Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1197 results

  1. Његово Преосвештенство Епископ моравички г. Антоније служио је 17. октобра 2017. године, на празник Светих Стефана и Јелене Штиљановић, свету архијерејску Литургију у београдској Саборној цркви. Празничном сабрању крај светих моштију честитог кнеза Стефана молитвено су присуствовали Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, Преосвећена господа Епископи будимљанско-никшићки Јоаникије и рашко-призренски Теодосије, верни народ престонице и гости из Русије и Пољске. Житије Светих Стефана и Јелене (Штиљановић) Звучни запис беседе викарног Епископа моравичког Антонија -ФОТОГАЛЕРИЈА- Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  2. УВОД На самом почетку нашег излагања подсећамо да је важно имати у виду чињеницу да су од Стефана Немање сви владари Немањићи сматрани владарима по „милости Божјој“ а „управо из Божје милости извођено је државно-правно схватање о самосталности власти.“[1] Вредна пажње је чињеница да је хришћански владар у Средњем веку схватан као миропомазани носилац власти у историји, саслужитељ Христу Богу Сведржитељу у Његовом Домостроју (Икономији) спасења – спаситељском делу укључивања свега постојећег у Цркву Тела Његовог, претварања света у космичку Цркву. Богословско-литургијски израз χρίσµα – помазање, односно миропомазање сведочи нам о непрестаној бризи Цркве Христове о сваком човеку као икони Божјој и о човековом повратку у духовну заједницу са Тројичним Богом. Не смемо заборавити да људи врше помазање по заповести Божјој. Хришћански миропомазани владар је, у том смислу, био схватан као први међу људима сарадник Божји на остварењу предвечног наума Божјег о оцрковљењу света.[2]Православни је став да православни „духовни вођа може бити само онај ко је прожет хришћанством и ко нас може њему научити и повести Христовим путем“.[3] СВЕДОЧЕЊЕ БИБЛИЈСКИХ ИЗВОРА И СВЕТОГА ПРЕДАЊА О ПРИМЕНИ МИРОПОМАЗАЊА Употреба уља у разне сврхе позната је још код древних народа. Владало је уверење да је миришљаво уље символ радости (Прем. Сол. 27,9; Ам. 6,6), лепоте и здравља. Библијски извори сведоче да је уље кориштено не само у исхрани, него и у медицинске схврхе и припремљеним на посебан начин уљем помазања су помазивани људи, и то нарочито болесници (ср. Ис. 1,6). Уље је такође кориштено и на богослужењима древног Израиља. Свештено Предање је сачувало од заборава чињеницу да су уљем помазања припремљеним од маслиновог уља и разних миришљавих трава (ср. Изл. 30,23-24), по Божјој заповести помазивана и она места на којима се Бог самооткривао и јављао у Старом Завету појединим личностима (Пост. 28,18); такође су светим помазањем помазивани жртвеник (ср. Изл. 29,36), Скинија (Изл. 30,33-29), старозаветни свештеници (ср. Изл. 30,30) и старозаветни пророци (1Цар. 19,13-16), што је значило да су богоизабрани и одабрани силом Божјом да верно обављају службу на коју су призвани.[4] Када је реч о помазању одређених људи, тада треба знати да Свето Писмо сведочи да ту није реч о неком пуком и безначајном помазању, него је помазање уљемсматрано светим чином и светим посвећењем Богу људи који су помазани, као и помазани предмети или простори (места) су такође сматрани светим пошто су по Божјој заповести издвојени за свештену богоупотребу. То и јесте разлог што се свештено уље за помазање није користило у друге сврхе, изузев поменутих. У књизи Изласка су забележене речи Божје упућене Мојсију у вези са светим помазањем: А синовима Израиљевим кажи и реци ово нека ми буде уље светога помазања од колена до колена вашега. Тело човечије нека се не маже њим, нити правите некога уља како је оно; свето је, нека вам буде свето. Ако ли би ко начинио тако уље или намазао њим другога, истребиће се из народа својега“ (Изл. 30,31.33). За нашу тему је важан податак да су у Старом Завету помазивали богоизабране краљеве, односно цареве (ср. 1Сам. 10,1;16,1; 12-13). Неће бити на одмет ако нагласимо чињеницу да је помазање цара символички означавало признавање достојанства које је помазани човек примио од Бога (ср. 1Сам.10,1; 16,13). Једном речју, помазање цара значило је да је Бог поставио цара на то достојанство, да му је дао Свој благослов и силу за вршење богодоличног дела. Дакле, помазање цара је означавало његову богоизабраност за служење древном Израиљу (ср. 2Сам. 2,4; 5,3). На тај начин цар је постајао помазаник Господњи и личност достојна сваког поштовања и уважавања (ср. 1Сам. 24,7; 26,9). По библијском учењу, преко помазаника Господњег Бог остварује своје планове Домостроја спасења. МЕСИЈА – ПОМАЗАНИК Библијски извори и Свето Предање сведоче да је поробљени древни израиљски народ дубоко веровао да ће се једног дана појавити Вођа, то јест Син Божји – Помазаник који ће бити Искупитељ и Спаситељ људи, ослободиће Израиљце од многовековног ропства и подарити им дугоочекивану есхатолошку слободу, односно успоставиће вечно Царство Божје. Треба имати на уму да од Помазаника зависи вечно учешће људи у томе Царству. У Старом Завету реч месија пре свега односи се на цареве израиљске (1Цар. 1,34-35; 2Цар. 9,3-12.23), а потом и на друге личности: на патријархе (Пс. 104,15), пророке (1Цар. 19,16) и првосвештенике, као на Арона (Изл. 29,7) и на њихове синове (Лев. 4,3; 4,5; 4,16; 6,15 и 16,32). Наравно да је овде реч о промислу Божјем и дару Божјем. Свето Писмо сведочи да се помазаници Божији налазе под заштитом Божјом (ср. Пс. 18,50; 28,8), и у њима ће цветати венац Божји (ср. Пс. Пс. 132,18). „У Старом завету се на више места говори о божанском пореклу државе. На пример, у Причама Соломоновим истиче се: Мноме цареви царују, и владаоци постављају правду. Мноме владају кнезови и поглавари и све судије земаљске (Прем. Сол. 8,1516); у књизи Премудрости Соломонових владари се подсећају: Чујте ви који владате над многима и који се гордите пред народима. Од Господа вам је дата моћ и сила од Вишњега (Прем. Сол. 6, 2,3) итд. На божанско порекло државне власти указује Христос одговарајући Пилату: „Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго“ (Јн 19,11).“[5] Кроз помазање уљем, које символише признавање царског (=краљевског) достојанства од стране Светога Духа (1Сам. 9,26; 20,2; 2Сам. 9,3-12; 12,3-23), помазани преузима службу која га чини намесником Јахвеовим међу Израиљцима, способним да извршава мисију која се односи на план који Бог има са Својим народом. Од тренутка када је пророштво Натаново (2Сам. 7,9-16) поткрепило наду Израиљаца у владавину Давида, сваки цар од те лозе постао је „месија“, то јест помазаник Господњи, кроз кога је Бог у потпуности спроводио Свој план за спасење Свога народа. Помазање дејствује као символ послања нарочитих благодатних дарова неопходних за успешно вршење службе изабраног народа. Због тога се оно обављало јавно. Свето Писмо сведочи о томе да се цареви нису успињали на трон и владали народом по својој слободној вољи, односно узурпирали трон по самовољи: Нико сам себи не присваја ту част, него су призвани од Бога (Јевр. 5,4). Овде ћемо нагласити да кроз помазање уљем цар је постајао заједничар Духа Божјега. Неопходно је рећи да се у Светом Писму Старога Завета не користи израз крунисање цара, него се искључиво користи израз помазање цара, што је у данашњем смислу речи означавало крунисање и устоличење. Према томе, библијски израз помазање уљем је од изузетне богословске важности и значаја. Ово се види на примеру Давида: Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана (1Сам. 16,13).[6] Треба имати на уму да сваки мушки потомак, односно наследник помазаног краља бива помазан и на тај начин динамично учествује у остваривању Божјег плана и наума, то јест, у Домостроју спасења народа Божјега и људи боготражитеља. Једном речју, помазани краљ, владар или цар, има одређено Божје посланство и динамично учествује у остварењу плана спасења народа којег му је Бог поверио. ПОЈАМ ХРИСТОС – ПОМАЗАНИК У НОВОМ ЗАВЕТУ Средишња тачка хришћанске вере, односно сведочења Цркве и проповеди Светих Апостола јесте учење да је Исус заиста Христос – Помазаник. Исус Христос је превасходно Помазаник, односно очекивани Месија (ср. Мк. 8,29), Којег помаза Бог Духом Светим и силом (Да. 10,38). Назив Христос је превод арамејске речи MESHICHA, настале од јеврејске MASHIACH, која је јелинизарана и гласи Μεσσίας – Месија,[7] то јест Помазаник. Назив има есхатолошки значење. Име Христос, како сведочи свети Василије Велики, представља исповедање Свете Тројице: Открива Бога Који помазује, помазанога Сина, и Духа као Помазања.[8] Ту истину је потврдио Господ наш Исус Христос када је рекао да се на Њему испунило старозаветно пророштво: Дух Господњи је на мени, јер ме помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница (Ис. 61,1). Он отворено и јавно сведочи за Себе да је Помазаник Божји (ср. Мт. 16,20; Лк. 24,26). Ту истину су посведочили и Свети Апостоли у својој проповеди (ср. Мт. 16,16; Мк. 8,29; Рм. 1,4; 2Кор. 4,5); за њих је Он Христос – Помазаник (Лк. 2,11). С потпуним правом Христови следбеници називају се хришћанима (Да. 1126), то јест помазаницима Његовим (2Кор. 1,21) и синовима Божјим по благодати. По православном учењу, „месијанска служба јесте и биће основна служба Спаситеља Исуса Христа, Цара и Судије, посланога на земљу од Бога. У Царству Христовом заједничаре сви народи“.[9] Значи, тајна помазања, односно миропомазања је непосредно повезана са тајном спасења људског рода, и само је у том смислу треба и разумети и тумачити. КРУНИСАЊЕ СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ Када говоримо о наводном «поновном», односно «двоструком» крунисању Стефана Првовенчаног, тада треба имати у виду чињеницу да ту опште није реч о „поновном“ крунисању, него је ту првенствено реч о миропомазању, јер по православном учењу, постоји само једно и једино свето помазање. Питање непоновљивости помазања светим уљем, је изнад свега богословско питање које дубоко задире у саму срж православне вере, а што се види и у светоотачком учењу, по којем ван Цркве Христове нема Духа Светога, нема помазања светим уљемнити спасења – Salus extra Ecclesian non est.[10] По православној мисли, суштина устоличења једног краља или цара не састоји се у крунисању, то јест у стављању круне или венца на владареву главу, што је и Свети Сава учинио у манастиру Жичи приликом крунисања Стефана Првовенчаног, већ у помазању светим уљем, јер је то дар Божји – печат дара Духа Светога који се миропомазаном (владару, краљу или цару) даје у Цркви Христовој. Зато је Свети Сава помазавши миром брата Стефана, а потом венцем царства часну главу његову венчавши, прогласио за Богом самодржавног краља српског. Дакле, по православном поимању, иако је Стефан Првовенчани примајући краљевску круну (corona regni) од папе Хонорија III задобио већи степен независности – постала је самодржава, односно добила је међународно признање и углед, ипак морамо рећи да Стефан није могао да буде прави, стварни и истински краљ, то јест православни краљ и самодржац Србије, као и символ јединства свих српских и поморских земаља, а да пре тога није био помазан светим уљем од стране Православне Цркве. По православном учењу Римски папа није ни могао да Стефану дарује нешто што није имао, а то је: није могао да му дарује свето помазање,[11] то јест благодат Светога Духа, јер по православном хришћанском учењу у Римској цркви – Латинској, не постоје Свете Тајне пошто су Латини отпали од Православне Цркве, погрешно уче о Духу Светоме и тако су изгубили благодат Духа Светога, и њихове назови „свете тајне“ немају благодатно дејство и ништавне су. Штавише, римокатолици су у средњевековној Србији називани полуверницима.[12] Пошто је Свети Сава добро знао да је Бог тај што помазује, а човек бива помазан, управо због тога је он и помазао Стефана Првовенчаног и као миропомазан краљ Стефан је могао да буде заштитник Цркве Христове, вере православне и динамично учествује у тајни Домостроја спасења. Теодосије вели да је „свети архиепископ“, односно Сава, „украсио свога љубљенога брата, благочестивог краља Стефана, багреницом и красним сјајем и сваким царским обележјем“. Свети Сава се овде показује у улози духовног вође који изводи Стефана Првовенчаног на право пут, а то је пут истине, пут православне вере, Православне Цркве и заштитник њене мисије. Православни владар и „држава којом он управља прихватају за виши смисао живота јединство са Богом, причасност богочовечанском животу, и православног човека као драгоценог сина Цркве и државе“.[13] Занимљиво да Стефан Немања у Хиландарској повељи свог сина Стефана, дакле наследника на трону, „поче учитити да напредује у сваком добру у својој владавини, и да буде доброга срца према хришћанском свету, који му предаде, Богом пасену од века паству, говорећи му: чедо моје љубљено, напасај овај мој Израиљ, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф“. У речима Стефана Немање је истакнут израз Нови Израиљ, што је доказ како он гледа на српски православни народ, и како треба да гледају његови наследници, то јест сви они који ће да управљају српским народом и у ком правцу да га воде; тај зацртани правац и пут воде од пролазног ка вечном, односно у вечно Царство Божје, уколико српски владари и православни народ буду у сагласју и живели светим и црквеним животом. У Хиландарској повељи се помиње и следећа Немањина поука упућена Стефану Првовенчаном: „Заповедаше му да се о црквама брине и о онима који служе у њима, светитеље у сласт да слуша, и црквене слуге, и јереје да поштује, и над црнорисцима да бди, „да би се молили за тебе, и да ни у чему не будеш зазоран пред Богом и људима“. Једном речју, богољубље и човекољубље треба да красе српске краљеве, цареве и владаре. У оној мери у којој српски владари буду верни сарадници Христа Спаситеља, у тој мери ће и српски народ, као Нови Израиљ, бити веран свом владару. Новооснована српска држава је сва своја једра окренула ка изворном хришћанству, то јест Православљу и цариградској духовној сфери, а не ка Западу и латинској вери. Србија Немањића је показала своје „чврсто верско опредељење ка православном хришћанству и византијској култури“.[14] Можда је Свети Сава желео да покаже да је Стефан Првовенчани примио само једно и једино исправно миропомазање, које је било неопходно да би Стефан као Божји изабраник могао да буде заштитник вере православне, Цркве Христове и земље чију круну носи. Примање круне од стране Римског папе је био чин политичке природе, а не хришћанске и црквене природе, јер, примањем круне од папе, циљ и намера Стефана Првовенчаног није био да се одрекне вере православне и да се духовно веже за римску веру и да се на тај начин српски народ налази под духовном влашћу римског папе, него је желео да на вешт начин искористи историјске прилике у Србији и у околним земљама, и задобије краљевску титулу, и на тај начин реши проблеме које је имао са својим братом Вуканом, али да и другим суседним земљама, иначе непријатељски расположеним, даде до знања да су се прилике промениле и на Србију треба рачунати као на значајну земљу. Како су Срби гледали на своје место у историји и на природу владарске власти, веома су упечатљиве речи сачуване у Савином житију Светог Симеона, односно Стефана Немање: «У почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, благослови и даде им власт над сваком твари, постави једне за цареве, друге кнезове, остале за господаре и свакоме даде да напаса стадо своје и да га чува од свакога зла које би наишло на њега. Зато, браћо, премилостиви Бог утврди Грке царевима, Угре краљевима и сваки народ раздели, закон даде и нарави уреди и господаре над њима по обичају и закону по обичају и закону постави својом премудрошћу. Тако и по његовој многој и неизмерној милости и човекољубљу дарова прадедовима и дедовима да владају овом српском земљом». Из предочених речи се може извући закључак да «целокупан поредак у свету, као унутар појединих народа, тако и међу народима који испуњавају васељену, почива на распореду божанског провиђења. Индивидуалност народа одељених божанском вољом, испољена у законима и наравима, исказује се и у постојању пастира и чувара, који нису једнакога ранга, једни су цареви, други краљеви, треhи велики жупани, али сви имају власт дату од Бога. Сваки народ је са својим предводницима, без обзира на њихове чинове и достојанства, у непосредном односу према Творцу, њима није потребно посредништво оних који претендују да су Христови намесници на земљи и да су на челу хришћанске васељене, извор сваке земаљске власти“.[15] Поменућемо још и то да Стефан Немања у својој повељи, миропомазанога кир Алексија цара грчкога назива боговенчаним. Управо у том изразу се види колики значај придаје Стефан Немања миропомазању владара, царева и краљева, јер се ту мисли на крунисање од Бога као дар Божји. А то значи да њихов суверенитет потиче из милости Божје, и да су им њихове земље богодароване. У Законоправилу Светога Саве стоји: „Највећи Божји дарови међу људима, даровани од вишњег човекољубља, јесу – свештенство и царство; једно, дакле, да служи оном што је божанско, а друго да влада и да се стара за оно што је људско. Из једног истог начела происходећи, украшавају људски живот; јер царевима ништа није тако поспешно као част свештеника, пошто се и за њих саме увек Богу моле. Јер ако они буду у свему непорочни и пред Богом имају смелост, а ови правилно и како треба почну да украшавају предате им градове, и оно што је под њима, постаће неко добро сагласје, дарујући све што је добро људском животу. А ово ће бити, верујмо, ако се сачува надзирање свештених правила која, праведно хваљени и слављени очевици Божје Речи, апостоли – предаше, а свети оци очуваше и исповедаше“.[16] Из предочених речи се јасно види да су владари на послушању Божјем – они, библијски речено, „напасају стадо своје“, што значи да повереним им људима Божјим, својим поданицима обезбеђују живот, храну телесну и храну духовну – свест о заједничком задатку и циљу у историји, „чувајући га од свакога зла које је наишло на њега“.[17] Свети Сава као поглавар аутокефалне Правослане Цркве у српским земљама, био је одан правоверју, односно, вери православној као јединој истинитој, налазио се у духовном јединству са Православном Источном Црквом, и због тога је у манастиру Жичи миропомазао Стефана за краља Србије, и на тај начин свима дао до знања да је «рука Господња» узнела Стефана Првовенчаног на престо отачества, и да Стефан треба да буде заштитник вере православне, Православне Цркве и суверене српске државе у чијем средишту се налазио Богочовек Исус Христос искупитељ и Спаситељ света. На тај начин Стефан Првовенчани је верно чувао аманет који му је оставио његов отац Стефан (Симеон) Немања.[18] Једном речју, од краља Стефана се очекивало да буде Христов подражатељ, због чега је Стефанова мисија имала сотириолошки и есхатолошки карактер. Димитрије Богдановић карактеристично вели да „све благодатне моћи добијене одозго и згуснуте у симболу светог мира, има да ’точи’ своме народу ради његовог спасења од зла и смрти“.[19] Неће бити на одмет ако се подсетимо да „политичка схватања Немањића имају хришћанску религиозно-моралну основу и садрже узвишени политички идеал, који је уоквирен новозаветним учењем о спасењу, и то не само личном, већ и спасењу читавог народа као духовне заједнице. Управо кроз тај идеал, као кључ, се могу најбоље и најистинитије разумевати политичка схватања и политичка деловања у Србији Немањића, између осталих и питање извора и порекла државне власти.“[20] То је био један од разлога што су Стефан Немања и Свети Сава, а затим и њихови наследници гледали на Србе као на нови народ, то јест Нови Израиљ. Реч је о изабраном народу (ср. 1Птр. 2,9) као народу приведеном Господу Исусу Христу. Још једна ствар од пресудног значаја јесте чињеница да је архиепископ Сава миропомазањем краља Стефана бринуо о будућности Српске Православне Цркве и српског православног народа, и на тај начин је одредио пут српског народа, а то је пут, правац и путоказ духовног јединства као новог народа који корача крупним корацима ка Царству Божјем. У начину односа српског народа ка Богу види се његов животни циљ и смисао живота. Примање мирпомазања од Светога Саве је, с једне стране, повећало углед Стефану Првовенчаном не само у Србији, него и шире гледано, а са друге, допринело је спречавању папског утицаја у Србији и уплитања у унутарње политичке и духовне ствари Србије у којој постоји аутокефална Црква, док је краљ самодржац српски, а Србија се показала као самостална држава. Миропомазањем Стефана Првовенчаног у манастиру Жичи од стране архиепископа Српске Православне Цркве доказ је да је већ у то време „у Србији постојало схватање о сувереној власти, са посебним нагласком на двојном аспекту: хијерархијском и харизматском, којим се обезбеђују у исто време легитимитет и континуитет краљевске власти“.[21] Од стране истраживача поменуте теме је сасвим исправно примећено да је „идеологија највише политике и црквене власти, утемељена на ’симфоничној диархији’, Српске Цркве и државе, проистиче из филозофије која је коначно уобличена трудом првог српског Ахиепископа“.[22] Управо због тога овде истичемо да је Савино миропомазање Стефана Првовенчаног имало дубоког богословског смисла, духовне димензије и носило је дубоку хришћанску поруку, јер светост је требала да постане димензија како владарске династије, а нарочито владара као сувереног поглавара новог народа, тако и народа Божјега – Новог Израиља. Доментијан је оставио забележено да је приликом крунисања и миропомазања Стефана на Жичком сабору 1221. године, архиепископ српски Сава Немањић том приликом изричито захтевао од краља Стефана Првовенчаног и свих присутних да три пута узастопно прочитају Никејско-Цариградски символ вере, без јеретичког додатка Filoque који су увели римокатолици.[23] Управо у том миропомазању види се колика је Савина и Стефанова била оданост с једне стране православној вери, а са друге указивање да српским народом треба да влада господар из српскога рода кога Бог постави за владара који ће српски народ узводити ка Богу и Царству Божјем. Зато се српски православни владари потписују на владарским документима као „раби Христа Бога“ – људи смртни који владају искључиво „по милости Божјој“.[24] Заиста је миропомазање Сефана Првовенчаног од стране Светога Саве – првог архиепископа српског, утиснуло дубок печат у свест свих потоњих поколења српског народа, који је све „своје снаге требао да усмери ка вечним вредностима горњег света“.[25] Ваља подсетити да „дело Светог Саве с разлогом се сматра делом апостола културе и хришћанства српског православља у најширем смислу“.[26] Проучавајући историју српског народа и Српске Православне Цркве у доба Немањића, недвосмислено можемо извући закључак да се улога српског владара и његовог односа ка православној вери, односно његове тесне сарадње са Црквом, уклапа у византијску теорију црквеног и политичког поретка.[27] Реч је о монархијском поимању историје, то јест царства земаљског као иконе Царства небеског и земаљског цара као иконе Небеског Цара, Христа Богочовека – Цара над царевима.[28] Дакле, у Србији Немањића, чијем су обликовању српске средњевековне цивилизације пресудни били византијски обрасци,[29] без сумње је створена синтеза хришћанске државности и хришћанске црквености. Историја је показала да су „Немањићи направили неку врсту синтезе: култа кнеза и култ архиепископа, Симеона и Саве, оца и сина, светог „пара“ идеалне симфоније двеју власти, солидарне и присно везане и у овоземаљском и у оноземаљском животу; чврст и јасан програм, саздан да дуго траје“.[30] Сумирајући све, у поговору може се са сигурношћу и с потпуним правом тврдити да је Свети Сава заиста миропомазао краља и севастократора Светефана из разлога који је нераскидиво повезан са хришћанском православном вером, и да у Србији Немањића није постојала идеологија источног папизма,[31] него је постојало једногласје Православне Цркве и државе, што се јасно види у Законоправилу Светога Саве. Важно је истаћи чињеницу да је у Србији Немањића била искључена свака превласт световне власти над духовном, и обратно: духовне над световном. Наша истраживања су нас уверила да је миропомазање Стефана Првовенчаног од стране Светога Саве од изузетног значаја и за наше време и за земљу у којој живимо, јер оно може да послужи као узор јединству и сагласју српске државе и Православне Цркве, а „јединство или сагласје између Цркве и државе биће онда када држава призна непобитну и вишу вредност Цркве, када буде сматрала за зло и када се буде руководила истим погледом на свет као и Црква“.[32] Епископ Јован Пурић Гласник, бр.9, септембар 2017, стр.369 - 375 Извор: Српска Православна Црква [1] Смиља Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића – дипломатичка студија, Београд, 1997, 61-62. [2] Епископ Јован (Пурић), Владарство и монаштво Стефана Немање – теолошки аспекти симфоније државе и Цркве у Немањиној „Хиландарској повељи“, у: Богочовек Христос – Алфа и Омега, Београд 2017, 329. [3] П. С. Лопухин, Преподобни Серафим и идеја монархије, прев. З. П., Шипово 1996, 14. [4] Ср. Darko B. Jelić – Radomir B. Bujić, Sveta Tajna jeleosvećenja. Sakrament bolesničkog pomazanja, у: Црква у свијету, 50(2015) бр. 1, стр. 101-102. [5] Борислав Д. Гроздић, Схватање о извору и пореклу државне власти – прилог изучавању политичке философије Немањића, у: Српска политичка мисао 1(2016) 311-312. [6] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Другог псалма, стр. 24-25. [7] Ср. Γεωργίου Γαλίτη, Ερµηνευτικά της Καινής Διαθἠκης, Θεσσαλονίκη 1982, 234. [8] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Другог псалма, стр. 22 и 23. [9] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Друго псалма, стр. 8. [10] Кипријан Картагински, Epist. 73, 21; PL 3, 1169. [11] Не треба заборавити чињеницу да је у детињству Стефан Немања примио латинско крштење у Рибници, међутим касније у одраслим година Стефан је у цркви Светих Апостола Петра и Павла крштен у православној вери, односно у Православној Цркви. [12] Светозар Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, Скопље 1934, 33. [13] П. С. Лопухин, Преподобни Серафим и идеја монархије, стр. 38.
  3. У новом броју Гласника, (бр.9, септембар 2017), на стр. 369 - 375, објављен је текст Епископа Јована (Пурића) под насловом "Стефан Првовенчани као владар Новог Израиља". Текст преносимо у целости: УВОД На самом почетку нашег излагања подсећамо да је важно имати у виду чињеницу да су од Стефана Немање сви владари Немањићи сматрани владарима по „милости Божјој“ а „управо из Божје милости извођено је државно-правно схватање о самосталности власти.“[1] Вредна пажње је чињеница да је хришћански владар у Средњем веку схватан као миропомазани носилац власти у историји, саслужитељ Христу Богу Сведржитељу у Његовом Домостроју (Икономији) спасења – спаситељском делу укључивања свега постојећег у Цркву Тела Његовог, претварања света у космичку Цркву. Богословско-литургијски израз χρίσµα – помазање, односно миропомазање сведочи нам о непрестаној бризи Цркве Христове о сваком човеку као икони Божјој и о човековом повратку у духовну заједницу са Тројичним Богом. Не смемо заборавити да људи врше помазање по заповести Божјој. Хришћански миропомазани владар је, у том смислу, био схватан као први међу људима сарадник Божји на остварењу предвечног наума Божјег о оцрковљењу света.[2]Православни је став да православни „духовни вођа може бити само онај ко је прожет хришћанством и ко нас може њему научити и повести Христовим путем“.[3] СВЕДОЧЕЊЕ БИБЛИЈСКИХ ИЗВОРА И СВЕТОГА ПРЕДАЊА О ПРИМЕНИ МИРОПОМАЗАЊА Употреба уља у разне сврхе позната је још код древних народа. Владало је уверење да је миришљаво уље символ радости (Прем. Сол. 27,9; Ам. 6,6), лепоте и здравља. Библијски извори сведоче да је уље кориштено не само у исхрани, него и у медицинске схврхе и припремљеним на посебан начин уљем помазања су помазивани људи, и то нарочито болесници (ср. Ис. 1,6). Уље је такође кориштено и на богослужењима древног Израиља. Свештено Предање је сачувало од заборава чињеницу да су уљем помазања припремљеним од маслиновог уља и разних миришљавих трава (ср. Изл. 30,23-24), по Божјој заповести помазивана и она места на којима се Бог самооткривао и јављао у Старом Завету појединим личностима (Пост. 28,18); такође су светим помазањем помазивани жртвеник (ср. Изл. 29,36), Скинија (Изл. 30,33-29), старозаветни свештеници (ср. Изл. 30,30) и старозаветни пророци (1Цар. 19,13-16), што је значило да су богоизабрани и одабрани силом Божјом да верно обављају службу на коју су призвани.[4] Када је реч о помазању одређених људи, тада треба знати да Свето Писмо сведочи да ту није реч о неком пуком и безначајном помазању, него је помазање уљемсматрано светим чином и светим посвећењем Богу људи који су помазани, као и помазани предмети или простори (места) су такође сматрани светим пошто су по Божјој заповести издвојени за свештену богоупотребу. То и јесте разлог што се свештено уље за помазање није користило у друге сврхе, изузев поменутих. У књизи Изласка су забележене речи Божје упућене Мојсију у вези са светим помазањем: А синовима Израиљевим кажи и реци ово нека ми буде уље светога помазања од колена до колена вашега. Тело човечије нека се не маже њим, нити правите некога уља како је оно; свето је, нека вам буде свето. Ако ли би ко начинио тако уље или намазао њим другога, истребиће се из народа својега“ (Изл. 30,31.33). За нашу тему је важан податак да су у Старом Завету помазивали богоизабране краљеве, односно цареве (ср. 1Сам. 10,1;16,1; 12-13). Неће бити на одмет ако нагласимо чињеницу да је помазање цара символички означавало признавање достојанства које је помазани човек примио од Бога (ср. 1Сам.10,1; 16,13). Једном речју, помазање цара значило је да је Бог поставио цара на то достојанство, да му је дао Свој благослов и силу за вршење богодоличног дела. Дакле, помазање цара је означавало његову богоизабраност за служење древном Израиљу (ср. 2Сам. 2,4; 5,3). На тај начин цар је постајао помазаник Господњи и личност достојна сваког поштовања и уважавања (ср. 1Сам. 24,7; 26,9). По библијском учењу, преко помазаника Господњег Бог остварује своје планове Домостроја спасења. МЕСИЈА – ПОМАЗАНИК Библијски извори и Свето Предање сведоче да је поробљени древни израиљски народ дубоко веровао да ће се једног дана појавити Вођа, то јест Син Божји – Помазаник који ће бити Искупитељ и Спаситељ људи, ослободиће Израиљце од многовековног ропства и подарити им дугоочекивану есхатолошку слободу, односно успоставиће вечно Царство Божје. Треба имати на уму да од Помазаника зависи вечно учешће људи у томе Царству. У Старом Завету реч месија пре свега односи се на цареве израиљске (1Цар. 1,34-35; 2Цар. 9,3-12.23), а потом и на друге личности: на патријархе (Пс. 104,15), пророке (1Цар. 19,16) и првосвештенике, као на Арона (Изл. 29,7) и на њихове синове (Лев. 4,3; 4,5; 4,16; 6,15 и 16,32). Наравно да је овде реч о промислу Божјем и дару Божјем. Свето Писмо сведочи да се помазаници Божији налазе под заштитом Божјом (ср. Пс. 18,50; 28,8), и у њима ће цветати венац Божји (ср. Пс. Пс. 132,18). „У Старом завету се на више места говори о божанском пореклу државе. На пример, у Причама Соломоновим истиче се: Мноме цареви царују, и владаоци постављају правду. Мноме владају кнезови и поглавари и све судије земаљске (Прем. Сол. 8,1516); у књизи Премудрости Соломонових владари се подсећају: Чујте ви који владате над многима и који се гордите пред народима. Од Господа вам је дата моћ и сила од Вишњега (Прем. Сол. 6, 2,3) итд. На божанско порекло државне власти указује Христос одговарајући Пилату: „Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго“ (Јн 19,11).“[5] Кроз помазање уљем, које символише признавање царског (=краљевског) достојанства од стране Светога Духа (1Сам. 9,26; 20,2; 2Сам. 9,3-12; 12,3-23), помазани преузима службу која га чини намесником Јахвеовим међу Израиљцима, способним да извршава мисију која се односи на план који Бог има са Својим народом. Од тренутка када је пророштво Натаново (2Сам. 7,9-16) поткрепило наду Израиљаца у владавину Давида, сваки цар од те лозе постао је „месија“, то јест помазаник Господњи, кроз кога је Бог у потпуности спроводио Свој план за спасење Свога народа. Помазање дејствује као символ послања нарочитих благодатних дарова неопходних за успешно вршење службе изабраног народа. Због тога се оно обављало јавно. Свето Писмо сведочи о томе да се цареви нису успињали на трон и владали народом по својој слободној вољи, односно узурпирали трон по самовољи: Нико сам себи не присваја ту част, него су призвани од Бога (Јевр. 5,4). Овде ћемо нагласити да кроз помазање уљем цар је постајао заједничар Духа Божјега. Неопходно је рећи да се у Светом Писму Старога Завета не користи израз крунисање цара, него се искључиво користи израз помазање цара, што је у данашњем смислу речи означавало крунисање и устоличење. Према томе, библијски израз помазање уљем је од изузетне богословске важности и значаја. Ово се види на примеру Давида: Тада Самуило узе рог с уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана (1Сам. 16,13).[6] Треба имати на уму да сваки мушки потомак, односно наследник помазаног краља бива помазан и на тај начин динамично учествује у остваривању Божјег плана и наума, то јест, у Домостроју спасења народа Божјега и људи боготражитеља. Једном речју, помазани краљ, владар или цар, има одређено Божје посланство и динамично учествује у остварењу плана спасења народа којег му је Бог поверио. ПОЈАМ ХРИСТОС – ПОМАЗАНИК У НОВОМ ЗАВЕТУ Средишња тачка хришћанске вере, односно сведочења Цркве и проповеди Светих Апостола јесте учење да је Исус заиста Христос – Помазаник. Исус Христос је превасходно Помазаник, односно очекивани Месија (ср. Мк. 8,29), Којег помаза Бог Духом Светим и силом (Да. 10,38). Назив Христос је превод арамејске речи MESHICHA, настале од јеврејске MASHIACH, која је јелинизарана и гласи Μεσσίας – Месија,[7] то јест Помазаник. Назив има есхатолошки значење. Име Христос, како сведочи свети Василије Велики, представља исповедање Свете Тројице: Открива Бога Који помазује, помазанога Сина, и Духа као Помазања.[8] Ту истину је потврдио Господ наш Исус Христос када је рекао да се на Њему испунило старозаветно пророштво: Дух Господњи је на мени, јер ме помаза да јављам добре гласе кроткима, посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница (Ис. 61,1). Он отворено и јавно сведочи за Себе да је Помазаник Божји (ср. Мт. 16,20; Лк. 24,26). Ту истину су посведочили и Свети Апостоли у својој проповеди (ср. Мт. 16,16; Мк. 8,29; Рм. 1,4; 2Кор. 4,5); за њих је Он Христос – Помазаник (Лк. 2,11). С потпуним правом Христови следбеници називају се хришћанима (Да. 1126), то јест помазаницима Његовим (2Кор. 1,21) и синовима Божјим по благодати. По православном учењу, „месијанска служба јесте и биће основна служба Спаситеља Исуса Христа, Цара и Судије, посланога на земљу од Бога. У Царству Христовом заједничаре сви народи“.[9] Значи, тајна помазања, односно миропомазања је непосредно повезана са тајном спасења људског рода, и само је у том смислу треба и разумети и тумачити. КРУНИСАЊЕ СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ Када говоримо о наводном «поновном», односно «двоструком» крунисању Стефана Првовенчаног, тада треба имати у виду чињеницу да ту опште није реч о „поновном“ крунисању, него је ту првенствено реч о миропомазању, јер по православном учењу, постоји само једно и једино свето помазање. Питање непоновљивости помазања светим уљем, је изнад свега богословско питање које дубоко задире у саму срж православне вере, а што се види и у светоотачком учењу, по којем ван Цркве Христове нема Духа Светога, нема помазања светим уљемнити спасења – Salus extra Ecclesian non est.[10] По православној мисли, суштина устоличења једног краља или цара не састоји се у крунисању, то јест у стављању круне или венца на владареву главу, што је и Свети Сава учинио у манастиру Жичи приликом крунисања Стефана Првовенчаног, већ у помазању светим уљем, јер је то дар Божји – печат дара Духа Светога који се миропомазаном (владару, краљу или цару) даје у Цркви Христовој. Зато је Свети Сава помазавши миром брата Стефана, а потом венцем царства часну главу његову венчавши, прогласио за Богом самодржавног краља српског. Дакле, по православном поимању, иако је Стефан Првовенчани примајући краљевску круну (corona regni) од папе Хонорија III задобио већи степен независности – постала је самодржава, односно добила је међународно признање и углед, ипак морамо рећи да Стефан није могао да буде прави, стварни и истински краљ, то јест православни краљ и самодржац Србије, као и символ јединства свих српских и поморских земаља, а да пре тога није био помазан светим уљем од стране Православне Цркве. По православном учењу Римски папа није ни могао да Стефану дарује нешто што није имао, а то је: није могао да му дарује свето помазање,[11] то јест благодат Светога Духа, јер по православном хришћанском учењу у Римској цркви – Латинској, не постоје Свете Тајне пошто су Латини отпали од Православне Цркве, погрешно уче о Духу Светоме и тако су изгубили благодат Духа Светога, и њихове назови „свете тајне“ немају благодатно дејство и ништавне су. Штавише, римокатолици су у средњевековној Србији називани полуверницима.[12] Пошто је Свети Сава добро знао да је Бог тај што помазује, а човек бива помазан, управо због тога је он и помазао Стефана Првовенчаног и као миропомазан краљ Стефан је могао да буде заштитник Цркве Христове, вере православне и динамично учествује у тајни Домостроја спасења. Теодосије вели да је „свети архиепископ“, односно Сава, „украсио свога љубљенога брата, благочестивог краља Стефана, багреницом и красним сјајем и сваким царским обележјем“. Свети Сава се овде показује у улози духовног вође који изводи Стефана Првовенчаног на право пут, а то је пут истине, пут православне вере, Православне Цркве и заштитник њене мисије. Православни владар и „држава којом он управља прихватају за виши смисао живота јединство са Богом, причасност богочовечанском животу, и православног човека као драгоценог сина Цркве и државе“.[13] Занимљиво да Стефан Немања у Хиландарској повељи свог сина Стефана, дакле наследника на трону, „поче учитити да напредује у сваком добру у својој владавини, и да буде доброга срца према хришћанском свету, који му предаде, Богом пасену од века паству, говорећи му: чедо моје љубљено, напасај овај мој Израиљ, и пази на њега, водећи га као јагње Јосиф“. У речима Стефана Немање је истакнут израз Нови Израиљ, што је доказ како он гледа на српски православни народ, и како треба да гледају његови наследници, то јест сви они који ће да управљају српским народом и у ком правцу да га воде; тај зацртани правац и пут воде од пролазног ка вечном, односно у вечно Царство Божје, уколико српски владари и православни народ буду у сагласју и живели светим и црквеним животом. У Хиландарској повељи се помиње и следећа Немањина поука упућена Стефану Првовенчаном: „Заповедаше му да се о црквама брине и о онима који служе у њима, светитеље у сласт да слуша, и црквене слуге, и јереје да поштује, и над црнорисцима да бди, „да би се молили за тебе, и да ни у чему не будеш зазоран пред Богом и људима“. Једном речју, богољубље и човекољубље треба да красе српске краљеве, цареве и владаре. У оној мери у којој српски владари буду верни сарадници Христа Спаситеља, у тој мери ће и српски народ, као Нови Израиљ, бити веран свом владару. Новооснована српска држава је сва своја једра окренула ка изворном хришћанству, то јест Православљу и цариградској духовној сфери, а не ка Западу и латинској вери. Србија Немањића је показала своје „чврсто верско опредељење ка православном хришћанству и византијској култури“.[14] Можда је Свети Сава желео да покаже да је Стефан Првовенчани примио само једно и једино исправно миропомазање, које је било неопходно да би Стефан као Божји изабраник могао да буде заштитник вере православне, Цркве Христове и земље чију круну носи. Примање круне од стране Римског папе је био чин политичке природе, а не хришћанске и црквене природе, јер, примањем круне од папе, циљ и намера Стефана Првовенчаног није био да се одрекне вере православне и да се духовно веже за римску веру и да се на тај начин српски народ налази под духовном влашћу римског папе, него је желео да на вешт начин искористи историјске прилике у Србији и у околним земљама, и задобије краљевску титулу, и на тај начин реши проблеме које је имао са својим братом Вуканом, али да и другим суседним земљама, иначе непријатељски расположеним, даде до знања да су се прилике промениле и на Србију треба рачунати као на значајну земљу. Како су Срби гледали на своје место у историји и на природу владарске власти, веома су упечатљиве речи сачуване у Савином житију Светог Симеона, односно Стефана Немање: «У почетку створи Бог небо и земљу и људе на њој, благослови и даде им власт над сваком твари, постави једне за цареве, друге кнезове, остале за господаре и свакоме даде да напаса стадо своје и да га чува од свакога зла које би наишло на њега. Зато, браћо, премилостиви Бог утврди Грке царевима, Угре краљевима и сваки народ раздели, закон даде и нарави уреди и господаре над њима по обичају и закону по обичају и закону постави својом премудрошћу. Тако и по његовој многој и неизмерној милости и човекољубљу дарова прадедовима и дедовима да владају овом српском земљом». Из предочених речи се може извући закључак да «целокупан поредак у свету, као унутар појединих народа, тако и међу народима који испуњавају васељену, почива на распореду божанског провиђења. Индивидуалност народа одељених божанском вољом, испољена у законима и наравима, исказује се и у постојању пастира и чувара, који нису једнакога ранга, једни су цареви, други краљеви, треhи велики жупани, али сви имају власт дату од Бога. Сваки народ је са својим предводницима, без обзира на њихове чинове и достојанства, у непосредном односу према Творцу, њима није потребно посредништво оних који претендују да су Христови намесници на земљи и да су на челу хришћанске васељене, извор сваке земаљске власти“.[15] Поменућемо још и то да Стефан Немања у својој повељи, миропомазанога кир Алексија цара грчкога назива боговенчаним. Управо у том изразу се види колики значај придаје Стефан Немања миропомазању владара, царева и краљева, јер се ту мисли на крунисање од Бога као дар Божји. А то значи да њихов суверенитет потиче из милости Божје, и да су им њихове земље богодароване. У Законоправилу Светога Саве стоји: „Највећи Божји дарови међу људима, даровани од вишњег човекољубља, јесу – свештенство и царство; једно, дакле, да служи оном што је божанско, а друго да влада и да се стара за оно што је људско. Из једног истог начела происходећи, украшавају људски живот; јер царевима ништа није тако поспешно као част свештеника, пошто се и за њих саме увек Богу моле. Јер ако они буду у свему непорочни и пред Богом имају смелост, а ови правилно и како треба почну да украшавају предате им градове, и оно што је под њима, постаће неко добро сагласје, дарујући све што је добро људском животу. А ово ће бити, верујмо, ако се сачува надзирање свештених правила која, праведно хваљени и слављени очевици Божје Речи, апостоли – предаше, а свети оци очуваше и исповедаше“.[16] Из предочених речи се јасно види да су владари на послушању Божјем – они, библијски речено, „напасају стадо своје“, што значи да повереним им људима Божјим, својим поданицима обезбеђују живот, храну телесну и храну духовну – свест о заједничком задатку и циљу у историји, „чувајући га од свакога зла које је наишло на њега“.[17] Свети Сава као поглавар аутокефалне Правослане Цркве у српским земљама, био је одан правоверју, односно, вери православној као јединој истинитој, налазио се у духовном јединству са Православном Источном Црквом, и због тога је у манастиру Жичи миропомазао Стефана за краља Србије, и на тај начин свима дао до знања да је «рука Господња» узнела Стефана Првовенчаног на престо отачества, и да Стефан треба да буде заштитник вере православне, Православне Цркве и суверене српске државе у чијем средишту се налазио Богочовек Исус Христос искупитељ и Спаситељ света. На тај начин Стефан Првовенчани је верно чувао аманет који му је оставио његов отац Стефан (Симеон) Немања.[18] Једном речју, од краља Стефана се очекивало да буде Христов подражатељ, због чега је Стефанова мисија имала сотириолошки и есхатолошки карактер. Димитрије Богдановић карактеристично вели да „све благодатне моћи добијене одозго и згуснуте у симболу светог мира, има да ’точи’ своме народу ради његовог спасења од зла и смрти“.[19] Неће бити на одмет ако се подсетимо да „политичка схватања Немањића имају хришћанску религиозно-моралну основу и садрже узвишени политички идеал, који је уоквирен новозаветним учењем о спасењу, и то не само личном, већ и спасењу читавог народа као духовне заједнице. Управо кроз тај идеал, као кључ, се могу најбоље и најистинитије разумевати политичка схватања и политичка деловања у Србији Немањића, између осталих и питање извора и порекла државне власти.“[20] То је био један од разлога што су Стефан Немања и Свети Сава, а затим и њихови наследници гледали на Србе као на нови народ, то јест Нови Израиљ. Реч је о изабраном народу (ср. 1Птр. 2,9) као народу приведеном Господу Исусу Христу. Још једна ствар од пресудног значаја јесте чињеница да је архиепископ Сава миропомазањем краља Стефана бринуо о будућности Српске Православне Цркве и српског православног народа, и на тај начин је одредио пут српског народа, а то је пут, правац и путоказ духовног јединства као новог народа који корача крупним корацима ка Царству Божјем. У начину односа српског народа ка Богу види се његов животни циљ и смисао живота. Примање мирпомазања од Светога Саве је, с једне стране, повећало углед Стефану Првовенчаном не само у Србији, него и шире гледано, а са друге, допринело је спречавању папског утицаја у Србији и уплитања у унутарње политичке и духовне ствари Србије у којој постоји аутокефална Црква, док је краљ самодржац српски, а Србија се показала као самостална држава. Миропомазањем Стефана Првовенчаног у манастиру Жичи од стране архиепископа Српске Православне Цркве доказ је да је већ у то време „у Србији постојало схватање о сувереној власти, са посебним нагласком на двојном аспекту: хијерархијском и харизматском, којим се обезбеђују у исто време легитимитет и континуитет краљевске власти“.[21] Од стране истраживача поменуте теме је сасвим исправно примећено да је „идеологија највише политике и црквене власти, утемељена на ’симфоничној диархији’, Српске Цркве и државе, проистиче из филозофије која је коначно уобличена трудом првог српског Ахиепископа“.[22] Управо због тога овде истичемо да је Савино миропомазање Стефана Првовенчаног имало дубоког богословског смисла, духовне димензије и носило је дубоку хришћанску поруку, јер светост је требала да постане димензија како владарске династије, а нарочито владара као сувереног поглавара новог народа, тако и народа Божјега – Новог Израиља. Доментијан је оставио забележено да је приликом крунисања и миропомазања Стефана на Жичком сабору 1221. године, архиепископ српски Сава Немањић том приликом изричито захтевао од краља Стефана Првовенчаног и свих присутних да три пута узастопно прочитају Никејско-Цариградски символ вере, без јеретичког додатка Filoque који су увели римокатолици.[23] Управо у том миропомазању види се колика је Савина и Стефанова била оданост с једне стране православној вери, а са друге указивање да српским народом треба да влада господар из српскога рода кога Бог постави за владара који ће српски народ узводити ка Богу и Царству Божјем. Зато се српски православни владари потписују на владарским документима као „раби Христа Бога“ – људи смртни који владају искључиво „по милости Божјој“.[24] Заиста је миропомазање Сефана Првовенчаног од стране Светога Саве – првог архиепископа српског, утиснуло дубок печат у свест свих потоњих поколења српског народа, који је све „своје снаге требао да усмери ка вечним вредностима горњег света“.[25] Ваља подсетити да „дело Светог Саве с разлогом се сматра делом апостола културе и хришћанства српског православља у најширем смислу“.[26] Проучавајући историју српског народа и Српске Православне Цркве у доба Немањића, недвосмислено можемо извући закључак да се улога српског владара и његовог односа ка православној вери, односно његове тесне сарадње са Црквом, уклапа у византијску теорију црквеног и политичког поретка.[27] Реч је о монархијском поимању историје, то јест царства земаљског као иконе Царства небеског и земаљског цара као иконе Небеског Цара, Христа Богочовека – Цара над царевима.[28] Дакле, у Србији Немањића, чијем су обликовању српске средњевековне цивилизације пресудни били византијски обрасци,[29] без сумње је створена синтеза хришћанске државности и хришћанске црквености. Историја је показала да су „Немањићи направили неку врсту синтезе: култа кнеза и култ архиепископа, Симеона и Саве, оца и сина, светог „пара“ идеалне симфоније двеју власти, солидарне и присно везане и у овоземаљском и у оноземаљском животу; чврст и јасан програм, саздан да дуго траје“.[30] Сумирајући све, у поговору може се са сигурношћу и с потпуним правом тврдити да је Свети Сава заиста миропомазао краља и севастократора Светефана из разлога који је нераскидиво повезан са хришћанском православном вером, и да у Србији Немањића није постојала идеологија источног папизма,[31] него је постојало једногласје Православне Цркве и државе, што се јасно види у Законоправилу Светога Саве. Важно је истаћи чињеницу да је у Србији Немањића била искључена свака превласт световне власти над духовном, и обратно: духовне над световном. Наша истраживања су нас уверила да је миропомазање Стефана Првовенчаног од стране Светога Саве од изузетног значаја и за наше време и за земљу у којој живимо, јер оно може да послужи као узор јединству и сагласју српске државе и Православне Цркве, а „јединство или сагласје између Цркве и државе биће онда када држава призна непобитну и вишу вредност Цркве, када буде сматрала за зло и када се буде руководила истим погледом на свет као и Црква“.[32] Епископ Јован Пурић Гласник, бр.9, септембар 2017, стр.369 - 375 Извор: Српска Православна Црква [1] Смиља Марјановић-Душанић, Владарска идеологија Немањића – дипломатичка студија, Београд, 1997, 61-62. [2] Епископ Јован (Пурић), Владарство и монаштво Стефана Немање – теолошки аспекти симфоније државе и Цркве у Немањиној „Хиландарској повељи“, у: Богочовек Христос – Алфа и Омега, Београд 2017, 329. [3] П. С. Лопухин, Преподобни Серафим и идеја монархије, прев. З. П., Шипово 1996, 14. [4] Ср. Darko B. Jelić – Radomir B. Bujić, Sveta Tajna jeleosvećenja. Sakrament bolesničkog pomazanja, у: Црква у свијету, 50(2015) бр. 1, стр. 101-102. [5] Борислав Д. Гроздић, Схватање о извору и пореклу државне власти – прилог изучавању политичке философије Немањића, у: Српска политичка мисао 1(2016) 311-312. [6] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Другог псалма, стр. 24-25. [7] Ср. Γεωργίου Γαλίτη, Ερµηνευτικά της Καινής Διαθἠκης, Θεσσαλονίκη 1982, 234. [8] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Другог псалма, стр. 22 и 23. [9] Мирко Ђ. Томасовић, Тумачење Друго псалма, стр. 8. [10] Кипријан Картагински, Epist. 73, 21; PL 3, 1169. [11] Не треба заборавити чињеницу да је у детињству Стефан Немања примио латинско крштење у Рибници, међутим касније у одраслим година Стефан је у цркви Светих Апостола Петра и Павла крштен у православној вери, односно у Православној Цркви. [12] Светозар Радојчић, Портрети српских владара у средњем веку, Скопље 1934, 33. [13] П. С. Лопухин, Преподобни Серафим и идеја монархије, стр. 38. View full Странице
  4. У свом излагању, Владика Јован је истакао да је Косово и Метохија главна тема балканске епске поезије, српске епске поезије. Култура сећања има смисла онолико колико ствара будућност, а будућност коју је стварала епска поезија било је нешто што се у поезији називало освета Косова. Освета Косова значи повратак на Косово, значи повратак на заветну земљу, повратак завету, повратак оном месту где је један народ формулисао своје историјско биће, поручио је Епископ Јован. Будући да је магистарске студије из јеврејске културе похађао у Спомен-установи „ Јад Вашем” и на Јеврејском универзитету у Јерусалиму, да је 2007. године у Израелу учествовао у припреми и реализацији конференције Косовски проблем на БЕСА центру за стратешка истраживања, а да је у тој земљи боравио и као члан државне делегације СР Југославије јануара 2001. године и том приликом сведочио о Косову и Метохији, владика Јован је изнео занимљиве податке и поделио са присутнима чињенице које су мање познате и доступне јавности. По завршеном предавању, г. Горан Леви, председник Јеврејске општине Нови Сад захвалио је Епископу Јовану на гостовању, динамичном и интересантном излагању, и уручио Преосвећеном пригодан дар. Извор: Епархија бачка
  5. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј присуствовао је 9. октобра 2017. године, предавању Eпископа пакрачко-славонског г. Јована, који је у просторијама Јеврејске општине Нови Сад, говорио на тему: „Косово и Метохија и повратак на Гору Храма: Балканска епика и државност Израела.” У свом излагању, Владика Јован је истакао да је Косово и Метохија главна тема балканске епске поезије, српске епске поезије. Култура сећања има смисла онолико колико ствара будућност, а будућност коју је стварала епска поезија било је нешто што се у поезији називало освета Косова. Освета Косова значи повратак на Косово, значи повратак на заветну земљу, повратак завету, повратак оном месту где је један народ формулисао своје историјско биће, поручио је Епископ Јован. Будући да је магистарске студије из јеврејске културе похађао у Спомен-установи „ Јад Вашем” и на Јеврејском универзитету у Јерусалиму, да је 2007. године у Израелу учествовао у припреми и реализацији конференције Косовски проблем на БЕСА центру за стратешка истраживања, а да је у тој земљи боравио и као члан државне делегације СР Југославије јануара 2001. године и том приликом сведочио о Косову и Метохији, владика Јован је изнео занимљиве податке и поделио са присутнима чињенице које су мање познате и доступне јавности. По завршеном предавању, г. Горан Леви, председник Јеврејске општине Нови Сад захвалио је Епископу Јовану на гостовању, динамичном и интересантном излагању, и уручио Преосвећеном пригодан дар. Извор: Епархија бачка View full Странице
  6. Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу). Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам? Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца. Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини. Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој! Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима. За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања. Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи! Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве
  7. Зорана Михајловић, потпредседница владе Републике Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову Светост, Патријарха српског господина Иринеја, као и читаву Српску Православну Цркву, да наводно „врше притисак” на председника Србије г. Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о Косову и Метохији. Тиме је урадила управо оно за што неосновано оптужује српског Патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно не бисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се не бисмо дрзнули да о Косову и Метохији и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше Отаџбине мислимо онако како је о томе Српска Православна Црква мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа. Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа Српска Православна Црква, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда Патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српкој комедији већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу). Уосталом, шта је то рђаво изјавио Патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе, или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у што верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатељâ” (читај: туторâ и менторâ) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног Косова и Метохије и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Александру Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам? Патријарх није шеф државе, нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, маколико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету, неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да дâ очински савет сваком православном вернику, па и Александру Вучићу, који и не крије да му је до тога савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове Српске Православне Цркве, а потом Српске академије наукâ и свих одговорних институција и појединаца. Следствено, реаговање потпредседнице владе Зоране Михајловић на интервју Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја „Вечерњим новостима“, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је, у више наврата, описао председник Републике. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини, а самим тим и дијалог о будућности државе Србије и српског народа у целини. Председник Србије је позвао све грађане Србије на дијалог о Косову и Метохији. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...“ Српска Православна Црква и њен Патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и Патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној шпекулацији, а не о Цркви Божјој! Желимо да приметимо, такође, да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти” у односу на све друге учеснике. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом, без права на став. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима. За многе екстремно секуларне државне функционере (уствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њима, нема никаквих права, па ни правâ која ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична ”невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и, за демократску земљу, апсолутно недопустивог непоштовања. Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о Црквама и верским заједницама који важе у земљама Европске Уније, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи! Надамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе Српске Православне Цркве и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању Косова и Метохије. Епископ бачки др Иринеј, портпарол Српске Православне Цркве View full Странице
  8. Устоличење Епископа зворничко-тузланског г. Фотија Новоизабрани Епископ зворничко-тузлански г. Фотије биће свечано устоличен у недјељу, 17. септембра 2017. године, у Саборном храму Пресвете Богородице у Бијељини. Светом архијерејском Литургијом началстоваће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више архијереја Српске Православне Цркве. Ж и в о т о п и с Епископ Фотије (Сладојевић) је рођен 1. фебруара 1961. године у Дујаковцима, Општина Бања Лука, БиХ. Основну школу завршио је у Чуругу, а средњу техничку школу у Новом Саду. Године 1988. дипломирао је на Богословском факултету у Београду. Следеће две године проводи на постдипломским студијама у Ерлангену у Немачкој. По повратку из Немачке, на празник Светог Димитрија 1990. године прима моначки чин у манастиру Ковиљу у Епархији бачкој. Исте године, на празник Светог архангела Михаила, Епископ бачки Иринеј рукополаже га за јерођакона, а на празник Светог Саве 1991. године за свештеномонаха. У периоду од 1992. до 1993. године јеромонах Фотије је свештенослужитељ у манастиру Бођани, а наредних пет година (1993.-1998.) ради као професор у Богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима, где га и затиче избор за Епископа далматинског. Епископ Фотије хиротонисан је 1999. године, на Духове, у Саборној цркви у Сремским Карловцима, а за Епископа далматинског устоличен је на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, 31. октобра исте године у Саборној цркви у Шибенику. По одлуци Светог Архијерејског Сабора 2000. године епископ Фотије бива постављен за в.д. ректора обновљене Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка. У периоду његовог архипастирствовања Епархијом далматинском почиње обнова црквеног живота и црквених објеката, а оживљава и издавачка и катихетска делатност. Посебну пажњу епископ Фотије је посветио хуманитарном раду са повратницима и народом у ратом опустошеним подручјима Епархије далматинске. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве епископ Фотије је изабран за Епископа зворничко-тузланског са седиштем у Бијељини. Верски мозаик Србије: Разговор са Владиком далматинским и изабраним зворничко-тузланским Фотијем РТС 2, недеља 17. септембар у 11,30 часова Прослава седамстогодишњице од оснивања манастира Крупе и одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, којом је Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије, после дводеценијског старања о православнима у Далмацији, изабран за Епископа заворничко-тузланског била је повод екипи „Верског мозаика Србије“ да сними разговор са једним од богословски најобразованијих српских архијереја. У веома садржајном разговору Фотије говори о приликама у Далматинској епархији, обнављању Богословије у Крки, као и смислу православног богословског образовања. Уз пуно биографских података гледаоци ће имати прилику да упознају личност Владике Фотија, његову укорењеност у Свето Предање и живу веру коју делима исповеда, да је Бог наша снага и наш ослонац. Интервју је снимљен у манастиру Крупи. Разговор је водио др Владан Таталовић, професор Богословског факултета у Београду. Извор: www.spc.rs
  9. Устоличење Епископа зворничко-тузланског г. Фотија Новоизабрани Епископ зворничко-тузлански г. Фотије биће свечано устоличен у недјељу, 17. септембра 2017. године, у Саборном храму Пресвете Богородице у Бијељини. Светом архијерејском Литургијом началстоваће Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење више архијереја Српске Православне Цркве. Ж и в о т о п и с Епископ Фотије (Сладојевић) је рођен 1. фебруара 1961. године у Дујаковцима, Општина Бања Лука, БиХ. Основну школу завршио је у Чуругу, а средњу техничку школу у Новом Саду. Године 1988. дипломирао је на Богословском факултету у Београду. Следеће две године проводи на постдипломским студијама у Ерлангену у Немачкој. По повратку из Немачке, на празник Светог Димитрија 1990. године прима моначки чин у манастиру Ковиљу у Епархији бачкој. Исте године, на празник Светог архангела Михаила, Епископ бачки Иринеј рукополаже га за јерођакона, а на празник Светог Саве 1991. године за свештеномонаха. У периоду од 1992. до 1993. године јеромонах Фотије је свештенослужитељ у манастиру Бођани, а наредних пет година (1993.-1998.) ради као професор у Богословији Светог Арсенија у Сремским Карловцима, где га и затиче избор за Епископа далматинског. Епископ Фотије хиротонисан је 1999. године, на Духове, у Саборној цркви у Сремским Карловцима, а за Епископа далматинског устоличен је на празник Светог апостола Луке и Светог Петра Цетињског, 31. октобра исте године у Саборној цркви у Шибенику. По одлуци Светог Архијерејског Сабора 2000. године епископ Фотије бива постављен за в.д. ректора обновљене Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крка. У периоду његовог архипастирствовања Епархијом далматинском почиње обнова црквеног живота и црквених објеката, а оживљава и издавачка и катихетска делатност. Посебну пажњу епископ Фотије је посветио хуманитарном раду са повратницима и народом у ратом опустошеним подручјима Епархије далматинске. На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве епископ Фотије је изабран за Епископа зворничко-тузланског са седиштем у Бијељини. Верски мозаик Србије: Разговор са Владиком далматинским и изабраним зворничко-тузланским Фотијем РТС 2, недеља 17. септембар у 11,30 часова Прослава седамстогодишњице од оснивања манастира Крупе и одлука Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, којом је Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Фотије, после дводеценијског старања о православнима у Далмацији, изабран за Епископа заворничко-тузланског била је повод екипи „Верског мозаика Србије“ да сними разговор са једним од богословски најобразованијих српских архијереја. У веома садржајном разговору Фотије говори о приликама у Далматинској епархији, обнављању Богословије у Крки, као и смислу православног богословског образовања. Уз пуно биографских података гледаоци ће имати прилику да упознају личност Владике Фотија, његову укорењеност у Свето Предање и живу веру коју делима исповеда, да је Бог наша снага и наш ослонац. Интервју је снимљен у манастиру Крупи. Разговор је водио др Владан Таталовић, професор Богословског факултета у Београду. Извор: www.spc.rs View full Странице
  10. Епископ Иринеј позвао на солидарност сa жртвама урагана 11. Септембар 2017 - 8:56 Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј позвао вернике да помогну жртвама урагана Харвија и Ирме „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: 'Идите с миром, грејте се, и наситите се’, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи“ (Јаков 2,14-17). С обзиром на разарајући ефекат урагана Харвија и Ирме, епископ Иринеј позива све свештенство, монаштво и вернике Епархије Источноамеричке, као и сви људи добре воље, да се присно моле Господу да оснажи оне који су погођени овим природним катастрофама и избави их од сваке опасности и невоље. Нека Он који је Живот и Васкрсење подари вечни покој онима који су изгубили животе и утеши њихову родбину и пријатеље. Ураган Харви је десетковао делове Тексаса и прети да опустоши суседне државе, узрокујући без преседана уништења и трауме, пропраћено губитком животā и имовине. Ураган Ирма се проширио Карибима, остављајући многе острвске народе без струје, водIOCC, International Orthodox Christian Charities,е и хране. Сада, услед тога, непримерена је крађа на све стране. Ураган Ирма напредује према Флориди, која се припрема за ову потенцијално катастрофалну пустош. На свима нама је не само да се молимо, него и да поделимо терет с нашом браћом и сестрама тиме што ћемо изражавати солидарност и забринутост и пружати неопходну помоћ. Као Епископ Источне Америке желим јавно изразити своју колективну захвалност православним Србима Мартинике који су образовали групу названу Мисија како би били у контакту са нашим верницима на острвима Сент Мартин, Сент Бартолеми и Гваделуп. Мисија је прикупила довољно хране и одеће како би помогла онима који су највише погођени на Сент Мартину и острву Гваделуп. Као православни хришћани сви смо позвани да се молимо да Бог оснажи оне којима предстоје разарања. Међутим, наше молитве треба да буду пропраћене опипљивом помоћи онима који су сада у великој невољи и потребама. Апелујемо на наше свештенство, монаштво и вернике да своје прилоге директно шаљу Међународној православној добротворној служби (IOCC, International Orthodox Christian Chariti IOCC, International Orthodox Christian Charities,es), агенцији под покровитељством Конференције канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава, која ће указивати помоћ преко својих оперативних група свима који имају потребу. Свима свештеницима се препоручује да се телефоном обраћају IOCC бесплатно: 877.803.4622, како би помогли људима у невољи. Извор: Источноамеричка епархија (превод Информативне службе СПЦ) Bishop Irinej Calls Faithful to Pray and Support Victims of Hurricanes Harvey and Irma What does it profit, my brethren, if a man says he has faith but has not works? Can his faith save him? If a brother or sister is ill-clad and in lack of daily food, and one of you says to them, ‘Go in peace, be warmed and filled,’ without giving them the things needed for the body, what does it profit? So faith by itself, if it has no works, is dead (James 2:14-17). Responding to the devastating effects of Hurricanes Harvey and Irma, Bishop Irinej calls upon all clergy, monastics and faithful of the Diocese of Eastern America, and all people of good will to fervently pray the Lord strengthen those adversely affected by these natural disasters and to deliver them safely from harm and danger. May He who is the Life and Resurrection grant rest eternal to those who lost their lives and comfort their families and friends. Already Hurricane Harvey has decimated parts of Texas and continues to ravage neighboring states, causing unprecedented destruction and trauma, coupled with loss of life and livelihood. Hurricane Irma has torn through the Caribbean, leaving many island nations without electricity, water or food. Now in its wake, unprecedented burglary is rampant. Hurricane Irma is headed for Florida, which is preparing itself for this potentially catastrophic storm. We are all called not only to pray, but also to share in the burden of our brothers and sisters by expressing solidarity and concern, while offering care. As Bishop of Eastern America, I would like to publically express our collective appreciation to the Orthodox Serbs of Martinique who have formed a group called Mission in order to keep in contact with our faithful on the islands of St Martin, St Barthélemy and Guadeloupe. Mission has prepared a boatload of food and clothing to assist those most affected on St Martin and the Island of Guadeloupe. As Orthodox Christians we are all called to pray that God strengthens those in the path of devastation. Our prayers, however, should be accompanied by tangible aid to those now in dire distress and need. We ask our clergy, monastics and faithful to contribute their donations directly to IOCC, International Orthodox Christian Charities, an agency under the aegis of the Assembly of Canonical Orthodox Bishops of the United States of America, and have offered the assistance of their emergency task force to anyone in need. All clergy are instructed to call IOCC toll free: 877.803.4622, to help those who are afflicted. Click to visit IOCC's online donation portal and support to those in need!
  11. Епископ Иринеј позвао на солидарност сa жртвама урагана 11. Септембар 2017 - 8:56 Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј позвао вернике да помогну жртвама урагана Харвија и Ирме „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: 'Идите с миром, грејте се, и наситите се’, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи“ (Јаков 2,14-17). С обзиром на разарајући ефекат урагана Харвија и Ирме, епископ Иринеј позива све свештенство, монаштво и вернике Епархије Источноамеричке, као и сви људи добре воље, да се присно моле Господу да оснажи оне који су погођени овим природним катастрофама и избави их од сваке опасности и невоље. Нека Он који је Живот и Васкрсење подари вечни покој онима који су изгубили животе и утеши њихову родбину и пријатеље. Ураган Харви је десетковао делове Тексаса и прети да опустоши суседне државе, узрокујући без преседана уништења и трауме, пропраћено губитком животā и имовине. Ураган Ирма се проширио Карибима, остављајући многе острвске народе без струје, водIOCC, International Orthodox Christian Charities,е и хране. Сада, услед тога, непримерена је крађа на све стране. Ураган Ирма напредује према Флориди, која се припрема за ову потенцијално катастрофалну пустош. На свима нама је не само да се молимо, него и да поделимо терет с нашом браћом и сестрама тиме што ћемо изражавати солидарност и забринутост и пружати неопходну помоћ. Као Епископ Источне Америке желим јавно изразити своју колективну захвалност православним Србима Мартинике који су образовали групу названу Мисија како би били у контакту са нашим верницима на острвима Сент Мартин, Сент Бартолеми и Гваделуп. Мисија је прикупила довољно хране и одеће како би помогла онима који су највише погођени на Сент Мартину и острву Гваделуп. Као православни хришћани сви смо позвани да се молимо да Бог оснажи оне којима предстоје разарања. Међутим, наше молитве треба да буду пропраћене опипљивом помоћи онима који су сада у великој невољи и потребама. Апелујемо на наше свештенство, монаштво и вернике да своје прилоге директно шаљу Међународној православној добротворној служби (IOCC, International Orthodox Christian Chariti IOCC, International Orthodox Christian Charities,es), агенцији под покровитељством Конференције канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава, која ће указивати помоћ преко својих оперативних група свима који имају потребу. Свима свештеницима се препоручује да се телефоном обраћају IOCC бесплатно: 877.803.4622, како би помогли људима у невољи. Извор: Источноамеричка епархија (превод Информативне службе СПЦ) Bishop Irinej Calls Faithful to Pray and Support Victims of Hurricanes Harvey and Irma What does it profit, my brethren, if a man says he has faith but has not works? Can his faith save him? If a brother or sister is ill-clad and in lack of daily food, and one of you says to them, ‘Go in peace, be warmed and filled,’ without giving them the things needed for the body, what does it profit? So faith by itself, if it has no works, is dead (James 2:14-17). Responding to the devastating effects of Hurricanes Harvey and Irma, Bishop Irinej calls upon all clergy, monastics and faithful of the Diocese of Eastern America, and all people of good will to fervently pray the Lord strengthen those adversely affected by these natural disasters and to deliver them safely from harm and danger. May He who is the Life and Resurrection grant rest eternal to those who lost their lives and comfort their families and friends. Already Hurricane Harvey has decimated parts of Texas and continues to ravage neighboring states, causing unprecedented destruction and trauma, coupled with loss of life and livelihood. Hurricane Irma has torn through the Caribbean, leaving many island nations without electricity, water or food. Now in its wake, unprecedented burglary is rampant. Hurricane Irma is headed for Florida, which is preparing itself for this potentially catastrophic storm. We are all called not only to pray, but also to share in the burden of our brothers and sisters by expressing solidarity and concern, while offering care. As Bishop of Eastern America, I would like to publically express our collective appreciation to the Orthodox Serbs of Martinique who have formed a group called Mission in order to keep in contact with our faithful on the islands of St Martin, St Barthélemy and Guadeloupe. Mission has prepared a boatload of food and clothing to assist those most affected on St Martin and the Island of Guadeloupe. As Orthodox Christians we are all called to pray that God strengthens those in the path of devastation. Our prayers, however, should be accompanied by tangible aid to those now in dire distress and need. We ask our clergy, monastics and faithful to contribute their donations directly to IOCC, International Orthodox Christian Charities, an agency under the aegis of the Assembly of Canonical Orthodox Bishops of the United States of America, and have offered the assistance of their emergency task force to anyone in need. All clergy are instructed to call IOCC toll free: 877.803.4622, to help those who are afflicted. Click to visit IOCC's online donation portal and support to those in need! View full Странице
  12. Босански Петровац: Устоличен епископ Сергије Његово преосвештенство новоизабрани епископ бихаћко-петровачки Сергије свечано је устоличен у Храму Светих апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу. Босански Петровац - церемонија устоличења епископа СергијаФото: СРНА Епископ Сергије је на том мјесту наслиједио владику Атанасија, изабраног за епископа милешевског. Овом свечаном чину претходила је Света архијерејска литургија, коју је служио Његово високо преосвештенство митрополит загребачко-љубљански Порфирије, а богослужење је завршено причешћем вјерника у храму Светих апостола Петра и Павла. Епископ бихаћко-петровачки Сергије рекао је окупљеним вјерницима након устоличења да осјећа неизрециву радост, јер долази кући, односно тамо гдје је почео духовно уздизање. "Долазим свештенству, монасима и вјерном народу ове Богом спасаване епархије", рекао је владика Сергије, те захвалио Богу што му је дао да управља овом епархијом, као и Његовој светости патријарху српском Иринеју и архијерејима Српске православне цркве. Према његовим ријечима, ова епарихија је освједочена непоколебљивом православном вјером, односно чистом љубављу према Цркви и Господу. "Исцрпљена је од ратова, неправде и у њој је након тога данас мали број вјерника, али је због тога још више волимо", рекао је владика Сергије. Он је позвао вјернике да се што више окупљају у цркви и да свештена лица препознају као истинске узоре и оне који могу да им помогну. Прије свечаног чина устоличења архијереји Српске православне цркве су изразили задовољство што је Свети архијерејски сабор изабрао владику Сергија за пастира у Епархији бихаћко-петровачкој, гдје је дошао да служи Цркву Христову и проповиједа ријеч Божију. Међу бројним званичницима који присуствују овом догађају у име Владе Републике Српске присутан је министар финансија Зоран Тегелтија, члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић, министар одбране Србије Александар Вулин, генерални секретар предсједника Србије Никола Селаковић, директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић и градоначелник Бањалуке Игор Радојичић. Међу присутнима су и припадници Трећег пјешадијског /Република Српска/ пука Оружаних снага БиХ, као и друге званице, свештенство, представници локалне власти, Католичке цркве, Исламске заједнице у БиХ и бројни вјерници. Свечаности су присуствовали и представници локалне власти, Исламске и Јеврејске заједнице, бројни вјерници и свештенство. Владика Сергије изабран је за епископа бихаћко-петровачког на редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве /СПЦ/ 24. маја. Епископ Сергије /Карановић/ рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Додик: Устоличење епископа значајан догађај за СПЦ и народ Предсједник Републике Српске Милорад Додик упутио је честитку епископу Сергију поводом устоличења на мјесто епископа бихаћко-петровачког, истичући да је то посебно значајан догађај за Српску православну цркву /СПЦ/ и вјерујући народ, јер представља велику радост праћену саборношћу народа којом се шаљу поруке мира, љубави и међусобног поштовања.Додик је навео да дужност епископа носи велику одговорност, нарочито у вријеме када је потребно радити на обнови духовности, јачању слоге, разумијевања и јединства међу народом, наводи се у саопштењу из кабинета предсједника Републике Српске. "Вјерујем да ћете у овој узвишеној и племенитој мисији, уз Божију помоћ и благослов, изнаћи снаге и мудрости да будете истински духовни вођа и ослонац вјерном народу повјерене Вам Епархије бихаћко-петровачке", наведено је у честитки предсједника Републике Српске. Цвијановићева честитала устоличење епископу Сергију Предсједник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић честитала је у име Владе Републике Српске и у своје име епископу Сергију устоличење на мјесто епископа бихаћко-петровачког. "Упркос свим недаћама кроз које је прошла ова епархија и њен српски православни народ у тешким временима, увјерена сам да ћете Вашом мудрошћу и духовном снагом наставити пут ка изградњи мира и толеранције међу свим људима добре воље", истиче се у честитки Цвијановићеве. Цвијановићева је пожељела епископу Сергију пуно успјеха и истрајности на новој дужности, саопштено је из Бироа Владе Републике Српске за односе с јавношћу. Извор: СРНА
  13. Извор: http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=268758 Босански Петровац: Устоличен епископ Сергије Његово преосвештенство новоизабрани епископ бихаћко-петровачки Сергије свечано је устоличен у Храму Светих апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу. Босански Петровац - церемонија устоличења епископа СергијаФото: СРНА Епископ Сергије је на том мјесту наслиједио владику Атанасија, изабраног за епископа милешевског. Овом свечаном чину претходила је Света архијерејска литургија, коју је служио Његово високо преосвештенство митрополит загребачко-љубљански Порфирије, а богослужење је завршено причешћем вјерника у храму Светих апостола Петра и Павла. Епископ бихаћко-петровачки Сергије рекао је окупљеним вјерницима након устоличења да осјећа неизрециву радост, јер долази кући, односно тамо гдје је почео духовно уздизање. "Долазим свештенству, монасима и вјерном народу ове Богом спасаване епархије", рекао је владика Сергије, те захвалио Богу што му је дао да управља овом епархијом, као и Његовој светости патријарху српском Иринеју и архијерејима Српске православне цркве. Према његовим ријечима, ова епарихија је освједочена непоколебљивом православном вјером, односно чистом љубављу према Цркви и Господу. "Исцрпљена је од ратова, неправде и у њој је након тога данас мали број вјерника, али је због тога још више волимо", рекао је владика Сергије. Он је позвао вјернике да се што више окупљају у цркви и да свештена лица препознају као истинске узоре и оне који могу да им помогну. Прије свечаног чина устоличења архијереји Српске православне цркве су изразили задовољство што је Свети архијерејски сабор изабрао владику Сергија за пастира у Епархији бихаћко-петровачкој, гдје је дошао да служи Цркву Христову и проповиједа ријеч Божију. Међу бројним званичницима који присуствују овом догађају у име Владе Републике Српске присутан је министар финансија Зоран Тегелтија, члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић, министар одбране Србије Александар Вулин, генерални секретар предсједника Србије Никола Селаковић, директор Републичког секретаријата за вјере Драган Давидовић и градоначелник Бањалуке Игор Радојичић. Међу присутнима су и припадници Трећег пјешадијског /Република Српска/ пука Оружаних снага БиХ, као и друге званице, свештенство, представници локалне власти, Католичке цркве, Исламске заједнице у БиХ и бројни вјерници. Свечаности су присуствовали и представници локалне власти, Исламске и Јеврејске заједнице, бројни вјерници и свештенство. Владика Сергије изабран је за епископа бихаћко-петровачког на редовном засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве /СПЦ/ 24. маја. Епископ Сергије /Карановић/ рођен је 4. јула 1975. године у Бачкој Паланци, од родитеља почивших, оца Петра и мајке Мике, рођене Бенић, добивши на крштењу име Зоран. Додик: Устоличење епископа значајан догађај за СПЦ и народ Предсједник Републике Српске Милорад Додик упутио је честитку епископу Сергију поводом устоличења на мјесто епископа бихаћко-петровачког, истичући да је то посебно значајан догађај за Српску православну цркву /СПЦ/ и вјерујући народ, јер представља велику радост праћену саборношћу народа којом се шаљу поруке мира, љубави и међусобног поштовања.Додик је навео да дужност епископа носи велику одговорност, нарочито у вријеме када је потребно радити на обнови духовности, јачању слоге, разумијевања и јединства међу народом, наводи се у саопштењу из кабинета предсједника Републике Српске. "Вјерујем да ћете у овој узвишеној и племенитој мисији, уз Божију помоћ и благослов, изнаћи снаге и мудрости да будете истински духовни вођа и ослонац вјерном народу повјерене Вам Епархије бихаћко-петровачке", наведено је у честитки предсједника Републике Српске. Цвијановићева честитала устоличење епископу Сергију Предсједник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић честитала је у име Владе Републике Српске и у своје име епископу Сергију устоличење на мјесто епископа бихаћко-петровачког. "Упркос свим недаћама кроз које је прошла ова епархија и њен српски православни народ у тешким временима, увјерена сам да ћете Вашом мудрошћу и духовном снагом наставити пут ка изградњи мира и толеранције међу свим људима добре воље", истиче се у честитки Цвијановићеве. Цвијановићева је пожељела епископу Сергију пуно успјеха и истрајности на новој дужности, саопштено је из Бироа Владе Републике Српске за односе с јавношћу. Извор: СРНА View full Странице
  14. 7. Септембар 2017 - 10:15 Епископ рашко-призренски Теодосије посетио је 5. септембра 2017. године притвореног 74-годишњег Богдана Митровића у затворској јединици у Подујеву. Митровића су истог дана такође посетили и чланови његове породице као и официр за везу Владе Републике Србије г. Дејан Павићевић. Након посете г. Митровићу владика Теодосије је дао следећу изјаву за Информативну службу Епархије рашко-призренске: -Након што сам данас добио дозволу од истражног судије у Призрену, успео сам коначно да посетим притвореног Богдана Митровића. Реч је о човеку који је још од времена док је овде Епископ био блаженопочивши патријарх Павле активно помагао Цркву и који је познат и у селу и шире као честит човек. Управо је Богдан био један од главних иницијатора повратка наших протераних житеља села Мушутиште и од рата наовамо био је на Косову и Метохији 11 пута и учествовао је у више састанака са међународним и локалним албанским представницима. -Пријава за наводне ратне злочине дошла је од комшије Албанца који је лично узурпирао Митровићеву земљу и који годинама покушава да приволи породицу Митровић на продају. Њему су се сада придружили и други "сведоци" који су сви редом узурпирали српску земљу и не желе да је врате власницима. Са овим чињеницама су упознати и представници ЕУЛЕКС-а и како смо обавештени истрага је у току. Очекујемо да се истрага што пре заврши и да се Богдан што пре пусти на слободу. Против Митровића годинама нико није ништа имао да каже све док се није актуелизовао повратак Срба у Мушутиште, чиме би се окончало некажњено узурпирање српске земље од стране локалних Албанаца. -Наредних дана очекујем да ћу имати прилику да представнике међународне заједнице упознам са потребом да се овај случај ургентно реши, јер уколико се настави произвољно и злонамерно оптуживање Срба, посебно оних који желе да се врате и поврате своју имовину, процес повратка ће се сасвим зауставити. Толерисање лажних пријава и претње Србима некаквим тајним листама нису ништа друго него даљи наставак политике која води потпуном етничком чишћењу Косова и Метохије од српског становништва и ова пракса коначно мора да престане. -Богдан је, хвала Богу, храбар човек и уздамо се у Бога и честите људе који желе да помогну да ће истина убрзо изаћи на видело и да ће се наши Срби из Мушутишта коначно вратити на своја огњишта, обновити своје куће и храм који су припадници ОВК минирали након завршетка оружаног конфликта. -У циљу изградње поверења и стабилности, веома је важно да се невини људи заштите од евентуалних лажних сведочења из материјалне користи. То је тежак грех и пред Богом и пред законом и не сме да се толерише, изјавио је епископ Теодосије након посете затвору у Подујеву. Извор: Епархија рашко-призренска РТС: Да ли је однос према ухапшеном, угледном Србину из Суве Реке парадигма односа према повратницима на Косово и Метохију У току је детаљна провера Полиције Косова да ли је приведени Богдан Митровић особа за којим је Специјално тужилаштво Косова издало налог за хапшење због ратних злочина", казала је портпаролка Основног суда у Призрену Афердита Кицај, након неочекиваног, спектакуларног хапшења једног од најугледнијих Срба са централног Косова. Осам дана је прошло од тога а бројна породица Богдана Митровића нема никаквих вести о њему. А реч је о породици, која је била домаћин славе, први пут после 1999, на развалинама једне од најлепших српских властелинских задужбина подигнуте 1315. године. И реч је о човеку који је покушао да разговара са косовским Албанцима. Да ли је однос према Митровићу парадигма односа према косовским Србима? У Око магазину погледајте и причу поводом изјаве министра спољних послова Аустрије Себастијана Курца да муслиманке у Сарајеву и Приштини добијају новац да би носиле бурке.
  15. Преносимо вест Епархије рашкопризренске и изјаву Његовог Преосвештенства г. Теодосија, која умногоме, осветљава лик мучки притвореног Богдана Митровића. У продужетку вести дајемо снимак специјалне јучерашње емисије Око-магазина (РТС1) о Богдану Митровићу (репортер - истраживач Дужан Жарић). 7. Септембар 2017 - 10:15 Епископ рашко-призренски Теодосије посетио је 5. септембра 2017. године притвореног 74-годишњег Богдана Митровића у затворској јединици у Подујеву. Митровића су истог дана такође посетили и чланови његове породице као и официр за везу Владе Републике Србије г. Дејан Павићевић. Након посете г. Митровићу владика Теодосије је дао следећу изјаву за Информативну службу Епархије рашко-призренске: -Након што сам данас добио дозволу од истражног судије у Призрену, успео сам коначно да посетим притвореног Богдана Митровића. Реч је о човеку који је још од времена док је овде Епископ био блаженопочивши патријарх Павле активно помагао Цркву и који је познат и у селу и шире као честит човек. Управо је Богдан био један од главних иницијатора повратка наших протераних житеља села Мушутиште и од рата наовамо био је на Косову и Метохији 11 пута и учествовао је у више састанака са међународним и локалним албанским представницима. -Пријава за наводне ратне злочине дошла је од комшије Албанца који је лично узурпирао Митровићеву земљу и који годинама покушава да приволи породицу Митровић на продају. Њему су се сада придружили и други "сведоци" који су сви редом узурпирали српску земљу и не желе да је врате власницима. Са овим чињеницама су упознати и представници ЕУЛЕКС-а и како смо обавештени истрага је у току. Очекујемо да се истрага што пре заврши и да се Богдан што пре пусти на слободу. Против Митровића годинама нико није ништа имао да каже све док се није актуелизовао повратак Срба у Мушутиште, чиме би се окончало некажњено узурпирање српске земље од стране локалних Албанаца. -Наредних дана очекујем да ћу имати прилику да представнике међународне заједнице упознам са потребом да се овај случај ургентно реши, јер уколико се настави произвољно и злонамерно оптуживање Срба, посебно оних који желе да се врате и поврате своју имовину, процес повратка ће се сасвим зауставити. Толерисање лажних пријава и претње Србима некаквим тајним листама нису ништа друго него даљи наставак политике која води потпуном етничком чишћењу Косова и Метохије од српског становништва и ова пракса коначно мора да престане. -Богдан је, хвала Богу, храбар човек и уздамо се у Бога и честите људе који желе да помогну да ће истина убрзо изаћи на видело и да ће се наши Срби из Мушутишта коначно вратити на своја огњишта, обновити своје куће и храм који су припадници ОВК минирали након завршетка оружаног конфликта. -У циљу изградње поверења и стабилности, веома је важно да се невини људи заштите од евентуалних лажних сведочења из материјалне користи. То је тежак грех и пред Богом и пред законом и не сме да се толерише, изјавио је епископ Теодосије након посете затвору у Подујеву. Извор: Епархија рашко-призренска РТС: Да ли је однос према ухапшеном, угледном Србину из Суве Реке парадигма односа према повратницима на Косово и Метохију У току је детаљна провера Полиције Косова да ли је приведени Богдан Митровић особа за којим је Специјално тужилаштво Косова издало налог за хапшење због ратних злочина", казала је портпаролка Основног суда у Призрену Афердита Кицај, након неочекиваног, спектакуларног хапшења једног од најугледнијих Срба са централног Косова. Осам дана је прошло од тога а бројна породица Богдана Митровића нема никаквих вести о њему. А реч је о породици, која је била домаћин славе, први пут после 1999, на развалинама једне од најлепших српских властелинских задужбина подигнуте 1315. године. И реч је о човеку који је покушао да разговара са косовским Албанцима. Да ли је однос према Митровићу парадигма односа према косовским Србима? У Око магазину погледајте и причу поводом изјаве министра спољних послова Аустрије Себастијана Курца да муслиманке у Сарајеву и Приштини добијају новац да би носиле бурке. View full Странице
  16. Предавање Његовог Преосвештенства умировљеног Епископа Захумско - херцеговачког Г. Атанасија (Јевтића) на тему „Преображење Господње и наше Преображење“ које је одржао у петак 12. августа 2012. године у Парохијском дому на Жабљаку. View full Странице
  17. Додатно сам мотивисан тиме што су Драговићева писанија непосредно или посредно, отворено или прикривено, уперена искључиво против Српске Православне Цркве. Као таква, она нису само професионално неозбиљна него су и штетна, па, до одређене мере, и опасна, и то не само по Српску Православну Цркву већ и по нашу државу и по сав род српски. Писање у стилу „шта би било кад би било” није само у супротности са уставним одредбама и важећим законима него је и директно противуставно „разигравање” теме која реално не постоји, а намеће се – или се подмеће – Српској Православној Цркви. Притом јој се вулгарно и лажљиво приписује да је унапред благонаклоно расположена према идеји о „разграничењу с Албанцима”, што је само еуфемизам за идеју о подели Косова или, још тачније, о добровољном и неповратном поклањању највећег дела његове територије Арнаутима, који су њиме загосподарили силом, додуше не својом већ натовском. Настрану Устав и право, домаће и међународно, али где је ту морал, не професионални, не хришћански, не грађански, не отаџбински, већ елементарни људски морал? Чиме је то наша мученичка Црква заслужила или изазвала овакав однос према њој, овакво непријатељство? Једини део опскурног текстића који није написан у кондиционалу него у индикативу јесте његов почетни пасус. Али и то је привид: најпре се тачно констатује да „Српска Патријаршија још нема коначан став о полазним основама за унутрашњи дијалог о будућности Покрајине”, да би се затим са неизазваном сигурношћу прејудицирало да ће „све опције” бити „пажљиво размотрене” и да би се нагласило да то укључује и предлог Ивице Дачића о разграничењу, што ће рећи о подели Покрајине. У следећем пасусу самопроизведени (у српском новоговору self made) познавалац приликâ и, посебно, неприликâ у Српској Православној Цркви везе даље: „У седишту СПЦ овако коментаришу” идеју министра Дачића „о обезбеђењу српске православне баштине стварањем манастирских заједница по угледу на Свету Гору у оквиру Грчке”. Затим детаљније, али не мање субјективно и неаргументовано, објашњава „овај тип специјалног статуса, какав ужива Атос у Грчкој”. На основу чега Драговић развија своје генијалне мисли? Како се зову они који „у седишту СПЦ”, специјално за њега, „овако коментаришу виђење будућности Косова”, све трагом замисли вицепремијера Србије, иначе легитимне у својству личнога става? Кладио бих се да је те „коментаторе” Драговић измислио! Уосталом, ко шта ту има да коментарише? Став апсолутне већине припадникâ Српске Православне Цркве, неизмењен вековима, – а и, по свему судећи, неизмењив у будућности, – лаконски је формулисао Патријарх српски Иринеј на следећи начин: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Јер, оно што се силом узме, то се и врати; оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити.” А што се тиче самог „унутрашњег дијалога”, опет је Патријарх, главом и брадом, изјавио да ће се, уколико и када Црква добије од надлежних органа званични позив да се у њега укључи, она огласити на себи својствени и канонски једини могући начин – расправом у Светом Синоду и синодском одлуком о начину и садржају одзива на такав позив, а можда и отварањем унутарцрквеног дијалога по данас најактуелнијем и најживотнијем српском питању. Мудри Грци су још давно и давно срочили изреку по којој свака власт има да ћути у присуству врховне власти, а Патријарх је оличење и гласноговорник врховне црквене установе, светог Сабора укупног епископата, али и Цркве као целине. Виђена Драговићевим – и не само његовим – очима, Црква није саборна, васељенска, универзална, свеобухватна, небоземна богочовечанска Заједница, Заједница којој припадају не само сви њени чланови без изузетка него и сва космичка и наткосмичка стварност. Да је и Христос – као Богочовек, као Глава Телу Цркве – њен први члан, то нашим неоцрквењеним или пак расцрквењеним савременицима ни на памет не пада. Да се Дух Свети, Дух Божји, – као вечна Душа вечног богочовечног Тела, – такође налази унутар Цркве, а не негде изван или изнад ње, и да из ње „дише где хоће”, то су за њих „шпанска села”. Да ни Бог Отац није изван ње него је у њој као у Своме нерукотвореном и неразоривом Дому, – Дому здравља, Дому живота, Дому спасења, – тек то им не може бити ни блиска мисао, акамоли идеја водиља. Да Црква није само социјална или национална институција, да она не обухвата само такозвани црквени врх или само епископат и свештенство, да она ни у каквим околностима и ни под којим условима не функционише као идеологија, политичка партија, невладина организација или било шта слично, то ваљда никад нису ни чули. Шта, дакле, значи када се каже да ће се о том и том питању изјашњавати Црква, САНУ, Универзитет и тако даље? Не значи ама баш ништа! Јер, и у Академији наука, и на Универзитету, и у Матици српској, и у разним институцијама, и у друштву уоште, Црква је, већ по својој природи, присутна. Присутна је кроз православне хришћане којих има у свим тим друштвеним, културним и иним срединама, и то много више него што би желели сви они који су се некада клели Брозу да неће скренути са његовог пута, а сада се заклињу Бриселу да за њих „евроатлантске интеграције немају алтернативу”. Важи и обрнуто: и САНУ, и Универзитет, и сва друга људска саборишта налазе се, живе и крећу се унутар Цркве, и то како преко православних хришћана који у њима делају и делују тако и кроз аутентичне духовне, научне, уметничке и културне вредности које стварају и негују у сарадњи са суграђанима других вера и уверења, па и са онима који немају вере или верују да је немају. Следствено, неоправдано је и бесмислено специјално позивати или прозивати Цркву да саопшти свој засебни став по овом или оном питању, а поготову очекивати и захтевати да она „износи став” по свим могућим и немогућим питањима, крупним и ситним, пресудно важним и нерасудно глупим. Рећи ћу кратко и јасно: Црква нити има нити треба да има некакав службени шалтер са радним временом у три смене на којем би залудним питачима и дежурним испитивачима у свако доба дана и ноћи сервирала своје судове, „директиве” и „фетве” о свему и свачему и још понечему. Она је простор слободе. Зато у њој, поред јединства у вери, постоји и најшири спектар различитих мишљења о проблемима и изазовима живота. То је легитимно и нормално. Све ово изложих да бих показао једностраност (да ли и недобронамерност?) Драговићева приступа теми Црква и Косово. По њему, наиме, испада да Црква представља нешто друго него што смо сви заједно, да је она својеврсни уљез у наше време и друштво, – за неке, штавише, нежељени и незвани гост, – да мора имати нарочит и не баш „обичан” поглед на општељудске и општесрпске проблеме, а кад је у питању проблем статуса и будућности Косова и Метохије, да је њој стало само и искључиво до цркава и манастира, сакралних и културних споменика, светишта и гробаља, па – зашто да не? – и до издржавања свештенства и монаштва, као и до одржавања у животу разбацаних манастирских и парохијских заједница, а да је се не тиче или да је много не дотиче укупни положај, опстанак, будућност и судбина свега српског народа на Косову и Метохији. (Како ли би тек поверовали да наша Црква није равнодушна ни према будућности косовско-метохијских Арбанаса, такође не особито ружичастој?) Није баш похвално своје и туђе произвољне конструкције о „атонском моделу” (звучи познато, зар не?) стављати у уста анонимним – пре ће бити непостојећим – саговорницима „у седишту СПЦ”, док се већ на следећој страни, у паралелном тексту другог аутора, тврди да иницијативу председника Вучића о отварању дијалога на тему Косова не прихватају ни Срби, ни Арбанаси, ни Америка, ни Русија, ни Европска унија(!). Нико не прихвата; само Српска Црква прихвата, и то „прихвата” оно што никада, ни у вековима турског ропства, није прихватала... Није него! Ако је и од Драговића, ако је и са друге стране „Вечерњих новости”, много је. Претпоставке, жеље, нагађања, домишљања уместо чињеница, стварних ставова, аргумената – то није истраживачко већ таблоидно, манипулативно новинарство, да не кажем трач-новинарство. Извор: Сајт СПЦ
  18. У „Вечерњим новостима” од 15. августа, на другој страни, под насловом „Самоуправа манастирима”, неуморни новинар необуздане маште, Раде Драговић, опет пушта машти на вољу – овог пута не на тему Степинца, којом се неславно прославио, него на тему такозваног унутрашњег српског дијалога о Косову и Метохији. По свом – и не само свом – обичају, овај аутор је, у недостатку информацијâ и чињеницâ, веома плодан у производњи дезинформацијâ и неистинâ. Он продаје маглу својих претпоставки, нагађањâ и произвољних тумачења. Стога, уместо индикатива презента и других глаголских времена, којим се изражава нека радња или стварно стање, у читавом свом текстићу прибегава употреби кондиционала, глаголског начина којим се изражава само могућа, условна или пожељна радња, односно стање: те „подразумевала би”, те „гарантовале би”, те „имала би”, те „највероватније би се нашли”, те „могуће је да се прошири” и све тако. Ова „димна завеса” ипак је провидна. У самој ствари, овај збрда-здола склепани чланчић и не заслужује осврт, али се на њега морам осврнути ради оних неупућених и притом несвесних чињенице да је „много пропаганде, а мало новинарâ”, како наводи Ги Метан. Још је Гебелс добро знао да дуго и учестало понављана неистина итекако може да собом замени истину. Додатно сам мотивисан тиме што су Драговићева писанија непосредно или посредно, отворено или прикривено, уперена искључиво против Српске Православне Цркве. Као таква, она нису само професионално неозбиљна него су и штетна, па, до одређене мере, и опасна, и то не само по Српску Православну Цркву већ и по нашу државу и по сав род српски. Писање у стилу „шта би било кад би било” није само у супротности са уставним одредбама и важећим законима него је и директно противуставно „разигравање” теме која реално не постоји, а намеће се – или се подмеће – Српској Православној Цркви. Притом јој се вулгарно и лажљиво приписује да је унапред благонаклоно расположена према идеји о „разграничењу с Албанцима”, што је само еуфемизам за идеју о подели Косова или, још тачније, о добровољном и неповратном поклањању највећег дела његове територије Арнаутима, који су њиме загосподарили силом, додуше не својом већ натовском. Настрану Устав и право, домаће и међународно, али где је ту морал, не професионални, не хришћански, не грађански, не отаџбински, већ елементарни људски морал? Чиме је то наша мученичка Црква заслужила или изазвала овакав однос према њој, овакво непријатељство? Једини део опскурног текстића који није написан у кондиционалу него у индикативу јесте његов почетни пасус. Али и то је привид: најпре се тачно констатује да „Српска Патријаршија још нема коначан став о полазним основама за унутрашњи дијалог о будућности Покрајине”, да би се затим са неизазваном сигурношћу прејудицирало да ће „све опције” бити „пажљиво размотрене” и да би се нагласило да то укључује и предлог Ивице Дачића о разграничењу, што ће рећи о подели Покрајине. У следећем пасусу самопроизведени (у српском новоговору self made) познавалац приликâ и, посебно, неприликâ у Српској Православној Цркви везе даље: „У седишту СПЦ овако коментаришу” идеју министра Дачића „о обезбеђењу српске православне баштине стварањем манастирских заједница по угледу на Свету Гору у оквиру Грчке”. Затим детаљније, али не мање субјективно и неаргументовано, објашњава „овај тип специјалног статуса, какав ужива Атос у Грчкој”. На основу чега Драговић развија своје генијалне мисли? Како се зову они који „у седишту СПЦ”, специјално за њега, „овако коментаришу виђење будућности Косова”, све трагом замисли вицепремијера Србије, иначе легитимне у својству личнога става? Кладио бих се да је те „коментаторе” Драговић измислио! Уосталом, ко шта ту има да коментарише? Став апсолутне већине припадникâ Српске Православне Цркве, неизмењен вековима, – а и, по свему судећи, неизмењив у будућности, – лаконски је формулисао Патријарх српски Иринеј на следећи начин: „Апелујемо на наше државнике да не смеју никада да дају своју сагласност на отуђење Косова и Метохије. Јер, оно што се силом узме, то се и врати; оно што се поклони некоме, то је за свагда изгубљено, а то Срби и Србија не смеју дозволити.” А што се тиче самог „унутрашњег дијалога”, опет је Патријарх, главом и брадом, изјавио да ће се, уколико и када Црква добије од надлежних органа званични позив да се у њега укључи, она огласити на себи својствени и канонски једини могући начин – расправом у Светом Синоду и синодском одлуком о начину и садржају одзива на такав позив, а можда и отварањем унутарцрквеног дијалога по данас најактуелнијем и најживотнијем српском питању. Мудри Грци су још давно и давно срочили изреку по којој свака власт има да ћути у присуству врховне власти, а Патријарх је оличење и гласноговорник врховне црквене установе, светог Сабора укупног епископата, али и Цркве као целине. Виђена Драговићевим – и не само његовим – очима, Црква није саборна, васељенска, универзална, свеобухватна, небоземна богочовечанска Заједница, Заједница којој припадају не само сви њени чланови без изузетка него и сва космичка и наткосмичка стварност. Да је и Христос – као Богочовек, као Глава Телу Цркве – њен први члан, то нашим неоцрквењеним или пак расцрквењеним савременицима ни на памет не пада. Да се Дух Свети, Дух Божји, – као вечна Душа вечног богочовечног Тела, – такође налази унутар Цркве, а не негде изван или изнад ње, и да из ње „дише где хоће”, то су за њих „шпанска села”. Да ни Бог Отац није изван ње него је у њој као у Своме нерукотвореном и неразоривом Дому, – Дому здравља, Дому живота, Дому спасења, – тек то им не може бити ни блиска мисао, акамоли идеја водиља. Да Црква није само социјална или национална институција, да она не обухвата само такозвани црквени врх или само епископат и свештенство, да она ни у каквим околностима и ни под којим условима не функционише као идеологија, политичка партија, невладина организација или било шта слично, то ваљда никад нису ни чули. Шта, дакле, значи када се каже да ће се о том и том питању изјашњавати Црква, САНУ, Универзитет и тако даље? Не значи ама баш ништа! Јер, и у Академији наука, и на Универзитету, и у Матици српској, и у разним институцијама, и у друштву уоште, Црква је, већ по својој природи, присутна. Присутна је кроз православне хришћане којих има у свим тим друштвеним, културним и иним срединама, и то много више него што би желели сви они који су се некада клели Брозу да неће скренути са његовог пута, а сада се заклињу Бриселу да за њих „евроатлантске интеграције немају алтернативу”. Важи и обрнуто: и САНУ, и Универзитет, и сва друга људска саборишта налазе се, живе и крећу се унутар Цркве, и то како преко православних хришћана који у њима делају и делују тако и кроз аутентичне духовне, научне, уметничке и културне вредности које стварају и негују у сарадњи са суграђанима других вера и уверења, па и са онима који немају вере или верују да је немају. Следствено, неоправдано је и бесмислено специјално позивати или прозивати Цркву да саопшти свој засебни став по овом или оном питању, а поготову очекивати и захтевати да она „износи став” по свим могућим и немогућим питањима, крупним и ситним, пресудно важним и нерасудно глупим. Рећи ћу кратко и јасно: Црква нити има нити треба да има некакав службени шалтер са радним временом у три смене на којем би залудним питачима и дежурним испитивачима у свако доба дана и ноћи сервирала своје судове, „директиве” и „фетве” о свему и свачему и још понечему. Она је простор слободе. Зато у њој, поред јединства у вери, постоји и најшири спектар различитих мишљења о проблемима и изазовима живота. То је легитимно и нормално. Све ово изложих да бих показао једностраност (да ли и недобронамерност?) Драговићева приступа теми Црква и Косово. По њему, наиме, испада да Црква представља нешто друго него што смо сви заједно, да је она својеврсни уљез у наше време и друштво, – за неке, штавише, нежељени и незвани гост, – да мора имати нарочит и не баш „обичан” поглед на општељудске и општесрпске проблеме, а кад је у питању проблем статуса и будућности Косова и Метохије, да је њој стало само и искључиво до цркава и манастира, сакралних и културних споменика, светишта и гробаља, па – зашто да не? – и до издржавања свештенства и монаштва, као и до одржавања у животу разбацаних манастирских и парохијских заједница, а да је се не тиче или да је много не дотиче укупни положај, опстанак, будућност и судбина свега српског народа на Косову и Метохији. (Како ли би тек поверовали да наша Црква није равнодушна ни према будућности косовско-метохијских Арбанаса, такође не особито ружичастој?) Није баш похвално своје и туђе произвољне конструкције о „атонском моделу” (звучи познато, зар не?) стављати у уста анонимним – пре ће бити непостојећим – саговорницима „у седишту СПЦ”, док се већ на следећој страни, у паралелном тексту другог аутора, тврди да иницијативу председника Вучића о отварању дијалога на тему Косова не прихватају ни Срби, ни Арбанаси, ни Америка, ни Русија, ни Европска унија(!). Нико не прихвата; само Српска Црква прихвата, и то „прихвата” оно што никада, ни у вековима турског ропства, није прихватала... Није него! Ако је и од Драговића, ако је и са друге стране „Вечерњих новости”, много је. Претпоставке, жеље, нагађања, домишљања уместо чињеница, стварних ставова, аргумената – то није истраживачко већ таблоидно, манипулативно новинарство, да не кажем трач-новинарство. Извор: Сајт СПЦ View full Странице
  19. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј а саслуживали су: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, Преосвећена господа Архијереји: нишки Арсеније, бачки Иринеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Jован, браничевски Игњатије, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, славонски Јован,тимочки Иларион, полошко-кумановски Јоаким, викарни епископ стобијски Давид. Свјатјејшем је саслуживао и: Епископ белоградчишки Поликарп, викар Митрополита видинског (Бугарска Православна Црква), док су из Грчке Православне Цркве молитве са својом сабраћом Архијерејима узносили: Високопреосвећени Митрополити: Пантелејмон веријски, Георгије китруски, Јустин каламаријски и Епископ месаоријски Григорије из Кипарске Архиепископије, док је из Антиохијске Патријаршије саслуживао високопреподобни Прокопије Туфик. Торжественој Литургији су присуствовали Епископ зворничко-тузлански Хризостом, новоизабрани Митрополит дабробосански, и високопреподобни архимандрит Никодим, новоизабрани Епископ (episcopus electus) далматински. У саборној Литургији саслуживали су високопреподобни архимандрити: Георгије са Свете Горе, Доситеј из манастира Липовца, др Тихон из српске лавре Студенице, протојереји ставрофори: Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије привремено у Нишу; др Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу. Протођакон Игор Давидовић, ђакони Владимир Руменић и Немања Ристић из наше Свете Цркве, као и ђакон Пантелејмон Папамануил (Грчка Православна Црква) налазили су се у ђаконском сословију. Архијерејски намесници Епархије нишке такође су узели учешће у торжественој Литургији: протојереј Марко Адамовић, први лесковачки; протојереј-ставрофор Слободан Петровић, топлички; протојереј Дејан Станковић, други лесковачки; јереј Славиша Смиљић, белопаланачки; јереј Душко Видачић, пиротски; протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, власотиначки; протонамесник Ђорђе Мирковић, алексиначки; протонамесник Далибор Стефановић, јабланички; протојереј Душко Капларевић, косанички; протојереј Миодраг Павловић, први нишки; протојереј Саво Крчо, други нишки; протојереј Златко Василић, трећи нишки. Порту и Саборни храм испунило је часно свештенство Епархије нишке. Ангелским гласовима су појали на торжественој Литургији: Црквено-певачка дружина Бранко, хор Свети Прокопије из Прокупља, хор Свети Јован Златоуст из Пирота, хор Бранко из Лесковца, Вода жива из Ниша и хор Свети Никола из Алексинца, под изузетним диригентским вођством гђе Саре Цинцаревић. Делове свете Литургије појало је Дечји црквени хор Бранко вођен диригентском руком гђе Јоване Микић. Поздравно слово Свесрпског Патријарха Уводећи Епископа нишког Арсенија у трон Епископа нишких, Његова Светост Патријарх српски Иринеј је у препуном храму, испуњеном верним христољубивим народом са његовим пастирима, подсетио на историју Епархије и њене храмове и манастире, казујући и о епископској служби и њеним високим задацима. "Увели смо у трон Епископа нишких младог Епископа, пуног вере и љубави, пре свега према Богу и према Цркви својој и народу којем ће бити пастир и духовни вођа. Молим вас да га примите као духовног пастира и духовног оца, који ће се за вас Богу молити и све вас Господу приводити..." казао је Првојерарх наше Цркве. Свјатјејши је честититао Епископу нишком Арсенију и пренео сабраном народу да ће се Владика Арсеније старати о свем свештенству и пастви, будући руковођен једино интересима Цркве и пастве. Одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору владике Арсенија за Епископа нишког прочитао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Благодарност Епископа Арсенија У приступној беседи устоличени Епископ нишки Арсеније је захвалио Патријарху Иринеју и свим Архијерејима наше Цркве на указаном поверењу кад му је у архипастирско старање дао Епархију нишку, затим Епископу рашко-призренском Теодосију за његово администрирање овом Епархијом, као и Архиепископији београдско-карловачкој у којој је службовао као викарни епископ Патријарха Иринеја. Посебно је Владика нишки заблагодарио браћи Архијерејима из Грчке Православне Цркве и Епископу белоградчишком Поликарпу, викару Митрополита видинског (Бугарска Патријаршија). Устоличени Епископ нишки г. Арсеније је подсетио на славну историје ове Епархије, још од апостолских времена, и на своје предшественике којих се и данас сећамо. Између осталог, Епископ Арсеније је истакао да ће се у свом архипастирском раду руководити Светим Писмом и Светим Предањем и да ће највећа радост за њега као свештенопастира наше Свете Цркве и Епархије нишке бити ако сви будемо окупљени око Господа нашега Исуса Христа. Угледни гости У име Римокатоличке Цркве данашњем торжественом сабрању присуствовали су Надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције у Београду, монсињор Станислав Хочевар, Метрополит београдски, фра Леополд Рохнес, генерални викар и катедрални жупник београдски. Устоличењу су присуствовали: генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић; г. Марко Николић, саветник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевића; амбасадор Републике Грчке г. Илијас Илијадис; архимандрит Доситеј, игуман манастира Гргетега са проф. достославне Карловачке богословије протојерејем Јованом Милановићем, и као и многобројне личности из јавног и културног живота Ниша и околине. Представници градских и локалних власти са градоначелником града Ниша г. Дарком Булатовићем, као и представници Војске Србије пуковник Владета Балтић, Начелник штаба Команде Копнене војске и пуковник Предраг Грбић, Командант 3. бр КоВ, такође су присуствовали данашњој торжественој Литургији и величанственом сабрању. Саборни храм је данас био испуњен благоверним народом који је стигао из појединих парохија Епархије нишке и из других епархија, као и из Архиепископије београдско-карловачке праћен свештенством из Спомен-храма Светог Саве, храма Сабора српских светитеља на Карабурми и из неколико београдских храмова. Из манастирā Нишке епархије својим присуством су увеличали данашње устоличење Владике нишког Арсенија: протосинђел Серафим (манастир Дивљана); високопреподобна игуманија манастира Ђуниса мати Марија; јеромонах Емилијан из манастира Јашуња; високопреподобни архимандрити: Серафим (манастир Суково), Рафаило (манастир Височка Ржана), Дионисије са мати Меланијом (манастир Липовац); протосинђели: Дамаскин (манастир Светог Романа); Јован (манастир Матејевац), Мардарије (манастир Поганово) и Серафим из манастира Дивљана; игуманије мати Арсенија из манастира Сићева и Ефросинија из Темске. Торжественом сабрању присуствовали су и начелници Управних округа, председници нишких општина, Нишке Бање као и многе уважене личности друштвеног и културног живота, пријатељи, дародавци, приложници, чланови Епархијског савета, поклоници који су специјално овим поводом из Архиепископије београдско-карловачке аутобусима допутовали у Ниш да би својим присуством изразили благодарност Владици Арсенију за његово ревновање и духовно старање у време док је био викарни Епископ патријарха Иринеја. За све госте је припремљена трпеза у оквиру комплекса Саборног храма, током које су добродошлицу новом Епископу нишком пожелели црквени делатељи из саме Епископије, званичници и представници власти. О свему се са братијом свештеницима старао протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Зорица Зец слике: ђакон Драган Танасијевић ФОТОГРАФИЈЕ НА САЈТУ СПЦ
  20. Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је 13. августа 2017. г. светом архијерејском Литургијом у Саборном храму у Нишу и том приликом увео Преосвећеног Арсенија (Главчића) у трон Епископа нишких. - Свечаности су присуствовали изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, градоначелник Ниша Дарко Булатовић, високи представници Војске Србије, јавног и културног живота Ниша – Богослужењу и интронизацији присуствовали апостолски нунције Лучијано Суријани и Надбискуп београдски Станислав Хочевар. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј а саслуживали су: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, Преосвећена господа Архијереји: нишки Арсеније, бачки Иринеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Jован, браничевски Игњатије, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, славонски Јован,тимочки Иларион, полошко-кумановски Јоаким, викарни епископ стобијски Давид. Свјатјејшем је саслуживао и: Епископ белоградчишки Поликарп, викар Митрополита видинског (Бугарска Православна Црква), док су из Грчке Православне Цркве молитве са својом сабраћом Архијерејима узносили: Високопреосвећени Митрополити: Пантелејмон веријски, Георгије китруски, Јустин каламаријски и Епископ месаоријски Григорије из Кипарске Архиепископије, док је из Антиохијске Патријаршије саслуживао високопреподобни Прокопије Туфик. Торжественој Литургији су присуствовали Епископ зворничко-тузлански Хризостом, новоизабрани Митрополит дабробосански, и високопреподобни архимандрит Никодим, новоизабрани Епископ (episcopus electus) далматински. У саборној Литургији саслуживали су високопреподобни архимандрити: Георгије са Свете Горе, Доситеј из манастира Липовца, др Тихон из српске лавре Студенице, протојереји ставрофори: Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије привремено у Нишу; др Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу. Протођакон Игор Давидовић, ђакони Владимир Руменић и Немања Ристић из наше Свете Цркве, као и ђакон Пантелејмон Папамануил (Грчка Православна Црква) налазили су се у ђаконском сословију. Архијерејски намесници Епархије нишке такође су узели учешће у торжественој Литургији: протојереј Марко Адамовић, први лесковачки; протојереј-ставрофор Слободан Петровић, топлички; протојереј Дејан Станковић, други лесковачки; јереј Славиша Смиљић, белопаланачки; јереј Душко Видачић, пиротски; протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, власотиначки; протонамесник Ђорђе Мирковић, алексиначки; протонамесник Далибор Стефановић, јабланички; протојереј Душко Капларевић, косанички; протојереј Миодраг Павловић, први нишки; протојереј Саво Крчо, други нишки; протојереј Златко Василић, трећи нишки. Порту и Саборни храм испунило је часно свештенство Епархије нишке. Ангелским гласовима су појали на торжественој Литургији: Црквено-певачка дружина Бранко, хор Свети Прокопије из Прокупља, хор Свети Јован Златоуст из Пирота, хор Бранко из Лесковца, Вода жива из Ниша и хор Свети Никола из Алексинца, под изузетним диригентским вођством гђе Саре Цинцаревић. Делове свете Литургије појало је Дечји црквени хор Бранко вођен диригентском руком гђе Јоване Микић. Поздравно слово Свесрпског Патријарха Уводећи Епископа нишког Арсенија у трон Епископа нишких, Његова Светост Патријарх српски Иринеј је у препуном храму, испуњеном верним христољубивим народом са његовим пастирима, подсетио на историју Епархије и њене храмове и манастире, казујући и о епископској служби и њеним високим задацима. "Увели смо у трон Епископа нишких младог Епископа, пуног вере и љубави, пре свега према Богу и према Цркви својој и народу којем ће бити пастир и духовни вођа. Молим вас да га примите као духовног пастира и духовног оца, који ће се за вас Богу молити и све вас Господу приводити..." казао је Првојерарх наше Цркве. Свјатјејши је честититао Епископу нишком Арсенију и пренео сабраном народу да ће се Владика Арсеније старати о свем свештенству и пастви, будући руковођен једино интересима Цркве и пастве. Одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору владике Арсенија за Епископа нишког прочитао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Благодарност Епископа Арсенија У приступној беседи устоличени Епископ нишки Арсеније је захвалио Патријарху Иринеју и свим Архијерејима наше Цркве на указаном поверењу кад му је у архипастирско старање дао Епархију нишку, затим Епископу рашко-призренском Теодосију за његово администрирање овом Епархијом, као и Архиепископији београдско-карловачкој у којој је службовао као викарни епископ Патријарха Иринеја. Посебно је Владика нишки заблагодарио браћи Архијерејима из Грчке Православне Цркве и Епископу белоградчишком Поликарпу, викару Митрополита видинског (Бугарска Патријаршија). Устоличени Епископ нишки г. Арсеније је подсетио на славну историје ове Епархије, још од апостолских времена, и на своје предшественике којих се и данас сећамо. Између осталог, Епископ Арсеније је истакао да ће се у свом архипастирском раду руководити Светим Писмом и Светим Предањем и да ће највећа радост за њега као свештенопастира наше Свете Цркве и Епархије нишке бити ако сви будемо окупљени око Господа нашега Исуса Христа. Угледни гости У име Римокатоличке Цркве данашњем торжественом сабрању присуствовали су Надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције у Београду, монсињор Станислав Хочевар, Метрополит београдски, фра Леополд Рохнес, генерални викар и катедрални жупник београдски. Устоличењу су присуствовали: генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић; г. Марко Николић, саветник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевића; амбасадор Републике Грчке г. Илијас Илијадис; архимандрит Доситеј, игуман манастира Гргетега са проф. достославне Карловачке богословије протојерејем Јованом Милановићем, и као и многобројне личности из јавног и културног живота Ниша и околине. Представници градских и локалних власти са градоначелником града Ниша г. Дарком Булатовићем, као и представници Војске Србије пуковник Владета Балтић, Начелник штаба Команде Копнене војске и пуковник Предраг Грбић, Командант 3. бр КоВ, такође су присуствовали данашњој торжественој Литургији и величанственом сабрању. Саборни храм је данас био испуњен благоверним народом који је стигао из појединих парохија Епархије нишке и из других епархија, као и из Архиепископије београдско-карловачке праћен свештенством из Спомен-храма Светог Саве, храма Сабора српских светитеља на Карабурми и из неколико београдских храмова. Из манастирā Нишке епархије својим присуством су увеличали данашње устоличење Владике нишког Арсенија: протосинђел Серафим (манастир Дивљана); високопреподобна игуманија манастира Ђуниса мати Марија; јеромонах Емилијан из манастира Јашуња; високопреподобни архимандрити: Серафим (манастир Суково), Рафаило (манастир Височка Ржана), Дионисије са мати Меланијом (манастир Липовац); протосинђели: Дамаскин (манастир Светог Романа); Јован (манастир Матејевац), Мардарије (манастир Поганово) и Серафим из манастира Дивљана; игуманије мати Арсенија из манастира Сићева и Ефросинија из Темске. Торжественом сабрању присуствовали су и начелници Управних округа, председници нишких општина, Нишке Бање као и многе уважене личности друштвеног и културног живота, пријатељи, дародавци, приложници, чланови Епархијског савета, поклоници који су специјално овим поводом из Архиепископије београдско-карловачке аутобусима допутовали у Ниш да би својим присуством изразили благодарност Владици Арсенију за његово ревновање и духовно старање у време док је био викарни Епископ патријарха Иринеја. За све госте је припремљена трпеза у оквиру комплекса Саборног храма, током које су добродошлицу новом Епископу нишком пожелели црквени делатељи из саме Епископије, званичници и представници власти. О свему се са братијом свештеницима старао протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Зорица Зец слике: ђакон Драган Танасијевић ФОТОГРАФИЈЕ НА САЈТУ СПЦ View full Странице
  21. Његова Светост Патријарх српски Иринеј началствовао је 13. августа 2017. г. светом архијерејском Литургијом у Саборном храму у Нишу и том приликом увео Преосвећеног Арсенија (Главчића) у трон Епископа нишких. - Свечаности су присуствовали изасланик Председника Републике Србије г. Никола Селаковић, градоначелник Ниша Дарко Булатовић, високи представници Војске Србије, јавног и културног живота Ниша – Богослужењу и интронизацији присуствовали апостолски нунције Лучијано Суријани и Надбискуп београдски Станислав Хочевар. Торжественом Литургијом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј а саслуживали су: Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, Преосвећена господа Архијереји: нишки Арсеније, бачки Иринеј, жички Јустин, врањски Пахомије, шумадијски Jован, браничевски Игњатије, далматински Фотије, будимљанско-никшићки Јоаникије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, славонски Јован,тимочки Иларион, полошко-кумановски Јоаким, викарни епископ стобијски Давид. Свјатјејшем је саслуживао и: Епископ белоградчишки Поликарп, викар Митрополита видинског (Бугарска Православна Црква), док су из Грчке Православне Цркве молитве са својом сабраћом Архијерејима узносили: Високопреосвећени Митрополити: Пантелејмон веријски, Георгије китруски, Јустин каламаријски и Епископ месаоријски Григорије из Кипарске Архиепископије, док је из Антиохијске Патријаршије саслуживао високопреподобни Прокопије Туфик. Торжественој Литургији су присуствовали Епископ зворничко-тузлански Хризостом, новоизабрани Митрополит дабробосански, и високопреподобни архимандрит Никодим, новоизабрани Епископ (episcopus electus) далматински. У саборној Литургији саслуживали су високопреподобни архимандрити: Георгије са Свете Горе, Доситеј из манастира Липовца, др Тихон из српске лавре Студенице, протојереји ставрофори: Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије привремено у Нишу; др Зоран Крстић, ректор Богословије у Крагујевцу. Протођакон Игор Давидовић, ђакони Владимир Руменић и Немања Ристић из наше Свете Цркве, као и ђакон Пантелејмон Папамануил (Грчка Православна Црква) налазили су се у ђаконском сословију. Архијерејски намесници Епархије нишке такође су узели учешће у торжественој Литургији: протојереј Марко Адамовић, први лесковачки; протојереј-ставрофор Слободан Петровић, топлички; протојереј Дејан Станковић, други лесковачки; јереј Славиша Смиљић, белопаланачки; јереј Душко Видачић, пиротски; протојереј-ставрофор Зоран Стојановић, власотиначки; протонамесник Ђорђе Мирковић, алексиначки; протонамесник Далибор Стефановић, јабланички; протојереј Душко Капларевић, косанички; протојереј Миодраг Павловић, први нишки; протојереј Саво Крчо, други нишки; протојереј Златко Василић, трећи нишки. Порту и Саборни храм испунило је часно свештенство Епархије нишке. Ангелским гласовима су појали на торжественој Литургији: Црквено-певачка дружина Бранко, хор Свети Прокопије из Прокупља, хор Свети Јован Златоуст из Пирота, хор Бранко из Лесковца, Вода жива из Ниша и хор Свети Никола из Алексинца, под изузетним диригентским вођством гђе Саре Цинцаревић. Делове свете Литургије појало је Дечји црквени хор Бранко вођен диригентском руком гђе Јоване Микић. Поздравно слово Свесрпског Патријарха Уводећи Епископа нишког Арсенија у трон Епископа нишких, Његова Светост Патријарх српски Иринеј је у препуном храму, испуњеном верним христољубивим народом са његовим пастирима, подсетио на историју Епархије и њене храмове и манастире, казујући и о епископској служби и њеним високим задацима. "Увели смо у трон Епископа нишких младог Епископа, пуног вере и љубави, пре свега према Богу и према Цркви својој и народу којем ће бити пастир и духовни вођа. Молим вас да га примите као духовног пастира и духовног оца, који ће се за вас Богу молити и све вас Господу приводити..." казао је Првојерарх наше Цркве. Свјатјејши је честититао Епископу нишком Арсенију и пренео сабраном народу да ће се Владика Арсеније старати о свем свештенству и пастви, будући руковођен једино интересима Цркве и пастве. Одлуку Светог Архијерејског Сабора о избору владике Арсенија за Епископа нишког прочитао је Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Благодарност Епископа Арсенија У приступној беседи устоличени Епископ нишки Арсеније је захвалио Патријарху Иринеју и свим Архијерејима наше Цркве на указаном поверењу кад му је у архипастирско старање дао Епархију нишку, затим Епископу рашко-призренском Теодосију за његово администрирање овом Епархијом, као и Архиепископији београдско-карловачкој у којој је службовао као викарни епископ Патријарха Иринеја. Посебно је Владика нишки заблагодарио браћи Архијерејима из Грчке Православне Цркве и Епископу белоградчишком Поликарпу, викару Митрополита видинског (Бугарска Патријаршија). Устоличени Епископ нишки г. Арсеније је подсетио на славну историје ове Епархије, још од апостолских времена, и на своје предшественике којих се и данас сећамо. Између осталог, Епископ Арсеније је истакао да ће се у свом архипастирском раду руководити Светим Писмом и Светим Предањем и да ће највећа радост за њега као свештенопастира наше Свете Цркве и Епархије нишке бити ако сви будемо окупљени око Господа нашега Исуса Христа. Угледни гости У име Римокатоличке Цркве данашњем торжественом сабрању присуствовали су Надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције у Београду, монсињор Станислав Хочевар, Метрополит београдски, фра Леополд Рохнес, генерални викар и катедрални жупник београдски. Устоличењу су присуствовали: генерални секретар Председника Србије г. Никола Селаковић; г. Марко Николић, саветник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевића; амбасадор Републике Грчке г. Илијас Илијадис; архимандрит Доситеј, игуман манастира Гргетега са проф. достославне Карловачке богословије протојерејем Јованом Милановићем, и као и многобројне личности из јавног и културног живота Ниша и околине. Представници градских и локалних власти са градоначелником града Ниша г. Дарком Булатовићем, као и представници Војске Србије пуковник Владета Балтић, Начелник штаба Команде Копнене војске и пуковник Предраг Грбић, Командант 3. бр КоВ, такође су присуствовали данашњој торжественој Литургији и величанственом сабрању. Саборни храм је данас био испуњен благоверним народом који је стигао из појединих парохија Епархије нишке и из других епархија, као и из Архиепископије београдско-карловачке праћен свештенством из Спомен-храма Светог Саве, храма Сабора српских светитеља на Карабурми и из неколико београдских храмова. Из манастирā Нишке епархије својим присуством су увеличали данашње устоличење Владике нишког Арсенија: протосинђел Серафим (манастир Дивљана); високопреподобна игуманија манастира Ђуниса мати Марија; јеромонах Емилијан из манастира Јашуња; високопреподобни архимандрити: Серафим (манастир Суково), Рафаило (манастир Височка Ржана), Дионисије са мати Меланијом (манастир Липовац); протосинђели: Дамаскин (манастир Светог Романа); Јован (манастир Матејевац), Мардарије (манастир Поганово) и Серафим из манастира Дивљана; игуманије мати Арсенија из манастира Сићева и Ефросинија из Темске. Торжественом сабрању присуствовали су и начелници Управних округа, председници нишких општина, Нишке Бање као и многе уважене личности друштвеног и културног живота, пријатељи, дародавци, приложници, чланови Епархијског савета, поклоници који су специјално овим поводом из Архиепископије београдско-карловачке аутобусима допутовали у Ниш да би својим присуством изразили благодарност Владици Арсенију за његово ревновање и духовно старање у време док је био викарни Епископ патријарха Иринеја. За све госте је припремљена трпеза у оквиру комплекса Саборног храма, током које су добродошлицу новом Епископу нишком пожелели црквени делатељи из саме Епископије, званичници и представници власти. О свему се са братијом свештеницима старао протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић. Зорица Зец слике: ђакон Драган Танасијевић СПЦ View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...