Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1253 results

  1. Додатно сам мотивисан тиме што су Драговићева писанија непосредно или посредно, отворено или прикривено, уперена искључиво против Српске Православне Цркве. Као таква, она нису само професионално неозбиљна него су и штетна, па, до одређене мере, и опасна, и то не само по Српску Православну Цркву већ и по нашу државу и по сав род српски. Писање у стилу „шта би било кад би било” није само у супротности са уставним одредбама и важећим законима него је и директно противуставно „разигравање” теме која реално не постоји, а намеће се – или се подмеће – Српској Православној Цркви. Притом јој се вулгарно и лажљиво приписује да је унапред благонаклоно расположена према идеји о „разграничењу с Албанцима”, што је само еуфемизам за идеју о подели Косова или, још тачније, о добровољном и неповратном поклањању највећег дела његове територије Арнаутима, који су њиме загосподарили силом, додуше не својом већ натовском. Настрану Устав и право, домаће и међународно, али где је ту морал, не професионални, не хришћански, не грађански, не отаџбински, већ елементарни људски морал? Чиме је то наша мученичка Црква заслужила или изазвала овакав однос према њој, овакво непријатељство? Једини део опскурног текстића који није написан у кондиционалу него у индикативу јесте његов почетни пасус. Али и то је привид: најпре се тачно констатује да „Српска Патријаршија још нема коначан став о полазним основама за унутрашњи дијалог о будућности Покрајине”, да би се затим са неизазваном сигурношћу прејудицирало да ће „све опције” бити „пажљиво размотрене” и да би се нагласило да то укључује и предлог Ивице Дачића о разграничењу, што ће рећи о подели Покрајине. У следећем пасусу самопроизведени (у српском новоговору self made) познавалац приликâ и, посебно, неприликâ у Српској Православној Цркви везе даље: „У седишту СПЦ овако коментаришу” идеју министра Дачића „о обезбеђењу српске православне баштине стварањем манастирских заједница по угледу на Свету Гору у оквиру Грчке”. Затим детаљније, али не мање субјективно и неаргументовано, објашњава „овај тип специјалног статуса, какав ужива Атос у Грчкој”. На основу чега Драговић развија своје генијалне мисли? Како се зову они који „у седишту СПЦ”, специјално за њега, „овако коментаришу виђење будућности Косова”, све трагом замисли вицепремијера Србије, иначе легитимне у својству личнога става? Кладио бих се да је те „коментаторе” Драговић измислио! Уосталом, ко шта ту има да коментарише? Став апсолутне већине припадникâ Српске Православне Цркве, неизмењен вековима, – а и, по свему судећи, неизмењив у будућности, – лаконски је формулисао Патријарх српски Иринеј на следећи начин: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Јер, оно што се силом узме, то се и врати; оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити.” А што се тиче самог „унутрашњег дијалога”, опет је Патријарх, главом и брадом, изјавио да ће се, уколико и када Црква добије од надлежних органа званични позив да се у њега укључи, она огласити на себи својствени и канонски једини могући начин – расправом у Светом Синоду и синодском одлуком о начину и садржају одзива на такав позив, а можда и отварањем унутарцрквеног дијалога по данас најактуелнијем и најживотнијем српском питању. Мудри Грци су још давно и давно срочили изреку по којој свака власт има да ћути у присуству врховне власти, а Патријарх је оличење и гласноговорник врховне црквене установе, светог Сабора укупног епископата, али и Цркве као целине. Виђена Драговићевим – и не само његовим – очима, Црква није саборна, васељенска, универзална, свеобухватна, небоземна богочовечанска Заједница, Заједница којој припадају не само сви њени чланови без изузетка него и сва космичка и наткосмичка стварност. Да је и Христос – као Богочовек, као Глава Телу Цркве – њен први члан, то нашим неоцрквењеним или пак расцрквењеним савременицима ни на памет не пада. Да се Дух Свети, Дух Божји, – као вечна Душа вечног богочовечног Тела, – такође налази унутар Цркве, а не негде изван или изнад ње, и да из ње „дише где хоће”, то су за њих „шпанска села”. Да ни Бог Отац није изван ње него је у њој као у Своме нерукотвореном и неразоривом Дому, – Дому здравља, Дому живота, Дому спасења, – тек то им не може бити ни блиска мисао, акамоли идеја водиља. Да Црква није само социјална или национална институција, да она не обухвата само такозвани црквени врх или само епископат и свештенство, да она ни у каквим околностима и ни под којим условима не функционише као идеологија, политичка партија, невладина организација или било шта слично, то ваљда никад нису ни чули. Шта, дакле, значи када се каже да ће се о том и том питању изјашњавати Црква, САНУ, Универзитет и тако даље? Не значи ама баш ништа! Јер, и у Академији наука, и на Универзитету, и у Матици српској, и у разним институцијама, и у друштву уоште, Црква је, већ по својој природи, присутна. Присутна је кроз православне хришћане којих има у свим тим друштвеним, културним и иним срединама, и то много више него што би желели сви они који су се некада клели Брозу да неће скренути са његовог пута, а сада се заклињу Бриселу да за њих „евроатлантске интеграције немају алтернативу”. Важи и обрнуто: и САНУ, и Универзитет, и сва друга људска саборишта налазе се, живе и крећу се унутар Цркве, и то како преко православних хришћана који у њима делају и делују тако и кроз аутентичне духовне, научне, уметничке и културне вредности које стварају и негују у сарадњи са суграђанима других вера и уверења, па и са онима који немају вере или верују да је немају. Следствено, неоправдано је и бесмислено специјално позивати или прозивати Цркву да саопшти свој засебни став по овом или оном питању, а поготову очекивати и захтевати да она „износи став” по свим могућим и немогућим питањима, крупним и ситним, пресудно важним и нерасудно глупим. Рећи ћу кратко и јасно: Црква нити има нити треба да има некакав службени шалтер са радним временом у три смене на којем би залудним питачима и дежурним испитивачима у свако доба дана и ноћи сервирала своје судове, „директиве” и „фетве” о свему и свачему и још понечему. Она је простор слободе. Зато у њој, поред јединства у вери, постоји и најшири спектар различитих мишљења о проблемима и изазовима живота. То је легитимно и нормално. Све ово изложих да бих показао једностраност (да ли и недобронамерност?) Драговићева приступа теми Црква и Косово. По њему, наиме, испада да Црква представља нешто друго него што смо сви заједно, да је она својеврсни уљез у наше време и друштво, – за неке, штавише, нежељени и незвани гост, – да мора имати нарочит и не баш „обичан” поглед на општељудске и општесрпске проблеме, а кад је у питању проблем статуса и будућности Косова и Метохије, да је њој стало само и искључиво до цркава и манастира, сакралних и културних споменика, светишта и гробаља, па – зашто да не? – и до издржавања свештенства и монаштва, као и до одржавања у животу разбацаних манастирских и парохијских заједница, а да је се не тиче или да је много не дотиче укупни положај, опстанак, будућност и судбина свега српског народа на Косову и Метохији. (Како ли би тек поверовали да наша Црква није равнодушна ни према будућности косовско-метохијских Арбанаса, такође не особито ружичастој?) Није баш похвално своје и туђе произвољне конструкције о „атонском моделу” (звучи познато, зар не?) стављати у уста анонимним – пре ће бити непостојећим – саговорницима „у седишту СПЦ”, док се већ на следећој страни, у паралелном тексту другог аутора, тврди да иницијативу председника Вучића о отварању дијалога на тему Косова не прихватају ни Срби, ни Арбанаси, ни Америка, ни Русија, ни Европска унија(!). Нико не прихвата; само Српска Црква прихвата, и то „прихвата” оно што никада, ни у вековима турског ропства, није прихватала... Није него! Ако је и од Драговића, ако је и са друге стране „Вечерњих новости”, много је. Претпоставке, жеље, нагађања, домишљања уместо чињеница, стварних ставова, аргумената – то није истраживачко већ таблоидно, манипулативно новинарство, да не кажем трач-новинарство. Извор: Сајт СПЦ
  2. У „Вечерњим новостима” од 15. августа, на другој страни, под насловом „Самоуправа манастирима”, неуморни новинар необуздане маште, Раде Драговић, опет пушта машти на вољу – овог пута не на тему Степинца, којом се неславно прославио, него на тему такозваног унутрашњег српског дијалога о Косову и Метохији. По свом – и не само свом – обичају, овај аутор је, у недостатку информацијâ и чињеницâ, веома плодан у производњи дезинформацијâ и неистинâ. Он продаје маглу својих претпоставки, нагађањâ и произвољних тумачења. Стога, уместо индикатива презента и других глаголских времена, којим се изражава нека радња или стварно стање, у читавом свом текстићу прибегава употреби кондиционала, глаголског начина којим се изражава само могућа, условна или пожељна радња, односно стање: те „подразумевала би”, те „гарантовале би”, те „имала би”, те „највероватније би се нашли”, те „могуће је да се прошири” и све тако. Ова „димна завеса” ипак је провидна. У самој ствари, овај збрда-здола склепани чланчић и не заслужује осврт, али се на њега морам осврнути ради оних неупућених и притом несвесних чињенице да је „много пропаганде, а мало новинарâ”, како наводи Ги Метан. Још је Гебелс добро знао да дуго и учестало понављана неистина итекако може да собом замени истину. Додатно сам мотивисан тиме што су Драговићева писанија непосредно или посредно, отворено или прикривено, уперена искључиво против Српске Православне Цркве. Као таква, она нису само професионално неозбиљна него су и штетна, па, до одређене мере, и опасна, и то не само по Српску Православну Цркву већ и по нашу државу и по сав род српски. Писање у стилу „шта би било кад би било” није само у супротности са уставним одредбама и важећим законима него је и директно противуставно „разигравање” теме која реално не постоји, а намеће се – или се подмеће – Српској Православној Цркви. Притом јој се вулгарно и лажљиво приписује да је унапред благонаклоно расположена према идеји о „разграничењу с Албанцима”, што је само еуфемизам за идеју о подели Косова или, још тачније, о добровољном и неповратном поклањању највећег дела његове територије Арнаутима, који су њиме загосподарили силом, додуше не својом већ натовском. Настрану Устав и право, домаће и међународно, али где је ту морал, не професионални, не хришћански, не грађански, не отаџбински, већ елементарни људски морал? Чиме је то наша мученичка Црква заслужила или изазвала овакав однос према њој, овакво непријатељство? Једини део опскурног текстића који није написан у кондиционалу него у индикативу јесте његов почетни пасус. Али и то је привид: најпре се тачно констатује да „Српска Патријаршија још нема коначан став о полазним основама за унутрашњи дијалог о будућности Покрајине”, да би се затим са неизазваном сигурношћу прејудицирало да ће „све опције” бити „пажљиво размотрене” и да би се нагласило да то укључује и предлог Ивице Дачића о разграничењу, што ће рећи о подели Покрајине. У следећем пасусу самопроизведени (у српском новоговору self made) познавалац приликâ и, посебно, неприликâ у Српској Православној Цркви везе даље: „У седишту СПЦ овако коментаришу” идеју министра Дачића „о обезбеђењу српске православне баштине стварањем манастирских заједница по угледу на Свету Гору у оквиру Грчке”. Затим детаљније, али не мање субјективно и неаргументовано, објашњава „овај тип специјалног статуса, какав ужива Атос у Грчкој”. На основу чега Драговић развија своје генијалне мисли? Како се зову они који „у седишту СПЦ”, специјално за њега, „овако коментаришу виђење будућности Косова”, све трагом замисли вицепремијера Србије, иначе легитимне у својству личнога става? Кладио бих се да је те „коментаторе” Драговић измислио! Уосталом, ко шта ту има да коментарише? Став апсолутне већине припадникâ Српске Православне Цркве, неизмењен вековима, – а и, по свему судећи, неизмењив у будућности, – лаконски је формулисао Патријарх српски Иринеј на следећи начин: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Јер, оно што се силом узме, то се и врати; оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити.” А што се тиче самог „унутрашњег дијалога”, опет је Патријарх, главом и брадом, изјавио да ће се, уколико и када Црква добије од надлежних органа званични позив да се у њега укључи, она огласити на себи својствени и канонски једини могући начин – расправом у Светом Синоду и синодском одлуком о начину и садржају одзива на такав позив, а можда и отварањем унутарцрквеног дијалога по данас најактуелнијем и најживотнијем српском питању. Мудри Грци су још давно и давно срочили изреку по којој свака власт има да ћути у присуству врховне власти, а Патријарх је оличење и гласноговорник врховне црквене установе, светог Сабора укупног епископата, али и Цркве као целине. Виђена Драговићевим – и не само његовим – очима, Црква није саборна, васељенска, универзална, свеобухватна, небоземна богочовечанска Заједница, Заједница којој припадају не само сви њени чланови без изузетка него и сва космичка и наткосмичка стварност. Да је и Христос – као Богочовек, као Глава Телу Цркве – њен први члан, то нашим неоцрквењеним или пак расцрквењеним савременицима ни на памет не пада. Да се Дух Свети, Дух Божји, – као вечна Душа вечног богочовечног Тела, – такође налази унутар Цркве, а не негде изван или изнад ње, и да из ње „дише где хоће”, то су за њих „шпанска села”. Да ни Бог Отац није изван ње него је у њој као у Своме нерукотвореном и неразоривом Дому, – Дому здравља, Дому живота, Дому спасења, – тек то им не може бити ни блиска мисао, акамоли идеја водиља. Да Црква није само социјална или национална институција, да она не обухвата само такозвани црквени врх или само епископат и свештенство, да она ни у каквим околностима и ни под којим условима не функционише као идеологија, политичка партија, невладина организација или било шта слично, то ваљда никад нису ни чули. Шта, дакле, значи када се каже да ће се о том и том питању изјашњавати Црква, САНУ, Универзитет и тако даље? Не значи ама баш ништа! Јер, и у Академији наука, и на Универзитету, и у Матици српској, и у разним институцијама, и у друштву уоште, Црква је, већ по својој природи, присутна. Присутна је кроз православне хришћане којих има у свим тим друштвеним, културним и иним срединама, и то много више него што би желели сви они који су се некада клели Брозу да неће скренути са његовог пута, а сада се заклињу Бриселу да за њих „евроатлантске интеграције немају алтернативу”. Важи и обрнуто: и САНУ, и Универзитет, и сва друга људска саборишта налазе се, живе и крећу се унутар Цркве, и то како преко православних хришћана који у њима делају и делују тако и кроз аутентичне духовне, научне, уметничке и културне вредности које стварају и негују у сарадњи са суграђанима других вера и уверења, па и са онима који немају вере или верују да је немају. Следствено, неоправдано је и бесмислено специјално позивати или прозивати Цркву да саопшти свој засебни став по овом или оном питању, а поготову очекивати и захтевати да она „износи став” по свим могућим и немогућим питањима, крупним и ситним, пресудно важним и нерасудно глупим. Рећи ћу кратко и јасно: Црква нити има нити треба да има некакав службени шалтер са радним временом у три смене на којем би залудним питачима и дежурним испитивачима у свако доба дана и ноћи сервирала своје судове, „директиве” и „фетве” о свему и свачему и још понечему. Она је простор слободе. Зато у њој, поред јединства у вери, постоји и најшири спектар различитих мишљења о проблемима и изазовима живота. То је легитимно и нормално. Све ово изложих да бих показао једностраност (да ли и недобронамерност?) Драговићева приступа теми Црква и Косово. По њему, наиме, испада да Црква представља нешто друго него што смо сви заједно, да је она својеврсни уљез у наше време и друштво, – за неке, штавише, нежељени и незвани гост, – да мора имати нарочит и не баш „обичан” поглед на општељудске и општесрпске проблеме, а кад је у питању проблем статуса и будућности Косова и Метохије, да је њој стало само и искључиво до цркава и манастира, сакралних и културних споменика, светишта и гробаља, па – зашто да не? – и до издржавања свештенства и монаштва, као и до одржавања у животу разбацаних манастирских и парохијских заједница, а да је се не тиче или да је много не дотиче укупни положај, опстанак, будућност и судбина свега српског народа на Косову и Метохији. (Како ли би тек поверовали да наша Црква није равнодушна ни према будућности косовско-метохијских Арбанаса, такође не особито ружичастој?) Није баш похвално своје и туђе произвољне конструкције о „атонском моделу” (звучи познато, зар не?) стављати у уста анонимним – пре ће бити непостојећим – саговорницима „у седишту СПЦ”, док се већ на следећој страни, у паралелном тексту другог аутора, тврди да иницијативу председника Вучића о отварању дијалога на тему Косова не прихватају ни Срби, ни Арбанаси, ни Америка, ни Русија, ни Европска унија(!). Нико не прихвата; само Српска Црква прихвата, и то „прихвата” оно што никада, ни у вековима турског ропства, није прихватала... Није него! Ако је и од Драговића, ако је и са друге стране „Вечерњих новости”, много је. Претпоставке, жеље, нагађања, домишљања уместо чињеница, стварних ставова, аргумената – то није истраживачко већ таблоидно, манипулативно новинарство, да не кажем трач-новинарство. Извор: Сајт СПЦ View full Странице
  3. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј а саслуживали су: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, Преосвећена господа Архијереји: нишки Арсеније, бачки Иринеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Jован, браничевски Игњатије, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, славонски Јован,тимочки Иларион, полошко-кумановски Јоаким, викарни епископ стобијски Давид. Свјатјејшем је саслуживао и: Епископ белоградчишки Поликарп, викар Митрополита видинског (Бугарска Православна Црква), док су из Грчке Православне Цркве молитве са својом сабраћом Архијерејима узносили: Високопреосвећени Митрополити: Пантелејмон веријски, Георгије китруски, Јустин каламаријски и Епископ месаоријски Григорије из Кипарске Архиепископије, док је из Антиохијске Патријаршије саслуживао високопреподобни Прокопије Туфик. Торжественој Литургији су присуствовали Епископ зворничко-тузлански Хризостом, новоизабрани Митрополит дабробосански, и високопреподобни архимандрит Никодим, новоизабрани Епископ (episcopus electus) далматински. У саборној Литургији саслуживали су високопреподобни архимандрити: Георгије са Свете Горе, Доситеј из манастира Липовца, др Тихон из српске лавре Студенице, протојереји ставрофори: Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије привремено у Нишу; др Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу. Протођакон Игор Давидовић, ђакони Владимир Руменић и Немања Ристић из наше Свете Цркве, као и ђакон Пантелејмон Папамануил (Грчка Православна Црква) налазили су се у ђаконском сословију. Архијерејски намесници Епархије нишке такође су узели учешће у торжественој Литургији: протојереј Марко Адамовић, први лесковачки; протојереј-ставрофор Слободан Петровић, топлички; протојереј Дејан Станковић, други лесковачки; јереј Славиша Смиљић, белопаланачки; јереј Душко Видачић, пиротски; протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, власотиначки; протонамесник Ђорђе Мирковић, алексиначки; протонамесник Далибор Стефановић, јабланички; протојереј Душко Капларевић, косанички; протојереј Миодраг Павловић, први нишки; протојереј Саво Крчо, други нишки; протојереј Златко Василић, трећи нишки. Порту и Саборни храм испунило је часно свештенство Епархије нишке. Ангелским гласовима су појали на торжественој Литургији: Црквено-певачка дружина Бранко, хор Свети Прокопије из Прокупља, хор Свети Јован Златоуст из Пирота, хор Бранко из Лесковца, Вода жива из Ниша и хор Свети Никола из Алексинца, под изузетним диригентским вођством гђе Саре Цинцаревић. Делове свете Литургије појало је Дечји црквени хор Бранко вођен диригентском руком гђе Јоване Микић. Поздравно слово Свесрпског Патријарха Уводећи Епископа нишког Арсенија у трон Епископа нишких, Његова Светост Патријарх српски Иринеј је у препуном храму, испуњеном верним христољубивим народом са његовим пастирима, подсетио на историју Епархије и њене храмове и манастире, казујући и о епископској служби и њеним високим задацима. "Увели смо у трон Епископа нишких младог Епископа, пуног вере и љубави, пре свега према Богу и према Цркви својој и народу којем ће бити пастир и духовни вођа. Молим вас да га примите као духовног пастира и духовног оца, који ће се за вас Богу молити и све вас Господу приводити..." казао је Првојерарх наше Цркве. Свјатјејши је честититао Епископу нишком Арсенију и пренео сабраном народу да ће се Владика Арсеније старати о свем свештенству и пастви, будући руковођен једино интересима Цркве и пастве. Одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору владике Арсенија за Епископа нишког прочитао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Благодарност Епископа Арсенија У приступној беседи устоличени Епископ нишки Арсеније је захвалио Патријарху Иринеју и свим Архијерејима наше Цркве на указаном поверењу кад му је у архипастирско старање дао Епархију нишку, затим Епископу рашко-призренском Теодосију за његово администрирање овом Епархијом, као и Архиепископији београдско-карловачкој у којој је службовао као викарни епископ Патријарха Иринеја. Посебно је Владика нишки заблагодарио браћи Архијерејима из Грчке Православне Цркве и Епископу белоградчишком Поликарпу, викару Митрополита видинског (Бугарска Патријаршија). Устоличени Епископ нишки г. Арсеније је подсетио на славну историје ове Епархије, још од апостолских времена, и на своје предшественике којих се и данас сећамо. Између осталог, Епископ Арсеније је истакао да ће се у свом архипастирском раду руководити Светим Писмом и Светим Предањем и да ће највећа радост за њега као свештенопастира наше Свете Цркве и Епархије нишке бити ако сви будемо окупљени око Господа нашега Исуса Христа. Угледни гости У име Римокатоличке Цркве данашњем торжественом сабрању присуствовали су Надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције у Београду, монсињор Станислав Хочевар, Метрополит београдски, фра Леополд Рохнес, генерални викар и катедрални жупник београдски. Устоличењу су присуствовали: генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић; г. Марко Николић, саветник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевића; амбасадор Републике Грчке г. Илијас Илијадис; архимандрит Доситеј, игуман манастира Гргетега са проф. достославне Карловачке богословије протојерејем Јованом Милановићем, и као и многобројне личности из јавног и културног живота Ниша и околине. Представници градских и локалних власти са градоначелником града Ниша г. Дарком Булатовићем, као и представници Војске Србије пуковник Владета Балтић, Начелник штаба Команде Копнене војске и пуковник Предраг Грбић, Командант 3. бр КоВ, такође су присуствовали данашњој торжественој Литургији и величанственом сабрању. Саборни храм је данас био испуњен благоверним народом који је стигао из појединих парохија Епархије нишке и из других епархија, као и из Архиепископије београдско-карловачке праћен свештенством из Спомен-храма Светог Саве, храма Сабора српских светитеља на Карабурми и из неколико београдских храмова. Из манастирā Нишке епархије својим присуством су увеличали данашње устоличење Владике нишког Арсенија: протосинђел Серафим (манастир Дивљана); високопреподобна игуманија манастира Ђуниса мати Марија; јеромонах Емилијан из манастира Јашуња; високопреподобни архимандрити: Серафим (манастир Суково), Рафаило (манастир Височка Ржана), Дионисије са мати Меланијом (манастир Липовац); протосинђели: Дамаскин (манастир Светог Романа); Јован (манастир Матејевац), Мардарије (манастир Поганово) и Серафим из манастира Дивљана; игуманије мати Арсенија из манастира Сићева и Ефросинија из Темске. Торжественом сабрању присуствовали су и начелници Управних округа, председници нишких општина, Нишке Бање као и многе уважене личности друштвеног и културног живота, пријатељи, дародавци, приложници, чланови Епархијског савета, поклоници који су специјално овим поводом из Архиепископије београдско-карловачке аутобусима допутовали у Ниш да би својим присуством изразили благодарност Владици Арсенију за његово ревновање и духовно старање у време док је био викарни Епископ патријарха Иринеја. За све госте је припремљена трпеза у оквиру комплекса Саборног храма, током које су добродошлицу новом Епископу нишком пожелели црквени делатељи из саме Епископије, званичници и представници власти. О свему се са братијом свештеницима старао протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Зорица Зец слике: ђакон Драган Танасијевић ФОТОГРАФИЈЕ НА САЈТУ СПЦ
  4. Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је 13. августа 2017. г. светом архијерејском Литургијом у Саборном храму у Нишу и том приликом увео Преосвећеног Арсенија (Главчића) у трон Епископа нишких. - Свечаности су присуствовали изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, градоначелник Ниша Дарко Булатовић, високи представници Војске Србије, јавног и културног живота Ниша – Богослужењу и интронизацији присуствовали апостолски нунције Лучијано Суријани и Надбискуп београдски Станислав Хочевар. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј а саслуживали су: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, Преосвећена господа Архијереји: нишки Арсеније, бачки Иринеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Jован, браничевски Игњатије, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, славонски Јован,тимочки Иларион, полошко-кумановски Јоаким, викарни епископ стобијски Давид. Свјатјејшем је саслуживао и: Епископ белоградчишки Поликарп, викар Митрополита видинског (Бугарска Православна Црква), док су из Грчке Православне Цркве молитве са својом сабраћом Архијерејима узносили: Високопреосвећени Митрополити: Пантелејмон веријски, Георгије китруски, Јустин каламаријски и Епископ месаоријски Григорије из Кипарске Архиепископије, док је из Антиохијске Патријаршије саслуживао високопреподобни Прокопије Туфик. Торжественој Литургији су присуствовали Епископ зворничко-тузлански Хризостом, новоизабрани Митрополит дабробосански, и високопреподобни архимандрит Никодим, новоизабрани Епископ (episcopus electus) далматински. У саборној Литургији саслуживали су високопреподобни архимандрити: Георгије са Свете Горе, Доситеј из манастира Липовца, др Тихон из српске лавре Студенице, протојереји ставрофори: Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије привремено у Нишу; др Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу. Протођакон Игор Давидовић, ђакони Владимир Руменић и Немања Ристић из наше Свете Цркве, као и ђакон Пантелејмон Папамануил (Грчка Православна Црква) налазили су се у ђаконском сословију. Архијерејски намесници Епархије нишке такође су узели учешће у торжественој Литургији: протојереј Марко Адамовић, први лесковачки; протојереј-ставрофор Слободан Петровић, топлички; протојереј Дејан Станковић, други лесковачки; јереј Славиша Смиљић, белопаланачки; јереј Душко Видачић, пиротски; протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, власотиначки; протонамесник Ђорђе Мирковић, алексиначки; протонамесник Далибор Стефановић, јабланички; протојереј Душко Капларевић, косанички; протојереј Миодраг Павловић, први нишки; протојереј Саво Крчо, други нишки; протојереј Златко Василић, трећи нишки. Порту и Саборни храм испунило је часно свештенство Епархије нишке. Ангелским гласовима су појали на торжественој Литургији: Црквено-певачка дружина Бранко, хор Свети Прокопије из Прокупља, хор Свети Јован Златоуст из Пирота, хор Бранко из Лесковца, Вода жива из Ниша и хор Свети Никола из Алексинца, под изузетним диригентским вођством гђе Саре Цинцаревић. Делове свете Литургије појало је Дечји црквени хор Бранко вођен диригентском руком гђе Јоване Микић. Поздравно слово Свесрпског Патријарха Уводећи Епископа нишког Арсенија у трон Епископа нишких, Његова Светост Патријарх српски Иринеј је у препуном храму, испуњеном верним христољубивим народом са његовим пастирима, подсетио на историју Епархије и њене храмове и манастире, казујући и о епископској служби и њеним високим задацима. "Увели смо у трон Епископа нишких младог Епископа, пуног вере и љубави, пре свега према Богу и према Цркви својој и народу којем ће бити пастир и духовни вођа. Молим вас да га примите као духовног пастира и духовног оца, који ће се за вас Богу молити и све вас Господу приводити..." казао је Првојерарх наше Цркве. Свјатјејши је честититао Епископу нишком Арсенију и пренео сабраном народу да ће се Владика Арсеније старати о свем свештенству и пастви, будући руковођен једино интересима Цркве и пастве. Одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору владике Арсенија за Епископа нишког прочитао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Благодарност Епископа Арсенија У приступној беседи устоличени Епископ нишки Арсеније је захвалио Патријарху Иринеју и свим Архијерејима наше Цркве на указаном поверењу кад му је у архипастирско старање дао Епархију нишку, затим Епископу рашко-призренском Теодосију за његово администрирање овом Епархијом, као и Архиепископији београдско-карловачкој у којој је службовао као викарни епископ Патријарха Иринеја. Посебно је Владика нишки заблагодарио браћи Архијерејима из Грчке Православне Цркве и Епископу белоградчишком Поликарпу, викару Митрополита видинског (Бугарска Патријаршија). Устоличени Епископ нишки г. Арсеније је подсетио на славну историје ове Епархије, још од апостолских времена, и на своје предшественике којих се и данас сећамо. Између осталог, Епископ Арсеније је истакао да ће се у свом архипастирском раду руководити Светим Писмом и Светим Предањем и да ће највећа радост за њега као свештенопастира наше Свете Цркве и Епархије нишке бити ако сви будемо окупљени око Господа нашега Исуса Христа. Угледни гости У име Римокатоличке Цркве данашњем торжественом сабрању присуствовали су Надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције у Београду, монсињор Станислав Хочевар, Метрополит београдски, фра Леополд Рохнес, генерални викар и катедрални жупник београдски. Устоличењу су присуствовали: генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић; г. Марко Николић, саветник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевића; амбасадор Републике Грчке г. Илијас Илијадис; архимандрит Доситеј, игуман манастира Гргетега са проф. достославне Карловачке богословије протојерејем Јованом Милановићем, и као и многобројне личности из јавног и културног живота Ниша и околине. Представници градских и локалних власти са градоначелником града Ниша г. Дарком Булатовићем, као и представници Војске Србије пуковник Владета Балтић, Начелник штаба Команде Копнене војске и пуковник Предраг Грбић, Командант 3. бр КоВ, такође су присуствовали данашњој торжественој Литургији и величанственом сабрању. Саборни храм је данас био испуњен благоверним народом који је стигао из појединих парохија Епархије нишке и из других епархија, као и из Архиепископије београдско-карловачке праћен свештенством из Спомен-храма Светог Саве, храма Сабора српских светитеља на Карабурми и из неколико београдских храмова. Из манастирā Нишке епархије својим присуством су увеличали данашње устоличење Владике нишког Арсенија: протосинђел Серафим (манастир Дивљана); високопреподобна игуманија манастира Ђуниса мати Марија; јеромонах Емилијан из манастира Јашуња; високопреподобни архимандрити: Серафим (манастир Суково), Рафаило (манастир Височка Ржана), Дионисије са мати Меланијом (манастир Липовац); протосинђели: Дамаскин (манастир Светог Романа); Јован (манастир Матејевац), Мардарије (манастир Поганово) и Серафим из манастира Дивљана; игуманије мати Арсенија из манастира Сићева и Ефросинија из Темске. Торжественом сабрању присуствовали су и начелници Управних округа, председници нишких општина, Нишке Бање као и многе уважене личности друштвеног и културног живота, пријатељи, дародавци, приложници, чланови Епархијског савета, поклоници који су специјално овим поводом из Архиепископије београдско-карловачке аутобусима допутовали у Ниш да би својим присуством изразили благодарност Владици Арсенију за његово ревновање и духовно старање у време док је био викарни Епископ патријарха Иринеја. За све госте је припремљена трпеза у оквиру комплекса Саборног храма, током које су добродошлицу новом Епископу нишком пожелели црквени делатељи из саме Епископије, званичници и представници власти. О свему се са братијом свештеницима старао протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Зорица Зец слике: ђакон Драган Танасијевић ФОТОГРАФИЈЕ НА САЈТУ СПЦ View full Странице
  5. Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је 13. августа 2017. г. светом архијерејском Литургијом у Саборном храму у Нишу и том приликом увео Преосвећеног Арсенија (Главчића) у трон Епископа нишких. - Свечаности су присуствовали изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, градоначелник Ниша Дарко Булатовић, високи представници Војске Србије, јавног и културног живота Ниша – Богослужењу и интронизацији присуствовали апостолски нунције Лучијано Суријани и Надбискуп београдски Станислав Хочевар. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј а саслуживали су: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, Преосвећена господа Архијереји: нишки Арсеније, бачки Иринеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Jован, браничевски Игњатије, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, славонски Јован,тимочки Иларион, полошко-кумановски Јоаким, викарни епископ стобијски Давид. Свјатјејшем је саслуживао и: Епископ белоградчишки Поликарп, викар Митрополита видинског (Бугарска Православна Црква), док су из Грчке Православне Цркве молитве са својом сабраћом Архијерејима узносили: Високопреосвећени Митрополити: Пантелејмон веријски, Георгије китруски, Јустин каламаријски и Епископ месаоријски Григорије из Кипарске Архиепископије, док је из Антиохијске Патријаршије саслуживао високопреподобни Прокопије Туфик. Торжественој Литургији су присуствовали Епископ зворничко-тузлански Хризостом, новоизабрани Митрополит дабробосански, и високопреподобни архимандрит Никодим, новоизабрани Епископ (episcopus electus) далматински. У саборној Литургији саслуживали су високопреподобни архимандрити: Георгије са Свете Горе, Доситеј из манастира Липовца, др Тихон из српске лавре Студенице, протојереји ставрофори: Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије привремено у Нишу; др Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу. Протођакон Игор Давидовић, ђакони Владимир Руменић и Немања Ристић из наше Свете Цркве, као и ђакон Пантелејмон Папамануил (Грчка Православна Црква) налазили су се у ђаконском сословију. Архијерејски намесници Епархије нишке такође су узели учешће у торжественој Литургији: протојереј Марко Адамовић, први лесковачки; протојереј-ставрофор Слободан Петровић, топлички; протојереј Дејан Станковић, други лесковачки; јереј Славиша Смиљић, белопаланачки; јереј Душко Видачић, пиротски; протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, власотиначки; протонамесник Ђорђе Мирковић, алексиначки; протонамесник Далибор Стефановић, јабланички; протојереј Душко Капларевић, косанички; протојереј Миодраг Павловић, први нишки; протојереј Саво Крчо, други нишки; протојереј Златко Василић, трећи нишки. Порту и Саборни храм испунило је часно свештенство Епархије нишке. Ангелским гласовима су појали на торжественој Литургији: Црквено-певачка дружина Бранко, хор Свети Прокопије из Прокупља, хор Свети Јован Златоуст из Пирота, хор Бранко из Лесковца, Вода жива из Ниша и хор Свети Никола из Алексинца, под изузетним диригентским вођством гђе Саре Цинцаревић. Делове свете Литургије појало је Дечји црквени хор Бранко вођен диригентском руком гђе Јоване Микић. Поздравно слово Свесрпског Патријарха Уводећи Епископа нишког Арсенија у трон Епископа нишких, Његова Светост Патријарх српски Иринеј је у препуном храму, испуњеном верним христољубивим народом са његовим пастирима, подсетио на историју Епархије и њене храмове и манастире, казујући и о епископској служби и њеним високим задацима. "Увели смо у трон Епископа нишких младог Епископа, пуног вере и љубави, пре свега према Богу и према Цркви својој и народу којем ће бити пастир и духовни вођа. Молим вас да га примите као духовног пастира и духовног оца, који ће се за вас Богу молити и све вас Господу приводити..." казао је Првојерарх наше Цркве. Свјатјејши је честититао Епископу нишком Арсенију и пренео сабраном народу да ће се Владика Арсеније старати о свем свештенству и пастви, будући руковођен једино интересима Цркве и пастве. Одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору владике Арсенија за Епископа нишког прочитао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Благодарност Епископа Арсенија У приступној беседи устоличени Епископ нишки Арсеније је захвалио Патријарху Иринеју и свим Архијерејима наше Цркве на указаном поверењу кад му је у архипастирско старање дао Епархију нишку, затим Епископу рашко-призренском Теодосију за његово администрирање овом Епархијом, као и Архиепископији београдско-карловачкој у којој је службовао као викарни епископ Патријарха Иринеја. Посебно је Владика нишки заблагодарио браћи Архијерејима из Грчке Православне Цркве и Епископу белоградчишком Поликарпу, викару Митрополита видинског (Бугарска Патријаршија). Устоличени Епископ нишки г. Арсеније је подсетио на славну историје ове Епархије, још од апостолских времена, и на своје предшественике којих се и данас сећамо. Између осталог, Епископ Арсеније је истакао да ће се у свом архипастирском раду руководити Светим Писмом и Светим Предањем и да ће највећа радост за њега као свештенопастира наше Свете Цркве и Епархије нишке бити ако сви будемо окупљени око Господа нашега Исуса Христа. Угледни гости У име Римокатоличке Цркве данашњем торжественом сабрању присуствовали су Надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције у Београду, монсињор Станислав Хочевар, Метрополит београдски, фра Леополд Рохнес, генерални викар и катедрални жупник београдски. Устоличењу су присуствовали: генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић; г. Марко Николић, саветник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевића; амбасадор Републике Грчке г. Илијас Илијадис; архимандрит Доситеј, игуман манастира Гргетега са проф. достославне Карловачке богословије протојерејем Јованом Милановићем, и као и многобројне личности из јавног и културног живота Ниша и околине. Представници градских и локалних власти са градоначелником града Ниша г. Дарком Булатовићем, као и представници Војске Србије пуковник Владета Балтић, Начелник штаба Команде Копнене војске и пуковник Предраг Грбић, Командант 3. бр КоВ, такође су присуствовали данашњој торжественој Литургији и величанственом сабрању. Саборни храм је данас био испуњен благоверним народом који је стигао из појединих парохија Епархије нишке и из других епархија, као и из Архиепископије београдско-карловачке праћен свештенством из Спомен-храма Светог Саве, храма Сабора српских светитеља на Карабурми и из неколико београдских храмова. Из манастирā Нишке епархије својим присуством су увеличали данашње устоличење Владике нишког Арсенија: протосинђел Серафим (манастир Дивљана); високопреподобна игуманија манастира Ђуниса мати Марија; јеромонах Емилијан из манастира Јашуња; високопреподобни архимандрити: Серафим (манастир Суково), Рафаило (манастир Височка Ржана), Дионисије са мати Меланијом (манастир Липовац); протосинђели: Дамаскин (манастир Светог Романа); Јован (манастир Матејевац), Мардарије (манастир Поганово) и Серафим из манастира Дивљана; игуманије мати Арсенија из манастира Сићева и Ефросинија из Темске. Торжественом сабрању присуствовали су и начелници Управних округа, председници нишких општина, Нишке Бање као и многе уважене личности друштвеног и културног живота, пријатељи, дародавци, приложници, чланови Епархијског савета, поклоници који су специјално овим поводом из Архиепископије београдско-карловачке аутобусима допутовали у Ниш да би својим присуством изразили благодарност Владици Арсенију за његово ревновање и духовно старање у време док је био викарни Епископ патријарха Иринеја. За све госте је припремљена трпеза у оквиру комплекса Саборног храма, током које су добродошлицу новом Епископу нишком пожелели црквени делатељи из саме Епископије, званичници и представници власти. О свему се са братијом свештеницима старао протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Зорица Зец слике: ђакон Драган Танасијевић СПЦ View full Странице
  6. У присуству више архијереја Српске Православне Цркве, представника државних власти, представника Исламске заједнице Србије и верног народа обављен је свечани чин устоличења Његовог Преосвештенства г. Атанасија (Раките) у трон Епископа милешевских. Његовој Светости Патријаху српском г. Иринеју саслуживали су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, рашко-призренски Теодосије, врањски Пахомије, банатски Никанор, будимљанско-никшићки Јоаникије, изабрани бихаћко-петровачки Сергије и брегалнички Марка. У Световазнесенском храму манастира Милешеве Патријарху српском г. Иринеју саслуживали су и архимандрити Нектарије из манастира Давидовице, Серафим из манастира Рмња, Теоктист из манастира Сопоћана, Исаија из манастира Бијеле, игуман Теофил из манастира Глоговца, протосинђел Павле из манастира Ораховице, протојереји-ставрофори Стојадин Павловић - директор Патријаршијске управне канцеларије, Милован Пузовић и Саво Ракита, протојереји Влатко Голић и Михаил Подолеј из Руске Православне Цркве, протојереј Милорад Милинковић - војни настојатељ Православног душебрижништва при Министарству одбране Оружаних снага Босне и Херцеговине, мајор протонамесник Слађан Влајић - главни војни свештеник Војске Републике Србије, ђакон Владимир Руменић, као и ипођакони Мирослав Ракоњац и Дејан Накић. Торжественој архијерејској Литургији присуствовали су изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар одбране г. Александар Вулин, министар правде гђа Нела Кубуровић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, представници општина Златиборског округа, представници Исламске заједнице Србије - директор медресе Бакије-Хануме у Пријепољу др Надир еф. Дацић и Мустафа еф. Макић из Сјенице, ректор Универзитета одбране Србије генерал-мајор Младен Вуруна, директор Медија центра "Одбрана" пуковник Стевица Карапанџин, као и јавне личности из друштвеног и културног живота Епархије милешевске. Верни народ, који је од раних јутарњих сати стигао у манастир Милешеву да поздрави свог новог архипастира, испунио је храм и порту и одговарао на светој Литургији на којој су појали црквени хорови Свети кнез Лазар из Прибоја под вођством г. Будимира Гардовића и Свети краљ Владислав из Пријепоља под управом гђе Искрице Радоњић. Обраћајући се сабраном народу Патријарх српски г. Иринеј је позвао верне да новоустоличеном Епископу милешевском Атанасију пожеле добродошлицу и да га приме као свог оца и учитеља, бивајући му одани и послушни као свом архијерарху и архипастиру. Његова Светост је пожелео Епископу милешевском г. Атанасију да следи Светог Саву и све наше Божје угоднике, стара се о свештенству и пастви, буде им путоводитељ и чувар вере, традиције и обичаја. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је прочитао одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору Преосвећеног г. Атанасија за новог архијереја Епархије милешевске. У приступној беседи, којом се након устоличења обратио Свјатејшем Патријарху српском г. Иринеју, архијерејима, свештенству и верном народу први пут као епархијски архијереј милешевски, Преосвећени г. Атанасије је заблагодарио Свјатјејшем и присутној браћи архијерејима, као и Светом Архијерејском Сабору што му је указао поверење и упутио га на нову узвишену службу. Преосвећени Владика г. Атанасије је истакао да ће се у свом програму рада држати Божјег учења које је јасно и прецизно изложено у Светом Писму и Предању. За епископску службу владика Атанасије је казао да је то служба усклађивања времена, историје, личности и дела. - Сви ми треба да све чинимо да би обједињени кроз све делатности и сфере чинили Цркву Христову целовитом и у пуноти Њеној, поручио је владика Атанасије. Након свете Литургије и свечаног увођења у трон новог Епископа, у манастирској порти за Епископе, бројне званице и верни народ приређена је трпеза љубави са пригодним програмом. Током трпезе љубави присутне је поздравио најпре Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, који је захвалио свима на сарадњи у време његовог администрирања Епархијом милешевском током претходне две године, а потом је изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић пожелео Богом благословену епископску службу Преосвећеном г. Атанасију и у име Председника г. Александра Вучића уручио му архипастирски жезал. Министарка правде гђа Нела Кубуровић уручила је новоустоличеном Епископу милешевском панагију, а Владика жички г. Јустин - архипастирски штап. Председник Општине Пријепоље г. Драгољуб Зиндовић пожелео је новом Владици милешевском успешну епископску службу на славу Господњу и ползу свих људи пријепољског краја. Генерал Радован Илић из Оружаних снага Босне и Херцеговине пожелео је - у име свег војног свештенства, војних заповедника и војника - успешну службу новом Владици који је за време своје епископске службе у Богом спасаваној Епархији бихаћко-петровачкој био и војни епископ при Министарству одбране и Ораужаним снагама Босне и Херцеговине. У име свег свештенства и монаштва добродошлицу је изговорио и архијерејски намесник пријепољски протојереј-ставрофор Душан Јанковић. Посебно срдачну честитку упутио је престваник Исламске заједнице Србије Мустафа еф. Макић из Сјенице, који је истакао да присуство представника Исламске заједнице данашњем слављу казује да су односи Српске Православне Цркве и Исламске заједнице Србије добри. -Користим прилику да, поред срдачне честитке новоустоличеном Епископу милешевском, изразим наду да ће владика Атанасије наставити да негује и унапређује добре односе Српске Православне Цркве и Исламске заједнице Србије, поручио је ефендија Макић и притом пожелео да живот свих житеља овог крајева буде све напреднији и успешнији. На самом крају Свјатјејши је поручио да сваки наш лични подвиг у Господу Исусу Христу и подвиг у животу, у љубави према ближњима и браћи нашој, јесте пут који треба да следимо. У богатом културно-уметничком програму наступили су женска изворна група Верем из Пријепоља, мушка изворна група Јабука из Јабуке код Пријепоља; КУД Дабар, КУД Дома културе у Пријепољу; изворна група при КУД Бели Анђео из Београда; певачка група Крајишници, гуслар Властимир Бараћ. Пркосну песму је врхунски казивала Тијана Спајић. Зорица Зец, фото: ђакон Драган Танасијевић СПЦ
  7. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј началствовао је 6. августа 2017. године светом архијерејском Литургијом у манастиру Милешеви и том приликом увео Преосвећеног г. Атанасија (Ракиту) у трон Епископа милешевских. Свечаности су присуствовали изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар одбране г. Александар Вулин и министар правде гђа Нела Кубуровић. У присуству више архијереја Српске Православне Цркве, представника државних власти, представника Исламске заједнице Србије и верног народа обављен је свечани чин устоличења Његовог Преосвештенства г. Атанасија (Раките) у трон Епископа милешевских. Његовој Светости Патријаху српском г. Иринеју саслуживали су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије и Преосвећена господа Епископи жички Јустин, рашко-призренски Теодосије, врањски Пахомије, банатски Никанор, будимљанско-никшићки Јоаникије, изабрани бихаћко-петровачки Сергије и брегалнички Марка. У Световазнесенском храму манастира Милешеве Патријарху српском г. Иринеју саслуживали су и архимандрити Нектарије из манастира Давидовице, Серафим из манастира Рмња, Теоктист из манастира Сопоћана, Исаија из манастира Бијеле, игуман Теофил из манастира Глоговца, протосинђел Павле из манастира Ораховице, протојереји-ставрофори Стојадин Павловић - директор Патријаршијске управне канцеларије, Милован Пузовић и Саво Ракита, протојереји Влатко Голић и Михаил Подолеј из Руске Православне Цркве, протојереј Милорад Милинковић - војни настојатељ Православног душебрижништва при Министарству одбране Оружаних снага Босне и Херцеговине, мајор протонамесник Слађан Влајић - главни војни свештеник Војске Републике Србије, ђакон Владимир Руменић, као и ипођакони Мирослав Ракоњац и Дејан Накић. Торжественој архијерејској Литургији присуствовали су изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, министар одбране г. Александар Вулин, министар правде гђа Нела Кубуровић, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, представници општина Златиборског округа, представници Исламске заједнице Србије - директор медресе Бакије-Хануме у Пријепољу др Надир еф. Дацић и Мустафа еф. Макић из Сјенице, ректор Универзитета одбране Србије генерал-мајор Младен Вуруна, директор Медија центра "Одбрана" пуковник Стевица Карапанџин, као и јавне личности из друштвеног и културног живота Епархије милешевске. Верни народ, који је од раних јутарњих сати стигао у манастир Милешеву да поздрави свог новог архипастира, испунио је храм и порту и одговарао на светој Литургији на којој су појали црквени хорови Свети кнез Лазар из Прибоја под вођством г. Будимира Гардовића и Свети краљ Владислав из Пријепоља под управом гђе Искрице Радоњић. Обраћајући се сабраном народу Патријарх српски г. Иринеј је позвао верне да новоустоличеном Епископу милешевском Атанасију пожеле добродошлицу и да га приме као свог оца и учитеља, бивајући му одани и послушни као свом архијерарху и архипастиру. Његова Светост је пожелео Епископу милешевском г. Атанасију да следи Светог Саву и све наше Божје угоднике, стара се о свештенству и пастви, буде им путоводитељ и чувар вере, традиције и обичаја. Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије је прочитао одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору Преосвећеног г. Атанасија за новог архијереја Епархије милешевске. У приступној беседи, којом се након устоличења обратио Свјатејшем Патријарху српском г. Иринеју, архијерејима, свештенству и верном народу први пут као епархијски архијереј милешевски, Преосвећени г. Атанасије је заблагодарио Свјатјејшем и присутној браћи архијерејима, као и Светом Архијерејском Сабору што му је указао поверење и упутио га на нову узвишену службу. Преосвећени Владика г. Атанасије је истакао да ће се у свом програму рада држати Божјег учења које је јасно и прецизно изложено у Светом Писму и Предању. За епископску службу владика Атанасије је казао да је то служба усклађивања времена, историје, личности и дела. - Сви ми треба да све чинимо да би обједињени кроз све делатности и сфере чинили Цркву Христову целовитом и у пуноти Њеној, поручио је владика Атанасије. Након свете Литургије и свечаног увођења у трон новог Епископа, у манастирској порти за Епископе, бројне званице и верни народ приређена је трпеза љубави са пригодним програмом. Током трпезе љубави присутне је поздравио најпре Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, који је захвалио свима на сарадњи у време његовог администрирања Епархијом милешевском током претходне две године, а потом је изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић пожелео Богом благословену епископску службу Преосвећеном г. Атанасију и у име Председника г. Александра Вучића уручио му архипастирски жезал. Министарка правде гђа Нела Кубуровић уручила је новоустоличеном Епископу милешевском панагију, а Владика жички г. Јустин - архипастирски штап. Председник Општине Пријепоље г. Драгољуб Зиндовић пожелео је новом Владици милешевском успешну епископску службу на славу Господњу и ползу свих људи пријепољског краја. Генерал Радован Илић из Оружаних снага Босне и Херцеговине пожелео је - у име свег војног свештенства, војних заповедника и војника - успешну службу новом Владици који је за време своје епископске службе у Богом спасаваној Епархији бихаћко-петровачкој био и војни епископ при Министарству одбране и Ораужаним снагама Босне и Херцеговине. У име свег свештенства и монаштва добродошлицу је изговорио и архијерејски намесник пријепољски протојереј-ставрофор Душан Јанковић. Посебно срдачну честитку упутио је престваник Исламске заједнице Србије Мустафа еф. Макић из Сјенице, који је истакао да присуство представника Исламске заједнице данашњем слављу казује да су односи Српске Православне Цркве и Исламске заједнице Србије добри. -Користим прилику да, поред срдачне честитке новоустоличеном Епископу милешевском, изразим наду да ће владика Атанасије наставити да негује и унапређује добре односе Српске Православне Цркве и Исламске заједнице Србије, поручио је ефендија Макић и притом пожелео да живот свих житеља овог крајева буде све напреднији и успешнији. На самом крају Свјатјејши је поручио да сваки наш лични подвиг у Господу Исусу Христу и подвиг у животу, у љубави према ближњима и браћи нашој, јесте пут који треба да следимо. У богатом културно-уметничком програму наступили су женска изворна група Верем из Пријепоља, мушка изворна група Јабука из Јабуке код Пријепоља; КУД Дабар, КУД Дома културе у Пријепољу; изворна група при КУД Бели Анђео из Београда; певачка група Крајишници, гуслар Властимир Бараћ. Пркосну песму је врхунски казивала Тијана Спајић. Зорица Зец, фото: ђакон Драган Танасијевић СПЦ View full Странице
  8. У византијској Литургији молитва полагања руку добила је назив „заамвона молитва“ – ευχη οπισζαμβωνος јер се читала од стране епископа или презвитера иза амвона, где се и данас чита, али без приклањања главе и дељења благослова.(6) Ради успомене на овај стари обичај, ђакон пред лицем свију приклања главу пред иконом Спаситељовом, као да он моли и прима благослов од самога Бога.(7) У седој старини Цркве све су се евхаристијске молитве гласно изговарале, јер су оне биле молитве целе хришћанске општине, коју је у молитви предводио епископ или презвитер. Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот. Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евахаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја Те моле.“(8) Хришћани више нису учествовали у тако садржајном мољењу, јер су молитве Свете евхаристије, изузев заамвоне, за њих постале „тајне“. Од тога времена доступни су им само јектеније и возгласи. Ако се Литургија служи на разумљивом језику, онда их и неки возгласи збуњују, јер су завршетак молитве коју они нису чули, те добијају утисак да ту нешто недостаје, а недостаје оно што је најсадржајније. То је, вероватно, руководило и цара Јустинијана да својом 137. новелом нареди епископима и презвитерима, да божанствено приношење не врше тајно (non insecreto). Прво хришћанско сазнање, каже архимандрит Кипријан, гледало је на народ као на активног учесника у тајнама, као на саучесника, или ако желите, чак као на саслужитеља, а не пасивног посетиоца храма, гледаоца и слушаоца.(9) Слично мишљење је изразио и чувени француски теолог Louis Bouyer, рекавши: „У хришћанској старини, чак ако је епископ или презвитер сам говорио евхристијске молитве, сви хришћани, клир и световњаци, који су се молили са њим, у истом положају, у истом правцу, одговарајући му у почетку и на крају, били су перфектно свесни факта, да је све оно што је он говорио било речено у име свих.“(10) Сједињење пастве и свештеника за време Литургије има у виду и друга молитва за верне на Златоустовој Литургији у којој се, између осталог каже: „Подари, Боже, и онима који се моле са нама... да Ти свагда са страхом и љубављу служе...“ Литургија је толико савршена „Божанствена“ служба, каже професор Скабаланович, да се православна Црква не решава да је мења и за такве велике празнике као што је Пасха.(11) Зато литургијска пракса Истока, насупрот пракси Запада, није дозвољавала никакве измене у литургијским молитвама, изузев заамвоне молитве. (Измене у Литургији су дозвољене само у погледу читања антифона, входних стихова, топара, кондака, песама које се поју место Трисвете песме, прокимена, ирмоса и причасног стиха.) Заамвона молитва је једина из читавог низа евхаристијских молитава била изменљива и зависила је од успомене која се одређеног дана литургијске године славила. Описујући 162 литургичка рукописа у свом капиталном делу Описание литургических рукописей, хранящихся в библиотеках православного Востока,(12) професор Дмитриевски (Алексей Афанасьевич Дмитриевский) је објавио осам заамвоних молитава. Осам година доцније ће професор М. Орлов објавити текстове заамвоних молитава из Евхологиона епископа Порфирија Успенског. Овај драгоцени Евхологион, из IX или X века, има двадесет седам заамвоних молитава: тринаест је изложено иза Литургије светог Василија Великог, једанаест после Литургије светог Јована Златоустог, а три после требника, на крају рукописа. Све ове молитве је набројао, али погрешно, архимандрит Кипријан Керн у свом делу Евхаристија.(13) Наиме, молитава има двадесет седам, а не двадесет осам, како каже архимандрит Кипријан. Ни називи молитава не слажу се са оригиналом. Пре четири године појавила се у Америци збирка од тридесет осам заамвоних молитава у издању Дејвида Петраса (David Petras).(14) Најстарија молитва потиче из IX-X века, а најмлађа из XVI века. Приликом састављања ове збирке, Петрас је узимао рукописе који се чувају у разним библиотекама, од којих су неки публиковани. Из Порфиријевог Евхологиона узео је само седамнаест молитава. Изоставио је оне молитве које се понављају и молитве које немају натписе, тако да његова збирка садржи молитве за следеће празничне и недељне дане: Рођење Пресвете Богородице, Воздвижење часног Крста, Сабор светог архангела Михаила, Ваведење, Недеља светих Отаца – пред Христово Рођење, Навечерје Христовог Рођења, Рођење Христово, Свети архиђакон Стефан, Образање Господње, Навечерје Богојављења, Богојављење, Сретење, Благовести, Рођење светог Јована Крститеља, Свети апостоли Петар и Павле, Преображење, Успеније Пресвете Богородице, Усековање главе светог Јована Крститеља, Месопусна субота, Месопусна недеља, Сиропусна недеља, Прва недеља Васкршњег поста, Друга недеља поста, Трећа недеља поста, Четврта недеља поста, Пета недеља поста, Субота светог праведног Лазара, Цветна недеља, Велики четвртак, Велика субота, Ускрс, Ускршњи понедељак, Ускршњи уторак, Недеља Антипасхе, Преполовљење, Вазнесење, Недеља свете Педесетнице и Недеља свих Светих. Из Порфиријевог Евхологиона Петрас није унео, дакле, следећих десет молитава: у Пету недељу поста, ваји, молитва заамвона (без натписа), заамвона молитва на празнике, заамвона молитва на Свето Христово рождество, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, на Успеније и заамвона молитва друга светога Василија. Када овим молитвама додамо још две заамвоне молитве за Велики четвртак и Велику суботу, употребљаване у Јерусалиму у IX и X веку, а које је објавио професор Дмитриевски још 1894. године,(15) онда су нам данас познати текстови педесет заамвоних молитава. Све наведене молитве употребљаване су на Литургијама светог апостола Јакова, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог. На потпуним, дакле, Литургијама. Из заамвоне молитве која се данас употребљава на пређеосвећеној Литургији, дало би се закључити да је она у старини употребљавана само за време свете Четрдесетнице, јер прва три дана Страсне седмице имала су своје посебне заамвоне молитве у којима се говорило о догађају који се тога дана славио.(16) Многа места у овим молитвама узета су из Светог писма, јер је православна Црква „Црква Библије par exellence“(17). Целокупно богослужење православне Цркве (разне Литургије, свете тајне, молитвословља, октоих, триод, пентикостар, минеји, часосослов и евхологион) је под врло великим утицајем Светог писма.(18) У свим овим заамвоним молитвама које се више не чују у нашим црквама, открива се на ванредно леп начин смисао празника и објашњава њихов значај у икономији нашег спасења. Примера ради наводимо у целини заамвону молитву на Антипасху: „Ти си нас поставио, Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у уста наша победну песму. Ти си нас обрадовао пречистим и свесветим телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече из пречистог и животворног ребра Твога, које видевши, опипавши(19) и поклонивши се апостол Тома, великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој! И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци свештенике наше, који живе у православној вери, у правду. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!“ Возглас: „Јер Теби приличи свака слава, част, благодарност и поклоњење, заједно са пречистим Твојим Оцем и Свесветим и Животворним Твојим Духом, сада и увек.“ Познато је да су у свим Литургијама, изузев коптске Литургије Григорија Богослова и Testamentum Domini nostri Iesu Christi, евхаристијске молитве упућене Богу Оцу. Међутим, двадесет осам заамвоних молитава упућено је Богу Сину, једна Богу Оцу, једна Богу Оцу и Богу Сину, једна Пресветој Богородици, а једна светом Јовану Крститељу, чиме се стварала дисхармонија у евхаристијском канону.(20) Данас обе византијске Литургије, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, имају заједничку заамвону молитву за целу литургијску годину: „Господе, који благосиљаш оне који Те благосиљају... “ Постоји мишљење да се ова молитва употребљавала само у обичне дане.(21) Са њом се срећемо први пут у почетку VIII века у јерменској верзији Златоустове Литургије.(22) Барберинијев кодекс, из следећег века, такође је има, али само у Литургији светог Василија Великог.(23) Велика је штета што се тако велики број садржајних заамвоних молитава више не употребљава на богослужењу, јер би ове молитве и данас „по дубини мисли служиле веома назидавајућим средством за просвећење оних који се моле у духу православне побожности“(24). Да завршимо речима епископа Порфирија Успенског: „Значи, заамвоне молитве су јако старе? Да! Зато што је и мој Евхологион врло стар. Да ли је могуће обновити читање обих молитава у наше дане? Не само да је могуће, већ би и требало, зато што се у њима назидавајући објашњава суштина празника.“(25) НАПОМЕНЕ 1 Ова пракса је постојала у Источној сиријској Цркви још 708. године. Casimir Kucharek, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Allendale, N. J., 1971, 729. 2 Књига о судијама, 18, 6. 3 F. E. Brightman, Liturgies Eastern and Western: Eastern Liturgies, Oxford 1896, 67. 4 Марко, 11, 9; Лука, 19, 38. 5 Missal Ambrosianum, 1912, 183. 6 Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика. Други посебан део. Друго издање, Београд 1966, 122. 7 Исто. 8 Luis Bouyer, The Final Synthesis of the Eucharist of St. James, Eucharis, Notre Dame, Ind., 1968, 237. 9 Профессор Архимандрит Киприан (Керн). Евхаристия. (Из чтений в Православном Богословском институте в Париже), 1947. 10 Luis Bouyer, Liturgy and Architecture, Notre Dame, Ind., 1967, 59. 11 М. Н. Скабалланович, Толковый Типикон: Объяснительное изложение Типикона с историческим введением, Киев, Вып. 3, 1915, 13. 12 Т. II, ib., 1901. 13 Архимандрит Киприан, наведено дело, 335. 14 Ambon Praayers of the Byzantine Church. For various feasts. Parma, Ohio 1072, 67 15 Богослужение Страстной и Пасхальной седмиц во св. Иерусалиме в IX–Xвв., Казань 1894. 16 Исто, 50-53, 64-67, 80-83. 17 Demetrios J. Constantelos, The Holy Scriptures in Greek Orthodox Worship, Brookline, Mass., 1966, 7. 18 Исто, 8. 19 У овој заамвоној молитви се каже да је свети апостол Тома опипао Спаситељева ребра, као што се о томе говори и у служби Томине недеље, а такође се представља и у иконографији. Међутим, апостол Тома то није учинио, а што се види из Јовановог Јеванђеља 20, 26-28: „И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијеху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.“ 20 Дисхармонију имамо и данас у евхаристијском канону, јер је уношењем тропара трећег часа у молитву епиклезе нарушена не само граматичка целина, већ и сам смисао молитве. Види о томе Архимандрит Кипран, наведено дело, 277-286. 21 Casimir Kucharek, наведено дело, 730. 22 G. Aucher, La versione armena della Liturgia di San Giovanni Chrysostomo, in:ΧΡΙΣΟΣΤΟΜΙΚΑ (Rome 1908), 397-398. 23 F. E. Brightman, наведено дело, 343-344. 24 Архимандрит Киприань, наведено дело, 335. 25 Орлов М. И., прот. Литургия св. Василия Великого, СПб., 1909, 321. Извор текста: http://zlatousti.org/clanakview/index?id=66 Извор фотографије: http://www.spc.rs/sr/episkop_sava_vukovitsh_izabrani_bogoslovskoistorijski_radovi
  9. У старој Цркви чин отпуста Литургије био је врло једноставан и састојао се од благослова и отпуштања народа. Ђакон је позивао вернике да сагну своје главе ради полагања руку епископа, који је иза амвона, смештеног у централном делу храма, читао „молитву полагања руку“.(1) После ове молитве народ је отпуштан са богослужења у миру. У Антиохији, Сирији и Египту формула отпуста је била: „Идите у миру“,(2) а у Литургији светог апостола Јакова: „У миру Христовом пођимо“(3). Исто значење имају и речи у византијској Литургији: „У миру изиђимо“, а што се види из одговора народа: „у име Господње“(4). Исти отпуст налазимо и у Миланском ритуалу: „Procedamus inpace“(5). У византијској Литургији молитва полагања руку добила је назив „заамвона молитва“ – ευχη οπισζαμβωνος јер се читала од стране епископа или презвитера иза амвона, где се и данас чита, али без приклањања главе и дељења благослова.(6) Ради успомене на овај стари обичај, ђакон пред лицем свију приклања главу пред иконом Спаситељовом, као да он моли и прима благослов од самога Бога.(7) У седој старини Цркве све су се евхаристијске молитве гласно изговарале, јер су оне биле молитве целе хришћанске општине, коју је у молитви предводио епископ или презвитер. Богослужење је за све њих било сладост и многима од њих је богослужбени живот био једини живот. Ревност хришћана је временом ослабила и они су постали равнодушни према евахаристијском животу. На Истоку су услед тога евхаристијске молитве добиле карактер „тајних“ молитава, а Запад је добио „тиху мису“. Све је ово било веома страно саборној природи Цркве, која је дотле с пуним правом могла да се обрати Богу речима: „Народ Твој и Црква Твоја Те моле.“(8) Хришћани више нису учествовали у тако садржајном мољењу, јер су молитве Свете евхаристије, изузев заамвоне, за њих постале „тајне“. Од тога времена доступни су им само јектеније и возгласи. Ако се Литургија служи на разумљивом језику, онда их и неки возгласи збуњују, јер су завршетак молитве коју они нису чули, те добијају утисак да ту нешто недостаје, а недостаје оно што је најсадржајније. То је, вероватно, руководило и цара Јустинијана да својом 137. новелом нареди епископима и презвитерима, да божанствено приношење не врше тајно (non insecreto). Прво хришћанско сазнање, каже архимандрит Кипријан, гледало је на народ као на активног учесника у тајнама, као на саучесника, или ако желите, чак као на саслужитеља, а не пасивног посетиоца храма, гледаоца и слушаоца.(9) Слично мишљење је изразио и чувени француски теолог Louis Bouyer, рекавши: „У хришћанској старини, чак ако је епископ или презвитер сам говорио евхристијске молитве, сви хришћани, клир и световњаци, који су се молили са њим, у истом положају, у истом правцу, одговарајући му у почетку и на крају, били су перфектно свесни факта, да је све оно што је он говорио било речено у име свих.“(10) Сједињење пастве и свештеника за време Литургије има у виду и друга молитва за верне на Златоустовој Литургији у којој се, између осталог каже: „Подари, Боже, и онима који се моле са нама... да Ти свагда са страхом и љубављу служе...“ Литургија је толико савршена „Божанствена“ служба, каже професор Скабаланович, да се православна Црква не решава да је мења и за такве велике празнике као што је Пасха.(11) Зато литургијска пракса Истока, насупрот пракси Запада, није дозвољавала никакве измене у литургијским молитвама, изузев заамвоне молитве. (Измене у Литургији су дозвољене само у погледу читања антифона, входних стихова, топара, кондака, песама које се поју место Трисвете песме, прокимена, ирмоса и причасног стиха.) Заамвона молитва је једина из читавог низа евхаристијских молитава била изменљива и зависила је од успомене која се одређеног дана литургијске године славила. Описујући 162 литургичка рукописа у свом капиталном делу Описание литургических рукописей, хранящихся в библиотеках православного Востока,(12) професор Дмитриевски (Алексей Афанасьевич Дмитриевский) је објавио осам заамвоних молитава. Осам година доцније ће професор М. Орлов објавити текстове заамвоних молитава из Евхологиона епископа Порфирија Успенског. Овај драгоцени Евхологион, из IX или X века, има двадесет седам заамвоних молитава: тринаест је изложено иза Литургије светог Василија Великог, једанаест после Литургије светог Јована Златоустог, а три после требника, на крају рукописа. Све ове молитве је набројао, али погрешно, архимандрит Кипријан Керн у свом делу Евхаристија.(13) Наиме, молитава има двадесет седам, а не двадесет осам, како каже архимандрит Кипријан. Ни називи молитава не слажу се са оригиналом. Пре четири године појавила се у Америци збирка од тридесет осам заамвоних молитава у издању Дејвида Петраса (David Petras).(14) Најстарија молитва потиче из IX-X века, а најмлађа из XVI века. Приликом састављања ове збирке, Петрас је узимао рукописе који се чувају у разним библиотекама, од којих су неки публиковани. Из Порфиријевог Евхологиона узео је само седамнаест молитава. Изоставио је оне молитве које се понављају и молитве које немају натписе, тако да његова збирка садржи молитве за следеће празничне и недељне дане: Рођење Пресвете Богородице, Воздвижење часног Крста, Сабор светог архангела Михаила, Ваведење, Недеља светих Отаца – пред Христово Рођење, Навечерје Христовог Рођења, Рођење Христово, Свети архиђакон Стефан, Образање Господње, Навечерје Богојављења, Богојављење, Сретење, Благовести, Рођење светог Јована Крститеља, Свети апостоли Петар и Павле, Преображење, Успеније Пресвете Богородице, Усековање главе светог Јована Крститеља, Месопусна субота, Месопусна недеља, Сиропусна недеља, Прва недеља Васкршњег поста, Друга недеља поста, Трећа недеља поста, Четврта недеља поста, Пета недеља поста, Субота светог праведног Лазара, Цветна недеља, Велики четвртак, Велика субота, Ускрс, Ускршњи понедељак, Ускршњи уторак, Недеља Антипасхе, Преполовљење, Вазнесење, Недеља свете Педесетнице и Недеља свих Светих. Из Порфиријевог Евхологиона Петрас није унео, дакле, следећих десет молитава: у Пету недељу поста, ваји, молитва заамвона (без натписа), заамвона молитва на празнике, заамвона молитва на Свето Христово рождество, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, заамвона молитва друга, на Успеније и заамвона молитва друга светога Василија. Када овим молитвама додамо још две заамвоне молитве за Велики четвртак и Велику суботу, употребљаване у Јерусалиму у IX и X веку, а које је објавио професор Дмитриевски још 1894. године,(15) онда су нам данас познати текстови педесет заамвоних молитава. Све наведене молитве употребљаване су на Литургијама светог апостола Јакова, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог. На потпуним, дакле, Литургијама. Из заамвоне молитве која се данас употребљава на пређеосвећеној Литургији, дало би се закључити да је она у старини употребљавана само за време свете Четрдесетнице, јер прва три дана Страсне седмице имала су своје посебне заамвоне молитве у којима се говорило о догађају који се тога дана славио.(16) Многа места у овим молитвама узета су из Светог писма, јер је православна Црква „Црква Библије par exellence“(17). Целокупно богослужење православне Цркве (разне Литургије, свете тајне, молитвословља, октоих, триод, пентикостар, минеји, часосослов и евхологион) је под врло великим утицајем Светог писма.(18) У свим овим заамвоним молитвама које се више не чују у нашим црквама, открива се на ванредно леп начин смисао празника и објашњава њихов значај у икономији нашег спасења. Примера ради наводимо у целини заамвону молитву на Антипасху: „Ти си нас поставио, Свети, у храму Твоме и открио си нам Твоје боравиште, ставивши у уста наша победну песму. Ти си нас обрадовао пречистим и свесветим телом, напојио си нас из Твога извора који вечно тече из пречистог и животворног ребра Твога, које видевши, опипавши(19) и поклонивши се апостол Тома, великим гласом клицаше: Господ мој и Бог мој! И чиме ћемо, Господару, узвратити Теби за све што си нам Ти, Господару, дао? Но, Ти, свемогући Царе свега, обуци свештенике наше, који живе у православној вери, у правду. Нашим православним царевима дај силу против непријатеља, народ који стоји овде сачувај у миру, незнабошце укроти, заробљене хришћане, браћу нашу, врати и умири Свој свет, Боже, Спаситељу наш!“ Возглас: „Јер Теби приличи свака слава, част, благодарност и поклоњење, заједно са пречистим Твојим Оцем и Свесветим и Животворним Твојим Духом, сада и увек.“ Познато је да су у свим Литургијама, изузев коптске Литургије Григорија Богослова и Testamentum Domini nostri Iesu Christi, евхаристијске молитве упућене Богу Оцу. Међутим, двадесет осам заамвоних молитава упућено је Богу Сину, једна Богу Оцу, једна Богу Оцу и Богу Сину, једна Пресветој Богородици, а једна светом Јовану Крститељу, чиме се стварала дисхармонија у евхаристијском канону.(20) Данас обе византијске Литургије, светог Василија Великог и светог Јована Златоустог, имају заједничку заамвону молитву за целу литургијску годину: „Господе, који благосиљаш оне који Те благосиљају... “ Постоји мишљење да се ова молитва употребљавала само у обичне дане.(21) Са њом се срећемо први пут у почетку VIII века у јерменској верзији Златоустове Литургије.(22) Барберинијев кодекс, из следећег века, такође је има, али само у Литургији светог Василија Великог.(23) Велика је штета што се тако велики број садржајних заамвоних молитава више не употребљава на богослужењу, јер би ове молитве и данас „по дубини мисли служиле веома назидавајућим средством за просвећење оних који се моле у духу православне побожности“(24). Да завршимо речима епископа Порфирија Успенског: „Значи, заамвоне молитве су јако старе? Да! Зато што је и мој Евхологион врло стар. Да ли је могуће обновити читање обих молитава у наше дане? Не само да је могуће, већ би и требало, зато што се у њима назидавајући објашњава суштина празника.“(25) НАПОМЕНЕ 1 Ова пракса је постојала у Источној сиријској Цркви још 708. године. Casimir Kucharek, The Byzantine-Slav Liturgy of St. John Chrysostom, Allendale, N. J., 1971, 729. 2 Књига о судијама, 18, 6. 3 F. E. Brightman, Liturgies Eastern and Western: Eastern Liturgies, Oxford 1896, 67. 4 Марко, 11, 9; Лука, 19, 38. 5 Missal Ambrosianum, 1912, 183. 6 Протопрезвитер др Лазар Мирковић, Православна литургика. Други посебан део. Друго издање, Београд 1966, 122. 7 Исто. 8 Luis Bouyer, The Final Synthesis of the Eucharist of St. James, Eucharis, Notre Dame, Ind., 1968, 237. 9 Профессор Архимандрит Киприан (Керн). Евхаристия. (Из чтений в Православном Богословском институте в Париже), 1947. 10 Luis Bouyer, Liturgy and Architecture, Notre Dame, Ind., 1967, 59. 11 М. Н. Скабалланович, Толковый Типикон: Объяснительное изложение Типикона с историческим введением, Киев, Вып. 3, 1915, 13. 12 Т. II, ib., 1901. 13 Архимандрит Киприан, наведено дело, 335. 14 Ambon Praayers of the Byzantine Church. For various feasts. Parma, Ohio 1072, 67 15 Богослужение Страстной и Пасхальной седмиц во св. Иерусалиме в IX–Xвв., Казань 1894. 16 Исто, 50-53, 64-67, 80-83. 17 Demetrios J. Constantelos, The Holy Scriptures in Greek Orthodox Worship, Brookline, Mass., 1966, 7. 18 Исто, 8. 19 У овој заамвоној молитви се каже да је свети апостол Тома опипао Спаситељева ребра, као што се о томе говори и у служби Томине недеље, а такође се представља и у иконографији. Међутим, апостол Тома то није учинио, а што се види из Јовановог Јеванђеља 20, 26-28: „И послије осам дана опет бијаху унутра ученици његови и Тома с њима. Дође Исус кад бијеху врата затворена, и стаде на средину и рече: Мир вам! Затим рече Томи: Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој.“ 20 Дисхармонију имамо и данас у евхаристијском канону, јер је уношењем тропара трећег часа у молитву епиклезе нарушена не само граматичка целина, већ и сам смисао молитве. Види о томе Архимандрит Кипран, наведено дело, 277-286. 21 Casimir Kucharek, наведено дело, 730. 22 G. Aucher, La versione armena della Liturgia di San Giovanni Chrysostomo, in:ΧΡΙΣΟΣΤΟΜΙΚΑ (Rome 1908), 397-398. 23 F. E. Brightman, наведено дело, 343-344. 24 Архимандрит Киприань, наведено дело, 335. 25 Орлов М. И., прот. Литургия св. Василия Великого, СПб., 1909, 321. Извор текста: http://zlatousti.org/clanakview/index?id=66 Извор фотографије: http://www.spc.rs/sr/episkop_sava_vukovitsh_izabrani_bogoslovskoistorijski_radovi View full Странице
  10. Неславно пропадање славних новина 16. Јул 2017 - 15:24 Неславно пропадање славних новина или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви. Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви. Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“. Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“. Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него... На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор. Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник српског дела Мешовите комисије за дијалог о Степинцу, и епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије
  11. Неславно пропадање славних новина 16. Јул 2017 - 15:24 Неславно пропадање славних новина или како се „Вечерње новости” против банкрота боре лажима о Српској Православној Цркви Четворогодишње стрмоглаво пропадање „Вечерњих новости“, очај запослених и њихова молба држави као сувласнику да њих и њихову кућу спасе од менаџмента, урушавања тиража свих издања, мобинга, изгубљених парница, вишемилионских дугова и, напослетку, блокаде рачунâ пред банкрот, – за који се надамо да ће ипак бити избегнут, – из нашег угла ишли су упоредо са кардиналном променом уређивачке политике према Српској Православној Цркви. Да неистине са насловне и четврте стране „Вечерњих новости“ од 15. јула нису толико бруталне и злонамерне, на њих се не бисмо ни осврнули. Али, када на половини насловне стране стоје речи „Шок на крају рада Комисије – ПОТПИСАНО: СТЕПИНАЦ ЈЕ МУЧЕНИК?! У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима“, јасно је да уредништво „Новости” потура читаоцима отровну лаж да су српски чланови Мешовите комисије за дијалог о Степинцу мал’те не потписали његову канонизацију. Тиме, очевидно, жели да код верникâ изазовe крајње неповерење према Светосавској Цркви. Да бисмо покушали да разумемо мотивацију уредништва за такав однос према Српској Цркви, вратимо се на 18. јануар претходне године! Тада су „Новости”, после посете званичне црквене делегације Ватикану, објавиле: „Новости сазнају: СПЦ у Ватикану уговарала папину посету Београду“. Наравно, на сличан начин писала је о овом догађају и загребачка штампа. Да би повукли ову измишљотину, „Новостима” нису била довољна ни два званична писмена демантија из врха Српске Цркве, ни изјава Одељења за штампу Свете Столице, ни изјава митрополита Амфилохија. За уредништво „Вечерњих новости“, и тада и данас, важно је једино шта каже (или налаже?) Загреб, односно део тамошњег политичког и црквеног естаблишмента који би имао користи од канонизације надбискупа Степинца. Искључиво у том светлу може се разумети зашто у чланку од 15. јула, без икакве задршке или опреза, горљивије него у загребачкој штампи, „Новости” немилосрдно ваде речи из контекста, фалсификују, тенденциозно и искривљено, а у корист хрватске стране, тумаче поједине ставове заједничког саопштења, измишљају непостојеће саговорнике из црквених и научних кругова, све до измишљања и стављања под наводнике апсолутно непостојеће реченице: „Степинац је мученик и исповедник вере Римокатоличке Цркве“. Да нема места чуђењу због оваквих поступака него да се ради о доследном праћењу каптолске диригентске палице, потврђује и то што, на пример, део саопштења, оригинално написаног на италијанском језику, који гласи: „Si è pure potuto illustrare la vita e il ministero di un importante рastore cattolico, in un periodo particolarmente travagliato della storia“, наводе по нетачном хрватском преводу, – „... Живот и служба једног угледног католичког пастира у посебно тешком историјском периоду..“, а не правилно: „... Живот и служба једног важног католичког пастира у посебно проблематичном историјском периоду“, како стоји на званичној интернетској страни Српске Православне Цркве. Коме и због чега је било потребно да свесно даје погрешан превод заједничког саопштења, нама је јасно, а јасно је и због чега несавесне преводиоце, свесне тога шта и зашто раде, следи уредништво „Новости“. Поред загребачких диригената, са српске стране једини саговорник „Новости“ заправо је био др Вељко Ђурић Мишина, еnfant terrible српске историографије, трудољубив и вредан истраживач, али и човек који ће остати запамћен како по недоличном писању о двојици корифејâ српске науке, академику Василију Крестићу и професору др Србољубу Живановићу, тако и по неодговорном и неаргументованом коментарисању учинка српског дела Мешовите комисије о Степинцу, управо у „Новостима” од 15. јула. Он за „Новости” представља и црквене и научне кругове, а њему се причињавају игре у режији политичких и других чинилаца. Он громопуцатељно, али сасвим неутемељено, проглашава: Хрвати однели победу! Није него... На његову жалост и на жалост „Новости” и њихових новинара који, свесно или несвесно, пишу као чланови хора под диригентском палицом загребачког Каптола, ситуација је потпуно другачија: српски део заједничке комисије, заједно са врхунским српским историчарима, изнео је, за православно схватање живота и светости, за православни етос, снажне и убедљиве аргументе за своје ставове. Истина је да те аргументе хрватска страна у дијалогу није прихватила, као што ни наша страна није прихватила њене аргументе. То значи израз „и даље различита тумачења” (интерпретације) двеју страна, а не прихватање Степинца као светитеља и мученика од стране српског дела Комисије, како безочно и бесрамно импутирају новинари „Вечерњих новости”. У складу са постигнутим договором, без обзира на фалсификате, притиске и кампању коју у Хрватској води Каптол, а у Србији незнавени пропагатори каптолске „истине” о Степинцу, попут уредникâ и новинарâ „Вечерњих новости”, Српска Православна Црква неће износити у јавност аргументацију наше стране све док се рад Комисије потпуно не приведе крају, осим уколико колеге из Загреба у међувремену не прекрше договор. Напослетку желимо да изразимо жарку жељу и упутимо молитву Господу да, зарад читалаца и запослених, одговорни у држави нађу решење за опстанак „Вечерњих новости“, а да их убудуће воде људи који спас од финансијског банкрота неће тражити у духовном и моралном банкроту, односно служењу оним круговима који нам не мисле добро. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, председник српског дела Мешовите комисије за дијалог о Степинцу, и епископ бачки Иринеј, члан исте Комисије View full Странице
  12. Наднасловом се тврди да је то „шок на крају рада комисије”, а поднасловом да „у заједничком саопштењу нема ни слова о његовој улози у злогласној НДХ” и да „у СПЦ незванично признају” (ни назнаке, наравно, о томе ко „признаје”!) да је став српске стране у овом дијалогу био „необично снисходљив према римокатолицима”. Сâм тако бомбастично и сензационалистички најављени текст носи још лажљивији и покваренији наслов: „Степинац мученик, ни слова о злочинима!”, са пикантним поднасловом којим се преноси став историчара др Вељка Ђурића да су „у размени научних аргумената Хрвати очигледно однели победу” (стр. 4). Читајући овај текст по повратку из Рима, питао сам се: да ли су „Вечерње новости” озбиљан лист или фабрика лажи? Како је дошло до еволуције или, тачније, инволуције текстова из „Вечерњих новости” од одговорног и, по могућству, објективног извештавања о догађајима до таблоидног, бестидног лагања, клеветања и фалсификовања најцрње врсте? Како је могуће да лист који претендује на српско становиште по разним питањима државног, јавног, политичког и културног живота, а нарочито по питању положаја Србије и српског народа уопште на ветрометини међународних односа и геостратешких игара великих сила и њихових сателита, спадне на то да учестало, готово по правилу, објављује текстове којима се отворено напада, клевета и за разне ствари неправедно оптужује Српска Православна Црква? У том оквиру, „Новости” су овим коментаром о раду споменуте Комисије, на нашу жалост и на своју срамоту, превазишле загребачки „Глас Концила”, најпознатије београдске антисрпске и антиправославне листове, па и саме себе на свом садашњем „ступњу еволуције”. После ових општих уводних запажања ред је да проценимо и оценимо сваку појединачну поставку ваистину шокантног писанија двојца Драговић − Керблер, почев од насловâ, наднасловâ и поднасловâ. „Шок на крају рада Комисије?” Ма немојте! Ако је за господу (или, може бити, још увек другове?) из „Новости” шок што се у једном заједничком саопштењу (подвлачим: заједничком), и то саопштењу које не извештава о укупном раду Комисије него само о њеном последњем, шестом састанку, о Степинцу говори неутрално (подвлачим: неутрално), односно ни позитивно (хрватско „мотриште”) ни негативно (српско гледиште) него управо неутрално, колики ли је тек шок међу хрватским „домољубима” наводне ултракатоличке оријентације што се о њему не говори у суперлативима, у славоспевима и дитирамбима, него управо неутрално? Следствено, шок је или заједнички, српско-хрватски, подједнако заступљен и у редакцији „Новости” и у уредништву „Гласа Концила”, или га уопште нема. „Новости”, наравно, не признају шок у Загребу него га констатују једино у Београду. Толико о озбиљности, одговорности и истраживачком новинарству, али и о родољубљу и истинољубљу! Уредници и чланкописци „Новости” су, изгледа, једини на свету који не знају да се у заједничким саопштењима, изјавама, декларацијама и прокламацијама може налазити само и искључиво оно што је за обе стране у дијалогу прихватљиво, макар то био и крајњи минимум, а корисно је, мада не и обавезно, да се и разлике у приступу означе или именују. То је у Саопштењу са шестог састанка Комисије дословно и доследно примењено: у њему се констатује да „у случају кардинала Степинца” тумачења Срба и Хрвата „остају и даље различита”. У изворном тексту Саопштења, на италијанском језику, формулација је, штавише, још изразитија: интерпретације су на српској и хрватској страни и даље divergenti (не просто differenti) − размимоилазе се, међусобно су удаљене, несагласне су, а све је то ипак више него само „различите”, мада је довољно, и предовољно, и то што су различите. Ово је јасно сваком осим онога ко, попут новинарског двојца из „Новости”, не жели да му буде јасно. Не бисмо се, додуше, зачудили кад бисмо са те адресе чули софистичку, лукаву примедбу да не само што се не помиње Степинчева „могућа умешаност у злочине” него се он помиње као „угледан католички пастир”. Прво: шта значи „могућа умешаност у злочине”? Како употребити тако бесмислен исказ у саопштењу за јавност, притом заједничком саопштењу? Јер, просто-напросто, умешаност у злочине или јесте или није историјска чињеница, или је стварна или непостојећа. „Могућа умешаност” је немогућа. Није много срећнија ни сама привидно лукава синтагма „умешаност у злочине”: „умешаност” може да значи, у нормалном сувислом говору, само једно − активно учешће у злочинима, злочиначко поступање. Да ли чланкописци из „Новости” стварно мисле да се тако нешто може наћи у саопштењу које у себи садржи минимум онога што заједнички могу да кажу и једни и други, и заговорници Степинчеве канонизације и њени убеђени оспораватељи? Зар су заборавили да је Комисија установљена управо због протеста Српске Православне Цркве поводом најаве те канонизације, а не на жељу хрватских бискупа? Најзад, што се тиче „угледног католичког пастира”, и то је чистима чисто: у хрватској католичкој средини он код већине ужива неоспоран углед, а у српској, са занемарљивим изузецима, никакав. И још нешто: аутори текста из „Новости” не користе српски превод, објављен у Информативној служби Српске Православне Цркве, него хрватски превод који је на овоме месту, случајно или намерно, погрешан. У италијанском оригиналу Саопштења, наиме, као и у српском преводу, помиње се „важан (importante) католички пастир”, а не „угледни католички пастир”. Разлика је голема и врло упадљива: „важан” не мора самим тим да буде и „угледан”, а и обрнуто − постоје и неважни угледници. Идемо даље. „У заједничком саопштењу нема ни слова о његовој (Степинчевој) улози у злогласној НДХ.” Ма немојте! Нема изричитога „слова” зато што то није ни била тема овога састанка: ратни, ендехазијски период Степинчева живота и рада обрађиван је, како са српског тако и са хрватског гледишта, на једном од претходних сусрета. Ипак, има посредног осврта, паметноме довољног. У претпоследњем пасусу Саопштења истиче се, наиме, као што сам већ нагласио, да су интерпретације Степинчеве личности неподударне код Срба и код Хрвата, православних и католика (interpretazioni divergenti). У претходној реченици открива се зашто постоје разна тумачења (interpetazioni varie): зато што постоје „различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови” као „предмет различитих тумачења”. Који су то догађаји ако не, у првом реду, догађаји у НДХ и чији „наступи, списи, ћутање и ставови” ако не Степинчеви? „У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима…” Зар? Који су то људи који тако нешто признају? Имају ли можда име и презиме, положај и звање, или се, по „добром старом” обичају новинарâ „Вечерњих новости” (и не само њих), ради о измишљеним „добро обавештеним” − али увек и свагда анонимним − круговима, „блиским врху СПЦ”? Лично верујем да је „признање” лажно, а они што „признају” − виртуелне, фиктивне, измаштане личности. Моје следеће питање гласи: у чему се огледа „необична снисходљивост” српских православних представника у Комисији према римокатолицима? Да ли у томе што у заједничком Саопштењу (опет подвлачим: заједничком!) нема омаловажавајућих и увредљивих, а камоли простачки погрдних епитета на рачун римокатоличких сабеседника? Претпостављам да би баш такав речник одговарао истанчаном укусу и бонтону новинарске дружине из „Новости”. Чудим се ипак што, тако интелигентни и културни како их је Бог дао, нису уочили исту такву „необичну снисходљивост” римокатоличке стране према православним саговорницима, притом, авај, још и Србима. Где је бар код њих норма и стандард који прописује двојац Драговић − Керблер? Зар ниједампут да не употребе неки од израза широко распрострањених и омиљених у јавном дискурсу познатих „домољуба” у хрватској средини, попут изразâ „шизматици”, „бизантинци” или бар „одијељена браћа” у црквеној равни, а „србокомунисти”, „четници” или макар „српски агресори” по националним параметрима? Ако свега тога у тексту Саопштења нема, − а нема га, − закључак је само један: или је фамозна снисходљивост двосмерна и обострана или је она само једна у низу новинарских подметачина, на жалост оних културтрегера који обичну пристојност у говору и опхођењу проглашавају за „снисходљивост”. Уосталом, зашто би и сама снисходљивост била мана, а не врлина, без обзира на понашање „друге стране”? Ко одбацује људе због њихове снисходљивости према другим људима, ма какви они били, тај одбацује ништа мање до срж хришћанства, па и Самога Бога, Најснисходљивије Биће, Онога Који „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (I Тим. 2, 4) и Који „тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јов. 3, 16), „… да се свет спасе кроз Њега” (Јов. 3, 17). Без божанскога снисхођења, плода бескрајне и безмерне љубави Божје, не би, дакле, Христос сишао у пали свет, у сусрет паломе човеку, нити би дошло до Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом, извојеване Његовим Крстом и Васкрсењем. Али покушаћу да и сâм снисходим новинарима наших „Новости” и да их не замарам даље наводима из Библије и теолошким рефлексијама. Радије ћу у наставку прокоментарисати конструкције и подметања са четврте стране овога броја „Новости”. „Све Цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска Православна Црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере”. Овако аутори Драговић и Керблер преносе „став из заједничког саопштења мешовите комисије”, како изричито тврде. Ја пак тврдим да је и овде посреди нечасни, злонамерни фалсификат. Ево како стварно гласи кратка и јасна формулација у Саопштењу: „… Све су Цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”. Ништа више! Ово је општа, свеобухватна констатација, општеважећа историјска и теолошка истина. Ту се не помињу ни Други светски рат, ни простор НДХ, ни посебно Римокатоличка и Српска Православна Црква. Све су то новинари „Новости” смишљено, са нимало похвалном намером да изазову погрешне утиске и закључке, дописали изворној реченици. Циљ им је очито био да се међу недовољно обавештеним верницима Српске Православне Цркве – и у српској јавности уопште – створе пометња, саблазан и неповерење према српској страни у иначе тешком дијалогу о Степинцу, што ће рећи неповерење према члановима Комисије у епископском чину, а не мање и према њиховим сарадницима и стручним саветницима из редова најистакнутијих српских историчара. Нимало се не чудим: свезнајући новинари из „Новости” су за сав овај комплекс црквених и, превасходно, историографских питања стручнији и меродавнији од свих доктора и професора богословских, религиолошких и историјских наука. Зато и имају право да им суде и пресуђују. Сада је, међутим, дошао час да покажем веродостојност и истинитост реченога „става” из Саопштења, а самим тим и апсурдност инсинуацијâ тима Драговић − Керблер. „Све Цркве”, стоји у Саопштењу, − дакле, не само Римокатоличка и уз њу Српска Православна Црква, − биле су „изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”, притом не једино „на простору НДХ” и „током Другог светског рата и после њега”, него свуда и свагда. Идем редом: мученике и исповеднике имају све Православне Цркве од апостолских дана до дана данашњег, а међу њима, у новије доба, највише Руска Православна Црква: њени мученици и исповедници − од Лењина, преко Стаљина, до Брежњева − броје се у милионима, а не у хиљадама људских бића. У мањем броју, сразмерно броју верникâ, али процентуално у истом или веома сличном опсегу, мученике и исповеднике вере изнедриле су и све остале Цркве православног Истока, међу њима и наша, Српска Православна Црква. Навешћу, илустрације ради, само један пример мучеништва, и то баш из времена Другог светског рата и са простора НДХ. Реч је о старцу Вукашину из села Клепаца у Херцеговини, којем усташки кољач Жиле Фригановић одсеца најпре нос, па уши, па друге удове, тражећи од њега да кличе Павелићу и усташком поретку, а он сваки пут, упркос болу, мирно изговара: „Само ти, дијете, ради свој посао!” Напослетку усташки нечасни „часник” усмрћује непоколебивога старца, али зато никад више нема мира и спокоја ни на јави ни у сну. Непрекидно види старца Вукашина и чује његов глас: „Само ти, дијете, ради свој посао…” Тражи, узалудно, помоћ психијатра Неде Зеца, − узгред буди речено, православнога Србина, − али помоћи му нема: не дâ Бог и правда Божја. Крајњи резултат је следећи: име старца Вукашина је записано у календару светих мученика Православне Цркве, а за његовога крвника се једино можемо надати да се макар на самрти покајао за своје злочине. Од небројених примера мучеништва у великом руском народу − већем по мучеништву неголи по бројности и територији − наводим само један, и то из времена Другог светског рата: у логору смрти Аушвицу монахиња Марија Скопцова, руска емигранткиња из Париза и учесница француског Покрета отпора, стаје у ред уместо друге личности, по свој прилици Јеврејина или Јеврејке, и одлази у смрт из љубави према непознатом човеку, али ближњем зато што је људско биће. И она је посмртно прибројана сабору светих Православне Цркве. И тако редом… А да ли је на хришћанском Западу било сличних мученика? Јесте, и то не мало. Навешћу као пример близу две хиљаде пољских римокатоличких свештеника побијених од хитлероваца, што износи четвртину пољског римокатоличког свештенства, а у НДХ јасеновачке мученике, словеначке римокатоличке свештенике и хрватске старокатолике. Ту је и римокатолички пандан подвигу свете мученице Марије Скопцове: фратар Максимилијан Колбе, Пољак, који у логору Дахау такође стаје у ред за смрт да би покушао да спасе непознатог ближњег. Веровали или не, али и протестанти су имали своје мученике за време Хитлерове епохе: то су не само чувени пастор и теолог Бонхефер већ и многи други, припадници „Цркве исповедникâ” (die bekennende Kirche). Грех је не споменути и Јермене, Копте, Асирце, Халдејце, Сиријце и друге хришћане Истока, страдалнике и мученике од 7. века до овога часа, дакле више од тринаест столећâ. После предузетог извртања смисла и обезвређивања реченице која говори о мучеништву као чудесном феномену у читавом хришћанском свету, у различитим облицима и са различитим тумачењима, наши текстописци откривају и зашто чине то што чине – зато што им је намера, нимало похвална и овога пута, да изведу закључак како је „овај став из заједничког саопштења” у стварности „многима послужио као показатељ да српска страна није доказала умешаност контроверзног надбискупа у геноцид над српским народом у НДХ”. Ово тврђење као да је од речи до речи преписано из „Гласа Концила” или из неког још опскурнијег загребачког гласила. Разуме се да „српска страна” није доказала такву умешаност онима који не прихватају никакве доказе, чак ни оне документоване већ одавно објављеним изјавама самога Степинца. У такве, по свему судећи, не спадају само познати хрватски предлагачи његове канонизације већ и њихови самозвани адвокати из београдског листа са репутацијом српског патриотског гласила. Да ли је „српска страна” ишта доказала или није, то не могу да знају новинари „Вечерњих новости”, па чак ни историчар г. Вељко Ђурић, нити било ко други, све до дана објављивања свега материјала Комисије и увида заинтересованих компетентних људи у тај материјал. Унапред паушално и напамет изрицати негативан суд о „српској страни” у дијалогу стварно је неозбиљно. На крају крајева, ако „српска страна”, претпоставимо, није доказала „хрватској страни” Степинчеву „умешаност у геноцид”, да ли то треба да значи да је „хрватска страна” доказала „српској страни” његову неумешаност? Оваква логика у размишљању и методологија у закључивању какву налазимо у надобудном тексту на четвртој страни „Вечерњих новости” од 15. јула доводи ствари до апсурда. То важи и за следећу тезу велеучених новинара, засновану на више него климавој подлози претходне. Она гласи: „Због неколико спорних ставова из саопштења, његовог општег тона и употребљених формулација, у црквеним и научним круговима, спекулише се да српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе о Степинчевој улози у прогону, присилном превођењу у католичку веру и игнорисању масовних убистава Срба у логорима смрти НДХ.” Узвраћам питањима. Који ставови су спорни и због чега су спорни? Зашто је „општи тон” мањкав или, штавише, погрешан? Које формулације не одговарају општеприхваћеним правилима цивилизованог изражавања, у духу доследности у сопственим ставовима и истовременог елементарног поштовања према личностима и уверењима „са друге стране”? На основу чега господа Драговић и Керблер закључују да „српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе”? Да ли су читали њихове реферате и слушали њихова излагања? А и да јесу, као што нису, да ли стварно верују да баш они и њихови ауторитети из „црквених и научних кругова” поседују такву научну и стручну спрему да су у стању да прате и схвате, примера ради, богословске анализе двојице српских митрополита и професора, Амфилохија и Порфирија, или пак аргументацију више српских историчара, такође универзитетских професора, насталу као плод многогодишњег рада у библиотекама и архивима? Наглашавам да би коректни одговори морали бити заиста утемељени на конкретним подацима и необоривим чињеницама, као и на непосредном увиду у ток рада Комисије, а не на флоскулама типа „служи као показатељ”, „спекулише се”, „сугерише” и сличнима, у духу Бећковићевог „рече ми један чо’ек”. Истина је сасвим другачија: ставови представникâ Српске Православне Цркве су били доследни, кристално јасни и часни; општи тон разговора коректан, уљудан и пристојан, у духу узајамног поштовања независно од разликâ у ставовима и оценама; формулације разговетне и недвосмислене, изложене на културан начин, без лукавства и задњих намера, усмерене ка једном циљу − утврдити, колико год је то у нашој моћи, историјску истину о људима и догађајима. Неприхватање виђењâ и закључака представникâ наше Цркве од стране представникâ Хрватске бискупске конференције не може бити приказано као неуспех оних првих и успех ових других. А управо то, на крајње непримерен начин, чине аутори овог невероватног текста у „Новостима” када хладнокрвно тврде да су „католици и практични добитник ових разговора” или, позивајући се на г. Вељка Ђурића Мишину, да су „Хрвати очигледно однели победу”. Нека ми се не замери, али не могу да прећутим своју огорченост оваквим навијачким писањем. Па све да су плаћени намештеници загребачкога Каптола, а свакако нису, овако нешто од њих не би захтевао ниједан послодавац или налогодавац. А чиме им се то замерила наша народна и мученичка Црква да јој ово раде? Не знам, чак не могу ни да наслутим. Напомињем да немам намеру да о овим питањима јавно полемишем са г. Вељком Ђурићем, не толико стога што га сматрам пријатељем колико стога што нисам историчар. Зато евентуалну реплику на његове негативне судове о учинку српског дела Комисије и оптужбе на рачун њених чланова и консултаната препуштам његовим колегама историчарима. Враћам се, у завршници овог одељка свог „утука на утук”, на питање успеха и неуспеха, „победе” и „пораза”. Ако је наш неуспех и пораз у томе што хрватска страна у дијалогу није прихватила наше виђење и нашу оцену Степинчевог чињења и нечињења пре и током Другог светског рата, онда, са истом закономерношћу, следи и то да наше неприхватање хрватског виђења и хрватске оцене Степинчеве делатности у том периоду представља наш успех и нашу „победу”, а хрватски неуспех и „пораз”. Очевидно је, дакле, да или нема победника и губитника или да су обе стране у исто време и победничке и губитничке. Ваистину, логика је и Драговићева и Керблерова Ахилова пета, а можда и њихов „сан летње ноћи”. Једино делимично тачно запажање овога дичнога двојца јесте запажање које се односи на приступ српских научника фондовима ватиканских архива затвореним за јавност. Није, наиме, тачно тврђење да су били затворени и за сараднике српског дела Комисије, али јесте тачно да им је приступ био ограничен и да су добили мали број тражених докумената. Притом ваља имати у виду и поштено рећи да је папа нашој страни у своје време генерално дозволио приступ овим фондовима. Завршни део текста из „Вечерњих новости” не изискује, чини ми се, посебан осврт јер углавном препричава већ речено у првом делу текста или пак преноси каптолске коментаре из Загреба. Не бих да се овде и њима бавим иако су ми веома добро познати пошто сам их слушао и читао стотинама пута, а садржај неких знам готово наизуст. Све у свему, навијачко, сервилно – рекао бих: каптололатријско колико и антипатријаршијско – сочињеније господе Драговића и Керблера оставља крајње мучан утисак, бар у мојој души. Они сигурно никад нису чули изјаву старог, одавно покојног, а мени драгог монаха, родом из околине Призрена, којом је он желео да опише српско-арбанашке односе, а која гласи: „Они ги имају своје, ми ги имамо своје.” Ова народска изјава изражава и природу српско-хрватских односа у целости и резултат рада Комисије, где нема места лицитирању о „победницима” и „губитницима”. За наук и пример новинарима „Вечерњих новости” о чијем тексту и написах све ово наводим, на крају, неупоредиво поштеније писање ауторке Влатке Полшак Палатинуш, објављено 14. јула на сајту Тportal. Госпођа Полшак Палатинуш пише: „Годину дана и шест састанака касније Мјешовита комисија Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве о кардиналу Степинцу није се помакнула с почетне точке. Рад ове комисије завршен је, сви су остали на својим почетним ставовима, а хоће ли и када блажени Алојзије Степинац бити проглашен светим, и даље је непознаница.” У даљем тексту додаје: „У хрватској се јавности могу чути ,утјешни’ аргументи како је Папа само у духу екуменизма желио уважити став СПЦ-а те да за њега проглашење Степинца светим није под упитником. Српска јавност с друге стране ликује јер сматра да су зауставили канонизацију.” Одмах потом закључује: „… Многи се слажу с тиме да је аргентински папа овим потезом желио ово питање на неодређено вријеме макнути с дневног реда, можда и врући крумпир препустити својем насљеднику да се гомба с њим, јер Степинац је првокласно политичко питање и у Хрватској и у Србији.” Ауторка овог текста, насловљеног као „Пет точака о Комисији”, зацело није Српкиња, па отуд евентуално пристрасна, а није ни задрта заговорница нити пак острашћена противница Степинчеве канонизације, али зато, за разлику од наших јунака ове невеселе повести, зна шта значи одговорно истраживачко новинарство. Сажетак њеног доживљаја Комисије исказан је у поднаслову њеног текста и гласи: „Хрватима је Степинац и даље светац, Србима усташки викар.” Реч је Христова: „Ко има уши да чује, нека чује!” (Мат. 11, 15; 13, 9 и 43; Марк. 4, 9 и 23; 7, 16; 8, 18; Лук. 8, 8 и 14, 35). http://beseda.rs/sok-na-kraju-rada-komisije-vecernje-novosti-ozbiljan-list-ili-fabrika-lazi/#.WW57XKBa7zA.facebook
  13. Као главни текст „Вечерњих новости” од 15. јула текуће године најављен је на насловној страни, словима од близу два сантиметра (док сâм назив листа има слова од око сантиметар и по), текст новинарског двојца Р. Драговић – Ј. Керблер, посвећен шестом састанку Мешовите комисије Српске Православне Цркве и Хрватске бискупске конференције о улози Алојзија Степинца пре, током и после Другог светског рата. Наслов најаве са насловне стране гласи: „Потписано: Степинац је мученик?!” Наднасловом се тврди да је то „шок на крају рада комисије”, а поднасловом да „у заједничком саопштењу нема ни слова о његовој улози у злогласној НДХ” и да „у СПЦ незванично признају” (ни назнаке, наравно, о томе ко „признаје”!) да је став српске стране у овом дијалогу био „необично снисходљив према римокатолицима”. Сâм тако бомбастично и сензационалистички најављени текст носи још лажљивији и покваренији наслов: „Степинац мученик, ни слова о злочинима!”, са пикантним поднасловом којим се преноси став историчара др Вељка Ђурића да су „у размени научних аргумената Хрвати очигледно однели победу” (стр. 4). Читајући овај текст по повратку из Рима, питао сам се: да ли су „Вечерње новости” озбиљан лист или фабрика лажи? Како је дошло до еволуције или, тачније, инволуције текстова из „Вечерњих новости” од одговорног и, по могућству, објективног извештавања о догађајима до таблоидног, бестидног лагања, клеветања и фалсификовања најцрње врсте? Како је могуће да лист који претендује на српско становиште по разним питањима државног, јавног, политичког и културног живота, а нарочито по питању положаја Србије и српског народа уопште на ветрометини међународних односа и геостратешких игара великих сила и њихових сателита, спадне на то да учестало, готово по правилу, објављује текстове којима се отворено напада, клевета и за разне ствари неправедно оптужује Српска Православна Црква? У том оквиру, „Новости” су овим коментаром о раду споменуте Комисије, на нашу жалост и на своју срамоту, превазишле загребачки „Глас Концила”, најпознатије београдске антисрпске и антиправославне листове, па и саме себе на свом садашњем „ступњу еволуције”. После ових општих уводних запажања ред је да проценимо и оценимо сваку појединачну поставку ваистину шокантног писанија двојца Драговић − Керблер, почев од насловâ, наднасловâ и поднасловâ. „Шок на крају рада Комисије?” Ма немојте! Ако је за господу (или, може бити, још увек другове?) из „Новости” шок што се у једном заједничком саопштењу (подвлачим: заједничком), и то саопштењу које не извештава о укупном раду Комисије него само о њеном последњем, шестом састанку, о Степинцу говори неутрално (подвлачим: неутрално), односно ни позитивно (хрватско „мотриште”) ни негативно (српско гледиште) него управо неутрално, колики ли је тек шок међу хрватским „домољубима” наводне ултракатоличке оријентације што се о њему не говори у суперлативима, у славоспевима и дитирамбима, него управо неутрално? Следствено, шок је или заједнички, српско-хрватски, подједнако заступљен и у редакцији „Новости” и у уредништву „Гласа Концила”, или га уопште нема. „Новости”, наравно, не признају шок у Загребу него га констатују једино у Београду. Толико о озбиљности, одговорности и истраживачком новинарству, али и о родољубљу и истинољубљу! Уредници и чланкописци „Новости” су, изгледа, једини на свету који не знају да се у заједничким саопштењима, изјавама, декларацијама и прокламацијама може налазити само и искључиво оно што је за обе стране у дијалогу прихватљиво, макар то био и крајњи минимум, а корисно је, мада не и обавезно, да се и разлике у приступу означе или именују. То је у Саопштењу са шестог састанка Комисије дословно и доследно примењено: у њему се констатује да „у случају кардинала Степинца” тумачења Срба и Хрвата „остају и даље различита”. У изворном тексту Саопштења, на италијанском језику, формулација је, штавише, још изразитија: интерпретације су на српској и хрватској страни и даље divergenti (не просто differenti) − размимоилазе се, међусобно су удаљене, несагласне су, а све је то ипак више него само „различите”, мада је довољно, и предовољно, и то што су различите. Ово је јасно сваком осим онога ко, попут новинарског двојца из „Новости”, не жели да му буде јасно. Не бисмо се, додуше, зачудили кад бисмо са те адресе чули софистичку, лукаву примедбу да не само што се не помиње Степинчева „могућа умешаност у злочине” него се он помиње као „угледан католички пастир”. Прво: шта значи „могућа умешаност у злочине”? Како употребити тако бесмислен исказ у саопштењу за јавност, притом заједничком саопштењу? Јер, просто-напросто, умешаност у злочине или јесте или није историјска чињеница, или је стварна или непостојећа. „Могућа умешаност” је немогућа. Није много срећнија ни сама привидно лукава синтагма „умешаност у злочине”: „умешаност” може да значи, у нормалном сувислом говору, само једно − активно учешће у злочинима, злочиначко поступање. Да ли чланкописци из „Новости” стварно мисле да се тако нешто може наћи у саопштењу које у себи садржи минимум онога што заједнички могу да кажу и једни и други, и заговорници Степинчеве канонизације и њени убеђени оспораватељи? Зар су заборавили да је Комисија установљена управо због протеста Српске Православне Цркве поводом најаве те канонизације, а не на жељу хрватских бискупа? Најзад, што се тиче „угледног католичког пастира”, и то је чистима чисто: у хрватској католичкој средини он код већине ужива неоспоран углед, а у српској, са занемарљивим изузецима, никакав. И још нешто: аутори текста из „Новости” не користе српски превод, објављен у Информативној служби Српске Православне Цркве, него хрватски превод који је на овоме месту, случајно или намерно, погрешан. У италијанском оригиналу Саопштења, наиме, као и у српском преводу, помиње се „важан (importante) католички пастир”, а не „угледни католички пастир”. Разлика је голема и врло упадљива: „важан” не мора самим тим да буде и „угледан”, а и обрнуто − постоје и неважни угледници. Идемо даље. „У заједничком саопштењу нема ни слова о његовој (Степинчевој) улози у злогласној НДХ.” Ма немојте! Нема изричитога „слова” зато што то није ни била тема овога састанка: ратни, ендехазијски период Степинчева живота и рада обрађиван је, како са српског тако и са хрватског гледишта, на једном од претходних сусрета. Ипак, има посредног осврта, паметноме довољног. У претпоследњем пасусу Саопштења истиче се, наиме, као што сам већ нагласио, да су интерпретације Степинчеве личности неподударне код Срба и код Хрвата, православних и католика (interpretazioni divergenti). У претходној реченици открива се зашто постоје разна тумачења (interpetazioni varie): зато што постоје „различити догађаји, наступи, списи, ћутање и ставови” као „предмет различитих тумачења”. Који су то догађаји ако не, у првом реду, догађаји у НДХ и чији „наступи, списи, ћутање и ставови” ако не Степинчеви? „У СПЦ незванично признају да је став необично снисходљив према римокатолицима…” Зар? Који су то људи који тако нешто признају? Имају ли можда име и презиме, положај и звање, или се, по „добром старом” обичају новинарâ „Вечерњих новости” (и не само њих), ради о измишљеним „добро обавештеним” − али увек и свагда анонимним − круговима, „блиским врху СПЦ”? Лично верујем да је „признање” лажно, а они што „признају” − виртуелне, фиктивне, измаштане личности. Моје следеће питање гласи: у чему се огледа „необична снисходљивост” српских православних представника у Комисији према римокатолицима? Да ли у томе што у заједничком Саопштењу (опет подвлачим: заједничком!) нема омаловажавајућих и увредљивих, а камоли простачки погрдних епитета на рачун римокатоличких сабеседника? Претпостављам да би баш такав речник одговарао истанчаном укусу и бонтону новинарске дружине из „Новости”. Чудим се ипак што, тако интелигентни и културни како их је Бог дао, нису уочили исту такву „необичну снисходљивост” римокатоличке стране према православним саговорницима, притом, авај, још и Србима. Где је бар код њих норма и стандард који прописује двојац Драговић − Керблер? Зар ниједампут да не употребе неки од израза широко распрострањених и омиљених у јавном дискурсу познатих „домољуба” у хрватској средини, попут изразâ „шизматици”, „бизантинци” или бар „одијељена браћа” у црквеној равни, а „србокомунисти”, „четници” или макар „српски агресори” по националним параметрима? Ако свега тога у тексту Саопштења нема, − а нема га, − закључак је само један: или је фамозна снисходљивост двосмерна и обострана или је она само једна у низу новинарских подметачина, на жалост оних културтрегера који обичну пристојност у говору и опхођењу проглашавају за „снисходљивост”. Уосталом, зашто би и сама снисходљивост била мана, а не врлина, без обзира на понашање „друге стране”? Ко одбацује људе због њихове снисходљивости према другим људима, ма какви они били, тај одбацује ништа мање до срж хришћанства, па и Самога Бога, Најснисходљивије Биће, Онога Који „хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине” (I Тим. 2, 4) и Који „тако заволе свет да је Сина Својега Јединороднога дао да нико ко верује у Њега не пропадне него да свако има живот вечни” (Јов. 3, 16), „… да се свет спасе кроз Њега” (Јов. 3, 17). Без божанскога снисхођења, плода бескрајне и безмерне љубави Божје, не би, дакле, Христос сишао у пали свет, у сусрет паломе човеку, нити би дошло до Христове победе над грехом, смрћу и ђаволом, извојеване Његовим Крстом и Васкрсењем. Али покушаћу да и сâм снисходим новинарима наших „Новости” и да их не замарам даље наводима из Библије и теолошким рефлексијама. Радије ћу у наставку прокоментарисати конструкције и подметања са четврте стране овога броја „Новости”. „Све Цркве током Другог светског рата и после њега, на простору НДХ, међу њима и Римокатоличка и Српска Православна Црква, биле су изложене окрутним прогонима и имале су своје мученике и исповеднике вере”. Овако аутори Драговић и Керблер преносе „став из заједничког саопштења мешовите комисије”, како изричито тврде. Ја пак тврдим да је и овде посреди нечасни, злонамерни фалсификат. Ево како стварно гласи кратка и јасна формулација у Саопштењу: „… Све су Цркве биле изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”. Ништа више! Ово је општа, свеобухватна констатација, општеважећа историјска и теолошка истина. Ту се не помињу ни Други светски рат, ни простор НДХ, ни посебно Римокатоличка и Српска Православна Црква. Све су то новинари „Новости” смишљено, са нимало похвалном намером да изазову погрешне утиске и закључке, дописали изворној реченици. Циљ им је очито био да се међу недовољно обавештеним верницима Српске Православне Цркве – и у српској јавности уопште – створе пометња, саблазан и неповерење према српској страни у иначе тешком дијалогу о Степинцу, што ће рећи неповерење према члановима Комисије у епископском чину, а не мање и према њиховим сарадницима и стручним саветницима из редова најистакнутијих српских историчара. Нимало се не чудим: свезнајући новинари из „Новости” су за сав овај комплекс црквених и, превасходно, историографских питања стручнији и меродавнији од свих доктора и професора богословских, религиолошких и историјских наука. Зато и имају право да им суде и пресуђују. Сада је, међутим, дошао час да покажем веродостојност и истинитост реченога „става” из Саопштења, а самим тим и апсурдност инсинуацијâ тима Драговић − Керблер. „Све Цркве”, стоји у Саопштењу, − дакле, не само Римокатоличка и уз њу Српска Православна Црква, − биле су „изложене окрутним прогонима и имале своје мученике и исповеднике вере”, притом не једино „на простору НДХ” и „током Другог светског рата и после њега”, него свуда и свагда. Идем редом: мученике и исповеднике имају све Православне Цркве од апостолских дана до дана данашњег, а међу њима, у новије доба, највише Руска Православна Црква: њени мученици и исповедници − од Лењина, преко Стаљина, до Брежњева − броје се у милионима, а не у хиљадама људских бића. У мањем броју, сразмерно броју верникâ, али процентуално у истом или веома сличном опсегу, мученике и исповеднике вере изнедриле су и све остале Цркве православног Истока, међу њима и наша, Српска Православна Црква. Навешћу, илустрације ради, само један пример мучеништва, и то баш из времена Другог светског рата и са простора НДХ. Реч је о старцу Вукашину из села Клепаца у Херцеговини, којем усташки кољач Жиле Фригановић одсеца најпре нос, па уши, па друге удове, тражећи од њега да кличе Павелићу и усташком поретку, а он сваки пут, упркос болу, мирно изговара: „Само ти, дијете, ради свој посао!” Напослетку усташки нечасни „часник” усмрћује непоколебивога старца, али зато никад више нема мира и спокоја ни на јави ни у сну. Непрекидно види старца Вукашина и чује његов глас: „Само ти, дијете, ради свој посао…” Тражи, узалудно, помоћ психијатра Неде Зеца, − узгред буди речено, православнога Србина, − али помоћи му нема: не дâ Бог и правда Божја. Крајњи резултат је следећи: име старца Вукашина је записано у календару светих мученика Православне Цркве, а за његовога крвника се једино можемо надати да се макар на самрти покајао за своје злочине. Од небројених примера мучеништва у великом руском народу − већем по мучеништву неголи по бројности и територији − наводим само један, и то из времена Другог светског рата: у логору смрти Аушвицу монахиња Марија Скопцова, руска емигранткиња из Париза и учесница француског Покрета отпора, стаје у ред уместо друге личности, по свој прилици Јеврејина или Јеврејке, и одлази у смрт из љубави према непознатом човеку, али ближњем зато што је људско биће. И она је посмртно прибројана сабору светих Православне Цркве. И тако редом… А да ли је на хришћанском Западу било сличних мученика? Јесте, и то не мало. Навешћу као пример близу две хиљаде пољских римокатоличких свештеника побијених од хитлероваца, што износи четвртину пољског римокатоличког свештенства, а у НДХ јасеновачке мученике, словеначке римокатоличке свештенике и хрватске старокатолике. Ту је и римокатолички пандан подвигу свете мученице Марије Скопцове: фратар Максимилијан Колбе, Пољак, који у логору Дахау такође стаје у ред за смрт да би покушао да спасе непознатог ближњег. Веровали или не, али и протестанти су имали своје мученике за време Хитлерове епохе: то су не само чувени пастор и теолог Бонхефер већ и многи други, припадници „Цркве исповедникâ” (die bekennende Kirche). Грех је не споменути и Јермене, Копте, Асирце, Халдејце, Сиријце и друге хришћане Истока, страдалнике и мученике од 7. века до овога часа, дакле више од тринаест столећâ. После предузетог извртања смисла и обезвређивања реченице која говори о мучеништву као чудесном феномену у читавом хришћанском свету, у различитим облицима и са различитим тумачењима, наши текстописци откривају и зашто чине то што чине – зато што им је намера, нимало похвална и овога пута, да изведу закључак како је „овај став из заједничког саопштења” у стварности „многима послужио као показатељ да српска страна није доказала умешаност контроверзног надбискупа у геноцид над српским народом у НДХ”. Ово тврђење као да је од речи до речи преписано из „Гласа Концила” или из неког још опскурнијег загребачког гласила. Разуме се да „српска страна” није доказала такву умешаност онима који не прихватају никакве доказе, чак ни оне документоване већ одавно објављеним изјавама самога Степинца. У такве, по свему судећи, не спадају само познати хрватски предлагачи његове канонизације већ и њихови самозвани адвокати из београдског листа са репутацијом српског патриотског гласила. Да ли је „српска страна” ишта доказала или није, то не могу да знају новинари „Вечерњих новости”, па чак ни историчар г. Вељко Ђурић, нити било ко други, све до дана објављивања свега материјала Комисије и увида заинтересованих компетентних људи у тај материјал. Унапред паушално и напамет изрицати негативан суд о „српској страни” у дијалогу стварно је неозбиљно. На крају крајева, ако „српска страна”, претпоставимо, није доказала „хрватској страни” Степинчеву „умешаност у геноцид”, да ли то треба да значи да је „хрватска страна” доказала „српској страни” његову неумешаност? Оваква логика у размишљању и методологија у закључивању какву налазимо у надобудном тексту на четвртој страни „Вечерњих новости” од 15. јула доводи ствари до апсурда. То важи и за следећу тезу велеучених новинара, засновану на више него климавој подлози претходне. Она гласи: „Због неколико спорних ставова из саопштења, његовог општег тона и употребљених формулација, у црквеним и научним круговима, спекулише се да српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе о Степинчевој улози у прогону, присилном превођењу у католичку веру и игнорисању масовних убистава Срба у логорима смрти НДХ.” Узвраћам питањима. Који ставови су спорни и због чега су спорни? Зашто је „општи тон” мањкав или, штавише, погрешан? Које формулације не одговарају општеприхваћеним правилима цивилизованог изражавања, у духу доследности у сопственим ставовима и истовременог елементарног поштовања према личностима и уверењима „са друге стране”? На основу чега господа Драговић и Керблер закључују да „српске владике и историчари нису изнели довољно јаке аргументе”? Да ли су читали њихове реферате и слушали њихова излагања? А и да јесу, као што нису, да ли стварно верују да баш они и њихови ауторитети из „црквених и научних кругова” поседују такву научну и стручну спрему да су у стању да прате и схвате, примера ради, богословске анализе двојице српских митрополита и професора, Амфилохија и Порфирија, или пак аргументацију више српских историчара, такође универзитетских професора, насталу као плод многогодишњег рада у библиотекама и архивима? Наглашавам да би коректни одговори морали бити заиста утемељени на конкретним подацима и необоривим чињеницама, као и на непосредном увиду у ток рада Комисије, а не на флоскулама типа „служи као показатељ”, „спекулише се”, „сугерише” и сличнима, у духу Бећковићевог „рече ми један чо’ек”. Истина је сасвим другачија: ставови представникâ Српске Православне Цркве су били доследни, кристално јасни и часни; општи тон разговора коректан, уљудан и пристојан, у духу узајамног поштовања независно од разликâ у ставовима и оценама; формулације разговетне и недвосмислене, изложене на културан начин, без лукавства и задњих намера, усмерене ка једном циљу − утврдити, колико год је то у нашој моћи, историјску истину о људима и догађајима. Неприхватање виђењâ и закључака представникâ наше Цркве од стране представникâ Хрватске бискупске конференције не може бити приказано као неуспех оних првих и успех ових других. А управо то, на крајње непримерен начин, чине аутори овог невероватног текста у „Новостима” када хладнокрвно тврде да су „католици и практични добитник ових разговора” или, позивајући се на г. Вељка Ђурића Мишину, да су „Хрвати очигледно однели победу”. Нека ми се не замери, али не могу да прећутим своју огорченост оваквим навијачким писањем. Па све да су плаћени намештеници загребачкога Каптола, а свакако нису, овако нешто од њих не би захтевао ниједан послодавац или налогодавац. А чиме им се то замерила наша народна и мученичка Црква да јој ово раде? Не знам, чак не могу ни да наслутим. Напомињем да немам намеру да о овим питањима јавно полемишем са г. Вељком Ђурићем, не толико стога што га сматрам пријатељем колико стога што нисам историчар. Зато евентуалну реплику на његове негативне судове о учинку српског дела Комисије и оптужбе на рачун њених чланова и консултаната препуштам његовим колегама историчарима. Враћам се, у завршници овог одељка свог „утука на утук”, на питање успеха и неуспеха, „победе” и „пораза”. Ако је наш неуспех и пораз у томе што хрватска страна у дијалогу није прихватила наше виђење и нашу оцену Степинчевог чињења и нечињења пре и током Другог светског рата, онда, са истом закономерношћу, следи и то да наше неприхватање хрватског виђења и хрватске оцене Степинчеве делатности у том периоду представља наш успех и нашу „победу”, а хрватски неуспех и „пораз”. Очевидно је, дакле, да или нема победника и губитника или да су обе стране у исто време и победничке и губитничке. Ваистину, логика је и Драговићева и Керблерова Ахилова пета, а можда и њихов „сан летње ноћи”. Једино делимично тачно запажање овога дичнога двојца јесте запажање које се односи на приступ српских научника фондовима ватиканских архива затвореним за јавност. Није, наиме, тачно тврђење да су били затворени и за сараднике српског дела Комисије, али јесте тачно да им је приступ био ограничен и да су добили мали број тражених докумената. Притом ваља имати у виду и поштено рећи да је папа нашој страни у своје време генерално дозволио приступ овим фондовима. Завршни део текста из „Вечерњих новости” не изискује, чини ми се, посебан осврт јер углавном препричава већ речено у првом делу текста или пак преноси каптолске коментаре из Загреба. Не бих да се овде и њима бавим иако су ми веома добро познати пошто сам их слушао и читао стотинама пута, а садржај неких знам готово наизуст. Све у свему, навијачко, сервилно – рекао бих: каптололатријско колико и антипатријаршијско – сочињеније господе Драговића и Керблера оставља крајње мучан утисак, бар у мојој души. Они сигурно никад нису чули изјаву старог, одавно покојног, а мени драгог монаха, родом из околине Призрена, којом је он желео да опише српско-арбанашке односе, а која гласи: „Они ги имају своје, ми ги имамо своје.” Ова народска изјава изражава и природу српско-хрватских односа у целости и резултат рада Комисије, где нема места лицитирању о „победницима” и „губитницима”. За наук и пример новинарима „Вечерњих новости” о чијем тексту и написах све ово наводим, на крају, неупоредиво поштеније писање ауторке Влатке Полшак Палатинуш, објављено 14. јула на сајту Тportal. Госпођа Полшак Палатинуш пише: „Годину дана и шест састанака касније Мјешовита комисија Хрватске бискупске конференције и Српске православне цркве о кардиналу Степинцу није се помакнула с почетне точке. Рад ове комисије завршен је, сви су остали на својим почетним ставовима, а хоће ли и када блажени Алојзије Степинац бити проглашен светим, и даље је непознаница.” У даљем тексту додаје: „У хрватској се јавности могу чути ,утјешни’ аргументи како је Папа само у духу екуменизма желио уважити став СПЦ-а те да за њега проглашење Степинца светим није под упитником. Српска јавност с друге стране ликује јер сматра да су зауставили канонизацију.” Одмах потом закључује: „… Многи се слажу с тиме да је аргентински папа овим потезом желио ово питање на неодређено вријеме макнути с дневног реда, можда и врући крумпир препустити својем насљеднику да се гомба с њим, јер Степинац је првокласно политичко питање и у Хрватској и у Србији.” Ауторка овог текста, насловљеног као „Пет точака о Комисији”, зацело није Српкиња, па отуд евентуално пристрасна, а није ни задрта заговорница нити пак острашћена противница Степинчеве канонизације, али зато, за разлику од наших јунака ове невеселе повести, зна шта значи одговорно истраживачко новинарство. Сажетак њеног доживљаја Комисије исказан је у поднаслову њеног текста и гласи: „Хрватима је Степинац и даље светац, Србима усташки викар.” Реч је Христова: „Ко има уши да чује, нека чује!” (Мат. 11, 15; 13, 9 и 43; Марк. 4, 9 и 23; 7, 16; 8, 18; Лук. 8, 8 и 14, 35). http://beseda.rs/sok-na-kraju-rada-komisije-vecernje-novosti-ozbiljan-list-ili-fabrika-lazi/#.WW57XKBa7zA.facebook View full Странице
  14. Присуствовали су: делегације градова побратима Бијељине, Крфа, Старе Загоре, Рмнику Влчеа, Волви Ставроса, Oдинцова, директор БИА Братислав Гашић, народни посланици, МУП, начелник Расинског округа, председници других општина, привредници, директори предузећа и јавних служби и др. Свечану седницу отворила је председница Скупштине Јасмина Палуровић, након које се обратио градоначелник Драги Несторовић. Додељена су признања: Видовданска награда, Плакете и Похвале. - Највеће признање, Видовданска награда, додељена је Његовом Преосвештенству Епископу крушевачком Господину др Давиду (Перовићу), за изузетан допринос развоју, неговању и очувању српске духовности, а награду је уместо Епископа примио протојереј-ставрофор Драги Вешковац, секретар Епископа крушевачког. Прота Драги је по преузимању Видовданске награде, у име Владике Давида прочитао следеће слово : Ваша благородства, ваша богољубља! Видовданске свечаности које се и ове године Господње савршавају у царском и свештеном граду Крушевцу сведоче о чврстој везаности његовој за предачка и отачка и свештена предања, за његове завете и ризнице. У том смислу ми гледамо и на програмски садржај ове вечери на овом часном месту. Тако онда и сам овај догађај улази у једну исту заједничку ризницу духовности и културе и напретка нашег вољеног града Крушевца, нашег Расинског округа и наше Богом спасаване Епархије крушевачке. Тога ради на видовдански Знамен који је по расуђивању намењен нашој смерности, и који се уручује нашој личности лета Господњег 2017-ог – ми не гледамо као на драгоценост која је припала смерности искључиво епископа крушевачког – то не! – него и на Знамен који припада нашем целокупном епархијском сословију; за прегнуће на делу изградње наше народне свештене куће, јединства свих њених житеља! Завршавајући наше свечано слово ми упућујемо срдачну благодарност свим члановима изборног Тела – који су благоизволели да сами Знамен посвете нашој смерности, да га вежу за наше име. Тим чином су и сви чесни крушевљани дали на знање своме епископу – да је баш он њихов владика! Зато им са своје стране он поручује – да су баш они његови драги и вољени епархиоти, за које се он Богу моли. На многаја, многаја љета, драга моја у Христу браћо и сестре! Вашега Богољубља у Христу Господу епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка
  15. Поводом дана Града – Видовдана, одржана је свечана седница Скупштине града Крушевца на којој су додељена традиционална признања и награде најзаслужнијим организацијама и појединцима. Присуствовали су: делегације градова побратима Бијељине, Крфа, Старе Загоре, Рмнику Влчеа, Волви Ставроса, Oдинцова, директор БИА Братислав Гашић, народни посланици, МУП, начелник Расинског округа, председници других општина, привредници, директори предузећа и јавних служби и др. Свечану седницу отворила је председница Скупштине Јасмина Палуровић, након које се обратио градоначелник Драги Несторовић. Додељена су признања: Видовданска награда, Плакете и Похвале. - Највеће признање, Видовданска награда, додељена је Његовом Преосвештенству Епископу крушевачком Господину др Давиду (Перовићу), за изузетан допринос развоју, неговању и очувању српске духовности, а награду је уместо Епископа примио протојереј-ставрофор Драги Вешковац, секретар Епископа крушевачког. Прота Драги је по преузимању Видовданске награде, у име Владике Давида прочитао следеће слово : Ваша благородства, ваша богољубља! Видовданске свечаности које се и ове године Господње савршавају у царском и свештеном граду Крушевцу сведоче о чврстој везаности његовој за предачка и отачка и свештена предања, за његове завете и ризнице. У том смислу ми гледамо и на програмски садржај ове вечери на овом часном месту. Тако онда и сам овај догађај улази у једну исту заједничку ризницу духовности и културе и напретка нашег вољеног града Крушевца, нашег Расинског округа и наше Богом спасаване Епархије крушевачке. Тога ради на видовдански Знамен који је по расуђивању намењен нашој смерности, и који се уручује нашој личности лета Господњег 2017-ог – ми не гледамо као на драгоценост која је припала смерности искључиво епископа крушевачког – то не! – него и на Знамен који припада нашем целокупном епархијском сословију; за прегнуће на делу изградње наше народне свештене куће, јединства свих њених житеља! Завршавајући наше свечано слово ми упућујемо срдачну благодарност свим члановима изборног Тела – који су благоизволели да сами Знамен посвете нашој смерности, да га вежу за наше име. Тим чином су и сви чесни крушевљани дали на знање своме епископу – да је баш он њихов владика! Зато им са своје стране он поручује – да су баш они његови драги и вољени епархиоти, за које се он Богу моли. На многаја, многаја љета, драга моја у Христу браћо и сестре! Вашега Богољубља у Христу Господу епископ крушевачки Давид Извор: Епархија крушевачка View full Странице
  16. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј одржао је, у недељу 11. јуна 2017. године, у Гимназији Јован Јовановић Змај, предавање на тему: „Црква – Светајна Христова”. Ово је било последње предавање у оквиру пролећног семестра предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској. View full Странице
  17. Гости Дејана Стојадиновића у емисији ТВ Храм "Личност и заједница" су били Епископ западноамерички Г. Максим и отац Стаматис Склирис. Отац Склирис је говорио о теолошким основама свог иконописа. Епископ Максим је нагласио да је укупно богословље, а нарочито богословље Преподобног Јустина Ћелијског - "теологија изненађења". View full Странице
  18. Животопис блаженопочившег Епископа Лукијана Преосвећени Епископ Лукијан ( Владулов), рођен је 9. маја 1933. године у Хајфелту (данашњи Нови Козарци у Банату), од родитеља Мирка Мачкића и мајке Јелене. Основну школу започео је у Српској Црњи а завршио у Ковиљу. Петоразредну Боroсловију са матуром завршио је у Сремским Карловиима, а Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду. Монашки постриг примио је у манастиру Ковиљу из руку игумана Леонида, 1958. године. Рукоположен је за јерођакона 1959. а за јеромонаха 1963. године. Од његовог доласка у манастир Ковиљ ова светиња генерално је обновљена, како црква тако и манастирскн конаци. Ценећи рад оца Лукијана, Преосвеhени Епископ бачки Никанор премешта га из манастира Ковиља у манастир Бођани, 1. фебруара 1964. године. Манастир Бођани до тада је био осиромашен и запуштен у сваком погледу. За време његове управе покренуте су бројне активности за развој и подизање ове светиње, као и за њену рестаурацију н конзервацију. Паралелно са стварањем једног од најсређенијих манастира наше Свете цркве у то време, у селу Вајска, која је тада била манастирска парохија, отац Лукијан подигао је врло лепу цркву која је посвећена Светом Василију Острошком Чудотворцу. Ценећи његов примеран вишедеценијски рад на њиви Господњој, Свети Архијерејски Сабор СПЦ-е, 23. маја 1991. године, изабрао је Архимандрита Лукијан за Епископа нововаспоставњене Осјечкопољске и барањске епархије. Хиротонија је обавњена у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, 14. јула 1991. године. Преосвећени Епископ Лукијан устоличен је у Даљу, у Саборном храму Светог великомученика Димитрија, 18. августа 1991. године. Хиротонију за епископа и устоличење извршио је Његова светост Патријарх Српски Господин Павле са више Архијереја Српске православне цркве. Преосвећени Лукијан преузео је нововаспоставњену Епархију осјечкопољску и барањску у време рата. Поред осталог архипастирског старања, његова огромна улога у видању свакојаких рана у тешком поратном периоду нешто је што је посебно обележило двадесетшест година архијерејске службе.
  19. Дана 24. маја 2017. године, у поподневним часовима, у Клиничком болничком центру Осијек, уснуо је у Господу Његово Преосвештенство Епископ осјечкопољски и барањски Лукијан. Време служења заупокојене Литургије и опела новопрестављеном владици Лукијану биће накнадно саопштено. Вечан ти спомен, достојни блаженства владико Лукијане! Животопис блаженопочившег Епископа Лукијана Преосвећени Епископ Лукијан ( Владулов), рођен је 9. маја 1933. године у Хајфелту (данашњи Нови Козарци у Банату), од родитеља Мирка Мачкића и мајке Јелене. Основну школу започео је у Српској Црњи а завршио у Ковиљу. Петоразредну Боroсловију са матуром завршио је у Сремским Карловиима, а Богословски факултет Српске Православне Цркве у Београду. Монашки постриг примио је у манастиру Ковиљу из руку игумана Леонида, 1958. године. Рукоположен је за јерођакона 1959. а за јеромонаха 1963. године. Од његовог доласка у манастир Ковиљ ова светиња генерално је обновљена, како црква тако и манастирскн конаци. Ценећи рад оца Лукијана, Преосвеhени Епископ бачки Никанор премешта га из манастира Ковиља у манастир Бођани, 1. фебруара 1964. године. Манастир Бођани до тада је био осиромашен и запуштен у сваком погледу. За време његове управе покренуте су бројне активности за развој и подизање ове светиње, као и за њену рестаурацију н конзервацију. Паралелно са стварањем једног од најсређенијих манастира наше Свете цркве у то време, у селу Вајска, која је тада била манастирска парохија, отац Лукијан подигао је врло лепу цркву која је посвећена Светом Василију Острошком Чудотворцу. Ценећи његов примеран вишедеценијски рад на њиви Господњој, Свети Архијерејски Сабор СПЦ-е, 23. маја 1991. године, изабрао је Архимандрита Лукијан за Епископа нововаспоставњене Осјечкопољске и барањске епархије. Хиротонија је обавњена у Саборном храму Светог оца Николаја у Сремским Карловцима, 14. јула 1991. године. Преосвећени Епископ Лукијан устоличен је у Даљу, у Саборном храму Светог великомученика Димитрија, 18. августа 1991. године. Хиротонију за епископа и устоличење извршио је Његова светост Патријарх Српски Господин Павле са више Архијереја Српске православне цркве. Преосвећени Лукијан преузео је нововаспоставњену Епархију осјечкопољску и барањску у време рата. Поред осталог архипастирског старања, његова огромна улога у видању свакојаких рана у тешком поратном периоду нешто је што је посебно обележило двадесетшест година архијерејске службе. View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...