Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1178 results

  1. Вечерас, 26.01.2017., у свечаној сали Матице српске одржана је традиционална Матичина Светосавска беседа. Ове године част да буде беседник имао је епископ г. Јован (Пурић) који је надахнуто говорио на тему "Култура у светлости иконе Светог Саве". У присуству и са благословом надлежног епископа бачког г. Иринеја, епископ Јован је нагласио како култура прожима наше животе, не потчињава се од људи постављеним границама и лажним дихотомијама (верско-грађанско, световно-духовно) већ по речи Светог Јустина Филозофа Мученика: "Све што је од Бога дато хришћанско је". У том смислу и Свети Сава Српски могао је даље да разрађује у знаменитој жичкој Беседи о правој вери ортодоксију (православље) у ортопраксију (правоживље). Пре Беседе, а након отпојане Химне Светом Сави и Тебе појем, присутнима се обратио краћом уводном речју професор Драган Станић, председник Матице српске. http://livestre.am/5s9TX View full Странице
  2. Новоизабрани сенатор Републике Српске Владика захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије рекао је новинарима да су се сенатори данас заклели да ће чувати част и достојанство Републике Српске и да ће се максималним капацитетима усмјерити ка томе да се сачува интегритет и достојанство Републике Српске и људи који у њој живе, укључујући и оне који су другачије вјероисповијести и националности. -Борићемо се за нашу слободу и за слободу свакога ко живи у Републици Српској, рекао је владика Григорије, који је истакако да је почашћен улогом сенатора. Владика је додао да је дошло доба у којем млађи људи треба да дају много више за Републику Српску у миру, као што су млади у рату давали своје животе и дијелове свог тијела за нашу слободу. Извор: Епархија захумско-херцеговачка, Срна Епархијске вести
  3. У Бањалуци је 8. јануара 2017. године конституисан нови сазив Сената Републике Српске који има мандат наредних седам година. Предсједник Републике Српске г. Милорад Додик рекао је да су чланови Сената бирани веома пажљиво и подсјетио да их бира и именује предсједник Републике. Новоизабрани сенатор Републике Српске Владика захумско-херцеговачки и приморски г. Григорије рекао је новинарима да су се сенатори данас заклели да ће чувати част и достојанство Републике Српске и да ће се максималним капацитетима усмјерити ка томе да се сачува интегритет и достојанство Републике Српске и људи који у њој живе, укључујући и оне који су другачије вјероисповијести и националности. -Борићемо се за нашу слободу и за слободу свакога ко живи у Републици Српској, рекао је владика Григорије, који је истакако да је почашћен улогом сенатора. Владика је додао да је дошло доба у којем млађи људи треба да дају много више за Републику Српску у миру, као што су млади у рату давали своје животе и дијелове свог тијела за нашу слободу. Извор: Епархија захумско-херцеговачка, Срна Епархијске вести View full Странице
  4. Емисија "Духовни портрети" на Телевизији Храм. Гост Владика браничевски Г. др Игнатије (Мидић). Водитељ проф. Горан Раденковић View full Странице
  5. Епископ славонски Јован: Бог који постаје човек – највеће је и најнесхватљивије чудо! 8. јануара 2017. 0 Поводом православног Божића, верницима који славе овај велики хришћански празник по јулијанском календару обратио се епископ пакрачки и славонски Јован. “Припремај се Витлејеме, отвори се свима Едеме, украшавај се Ефрато, јер је у пећини од Деве процветало Дрво живота: Умни рај се показа у Њеној утроби, а у њему божански засад. Ми који од њега једемо живи бићемо, нећемо умрети као Адам. Христос се рађа, да обнови пали образ!” Ово је богослужбена песма – тропар – која се у православним црквама поје у времену пред Божић, припремајући нас за празник Рођења Христовог а то за нас у Пакрацу значи у време између слављења Божића по грегоријанском и јулијанском календару, од 25.12. до 7.1. – који нам открива оно “једино ново под Сунцем”, а то је да се истинити Бог, један од Свете Тројице, родио од жене и од ње примио у целини и људску природу, поставши и истинити човек, а притом остајући Бог. Тако започиње хисторија која ће се наставити Христовим изласком на своје послање међу људима – што је било крштењем од Јована Претече у Јордану; Христовим уласком у Јерусалим када је био препознат од јеврејског народа као Избавитељ-Месија, који је једини у давнини познао истинитог Бога и кроз Мојсија примио Закон Божији; установљивањем Тајне причешћа Телом и Крвљу Господњом на Велики Четвртак; одрицањем народа од свога Месије, Христа, и његовим распињањем на Велики Петак; Васкрсењем Христовим рано ујутро “у први дан седмице”, у недељу; Његовим вазнесењем на небо после четрдесет дана; и коначно силаском Светог Духа, трећег лица Свете Тројице, на Његове ученике након десет дана од Вазнесења, у дан Педесетнице у Јерусалиму, на Гори Сиону. Као што каже древна песма, све то Христос чини да би обновио истински људски лик, која она назива образом, користећи стару славенску реч. То је богомдани људски лик, начињен према Божијем лику, који је Адам добио стварањем, а који је нарушио прекршивши заповест Господњу и био изгнан из Раја. На Божић, Бог постаје човек да би својом божанском природом обновио човека, и поставши човеком, подигао човека у висине божанства. Бог који постаје човек – највеће је и најнесхватљивије чудо од свега што се десило у хисторији космоса; зато и песмописац наглашава библијска места: Ефрату, Едем и коначно Витлејем који се на јеврејском језику назива Беyт Лецхем, “Дом хљеба” да би показао како се Христос, Богомладенац, родио на конкретном месту и у конкретно време, као и сваки човек који долази на свет. Једино тако сваки храм подигнут у славу оваплоћеног Бога може бити Његов дом и Његов сведок, који се освећује тиме што се у њему причешћујемо истинским Телом и Крвљу Господњом. Зато храмови јесу вољени, и грађени и украшавани с љубављу јер су уздарје Богу за Његов дар нама. Пре неког времена, читао и гледао сам једну цртанку коју су урадила пакрачка деца. У њој су биле нацртане све значајније грађевине у Пакрацу, и уз сваку од њих је била написана њена мала хисторија. Уз православну Саборну цркву и Владикин Двор писало је “Ја ето још нисам онако лепа како бих желела и требало да будем…” На овај православни Божић, то дете може ући и у Саборну цркву и у Двор и видети да они постају онако лепи како су и некад били и како би желели и требали да буду, а та лепота ће се ускоро прелити и на њихове спољне зидове, обнављајући њихов изворни лик и лепоту. Има ли већег чуда Оваплоћеног Бога и лепшег дара Пакрацу од Њега који се пре две хиљаде и седамнаест година родио од Деве Марије у Витлејему? http://patriot.rs/episkop-slavonski-jovan-bog-koji-postaje-covek-najvece-je-i-najneshvatljivije-cudo/
  6. Исус је, на први поглед, био сасвим и у свему обичан, једноставан, али надасве смирен. Најупечатљивији примери његове смирености су они када он људима који га називају добрим и благим говори „што ме зовеш благим, нико није благ осим једнога Бога“ (Мт 19, 17). Кроз читав Нови завет Исус Христос све оне који му се обраћају непрестано упућује на Оца. И тако све до последњих тренутака на крсту. Њега у свету којим је окружен зову сином дрводеље и он на то никад не даје никакву примедбу. Када га апостол Петар назива Сином Божијим, он одговара да Петру то нису открили крв и месо него Отац његов који је на небесима. Зато би најсажетији одговор на питање ко је Исус гласио: он је Син Божији и Син Човечији. Овим, међутим, обичном читаоцу није речено довољно. Зато ћу покушати да до одговора на постављено питање дођем и с друге стране, настојећи да, супротно увреженим мишљењима, кажем нешто и о томе шта Исус није био. Исус, пре свега, није био припадник или члан ниједне ексклузивне групације. Он није потицао из свештеничког сталежа, нити је био при храму у коме су свештеници приносили жртве. Он, надаље, није био члан ниједне религијске заједнице, којих је у његово доба било више, да поменемо само фарисеје, садукеје, есене, зилоте и сл. Као неко ко данас припада реду високог хришћанског свештенства, морам признати да сам ову чињеницу изнео на светлост дана с извесном нелагодом. Знам да већ у овом часу многи негодују говорећи како се он, Христос, назива великим Архијерејем, Првосвештеником. То је тачно, он се заиста тако назива, али, у времену свог бивствовања на земљи, он није припадао реду свештеника, и то је непобитна чињеница. С друге стране, Исус Христос није био ни монах. Иако су у његово доба постојале монашке заједнице, и то баш на простору којим је он ходио, на обалама Мртвог мора, ни у једном јеванђељу није записано да је Исус бар једном посетио те заједнице. Он их није ни хвалио ни кудио, нити је икада било коме препоручио да тамо иде или пак не иде, да им се придружи или не. Иако сам Исус није био ни зилот, нити је припадао било којој другој религијској секти његовог доба, чињеница је да међу његовим ученицима има припадника који су му приступили из различитих религијских група – сетимо се само Симона Зилота, Јуде Искариотског и других. Неко ће рећи да је он био аскета, да је постио 40 дана итд. И то је тачно, али тај победоносни подвиг он је учинио само једанпут у читавом животу. Не смемо заборавити ни то да су га ревносни вршиоци религијског закона његовог доба називали изјелицом и пијаницом (Лк 7, 34) јер је улазио у куће цариника, фарисеја и грешника и с њима је јео и пио (Мк 2, 16). Да су извршиоци закона налазили повода за такве приговоре недвосмислено свједоче јеванђеља. Пошто сам до сада реченим вероватно разочарао типичне религијске следбенике, да кажем реч-две о Исусовој политичкој оријентацији. Као што знате, он је живео у време Римске империје. Не постоји ниједна реч, ниједан гест којима је Исус показао бунт или негодовање према политици Римске империје. Он једноставно није говорио о њој, нити било шта чинио против ње. Могло би се рећи да је према Римској империји просто био индиферентан. У сваком случају није припадао онима који су се бунили против ње. А ко су заправо били истински политички бунтовници у његово време? То су, на простору на којем делује Исус, били национални борци јеврејског народа, жељни слободе и независности – нека врста мешавине бораца за слободу и прибављача материјалне користи. Но Исус се никада није никоме од њих придружио ниједним делом свога бића. Он је ходио кроз Свету земљу од Кане Галилејске до Витаније и говорио народу оне необично узвишене речи: „Блажени сиромашни духом … радујте се и веселите се“ (Мт 5), и чинио племенита дела, исцељивао болесне, опраштао грехе, ослобађао их од невоља. Али није био политички привржен ниједној странци. С друге стране, помало парадоксално, он јесте био религијски бунтовник. Кршио је од давнина установљена религијска правила, чинио је доброчинства у суботу (у којој се није смело чинити ништа, па ни добро дело), тумачио је закон на свој начин. Једном речју, био је слободан од закона, штавише – био је изнад закона. На приговоре због тих преступа одговарао је бескомпромисно, остављајући приговараче у недоумици. При свему томе он је имао нешто чему се они нису могли супротставити. Имао је најмоћнији аргумент – чинио је само дела љубави. И тако га је из дана у дан било све теже победити. На крају се замерио банкарима и мењачима новца, поломивши столове – банкове испред храма, истовремено се посебно замеривши и свештенству храма, које на крају није нашло ефикаснији одговор на Исусова дјела него да га убију. Међутим, за такав (зло)чин била им је потребна сагласност политичара, тј. римског намесника. А он се понео (као што то обично бива када је у питању политичка моћ) опортунистички, тј. прилагодио се ситуацији, удовољио маси и сагласио се са пресудом првосвештеникâ Ане и Кајафе да се Исус разапне, иако, руку на срце, као што и сам Пилат рече, „није налазио никакве кривице на њему“. А ко је сачињавао масу? Масу су сачињавали чувари верског закона, најревноснији националисти и религиозни фанатици. И ко је и како ту масу покренуо? Масу која је викала „распни га, распни“ највероватније су покренули они који су имали интерес (напред поменути службеници у храму и око храма). Они су објаснили окупљеној гомили да Исус каже да ће срушити храм и, што је најгоре, да он проповеда спасење свих народа и штавише царство које неће бити успостава владавине једино Израиља. Први се изгледа разочарао Јуда, а потом и разни други, већ поменути. А потом су на пречац организовани избори на којима су бирали између Исуса и Вараве. Варава је био један од оних бунтовника које је Рим затворио због оружане побуне и отуђивања материјалних добара. Варава је, дакле, био политички апсолутно крив, а притом чини се и криминалац (бараба). Међутим, као што рекосмо, Пилат, у својој недоследности, под притиском јако изражене воље већине, убија необично обичног Исуса, иако га је супруга тог јутра молила да не учествује у проливању крви тог праведника. Но он од свега само пере руке (познато Пилатово прање руку). Исус, међутим, благословивши са крста своје убице, остаје до краја доследан и веран свакој својој речи показујући још једанпут да су једино дела љубави вечна. Он, као и на почетку, када је дошао међу нас праћен анђеоском песмом „слава на висини Богу и на земљи мир а међу људима добра воља“, одаје славу Богу и чини мир одобровољавајући људе да негују љубав међу собом. То га чини славним до данас и дародавцем божанске топлине нашим охладнелим срцима, као што је онда својим рођењем донео топлину у хладну пећину. И на крају, нека нам Исус увек доноси топлину у срце, нарочито на Божић, јер он воли све и сада као и увек, грешнике и праведнике, оне у рудницима, болницама и затворима, све од истока до запада, и од севера до југа. Овог Божића требало би да га усрдно замолимо да нарочитом топлином посети срца деце у Сирији, ма које вере да су, јер та срца још увек дрхте од страха. Да, он ће то сигурно учинити! А ко је учинио да њихова срца стрепе од страха и хладноће? Сетимо се властодршца Ирода, који је, тражећи да убије Исуса, убио сву витлејемску децу до две године. Сетимо се свештеника, националних и верских фанатика и политичких актера оног времена који су убили Исуса. Данас када многи – вођени верским и националним фанатизмима и уз помоћ политичких актера који увек имају оправдање за све, јер из тога профитирају – перу руке од својих (не)дела, треба да се запитамо јесмо ли са Исусом који умире да бисмо ми живели или са онима који убијају да би они живели? Ауторски текст Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија објављен у дневном листу „Данас“ на Божић 2017. године Извор: Епархија захумско-херцеговачка, Данас
  7. Ко је био Исус? Ово питање постављамо једни другима већ више од 20 векова. Као и увек, тумачења и закључци су различити. Користећи ову прилику, покушаћу да дам своје одговоре на ово наизглед једноставно питање. Исус је, на први поглед, био сасвим и у свему обичан, једноставан, али надасве смирен. Најупечатљивији примери његове смирености су они када он људима који га називају добрим и благим говори „што ме зовеш благим, нико није благ осим једнога Бога“ (Мт 19, 17). Кроз читав Нови завет Исус Христос све оне који му се обраћају непрестано упућује на Оца. И тако све до последњих тренутака на крсту. Њега у свету којим је окружен зову сином дрводеље и он на то никад не даје никакву примедбу. Када га апостол Петар назива Сином Божијим, он одговара да Петру то нису открили крв и месо него Отац његов који је на небесима. Зато би најсажетији одговор на питање ко је Исус гласио: он је Син Божији и Син Човечији. Овим, међутим, обичном читаоцу није речено довољно. Зато ћу покушати да до одговора на постављено питање дођем и с друге стране, настојећи да, супротно увреженим мишљењима, кажем нешто и о томе шта Исус није био. Исус, пре свега, није био припадник или члан ниједне ексклузивне групације. Он није потицао из свештеничког сталежа, нити је био при храму у коме су свештеници приносили жртве. Он, надаље, није био члан ниједне религијске заједнице, којих је у његово доба било више, да поменемо само фарисеје, садукеје, есене, зилоте и сл. Као неко ко данас припада реду високог хришћанског свештенства, морам признати да сам ову чињеницу изнео на светлост дана с извесном нелагодом. Знам да већ у овом часу многи негодују говорећи како се он, Христос, назива великим Архијерејем, Првосвештеником. То је тачно, он се заиста тако назива, али, у времену свог бивствовања на земљи, он није припадао реду свештеника, и то је непобитна чињеница. С друге стране, Исус Христос није био ни монах. Иако су у његово доба постојале монашке заједнице, и то баш на простору којим је он ходио, на обалама Мртвог мора, ни у једном јеванђељу није записано да је Исус бар једном посетио те заједнице. Он их није ни хвалио ни кудио, нити је икада било коме препоручио да тамо иде или пак не иде, да им се придружи или не. Иако сам Исус није био ни зилот, нити је припадао било којој другој религијској секти његовог доба, чињеница је да међу његовим ученицима има припадника који су му приступили из различитих религијских група – сетимо се само Симона Зилота, Јуде Искариотског и других. Неко ће рећи да је он био аскета, да је постио 40 дана итд. И то је тачно, али тај победоносни подвиг он је учинио само једанпут у читавом животу. Не смемо заборавити ни то да су га ревносни вршиоци религијског закона његовог доба називали изјелицом и пијаницом (Лк 7, 34) јер је улазио у куће цариника, фарисеја и грешника и с њима је јео и пио (Мк 2, 16). Да су извршиоци закона налазили повода за такве приговоре недвосмислено свједоче јеванђеља. Пошто сам до сада реченим вероватно разочарао типичне религијске следбенике, да кажем реч-две о Исусовој политичкој оријентацији. Као што знате, он је живео у време Римске империје. Не постоји ниједна реч, ниједан гест којима је Исус показао бунт или негодовање према политици Римске империје. Он једноставно није говорио о њој, нити било шта чинио против ње. Могло би се рећи да је према Римској империји просто био индиферентан. У сваком случају није припадао онима који су се бунили против ње. А ко су заправо били истински политички бунтовници у његово време? То су, на простору на којем делује Исус, били национални борци јеврејског народа, жељни слободе и независности – нека врста мешавине бораца за слободу и прибављача материјалне користи. Но Исус се никада није никоме од њих придружио ниједним делом свога бића. Он је ходио кроз Свету земљу од Кане Галилејске до Витаније и говорио народу оне необично узвишене речи: „Блажени сиромашни духом … радујте се и веселите се“ (Мт 5), и чинио племенита дела, исцељивао болесне, опраштао грехе, ослобађао их од невоља. Али није био политички привржен ниједној странци. С друге стране, помало парадоксално, он јесте био религијски бунтовник. Кршио је од давнина установљена религијска правила, чинио је доброчинства у суботу (у којој се није смело чинити ништа, па ни добро дело), тумачио је закон на свој начин. Једном речју, био је слободан од закона, штавише – био је изнад закона. На приговоре због тих преступа одговарао је бескомпромисно, остављајући приговараче у недоумици. При свему томе он је имао нешто чему се они нису могли супротставити. Имао је најмоћнији аргумент – чинио је само дела љубави. И тако га је из дана у дан било све теже победити. На крају се замерио банкарима и мењачима новца, поломивши столове – банкове испред храма, истовремено се посебно замеривши и свештенству храма, које на крају није нашло ефикаснији одговор на Исусова дјела него да га убију. Међутим, за такав (зло)чин била им је потребна сагласност политичара, тј. римског намесника. А он се понео (као што то обично бива када је у питању политичка моћ) опортунистички, тј. прилагодио се ситуацији, удовољио маси и сагласио се са пресудом првосвештеникâ Ане и Кајафе да се Исус разапне, иако, руку на срце, као што и сам Пилат рече, „није налазио никакве кривице на њему“. А ко је сачињавао масу? Масу су сачињавали чувари верског закона, најревноснији националисти и религиозни фанатици. И ко је и како ту масу покренуо? Масу која је викала „распни га, распни“ највероватније су покренули они који су имали интерес (напред поменути службеници у храму и око храма). Они су објаснили окупљеној гомили да Исус каже да ће срушити храм и, што је најгоре, да он проповеда спасење свих народа и штавише царство које неће бити успостава владавине једино Израиља. Први се изгледа разочарао Јуда, а потом и разни други, већ поменути. А потом су на пречац организовани избори на којима су бирали између Исуса и Вараве. Варава је био један од оних бунтовника које је Рим затворио због оружане побуне и отуђивања материјалних добара. Варава је, дакле, био политички апсолутно крив, а притом чини се и криминалац (бараба). Међутим, као што рекосмо, Пилат, у својој недоследности, под притиском јако изражене воље већине, убија необично обичног Исуса, иако га је супруга тог јутра молила да не учествује у проливању крви тог праведника. Но он од свега само пере руке (познато Пилатово прање руку). Исус, међутим, благословивши са крста своје убице, остаје до краја доследан и веран свакој својој речи показујући још једанпут да су једино дела љубави вечна. Он, као и на почетку, када је дошао међу нас праћен анђеоском песмом „слава на висини Богу и на земљи мир а међу људима добра воља“, одаје славу Богу и чини мир одобровољавајући људе да негују љубав међу собом. То га чини славним до данас и дародавцем божанске топлине нашим охладнелим срцима, као што је онда својим рођењем донео топлину у хладну пећину. И на крају, нека нам Исус увек доноси топлину у срце, нарочито на Божић, јер он воли све и сада као и увек, грешнике и праведнике, оне у рудницима, болницама и затворима, све од истока до запада, и од севера до југа. Овог Божића требало би да га усрдно замолимо да нарочитом топлином посети срца деце у Сирији, ма које вере да су, јер та срца још увек дрхте од страха. Да, он ће то сигурно учинити! А ко је учинио да њихова срца стрепе од страха и хладноће? Сетимо се властодршца Ирода, који је, тражећи да убије Исуса, убио сву витлејемску децу до две године. Сетимо се свештеника, националних и верских фанатика и политичких актера оног времена који су убили Исуса. Данас када многи – вођени верским и националним фанатизмима и уз помоћ политичких актера који увек имају оправдање за све, јер из тога профитирају – перу руке од својих (не)дела, треба да се запитамо јесмо ли са Исусом који умире да бисмо ми живели или са онима који убијају да би они живели? Ауторски текст Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија објављен у дневном листу „Данас“ на Божић 2017. године Извор: Епархија захумско-херцеговачка, Данас View full Странице
  8. -Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду, каже Епископ бачки Иринеј у интервју за божићни број Печата, дат главном и одговорном уреднику г. Милораду Вучелићу Дубокоуважени и поштовани Владико, када смо уочи прошлог Божића разговарали, почетак нашег дијалога био је суморан и брижан, будући да се у том тренутку чинило да је велики светски сукоб безмало известан. У години која је потом протекла доживели смо и нека изненађења. Чини се да су се у Европи, Америци и свету уопште догодиле крупне политичке и друштвене промене и да сада нове геополитичке и друге прилике стварају битно измењен глобални амбијент – духовни, политички, цивилизацијски и културни. Можемо ли бити спокојни у уверењу да предстојећи Божић, за разлику од претходног, дочекујемо у бољим и срећнијим светским приликама? Смемо ли се надати тој милости и добробити? Наши божићни разговори се, ево, претварају у леп обичај да се на крају календарске године присетимо свега онога што се збило, а што заслужује пажњу и захтева извесни коментар и објашњење. Да то опишемо латинском пословицом, заправо Овидијевим стихом: Morem fecerat usus (пракса ствара обичај). Морам рећи да заслугу за овај леп обичај имате искључиво Ви зато што Ваша дубокоумна питања нису плод само интелектуалне знатижеље и беспослице већ искреног и систематског промишљања које има за циљ да Вашим читаоцима – али и широј јавности – пажњу, иначе раслабљену обиљем полусловесних и бесловесних садржаја, усмери на оно најбитније у друштвеном, политичком, културном, па и црквеном животу нашег народа. Озбиљност, добронамерност и истинољубивост Ваших питања приморавају и моју маленкост да настојим да, сходно својим ограниченим могућностима, допринесем објашњавању или расветљавању појединих догађања и кретања која су заокупљала нашу пажњу у протеклом периоду. Прво питање се односи на данашњицу, још прецизније – на историјски тренутак у коме се дешавају промене на светској сцени. Оно се тиче свакодневног живота и буквално опстанка сваког човека и људске заједнице која, уверен сам, вапи за одговором. Питање нас наводи на терен политичких прогноза који бих најрадије избегао, не само зато што су се на овом пољу у протеклој години обрукали и светски експерти већ зато што мени као монаху и епископу то и не припада. На дубљој равни Ваше питање је, међутим, начелније, свевремено, и погађа суштински однос појединца према животним околностима, поготову у време егзистенцијалних криза: питање смисла, питање могућности животног оптимизма и у најтежим приликама. Елем, светске прилике су такве какве су. Можда се у кондензованом виду препознају у две–три сцене апокалиптичног ријалити програма, које се врте на телевизијским и компјутерским екранима широм света: отац и мајка опасују експлозивом кћери од седам и девет година и шаљу их у смрт; тешки камион гази десетине невиних на божићном сајму; младић хладнокрвно пуца у леђа човеку на изложби. Невидљиви демонски покретачи таквих невероватних злочина, које сигурно не видимо само у радикализованом исламу, заправо желе да сви људи живе у страху. Aли међу најчешћим порукама у Светом Писму јесте следећа: Не бој се и не плаши се! Бог их у историји спасења људског рода упућује безброј пута, у најразличитијим околностима било личних, приватних искушења било када су у опасности племена или цео народ. Бог увек понавља: Не бој се и на плаши се, а често наставља речима: Јер ја сам Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти. Коначни, пак, одговор и кључ живота налазимо у речима које је Христос упутио ученицима, предсказавши им сопствено страдање: „Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јов. 16, 33). Стога нада у милост и добробит о којој говорите, нада у мир коме се заједно са свима надате, не зависи од историјског тренутка и променљивих околности него од чињенице да је Христос победио свет. У духу поменутих речи Господњих ми и данас отклањамо сенку страха са наших живота и припремамо се да прославимо празник доласка на свет Богомладенца Христа, чије име је и Емануил, које и значи Бог је са нама. Са таквом вером и надом да је Бог са нама, са радошћу понављамо молитвене речи: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! Равнотежа у свету постепено се враћа, јер су покушаји успостављања униполарног поретка практично пропали, примећују неки најутицајнији и најмоћнији светски државници. Верујући у дух ове промене, руски председник Владимир Путин готово литерарно надахнуто и сликовито каже: „Ми већ живимо у другој димензији“! Да ли су реалне или пак преурањене наде да је ново, и у овом смислу изгледније и мирније, доба већ наступило? У духу стихова поменуте божићне химне ми се морамо молити да наде у мир постану реалност и веровати да ће нас Господ благословити мирнијим периодом историје. Наш народ, прва жртва униполарног поретка, претрпео је бруталност и обесправљеност, до тада без преседана у новијој историји. Наш отпор је уједно био и први одговор на култ силе и насиља, прво противљење, које је отворило прву пукотину униполарног света који се наметао. Без непотребног хвалисања и пагубног самозадовољства, коме смо ми иначе склони, можемо рећи да се та пукотина стварала управо у односу на нас или на нама, свеједно. Последњих година, још страшније, трпе и други, муслимани и хришћани, на Блиском Истоку, али и у Африци. Сада страдају и Европљани. Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду. Конкретно, заиста охрабрује најава политике новог председника САД да Русију не види као претњу, односно као противника. Али, истовремено онеспокојава намера да се настави трка у нуклеарном наоружавању. Али дозволите ми још и ово: оно што називамо униполарношћу или новим светским поретком заправо је многоглаво зло које настоји да обухвати све области живота. У томе успева до те мере да не само што деформише природне моделе живота, са тежњом да ишчезну брак, породица, нација, чак и полно одређење, него уобличава и до присиле намеће нове моделе, нове структуре друштва и нове заједнице, утемељене на новим, извитопереним стандардима и правилима. Промена политичких односа у свету још не значи укидање услова који су тај поредак (читај: беспоредак) створили, а још мање брисање оних ефеката које је он створио. Можда ћу употребити прејак израз ако кажем да ми је било занимљиво да посматрам очај који је показивала бирократизована политичка и медијска псеудоелита у судару са демократском вољом Британаца, а још више приликом избора новог председника САД. Дужан сам овде да напоменем да, упркос санкцијама и недаћама које смо трпели, не треба да ликујемо због кризе Европске Уније која је заправо почела још доношењем њеног Устава, конститутивног акта у коме је свесно занемарен хришћански темељ старог континента. У том смислу, пре треба да се надамо да ће будућа европска елита, враћајући се хришћанским коренима и наслеђу, успети да дефинише и нову политику која ће имати у виду целокупност континента, а везивно ткиво неће бити само евро. Видећемо да ли ће, после промена „преко Велике баре”, у текућој деценији уследити и смена „елитâ” у Европи. Одмереним и уздржаним, али садржајним и прецизним, одговорима у интервјуима датим „Печату” показали сте свестрано познавање укупних прилика и сложене стварности нашег времена, као и способност луцидног тумачења садашњих дешавања, унеколико и предвиђања и пројављивања предстојећих догађања. С обзиром на ово искуство, питам Вас, као епископа и као интелектуалца: шта у свету актуелних геополитичких „тектонских“ промена може од будућности да очекује наш народ? Хоћемо ли се, суочени с новим околностима, које за нас не морају нужно бити мање бруталне и тешке од претходних, сналазити спретније и усмеравати мудрије? Има ли управљачка елита српског народа снаге и памети за праве изборе на раскршћу на које смо управо ступили? У основи, констатације које сте изнели више су плод нашег дугогодишњег пријатељства и Ваше нимало критичке благонаклоности према мени него плод реалности. Лично могу да потврдим само део у коме се констатује да сам епископ Цркве Христове. Питање имплицира оцену актуелне спољне политике Владе Србије. Непотребно је истицати сложеност, а сада и променљивост спољнополитичких околности у којима се држава Србија и српски народ у целини налазе. Посебно имам у виду Републику Српску, Косово и Метохију, тежак положај Срба у Хрватској, ништа мање незавидан у Црној Гори. У складу са информацијама којима располажем, а свакако су непотпуне, мишљења сам да, у спољнополитичком домену, премијер и Влада Србије воде политику која сагледава и штити актуелне и будуће интересе и положај целог српског народа. Годину 2016. обележили су епохално значајни догађаји везани за хришћанство, за Цркву и, посебно, за Православље. Одиграо се историјски сусрет руског патријарха и папе у Хавани, одржан је свеправославни скуп на Криту, председник Путин је посетио Свету Гору, а велики притисак на православне, најпре на Руску, па на Српску Цркву, настављен је. Шта бисте од поменутих збивања, духа и чињеница који су их обележили, издвојили као важно и пресудно, вредно памћења или пак заборава, добро и мање добро за даљу судбину Православља, али и Цркве уопште? Три догађаја које сте навели другачији су по програму, садржају и циљевима и сваки има различито место у историји Цркве, историји спасења. Ниједан од њих неће пасти у заборав, али њихов допринос остварењу Божјег плана о спасењу човека и творевине и њихов утицај на потоња покољења биће различит, већи или мањи, зависно од тога у којој мери ће бити остварен потенцијал који су ти догађаји носили. Сусрет руског патријарха Кирила и папе Фрање у Хавани није без разлога назван „миленијумским”. Сам догађај, дух и садржај разговора два црквена поглавара, као и декларација која је том приликом потписана, заслужују највећу пажњу. „Захваљујемо Богу за обнављање хришћанске вере без преседана које се дешава данас у Русији и у многим земљама Источне Европе, где су деценијама господарили атеистички режими” – каже се, између осталог, у тексту те декларације. Како би ваљало разумети у овој прилици и наглашену поруку руског патријарха и папе да „Православна и Католичка Црква могу активно да раде заједно”? Колико „активно“ и колико „заједно”? Фебруарски сусрет патријарха Кирила и папе Фрање на Куби заиста је епохалан догађај, миленијумски – већ самом чињеницом да је први у историји. Никада до тада нису се сусрели римски папа и московски патријарх. У заједничкој изјави или декларацији њих двојица су дала одговор на Ваше питање: „Ми желимо да удружимо своје напоре ради сведочења о Јеванђељу Христовом и о заједничком наслеђу Цркве првог миленијума тако што ћемо заједно одговарати на изазове савременог света. Православни и католици су дужни да науче да пружају једногласно сведочење истине у областима у којима је то могуће и нужно (моје подвлачење). Људска цивилизација је ушла у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност не дозвољавају нам да останемо равнодушни пред изазовима који изискују заједнички одговор” (опет моје подвлачење). Нема сумње да патријарх Кирил и папа Фрања по свему припадају већ поменутим еминентним мањинама, личностима које имају духовну снагу, знање, одговорност, храброст за компромисе, способност да, следећи сопствену традицију, понуде савременој цивилизацији одговоре на најтежа питања, за добро хришћанства, али и света у целини. Уверен сам да је нужно да у духу сведочења о Јеванђељу Христовом пред изазовима савременог света, који заиста захтевају заједнички одговор, у оквиру сопствених могућности следимо начела која су поставила двојица јерараха на Куби. У том смислу доживљавам и сусрет са папом Фрањом и другим представницима Римске Цркве који је делегација наше Цркве имала почетком године, у коме сам и сâм, заједно са митрополитом Амфилохијем и нашим угледним интелектуалцем, амбасадором др Дарком Танасковићем, учествовао. Могу да посведочим да смо водили разговоре које можемо описати једноставно као истиновање у љубави. Полазна и завршна поента читавог сусрета била је да искрени дијалог и међуцрквена сарадња на пољу сведочења и објављивања јеванђелских начела и вредности представља и категорички императив нашега времена. Не само у Хавани већ и много пута потом поменуто је, не без забринутости, да „Цркве имају велику одговорност за будућност хришћанства и будућност цивилизације”. Пажњу заслужује управо ово повезивање појмова хришћанства и цивилизације, њихово преплитање у судбинској међузависности у будућности. Може ли се закључити да је за опстанак цивилизације у којој живимо хришћанство пресудно? Поготово ако се има у виду да многи веома моћни центри одлучивања и управљања савременим светом јавно оглашавају да им је овакав „модус“ размишљања и просуђивања далек, будући да хришћанство не уочавају као битан фактор напретка глобалног друштва. Како коментаришете ову противречност и њоме подразумеван тињајући, па и претећи, антагонизам „духа времена”? Не ради се о спорадичној констатацији него о постојаном уверењу, односно о вери нас хришћана. То уверење у нашу одговорност за судбину света засновано је, између осталог, на Христовом божанском идентитету израженом речима: „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак” (Откр. 21, 6). Нашу, пак, улогу, односно улогу и одговорност сваког хришћанина, препознајемо такође у Христовим речима: „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе” (Мат. 5, 13). Стога сваки хришћанин, пре других људи, има различиту одговорност за судбину света и будућност цивилизације. Да ли је та одговорност већа или мања, зависи од духовних дарова, од службе у Цркви коју има. Али нема сумње да је свако има. Свако, пре свега, треба да води рачуна о сопственом животу и спасењу и о животу својих ближњих. Да његова сопствена вера не обљутави. Да према сваком створењу и према природи поступа са љубављу. То је довољно. Знате, многи речи апостола Павла: „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако се један уд прославља, с њим се радују сви удови” (IIКор. 12, 26) доживљавају као неку далеку мистичну слику, а ради се о једноставној истини. Све је у свету и у природи међузависно. Отуд је и одговорност хришћана за свет највећа. Други не мисле тако. Али, ни то није нешто ново. Када данас Православље (посебно у изјавама мислилаца Руске Цркве) себе јавно дефинише као „утемељивача и заштитника цивилизације која је алтернатива западном свету”, колико је ова порука разумљива и привлачна духовној деци нашег времена? Чини се да овакву „алтернативу западном свету” и многи у Србији не би баш радосно поздравили, односно да не постоји стварно разумевање њеног смисла и значаја. Колико и шта наша Црква чини да ову идеју, макар у њеном „разблаженом” виду, приближи и објасни својим верницима, али не и само њима? Хришћанство, односно Православље као најстарије и најаутентичније сведочење Христовог учења, одувек је било алтернатива духу времена. Уколико, ипак, не одбацујући неке вредности западне цивилизације, чији смо део у много чему, ствари поставимо антагонистички, као што сте их Ви поставили, морамо дефинисати упоришну тачку за овакво тврђењe. Шта је, дакле, то чему је Православље алтернатива или чему треба да буде алтернатива? То можемо да препознамо у такозваним Хајековим постулатима. Наиме, Фридрих Хајек, један од најутицајнијих економиста и политичких философа модерног доба, 1974. године, примајући Нобелову награду за економију, рекао је: „Финансијска контрола није контрола само једног сектора људског живота. Она чини контролу средстава потребних за све наше циљеве. А онај који поседује јединствену контролу ових средстава одлучује који циљеви ће да буду олакшани, које вредности треба да се сматрају вишим, а које нижим – укратко, у шта људи треба да верују и за које циљеве треба да се боре.” Чини ми се да је он изрекао кондензовано Вјерују модерног економског и друштвеног „духа времена”, заправо тоталитаризма глобалног поретка. На жалост, овај Хајеков програмски циљ у великој мери је остварен. Веома мали број људи контролише светску економију, у том циљу одређује вредности и намеће у шта људи треба да верују. Шта Православне Цркве – Српска, Руска, било која, а верујем и Римокатоличка Црква и неке од протестантских деноминација – одувек нуде људима и свету, насупрот ропству модерног духа времена дефинисаног у Хајековом учењу, спроведеном у пракси? Нуде слободу. Слободу исказану речима апостола Павла: „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се у јарам ропства ухватити” (Гал. 5, 1). Модерно ропство, у коме се налази читав свет, опасније је, пагубније, од било чије окупације. Верујем да хришћански, пре свих православни свет и по духовном капацитету најмоћнија Руска Црква, црпећи искуство из аскетске традиције Православља, може да изнађе делатан, животни одговор на овај највећи изазов. Притисак Запада на Православље је дуготрајан, изузетно снажан и нимало пријатељски. О неким димензијама истог могли смо се уверити током припрема историјског Свеправославног сабора на Криту, а потом и током Сабора, којем је претходила, такође историјска, посета председника Путина Светој Гори. У симболичној равни посета Светој Гори била је догађај без преседана, не само због чињенице да су први пут у историји Русије председник и патријарх били заједно у молитви на Светој Гори, и да је Путину било дозвољено да заузме место које је раније било предвиђено само за византијске цареве. Како тумачите ова догађања, шта уочавате као најзначајније у њима? Познато је да је председник Путин верник и, куд год да иде, походи православне светиње. Света Гора је духовни светионик свих православних народа и заиста је значајно што су у овој поклоничкој посети заједно били председник Путин и патријарх Кирил. Тиме су манифестовали садејствену животну заинтересованост како за духовни напредак сопствене земље и Цркве тако и за духовни напредак свих православних народа. Реформе које председник Путин уводи у својој земљи по угледу на Столипина, борећи се против неолибералног капитализма, изазивају несумњиве симпатије код православних верника, па тако и код светогорских отаца. Из тих разлога, чини ми се, указана му је символична част коју сте поменули. Лично, не доживљавам Путина као византијског василевса. Он је модеран политичар који тражи решења о којима смо говорили малочас. Свеправославни сабор на Криту, не само због изостанка представника неких Цркава, а међу њима и Руске Цркве, изазвао је многе недоумице, па и теолошке расправе. Шта је одлучило да Српска Православна Црква, која је најпре најавила да неће учествовати, присуствује том сабору? Да ли се нешто постигло, или вредно добило и показало, одласком на Крит? По потенцијалу најзначајнији или заиста епохално значајан требало је да буде скуп на Криту сазван као Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Ви сте га именовали свеправославним скупом, али он, нажалост, није био свеправославан. Као што је познато, одсуствовале су четири Цркве, четири Патријаршије: Антиохијска, Руска, Грузијска и Бугарска. Чак и занемарујући принципијелност разлогâ за њихово неучествовање, морамо закључити да је без особених искустава, на пример, древне Цркве Антиохије у којој је настала сама реч хришћанин, или Руске Цркве која има преко три стотине епархија, у раду скупа на Криту ипак био заступљен мањи део православне икумене. Московска Патријаршија има седам православних универзитета, пет духовних академија, педесет и две духовне семинарије, тридесет и седам духовних школа, више од осам стотина манастира, чијег је духовног и богословског искуства и знања било лишено критско сабрање. Да не изоставимо Бугарску Цркву са којом делимо слична историјска искуства, а поготову Грузијску Патријаршију која такође баштини хришћанство још из апостолског доба. Српски епископи су, махом, током дискусијâ настојали да износе ставове који су израз васељенског Православља, уверен сам, не претенциозно, имајући у виду и одсутне Цркве. Мој лични допринос, уколико га је уопште било, дефинисан је оквиром задатим претходним одлукама Светог Сабора и Светог Синода, а превасходно послушношћу Цркви и нашем Патријарху. Треба истаћи да је у већини докумената усвојених летос на Криту, ипак, снажно потврђен православни етос у данашње време. У документима који се тичу брака и биоетичких проблема потврђене су темељне антрополошке истине и учења Цркве којима је кроз историју чувана и очувана људска егзистенција. Те истине ће Црква и убудуће чувати као највећу светињу. У другим, пак, питањима није постигнут консензус, чак ни на тако редукованом сабору. Ако реално посматрамо, критско сабрање је ипак било много више од обичне међуправославне конференције, како поједини критичари тврде, али, нажалост, и много мање од Светог и Великог свеправославног Сабора. Руски патријарх Кирил, поглавар чија се огромна моћ у шали наглашава опаском да је „патријарх који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић“, јавно изражава уверење да се секуларна Европа све више удаљава од својих хришћанских корена. „Хришћанство је угрожено не само на Блиском Истоку, где је ситуација алармантна, већ и у Европи”, сматра он. Србији и њеној јавности, којој се неуморно доцира и сугерише да је „европска будућност”, односно тежња за интеграцијом у простор Европске уније, једина идеја вредна живљења, информације о овој димензији Старог континента несумњиво могу бити интересантне и вредне промишљања! Не мислим да је шала о руском патријарху „који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић” довољно умесна. Пре ће бити да може да збуни неупућене. У некој мери већ сам Вам одговорио на ово питање. Идеја о слози европских народа – можда онаквој како су је видели Кант, Шилер, Бетовен, Аденауер – јесте племенита идеја и не треба је одбацивати. Истини за вољу, владајуће и већинско мишљење код нас није еврофанатично. Није ни еврофобично него је опрезно и уравнотежено. Већ сам рекао да је криза Европске уније почела 2003. године, када конститутивним актом није дефинисана као заједница вредности него као економски простор са заједничким законима и институцијама. Тада је саму себе дефинисала као постхришћанску, а европске вредности, укључујући и људска права о којима говоре као о некаквој мантри, изгубиле су своју основу. Тамошњим теоретичарима није јасно ни да ли се ради о заједници нацијâ или заједници грађана. Европска унија није, дакле, дефинисала ни свој унутарњи идентитет. Одговор им даје патријарх Кирил: „Хришћанство је формирало основу европских вредности и идеја. Ван хришћанске традиције немогуће је стићи до сазнања о унутрашњим покретачким механизмима друштвеног и културног развоја овог региона код народа који га насељавају. Ниједан наредни степен у грађењу наше заједничке куће не може да буде достигнут без ослонца на хришћанске вредности”. И још један став патријарха Кирила о европским интеграцијама: „Наша Црква не треба да буде спољни посматрач процеса европских интеграција. Ми смо убеђени да православна традиција треба да дâ властити допринос развоју простора уједињене Европе. Православни народи очекују да за своју спремност да учествују у развоју европских интеграција западни свет буде отворен за прихватање вредности које се налазе у традицији источних хришћана”. Ни мање ни више. Чини ми се да овакав став интуитивно има и актуелна српска политика. Извесно је да на верски идентитет Европе и данас и деценијама уназад, огроман утицај имају миграције. Европа је управо због миграција одавно промењена, и то је утисак који не потврђују само експерти и упућенији посматрачи. Шта се може очекивати, како ће, према Вашем виђењу, овај процес надаље тећи? Одговор нам је, дубоко загледан у историјску судбину српског народа, дао Милош Црњански: „Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема!” У праву је Монтескје када тврди да миграције нарушавају аксиоматику политичког живота. У савремено доба више него брутално. Не знам како ће овај актуелни процес надаље тећи. Надамо се и молимо да промене на светској сцени донесу мир Блиском Истоку. Патријарси Вартоломеј и Кирил, папа Фрања и многе друге значајне личности хришћанског света апелују на хришћанску самилост и помоћ избеглицама. Наш народ најбоље зна шта је избеглиштво, шта значи напустити своје огњиште. Сећате се пред какав је страшан избор био стављен Сократ: да напусти свој полис или да попије кукуту. Исход је поз
  9. Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић у сусрет Божићу, празнику рођења Христовог, за Печат промишља и говори о важним питањима која се тичу не само вере и духовног и религијског живота већ и проблема нашег ширег друштвеног и политичког живота, те укупних геополитичких и других прилика. -Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду, каже Епископ бачки Иринеј у интервју за божићни број Печата, дат главном и одговорном уреднику г. Милораду Вучелићу Дубокоуважени и поштовани Владико, када смо уочи прошлог Божића разговарали, почетак нашег дијалога био је суморан и брижан, будући да се у том тренутку чинило да је велики светски сукоб безмало известан. У години која је потом протекла доживели смо и нека изненађења. Чини се да су се у Европи, Америци и свету уопште догодиле крупне политичке и друштвене промене и да сада нове геополитичке и друге прилике стварају битно измењен глобални амбијент – духовни, политички, цивилизацијски и културни. Можемо ли бити спокојни у уверењу да предстојећи Божић, за разлику од претходног, дочекујемо у бољим и срећнијим светским приликама? Смемо ли се надати тој милости и добробити? Наши божићни разговори се, ево, претварају у леп обичај да се на крају календарске године присетимо свега онога што се збило, а што заслужује пажњу и захтева извесни коментар и објашњење. Да то опишемо латинском пословицом, заправо Овидијевим стихом: Morem fecerat usus (пракса ствара обичај). Морам рећи да заслугу за овај леп обичај имате искључиво Ви зато што Ваша дубокоумна питања нису плод само интелектуалне знатижеље и беспослице већ искреног и систематског промишљања које има за циљ да Вашим читаоцима – али и широј јавности – пажњу, иначе раслабљену обиљем полусловесних и бесловесних садржаја, усмери на оно најбитније у друштвеном, политичком, културном, па и црквеном животу нашег народа. Озбиљност, добронамерност и истинољубивост Ваших питања приморавају и моју маленкост да настојим да, сходно својим ограниченим могућностима, допринесем објашњавању или расветљавању појединих догађања и кретања која су заокупљала нашу пажњу у протеклом периоду. Прво питање се односи на данашњицу, још прецизније – на историјски тренутак у коме се дешавају промене на светској сцени. Оно се тиче свакодневног живота и буквално опстанка сваког човека и људске заједнице која, уверен сам, вапи за одговором. Питање нас наводи на терен политичких прогноза који бих најрадије избегао, не само зато што су се на овом пољу у протеклој години обрукали и светски експерти већ зато што мени као монаху и епископу то и не припада. На дубљој равни Ваше питање је, међутим, начелније, свевремено, и погађа суштински однос појединца према животним околностима, поготову у време егзистенцијалних криза: питање смисла, питање могућности животног оптимизма и у најтежим приликама. Елем, светске прилике су такве какве су. Можда се у кондензованом виду препознају у две–три сцене апокалиптичног ријалити програма, које се врте на телевизијским и компјутерским екранима широм света: отац и мајка опасују експлозивом кћери од седам и девет година и шаљу их у смрт; тешки камион гази десетине невиних на божићном сајму; младић хладнокрвно пуца у леђа човеку на изложби. Невидљиви демонски покретачи таквих невероватних злочина, које сигурно не видимо само у радикализованом исламу, заправо желе да сви људи живе у страху. Aли међу најчешћим порукама у Светом Писму јесте следећа: Не бој се и не плаши се! Бог их у историји спасења људског рода упућује безброј пута, у најразличитијим околностима било личних, приватних искушења било када су у опасности племена или цео народ. Бог увек понавља: Не бој се и на плаши се, а често наставља речима: Јер ја сам Бог твој; укрепићу те и помоћи ћу ти. Коначни, пак, одговор и кључ живота налазимо у речима које је Христос упутио ученицима, предсказавши им сопствено страдање: „Ово сам вам казао да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет” (Јов. 16, 33). Стога нада у милост и добробит о којој говорите, нада у мир коме се заједно са свима надате, не зависи од историјског тренутка и променљивих околности него од чињенице да је Христос победио свет. У духу поменутих речи Господњих ми и данас отклањамо сенку страха са наших живота и припремамо се да прославимо празник доласка на свет Богомладенца Христа, чије име је и Емануил, које и значи Бог је са нама. Са таквом вером и надом да је Бог са нама, са радошћу понављамо молитвене речи: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља! Равнотежа у свету постепено се враћа, јер су покушаји успостављања униполарног поретка практично пропали, примећују неки најутицајнији и најмоћнији светски државници. Верујући у дух ове промене, руски председник Владимир Путин готово литерарно надахнуто и сликовито каже: „Ми већ живимо у другој димензији“! Да ли су реалне или пак преурањене наде да је ново, и у овом смислу изгледније и мирније, доба већ наступило? У духу стихова поменуте божићне химне ми се морамо молити да наде у мир постану реалност и веровати да ће нас Господ благословити мирнијим периодом историје. Наш народ, прва жртва униполарног поретка, претрпео је бруталност и обесправљеност, до тада без преседана у новијој историји. Наш отпор је уједно био и први одговор на култ силе и насиља, прво противљење, које је отворило прву пукотину униполарног света који се наметао. Без непотребног хвалисања и пагубног самозадовољства, коме смо ми иначе склони, можемо рећи да се та пукотина стварала управо у односу на нас или на нама, свеједно. Последњих година, још страшније, трпе и други, муслимани и хришћани, на Блиском Истоку, али и у Африци. Сада страдају и Европљани. Сви заправо вапију за миром. Као да је свет дошао до тачке са које нема повратка. Тога је, изгледа, свесна критична маса светског становништва, прво еминентне мањине, како Ортега и Гасет назива духовну и интелектуалну елиту, а онда и демос, народ широм света. Потом, уследиле су, на изненађење, па и запрепашћење естаблишмента у Европи, Америци и другде, одређене промене. Ми не можемо са сигурношћу тврдити куда ће те промене одвести свет. Али оне свакако буде наду. Конкретно, заиста охрабрује најава политике новог председника САД да Русију не види као претњу, односно као противника. Али, истовремено онеспокојава намера да се настави трка у нуклеарном наоружавању. Али дозволите ми још и ово: оно што називамо униполарношћу или новим светским поретком заправо је многоглаво зло које настоји да обухвати све области живота. У томе успева до те мере да не само што деформише природне моделе живота, са тежњом да ишчезну брак, породица, нација, чак и полно одређење, него уобличава и до присиле намеће нове моделе, нове структуре друштва и нове заједнице, утемељене на новим, извитопереним стандардима и правилима. Промена политичких односа у свету још не значи укидање услова који су тај поредак (читај: беспоредак) створили, а још мање брисање оних ефеката које је он створио. Можда ћу употребити прејак израз ако кажем да ми је било занимљиво да посматрам очај који је показивала бирократизована политичка и медијска псеудоелита у судару са демократском вољом Британаца, а још више приликом избора новог председника САД. Дужан сам овде да напоменем да, упркос санкцијама и недаћама које смо трпели, не треба да ликујемо због кризе Европске Уније која је заправо почела још доношењем њеног Устава, конститутивног акта у коме је свесно занемарен хришћански темељ старог континента. У том смислу, пре треба да се надамо да ће будућа европска елита, враћајући се хришћанским коренима и наслеђу, успети да дефинише и нову политику која ће имати у виду целокупност континента, а везивно ткиво неће бити само евро. Видећемо да ли ће, после промена „преко Велике баре”, у текућој деценији уследити и смена „елитâ” у Европи. Одмереним и уздржаним, али садржајним и прецизним, одговорима у интервјуима датим „Печату” показали сте свестрано познавање укупних прилика и сложене стварности нашег времена, као и способност луцидног тумачења садашњих дешавања, унеколико и предвиђања и пројављивања предстојећих догађања. С обзиром на ово искуство, питам Вас, као епископа и као интелектуалца: шта у свету актуелних геополитичких „тектонских“ промена може од будућности да очекује наш народ? Хоћемо ли се, суочени с новим околностима, које за нас не морају нужно бити мање бруталне и тешке од претходних, сналазити спретније и усмеравати мудрије? Има ли управљачка елита српског народа снаге и памети за праве изборе на раскршћу на које смо управо ступили? У основи, констатације које сте изнели више су плод нашег дугогодишњег пријатељства и Ваше нимало критичке благонаклоности према мени него плод реалности. Лично могу да потврдим само део у коме се констатује да сам епископ Цркве Христове. Питање имплицира оцену актуелне спољне политике Владе Србије. Непотребно је истицати сложеност, а сада и променљивост спољнополитичких околности у којима се држава Србија и српски народ у целини налазе. Посебно имам у виду Републику Српску, Косово и Метохију, тежак положај Срба у Хрватској, ништа мање незавидан у Црној Гори. У складу са информацијама којима располажем, а свакако су непотпуне, мишљења сам да, у спољнополитичком домену, премијер и Влада Србије воде политику која сагледава и штити актуелне и будуће интересе и положај целог српског народа. Годину 2016. обележили су епохално значајни догађаји везани за хришћанство, за Цркву и, посебно, за Православље. Одиграо се историјски сусрет руског патријарха и папе у Хавани, одржан је свеправославни скуп на Криту, председник Путин је посетио Свету Гору, а велики притисак на православне, најпре на Руску, па на Српску Цркву, настављен је. Шта бисте од поменутих збивања, духа и чињеница који су их обележили, издвојили као важно и пресудно, вредно памћења или пак заборава, добро и мање добро за даљу судбину Православља, али и Цркве уопште? Три догађаја које сте навели другачији су по програму, садржају и циљевима и сваки има различито место у историји Цркве, историји спасења. Ниједан од њих неће пасти у заборав, али њихов допринос остварењу Божјег плана о спасењу човека и творевине и њихов утицај на потоња покољења биће различит, већи или мањи, зависно од тога у којој мери ће бити остварен потенцијал који су ти догађаји носили. Сусрет руског патријарха Кирила и папе Фрање у Хавани није без разлога назван „миленијумским”. Сам догађај, дух и садржај разговора два црквена поглавара, као и декларација која је том приликом потписана, заслужују највећу пажњу. „Захваљујемо Богу за обнављање хришћанске вере без преседана које се дешава данас у Русији и у многим земљама Источне Европе, где су деценијама господарили атеистички режими” – каже се, између осталог, у тексту те декларације. Како би ваљало разумети у овој прилици и наглашену поруку руског патријарха и папе да „Православна и Католичка Црква могу активно да раде заједно”? Колико „активно“ и колико „заједно”? Фебруарски сусрет патријарха Кирила и папе Фрање на Куби заиста је епохалан догађај, миленијумски – већ самом чињеницом да је први у историји. Никада до тада нису се сусрели римски папа и московски патријарх. У заједничкој изјави или декларацији њих двојица су дала одговор на Ваше питање: „Ми желимо да удружимо своје напоре ради сведочења о Јеванђељу Христовом и о заједничком наслеђу Цркве првог миленијума тако што ћемо заједно одговарати на изазове савременог света. Православни и католици су дужни да науче да пружају једногласно сведочење истине у областима у којима је то могуће и нужно (моје подвлачење). Људска цивилизација је ушла у период епохалних промена. Хришћанска савест и пастирска одговорност не дозвољавају нам да останемо равнодушни пред изазовима који изискују заједнички одговор” (опет моје подвлачење). Нема сумње да патријарх Кирил и папа Фрања по свему припадају већ поменутим еминентним мањинама, личностима које имају духовну снагу, знање, одговорност, храброст за компромисе, способност да, следећи сопствену традицију, понуде савременој цивилизацији одговоре на најтежа питања, за добро хришћанства, али и света у целини. Уверен сам да је нужно да у духу сведочења о Јеванђељу Христовом пред изазовима савременог света, који заиста захтевају заједнички одговор, у оквиру сопствених могућности следимо начела која су поставила двојица јерараха на Куби. У том смислу доживљавам и сусрет са папом Фрањом и другим представницима Римске Цркве који је делегација наше Цркве имала почетком године, у коме сам и сâм, заједно са митрополитом Амфилохијем и нашим угледним интелектуалцем, амбасадором др Дарком Танасковићем, учествовао. Могу да посведочим да смо водили разговоре које можемо описати једноставно као истиновање у љубави. Полазна и завршна поента читавог сусрета била је да искрени дијалог и међуцрквена сарадња на пољу сведочења и објављивања јеванђелских начела и вредности представља и категорички императив нашега времена. Не само у Хавани већ и много пута потом поменуто је, не без забринутости, да „Цркве имају велику одговорност за будућност хришћанства и будућност цивилизације”. Пажњу заслужује управо ово повезивање појмова хришћанства и цивилизације, њихово преплитање у судбинској међузависности у будућности. Може ли се закључити да је за опстанак цивилизације у којој живимо хришћанство пресудно? Поготово ако се има у виду да многи веома моћни центри одлучивања и управљања савременим светом јавно оглашавају да им је овакав „модус“ размишљања и просуђивања далек, будући да хришћанство не уочавају као битан фактор напретка глобалног друштва. Како коментаришете ову противречност и њоме подразумеван тињајући, па и претећи, антагонизам „духа времена”? Не ради се о спорадичној констатацији него о постојаном уверењу, односно о вери нас хришћана. То уверење у нашу одговорност за судбину света засновано је, између осталог, на Христовом божанском идентитету израженом речима: „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак” (Откр. 21, 6). Нашу, пак, улогу, односно улогу и одговорност сваког хришћанина, препознајемо такође у Христовим речима: „Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта осим да се проспе напоље и да је људи погазе” (Мат. 5, 13). Стога сваки хришћанин, пре других људи, има различиту одговорност за судбину света и будућност цивилизације. Да ли је та одговорност већа или мања, зависи од духовних дарова, од службе у Цркви коју има. Али нема сумње да је свако има. Свако, пре свега, треба да води рачуна о сопственом животу и спасењу и о животу својих ближњих. Да његова сопствена вера не обљутави. Да према сваком створењу и према природи поступа са љубављу. То је довољно. Знате, многи речи апостола Павла: „Ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако се један уд прославља, с њим се радују сви удови” (IIКор. 12, 26) доживљавају као неку далеку мистичну слику, а ради се о једноставној истини. Све је у свету и у природи међузависно. Отуд је и одговорност хришћана за свет највећа. Други не мисле тако. Али, ни то није нешто ново. Када данас Православље (посебно у изјавама мислилаца Руске Цркве) себе јавно дефинише као „утемељивача и заштитника цивилизације која је алтернатива западном свету”, колико је ова порука разумљива и привлачна духовној деци нашег времена? Чини се да овакву „алтернативу западном свету” и многи у Србији не би баш радосно поздравили, односно да не постоји стварно разумевање њеног смисла и значаја. Колико и шта наша Црква чини да ову идеју, макар у њеном „разблаженом” виду, приближи и објасни својим верницима, али не и само њима? Хришћанство, односно Православље као најстарије и најаутентичније сведочење Христовог учења, одувек је било алтернатива духу времена. Уколико, ипак, не одбацујући неке вредности западне цивилизације, чији смо део у много чему, ствари поставимо антагонистички, као што сте их Ви поставили, морамо дефинисати упоришну тачку за овакво тврђењe. Шта је, дакле, то чему је Православље алтернатива или чему треба да буде алтернатива? То можемо да препознамо у такозваним Хајековим постулатима. Наиме, Фридрих Хајек, један од најутицајнијих економиста и политичких философа модерног доба, 1974. године, примајући Нобелову награду за економију, рекао је: „Финансијска контрола није контрола само једног сектора људског живота. Она чини контролу средстава потребних за све наше циљеве. А онај који поседује јединствену контролу ових средстава одлучује који циљеви ће да буду олакшани, које вредности треба да се сматрају вишим, а које нижим – укратко, у шта људи треба да верују и за које циљеве треба да се боре.” Чини ми се да је он изрекао кондензовано Вјерују модерног економског и друштвеног „духа времена”, заправо тоталитаризма глобалног поретка. На жалост, овај Хајеков програмски циљ у великој мери је остварен. Веома мали број људи контролише светску економију, у том циљу одређује вредности и намеће у шта људи треба да верују. Шта Православне Цркве – Српска, Руска, било која, а верујем и Римокатоличка Црква и неке од протестантских деноминација – одувек нуде људима и свету, насупрот ропству модерног духа времена дефинисаног у Хајековом учењу, спроведеном у пракси? Нуде слободу. Слободу исказану речима апостола Павла: „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се у јарам ропства ухватити” (Гал. 5, 1). Модерно ропство, у коме се налази читав свет, опасније је, пагубније, од било чије окупације. Верујем да хришћански, пре свих православни свет и по духовном капацитету најмоћнија Руска Црква, црпећи искуство из аскетске традиције Православља, може да изнађе делатан, животни одговор на овај највећи изазов. Притисак Запада на Православље је дуготрајан, изузетно снажан и нимало пријатељски. О неким димензијама истог могли смо се уверити током припрема историјског Свеправославног сабора на Криту, а потом и током Сабора, којем је претходила, такође историјска, посета председника Путина Светој Гори. У симболичној равни посета Светој Гори била је догађај без преседана, не само због чињенице да су први пут у историји Русије председник и патријарх били заједно у молитви на Светој Гори, и да је Путину било дозвољено да заузме место које је раније било предвиђено само за византијске цареве. Како тумачите ова догађања, шта уочавате као најзначајније у њима? Познато је да је председник Путин верник и, куд год да иде, походи православне светиње. Света Гора је духовни светионик свих православних народа и заиста је значајно што су у овој поклоничкој посети заједно били председник Путин и патријарх Кирил. Тиме су манифестовали садејствену животну заинтересованост како за духовни напредак сопствене земље и Цркве тако и за духовни напредак свих православних народа. Реформе које председник Путин уводи у својој земљи по угледу на Столипина, борећи се против неолибералног капитализма, изазивају несумњиве симпатије код православних верника, па тако и код светогорских отаца. Из тих разлога, чини ми се, указана му је символична част коју сте поменули. Лично, не доживљавам Путина као византијског василевса. Он је модеран политичар који тражи решења о којима смо говорили малочас. Свеправославни сабор на Криту, не само због изостанка представника неких Цркава, а међу њима и Руске Цркве, изазвао је многе недоумице, па и теолошке расправе. Шта је одлучило да Српска Православна Црква, која је најпре најавила да неће учествовати, присуствује том сабору? Да ли се нешто постигло, или вредно добило и показало, одласком на Крит? По потенцијалу најзначајнији или заиста епохално значајан требало је да буде скуп на Криту сазван као Свети и Велики Сабор Православне Цркве. Ви сте га именовали свеправославним скупом, али он, нажалост, није био свеправославан. Као што је познато, одсуствовале су четири Цркве, четири Патријаршије: Антиохијска, Руска, Грузијска и Бугарска. Чак и занемарујући принципијелност разлогâ за њихово неучествовање, морамо закључити да је без особених искустава, на пример, древне Цркве Антиохије у којој је настала сама реч хришћанин, или Руске Цркве која има преко три стотине епархија, у раду скупа на Криту ипак био заступљен мањи део православне икумене. Московска Патријаршија има седам православних универзитета, пет духовних академија, педесет и две духовне семинарије, тридесет и седам духовних школа, више од осам стотина манастира, чијег је духовног и богословског искуства и знања било лишено критско сабрање. Да не изоставимо Бугарску Цркву са којом делимо слична историјска искуства, а поготову Грузијску Патријаршију која такође баштини хришћанство још из апостолског доба. Српски епископи су, махом, током дискусијâ настојали да износе ставове који су израз васељенског Православља, уверен сам, не претенциозно, имајући у виду и одсутне Цркве. Мој лични допринос, уколико га је уопште било, дефинисан је оквиром задатим претходним одлукама Светог Сабора и Светог Синода, а превасходно послушношћу Цркви и нашем Патријарху. Треба истаћи да је у већини докумената усвојених летос на Криту, ипак, снажно потврђен православни етос у данашње време. У документима који се тичу брака и биоетичких проблема потврђене су темељне антрополошке истине и учења Цркве којима је кроз историју чувана и очувана људска егзистенција. Те истине ће Црква и убудуће чувати као највећу светињу. У другим, пак, питањима није постигнут консензус, чак ни на тако редукованом сабору. Ако реално посматрамо, критско сабрање је ипак било много више од обичне међуправославне конференције, како поједини критичари тврде, али, нажалост, и много мање од Светог и Великог свеправославног Сабора. Руски патријарх Кирил, поглавар чија се огромна моћ у шали наглашава опаском да је „патријарх који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић“, јавно изражава уверење да се секуларна Европа све више удаљава од својих хришћанских корена. „Хришћанство је угрожено не само на Блиском Истоку, где је ситуација алармантна, већ и у Европи”, сматра он. Србији и њеној јавности, којој се неуморно доцира и сугерише да је „европска будућност”, односно тежња за интеграцијом у простор Европске уније, једина идеја вредна живљења, информације о овој димензији Старог континента несумњиво могу бити интересантне и вредне промишљања! Не мислим да је шала о руском патријарху „који држи у својим рукама нуклеарни ковчежић” довољно умесна. Пре ће бити да може да збуни неупућене. У некој мери већ сам Вам одговорио на ово питање. Идеја о слози европских народа – можда онаквој како су је видели Кант, Шилер, Бетовен, Аденауер – јесте племенита идеја и не треба је одбацивати. Истини за вољу, владајуће и већинско мишљење код нас није еврофанатично. Није ни еврофобично него је опрезно и уравнотежено. Већ сам рекао да је криза Европске уније почела 2003. године, када конститутивним актом није дефинисана као заједница вредности него као економски простор са заједничким законима и институцијама. Тада је саму себе дефинисала као постхришћанску, а европске вредности, укључујући и људска права о којима говоре као о некаквој мантри, изгубиле су своју основу. Тамошњим теоретичарима није јасно ни да ли се ради о заједници нацијâ или заједници грађана. Европска унија није, дакле, дефинисала ни свој унутарњи идентитет. Одговор им даје патријарх Кирил: „Хришћанство је формирало основу европских вредности и идеја. Ван хришћанске традиције немогуће је стићи до сазнања о унутрашњим покретачким механизмима друштвеног и културног развоја овог региона код народа који га насељавају. Ниједан наредни степен у грађењу наше заједничке куће не може да буде достигнут без ослонца на хришћанске вредности”. И још један став патријарха Кирила о европским интеграцијама: „Наша Црква не треба да буде спољни посматрач процеса европских интеграција. Ми смо убеђени да православна традиција треба да дâ властити допринос развоју простора уједињене Европе. Православни народи очекују да за своју спремност да учествују у развоју европских интеграција западни свет буде отворен за прихватање вредности које се налазе у традицији источних хришћана”. Ни мање ни више. Чини ми се да овакав став интуитивно има и актуелна српска политика. Извесно је да на верски идентитет Европе и данас и деценијама уназад, огроман утицај имају миграције. Европа је управо због миграција одавно промењена, и то је утисак који не потврђују само експерти и упућенији посматрачи. Шта се може очекивати, како ће, према Вашем виђењу, овај процес надаље тећи? Одговор нам је, дубоко загледан у историјску судбину српског народа, дао Милош Црњански: „Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити. Има сеоба. Смрти нема!” У праву је Монтескје када тврди да миграције нарушавају аксиоматику политичког живота. У савремено доба више него брутално. Не знам како ће овај актуелни процес надаље тећи. Надамо се и молимо да промене на светској сцени донесу мир Блиском Истоку. Патријарси Вартоломеј и Кирил, папа Фрања и многе друге значајне личности хришћанског света апелују на хришћанску самилост и помоћ избеглицама. Наш народ најбоље зна шта је избеглиштво, шта значи напустити своје огњиште. Сећате се пред какав је страшан избор био стављен Сократ: да напусти свој полис или да попије кукуту. Исход је познат. Најважније је бити хришћанин према тим невољницима, помоћи колико је могуће. Све друго је мање важно. У односу на поменути европски друштвени, духовни и религијски дискурс упадљива се разлика уочава у савременој Русији. Међу експертима се истичу и мишљења попут овог: „У Русији се услед вакуума насталог рушењем комунизма створила идеолошка празнина коју је попунило Православље.” Иако није експерт, али јесте тенденциозни политичар, па и политикант, са овом констатацијом се унеколико слаже и Карл Билт када тврди да је „инспирација којом се руководи Путин уствари идеологија Православне Цркве”. Како коментаришете ова запажања? И да ли се за Србију може рећи да у том смислу показује некакву тежњу ка „попуњавању идеолошке празнине”, или пак усмереност на приближавање неком идеолошком и духовном кругу? Не верујем да господин Карл Билт ишта зна о Православљу, а још мање о савременој дубинској психологији, по којој човек осведочено носи у себи национално несвесно, индивидуално несвесно и породично несвесно. Православље не попуњава никакав празан простор. Празан простор стварају пустошеће идеологије и различити изми. Путин је, колико знам, надахнут Столипиновим реформама, а не некаквом православном идеологијом. Карл Билт несумњиво не разуме процесе. У Србији се не ради о „попуњавању” идеолошке празнине. Идеологија је страна Цркви јер је Црква „дух и живот”, облагодаћена стварност, видљиво присуство метаисторије у историји, предукус Царства Божјег и цивилизација љубави овде и сада. Иначе, мислим да ће и цитирани „велеумни” господин ускоро нестати са јавне сцене. Kолико је значајно што је Његова Светост Патријарх васељенски Вартоломеј служио помен јасеновачким жртвама? И догађај о коме говорите имао је историјски карактер: служба у Јасеновцу пре свега, а затим и посета Хрватској у целини, нашим тамошњим епархијама и верном народу, разговори са званичницима исто тако. Митрополија загребачко-љубљанска са осталим нашим епархијама на тлу Хрватске, како је истакао митрополит Порфирије, први пут у историји Хрватске доживела је такав благослов – да у својој средини поздрави првога по реду, по части и по одговорности епископа православне васељене. Сâм дочек на загребачком аеродрому, као и све друге манифестације духовне природе, били су изузетни по карактеру и организацији. Замислите: српски патријарх, епископи и свештеници, поводом седамдесет и пете годишњице страхотног страдања у Јасеновцу, на аеродрому у Загребу свечано дочекују Васељенског Патријарха са пратњом! Све што се у тих неколико септембарских дана догодило одраз је зрелости месне Цркве и нове перспективе живота која се отвара православнима у Хрватској, као и искрене очинске љубави патријарха Вартоломеја према нашој Цркви и нашем народу. Мислим да је прилика да подсетим на речи које је изговорио том приликом: „Са посебним узбуђењем долазимо данас у Загреб, у намери да ми, Мајка Црква Константинопољска и сестринска Српска Православна Црква, одамо почаст и изразимо поштовање православним новомученицима, прослављеним у овим крајевима за време нацистичког тоталитаризма. Посебно је данас актуелно сећање на новомученике и на поруку коју они нама упућују. Ови нови мученици Божји, пострадали у Јасеновцу, представљају, кроз векове, трајно сведочанство и пример трпљења за све хришћане, ма где се они налазили. Кроза све векове удео Православне Цркве био је крст страдања. Ако погледамо у историју православних народа, констатоваћемо да су свагда пролазили испод мача страдања и мучеништва. Свагда су трпели гоњења, неправде и мученички су страдали. Приликом обележавања ове годишњице сећања на новомученике, дужни смо да нагласимо животом проверено искуство Васељенске Патријаршије и свих њених изданака, Православних Цркава широм света, да крст у очима многих изгледа као пораз и немоћ. За нас, међутим, крст представља доказ исправности нашега пута. Он је трофеј победе и знак тријумфа. Он је красота наше Православне Цркве и зато се, величанствен, уздиже на врху иконостаса храмова, господарећи њима. Имајући трајни доживљај крста, дошли смо из Константинопоља да, заједно са вама, искажемо поштовање свештеном спомену светих синова и кћери Српске Православне Цркве који мученички положише своје животе у Јасеновцу, поводом седамдесет и пете годишњице почетка функционисања ужасног комплекса концентрационих логора, тога споменика ужаса и мржње, који је, међутим, сила Крста и благодат Васкрсења претворила у споменик победе живота над смрћу, љубави над мржњом и светлости над тамом”. За Римокатоличку Цркву у Хрвата, али и већину хрватског народа, уз прећутну сагласност Ватикана, кардинал Степинац је светац. Каква је сврха настојања Српске Православне Цркве да Римокатоличку Цркву и Хрвате разувери и увери да Степинац није светац и да га не треба канонизовати? Пре свега, кардинал Степинац није канонизован, није проглашен за светог. Сâм папа Фрања је претходно означио холокауст за „срамоту човечанства”. Његова Светост патријарх Иринеј је, уз пуну сагласност свих чланова Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, као своју личну обавезу и потребу осећао да папу римског треба упознати са оним што се еуфемистички назива „многобројним контроверзама” везаним за Степинчево деловање у НДХ и са тиме како би православни Срби који живе на територији данашње Хрватске и другде где је живо сећање на геноцид, као и православни хришћани широм света, доживели одлуку о његовој канонизацији. Поштујући и тумачећи дух и слово поруке папе Фрање и патријарха Кирила, порукâ које је папа упућивао заједно са патријархом цариградским и низа сличних папиних изјава, слажем се у потпуности са речима нашег патријарха да је време да неко кога једна Црква проглашава светим буде као такав прихваћен од свих хришћана или бар прихватљив за њих. На крају крајева, сâм римски епископ је донео одлуку о формирању и раду Комисије Хрватске бискупске конференције и Српске Православне Цркве по овом питању, што смо ми са захвалношћу и задовољством прихватили. Ми се не бавимо никаквим разуверавањем ни доцирањем: једноставно износимо историјску истину и тако сведочимо Христа Који је Истина, Пут и Живот. Наши историчари као стручни саветници (консултанти) пружају драгоцену и незаменљиву помоћ нашем делу Комисије. Њихово познавање историјских чињеница, научна акрибија и хришћанска и људска савесност мене лично задивљују. Ми дакле, у име наше свете Цркве, и овом приликом, у дијалогу који се води у коректној атмосфери, без тешких речи, радимо оно што је наша обавеза. Одлуку о Степинцу, – чија канонизација је спорна, то не треба заборавити, и за многе католике, па и за један број хрватских католика, – каква год да буде, а ми се надамо да ће бити заснована на јеванђелским начелима и историјској истини, донеће папа Фрања, коначна инстанца за сва питања у Римокатоличкој Цркви. Докле се стигло с разговорима о канонизацији Степинца, и шта очекујете да ће уследити после ових последњих разговора? Кроз званична саопштења јавност је упозната са радом Мешовите комисије. Договор је да више од тога не износимо у јавност док се рад Комисије не оконча. Наша страна се тога држи дословно, колеге из Хрватске делимично. Ја такође поштујем договорено. Били сте с патријархом Иринејем у Русији на обележавању седамдесетог рођендана Његове Светости Патријарха московског и све Русије Кирила. Какви су данас односи Српске Цркве са Руском Црквом? Сусрет у Москви је био ретко свечан, у правом смислу торжествени догађај, вредан памћења. Прослава Патријарховог личног животног јубилеја била је у исто време и неформално свеправославно сабрање. Присутно је било седам поглавара Православних Цркава и најугледнији архијереји данашњег Православља, заједно са многобројним руским архијерејима, игуманима, свештенством, монаштвом и хиљадама верних. Да се којим случајем у Храму Христа Спаситеља у Москви нашао неки незнабожац, – попут изасланикâ светога кнеза Владимира Кијевског који су се пре десет векова нашли на патријарашкој Литургији у Цариграду, – не би знао да ли је на небу или на земљи. Наш Патријарх, изражавајући саборни глас и осећање српског народа, том приликом је на језгровит начин описао односе Српске Цркве са Руском Црквом, рекавши да осећа да се налази у кући свога брата, тако да није у гостима: примају нас отворена срца, као своје рођене, са дирљивом љубављу, а кад нам помажу, то је безусловно. Тако се Срби увек осећају у Русији; надам се, и Руси у Србији. Према ниједној од недаћа којима нас је Господ посетио у току последњих деценија Руска Црква и руски народ нису остали равнодушни. Доказују то и доба турског ропства, и светски ратови, и пожар у манастиру Хиландару, и страшне поплаве из 2015. године. Посебно смо захвални великој Русији за сталну помоћ коју пружа нашој Цркви и народу на Косову и Метохији, не либећи се ни права вета у Савету безбедности и након што је једна од наших (?) бивших влада питање Косова „великодушно” пребацила из Савета безбедности – где имамо пријатеље са правом вета, Русију и Кину – у надлежност Европске Уније, заједно са САД отимача Косова и Метохије, а за неке Србе, све до данас, „пута који нема алтернативе”(!). Када је реч о односима међу помесним Црквама, значајно је и објашњење тренутних односа са Румунском Православном Црквом. Да ли је проблем са овом Црквом решен, односно да ли је престало њено неканонско деловање у неким деловима Србије? Понашање румунске јерархије видим као типичан феномен етнофилетизма, шовинистичке злоупотребе Цркве. И Јерусалимска Патријаршија је трпела њихово неканонско деловање, и то ни мање ни више него у Јерихону, једном од најстаријих градова на свету. Заиста феномен sui generis! Сличан упад већ годинама чини Румунска Црква и у канонски простор Руске Цркве, где је буквално успоставила своју паралелну јерархију у Молдавији. Румунски упади су својевремено допирали и до Албаније, са познатом великорумунском идејом да сви влахофони, па и Цинцари на југу Албаније, јесу Румуни. (Чак и да јесу, а нису, зар је то разлог за кршење основних канонских начела Православне Цркве?) Спорили су се и са Бугарском Црквом, опет „по влашком питању”. У погледу њиховог неканонског деловања у Србији, у једном од докумената који је објавила наша држава оцењено је да је „Румунска Православна Црква у североисточној Србији узданица румунског геополитичког ширења у 21. веку”. До сада наше позивање на свете каноне, на црквено право, на еклисиолошка начела, није узбудило савест румунске јерархије. Претпостављам да ће уследити снажнији дипломатски и политички притисци на нашу владу, нарочито тужакањем на рачун Србије у Бриселу. Али нашим државницима, као и нама у Цркви, савршено је јасно да се ту не ради о људским и верским правима. Румунски циљ је да Власима, који су или српског, или влашког, или двојног идентитета, наметну румунски идентитет, укратко – да Власи, хтели-не хтели, постану Румуни. Наша Црква ће се и даље руководити начелима канонског права и устројства Православне Цркве. Ако се сестринска Црква Румуније не окане овог ,,ћоравог посла”, знамо шта нам је чинити, опет у служби црквеног канонског права, али тада већ по оној народној ,,на љуту рану љута трава”. Наш премијер и влада су недавно показали да умеју да се одлучно и достојанствено одупру притисцима и уценама Загреба, па ће, са своје, државне стране, умети да се одупру и притисцима и уценама Букурешта. У то сам уверен. Надам се да ће Вас ово питање посебно надахнути и да ћете управо на њега радо одговорити: Чиме ће нас, у наступајућој години, обрадовати Ваша, Бачка епархија? Радујем се изградњи храма Васкрсења Христова у истоименом манастиру на Сунчаном брегу у Каћу, надомак Новог Сада. Тај манастир, први који се у Бачкој подиже после ваљда шест векова, већ сада је прави украс наше Епархије и наше Цркве. Радујем се самопрегору ковиљског братства које се стара о излечењу многих младића и девојака посрнулих у наркоманију и криминал и о њиховом извођењу на пут честитих грађана, способних и обучених да привређују и имају породице. Надам се даљем напретку наше мисије преко четири радио-станице и телевизијске продукције. Радујем се нашим верницима, „спремним на свако добро дело”, срећи венчаних, срећи родитељâ због новорођене деце, срећи крштених. Унапред се радујем одржавању једне велике међународне конференције у Новом Саду у наредном периоду. Током јануара ћемо, у сарадњи са покрајинским органима, организовати обележавање седамдесет и пете годишњице злочиначке Рације у јужној Бачкој и, посебно, новосадске Рације. Планирамо објављивање нових књига и нових бројева епархијскога гласила ,,Виноград Господњи”, предавања за народ, широки спектар духовних и културних манифестација. Лично, радујем се и малим стварима, које свакоме живот чине лепшим – например сусрету и разговору са пријатељем, као сада са Вама. Слава Богу за све, по речима светог Јована Златоуста. Свим Вашим читаоцима, Вама лично и Вашој домаћој Цркви, односно породици, желим да у радости прославите празник Рођења Христовог, празник благовољења Божјег, празник мира, љубави и добре воље, уз божићно мирбожење (не заборавимо ову предивну, древну и само српску реч!): Мир Божји, Христос се роди! Извор: Недељник Печат, број 452, 30. децембар 2016. године View full Странице
  10. Пратите Телевизију Храм уживо и путем сајта www.tvhram.rsФејсбук страница Телевизије Храм https://www.facebook.com/tvhram/Твитер налог Телевизије Храм https://twitter.com/TelevizijaHram
  11. Пратите Телевизију Храм уживо и путем сајта www.tvhram.rsФејсбук страница Телевизије Храм https://www.facebook.com/tvhram/Твитер налог Телевизије Храм https://twitter.com/TelevizijaHram View full Странице
  12. http://www.svetigora.com/audio/download/15367/19.08.2014.%20OGLEDALO_Vl.%20Atanasije_Preobrazenje%20Gospodnje%20i%20nase%20Preobrazenje.mp3
  13. Поводом празника Преображења Господњег, из архиве нашег Радија, доносимо предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско - херцеговачког Г. Атанасија (Јевтића) на тему „Преображење Господње и наше Преображење“ које је одржао у петак 12. августа 2012. године у Парохијском дому на Жабљаку. http://www.svetigora.com/audio/download/15367/19.08.2014.%20OGLEDALO_Vl.%20Atanasije_Preobrazenje%20Gospodnje%20i%20nase%20Preobrazenje.mp3 View full Странице
  14. МОРМОНИ Просечна особа мисли да су мормони уредни млади мисионари на бициклама, вредни људи који не пију и не пуше, оријентисани на породицу, добростојећи и који имају интересовање за генеалошка истраживања. Оваква прилично нејасна и ружичаста представа замагљена је последњих година због учешћа у убиствима из крвне освете различитих мормонских полигамних група; а 1958. привукли су пажњу јавности због учешћа у бомбашким убиствима. Али у основи, остаје слика угледних грађана који су изразито привржени својој “цркви”, тзв. “Цркви Исуса Христа Светаца Последњих Дана”, која има преко 5 милиона чланова по читавом свету. Ово је једна од религија које се најбрже шире, са скоро 30.000 мисионара, нарочито у Америци где у просеку две нове цркве или локалне “парохије” ничу сваког дана. Све ово, међутим, не даје одговор на питање о мормонима. У шта, конкретно, мормони верују? Они изјављују да су Хришћани. Они тврде да Библија и Књига Мормона “допуњују једна другу. Обе садрже Божију реч. Постале су једна књига”. У уводу Књиге Мормона изјављује се да је написана “на уверење Јевреја и немормона (пагана) да Исус јесте Христос, Вечни Бог”. У ствари, мормонизам је “један од најефектнијих фалсификата библијског Хришћанства икад измишљен”. ОСНОВЕ Оснивач мормонизма, Џозеф Смит, рођен је у Вермонту 1805. Када је био младић мормони описују Смита као “часног и искреног, оданог и интелигентног... који смерно трага за истином”. Према другим изворима, међутим, био је “слабо образован, сујеверан младић” који је користио “вилине рашље” и “чаробне камичке” док је пратио свог оца у потрази за закопаним благом. Као младић био је укључен у многе окултне активности. Објективни истраживачи су закључили да је вероватно био тинејџер – психопата: “У његовим само – хипнозама, идеје из подсвести замениле су критичко мишљење. Његов абнормалан темперамент открио се кроз способност за видовитост. Његово јасно, свесно мишљење све више је било потискивано и линија између стварног света чула и света снова ишчезла је скоро у потпуности”. Смитово младалачко доба подударило се са оживљавањем протестантизма међу многобројним сектама. Као одговор на његову молитву да буде вођен ка правој религији, Смит изјављује да је имао серију виђења, почев од 1820. Две “угледне личности” у његовој првој визији биле су интерпретиране као Бог Отац и Бог Син, а порука је била да не треба да приђе ниједној постојећој цркви, јер ни једна није права, “већ да ће му се у будућности открити пунота еванђеља”. Четири године касније поново се молио. “Небеско биће”, назвао га је Морони, објавило му се и рекло му за неке златне плоче на којима је урезана “пунота вечног еванђеља”, а које су закопане у оближњем брду. Исписане су на древном језику, а Џозеф Смит ће имати “ту привилегију да преведе записе са плоча и да постане иструмент у Божијим рукама за обнављање еванђеља и поновно успостављање Цркве”. Мормони му је рекао да поред плоча “леже два кристала спојена сребрним оквиром и причвршћена... То су древни Урим и Туммим јеврејског првосвештеника, нека врста божанских наочара са којима ће да дешифрује записе на плочама”. Смитов превод први пут је објављен 1830. године под насловом “Књига Мормона”. Убрзо после објављивања своје “библије”, Џозеф Смит проглашава себе “модерним” пророком, равним пророцима Старог завета и почиње да окупља следбенике којих се, до времена његовог убиства (“мучеништва”, у мормонској историји) које је починила разјарена гомила 1844, накупило бар десет хиљада. То је веома компромитовало њихову репутацију; онда је већина чланова одабрала да следи Бригама Јанга – Смитовог наследника, као “пророка, видовњака и визионара”. После напорних путовања мормони су се населили на територији Јуте, а Солт Лејк Сити им је постао главни град (религиозни центар). Данас 75% становништва Солт Лејк Ситија су мормони. Када посетиоци дођу на трг градског храма - “Ватикан” мормонизма – могу видети филмове и слушати предавања о теологији и историји мормона, која се базирају на Књизи Мормона и новијим “пророцима”. ПОРЕКЛО Читајући “Књигу Мормона” имате утисак да читате Библију у тзв. “верзији краља Џејмса” (заиста, постоје читави одломци из “верзије краља Џејмса”); књига је тобоже написана у раздобљу од 600 пре Христа до 421. Писали су је разни “пророци - историчари”. Казује прилично фантастичну причу о јеврејском пророку Лехи, који живи за време владавине цара Седекија (2. Дневника, 36, 10) кога је упутио Господ да поведе свој народ и оде из Јерусалима. Отпловили су до обала Централне и Јужне Америке где су основали велику цивилизацију. Лехијев најстарији син Ламан био је бунтован, и он се са групом следбеника одвојио од најмлађег сина Нефиа, кога је Бог изабрао да влада над својом браћом. Нефи је подстицао свој народ да поштују Мојсијев закон и такође прорицао долазак Христа. Остали пророци су следили Нефиа, и њихова учења и пророчанства додата су збирци гравираних металних плоча који су садржавали Мојсијев закон и списе ранијих пророка – који су донесени из Јерусалима. После Христовог вазнесења, према овој мормонској историји, Он се такође јавио овим људима Новог Света. Такође, Он је овде одредио ученике и овластио их да наставе Његово дело. Његова појава увела је два века склада између Нефита и Ламанита, али онда су опет почели да се сукобљавају. Последњи пророк Нефита, Мормон видевши да је његов народ уништаван, узео је све изгравиране плоче и назвао из “Плоче Мормона”. После његове смрти у једној борби, његов син Морони, једини преживели Нефит, додао је неке своје списе и закопао плоче у једно брдо, “тако да се сачувају до часа кад Господ буде спреман да их изнесе на видело последњих дана”. Историјски, Књигу Мормона не поткрепљује ниједан археолошки доказ и не одговара ономе што се зна о преколумбијским цивилизацијама. Припаднике мормона не забрињава ова чињеница. Верују да је “само ствар времена” када ће се такав доказ открити. Њихова тврдња да су амерички Индијанци потомци Ламанита је исто тако неоснована; они су монголске расе, не семитске. ВЕРОВАЊА Теолошки, мормонско “јеванђеље” је подједнако лажно. Ближе проучавање мормонског система веровања показује да је мешавина многих јереси, мада доктрина о Тројици изгледа “самосвојно”. Они уче да Отац, Син и Свети Дух немају у бити једну божанску природу, већ су у ствари три “бога”, који имају веома развијену, савршену људску природу. Бог Отац је “Елохим”, који има “тело од меса и костију додирљиво као и људско” (Смит: Доктрине и Завет 130, 22). Бригам Јанг идентификује Бога Оца као Адама, а мормони уче да Христос није рођен силаском Духа Светога већ путем физичког сједињења овог бесмртног Адама – Бога и смртне Дјеве Марије; на тај начин Бог Син, “Јехова” (“Јахве”) или Исус Христос је рођен у телу. Он је раније био рођен од Оца као дух, заједно са мноштвом духовних бића која сва чекају да буду рођена од земаљских људи са циљем да би и они могли коначно да постану богови као њихов “старији брат” Исус Христос. Да постану богови. Овај основни циљ свих верних мормона био је јасно изречен када је Бригам Јанг написао: “Богови постоје, и зато нам је најбоље да тежимо да будемо спремни да постанемо један од њих” (Journal of Discourse); или опет, по речима бившег председника мормонске цркве, Лоренца Сноуа: “Оно што је човек, Бог је једном био; оно што је Бог, човек може постати”. Ове реченице много говоре: показују да је мормонизам политеистичан, и одржавају мормонско веровање у вечну прогресију и преегзистенцију, а ништа од тога не налази места у хришћанској теологији. Према овим јеретичким доктринама, “Елохим” је врховни Бог овог света, али такође постоје богови других светова. Пре него што смо се родили у телу живели смо као духови у присуству овог Оца Духова, и “оно што смо чинили тамо има утицај на наш живот овде, као што ће нас оно што чинимо овде унапредити и уназадити у животу после смрти”. Мормони придају велики значај браку. Једино кроз брак запечаћен у Храму (“небески” брак “за време и вечност”) човек је подесан за постизање највише славе. Такође је дужност добрих мормона да рађају децу, тако да обезбеђују тела за постојеће духове, јер је овај кратак боравак на земљи неопходна фаза у кретању ка божанству. Грешка проузрокује грешку, и на основу ових учења, мормони рационално изводе закључак да је Христос највероватније био жењен (са двема Маријама и Мартом!) и имао децу, иначе Он не би могао да достигне божанство. Човек се пита како може једна религија која за себе тврди да је проистекла од самог Исуса Христа да буде толико далеко од главног тока Хришћанства. Заснована на првом откровењу Џозефа Смита да су “све религије на погрешном путу”, мормони верују да се велика “отпадија” предсказана у Светом Писму (2. Сол. 2, 3) догодила убрзо после смрти дванаест апостола, и изузев једног огранка у Новом Свету, који је остао веран још 200 година, Црква је буквално ишчезла и тек је оживела појавом Џозефа Смита. Овај поглед на историју Цркве потпуно је супротан Христовом обећању: “Сазидаћу Цркву Своју; и неће је надвладати врата пакла” (Мт. 16, 18), и дозвољава мормонима да порекну ваљаност васељенских сабора којима су се протумачила темељна хришћанска учења. Када је у питању Библија, мормони јој верују “уколико је тачно преведена”. Због својих далекосежних учења, мормонизам је у неком погледу веома рационалан (што је можда знак да је људског порекла). Чињеница да свет лежи у тами тако много векова, не пружајући прилику за спасење, инспирисало је мормоне да обављају индиректно крштење за мртве. Ово омогућује особи да буде крштена и пренесе “милост” преминулом рођаку, тиме омогућујући рођаку улаз у “спасење” (тј. прогрес ка постизању божанствености). И ово објашњава похлепно родословље, којим покушавају да “спасу” што је могуће више рођака. Озбиљност њиховог истраживања потврђује библиотека за породичну историју на пет спратова у Салт Лејк Ситију која има више од 1200 огранака у 44 земље. Једна од највећих слабости мормонизма лежи у погрешивости и контрадикторности њихових еванђеља. Књига Мормона, на пример, садржи одломак из Посланице Јеврејима - “Бог је исти јуче, данас и вавијек, и у Њему нема никакве промене нити сенке измене” (Мормон, 9, 9 ), али многи делови Светог Писма су “доведени у питање” откривењима Џозефа Смита, Бригама Јанга и каснијих “пророка”. Нова откровења могу “заменити” старија. За Јанга се каже да је тврдио да може великом брзином да пише откровења. У зиму 1841 – 42. “пророк” Смит је увео ништа мање него четири нове доктрине и обреда. Најрадикалнија је била полигамија или “велики и славни принцип вишечланиг брака”. У почетку је постојао такав отпор да је доктрина тајно спровођена у пракси неколико година. Смит је отишао тако далеко да је рекао свом пријатељу Хеберу Кимбалу да, када не би имао више жена, изгубио би своје апостолство и био би проклет. (Током последњих пет година свог живота, Смит је живео у полигамији са неких двадесет жена). Савезни закон је приморао мормоне 1890. да напусте полигамију и уместо тога почели су да спроводе у праксу “небеске бракове”. Мормонска доктрина која се односи на Црнце претрпела је ревизију. Они су одувек сматрали да су Црнци потомци убице Каина. Стога су били инфериорни у односу на белце и никад им није био дозвољен приступ у мормонско свештенство. Међутим 1978, председник мормонске цркве Спенсер Кимбал најавио је да је примио ново откровење и да је сада мормонска црква слободна да “рукополаже” Црнце. Такође би се могло истаћи да су Џозеф Смит, Јанг и многе друге истакнуте фигуре у раној мормонској историји били слободни зидари (масони). Изгледа да је већина масона гледала са подозрењем на мормонске ложе. Научници су показали да постоји сличност између извесних аспеката масонског ритуала и “храмовних обреда” мормонизма. Ово нису чињенице и доктрине које ће мормони изнети пред могућег обраћеника. Мисионари који иду од врата до врата радије ће играти на карту “породични оријентисаних” аспеката мормонизма, нудећи дубоку али световњачку психолошку сигурност у контексту лажне верзије ране хришћанске историје и егзотичне теологије. Са јаснијим разумевањем онога што мормонизам учи, можемо бити боље припремљени када мормон – мисионар дође на наша врата, не само да се бранимо од његовог схватања Светог Писма, историје Цркве и природе Бога него и да га позовемо да испита вечне истине православне вере, вере која – као и њена Глава, Исус Христос – јесте јуче, данас и заувек иста вера. Свештеник Алексеј Јанг Са енглеског: Слободанка Зарић ГРУПА АУТОРА БИБЛИЈА БЕЗ БОГА ХРИШЋАНСТВО БЕЗ ЦРКВЕ ИЗДАЈЕ: СВЕТИГОРА,
  15. Иначе, за вашу информацију додајем да он није могао обећати трампу „аутокефалност расколничкој Цркви за слободу архиепископу Јовану”, како је то, изгледа, схваћено – или бар представљено – у македонским медијима. За ово тврђење имам много разлога, а навешћу само оне које сматрам најважнијима: - председник Николић, као искусан политичар, деценијама активан у јавном животу Србије, а још више као верник Српске Православне Цркве, одлично зна ко је надлежан за решавање канонских питања, па и проблема вишедеценијског црквеног раскола у Македонији; - он исто тако одлично зна да би оваква „трампа” била неприхватљива за обе стране: за Српску Православну Цркву стога што би то заправо била награда гонитељима архиепископа Јована и Охридске Архиепископије, без икаквог реалног уступка са њихове стране осим одустајања од ионако вапијућег безакоња и државно-полицијског терора, чији стварни инспиратори и наручиоци јесу управо расколнички епископи, који то не само што не крију него се тиме и хвале; за такозвану МПЦ, опет, то би, психолошки, био њихов пораз пред човеком који је њој већи трн у оку него читава јерархија Српске Православне Цркве јер је он неућутни живи деманти свих расколничких пропагандних лажи и бесмислица, попут оне о опасности од „посрбљавања” или, у другој варијанти, од „погрчавања” у случају прихватања нормалног канонског решења, а пре свега – непорециви доказ истине да бити у јединству са Црквом значи живот, а бити у расколу са њом значи духовну смрт. Због свега тога, изјаву Председника Србије треба схватити као добронамерну понуду стварања амбијента за договор заинтересованих страна, без интервенцијâ споља (као што је било уплитање македонске државе и политике после потписивања Нишког споразума), али и као недвосмислену поруку да Србија убудуће неће ћутати нити бити пасивна пред чињеницом бруталног угрожавања слободе и људских права епископата, свештенства, монаштва и верникâ Охридске Архиепископије као аутономне Цркве у канонском окриљу Српске Патријаршије. Нема, нити може бити, разговора и договора без престанка незаслуженог страдања архиепископа Јована, без одустајања од сталних претњи осталим епископима, монасима и монахињама (подсећам на догађаје када је полиција храбро била упала у женски манастир и малтретирала монахиње, док истовремено није имала храбрости ни да уђе у насеља под контролом познатих терористичких група) и без признавања грађанима Македоније права да – у складу са међународним конвенцијама, обавезним и за Македонију (као, уосталом, и за Србију и за све земље потписнице) – сами слободно бирају којој и каквој Цркви ће припадати. Није требало чекати изјаве председника Србије да би се размишљало о свему овоме. Месецима раније став о овој мучној проблематици изнео је јасно, гласно, часно, а изнад свега крајње добронамерно, митрополит Амфилохије усред Скопља, пред вођама црквеног раскола и пред представницима „седме силе”. А ни то није требало чекати. Минимум црквене свести и савести и елементарно осећање одговорности пред стварним големим изазовима данашњице треба да буде увек присутно у нама и међу нама да бисмо могли узрастати до зреле свести, чисте савести и истинске одговорности. Нови Сад, 24.10.2012 - Информативна служба Епархије бачке
  16. У име Оца и Сина и Светога Духа! Очекујемо те и ноћас у бешавној долами, везеној концем нераскидивим и на трону блаженом да разнето сакупиш. Све оно што су похарали и понели са ђубришта ускрсли глодари и авети и у своје меандре злато заточили да се не види пред људима. A шта би у ноћи блистало пред човеком ако не мошти мржњом неугасиве и державом крштене и руком која вечити. А вечите се они који на одру не умиру и они који трпе туђину да би се вратили у слави. А слава се од Бога не купује нити је има у џаковима светске прелести и панађур је варошки не познаје као податну. Јер се од Бога дарује онима који ангели нису постали ради светих дела међ људима. Очекујемо те и ноћас у достојанству мученика и са ватром коју си добио када си се представио Ономе који нас све очекује у слави или срамоти, до наших је дела, ваистину! А ваистину, над земљом твојом и мојом, Сунце је распалило огњем и мачем, као да Господ заповеда и смрт и живот свима, да би светога познали. Баш као да нам ти долазиш, страдални кнеже! (презвитер Бошко Маринков) И ваистину сванула је зора над земљом нашом рађајући са собом сунце правде и слободе! Нови дан над прастарим поднебљем у коме је истина поново заблистала да би се разнето сакупило и вратило у слави! Добро нам дошао страдални Кнеже! Благочестиви и велики Кнеже српски! Верни Кнеже намесниче! Часни сине дичних јунака и славни потомче Краљевског дома Карађорђевића! Кнегињо Олга, мила кћерко грчког и данског Краљевског дома и великог руског Царског дома Романова, добро дошла поред свог вољеног супруга и нашег Кнеза, да би нас поново озарила благодатношћу своје лепоте! Добро сте нам дошли, заједно са вашим љубљеним сином, Кнежевићем Николом, у вашој и нашој Србији, у напаћеној земљи, која је и сама трпела неправду вашег страховитог изгнанства, те данас и сама васкрсава из мртвога сна, отварајући вама мајчинске груди своје земље да почивате у заслуженом миру са вашим славним прецима, у светлости Онога који је победио смрт! Вашe Преосвештенствo, Ваша Краљевска Височанства, Ваше Превасходствo господине Председниче Србије, Вашe Екселенције даме и господо министри, Високоузвишени чланови Владе Србије, Високоуважени представници дипломатског кора, уважени господине градоначелиниче Тополе, Високопреподобни и Високопречасни оци, поштоване даме и господо, У овој историјској задужбини породице Дома Карађорђевића, у храму Светога Великомученика Георгија окупили смо се данас, да бисмо сахранили изврсног човека слова и словесности, човека лепоте и уметности, човека културе и истинског ренесансног господина, нашег великог државника, Кнеза Павла Карађорђевића. Заједно са нашим архијерејима, свештенослужитељима и верницима наше Свете цркве, заједно са његовом породицом и представницима осталих краљевских породица, зајендо са нашом Владом и представницима осталих Влада, заједно са свима вама који љубите род свој и поштујете успомену на Кнеза Павла! Данас, помолили смо се Господу и Спасу нашем Исусу Христу, који је Живот и Васкрсење, за његову племениту душу и за душу његове супруге Кнегиње Олге и сина им Кнеза Николе. Кнез Павле, праунук славног српског Вожда, био је по свему несвакидашња појава у нашој средини. Рођен од оца Кнеза Арсена Карађорђевића и мајке Кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато у Санкт Петербургу, у царској Русији. Преко ње је водио порекло од славнe племићкe породицe Трубецкој а руски принчеви Трубецкој воде порекло од Рурика, затим од мађарског Краља Беле II Слепог и српског Великог Жупана Уроша Белог из XII. века. Имао је десет година када је први пут видео Србију, а једанаеста му беше када је остао сироче, без мајке. Одгајио га је његов стриц, Краљ Петар I Ослободилац, и гле по правди Божјој поред његвог саркофага беше дочекан у слави, коју је заслужио да почива у миру под сводовима краљевске задужбине. У Београду је млади Кнез завршио гимназију, а затим је, по сопственој жељи, отишао у Енглеску, да на Оксфорду студира историју и литературу. О њему се говорило да је, заиста, био – изнад маштања субјективних идеалиста – савршен, идеалан и узорити Србин, управо аристократа посвећен лепоти. А лепота је оквир и неумитна коб идеалног владара, пошто је жива спона, та наша нит, коју имамо са вечношћу; јер, лепота је садашњост, никад јуче нити сутра. И по речима Исидоре Секулић: “Коб лепоте . . . представља суштински израз бића. . .” А у трагању за изгубљеном лепотом у појмовнику Српства – руковетима, стоји највиши израз лепоте у трагичном. Јер само онај који је искусио лепоту у трагичном, који не издваја из вере њену снагу и страст и не претвара је у просту фасаду, прихватљиву само мудрацима овога света, само он поседује праву племенитост којом спроводи дела истинског ''витеза вере''. Први светски рат га је омео да одмах заврши факултет, пошто је током рата обавио више дипломатских мисија за Краљевину Србију, а већ 1918, после рата, он успешно окончава студије на Оксфорду и стиче диплому Мaster of Аrts. У Лондону упознаје Принцезу Олгу, кћерку Принца Николе од Грчке и Данске и Велике руске Кнегиње Јелене Владимировне Романов. Мати Принцезе Олге је била кћерка Великог Кнеза Владимира, другог сина Императора све Русије, цара-мученика Александра II. А о Принцези Олги се говорило да је била најлепша принцеза Европе! Венчали су се у Београду, октобра 1923. године. Кум му је био Војвода од Јорка, потоњи енглески Краљ Џорџ VI. Кнегиња Олга му је подарила троје деце: два сина – Кнеза Александра (1924.) и Кнеза Николу (1928.-1954.) и кћер – Кнегињу Јелисавету (1936.), чија неизмерна љубав према свом оцу је задужила историју истином! Будући од ране младости велики љубитељ лепих уметности, посебно сликарства, Кнез Павле је одмах почео да ради на оснивању свог музеја. И почетком 1929. године, поред Патријаршије српске у Београду, у конаку Кнегиње Љубице, почео је са радом Музеј савремене уметности, изузетно дело овог великог заљубљеника у лепоту. Он и његови пријатељи из Европе, даривали су, прву такву институцију у Срба, многим сликама прослављених уметника. Краљ Александар I га је 1933. године именовао за директора свих музеја Краљевине Југославије. Већ почетком 1935. године основао је Музеј који је понео његово име (у данашњој згради Председништва Републике). Тај Музеј, најзначајнија институција ове врсте у новијој културној историји српског народа, одмах је постао светски познат и признат је и данас – иако укинут на суров начин (од комунистичке власти одмах по окончању рата) и тренутно непостојећи. Спретно укрстивши уметност српске цивилизације са најбољим што је пружала европска уметност остао је мит, светла успомена, не само Београђана, већ и свих софистицираних европских народа. Са њим је Кнез Павле оставио о себи спомен, као што су то некада чинили најбољи српски владари – Свети Немањићи – градитеља цркава-задужбина, ремек дела српске цивилизације и културе. Довољно је данас само погледати његову колекцију слика у Белом двору, па одмах разумети каквим је укусом за лепо он био обдарен. Дај Боже да се његов музеј поново отвори и да нам буде извор, који ће нас свеукупно водити од лепоте до истине! На челу државе у коју је Србија уложила све што је имала, у најбурнијем периоду новије европске историје, налазио се принц-мецена лепих уметности, истински племић кога је Јован Дучић упоредио са славним фирентинским ренесансним Медичима. А свакако се може упоредити са достојевскијевим енигматичним христоликим Књазом Мушкином, који као Онај Невини који је страдао за све, те свима нама кроз векове поставља питање младог нихилисте Иполита: “Да ли је истина, књаже, да си једном рекао да ће ‘лепота’ спасти свет? . . . Каква ће лепота спасити свет?” И једина лепота која може да спасе свет је она која се разликује од свега што је површно и у коме једино патња може објаснити уникатности креативног генија. Напрасно се десила она трагична смрт његовог брата од стрица, витешког Краља Александра I у Марсеју, 9. октобра 1934. године. И Кнез Павле постаје први Намесник младоме наследнику престола, Краљу Петру II. Преузимајући ову одговорну дужност, дао је заклетву да ће очувати Краљевину до пунолетства Петровог, а ратни вихори су се муњевито сабирали као црни облаци изнад готово неодрживе државе. И, на његова плећа, одмах се свалила велика одговорност: очување целовите државе, као и мирења свих оних антагонизама који су избили на површину стварањем нове државе. На унутрашњем плану имао се суочити са разнобојном политиком и незадовољствима политичара, а у спољним пословима са све већим слабљењем савезника. Дубоко свестан својих одговорности, све напоре је улагао како би постигао скоро немогућу равнотежу у спољном и унутрашњом животу. Био је вешт и способан дипломата под најкомпликованијим околностима у којим су многи одбацивали политику као уметности, могућег зарад тобожњих узвишених циљева. Зато је и сам у то време записао: “Моје једино упориште је уметност и она ми надокнађује многе ствари”. У немиру почетних вихора Другог светског рата, на основу чињеница и логичког размишљања, увидео је Кнез намесник да Краљевина Југославија мора сама, без ичије помоћи, да уреди своје односе са претећим светским силама. Кнез Павле је био дубоко свестан да њему лично прети велика опасност. Али знао је да се жртвује за узвишенију ствар. Био је супериорна личност. Сећао се страдања нашег народа у току Првог светског рата и по сваку цену желео је да избегне нове голготе. Расло је његово убеђење да нема обзира преко којих не би требало прећи за спас своје државе и народа да би се избегло још једно, незапамћено страдање. И он, као одани државни поглавар, определио се за мир свом народу и постао је прва жртва неизбежног бремена своје трагичне епохе. По свом хапшењу, присутном војном свештенику Кнез је рекао: “Јадни Срби, шта ће с њима бити?” Авај, Кнеже! Са становништва оног тешког тренутнка у коме си деловао и са дистанце од седам деценија био си у праву! Опрости нам! Јер “страшне године oкупације”, по речима Ловета Едвардса изговорене једну деценију касније у прилог кнежеве политике (BBC радио, 27. марта 1951.), “могле су да испадну другачије, ако их већ није било могуће избећи”. Дато му је четири сата да се спреми за пут. У поноћ, тог судбоносног дана 1941. године, са својом породицом Кнез Павле је напустио престоницу. Изложен скандалозном третману и незаслужним погрдама, у Грчкој је предат и спроведен у Египат. Затим је читава породица депортована у Кенију. Имали су да буду изоловани, усред џунгле, на обали језера Наиваша. Праунук Карађорђев је тако започео своје дугогодишње изгнанство. Поживео је до 14. септембра 1976. године и упокојио се у Господу у Америчкој болници, у Неију крај Париза. Дана 12. априла 1954. Кнежев млађи син Никола, у кога је он полагао велику наду, изгубио је живот у аутомобилској несрећи. Кнегиња Олга је преминула 16. октобра 1997. године. Од њихових изгнаничких гробова у Лозани, где су до недавно почивали, данас након седам деценија испунила се “пуноћа времена” те се велики изгнаник вратио својој Србији. Данас предајемо земне остатке Кнеза Павла, Кнегиње Олге и Кнежевића Николе својој земљи где ће бити сахрањени у породичној гробници; да почивају у миру до оконачања века, у коме се остварује мистична нит која ће спојити лепоту са коначним тихим прагом. Преко тог прага сви ћемо бити позвани да пређемо, тамо где нам се кроз векове отварају Двери Лепоте! Амин! Нека је вечан спомен блаженопочившем Кнезу Павлу, Кнегињи Олги и Кнежевићу Николи Карађорђевићу! БОГ ДУШУ ДА ИМ ПРОСТИ! Извор: СПЦ
  17. На светој Литургији руком Преосвећеног Владике Јована у свештенођаконски чин рукоположен је монах Роман сабрат свете обитељи преподобног оца Романа ђунишког чудотворца. По свршетку свете Службе Господин Епископ је произнео пред Спаситеља молитве за блогословену наступајућу академску годину, након чега је уприличен свечани пријем у сали Светосавског дома за све присутне. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. др Јован Download Извор: Епархија нишка
  18. http://www.eparhijakrusevacka.com/audio/2012-09-06_1-2.mp3 Извор: Епархија крушевачка
  19. Нови сабрат при храму Светих Кирила и Методија у Новом Саду После отпуста свете Литургије, настојатељ храма на Телепу, отац Драгољуб прочитао је одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја о постављењу ђакона Ивана Спасевског на дужност парохијског ђакона и срдачно му честитао пред сабраним народом у име свих верника који живе у насељима Телеп, Лиман и Адице. Нови Сад, 03.09.2012 - Информативна служба Епархије бачке
  20. У ДАБРУ ЦРКВЕНО-НАРОДНИ САБОР понедељак, 03 септембар 2012 09:22 Свету Литургију служили су јереј Ален Марић, и ђакон Невен Маринковић уз молитвено учешће протојереја-ставрофора Љубомира Самарџића. Пред мноштвом вјерника , у својој бесједи, отац Ален се захвалио свима који су на било који начин допринјели да дабарска црква поново сија у пуном сјају. А посебно се захвалио Одбору за изградњу који је најозбиљније схватио тежину свога задатка и одважио се обнављати у рату порушену и разорену цркву дабарску. Након Свете Литургије присутнима се обратио предједник Одбора и позвао их да наставе да подржавају изградњу храма. Захвалио се свима а посебно преосвећеном Владици Хризостому који је активно учествово у припреми пројекта за обнову ове светиње. Присутни народ је ове ријечи поздравио великим аплаузом. У наставку програма говорило се о великим људима који су поникли у Дабру, играло се уз тамбурицу и запјевала лијепа крајишка пјесма. Многи су се сложили да је подизање/обнова ове светиње од великог значаја за Дабар и дабарчане који су се расули свуда по свивјету, овај сабор прилика је да се сретну комшије, пријатељи, али и да се упознају нараштаји који долазе а чији родитељи вуку корјене из великог Дабра. За све присутне припремљена је трпеза љубави и чашица лијепог разговора. Ђакон Невен Маринковић Извор

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...