник белопаланачки, јереј Душко Видачић, архијерејски намесник пиротски, јереј Бобан Димитријевић и протођакон Стеван Кричка. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Поред мноштва верног народа, у евхаристијском сабрању учествовао је и председник општине Бела Паланка, господин Горан Миљковић са сарадницима. Након читања Јеванђеља, Преосвећени Владика је беседом поучио верни народ о празнику Вазнесења Господњег. Кроз Белу Паланку је потом кренула величанствена литија која је завршена у порти храма, где су освећени славски дарови и преломљен славски колач, а за све присутне припремљен је богат културно-уметнички програм. Извор: Епархија нишка
  7. Слава храма Вазнесења Господњег на Топло у Херцег Новомј, свечано је данас прослављена Светом архијерејском литургијом коју је служио Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Српске и Руске православне цркве. Након причешћа Владика Јоаникије је освештао и пререзао славски колач и пастирском бесједом се обратио вјерном народу. Рекао је да је Господ Христос својим вазнесењем на небо узвисио и нашу људску природу. „Наша природа већ је прослављена на небесима до те мјере да говоримо да Господ сједи с десне стране Оца, невидљивога Творца неба и земље. Онај који сједи с десне стране Цара над царевима има исту част као и Онај који сједи на своме престолу“, казао је Епископ будимљанско-никшићки. Владика је нагласио да је Вазнесење пуноћа Васкрсења. „Као неки печат и завршетак свега Христовога дјела спасења рода људскога. Али, треба имати у виду да је Господ обећао да ће послати Духа Светога утјешитеља тек када се вазнесе на небо, када оде ка Оцу својему. И Он је, усавршивши људску природу дајући јој славу сједења с десне стране Бога и Оца, тада послао Духа Светога на Цркву Божју. А дарови Духа Светога су пуноћа истине и вјере, правде и љубави, новог живота, нове радости у Христу Исусу, Господу нашем. Тада се Христос открио као глава Цркве, а ми са Њим као једна грађевина, као тијело Његово“, објаснио је Владика Јоаникије. Пожелио је да свима сабранима данашња служба буде на спасење и радост, и на духовно окрепљење. „Нека буде на здравље и на спасење, на благослов вашим породицама, вашим домовима, да од овога храма Божјег, од овога дома Божјег сиђе благослов и на ваше домове, ваше породице и потомтво. Срећан празник и на многаја љета“, закључио је Владика Јоаникије. Потом је архијерејски протопрезвитер херцегновски протојереј-ставрофор Радомир Никчевић заблагодарио Владици Јоаникију и свему свештенству на учешћу у овој светковини и у име архијерејског протопрезвитеријата подарио Владици , свете сасуде, поводом његовог јубилеја двадесет година архијерејске службе. У порти храма приређен је и духовни програм у којем су учествовали чланови Црквеног хора „Свети Сава“ и полазници вјеронауке из Херцег Новог. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  8. Храм Христа Спаситеља и општина Уб прославили су 6.јуна славу – Вазнесење Господње. Свету Архијерејску Литургију уз саслужење више свештенослужитеља из целе Епархије служили су Епископи ваљевски Милутин и аустралијско-новозеландски Силуан. Беседио је о празнику архијереј из најудаљеније Епархије СПЦ. „Где је место човеку? Нађимо га у празнику Вазнесења Христовог. Човек је призван да се уздигне до Тајне Божје, да обитава у слави Божјој“, рекао је Владика Силуан који је честитао славу велелепном убском храму, као и истоименој општини. Извор: Радио Источник
  9. На Спасовдан, дана 06. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. Архипастиру су саслуживали: јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, јереј Вукашин Цветојевић, парох доброводски и ђакони Радован Арсеновић из Трпиње и Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој архипастирској беседи Владика Херувим обратио се сабранима: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан и наше сабрање овде у Трпињи! Нека вам је срећан овај дивни празник, који можемо назвати и празником радости. Велика је радост за све хришћане јер се овим празником потврђује икономија нашега спасења, потврђују се сви догађаји од Рођења, па до Страдања и Васкрсења. Као круну свих ових догађаја дочекаћемо празник Педесетнице који јесте Рођендан Цркве. Црква у личности Господа Исуса Христа има своју Главу, свог Оснивача. Христос је страдао и васкрсао ради нас и нашега спасења. Христос је страдао из љубави према човеку, никако другачије него из превелике бриге и љубави коју Бог има према човеку. Падом смо се одвојили од заједнице са Богом, а Страдањем и Васкрсењем Христовим поново је отворена могућност човеку да обнови заједницу са Живим и Делатним Богом. Христос није васкрсао само зато како би нама показао своју силу и моћ, него да би показо какву љубав Бог има према човеку и да загреје наша срца како бисмо и ми имали љубави једни према другима. Тајна Васкрсења и Вазнесења је у томе да изграђујемо међусобну љубав, ону божанску љубав којом Бог љуби човека. Бог нас воли и љуби без обзира какве грехове чинили, својом неограниченом љубављу Бог нас кроз Тајну покајања грли и сједињује у заједницу Цркве Божје. Човек не може бити себичан, Господ нас није томе учио. Не може човек себе постављати на место Христово, на место Судије Васељене и да сматра како су сви други у заблуди. Ту онда нема нити љубави нити Цркве која нам је остављена као залог да бисмо кроз Тело и Крв Христову приступали Вечној Заједници. Не можемо бити себичан народ без љубави. Бог има љубави да нас воли овакве какви јесмо, грешни смо и ходимо земљом чинећи лоша дела. Почевши од мене првога, не могу се ни ја издвојити без обзира на службу коју имам. Зрно покајања мора бити и у мени, зрно љубави да волим сваког човека. То онда вреди и прелива се на све остале. Нека нас овај дан научи да љубимо једни друге, да не будемо себични него људи Христови који следе Јеванђеље. Јеванђеље Христово је у овом свету преточена љубав Божја, кроз Јеванђеље се учимо врлинама, трпљењу и љубави. Учимо се како је живети у Цркви Божјој, да не бисмо били индивидуалци не желећи заједницу. Морамо имати заједницу са Црквом Божјом јер кроз Цркву тече Јеванђеље изливајући се на душу свакога човека. Јеванђеље буди и снажи и крепи, оно треба да буде темељ нашега живота. Требамо да разумемо речи Јеванђеља како не бисмо отишли у гордост или прелест, како бисмо разумели Цркву и њену хијерархију. Зна се какве службе у Цркви постоје и каква су богоугодна дела у свакој од њих. Када то успемо бићемо народ на јеванђеоском путу, на путу љубави и милости Божје. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан и ”кирбај” овде у Трпињи која је заиста једна жива заједница у Христу, народ који је у Духу Цркве. Тако требате наставите да живите и за целу вечност. Амин. По одслуженој светој Литургији Преосвећени Владика осветио је и преломио славски колач са овогодишњим кумом господином Драганом Ристанићем чија је породица приредила послужење за све присутне. Трудом ЦО Трпиња приређен је и славски ручак како би у парохијском дому била настављена радост заједничарења. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  10. На дан молитвеног прослављања Светог мученика Јована Владимира, 4, јуна 2019. године, Божанском Литургијом у манастиру Милешеви предстојао Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор Епархије темишварске г. Лукијан, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа милешевског г. Атанасија, архимандрита Леонтија (Француског), јеромонаха Варнаве (Кнежевића), протођакона Николе Перковића и ђакона Стефана Милисавића. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У Литургији су учествовали и православни верници из Румуније и Белорусије. Изражавајући радост поводом посете драгог госта и пријатеља Епископа Лукијана Епархији милешевској, Преосвећени владика Атанасије је рекао да је то братска посета у којој се пројављује заједништво у Христу, јединство вере, наде и љубави, јединство живота и исповедање Господа Христа. Благодарећи свом брату у Христу, саслужитељу, и домаћину Епархије милешевске Епископу Атанасију на аврамовском гостољубљу, предстојатељ Епархије будимске је рекао да је манастир Милешева место великог ходочашћа, где долазе хришћани са разних страна на поклоњење гробу Светога Саве. Епископ Лукијан је нагласио да су у ово наше време веома важни јединство и слога међу хришћанима, и да је због тога битно да се у нашим светињама, а нарочито у оваквим лаврама као што је милешевска, молимо за јединство. Извор: Епархија милешевска
  11. На седници Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 30. маја 2019, архиепископ Антоније (Зеврјук), досадашњи архиепископ Беча и Будимпеште, изабран је за егзарха западноевропског са титулом „корсунски архиепископ“. Он ће и даље бити надлежан за институције Московске Патријаршије у дијаспори. С друге стране, митрополит Јован (Рошхин), досадашњи митрополит корсунски и егзарх за Западну Европу, постављен је за бечког и будимпештанског митрополита на место архиепископа Антонија. У Италији, „узимајући у обзир све већи број молдавских парохија и заједница, као и потребу да се обраћа посебна пажња на многе вернике Московске Патријаршије молдавског говора“, одлучено је да се њихово пастирско старање повери епископу Амвросију (Мунтиану), тренутно епископа Нефтекамска и Бисрка, који ће од сада носити титулу „богородски“ и биће викарни архијереј патријарашког егзарха за Западну Европу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  12. У Недељу слепога, 2. јуна 2019. године, свету архијерејску Литургију у зајечарском Саборном храму Рођења Пресвете Богородице служио је Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенства овога храма. Беседом се сабраним верницима обратио владика Иларион, подсетивши на важност литургијског живота верних као основ хришћанске црквене заједнице и спасоносног пута сваког човека, али и друштва у целини. Са владикиним благословом тумачење данашњег прочитаног јеванђеља произнео је млади свештеник јереј Марко Радосављевић. Извор: Епархија тимочка
  13. Драга децо, Бог је наш Небески Отац, који нам је подарио живот и читав космос: звезде, море и све планете и заповедио да Га тражимо. Бог није далеко од нас, Он је у свакој латици цвета, у тихом поветарцу, у песми жетелаца, а посебно у своме Дому у Цркви. Ако желимо, ту га увек можемо пронаћи, окруженог мноштвом анђела и друге деце, обасјане Божанском светлошћу и љубављу. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. Владика Иринеј: „У Христу сви можемо прогледати – и физичким очима, али пре свега духовним, облагодаћеним очима”. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј боравио је у дводневној посети Епархији врањској – 1. и 2. јуна 2019. године – где је узео учешће у дочеку чудотворне иконе Богородице Тројеручице и делића моштију преподобног Јустина Ћелијског, као и у Eвхаристијском сабрању у храму Свете Тројице у Врању. Првога дана јуна, икона Богородице Тројеручице коју је архимандрит Методије са делегацијом донео из Хиландара и честица моштију Предобног Јустина Поповића из манастира Ћелије код Ваљева, допраћене су литијски од центра Врања до Саборног храма Свете Тројице. Вход са светињама предводили су: епископи врањски Пахомије, брегалнички Марко и нишки Арсеније, као и отац Методије, игуман Царске Лавре Хиландара, док су особит тон овом свечаном догађају пружили звуци инструмената Војног оркестра Копнене војске из Ниша. У порти храма Свете Тројице у Врању, светиње из Хиландара и Ћелија дочекали су: епископи бачки Иринеј и полошко-кумановски Јоаким, архимандрит Јован (Радосављевић) и многобројни верни народ из свих крајева наше земље. По уласку у храм отпевани су тропари икони Тројеручици и преподобном Јустину Ћелијском, а потом је извршен и свечани чин предаје светињâ владици Пахомију: Епископ бачки г. Иринеј предао је Епископу врањском честицу моштију Аве Јустина, док је архимандрит Методије предао верну копију чудотворне иконе Богородице Тројеручице. Владика Иринеј – који је монашки постриг примио од преподобног Аве Јустина и, као богослов и пастир, узрастао крај новопросијавшег српског светитеља – истакао је да је долазак великих светиња у Епархију врањску значајан догађај и велики благослов како за владику Пахомија, тако и за верни народ наведене Епархије. После поздравних речи Епископа врањског, служени су молебан и вечерња служба са читањем Акатиста Богородици Тројеручици и преподобном Јустину Ћелијском. Икона Богородице Тројеручице боравиће у храму Свете Тројице у Врању до 25. јула 2019. године, када ће литијским ходом свечано бити пренесена у манастир Светог Николаја у Врању, а делић моштију Аве Јустина биће доступан вернима на поклоњење до 14. јуна у Саборном храму у Врању, након чега ће бити однесен у Свеправославни центар Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски. Другога дана боравка у Епархији врањској, у недељу Слепог, 2. јуна 2019. године, у Саборном храму у Врању, Епископ бачки г. Иринеј присуствовао је светој архијерејској Литургији, којом је началствовао владика врањски г. Пахомије, а саслуживали су архимандрити Јован (Радосављевић) и Методије, игуман манастира Хиландара, као и свештенство и ђаконство епархијâ врањске и бачке. Беседећи након прочитане јеванђелске перикопе, владика Иринеј је истакао да повратак светога старца Јустина Поповића у Врање – кроз његове свете и прослављене мошти – доноси божанску светлост и благодат за све верне. Итекако је препуно смисла да се, у оквиру вишенедељног празновања Васкрсења, помиње и овакав догађај, као што је то да је прогледао човек слеп од рођења, а да су слепи код очију остали они који мисле да виде дубље и даље од свих других. То је позив свима нама да припадамо оној групи, оној заједници, оној страни која је свесна да смо ми без Бога слепци, али да у Христу сви можемо прогледати – и физичким очима, али пре свега духовним, облагодаћеним очима. Радујмо се и са љубављу целивајмо и ову свету икону и мошти светога старца Јустина. Све што је у Цркви, чега год се дотакнемо, све је свето и благодатно, нагласио је Епископ бачки. По завршетку Литургије уприличена је трпеза љубави, коју је припремило братство храма, у сарадњи са архимандритом Методијем и сестрама из Кола српских сестара Преподобна Анастасија Српска. Извор: Епархија бачка
  15. Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин началствовао је Светом Архијерејском Литургијом на празник Светих цара Константина и царице Јелене у понедељак 3. јуна у манастиру Плужац – јединој светињи у Епархији ваљевској посвећеној овим угодницима Божјим. У празничној беседи Преосвећени је говорио о лепоти Божје творевине, мудрим људима, као и о дечјој безазлености. Владика је подсетио да не треба да мрзимо никога, него да препустимо све Божјој вољи. „Угледајмо се на цара Константина и на његову мајку Јелену. Он је увео Христа у Римско царство“, каже Епископ Милутин који похваљује манастир Плужац чији значај расте из дана у дан. Извор: Радио Источник
  16. Са званичне интернет странице радија Светигоре доносимо предавање умировљеног епископа ЗХиП Г. Атанасија (Јевтића), на тему: „Свети Јован Владимир, Пречиста крајинска и раскол“. ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА
  17. Извор: https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=57667 ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ) СРПСКА АРХИЕПИСКОПИЈА ЖИЧКА – ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЦАРИГРАДСКА ПАТРИЈАРШИЈА, ОДНОСИ КРОЗ ИСТОРИЈУ 1) Покрштавање Српског народа из Цариградске Патријаршије (7-9. век) Покрштавање Српског народа, тј. примање вере у Христа и ступање у Цркву Његову, било је постепено и трајало је неколико векова. То је бивало и због насељавања Срба на широком простору Балканског Полуострва, јужно од река Дунава и Саве, уз реке Тимок, Нишаву, Вардар, Марицу, све три Мораве, Ибар, Дрину, Зету, Неретву и Требишњицу, па северније уз Врбас и низ Далматинске реке до Јадранског мора. tekst2.pdf View full Странице
  18. Утишај Господе буру на мору потопи нас вода наше ће поврће струнути И поља језера постати. Затвори Господе небо за кишу наши ће манастири и цркве, опет у води бити, ни пута ка њима, ни пута ка Теби. Ти који си разделио Црвено море И Израиљ из Египта извео затвори несбеске сводове да нас обасја сунце Твоје. Смилуј се Господе на народ свој наше ће душе натопити вода и постаћемо као трулеж из кога нема Васкрсења. Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска
  19. Париз није просто град него већма „начин живота“, рекао је атински теолог и философ Христо Јанарас. А начин живота је увек плод оног како нешто јесте. Почетком овог миленијума, проф. Катрин Долез ми је на часовима језика у Alliance Française упорно доказивала како je појам laïcité постао неопходни додатак девизи liberté, égalité, fraternité, док сам ја настојао да је наведем на размишљање о неопходности koinos logos-а (Хераклитовог „општег, заједничког разлога“) за суштински идентитет полиса. Како један град може да постоји ако нема постојану референцу која све обједињује? Као одговор на то написала је читав есеј на полеђини странице мог домаћег задатка рекавши да је идентитет Париза у немању постојаног логоса. Петнаестог априла 2019. године показало се да овај град ипак има важну референцу која га обједињује: везаност за Notre-Damme de Paris. То се испољило ненадано, макар и на трен, али сасвим довољно снажно да укаже на онај заборављени начин, un véritable mode d’existence. Французи су ужаснуто посматрали како пред њиховим очима гори величанствена и емблематична катедрала париске Богородице. Уплашили су се губитка сопства. Срећом, ватра је захватила косу Богородице али је није сагорела. Но, та ватра је дошла у прави час. Необјашњива је вредност и значај који је она имала за сваког Француза и за целу Француску. Председник Макрон је, без експликације исповедио: „Изгубили смо нешто од нашег живота, од наше судбе“. Виктор Иго је сматрао да је Нотр Дам место азила и желео је да је као такву сачува, inviolable. Богородичина црква у овом велеграду била је симбол минулих епоха које је овековечио Иго пратећи несрећну судбину „Звонара Богородичине цркве“ Квазимода, Есмералде, корумпираног архиђакона Клода Фролоа и других јунака. (Генерацији која мање чита препоручујем анимирани филм компаније Волт Дизни из 1996. године снимљен по мотивима Игоовог романа). На неки начин, Париз је Богородичин град, као што је то изворно и Лос Анђелес (Nuestra Señora Reina de los Ángeles, основан 1784), Призрен са Мајчицом Елеусом (Љевишком) или Цариград на Босфору. Као ремек дело грађено у 12. веку, Нотр Дам одузима дах посматрачу због својих лебдећих потпорних стубова, красних витража и клесаних карикатурних скулптура гаргола и химера, а у унутрашњости са непроцењивим реликвијама и уметничким предметима. Спољашњост цркве је инспирисала безбројне слике и цртеже, као и литерарна дела. У својој колумни у недељном издању новине „Катимерини“ посвећеној Нотр Даму, Христо Јанарас лапидарно показује да је пожар на крову катедрале драматично изазвао необјашњиво дивљење према архитектонским чудима и код оних који о њима знају врло мало. Знамо да су Французи друштво које је некада (под одређеним околностима) изабрало да себе окарактерише као „атеистичко“ (Долезова је изричито тврдила да laïcité значи „без религије“). Како је могуће да Нотр Дам – тај саборни храм хришћанске Цркве на обали Сене – припада самом „бићу“ Французâ када им је колективно биће ”атеистичко”? Јанарас каже да, уместо што је рекао да је Нотр Дам „наша историја, наша књижевност, наша машта“, зар није било умесније и доследније да Макрон призна да је то духовна материца која их је родила а коју су они потом одбацили? Јер, ми Французи, „створили смо другу културу, други начин живота, носили смо наочаре које не препознају зашто нас се најдубље дотиче грађевина Нотр Дам“. Водећи хришћански философ Европе, како Јанараса зове Рован Вилијамс, додаје проницљиво: „Посматрамо површно, те тамо где су клесачи камена утискивали славослов Богу, ми се дивимо естетици и монументалности, а пренебрегавамо жарку љубав која је родила ту лепоту“. Својевремено, пишући о византијској и готској архитектури, Јанарас је истицао да је и једне и друге храмове градила вера. „Исти људи који су саградили готске катедралне храмове, конструисали су и теолошке Summae“, рекао је Шени. По Јанарасу, несумњиво, „појава величанствених катедралних храмова у готском стилу који материјализују технику схоластике, показатељи су технолошког односа према природној грађи, задивљујући уметнички изрази аутаркичног и сентименталног наметања црквене моћи и величанствености“. Уистину, историја архитектуре је историја писања. Пре штампе, човечанство је комуницирало помоћу ње, од Стоунхенџа до Партенона. Алфабет је био исписан на „књигама од камена“, тако што је низ каменова формирао реченице, на шта је подсећао и Иго, док су хеленски стубови били „хијероглифи“ бременити значењем. Древни клесари су љубили камен док су га уграђивали. Француски сенат је баш у протекли понедељак изгласао да Notre Dame мора бити васпостављен у стање пре пожара. Јанарас уочава парадокс који следи из решености да изнова саградимо Нотр Дам „помоћу технологије која омогућава импресивне имитације, док се наша данашња култура заснива на импресијама, а не на реализму односâ“. Разлог зашто ћемо је саградити изнова је у томе што тај „споменик“ наставља да сваке године импресионира 13 милиона посетилаца. „Немамо мајсторе, ту душу Уметности, али имамо новац и машине које конструишу, безгранично… само реплике!“ Зашто наш атински заљубљеник мудрости ламентира над хипокризијом нашег времена? Због тога што је од „полиса“ античке демократије, као и од хришћанске еклисије, у многим срединама остао само одсјај. „Људи неописмењени за суштинске ствари културе никада се нису запитали која је метафизика породила Партенон, трагедију, демократију, Ају Софију, евхаристијску драматургију, демос као друштво које собом управља без спољашњих притисака“. Ко се данас не пита за узрок и циљ постојања не може да препозна Уметност као плод вере и стваралаштва. „За Уметност данас се узима само естетски (потрошачки) ужитак или директна дидактична утилитарност“. Можемо са Јанарасом да тугујемо што је ова растужујућа „метафизичка неписменост“ одлика и српске укупне друштвене декаденције, индивидуализма, аморализма, неопштења (спремност да се други тако олако екскомуницира), који саморазумљиво доминирају и најмањим делићима наше јадне неорганизованости. Чак и црквени догађај, еклисијалне матице какве су парохија и епископија, престају да се тичу равни постојања него су постале по правилу ствар понашања (пази како се држиш, шта причаш, куда гледаш итд). Нашом друштвеном свакодневицом доминирају апсолутизовани искази, саопштења, морализми и доцирања. Да ли је црквени догађај, у данашњој Србији, причасно заједничарење у „телу“ односа љубавне узајамности, о којој потресно говори Апостол Павле? Или се и он претворио у форму, у идеолошка саопштења и позив на корисну ортопраксију? Приступ истини је или разумски или сентименталан, тј. индивидуалистичан, а „спасење“ уско правно-законско, егоцентрично. Богородица „која гори а не сагорева“ позива нас све да изађемо из заводљиве самодовољности ауторитета и саморазумљиве власти која тражи поклоне, кађење, аплаузе, слаткоречиво додворавање. Власти црквене и власти политичке. Скривено, испод пепела спаљених идеолошких рушевина, исијава пасхална благовест да је смрћу смрт згажена. Дешифровање те благовести не подлеже логици проповеди и ставова. Нечујним гласом она већ потреса ноћ која подрхтава од јецаја пред свитање тајанственога Дана. Ту благовест не може ништа поразити. Хемингвеј је у уста Старца ставио речи као поуку једном дечаку: „Видиш, они те могу поништити, али те не могу поразити.“ Исти онај Хемингвеј који је једном написао: „Ако си довољно срећан да живиш у Паризу као младић, тада где год пођеш у даљем животу, он ће остати са тобом, јер Париз је покретни празник“. А Нотр Дам? Њен богоматерински празник у Цркви је непрестано бдење, покретни празник као животно усхођење или пак спуштање до сâмог дана Пасхе. Јер она је „у времену Невременог неизрециво зачела“. Извор: Теологија.нет
  20. Епископ др Давид (Перовић) Ванредни професор Православнног богословског факултета Универзитета у Београду Катедра за Хришћанску етику и Аскетско богословље СВЕТЕ МOШТИ ТЕЛО У ПЕРСПЕКТИВИ ИСТОРИЈСКОЈ, ПСИХОСОМАТСКОЈ И ЕСХАТOЛOШКОЈ Бесконачна је светих благодат, коју од Христа примише. Отуда и мошти ових од божанствене силе непрестано чине чудеса: Њихова пак и имена, вером призивана, неисцељиве болести исцељују. Господе, и нас душевних и телесних страсти ослободи, као Човекољубац. (Минеј, Први Новембар, на Вечерњи, Слава глас 6) I Уводне напомене Православни хришћани верују и опитују да човечије тело, онако како га Црква представља, постаје сасудом нестворених божанских енергија; тело христоносно и духоносно. „Или не знате да је тијело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? [...] Прославите, дакле, Бога тијелом својим и духом својим, јер су Божји.“[1] На другом месту у Светом Писму опет читамо: „[...] сам Бог мира да вас посвети потпуно, и васцијели дух ваш и душа и тијело да се сачува без порока за долазак Господа нашега Исуса Христа.“[2] Човечије тело се велича у Цркви због његовог назначења. Христос ће преобразити наше понижено тело да би оно постало „саобразно тијелу славе његове, по сили којом Он може све учинити и себи покорити.“[3] Слава светих моштију предображава то ново стање тела као стање његове прослављености. Историјска сведочанства о поштовању светих моштију у Цркви Бог лично очувава (одржава, чува) мошти својих светих угодника и осењује их Својом нествореном благодаћу. Православна хришћанска Црква им зато указује поштовање: похрањује их испод свете трпезе као рукотвореног предобрасца[4] небеске нерукотворене Светиње — жртвеника.[5] Једно од најстаријих сведочанстава хришћанске црквене историје о моштима проналазимо код светог Поликарпа (+156). Црква их је, наиме поштовала као „драгоценије од драгога камења" и „чистије од злата.“[6] Верници су се, дакле сабирали на гробовима мученика или сведока (тј. над светим моштима) да би на њима вршили свету Евхаристију и празновали њихов спомен. Историчар и писац Јевсевије Кесаријски (265-340) казује: „Тела исповедника [хришћанске вере] остајаху положена на плочник током шест дана, за пример осталима. Затим их безаконици спаљиваху у прах и бацаху у реку Роданон, која протицаше недалеко, еда им се више не би налазило трага на земљи. И чињаху ово и мишљаху да могу надвладати Бога и одвратити [хришћане] од поновног рођења [тј. крштења], да се, како [многобошци] говораху, [они — хришћани] више не би надали васкрсењу, на основу којег верници инако уводе међу нама нову и туђу веру и презиру мучења, умирући спремни и радосни."[7] Још једно од сажетих објашњења тајне светих моштију даје нам православни богослов Георгије Мандзаридис. Он вели да је хришћанска Црква од почетка нарочито поштовала светитеље и светитељке и њихове свете мошти; мошти као опипљива знамења присуства [Божијег] и светитеља у свету служе заједници хришћана и изражавају њихову жарку жељу за васкрсењем.[8] Зато су поједини гонитељи хришћана [Вир у Галији] спаљивали њихове мошти и на сваки начин покушавали да их униште како би угасили наду у васкрсење. Даља историја светих моштију је повезана са крсташким походима и крсташким освајањем Цариграда. По заузећу престонице Византијског царства крсташи су у свој баснословни плен уврстили и безбројне мошти Светих, односећи их са собом у матичне земље да би оне затим биле расејане широм Европе. Потоња судбина заплењених светих моштију била је драматична. Примера ради, велики део моштију донетих у Француску био је бачен у реку Сену за време Француске револуције, и остао је да лежи на дну њеног корита; или је опет, био спаљен. Језичко и теолошко значење појма светих моштију Грчка реч λείψανα означава телесне нераспадиве остатке или целовита тела хришћанских светитеља, док словенска реч моћи или мошти има шире значење: телесних остатака светитеља осењених божанским нествореним енергијама, или силама или моћима, које и почивају на њима. Дакле, свете мошти које су постале нетрулежне захваљујући осењености божанским животворним енергијама нису амајлије или талисмани, односно магијска средства. Не! Свете мошти су „преносиоци“ свемоћних божанских енергија на оне људе који им са вером, побожношћу и љубављу притичу, тражећи и очекујући од њихових посвећеника или светих поседоватеља помоћи и излечења. Посвећујућа сила светих моштију пројављује се путем благоуханога мириса, о чему говори Свето Писмо[9], и при том она сâма чудотвори.[10] Иста благодат се преноси на предмете који долазе у додир са телесима Светих, и исход тога такође је чудотворење.[11] Облагодаћени човек, опет, зрачи миром и благословом, па чудотвори чак и самом својом сенком.[12] „Душа која се удостојила да постане причесницом благодати Божје, будући сама освештаном, нужно тежи да се освешта и све тело њено, јер она, обједињујући и одржавајући тело у целости, пребива у свим удовима његовим. Стога и благодат Духа Светога, као год што усваја душу, тако и тело чини својим обитавалиштем. Међутим, док се душа налази у телу Свесвети Дух не пројављује на томе телу сву своју славу, јер је неопходно да душа до краја живота сама показује своју вољу; то јест да благодат Духа Светога она следи на доличан начин. Али, када дође крај, и када се душа одвоји од тела, будући да је подвиг већ окончан, и душа победила, па исходи из тела овенчана непропадљивошћу, јер је ваљано савршила свој подвиг, онда се [...] благодат Духа Светога и у тело ове душе усељује и у њему своју освештавајућу силу пројављује, услед чега голе кости и мошти Светих — изливају исцељење и лече сваку болест. Јер, када се душа смрћу одвоји од тела, тада она сама, без учешћа тела, пребива са целокупним Божанством, односно с благодаћу Божјом, и сама постаје бог по благодати. Тело пак остаје без душе, само са Божанством, и људима кроз чудеса пројављује божанску силу.“[13] Што се пак тела „обичних смртника" тиче, неопходно је рећи следеће. Тела православних, крштених хришћана, и прах њихових телеса по њиховој смрти освештани су благодаћу крштења и светотајинског живота, независно од тога да ли су се они уподобили Богу веома, односно достигли висину светитељства у класичном смислу речи. Њихова тела дакле, претрајаваће у виду праха до свеопштег васкрсења мртвих. У вези са телима нехришћана, с друге стране, макар и балсамованих, треба рећи то да она нису осењена божанским нествореним енергијама. И мада ће и нехришћани васкрснути са својим телима, њихова тела, односно њихово биће сигурно неће бити налик сјају тела — или сијању бића православних хришћана и светитеља. Односни карактер светих моштију Да бисмо појмили тајну светих моштију, као уосталом и тајну иконе, односно богословља, своју спознају ми морамо преместити из сфере свести или разума у сферу искуства личног сусрета. Свете мошти дакле треба поимати као однос, и у контексту заједнице. Оне нису резултат успеха искључиво подвига онога који се удостојио да му тело постане облагодаћено и нетљено. Не, него су оне, пре свега резултат црквеног догађаја у коме се спознаја Христа и ближњег подудара с љубављу према Христу и ближњем. Исто тако и поштовање светих моштију конкретног светитеља није с наше стране ствар наше приватне побожности у виду приступања и поклоњења моштима, већ је то пре свега црквени доживљај нашег личног обраћања личности светитеља у Христу с љубављу и молитвом да нам и он са своје стране узврати личним односом. У сваком случају свете мошти и њихово поштовање пројава су догађаја заједнице и кроз њу, а она, заједница јесте, и остаје најцрквенијим догађајем. Штавише, догађај заједнице једнак је догађају најузвишеније гносеологије. Начин постајања уопште, па и сами начин постојања светих моштију посебно — понављамо — подразумева лични однос. Он је опет могућ само у начину заједничарског постојања. Зато је заједница крајња реалност — до те мере реалност — да изван ње нико и ништа не може постојати нити постати. Самим тим ни свете мошти, са свим поштовањем које оне иначе уживају.[14] Богодолично поштовање светих моштију Верни сведок или исповедник вере приступа моштима онако како и светим иконама приступа: са богодоличним поштовањем; он им дакле не прилази као реликвијама које саме по себи и својом силом, а не Божјом постају, и чудотворе. Не! Он им прилази као светињи која врши посредништво чудотворења, или, посредништво преношења божанске енергије са светиње на вернике и, у наставку, на целокупну твар. Тако, пошто је наш однос према иконама богодоличан, жив и непосредан однос са личношћу Христа, Богородице или Светих чији се ликови живопишу, то и наш однос са светим моштима мора пре свега бити личан однос са Светитељима — који опет, имају свој однос — богодоличан и узводни ка Светој Тројици; то јест однос христопоклон и причесан. Сведочансшва Свеших отаца о свешим моштима Свети Григорије Богослов указује на многобројна чудеса која су се дешавала с драгоценим моштима светог Кипријана, и то тамо где је постојала вера. А све то поимали су они који су ту веру искусили и пренели нам чудо; чудо које ће се и убудуће преносити.[15] У Првој изобличитељној беседи[16], упућеној цару Јулијану, свети Григорије говори о Светима: „Њима приличе велике почасти и панигирици. Од њих демони беже, а болесници се исцељују. Од њих бивају откривења и пророштва. Па и сама телеса њихова имају исту силу, заједно са њиховим светим душама, било да их се дотичемо, било да их поштујемо. И саме капи њихове крви и незнатни предмети у вези с њиховим страдањем делују, баш као и њихова телеса“[17] Свети Јован Златоусти наглашава како и цар самодржац хита да се поклони гробовима Светих и да се „Светима моли, еда би му они били заступници пред Богом.“[18] Изражавајући веру Цркве сети Јован наставља: „Посећуј храмове мученика, где ћеш наћи здравља телу и користи души.[19] У Другој омилији на Књигу постања (15, 6) он саветује хришћане да посећују домове молитве и липсанотеке Светих, „тако да се ми, пошто примимо њихов благослов, покажемо непоколебивим пред замкама демонским, будући претходно утврђени“. „Кости Светих подвлашћују демоне [...] и ослобађају оне који су се одрешили од њихових горких веза.“[20] Свети Василије Велики нас обавештава да су чесне мошти свете Јулите освештавале град: „Земља пак, благословена пришествијем блажене, из недара својих истакала је саму агијазму, а мученица, заступивши место матере, као да напајаху житеље града, рекло би се, самим млеком. Ова вода служила је као предохранитељно средство како здравима, којима је причињавала задовољство у наслађивању целомудријем, тако опет и болнима, као утеха.“[21] У спису О поштовању Светитеља и њихових моштију (Περί τών αγίων καί τάς τήν λειψάνων αυτών τιμάς)[22] Свети Јован Дамаскин вели да су „Они [светитељи] постали ризнице Божје и чиста станишта Његова: ’Уселићу се у њих, и живећу у њима’, вели Бог, ’и бићу им Бог’[23] А да су ’душе праведника у руци Божјој и [да] их се смрт не дотиче’[24] вели [само] божанско Писмо: јер смрт Светитеља пре је сан него смрт. ’Јер потрудиће се у веку овом и живеће до конца’[25], те: 'скупа је пред Господом смрт светаца Његових.’[26] Има ли дакле што драгоценије од тога да будеш у руци Господњој? ’Јер Бог је живот и светлост, и они који су у руци Господњој, налазе се у животу и светлости.’ А да се Бог у њихова тела уселио [...], то каже апостол: ’Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама.’[27]’А Дух Свети је Господ.’[28] И: ’Ако неко разара храм Божји, разориће њега Бог.’[29] Како онда не треба поштовати одушевљене храмове Божје, одушевљена Божја станишта? Они су за живота слободно стајали пред Богом“ (Светигора 49, 1996, 6). Канонизација Светитеља, или опипљиви знаци њиховог богоопштења Господ је тај који својој Цркви први открива живе чланове Свога црквеног организма као Своје угоднике. А хришћани су они који на основу богоугодног живота своје дојучерашње живе браће и ближњих сада почињу да им се као Светима обраћају молитвом, и да их прослављају као нове Светитеље. И тако, док их Господ пројављује као Своје угоднике, дотле их Црква — Сабрање верних, заједно са пастирима канонизује, или их саборно уврштава у сазвежђа својих Светих. Из икона и светих моштију увек је истицало и увек се лило свето миро. „Владика Христос нам је даровао светитељске мошти као спасоносне изворе“ — вели Свети Јован Дамаскин — „који [извори] на многе начине точе благодетељи [доброчинства], и изливају миомирисно миро; и нико нека не сумња у то. Јер ако је вољом Божјом из оштрог и сувог камена потекла вода у пустињи[30], зар је невероватно да из мученичких моштију потече миомирисно миро? [То уопште није невероватно] за оне који познају силу Божју, то јест, није необично за част коју им Он чини.“[31] Што се тиче става медицине наспрам исцељења путем светих моштију, он је начелан: став лекара верника увек је богоцентричан, било да се ради о медицини, било о светим моштима. То јест, Бог дела у свету на безброј начина, па тако и кроз медицину и преко светих моштију. Став пак неверујућег лекара, односно лекара без дара покајања и непробуђеног за веру, сигурно ће бити другачији, и то како према медицини тако и према светим моштима. И док се на Светитељима као обоженим људима и преко њихових светих икона и моштију као нове твари већ пројављује сила васкрсења и слава Царства Божјег — наравно, у различитим степенима богопричесности њихових светих поседоватеља — дотле се у нама у додиру са Светитељима и њиховим иконама и светим моштима стално повећава жеђ за нашим личним васкрсењем и том истом славом Царства Божјег. Зато поред свега осталог то с наше стране треба да буде један од главних разлога поштовања и Светитеља, и њихових светих икона, и њихових светих моштију. II Проповед светога Григорија Паламе о преображају и освећењу тела и душе Ако неко целим својим бићем започиње борбу против греха како би задобио врлину[32], он свој ум мора приморати да се из „праволинијског“ кретања и истраживања вањског простора[33] врати у тело и у себе, па да онда, у „кружном“ непогрешивом кретању започне своје најбоље и најприкладније делање: и то сабирање ума не само у тело и срце већ и у њега самога. Због чега? Због превазилажења себе и свога сједињења са Богом. Значи да без претходно савладане расејаности и постигнутог сабрања ума то јединство није могуће. „Јер ум који није расејан враћа се у себе и кроз себе узноси се Богу", каже нам о томе сам свети Василије.[34] Опет у вези с телом а у овом контексту „на тело се никада не гледа као на нешто што спречава духовни напредак душе, будући да се цео човек, и тело и његова душа дакле, мора преобразити и обожити. То је основна хришћанска исправка дуализма грчке мисли, нарочито платонизма."[35] Дакле, треба пазити на целога себе, а не само на један свој део; пажњом и стражом ума лако је избавити се од злих страсти тела и душе, лако је тело покорити духу да више не буде каквог неваљалства у срцу.[36] Као што они који се предају похоти и грешним уживањима све жеље своје душе преносе на тело, те у потпуности постају „телесни“[37], исто тако се преображавају и тело узносе они који су свој ум узнели Богу и принели Му своје богочежњиве душе. Тако тело, заједно са душом учествује у божанској заједници, постајањем обиталишта и имања Божјега. Бог нам је даровао тело да би нам оно било сарадник, то јест да би било под нашом контролом. Они који се посвећују чистој умној молитви морају се ослобађати страсти и одбацивати сваки додир с оним што ту молитву омета. Неопходно је дакле савладати свако чуло задовољства, потпуно одбацити страсти, и цело тело умртвити за грех; слично томе, зле страсти које се налазе у уму треба поразити, или уздићи се изнад чулних задовољстава. Сваком човеку који је под влашћу страсти и који због тога ни уснама не може окусити умну молитву биће најбоље да се телесно изнурује постом, бдењем или радом. Само то изнуривање пак умртвљује склоност тела ка греху, те обуздава и раслабљује помисли које подстичу насилне страсти. Али се и даље од тога може ићи: када све то у нама побуђује свето покајање и стање дубоке скрушености (κατάνυξις) кроз које се бришу некадашњи греси, те човек постаје отворен за молитву и благодат.[38] „Бог најсигурније исцељује кроз трпљење.“[39] „Телесним“ треба назвати све што се јавља у нашим помислима, а што је производ телесних задовољстава; затим, оно што се спаја с помислима, и представљајући се као нешто пријатно, вуче их надоле. Када је пак реч о ономе што се одвија у телу, а што исходи из душе преиспуњене духовном радошћу, то треба назвати духовном стварношћу, упркос чињеници да и оно настаје у телу. Када сладострашће настало у телу уђе у ум, сав ум њиме постаје телесан. Међутим, тело уопште не заједничи с оним што је узвишено, већ му, напротив, предаје свој квалитет — оно што је ниже или плотско — те се тако цео човек назива плот или телесан.[40] Супротно томе бива када духовна сладост прелази из ума у тело, а да се том приликом никако не нарушава заједница с телом, него се оно још преображава и одуховљује. Јер тада тело одбија све своје зле прохтеве и више не вуче душу надоле, него се с њом узвишава, те тако цео човек постаје „дух“, као што је написано: „Рођени од Духа, дух је.“[41] Сваки покрет у телу, и бол и задовољство јесте заједничка активност тела и душе. Постоје благословене и блажене страсти и заједничке делатности душевно-телесне, које не прикивају дух за тело, већ служе телу да се оно уздигне до достојанства равног достојанству духа, и да га подстакну да оно тежи нечему узвишенијем. Такве духовне активности не улазе у ум из тела, већ силазе у тело из ума, еда би га преобразиле у нешто боље, те да би се оно њиховом помоћи — тих делања и страсти — обожило. Оваплоћење Бога Логоса заједничко је и за душу и за тело. Логос је обожио тело посредством душе, еда би и оно чинило Божја дела. У духовном човеку пак благодат Духа која се преноси у тело кроз душу, телу доноси искуство божанских ствари и омогућује сама та блажена искуства што их сама душа носи. А душа, пошто је искусила божанско поседује и свој страсни део, достојанствен и божанствен. Другачије речено, у нама постоји страствена способност, и она може постати благословеном, достојанственом и божанственом. Када душа стреми том блаженом делању и пуноћи, она обожује и тело, које се, будући да више није вођено вештаственим страстима враћа себи, и одбија сваки додир са злом. И тако оно подстиче властито освећење и неодвојиво обожење, како нам о томе и сведоче чудотворне мошти светитеља.[42] У вези с претходним излагањем треба такође видети речено:[43] Лице Првомученика Стефана још за живота сијало је као у ангела.[44] И његово тело искусило је божанске ствари. То искуство и активност својствени су души и телу, и представљају неисказиву везу и заједницу са Богом. Тиме је и само тело божанствено уздигнуто, и већ је удаљено од зла и земаљских страсти.[45] Такве су надумне реалности и неизрециве енергије или дејства у телима свештених безмолвника који су сав свој живот посветили исихији или тиховању. Такве ствари превазилазе и надилазе ум оних који све то истражују теоретски, али делима и искуством не долазе до знања. Према томе, исцељења и чудотворства никада се не догађају уколико душа није у стању умне усрдне молитве, а тело у савршеном складу са душом. Сваки разуман човек добро зна да је благодат Духа обећана онима који су је се удостојили у времену пребивања у врлини. „Иштите и даће вам се“, каже Господ[46], а то је нешто што се не односи само на одношење „и до трећега неба“[47], већ и на све дарове Духа Светога. Дар различитих језика и њихово тумачење[48], за које апостол Павле каже да се молитвом стиче, показује да се благодат понекад пројављује и кроз тело. Исто важи и за реч мудрости[49], дар исцељивања[50], дар чудотворења[51], као и за Павлово полагање руку[52], којим се вршило преношење Духа Светога. Укратко, Дух се не пројављује само тада када у души обитава молитва, која се иначе тајанствено сједињује са непресушним извором поменутих дарова, пошто није забележено да су Апостоли изговарали гласно иједну реч када су полагали руке на њих.[53] То опет значи да тело може постати сасуд благодати чак и онда када се душа не налази у узвишеном духовном стању. Зато управо ту треба тражити, и проналазити основно начело светотајинског учења о томе да учинак светих тајни не зависи од „достојности“ онога ко ту благодат прима. Дакле, ова пројава благодати не дешава се само за време умно-срдачне молитве, него и у тренуцима телесног делања, када се, рецимо, руке, преко којих Дух Свети силази, полажу на оног човека који се рукополаже. Усмеравање страсног дела душе од зла ка добром и, опет, усмеравање овога дела к божанским стварима — назива се бестрашћем. Тако се бестрасним назива онај који је свој прохтев гнева (θύμος — раздражљивост) и жеље (επιθυμία — похотљивост), а управо они сачињавају страсни део душе, подредио душевним способностима знања (γνόσις), расуђивања (κριτικά) и мишљења (λογιστικά). То усмеравање одводи даље ка одговарајућим врлинама; на пример — милосрђе бориће се против грамзивости, трпљење против гневљивости. Дакле, само преусмерење страсти доноси подстрек за убрзано узношење Богу. Зато раздражљивост треба преображавати у праведни гнев и у склоност ка правичности; изнад свега тога пак, ерос или страсни аспект љубави треба усмеравати од телесне насладе ка неописивој жељи за заједницом са Христом. Јер, на крају крајева, награђен бива само онај који је тај део своје душе (део послушан уму, коме је иначе природно дато да влада (хегемонија) подредио сталном стремљењу Богу непрекидним сећањем на Њега, или пребивању у стању непрекидне сабраности, када је и сва пажња усмерена на Бога. Израз сећање на Бога Свети Дијадох Фотички (5. век) први пут ће отворено повезати са призивањем Христовог Имена.[54] Захваљујући том сећању човек ће стећи божанску склоност и подстаћи ће душу да напредује к најузвишенијем стању — стању љубави Божје. Кроз ту љубав он ће онда и испунити заповести Онога кога љуби, и спровешће их у дело, и задобиће чисту и савршену љубав према ближњем[55] и постаће омоштен. РЕЗИМЕ Црква је од почетка нарочито поштовала Светитеље и њихове свете мошти. Свете мошти пак као видљиви знаци присуства Светитеља у свету служе изграђивању заједнице верних са Христом, и изражавају „жарко очекивање" свих нас да лично васкрснемо из мртвих. Поједини гониоци хришћана спаљивали су њихова тела с намером да их на сваки начин униште, не би ли тако угасили наду свеопштег васкрсења. Литература: Свето Писмо Старога и Новога Завета, Београд, Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, 2012. Антониос Алевизопулос, Римокатолицизам, протестантизам и православље (Αντώνιος Αλεβιζόπουλος, Ρωμαιοκαθολικισμός, προτεσταντισμός και ορθοδοξία, Αθήνα, 1992). Свети Василије Велики, Омилија на празник мученице Јулите и продужетак реченога у претходној беседи о благодарењу 2, ЕПЕ 7, 28. Свети Василије Велики, Ер. II, 2, РG 32,228А. Свети Григорије Богослов, Похвала мученику Кипријану (Εις τον άγιον ιερομάρτυρα Κυπριανόν, 24, 18). Свети Григорије Богослов - Прва изобличитељна беседа (Κατά Ιουλιανου Βασιλέως Στηλιτευτικός πρώτος). Свети Григοрије Богослов, Омилија 24, 11, РG 35, 11, 81 В. Gregory Раlamas, The Triads, Paulist Press, New York 1983, 126 (срп. изд. Свети Григорије Палама, Слова у одбрану светих исихаста, Нови Сад, 2012.) Gregory Palamas, The Triads (еd. with an introduction by John Meyendorff), The Hesychast method of prayer, and the transformation of the body, Раulist Press, New York 1983, 43-55. Свети Дијадох Фотички, Сenturies, ХСVII, еd Des Places, 159. Дионисије, De div. nom., IV. 9, РG 3, 705В (Άγιος Διονύσιος ο Αεροπαγίτης, Περί θείων ονομάτων). Јевсевије Кесаријски, Црквена историја 5,1,62-63 (Ευσεβίου Καισαρίας, Εκκλησιαστική Ιστορία). Свети Јован Дамаскин, О поштовању Светитеља и њихових моштију у: Живот и чуда Светога Василија Острошког Чудотворца, књ. 3: Чудесна исцељења и јављање Светога Василија Острошкога, Цетиње, Светигора 2010, стр.7-10. Свети Јован Златоуст, О статуама, Омилија 8, 2. Свети Јован Златоусти - Тумачење Друге посланице Коринћанима (Πρός Β Κορινθίου Ομιλια 26). Свети Јован Златоусти - Тумачење Јеванђеља по Матеју Омилија 37, 7 (Ομιλία Δ΄ εις το κατά Ματθαίον Ευαγγέλιον). Свети Јован Златоусти - Друга омилија на Књигу постања (15, 6). Свети Јован Лествичник, Лествица 27 (РG 88, 1112 С). Γεοργίου Μαντζαρίδης, Χριστιανική Ηθική, Θεσσαλονίκη, 1995. Ortodossia di J. D. Zizioulas, Enciclopedia del Novecento, vol. V, 9, 17. Свети Поликарп, Сведочанства древних хришћана (Τά μαρτύρια τών αρχαίων Χριστιανών, ЕПЕ, Θεσσαλονίκη, 1978). Свети Симеон Нови Богослов (Συμεών του Νέου Θεολόγου, Тα Ευρισκόμενα, Θεσσαλονίκη, 1977, 46). [1] 1. Кор 6, 19-20. [2] 1. Сол 5, 23. [3] Филип. 3, 21. [4] Јевр. 9, 24. [5] Јевр. 13, 10; Откр. 6, 9. [6] Τά μαρτύρια τών αρχαίων Χριστιανών, 18, ЕПЕ, Θεσσαλονίκη, 1978, стр. 122. [7] Јевсевије Кесаријски, Црквена историја 5, 1, 62-63 (Ευσεβίου Καισαρίας, Εκκλησιαστική Ιστορία). [8]Γεοργίου Μαντζαρίδης, Χριστιανική Ηθική, Θεσσαλονίκη,1995, 272; в. и Αντώνιος Αλεβιζόπουλος, Ρωμαιοκαθολικισμός, Προτεσταντισμός και Ορθοδοξία, Αθήνα, 1992, 51. [9] 2. Кор 2, 15; Ис. 66, 14. [10] 4/2. Цар. 13, 20-21. [11] 4/2. Цар. 2, 8-14; Дан. 3, 27-28; Мат. 9, 20-22; Марк. 6. 13; Дел. ап. 19, 11-12. [12] Дел. ап. 5, 12, 15-16; в. Свети Јован Златоуст, О статуама, Омилија 8, 2. [13] Светог Симеона Новог Богослова беседа четврта, 4, (Συμεών Νέου Θεολόγου, Τα ευρισκόμενα, Θεσσαλονίκη, 1977, 46). [14] в. Ortodossia di J. D. Zizioulas, Enciclopedia del Novecento, vol. V, 9, 17. [15] Εις τον άγιον ιερομάρτυρα Κυπριανόν, Беседа 24, 18). [16] Κατά Ιουλιανου Βασιλέως Στηλιτευτικός πρώτος. [17] ЕПЕ 3, 92. [18] Тумачење Друге посланице Коринћанима, Омилија 26, 5 (Προς Β Κορινθίους, Ομιλία 26). [19]Тумачење Јеванђеља по Матеју, Омилија 37, 7 (Ομιλία εις το κατά Ματθαίον Ευαγγέλιον). [20] Προς Β Κορινθίους, Ομιλία 26, 5. [21] Омилија на празник мученице Јулите и продужетак реченога у претходној беседи о благодарењу 2, ЕПЕ 7, 28. [22] Свети Јован Дамаскин, О поштовању Светитеља и њихових моштију у: Живот и чуда Светога Василија Острошког Чудотворца, књ. 3: Чудесна исцељења и јављање Светога Василија Острошкога, Цетиње, Светигора 2010, стр.7-10. [23] 2. Кор. 6, 16. [24] Прем. 3, 1. [25] Пс. 48, 9-10. [26] Пс. 116, 6. [27] 1. Кор. 6, 19. [28] 2. Кор. 3, 17. [29] 1. Кор. 3. 17. [30] Изл. 17, 6. [31] Свети Јован Дамаскин, О поштовању Светитеља и њихових моштију, Исто. [32] 2. Кор. 1, 22; 5, 5; Еф. 1, 4. [33] Дионисије, De div. nom., IV. 9, РG 3, 705В (Άγιος Διονύσιος ο Αεροπαγίτης, Περί θείων ονομάτων). [34] Ер. II, 2, РG 32,228А. [35] Gregory Раlamas, The Triads, Paulist Press, New York 1983, 126, n. 36; (срп. изд. Свети Григорије Палама, Слова у одбрану светих исихаста, Нови Сад, 2012.). [36] Пон. зак. 15, 9; Проп, 10, 4. [37] Пост. 6, 2. [38] Пс. 50, 19. [39] Свети Григорије Богослов, Омилија 24, 11, РG 35, 11, 81 В; Мат. 17, 21; Марк. 9, 29. [40] Пост. 6, 3. [41] Јов. 3, 6 и 8. [42]в. Свети Григорије Палама, Слова у одбрану светих исихаста, Беседа II, и 12, ЕПЕ 2, 372. [43] Исто, I, II. 4, 5, 6, 8; II, II. 9, 127-133, 135-137; видети и: 13, 14, 19, 20, 373-379, 389-393; The Hesychast method of prayer, and the transformation of the body, у: Gregory Palamas, The Triads (еd. with an introduction by John Meyendorff), Раulist Press, New York, 1983, 43-55. [44] Дел. ап. 15. [45] Пс. 46, 10. [46] Мат. 7, 7. [47] 2. Кор. 12, 2. [48] 1. Кор. 12, 10. [49] 1. Кор. 14, 26 и 12, 8. [50] 1. Кор. 12, 9. [51] 1. Кор. 12, 10. [52] 1. Тим. 1, 6 [53] Дел. ап. 8, 17. [54] Сenturies, ХСVII, еd Des Places, 159; Свети Јован Лествичник, Лествица 27 (РG 88, 1112 С. [55] Јов. 4, 19 и 5 1-2. https://www.eparhijakrusevacka.com/2019/05/31/episkop-krusevacki-david-svete-mosti-telo-u-perspaktivi-istorijskoj-psihosomatskoj-i-eshatoloskoj/
  21. Епископ рашко-призренски Теодосије данас је у клиничко-болничком центру у северној Косовској Митровици посетио повређене у јучерашњој бруталној акцији Косовске полиције. Владика се посебно задржао код Михаила Красночекова, Руса припадника мисије УН на Косову и Метохији који је и поред тога што је показао УН документ брутално нападнут и повређен. Михаил Красночеков је већ годинама на Косову и Метохији чест је посетилац наших цркава и манастира и наш искрен пријатељ. Владика је потом посетио и Развигора Цветнића из села Вараге, глуво-немог старца који се случајно задесио на улици у току полицијске акције и који је такође премлаћен без обзира на своје године и здравствено стање. Владика је захвалио лекарима и медицинском особљу КБЦ у Митровици на труду који несебично улажу да помогну онима који су претрпели повреде и свим повређенима пожелео брз опоравак. Извор: ТВ Храм
  22. Храм Светог Ахилија смештен на узвишењу као блистави светионик истинске вере, пружајући нам предукус обећаног раја, вековима краси ариљску варош. Благослов да то предивно здање постане центар Епископије моравичке дао је први Архиепископ српски Свети Сава. У години када се слави јубилеј осам векова аутокефалности Српске Цркве, прослављање Светог Ахилија отпочело је празничном вечерњом службом којом је началствовао протојереј Радоја Сандо уз саслужење протојереја Ивана Радовановића и протонамесника Марка Петровића. Као и сваке године, у црквеној порти свештено братство уприличило је пригодан програм који је отпочео тропаром и кондаком Светом Ахилију. Учесници програма били су најпознатији здравичар, гуслар, двојничари, ученице Средње школе Свети Ахилије и млади трубачки оркестар Мирослава Ђунисијевића из Ариља. На дан славе, празничну радост је увеличао долазак Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина. Свештенство и монаштво са верним народом дочекало је Епископа, после чега је служена света архијерејска Литургија. Саслужитељи су били архијерејски намесник пожешко-ариљски протојереј-ставрофор Ненад Величковић, протосинђел Герман (Авакумовић), протојереји Драган Бајић, Мирчета Крупниковић и Драган Стевић, јереј Крста Лазић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Бранко Росић. Епископ је пожелео срећан и благословен празник Светог Ахилија, Епископа лариског. Осврнувши се на прочитано свето Јеванђеље Владика је подсетио: -Христос је Пастир добри који полаже живот свој за овце, дајући стаду да имају духовног живота у изобиљу, јер шта год стекли у овом животу губи вредност ако нисмо возглављени у Христу. Често нисмо на висини тог задатка, али нам је дато да се трудимо читајући Свето Писмо и да узрастамо у врлини. После свете Литургије освећен је славски колач и уприличена трпеза љубави у порти храма, на слимболичном месту испод лозе. Старешина цркве протојереј Драган Стевић заблагодарио је Епископу што је принео Богу молитве у име свих присутних и пожелео да сваке године на дан Светог Ахилија својим присуством благосиља ариљску варош. Извор: Епархија жички
  23. Експозе Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки. У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне интерпретације коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је као златна карика искована у поменутим Писмима. Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима концентришемо искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља. Севировска Христологија Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«. Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«. Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства које би конкретно постојало. Христолошка визија Светога Максима Свети Максим оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону. Христолошке теме Писама 1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је постао савршени човек. Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо XIV,536 A). 2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број. Порицање двојства природа после њиховог сједињења доводи до елиминације природа. Христос је после сједињења двојак у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D). 3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи раздвојене; оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење. Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти никада није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно истовремено постаје израз који указује на две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A). 4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C). 5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења. б) Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило. в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио по Домостроју, и притом никако путем природног закона. Свети Максим подвлачи чињеницу да у обадва случаја, то јест у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C). 6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења није била недовршена или несавршена. Не, она је била и довршена и савршена! А после сједињења она је не само остала природа божанска, него је још и постала природа човечанска. Другим речима, на природе које припадају ипостаси уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле темељ јединства две природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D). 7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма) користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B). 8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A). 9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то по броју, било то као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за своју ипостас, слично природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C). Писмо XIX Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде ради о делу (έργον) о и пракси (πράξις). У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је ово јединство по категорији ипостасно, и оно не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он] постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356). Актуелност теме ипостаси Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања линије која раздваја једну христологију од друге. Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим овим појмовима, с обзиром да природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити ван оквира саме ипостаси, Христове Ипостаси. Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује. На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја. По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи: а) Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417). б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају. Аналитичко – егзегетски метод Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно, са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном христологијом правдао би се доприношењем побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације. Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему. https://www.eparhijakrusevacka.com
  24. Експозе Актуелан ангажовани дијалог с антихалкидонцима (монофизитима-миафизитима н. н.–севировским и сиријским) представља најважнији залог савремене теологије. Овај дијалог је до краја христолошки. У историји Цркве, учитељ који је развио, објаснио и изразио дивинохуманизам Христа у његовој пуноћи и у свим његовим аспектима, неоспорно је свети Максим Исповедник. Међу његовим христолошким делима и међу његовим Писмима, Писма XII–XV и XIX су она која ће увек посебно привлачити нашу пажњу. Она су у кореспонденцији са изложењем вере прокламоване од стране Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону 451.године, и то у једној епохи борбе против јереси монофизитско (миафизитско н. н.) – севировске, и опет са изложењем оне вере коју су прокламовали Леонтије Византиjски, Леонтије Јерусалимски и свети цар Јустинијан.На основу оне интерпретације коју ће свети Максим у наставку елаборирати, биће изнађени аргументи и средства за превазилажење контраверзе која је претходила Шестом Васељенском Сабору. Сабору који ће се бавити јересју монотелитском и моноенергетитском, и који ће довести до интеграције христолошке доктрине у целокупно исповедање црквене вере. Погледајмо дакле улогу оне теологије која је као златна карика искована у поменутим Писмима. Писма светог Максима се налазе у тому 91. Мињове Грчке Патрологије, на страницама 363-658.Пошто су Писма XVI–XIX конституисана истовремено као oмилије, и као такве оне се садрже у Писмима XII–XV, то смо ми одлучили да рад на њима концентришемо искључиво на Писмима XII–XV, а која су опет сама по себи мали теолошки трактати. При свему томе само ће нас мали део Писма XIX интересовати, део камо свети Максим приступа теми енергија. А то је опет нешто што по нашем мишљењу конституише везу са потоњом проблематиком овога учитеља богословља. Севировска Христологија Ради бољег разумевања аргументације светога Максима неопходно је укратко подсетити се стајалишта Севировог и његових ученика. Заокупљен мишљу да првенствено заштити јединство Христа, или јединственога Христа, Севир је одбацио Орос Халкидонског Сабора о двема природама, и притом је он сумњичио Сабор за несторијанизам. Зато он и говори о једној јединственој природи (μίαφύσις), интерпретирајући притом формулу св. Кирила Александријског: »једна оваплоћена природа Логоса«(μία φύσις τοΰ λόγου σεσαρκωμέvη). Под овом једном природом Севир подразумева Божанску Реч, и сматра да је ова природа, која је раније била »проста«, оваплоћењем постала »једна сложена природа (μια φύσις σύnθετος)«. Севир допушта да Христос буде »од две природе (έκ δύο φύσεις)«, мислећи тиме да каже да се »Реч оваплотила« и да пре оваплоћења није постојала једна преегзистентна људска природа. При свему томе он ипак не допушта чињеницу да је Христос био од »две природе (δύο φύσεις)«, па ни, како то тврди Халкидонски Орос, »у двема природама (έn δύο φύσεσι)«. Ако још и можемо замислити »две природе после сједињења«, то ипак није ништа више од једног интелектуалног представљања (έν θεωρία), »путем замисли (τή έπινοία)«, или »путем маште (τή φαντασία)«. Севировска концепција дакле значи да у Христу нема човечанства као засебне природе, човечанства које би конкретно постојало. Христолошка визија Светога Максима Свети Максим оспорава монофизитску (миафизитску н. н.) христологију како у целини, тако и ону Севирову посебно, притом остајући веран православној христологији прокламованој у Халкидону. Христолошке теме Писама 1. Две природе у Христу и њихова очуваност после сједињења–Λόγος је у своме оваплоћењу узео тело обдарено умом (νοϋς) и разумом. И будући савршени Бог, Он је постао савршени човек. Након сједињења, две природе су сачуване, не квалитативно (ού ποιοτήτων = севировска теорија), него стварно и фактички, то јест квантитативно (ποσότητα = и једна и друга). Разлика сваке од њих - две природе или суштине - наставља да постоји (πράγμα τών ούσιώnή διαφορα), што значи да је есенцијални принцип сваке од њих сачуван. Две природе се не мешају, па је благодарећи тој околности обожење човека остварљиво (в. Писмо XII, PG91, 469 A – 473 B, 485 D – 488 Cи Писмо XIV,536 A). 2. Стварно постоје две природе (δύο φυσείς) а не само једна–Увек треба говорити о двема природама, и притом употребљавати број, с обзиром на њих обе. Број означава квантитет предмета, али не и њихову поделу; он показује разлику, али не и одвајање онога чему је он број. Порицање двојства природа после њиховог сједињења доводи до елиминације природа. Христос је после сједињења двојак у погледу природа (супротно ономе што афирмишу Аполинарије и Севир), и такође један и јединствен у погледу ипостаси (супротно ономе што афирмише Несторије). С једне стране, Он је после сједињења Бог и човек, а с друге пак стране, његове природе су сачуване, и различите су и стварно и суштински ( в. Писмо XII, 473 B – 476 D, 485 A-C; Писмо XIII, 513 A – 516 D; 524 B – D; Писмо XV, 561 C – 565 C, 573 A, C – D). 3. Смисао израза Светога Кирила Александријског »μία φύσις τοϋ θεοϋ λόγου sεσαρκωμένη«– Две природе Христове су различите али нeи раздвојене; оне су сједињене, али не и помешане или сливене. Против јеретика монофизита-миафизита (Севироваца) који не закључују тачно о јединству две природе, свети Максим тумачи овај израз да би показао како му свети Кирилопридаје једно православно значење, за разлику од Евтихијеваца и Севироваца који му придају неправославно значење. Употребљавајући ову формулу, свети Кирило се дакле спупроставља несторијанцима који не исповедају јединство природа. Када он пише: »ми сједињујемо једнога Христа, једнога Господа, само [као] једну оваплоћену природу Слова«, контекст јасно показује да Он преко израза »само једна природа« истиче једну јединствену ипостас. Наиме, он се никада није уздржавао да говори о двема природама после сједињења, баш као што он исти никада није учио да је њихова разлика кроз сједињење била укинута.Онако како се говори о двема природама да би се указало на разлику две сједињене природе, тако се на исти начин и исповеда »само једна оваплоћена природа Слова«, и то да би се указало на ипостасно јединство. Притом се на обадва начина ниједанпут не изражава било који вид елиминације једног на рачун другог. Да би се отклонила сумња, свака од формула се употребљава одвојено: једна против Несторија који негира ипостасно јединство, а друга против Аполинарија и Евтихија и Севира који одбацују разлику природа после сједињења. На тај начин обадве формуле испољавају комплементарност. У формули коју употребљава свети Кирило, ово »оваплоћена« уводи напомену о нашој суштини, и оно истовремено постаје израз који указује на две природе. И док ово »оваплоћеног« означава човечанство, дотле »једна природа Логоса« означава »заједничко суштине са својством ипостаси«(Писмо XII, 477 A – 481 A; 492 D –497 A; 501 B – C; Писмо XIV, 536 D – 537 A; Писмо XVII, 584 A). 4. Ипостасно сједињење природа– Ипостасно јединство је сусрет две различите природе у само једној ипостаси. У овом случају, истоветност сваке од двеју природа vis-à-vis једне другој остаје неповређеном, непроменљивом и недељивом (Писмо XII, 481 A – 484 C; 501 C – D; Писмо XIII, 521 A – C; Писмо XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C). 5. Христос није једна сложена природа– а) Христос је једна сложена ипостас (ὑπόστασις σύνθετος)но не и једна сложена природа (μίαν σύνθετον φύσιν). Његове обадве природе нису створене истовремено, зато што је његово нестворено Божанство било претпостојеће у чину оваплоћења. б) Оне нису обухваћене једна другом и не допуњују природно једна другу, зато што она натприродна не поседује са природним никакво заједничко мерило. в) Сједињење божанске природе са човечанском природом у Ипостаси Логоса јесте плод не једне физичке нужности, него једног хотимичног избора. Оно не бива путем природнога закона о састављању [или сједињењу], него путем превазилажења начина састављања, када се Реч Божја сједињује са телом неизрециво, а на што нас Вазнесење подсећа. Оно бива путем Његове слободне воље, Његовог Савета и Његове љубави према људима, ради чега се Он и очовечио. А Он се оваплотио по Домостроју, и притом никако путем природног закона. Свети Максим подвлачи чињеницу да у обадва случаја, то јест у случају Самога Богочовека Христа постоји јединство ипостаси и разноврсност природа. Дакле, крајњи резултат и истовремено лимит свега тога јесте јединство или сједињење (Писмо XII, 488 C – 489 B; Писмо XIII, 516 D – 520 C; 529 A – 532 C). 6. Сложена Христова Ипостас– Ова сложена ипостас (ύπόστασις σύnθετος) није једна нова ипостас настала као резултат сједињења, него стварна ипостас Сина Божјег, Једног од Свете Тројице. Ипостас пре сједињења није била недовршена или несавршена. Не, она је била и довршена и савршена! А после сједињења она је не само остала природа божанска, него је још и постала природа човечанска. Другим речима, на природе које припадају ипостаси уопште не треба гледати као на делове, пошто је она, ипостас темељ њиховог јединстава; дакле темељ јединства две природе ( в. Писмо XII, 489 C; 492 D – 493 A; Писмо XIII, 525 D – 529 A; Писмо XV, 556 D). 7. Природе од којих (έκ τούτων), у којима (έν τουτοϊς) и са којима је (ταϋτά) Христос –Свети Максим у сјојој борби против монофизитизма (миафизитизма н. н.) (затим против моноенергитизма и монотелитизма) користи формулу: »природе од којих, у којима и са којима [или којих] је Христос«, формулу која се среће у форми : »не само да је Он од њих, него је штавише у њима, или још боље, са којима (којих) је Он«. То да је Христос »од две природе« значи да је Он компонован од Божанства и од човечанства као једини и сам од својих делова. То да је Он »у двема природама« потврђује чињеницу да Он постоји у Божанству и у човечанству, да је Он увек у једној и у другој од својих природа као сам Он у својим деловима или преко својих делова, и да га ми препознајемо као недељивог после сједињења природа. А то да је Он »са природама«, потврђује чињеницу да је сам [Он] стварно и потпуно Бог и човек, и да је Он сам у исти мах Бог и човек ( в. Писмо XII, 468 B; 500 B – 501 B; Писмо XIII, 524 D – 525 A; XIV, 536 B; Писмо XV, 572 C – 573 A; Писмо XIX, 593 A – B). 8. Прожимање својстава–Чињеница да Христос јесте у својим природама и са својим природама чини могућим прожимање или преношење својстава. У његовим чудима и у његовим страдањима појављује се Он лично, један Христос који дејствује и на божански и на човечански начин (в. Писмо XV, 573 B; Писмо XIX, 592 D – 593 A). 9. Човечанска природа Христова је уипостазирана – Јединствена Ипостас Христова је Ипостас самог божанског Логоса. Она је Ипостас човечанске природе Логосове као и Логосовебожанске природе. Човечанска природа нема своју ипостас ван ове Ипостаси, иникада је није имала. То је Ипостас Логоса од које човечанска природа Христова прима своје постојање и снабдева се опстанком. Човечанска природа Христова је уипостазирана (ένυπόστατον). Док појам ипостас означава у исти мах »оно што је из себе самога, на начин засебан и саставни«, и опет »једно суштаство са својим посебним одликама, било то по броју, било то као бића исте врсте« (Писмо XV, 557 D), дотле појам енипостатон (ένυπόστατον) означава »оно што није засновано на себи, него оно што можемо запазити у другима као један тип у њима као јединкама«, или пак као »оно што је у саставу са нечим другим, различитим по суштини, ради постанка нечега« (Писмо XV, 557 D – 560 A). Човечанску природу је примио Логос лично. У Христу човечанска природа може доћи у постојање и постојати без своје човечанске ипостаси кроз и у Ипостаси Логоса. Као таква, она може имати Ипостас Логоса за своју ипостас, слично природи божанској, и може пребивати у Ипостаси Логоса као тесно сједињена с њом, а притом се уопште не сукобљавајући с њом. Ипостас Логоса, раније проста, сада постаје Ипостас компонована од природе божанске и природе човечанске ( в. Писмо XV, 557 D – 560 C). Писмо XIX Међу писмима христолошким, Писмо XIX игра посебну улогу. Оно дефинише дејство (ένέργεια) и врсте дејстава: оно на чему се ради, и оно на шта се делује (ένέργημα). Која је зато разлика између њих две, с обзиром да се овде ради о делу (έργον) о и пракси (πράξις). У одбрани православне вере против моноенергитизма, свети Максим ће узети овај принцип за полазишни: енергија је једна сопственост природе која је неодвојива као таква. Пошто у Исусу Христу постоје две природе, онда је неминовно да у Њему постоје и две енергије. Заиста, постоји само један субјект: Христова дела божанска и човечанска проистичу »једино од саме Божје оваплоћене Речи«, при чему је ово јединство по категорији ипостасно, и оно не може препустити место само једној енергији, будући да је она по карактеру – природна енергија. Оно што је кадро да се сједини, то су уствари две активности, божанска и човечанска оваплоћеног Логоса. »Једини и сами Христос и Син чини оно што је божанско и оно што је човечанско путем само једне теандричке активности« (Споразум о јединству, Mansi XI, 565). »Он врши божанско на човечански начин (...), и Он чини човечанско на божански начин« (593А). Наиме, »Божанске доброте ради према људима [Његова] тајна беше кеносис по самонастројењу; то јест, [Његово] добровољно силажење до плоти не беше отпадање од божанства. Он остаде оно што је био (иако) постаде оно што није (био), јер је [Он] непроменљив. И оно што [Он] постаде то и испољаваше, остајући оно што беше, јер је [Он] човекољубив. Са свим оним што чињаше као Бог, [Он] показиваше одлучно оно што је постао, и помоћу онога чиме страдаше као човек, [Oн] потврђиваше оно што беше као непроменљив. Јер Он чињаше божанске ствари на телесан начин, остварујући их помоћу тела које не беше лишено физичке енергије, док човечанске ствари [Он] чињаше на божански начин, остварујући их помоћу самовласне воље. Но Он у сваком случају не прихвати да буде искушан [једино] на начин човечанских страдања.Другачије речено, Он божанско не чињаше на божански начин јер не беше само Бог, нити човечанско чињаше на телесан начин јер не беше само човек. Због тога [Његова] чудеса не беху без страдања и страдања не беху лишенa чуда, него, да се изразим смело, чудеса не беху нестрадална, и страдања очигледно беху чудесна; и једна и друга пак беху парадоксална јер беху и божанска и човечанска, пошто потицаху од једног и истог Божанског Логоса који се оваплоти, и који помоћу и једних и других стварно потврђиваше истинитост тих ствари, ствари [чудеса] од којих [оне] произилажаху и јестаствоваху се (ΜΑXΙΜΟΥ ΟΜΟΛΟΓΗΤΟΥ Ιθ’. ΠΡΟΣ ΠΥΡΡΟΝ ΤΟΝ ΟΣΙΩΤΑΤΟΝ ΠΡΕΣΒΥΤΕΡΟΝ ΚΑΙ ΗΓΟΥΜΕΝΟΝ, ΦΙΛΟΚΑΛΙΑ 15 B, 354-356). Актуелност теме ипостаси Кључна идеја Христологије светог Максима у Писмима XII – XV јесте појам ипостаси с његовом конкретном применом, то јест појам ипостаси Христове (ύπόστασις σύνθετον). Максимова теологија ипостаси с крајњом прецизношћу сeрепрезентује као један прилог хришћанској теологији уопште; и опет, као прилог дијалогу између христологије Халкидонске (православне) и антихалкидонске (монофизитске-миафизитске н. н.), посебно. А све то опет збива сеу перспективи уклањања линије која раздваја једну христологију од друге. Наравно да то неће бити могуће постићи другачије до путем стриктнога поштовања појма ипостаси на који су данас уперене очи свих теолога. Управо је он фундаментална онтолошка категорија, а не рецимо категорија природе или суштине или воље или енергије. Фактички, појмови овде побројани возглављени су појмом ипостаси; то јест, сама ипостас снабдевена јесвим овим појмовима, с обзиром да природа, суштина, воља и енергија не постоје огољено, нити ван оквира саме ипостаси, Христове Ипостаси. Севировски монофизитизам (миафизитизам н. н.) све до овога момента није успео да пронађе излаз из замке или мреже у коју се једанпут уплео. Он и данас не одустаје од својих премиса: а) да је природа фундаментална категорија, и б) да је »антрополошки минимализам« довољан да учини прихватљивом једну такву христологију. У међувремену свети Максим, као и теологија на којој се онсам темељи – теологија Кападокијских и Халкидонских Отаца – сведочи да природа огољена или суштина огољена не могу постојати другачије до возглављене конкретном ипостасју која их обухвата и поседује. На основу којих то резона монофизити (миафизити н. н.) не прихватају појам ипостаси? Прво, на основу тога што се »о њој не говори у Библији«.Друго, зато што је то једна философска а не теолошка идеја. По нашем мишљењу, и један и други разлог су неодрживи: а) Појам ипостаси налази се у Библији, у Посланици Јеврејима 1, 3 (в. HATC / RED PATH, Concordance to the Septuagint, II – III, GRAZ, 1975, p.1417). б) Идеја и теорија ипостаси је промишљена и саграђена на темељу аристотелијанске идеје о суштини првој и суштини другој. У наставку, она као један револуционарни појам (благодарећи Кападокијским Оцима!) може бити од највеће помоћи самој философији. У прилог томе треба рећи да овај појам дели исту судбину са појмом όμοόυσιος, »философским« појмом Никејске и Новоникејске теологије, појмом који је продро у Никео–Цариградски Символ Вере и тамо заувекостао. И то у Символ Вере који сами монофизити (миафизити-н.н.) примају и исповедају. Аналитичко – егзегетски метод Што се тиче одговарајућег метода у обради теме Христологије светог Максима Исповедника, ту од користи може бити само један методолошки приступ, приступ аналитичко–егзегетски. Наиме, пре сваког аналитичког изложења христолошких тема у Писмима XII – XV, требало би приказати везу у којој теме стоје са историјатом христолошкога догматаIV, V, и VIВасељенског Сабора, односно с теологијом ипостаси Кападокијских Отаца, као и, наравно, са христологијом монофизитском-миафизитском (н. н.) (севировском). Наставак приступа изискивао бидавање једне егзегезе кључних појмова теологије православне и монофизитске (миафизитске н. н.). На основу продубљених закључака и, на првоме месту у светлости добро познатих догађаја и исходишта, што ће рећи на основу теологије светога Максима Исповедника, наш циљ заокупљеношћу дотичном христологијом правдао би се доприношењем побољшању актуелнога дијалога између преговарача и посредника двеју христологија – православне и монофизитске (миафизитске н. н.) – и опет све то зарад превазилажења столетне сепарације. Постигнути резултати у овом дијалогу ипак нису за потцењивање. Напротив, они су подстицајни за даље ангажовање у њему. https://www.eparhijakrusevacka.com View full Странице
×
×
  • Create New...