Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1792 results

  1. На Спасовдан, 28. маја 2020. године, када мештани Трпиње славе храмовну славу, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету Евхаристију у Вазнесењском храму у Трпињи. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Душан Марковић, парох у пензији, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски и ђакон Војислав Николић. Овогодишња кума храма била је госпођа Јована Микановић са породицом. За следећу годину кумство је преузела госпођа Милица Миловановић. Епископ Херувим беседио је о важности Празника Вазнесења Господњег и Домостроју спасења људског рода. Целу беседу можете прочитати у наставку: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан и данашње сабрање на овом светом месту где смо саучесници Тајне Вазнесења Господњег. Ово је још један дан у историји људског рода који се имао збити да би човеку био омогућен живот у Христу, у Цркви Божјој и да би се испунио целокупан Очев Домострој спасења. Тајна Вазнесења сабрала нас је под сводове овога храма да осетимо пуноћу љубави и милости Божје. Христос страда, васкрсава и вазноси се на Небо показујући славу и милост према људском роду. Христос се вазноси на Небу да би човеку омогућио да кроз Тајну покајања и светотајински живот у Цркви Божјој може имати заједницу са својим Творцем. Благодат Светога Духа коју добијамо на светој Тајни крштења устостручена је у светотајинском животу Цркве, а дарови које смо добили у Цркви имају своју пуноћу. Данас смо окусили свету Тајну Причешћа. Ова Тајна нас да директан начин кроз Тело и Крв Христову везује са Господом. Нема лепше Тајне ни бољега лека од ове Тајне браћо и сестре. У данима којима смо прошли било је питања да ли је ова Тајна извор заразе. Много векова је прошло и још ће много векова проћи и нико се из те Чаше неће се заразити, јер је Причешће оно Божанско и вечно. Било је много већих зараза, од колере до куге, Црква Божја је вршила исту Тајну, на хлебу и вину савршавала Свету Тајну Евхаристије и нико никада није био заражен. То је та љубав и милост Божја, чудо Божје које се непрестано излива пред људским родом. То је Тајна Живота. Сви ми данас очекујемо да нам се деси неко чудо не би ли бисмо постали верујући народ. То чудо имамо сваке недеље пред очима свакога од нас, кроз свету Тајну Евхаристије. Не треба нам веће чудо, драга браћо и сестре, него да будемо саучесници те Тајне и тога Чуда. То је највеће чудо које је Господ оставио човеку, да би кроз Њега, кроз ту бању Витезду ми добили исцелење душе и тела. Кроз ово Чудо добијамо заједницу са својим Творцем, са Христом. У Христу човек може да чини чуда, тада он постаје чудотворац јер своје тело, своју природу уподобљава своме Творцу. Човек предаје грешну природу са жељом да постане безгрешна да би задобио благодатне дарове који нас везују за живот вечни. То предокушавамо заједно окупљени у Телу и Крви Христовој, у заједници. Данас смо сви једно у Христу, сви смо браћа и сестре. Окушамо ту љубав и милост која је васкрсла за целокупни род људски. Васрксла је да имамо љубави једни према другима, а не да бисмо се мрзели и да једни другима не бисмо могли гледати у очи. Христос је васкрсао да би раширио љубав међу нашим родом. Васкрсао је да бисмо ми победили своју телесност и свој грех и да би обитавајући у Његовом наручју и Његовом загрљају били достојни те Тајне и Домостроја нашега спасења. Зато Христос васкрсава и зато се вазнео на Небо. На крају целокупне Тајне Домостроја спасења је Света Педесетница, долази Дух Утешитељ да бисмо осетили пуноћу љубави Очеве која се излила пред целокупним људским родом. Људски род увек следи неку странпутицу, удаљује се од Бога и свога почетка. То смо могли да видимо и кроз ову пандемију. Човек се удаљио од Бога и постао себичан, себе је градио надчовеком. Нема, браћо и сестре, овде на земљи надчовека. Христос је Свечовек и Надчовек. Ако живимо ван те истине тада творимо недела која су, хвала Богу, сада иза нас. Чинимо да заробимо целокупно човечанство, да завлада метеж и нељубав. Ако имамо на уму да је Христос Свечовек и да је творевина дело Божје, а да смо ми круна те творевине, онда не можемо чинити таква дела. Ту треба да влада равнотежа и љубав, хармонија. Нажалост, видимо супротно од тога. Зато треба непрестано да се враћамо у Цркву Божју, да будемо следбеници Тајне Христове. Онда ћемо се са тога Извора увек напајати истинама љубави и милости Божје. У Цркви се изграђује љубав, изграђују се милост и нада. У Цркви нема мржње, нико о њој не проповеда. Две највеће Божје заповести су у контексту љубави коју је Господ оставио човеку. Тако треба да живимо и да се владамо почевши од нас свештеника, па до народа Божјега. Ми свештеници смо огледало како треба да се влада и понаша. Ако смо ми супротно од онога што треба онда ће и паства да следи тим путем. Надамо се да ћемо превазићи сва искушења и да ће благи Господ бити свима нама Сапутник и Путеводитељ, Пут, Истина и Живот како то и треба да буде. Живи и благословени били! Амин. Након одслужене Литургије уприличено је послужење за све присутне, као и трпеза љубави у трпињском парохијском дому. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  2. Деценију и по, као Епископ шабачко-ваљевски, духовно се старао о верном народу и светињама ваљевског краја. Због тога се, како сам каже, у Ваљеву осећа као у свом дому и својој породици. -Овде је увек све било добро. Као Епископ шабачко-ваљевски никада нисам имао бриге због било чега овде и на томе сам вам од срца благодаран. Само наставите тако. Ваш рад умногоме олакшава обавезе Епископу и нашој Цркви у целини, речи су Епископа шабачког и администратора Епархије ваљевске г. Лаврентија, изговорене приликом састанка са архијерејским замеником Епископа ваљевског, протонамесником Филипом Јаковљевићем, и представницима епархијских служби, архијерејским намесницима и представницима Црквеног суда, који је одржан у Епархијском дому Епархије ваљевске. Иако погођене губитком духовног оца, све службе у Епархији ваљевској: финансијска, административна, информативна, катихетска, као и архијерејска намесништва и Црквени суд функционишу беспрекорно. О томе су, за период од 31. марта до 25. маја 2020. године, епископу Лаврентију извештаје поднели свештеници и ђакони који њима руководе. Блаженопочивши владика Милутин био је изузетан домаћин, марљив и трудољубив пастир и по узору на његово прегалаштво наставили су његови сарадници. -Иако нас је задесила тешкоћа, настојали смо да нормално функционишемо. Током ванредног стања, сва наша делатност је презентована проти Мирку Вилотићу (архијерејском заменику епископа Лаврентија), који Вас је обавештавао. Сви пројекти који су започети са благословом владике Милутина су настављени. Координација и сагласје међу епархијским службама је на високом нивоу. Радићемо на томе да тако и остане, онако како би наш владика Милутин то волео, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић, заблагодаривши владики Лаврентију на посети и подршци коју пружа свештенослужитељима и вернима у Епархији ваљевској. Епископ Лаврентије обишао је радове на изградњи новог епархијског магацина у близини Епархијског двора. У храму Васкрсења Христовог, он је одслужио парастос блаженоуснулом владики Милутину, са којим је неколико деценија био везан братском љубављу у Христу Господу и који је управо на његов предлог постао епископ Српске Цркве на мајском сабору 2003. године и отпочео пут свог плодоносног пастирског служења. -Ви сви знате шта је владика Милутин за нас значио. Сви сте осетили топлину његове душе. Из њега је увек избијала доброта, рекао је владика Лаврентије приликом молитвеног сећања на уснулог владику Милутина. -Он је био човек без зависти, без лукавства, како би Господ Христос рекао. Са његовим одласком из земаљског живота ми смо изгубили много, али је зато наша небеска отаџбина добила много. Знам да је он данас пред престолом Свевишњега и пред троном нашег Светог Саве, да се још усрдније моли за нас, јер је скоро од нас отишао. Он је свештено лице са најсвежијим успоменама на нас на земљи и сад га сви горе питају за људе и светиње овде. Он је данас најбољи тумач наших прилика и наших живота, рекао је владика Лаврентије, упутивши молитве Господу да прослави владику Милутина и да се у српском народу роде нови изданци по узору на њега. владика Лаврентије благословио је окупљене у ваљевском Саборном храму, уз жељу да се у радости и сећању на добра дела што чешће сусрећу. Извор: Епархија ваљевска
  3. „Имам велику сумњу да је атентат 10. децембра у Београду био наручен из Црне Горе“, наводи у интервјуу за Спутњик епископ будимљанско-никшићки Јоаникије поводом медијских навода да је можда управо он био главна мета напада у Београдском хотелу „Краун Плаза“ умјесто бизнисмена Даке Давидовића. Са владиком Јоаникијем о укупној драми кроз коју пролази Црна Гора од усвајања закона о слободи вјероисповијести разговарали смо у манастиру Ђурђеви Ступови – древној задужбини Немањића у Беранама, само десет дана након његовог притварања у ЦБ Никшић, чиме је он постао први епископ у Европи који је утамничен након пада Берлинског зида. Последњих дана појавили су се медијски наводи да сте можда ви били мета покушаја атентата прошлог децембра у Београду, а не бизнисмен Дака Давидовић. Како то коментаришете? – Прво, атентат није расвијетљен, макар није ништа конкретно саопштено. Разне су сумње. Ја имам велику сумњу да је тај атентат био наручен из Црне Горе. Сва логика налаже да је то тако, али опет морам се оградити прије него што се тај случај разјасни јер ништа није поуздано. Друго, метак је погодио господина Давидовића и по том основу ја сам увијек мислио да је он био мета. Међутим, неки врло значајни стручњаци кажу да је врло могуће да сам ја био мета пошто је тај метак прошавши кроз дебело грађевинско стакло могао да добије други правац. Како год било, слава Богу, господин Давидовић је преживио, али за сваку државу би то требало да буде један значајан и приоритетан задатак да се сваки атентат или, не дај Боже убиство, разријеши. Да ли се може довести у везу тај атентат и ово притварање у Никшићу – то би требало да одговоре неки мало бољи аналитичари него ја. Ако смо на правом Божјем путу, све је на славу Божју. Није нам непознато да су епископи често били мета разних непријатеља цркве кроз историју, а нарочито код нас у Црној Гори. Убијен је митрополит Јоаникије 1945. без икакве кривице. На том убиству митрополита и преко сто свештеника родила се цијела комунистичка и атеистичка идеологија у Црној Гори. Ако би рачунали и младиће који су се спремали за свештенички чин, онда је то много већи број. Нарочито да нагласим да се из Црне Горе нико није званично интересовао да се атентат у Београду разјасни. Није никаква тајна да ја нисам сипмпатизер овог режима. Господин Давидовић је важан такође човјек на опозиционој сцени у Црној Гори, али смо ми прије свега грађани Црне Горе и свакако не стоји квалификација да су сви људи који су против режима против Црне Горе. То није тачно. Ја мислим да је режим више упропастио државу, говори се о тим страшним стварима: организованом криминалу и енормном богаћењу појединих функционера и људи блиских режиму, и шта је то него упропашћавање државе? А све под фирмом велике љубави према отаџбини Црној Гори, Црногорцима, борби за њену будућност… Дакле, врло је чудно да нико из Црне Горе није показао интересовање да се разјасни ко је пуцао на њене грађане децембра прошле године. Ви сте можда први епископ који је доживио да буде утамничен након пада Берлинског зида у некој земљи. Како сте то доживјели? –У Европи сам први! У свијету има неколико случајева – један епископ антиохијске патријаршије и један епсикоп цркве у Сирији не само што су били киднаповани и затворени, него су и обојица погубљени. Киднаповали су их терористи ИСИЛ-а, и шта да кажем… мени као хришћанину је од стране власти учињена велика услуга да на Христовом путу са мојим свештеницима будемо ради Христа, вјере, цркве и службе приведени и затворени. Нијесмо ми преживјели никакву посебну тортуру. Нарочито тамо у затвору, људи су били не само коректни него и врло људски предусретљиви да нам олакшају боравак. И они су сами били запрепашћени и у шоку да виде девет свештених лица који су приведени. Међутим, у намјери да се похапси свештенсво Саборне цркве и епископ, а која је одмах била видљива чим су дошли полицајци после нашех молитвеног хода кроз град Никшић за дан Светога Василија, било је нешто неприхватљиво и насилничко. То је просто била намјера да се свештеници јавно понизе пред пред народом и да се демонстрира сила без икаквог основа. Ми смо говорили да ћемо прославити празник Светог Василија скромно и у складу са могућностима поштујући све препоруке. Али смо увијек знали да може да се догоди изненађење, и сада је питање ко је позвао народ. Па нико осим Свети Василије, а морам рећи и да је народ сигурно био огорчен због непримјерених потеза полиције нарочито за празник Васкрсења Христовога, када су храмови у Подгорици, Никшићу и на сјеверу били под опсадом полиције. Врло је могуће да је народ био повријеђен и да се сабрао у Никшићу да да одговор и на то. Митрополит Амфилохије послао је 11. маја Влади писмо у ком је тражио да се настави дијалог на експертском нивоу између СПЦ и државе. Колико вјерујете у тај експертски дијалог? – Дијалог на експертском нивоу је свакако потребан јер уколико се на том нивоу може доћи до неког решења, а добра је препорука да се на неким савременим принципима правним и државничким ријеши то питање као у осталим цивилизованим државама, то би требало да буде обавезујуће за сваку власт. Наравно, има овај дијалог и политичку димензију. Како у том смилу коментаришете тезу која се често може чути од власти да „Српска православна црква и независна Црна Гора не иду заједно“? – То не стоји. СПЦ никада није оспоравала независност Црне Горе. Ми немамо никакав проблем са државношћу Црне Горе почевши од највишег нивоа Светог архијерејског сабора, Синода, патријарха… Истовремено, јурисикција једне помјесне цркве на њеном канонском подручју се поштује и од стране свих других православних цркава, а то би требала да уважи као једну чињеницу од прворазредног значаја и свака држава. Све те приче које имају политичку конотацију смишљене су да одвуку пажњу од главне теме – а то су наша права и слободе. Основно питање је да ли је законски у овој држави нашој цркви загарантовано право на имовину и њено дјеловање и да ли су предвиђене вјерске слободе путем закона? Нијесу! Тај закон који је донесен је усмјерен само на СПЦ зато што је са другим вјерама држава потписала уговор који има снагу закона – нарочито темељни Уговор са Римокатоличком црквом. У једној држави не би смјело да буде неравноправности међу вјерама, а православље у Црној Гори је традиционална и доминантна религија. Она права и слободе које су дате Католичкој цркви ми тражимо и за нас и немамо право да од тога одустанемо и стојимо јако чврсто. Немамо намјеру да не користимо то што нам међународни стандарди и Устав Црне Горе обезбјеђују. Како видите утицај и улогу међународног фактора? Црна Гора је у НАТО, а генерал Бен Хоџис, бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, СПЦ је означио као главну пријетњу за довршавање посла на Балкану… – Наши челници су вољели да кажу ће бити у свему равноправни са великим западним и моћним државама када Црна Гора уђе у НАТО. То је просипање магле. Зна се ко се пита у НАТО-у, али ја не бих могао да улазим у анализе ко је све пријатељ или непријатељ православља. Ми се држимо међународних стандарда који регулишу питање вјерских слобода и права у свакој држави. Подсјећамо и залажемо се за разговор на правним основама. Нико нам није рекао ни са Запада ни са Истока да су наши захтјеви нереални или да су у супротности са неким правним начелом, резолуцијом или повељом која је обавезујућа за све државе. Ништа не тражимо што нам већ није загарантовано уставом Црне Горе, а када је нешто загарантовано Уставом а закон вам то ускраћује – онда је то грубо кршење правног поретка и свих права. Западне земље начелно увијек подржавају дијалог на првом мјесту са државом и ми смо отворени за тај дијалог. Друга страна показује чудан став – час хоће, час неће – очигледно да нешто много калкулишу. Међутим, управо најозбиљније западне земље сматрају да је вјерска слобода основа сваке друге слободе. Тако да Црна Гора која има једну богату вјерску традицију, мора то да ријеши на један достојан начин, а не да се брука и пред својим грађанима и пред цијелим свијетом. Црна Гора се последњих дана промовише као „корона фри“ дестинација, дакле земља без короне. Да ли то значи да се ускоро може очекивати обнова литија у Црној Гори? – Не бих волио да се наше литије, којих ће свакако бити чим прођу забране, провлаче кроз било какву страначку или политичку причу. Основни разлог за наше литије је што су повријеђена наша права и што држава спроводи дискриминацију и неће да донесе добар закон који ће регулисати наше односе. Чим се донесе добар и нови закон или се направе радикалне измјене у овом постојећем, престаје потреба за тим видом исказивања незадовољства. Немамо другог начина да се боримо за своја права и да искажемо јавно своје незадовољство осим да изађемо на улицу и то јавно посвједочимо. Односно, ми не излазимо на улицу него се сабирамо око наших храмова, и такав вид борбе за правду је јединствен у свијету и наравно да од њега нећемо одустати. На крају, како видите перпективу Црне Горе која је бременита свим актуелним проблемима које сте навели? – Црна Гора треба да се врати сама себи и да обрати пажњу на свој народ и његове основне потребе. Да испоштује све вјере и да прије свега буде загарантована слобода вјере јер од тога много зависи њена стабилност и будућност. Да се побрине о омладини и да јој обезбиједи довољно посла и један достојанствен и пристојан живот за сваког грађанина. То још увијек може, и ми смо спремни као вјерници и црква да дамо томе велики допринос и ову нашу борбу за слободу вјере доживљавамо тако да се ми боримо за поредак у држави и за бољу будућност Црне Горе и свих њених грађана. Ми се сада боримо за права православних хришћана, каноски поредак и за правну стабилност и сигурност свакога грађанина. Ако се боримо за своја права и ако ми остваримо наша права, ми ћемо онда бити у стању да дамо допринос и унапређењу живота у Црној Гори. Колико смо људи запослили, отворили смо и народне кухуње, а колико би смо тек могли више да урадимо за наш народ када би се наши односи са државом регулисали на један цивилизован начин. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  4. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј угостио је 26. маја 2020. године, у свечаној дворани Црквене општине новосадске, Градоначелника Новог Сада господина Милоша Вучевића са сарадницима. Састанку су присуствовали викар Епископа бачког Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, председник Црквене општине новосадске господин Никола Перваз, као и свештенство Новог Сада. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије служио је 24. маја 2020. године свету архијерејску Литургију поводом 115 година од освећења храма Светих Кирила и Методија у Дрињачи који је потопљен приликом изградње хидроелектране 1955. године. У новом храму посвећеном Светом ђакону Авакуму, Епископу су саслуживали протојереј-ставрофор Видоје Лукић, архијерејски намесник зворнички, протојереј-ставрофор Славенко Томић, парох зворнички, јереј Младен Пантић, парох међашанско-трњачански, и протођакон Славољуб Милошевић. После свете Литургије и славске литије служен је парастос свештеницима Тимотију Поповићу, који је и саградио храм Светих Ћирила и Методија у Дрињачи са верним народом 1905. године и који је мученички страдао вешањем од стране Аустроугара 1914. године, протојереју Милану Петковићу који је мученички страдао у логору Дахау 1945. године, као и за све невино страдале и преминуле мештане парохије дрињачке. Преосвећени Епископ је благосиљао славско жито и преломио славски колач са кумом овогодишње славе Зораном Илићем из Новог Села.Преосвећени Епископ је због великих заслуга и материјалне помоћи при обнови храма у Дрињачи одликовао Архијерејском захвалницом господина Зорана Стевановића, градоначелника града Зворника, господина Бојана Ивановића замјеника градоначелника града Зворника, господина Миладина Мијатовића из Дрињаче и Десанку Мићић из Ђевања.После тога је уследила трпеза љубави на којој је надлежни парох упознао све присутне о детаљима црквеног живота кроз историју у Дрињачи, градњи и освећењу храма Светих Кирила и Методија и страдањима свештеника и народа дрињачког. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  6. У шесту недељу - посвећену исцељењу слепога 24. маја када Црква још прославља Свету браћу Ћирила и Методија, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у селу Дрен у колубарско-посавском намесништву. Звучни запис беседе Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, протојереј-ставрофор Александар Новаковић, протонамесник Родољуб Војиновић, јереј Александар Глишић, протођакон Иван Гашић, јерођакон Јован Прокин и ђакон Никола Урошевић. За благољепије сабрања био је задужен хор “Свети Димитрије” из Лазаревца, предвођен диригентском палицом протојереја-ставрофора Марка Митића. Овом приликом Владика Јован је у оквиру литургијског сабрања крстио малог Немању, сина Марка и Наталије Банковић из Лазаревца. Беседећи окупљеним верницима Епископ Јован је поучавао о Васкрсењу Христовом као темељу наше вере и нашег живота. “Човек није створен за смрт, већ за бесмртност. Постоје две врсте смрти, духовна и телесна. Најстрашније за човека је када духовна смрт настане пре телесне. Духовна смрт настаје онда када се човек одвоји од Бога. Такав човек проводи живот у духовном слепилу и духовној тами. Али често телесно слепило, попут слепог човека у данашњој јеванђељској причи, подразумева духовни вид. Овај слепи човек видео је духовним очима Христа и веровао да ће доћи онај који ће му вратити телесни вид. Повратак телесног вида још га је више утврдило у духовном гледању, јер после деценија таме прво што је овај човек угледао било је лице Спаситеља”, беседио је Владика. На крају Литургије Владика Јован осветио је мозаике на капији дрењанске порте, рад Игора Марковића, вајара из Земуна. Дрењанског пароха, јереја Бојана Чоловића Владика Јован је наградио чином протонамесника за љубав и труд уложен на изградњи заједнице, храма и уређењу порте храма Светог великомученика Георгија. Сабрање је завршено трпезом љубави коју је за окупљене приредио парох дрењански протонамесник Бојан Чоловић са својом породицом и верним народом. Извор: Епархија шумадијска
  7. У шесту недељу по Васкрсењу, Недељу о слепом, на дан спомена Светих словенских просветитеља Кирила и Методија, 11/24. маја 2020. године Господње, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид служио је свету Евхаристију у трстеничком храму Свесвете Живоначалне Тројице. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереј и архијерејски намесник трстенички Марјан Вујовић, протојереј Радомир Косовац, јереј Мирољуб Симеуновић, протођакон Андрија Јелић и ђакон Стефан Ђурђевић. Чтецирали су г. Дејан Марковић и богословац Душан Богојевић. Након освећења Часних Дарова, Епископ благоизволео да у чин ђакона рукоположи теолога и вероучитеља г. Немању Ћосића. Извор: Епархија крушевачка
  8. У шесту недељу по Пасхи - Недељу слепог, 24. маја 2020. године, Света браћа Кирило и Методије торжествено су прослављена у храму Васкрсења Христовог Хиландарског Метоха у Нишу. Тога дана, прослављена је и храмовна слава (Недеља Мироносица), чије је свечано обележавање било одложено за дан када своје крсно име прославља и Богословија у Нишу. Због тога је на данашњој Литургији појана Пасхална служба. У посебно лепо уређеној порти храма Васкрсења Господњег, Његово Преосвештенство Епископа нишког Г. Г. Арсенија с радошћу дочекало братство, гости храма и бројни верни народ. Свету архијерејску Литургију је служио Преосвећени Владика Арсеније уз саслуживање свештенства Епархије нишке - протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије, протојереја Миодрага Павловића, архијерејског намесника првог нишког, протонамесника Димитрија Петровића, протојереја Предрага Радосављевића, старешине храма Светих царева Константина и Јелене, протојереја Владана Стојановића, старешине храма Успења Пресвете Богородице у Доњој Врежини, протојереја Дејана Крстића, професора Богословије, јереја Бобана Миловановића, протођакона Стевана Кричке и протођакона Дејана Николића, професора Богословије. Пуноћи Свете Евхаристије допринело је одговарање са певнице, за којом су били неки од најбољих појаца Епархије - свештенослужитељи и ђаци Богословије који живе у Нишу. Ове године због ванредне ситуације и ђаци Богословије учили су од својих кућа, па их зато није било у већем броју на дан славе. По прочитаном јеванђелском зачалу из Јеванђеља по Јовану (9. гл, од 1. до 38. стиха), надахнуто пастирско слово упутио је Владика Арсеније говорећи нам о значају духовног вида, упоређујући физичко и духовно слепило. "Узалуд очи свима нама ако нема светлости. Да није Светлости Божије, мрак би обавио наш живот, као живот слепога од рођења" рекао је Владика Арсеније, који је истакао "не треба да мислимо ми који видимо, да смо много срећнији од оних који не виде". "О колико треба да смо захвални Богу што нам је подарио чуло вида. Не треба заборавити да је слепило велика несрећа, али ништа мања несрећа није и оно друго слепило - слепило духом. Духовно је слеп онај човек који живи у духовном мраку, чији је духовни човек помрачен и не види зраке Божанске истине, правде и добра. Духовно слеп је онај човек, који у Богу не види свог Творца и Творца свега материјалног и нематеријалног." Велику част је учинио братству храма Преосвећени Владика нишки, када је на Малом Входу рукопроизвео презвитера Дејана Крстића, професора Богословије, у чин протопрезвитера, а ђакона Дејан Николића у чин протођакона. Посебна духовона радост је било причешће великог броја верног народа, посебно деце и младих. Након заамвоне молитве уследио је чин освећења славских дарова и резања славског колача. Колачари су ове године биле госпођа Биљана Павловић и др Снежана Марковић, која је ову дивну дужност с радошћу преузела и за народну годину. Благодарност за благослове који су својим доласком донели, свештенослужитељима Епархије нишке, упутио је старешина храма Васкрсења Христовог, протојереј Бобан Стојковић. Он се за посебну љубав и бригу исказану према овом нишком храму, захвалио парохијанима, а онима који су се у доброчинству посебно издвојили уручене су захвалнице. Отац Бобан је благодарност упутио протојереју-ставрофору Милутину Тимотијевићу, ректору Богословије у Нишу, који је у фебруару ове године даровао нови звоник храму Васкрсења Христовог, протођакону Дејану Николићу на дванаестогодишњем служењу, господину Љубомиру Благојевићу, црквеном одборнику, господину Зорану Ђорђевићу, господину Марку Стојановићу, господину Милану Спасићу, председнику удружења "Радне акције Делијски Вис", господину Жарку Павловићу, господину Радовану Стојановићу и његовој мајци госпођи Славојки из Швајцарске. По завршеној Светој Литургији, приређена је трпеза љубави за све присутне. Извор: Радио Глас
  9. У Недељу слепога, 24. маја 2020. године, када Црква прославља светог Кирила и Методија, свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Даљу служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски и ђакони Војислав Николић и Предраг Јелић. Светој Литургији је присуствао начелник Општине Ердут господин Југослав Весић. Служен је парастос блаженопочившем епископу Лукијану (Владулову), првом епископу Епархије осечкопољске и барањске. Епископ Херувим осветио је славска обележја поводом славе даљског културно-уметничког друштва. Епископ Херувим поучио је народ у својој богонадахнутој беседи: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги начелниче Општине, нека је на здравље и на спасење наше сабрање овде у Саборном храму у Даљу. Налазимо се у Недељи слепога. Ово је недеља у којој по Васкрсењу Христовоме у којој свако од нас преиспитује своје духовно стање. У данашњем времену сви смо слепи, не онако како смо данас чули у Јеванђељу, него поред здравих телесних очију постајемо духовно слепи. Имамо духовно слепило јер не желимо да живимо по заповестима Божјим и по Христовом Јеванђељу, не желимо да будемо сведоци Тајне која се десила ради нас и ради нашега спасења, а то је управо Васкрсење Христово. Морамо бити верујући народ, народ који зна да проживљава Тајну Васкрсења, ту се налази Тајна љубави која нам увек треба отварати очи да знамо да је Христос увек међу нама. Христос је у свађама и тескобама и мукама увек ту, Он је наша нада, утеха и љубав. Многа су времена прошла у недаћама и тескобама, али је наш народ знао да на крају тога мрачног тунела постоји светлост за коју смо данас чули у Светом Јеванђељу, а то је Светлост Христова. Светлост Христова обасјава пут свакоме од нас. Обасјавала је пут незнабошцима да би дошли до познања Истине Христове. Данас је Јеванђеље отворено целокупноме човечанству, али човечанство не познаде Христа. Човечанство се одвојило од Христа и влада мржња и метеж, баш као што је настао комплетан метеж у месецима који су за нама. Нисмо познали праву суштину вере. Често пута је дошло до пометње у односу према вери, према Причешћу и према свему ономе што је свето и што чини део живота сваког хришћанина. Све вредности које су нас водиле у Цркву Божју довеле су се у питање, вредности које су нас крепиле вером, надом и љубављу. Али смо сви ми знали да на крају тога тунела стоји васкрсли Христос Којег слави целокупно човечанство које није видело да је Христос ту међу нама. Зато су метежи, зато су ратови, зато су свађе и међусобна нетрпељивост. Христос је васкрсао љубав за човечанство. Ако је Христос васкрсао љубав за човечанство па ко сам ја да не волим, да мрзим, да немам љубави према другоме. Без обзира на то које је он расе, боје коже и остало… Ми смо пре свега браћа и сестре у Христу. Христос је Родитељ свима нама. Сви се причешћујемо из једне Чаше. Употребљавамо Христову љубав за све и свашта, али ако немамо суштинске љубави, онакве љубави какву нам је Господ Бог оставио и због које љубави је васкрсао, онда немамо те Силуанске бање о којој смо данас чули. Неће душа да се купа у Силуанској бањи ако немамо Христа у душама и срцима нашим. Нажалост, често међу нама та љубав Христова усахне. Одемо за материјалним стварима превиђајући ону духовну страну живота. Наравно да једно и друго треба да има своју синтезу и равнотежу, али не можемо нон-стоп срљати ка материјалном и пролазном а занемаривати вечне вредности које Црква Божја проповеда. То су вера, нада и љубав. Испуниле су се у Тајни Васкрсења Христовога, добиле су своју пуноћу и чврстину. То се збило да би човечанство било омивено управо оном љубављу којом је и слепи човек из данашњег Јеванђеља био омивен – љубављу Христовом. И ми данас требамо да се купамо у тој Силуанској бањи, да једни друге волимо и да имамо љубави, да једни другима можемо погледати лицем к лицу. Не треба да влада мржња и неразумевање него љубав. Онда смо народ светосавски, народ светога Саве који ходи путем Јеванђеља Христовог, путем Оваплоћене и Васкрсле Истине. Нека је срећан и благословен данашњи дан који нас је овде сабрао. Сабрала нас је љубав и милост Божја на првом месту. Поменули смо првог епископа ове Епархије, блаженопочившега епископа Лукијана, јер је годишњица његовог упокојења. Епископ Лукијан се трудио овде у горим временима него што су ова данас. Носио је бреме и крст Христов и ходио је путем Јеванђеља у могућностима времена у којем се налазио. Нека је данас срећан слава нашем културно-уметничком друштву и нека их Бог благослови у њиховом раду. Нека буду прави ревнитељи и чувари традиције, чувари наше вере и богате културе која обогаћује целокупну цивилизацију. Народ смо који не треба да се стиди свога језика и своје културе. Богати смо. Стога нека су благословени и нека је благословен њихов рад, да се КУД умножи са подмлатком који ће носити бреме нашег крста који овде носимо. Живели! Нека сте срећни и благословени. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  10. Ми данас стојимо овдје на светоме мјесту, у светоме храму, окупљени око Свете службе Божије и око Хљеба живота али ово мјесто је свето и зато што је ово мученичко мјесто, мјесто страдања.., и самим тим мјесто позива свима нам, да пробамо да у себи нађемо смисао, нађемо разлог зашто је то тако… Овим ријечима, на почетку свог обраћања, сабранима у Брадини код Коњица, обратио се Епископ Димитрије, захумско-херцеговачки и приморски, указујући на послиједице људског гријеха и одвраћања од Бога, насупрот позиву да будемо истински људи. Звучни запис беседе Уз саслужење свештенства и вјерног народа, Светој архијерејској литургији у Храму Вазнесења Господњег присуствовали су и представници власти. У порти овог обновљеног храма, код споменика брадинским жртвама рата одслужен је парастос православним хришћанима, пострадалим на овом подручју од 1992. до 1995. године. Извор: Епархија захимско-херцеговачка и приморска
  11. Mило Ђукановић нам је понудио да ликвидирамо сами себе и да избришемо своју историју. То што је понудио није само питање имена. Када се мијења некоме име, мијења се и његов идентитет и његова историја и све из темеља… Заправо, добили смо од предсједника Црне Горе позив да сами пристанемо на нестанак и брисање своје историје и канонске традиције. Ово је за Спутњик рекао епископ будимљанско-никшићки Јоаникије поводом Ђукановићеве обзнане да је дао понуду Српској православној цркви да се направи „црква за све православне вјернике у Црној Гори“, јер ће се у супротно правити – црква националних Црногораца: „Господин Ђукановић није видио литије које су у Црној Гори настале због дискриминације СПЦ, цркве, која једноставно не искључује никога и ниједнога вјерника. Нити брише било чију националност и било чије национално осјећање. Гоподин Ђукановић као да не зна де се водећа епархија у Црној Гори зове Митрополија црногорско-приморска. Ниједног Србина нема у Црној Гори коме тај назив смета – црногорска митрополија или Црна Гора. Дакле, нема ниједног, ја га још нисам срео. Смета само кад се значењу Црне Горе додају неки проусташки елементи. Ти елементи проусташства нама сметају јер се сада некако каче уз званичну државну идеологију у Црној Гори, а нарочито се каче за предсједника Ђукановића који све више нажалост личи на поглавника Анту Павелића, који је оснивао Хрватску православну цркву. Дакле, чудна је прича шта се догађа са човјеком!“ Владика Јоаникије каже да Ђукановић жели да диктира СПЦ иако није крштен нити му то по Уставу припада. „Секуларна држава, како је по Уставу дефинисана Црна Гора, утемељена је на начелу одвојености цркве и државе, и према томе власт мора да буде неутрална. Ђукановић се толико осилио да мисли да му припада све, па и оснивање цркава. Међутим, човјек не види да ради један ћорав посао који само изазива проблеме. Ја сам свакако сада на тапету, постао сам ’непријатељ Црне Горе‘ до те мјере да се свака критика власти у Црној Гори доживљава као атак на државу. А управо је супротно. Лоша власт треба да буде критикована и то је борба за државу и за поредак у држави“, додајке владика. Извор: Спутњик
  12. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у параклису манастира Свете Тројице посвећеном Преносу моштију светог оца Николаја, у петак 22. маја 2020. Владици су саслуживали архимандрит Козма (Радовић), игуман манастира Буково, протосинђел Захарија (Митић), настојатељ манастира Свете Тројице и архиђакон Илија (Јовановић), сабрат манастира Буково. У празничној беседи владика Иларион је говорио о догађaју из XI века, који Црква данас прославља, када се Свети Николај јавио једном благочестивом свештенику и заповедио му да пренесе његове свете мошти из Мале Азије у град Бари који је у то време био под православним епископом, и подсетио да на данашњи дан прослављамо и Светог пророка Исаију, једног од највећих старозаветних пророка који је свој живот дао за исповедање Истине и Живога Бога. Владика је потом приметио да је у данашње време, када су нам многе информације лако доступне, наше интересовање за духовне вредности у опадању и истакао да оно што нас православне хришћане треба да држи у јединству јесте вера у васкрслог Господа и свест о томе да је Он дошао да донесе мач којим раставља светлост од таме и лаж од истине. Имајући такво подсећање у својим срцима, морамо да се крепимо, најпре сами себе да утврђујемо у вери, да се смиравамо пред Господом, да се чувамо осуђивања и свега што нам се данас нуди кроз разне информационе технологије на разне начине. Једно је сигурно – Господ неће оставити Цркву Своју и оне који искрено и смирено верују у Њега, закључио је владика. Извор: Епархија тимочка
  13. Празник Светих Равноапостолних Кирила и Методија учитеља словенских прослављен је у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Светих Козме и Дамјана на Воденој Пољани код Нове Вароши. Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља ове свете обитељи архимандрита Теофила и ђакона Ивана Савића. Звучни запис беседе Говорећи о важности учествовања у светим богослужењима, а нарочито у Божанској Литургији, Епископ Атанасије је рекао: – На свакој Божанској Литургији примамо неизмерно богатство Божијих дарова. Причешћујемо се Господом, Његовим живим животом, Његовом крепошћу и Његовом мудрошћу. Тешко је набројати све те дарове које на Литургији примамо. Треба, између осталог, да знамо и то да недељама и великим празницима када учествујемо у Божанској Литургији, имамо могућност једног већег сазнања, бољег сагледавања стварности, сагледавања живота, разазнавања ствари и путева. То примамо сагледавајући и личности које прослављамо тога дана, затим читајући из Светог Јеванђеља, и апостолских посланица одређене текстове, одељке. Тако данас наша Света Православна Црква прославља оне који су Бога прославили на висок начин, равно апостолима, прославља апостолима равне Свете Кирила и Методија, учитеље свих православних Словена, и прославља Светог Никодима, Архиепископа српскога. – Најштетнији, најубитачнији, најсмртоноснији вирус јесте грех, сваки грех. Од малог, почетног, до оног који се развио у велики. Сваки грех је смртоносан, јер грех се управо састоји у погрешном живљењу, а погрешно живљење је пре свега одвајање од Бога. Сваки грех од Бога одваја и зато води у смрт, јер је извор живота Бог. Он је живот, Он је светлост, Он је мудрост, Он је свако добро. – Најважније је увидети да наше спасење, сваког човека, спасење човека у историји, спасење човечанства, зависи од љубави. Љубав је најважнија. Људи врло радо изговарају ту реч али уопште не улазе у смисао њеног садржаја. А Господ рече за себе: Ја сам љубав! а то је правилан, исправан начин живљења, то су здравље личности, то су здрави односи, исправни односи човека према Богу, исправни односи међу људима, односи у заједници… Способност давања себе другима, то је љубав. Да можемо даривати себе другоме, кроз служење другоме, помоћ другоме. Та способност, и то чињење то се зове љубав, то је љубав која је од Бога ушла у овај свет. Зато и кажемо да једино љубав спасава овај свет. – Видите како је Господ дао себе за наш живот, распет на Крсту. И кажемо да је тај однос, такав, давањем себе, пружањем себе, у свет ушао са Христом. И Његови апостоли, први су се угледали на Њега, и Он их је послао по целом свету да такав однос проповедају и успостављају. И сви апостоли одрекли су се себе и свих својих удобности, и све своје време су дали служењу Христу, рекао је Епископ Атанасије сабранима. Извор: Епархија милешевска
  14. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Ћирила и Методија на Телепу, 11/24. маја 2020. године. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи, владика Иринеј је указао на значај данашње јеванђелске перикопе и на важност мисије свете браће Ћирила и Методија. Свака света Литургија – без изузетка – вишеструки је празник, јер на свакој светој Литургији прослављамо Господа и свете Његове угоднике. Црквени песник, у једној од црквених песама које смо појали, каже да смо сви ми слепи на душевне очи. Докле год у нама и око нас постоји грех, и ђаво делује на нас, дотле смо ми слепци духовним очима, иако можда добро видимо телесним очима. То чудо које је Христос учинио – исцељење слепога који не види телесним очима, исто је толико значајно, али можда и не толико значајно колико оно што Христос врши свакога дана, свакога часа, свакога трена кроз све векове, а то је да отвара душевне очи душевно и духовно слепима, навео је Епископ бачки. Владика је додао да је међу словенским народима празник Свете браће Ћирила и Методија омиљени празник и да је дело ових светитеља темељ онога што се дешавало на нашем, српском духовном и историјском путу. Да није било њих не би после било ни Светога Саве, не би било кнеза Лазара, не би било свега онога што нас одржава духовно и историјски. Зато је предање, та духовна традиција светих Ћирила и Методија, наставак претходне, вековне, светоотачке, а она је основ наше светосавске и светолазаревске, истакао је Преосвећени владика Иринеј. Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио ипођакона Јована Вачика у чин ђакона. После благосиљања славког колача и кољива, у име свештенослужитељâ и вернога народа храма на Телепу, протонамесник Велимир Врућинић је заблагодарио владици Иринеју на началствовању евхаристијским сабрањем. Као што сте данас то учинили у храму који је изграђен и који служи Вашим благословом, тако већ 30 година – као Архијереј Цркве Божје – сведочите Јеванђеље Христово. Ви Владико, чврсто и непроменљиво проповедате и живите једну веру и Једнога Господа нашег Исуса Христа. Са жељом да још дуго година служите и сведочите, приносим Вашој љубави дар – икону великог архијереја, која је насликана у нашој парохији. Владико, на многаја љета, навео је настојатељ храма на Телепу. Епископ бачки је честитао славу братству и парохијанима храма. Нека Бог дâ да у здрављу и сваком добру прослављамо и идуће године, без страха од било каквих вируса осим вируса злобе, демонске и људске, и да се трудимо и сами да из нас никада не извире неко осећање небратољубиво и небогољубиво, казао је владика Иринеј. У знак захвалности владици Исихију, који је по први пут као архијереј служио у храму Светих Ћирила и Методија у Новом Саду, парохија телепска даривала је Његовом Преосвештенству икону Мајке Божје. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Кумови славе су чланови породице Шаренац. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  15. У недјељу шесту по Пасхи-Недјељу о слијепом када прослављамо спомен на свету браћу Кирила и Методија просвјетитеље и учитеље словенске, 24. (11) маја 2020. године Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у Саборном Храму светих Апостола Петра и Павла у Босанском Петровцу. Владици су саслуживали: протопрезвитер-ставрофор Здравко Богојевић, протопрезвитер Бојан Митрић, протонамјесник Јован Бањац и протођакон Немања Рељић. Послије прочитаног јеванђелског зачала из Јеванђеља по Јовану Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије произњео је надахнуту бесједу у којој је говорио о Христовом доласку у овај свијет као свјетлост свијету да просвјети свакога човјека. Ми требамо да вјерујемо као овај човјек из јеванђелског примјера, како Христос једноставно приступајући њему и рекавши о Сину Божијем: Ја сам Онај који са тобом говорим. Између осталог прослављајући данас велика свјетила словенских народа кроз писменост и хришћанство на првом мјесту, остајемо вјечно захвални на овоме дарованом Слову Божијем које нас је учинило оним шта данас и јесмо. Извор: Епархија бихаћко-петровачка
  16. Гост новог издања емисије "Агора" на Радио-Београду 2, био је Његово преосвештенство епископ ремезијански господин Стефан (Шарић), викар Његове светости патријарха српског господина Иринеја и настојатељ спомен Храма Светог Саве. Звучни запис емисије Шта за православни српски народ у отаџбини и расејању значи завршетак изградње Храма Светог Саве; докле се стигло са радовима; колико је Храм Светог Саве место не само заједничке и појединачне молитве него молитве у најширем смислу речи, што јесу многобројни културни догађаји организовани у крипти Храма; може ли Црква живети и вршити своју улогу помоћу медија и онлајн платформе и какав је однос Цркве, медија и образовног система - нека су од питања постављена преосвећеном владики Стефану. Владика подсећа и да је Црна Гора српска Спарта, као и да је пандемија ковидом 19 показала ко је какав човек и колика је вера у нама, као што се у снегу покажу сви трагови. Разговор водила Драгана Вељковић, а уредник Агоре је Снежана Бићанин. Извор: РТС
  17. У петак пете недеље по Васкрсењу Христовом, 22. маја 2020. године, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у селу Брусници недалеко од Горњег Милановца. Преосвећеном Владики саслуживали су: протонамесник Драган Ђорем, архијерејски намесник таковски, протојереј Миодраг Анђелић, старешина Цркве у Горњем Милановцу, јереј Владимир Воштић, парох бруснички, јереј Дејан Ракић, парох брезански, протођакон Александар Грујовић и ђакон Александар Пејовић. Велики број верника присуствовао је овом радосном сабрању и прослави храмовне славе. ,,Христос воскресе! Ево, милошћу Божијом преживесмо искушење које није ништа ново. Искушења у овоме свету који сав у злу лежи су циклична. Некада буде привидни мир, ратови, буне, прогони, разне болести. Дакле, све оно што је у складу са вољом или допуштењем Божијим. Све се дешава захваљујући томе што је човек злоупотребио оно што му је од Господа дато. Ипак, Господ не заборавља овај свет и брине о нашем спасењу. Има светитеља Божијих, као што је Свети Герасим Јордански, којима су се чак и животиње покоравале. У овим светитељима боравио је сам Господ. Постали су кротки, пуни љубави. Били су спремни да се жртвују за другога. Дакле, нису живели они, него је у њима живео Христос. И таквих примера у Житијима Светих је много. Они су путоказ како човек треба да се опходи према Божијој творевини. Они су верне слуге Божије на чијим молитвама почива овај свет. Ми данас славимо великог светитеља Божијег – Светог Николаја Мирликијског Чудотворца. Он је родом из Патаре Ликијске, од благочестивих и богатих родитеља. Стриц му је био Епископ патарски. Од малена је заволео Господа. Био је чудесно дете. Теофан и Нона, његови родитељи, дуго нису имали деце. Молили су се да добију дете. Господ је њихове молитве услишио, а они чедо принели као уздарје Богу. Свети Николај је био потпуно предан вољи Божијој. Када су му се родитељи упокојили, он је све своје имање разделио ништима. Постао је свештеник у Патари. Тада је његов подвиг постао сведочанство Бога међу људима. Био је изабран за Епископа Мире Ликијске. Водио је своје словесно стадо као мудри пастир. Многа чудеса је чинио. Учествовао је на Првом Васељенском сабору. Пре тога, за време Диоклецијана и Максимијана, био је бачен у тамницу. У ревности за истину није могао да подноси кривоверје и лажно учење о Господу. Зато је у току Сабора ошамарио јеретика Арија. Неки архијереји су сматрали да због тога није више достојан да буде архијереј. Епископско достојанство му је враћено посредовањем Пресвете Богородице. Она је кроз јављања посведочила о његовој праведности. Упокојио се 343. године у Мири Ликијској. Ту су његове мошти почивале до 1087. Тада су пренесене због најезде Агарјана у град Бари у Италији, где и сад почивају. Свештену успомену на тај догађај, ми данас славимо. Период у коме славимо овај празник је обележен јављањима Васкрслог Господа. Он се јављао мироносицама, апостолу Томи и многим другима. Тиме их је утврђивао у вери. Пратећи богослужбени поредак и јеванђелска читања, из недеље у недељу нам се показује Божија сила. Он исцељује раслабљенога у Витезди, жену Самарјанку обраћа од таме у светлост богопознања. Она је постала Света Фотина (српски Светлана). Кроз све ове догађаје и нама се даје поука да треба да стремимо ка сусрету са Христом. Он је са неба сишао на земљу да нас земљане подигне на небо. То је читав домострој спасења. Само смирени и они који имају веру, узрастају у меру висине раста Христова.“ Епископ Јустин је свима честитао празник, поручивши да у храмове треба да долазимо на света богослужења како би стекли живот вечни На крају Литургије, пререзан је славски колач и освећено славско жито. Владика је заједно са свештеницима обишао простор у порти где ће се зидати парохијски дом. Затим је уприличена трпеза љубави и послужење за сав благочестиви народ брусничке парохије. Извор: Епархија жичка
  18. У петак, 22. маја 2020. године, на празник Преноса моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, свечано је прослављена храмовна слава манастира посвећеног Светом оцу Николају у етно селу ''Станишићи'' у Бијељини. Тим поводом евхаристијским сабрањем началствовао је Преосвећени Епископ Фотије уз саслужење архијерејског намјесника бијељинског, протојереја-ставрофора Љубе Богдановића јереја Срђана Радмановића и протођакона Славољуба Милошевића. Благословивши славско жито и колач, Епископ Фотије честитао празник ктитору манастира г. Борису Станишићу и његовој породици, и поучио сабрани вјерни народ о животу, подвизима и чудима Светог Николаја Мирликијског Чудотворца и његовом молитвеном заступништву и помоћи свима вјернима који му се обраћају. Након свете Литургије у манастирском конаку за све присутне приређена је славска трпеза, а кум поводом овогодишње манастирске славе био је г. Његослав Загорац. Извор: Епархија зворничко-тузланска
  19. Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа бачког, служио је у петак 22. маја, вечерње богослужење у Светониколајевском храму у Змајеву, поводом храмовне славе. Звучни запис беседе Бденијем у навечерје празника почела је прослава храмовне и сеоске славе, Преноса моштију Светог оца Николаја. Бденије је служио протојереј-ставрофор Радован Лазић. На дан славе литургијским сабрањем је началствовао протојереј-ставрофор Илија Проле, умировљени свештеник из Бачког Јарка, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Беседећи, прота Илија је говорио о животу и раду Божјег угодника Николаја. На светој Литургији су били присутни и ученици веронауке из Основне школе Јован Јовановић Змај, предвођени вероучитељем Лазаром Кисином. Учињен је трократни опход око светог храма, освећено је жито, служен помен свештеницима, ктиторима, приложницима и парохијанима светог храма. Вечерњим богослужењем и благосиљањем славског колача началствовао је Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, уз саслужење свештеникâ Епархије бачке. Владика Исихије је поучио присутне надахнутом беседом о богоугоднику Николају Мирликијском, а на крају беседе Преосвећени је поздравио свештенослужитеље, кумове, надлежног пароха и присутни благочестиви народ. Учешће у прослави узели су представници полиције, локалне и месне самоуправе. Кум храмовне славе је био господин Игор Пејчић из Змајева, a за следећу годину залог кумства jе примио господин Предраг Кљакић. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  20. Власт Црне Горе посегнула је за нечим што јој не припада, за душом људском. Не би требало да има велики број људи у власти који су спремни да за такав циљ пролију крв. Да их има, и то је нажалост очевидно. Овако, у ексклузивном интервју за „Вести“, епископ Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) описује актуелну ситуацију у овој земљи која је кулминирала хапшењем владике Јоаникија и још осморице свештеника из Никшића. Владика Јован је све до епископске хиротоније у викара Његове светости патријарха српског 2011. године, у Црној Гори провео готово две деценије: од искушеника, па све до старешине манастира Морачник и професора на обновљеној цетињској Богословији. Отуда је и један од најпозванијих да оцени да ли су последњи догађаји проистекли из „здравствених или верских разлога“, али и колико се ситуација у овој држави може поредити са оном током постојања Независне Државе Хрватске. Послушати глас Кола Да ли сте изненађени свим оним што се тренутно дешава у Црној Гори? – Када сам дошао у Црну Гору лета 1991, најснажнија и најживља слика свима нама била је слика трагичног Петровдана на Цетињу те године. Руља окупљена око манастира је камењем засипала светињу, хлеб и тело Христово које је било изложено пошто се литургија служила у порти, и Светог Петра Цетињског. На тај начин они су се наводно борили за неку аутокефалност црногорске цркве, ваљда? Одатле гледано, ништа не може да изненади. Оно што је заиста ужасно јесте то да је та идеологија која се те 1991. бацала каменом на Светог Петра Цетињског, а која је представљана као идеологија изоловане мањине, идеологија заосталих заслепљених комуниста, постала данас идеологијом владајуће структуре независне Црне Горе. Хапшење владике Јоаникија је у том погледу савршено илустративно: оно што би клиру православне цркве радила та руља 1991. године – хапсила, затварала, пребијала – то сада ради власт Црне Горе, у овом или оном облику. Колико је реално да ће власти у Подгорици одустати од закона који је испровоцирао литије широм Црне Горе? – Литије су се појавиле у Црној Гори као што се појављује Коло у „Горском вијенцу“ – оне су из главе целога народа и немојмо се заваравати да је њих неко плански могао да организује, било из Црне Горе, било изван ње. У литијама су они који себе сматрају и Србима и Црногорцима; леви и десни, верујући, па и атеисти; друге цркве и верске заједнице или им се не противе или их подржавају; ружна реч се из литија није чула ни према коме. Коначно, у њима учествује трећина становника Црне Горе, а сигурно и више. Зато би свака паметна власт требало да добро послуша глас овог Кола. А тај глас каже да је власт Црне Горе посегнула за нечим што јој не припада, за душом људском. Не би требало да има велики број људи у власти који су спремни да за такав циљ пролију крв; да их има, и то је нажалост очевидно. Истребљење без милости Важите за познаваоца догађаја из Другог светског рата везаних за Холокауст и злочине НДХ. Колико се ситуација у Црној Гори може поредити са оном из времена НДХ кад је реч о положају Срба и СПЦ? – Поређење с НДХ је веома тешко поређење и с њим треба веома опрезно баратати. Оно подразумева истребљење, концентрационе и логоре смрти, масовна клања. У Другом светском рату такви злочини су се десили на простору тадашње окупиране Зетске бановине два пута: 1944. у Великој и Полимљу, на граници с Метохијом и 1943. године у Пиви, за време немачке операције Schwartz. Колико код били ужасни и у бити били једнаки злочинима у НДХ, овакви злочини су се на просторима данашње Црне Горе десили неколико пута, а у НДХ су се дешавали свакодневно. У Западној Славонији је, на пример, само прве половине августа 1942. године сваки дан истребљивана по једна Велика! Кусоње, Дереза, Слобоштина, Торањ… и тако четири године. Да ли иза свега оног што се дешавало овог месеца у Црној Гори стоје „медицински“ или „верски“ разлози. Или је реч о проблему који има своју предисторију, а ово су само последице? – Идеја промене идентитета Црне Горе – то је оно што је зачето код Црногораца који су у Другом светском рату нашли своје место код Павелића, и ту се веза данашње власти са НДХ не може порицати. Чак ни црногорски комунисти нису видели другог идентитета Црне Горе осим вертикалног, духовног и моралног, па су у грб Народне, касније Социјалистичке Републике Црне Горе ставили Ловћенску капелу – једини духовни елемент у целокупном знаковљу социјалистичке Југославије. Но, тако је Црна Гора постала ваљда једина земља на свету која је уништила мотив са свог грба за време док је грб био важећи. Ловћенска капела је срушена 1971. године, али је преостала да живи у грбу СР Црне Горе све до деведесетих! Пре неку годину је Дарко Худелист разговарао са сином Ивана Мештровића Матом о Његошевом маузолеју и овај је испричао како је оцу било изузетно важно да ради на Маузолеју: „Да се уздигне свест црногорског народа и важност његовог идентитета!“ Библијски човек С благословом патријарха српског Павла отишли сте у Свету земљу. Каква сећања и успомене имате на патријарха Павла? – С патријархом Павлом сам највише времена провео у Пећкој патријаршији, где сам по његовом благослову служио и водио сарадњу с Кфором и другим међународним организацијама. У томе нам је помагала и Ђаковчанка Добрила, која је у својим озбиљним годинама напустила Француску, дошла у Пећ и – такође с патријарховом благослову – посветила се Патријаршији скоро до смрти; упокојила се недавно у Француској, царство јој небеско! Памтим га као као образованог и знатижељног, а пре свега као библијског човека – смиреног, али и оштрог и одсечног кад треба; ни близу неког добродушног дедице, како га често приказују. Волећи све људе и све народе, познавајући добро и Србе и Албанце, волећи сваког човека и сваки народ, остао је Србин Славонац из Војне крајине. Тек у Светој земљи сам увидио колико је он истински библијски човек. Почели сте обнову Саборне цркве и Владичанског двора у Пакрацу, докле се стигло? – Владичански двор, Саборни храм и Књижница се великим темпом обнављају, уз значајну потпору Министарства културе Хрватске, Управе за односе са црквама и верским заједницама Србије, али и уз многе личне прилоге, међу којима треба издвојити Славонце из Аустралије и Сједињених Држава. Библиотека има значајну сарадњу с више академских међународних организација сличног типа, те смо већ дигитализовали целокупну нашу рукописну збирку, као и збирке епархија Далматинске, Загребачко-љубљанске, Црногорско-приморске – ради се о стотинама рукописа. Тако се Пакрац враћа на место на којем је историјски и био, место попут Охрида, Москопоља, Сент Андреје… једно од аутентичних јужнословенских и српских духовних и културних центара на размеђи Балкана и Средње Европе. Библиотека у новом руху Реците нам нешто и о чувеној Библиотеци, коју је Епархија славонска имала до ратних дешавања 1991. године? – Библиотеку, или како је њен стари и прави назив Епископска књижница у Пакрацу, имали смо у ствари до 1941. године, када је НДХ похарала Владичански двор у Пакрацу. Нове власти су 1945. библиотеку задржале и вратиле је тек осамдесетих година у неусловне просторије, пошто је Двор – иако културно добро највише категорије, био систематски занемариван од социјалистичких институција културе. Наш претходник, владика Лукијан, учинио је много да се Библиотека смести и каталогизује. Прекинуо га је нови рат и почетком 1992. Библиотеку је спасао хрватски официр Иван Хити. Из Националне и свеучилишне књижнице у Загребу књиге су након сређивања враћене у Митрополију загребачко-љубљанску 2007, а 2017. смо их у сарадњи с митрополитом Порфиријем пренели у новосаграђени епархијски депо у Пакрацу. Заглушујуће ћутање – Оно што је истински тешко и јединствено наслеђе Црне Горе јесте међусобни покољ који се десио на почетку устанка 1941-1942, а онда на крају рата, 1945; па међусобни обрачун црногорских комуниста 1948. године поводом сукоба Тито-Стаљин. Највећи део како узника тако и мучитеља на Голом отоку били су Црногорци. За нас који смо живели у Црној Гори, ћутање о том међусобном злу било је заглушујуће. О њему се није још проговорило, а камоли да су ране зарасле. Зато је ово Коло које иде у одбрану светиња тако лековито јер су у њему потомци свих, који не траже ни обрачун ни освету, нити забадају прст у ране него поручују „слога бит’ ће пораз врагу“. А враг је овде управо онај истински непријатељ људског рода, пре него било која власт. А ако власт почива на томе да „завади па влада“, онда знамо од кога је та власт – истиче епископ славонско-пакрачки Јован. Ускоро музеј патријарха Павла Прошле године у Кућанцима, родном месту патријарха српског Павла, имали сте освећење новоподигнутог храма на месту старог у коме је крштен млади Гојко Стојчевић, пре неколико година откупљена је родна кућа атријарха Павла и поклоњена Епархији славонској. Да ли планирате да установите неку манифестацију у част патријарха Павла? – Освештање обновљеног храма у Кућанцима је заиста био догађај који ће остати запамћен у овом делу Европе: не заборавите да су Кућанци ближи Мохачу и Печују него Београду. Уосталом, манастир Ораховица на Папуку је најдубље место у Европи до кога су стигле аутентична византијска архитектура и византијско фреско сликарство. Што се тиче манифестација, ми у Кућанцима имамо три велика празника везана за патријарха Павла: први је други дан Петровдана, у народу познат као Павловдан, када је и иначе био сабор у Кућанцима – а сада је народ већ придодао патријарха Павла апостолу Павлу; други празник је на рођендан патријарха Павла, тј. на Усековање главе Јована Крститеља, што пада у дане Јасеновачких новомученика, па је у Западној Славонији тада иначе много људи; коначно, ту је и дан упокојења Његове светости, 15. новембар. Уз ове литургијске свечаности, у Чачку и Никшићу већ постоје Дани патријарха Павла с многим садржајима, и такве ће се манифестације сигурно ширити, као што у Београду Шеста гимназија обележава то што је патријарх Павла на њој матурирао. Ми се трудимо да будемо присутни на свим овим местима, а и да људи из свих крајева дођу у Кућанце. Већ су почели радови на уређењу патријарховог имања и надамо се да ћемо ускоро почети да уређујемо и музеј патријарха Павла, на месту где је била његова родна кућа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  21. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у храму Преноса моштију Светога оца Николаја у Жабљу, 9/22. маја 2020. године. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, владика Иринеј је говорио о светитељу Николају и његовом истинском сведочењу вере. Црквени песник, у данашњим богослужбеним песмама њему посвећеним, каже за њега да је био „Божја устаˮ, пошто је учествовао на Првом васељенском сабору, у граду Никеји. Он је ту сведочио истину православне вере наспрам такозваног аријанства, главног кривоверја оне епохе. Проповедајући истински Јеванђеље Христово целога свога живота могао се назвати „Божја устаˮ, а и свако од нас је призван да буде „Божја устаˮ, а не уста која хуле на Бога. Сви се радујемо у данашњи дан, поготову што празник пада у овај период Васкрсења, период када прослављамо највећи и најрадоснији Празник наше Цркве, наше вере, тако да и нама свима та двострука празнична порука и поука треба да буде увек повод да се – макар биле какве невоље овде, у овом животу на земљи – увек радујемо оном радошћу за коју је Христос рекао, предсказујући Своје страдање али и Своје Васкрсење, да ће се хришћани најпре жалостити због Његовог страдања за живот света, али ће се потом радовати, и додаје „ту радост нико неће одузети од васˮ. То је и наше искуство и наша утеха у невољама, и наш подстицај за истински живот по вери нашој, навео је Епископ бачки. Пред почетак свете Литургије Преосвећени владика Иринеј рукопроизвео је вероучитеља Јована Вачика у чин ипођакона. Господин Зоран Радуловић, који је био кум храмовне славе ове године, прихватио се части и радости кумства и за следећу годину. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  22. На дан када молитвено прослављамо Светог оца Николаја Мирликијског Чудотворца, један од најстаријих нишких храмова који је подигнут овом дивном Божијем угоднику у част, прославио је торжествено своју храмовну славу. Од раних јутарњих часова, а пре Свете Литургије, братство храма освећивало је славске дарове данашњим свечарима. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, кога је у порти храма са много љубави дочекало братство храма и бројни верни народ. Звучни запис беседе Владики Арсенију су саслуживали протојереји Миодраг Павловић, архијерејски намесник први нишки и Предраг Радосављевић, старешина храма Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, јереји Љубиша Костић, Огњен Станковић и Дарко Китановић, јеромонах Нектарије Ђурић и ђакони Ђорђе Филиповић и Никола Милић. Благољепији Свете Службе допринело је појање хора храма, предвођеног диригентом господином Мирославом Иванковићем, као и дивно одговарање са певнице. У Светој Евхаристији молитвено је учествовало много гостију и парохијана овог храма, међу којима је велики број оних који за свог Небеског заштитника прослављају Светог Николаја Мирликијског. Телом и Крвљу Христовом причестио се велики број верника, а посебна је радост што је највише било деце, која су од братства храма добила и слаткише. Након заамвоне молитве освећени су славски дарови. Овогодишњи колачари су били господин Горан Павловић и госпођа Љиљана Стојановић, док је за следећу годину дивну дужност припреме славских дарова преузео господин Никола Ћирковић, члан Црквеног одбора храма. Надахнутом беседу о житију Светог Оца Николаја верном народу се обратио Преосвећени Владика нишки Арсеније, који је пожелео срећан празник свима, а посебно данашњим свечарима. Братство храма приредило је трпезу љубави за све госте. Колико је велико поштовање према Светом Николају у нашем народу, говори и слика верника који су од раних јутарњих часова долазили у храм Светог Николе да се помоле, а мноштво људи без престанка долази у храм и након Свете Литургије. Извор: Епархија нишка
  23. Црква Преноса моштију Светог Николаја на београдском Новом гробљу прославила је данас, 22. маја, своју храмовну славу Светом Литургијом коју је служио викарни Епископ ремезијански Стефан. Звучни запис беседе "Нека да Бог да разумемо нашу веру и шта значи бити са Христом, да друге поштујемо јер и у другима се налази Христос и други је створен по лику Божијем." Овим речима нас је Владика Стефан у празничној беседи подсетио да ми не можемо живети као други народи и не можемо дозволити да нам се урушава породица и да треба да волимо и непријатеље своје. На Светој Литургији Његовом преосвештенству прислуживало је свештенство храма а сав присутни верни народ учестовао је у појању. Извор: Радио Слово љубве
  24. Обасјани пасхалном радошћу у „Православљу“ - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276, 15. мај 2020), објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским Г. Атанасијем (Ракитом). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у pdf формату Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. У попразништву празника Васкрсења Господњег разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем (Ракитом). *Ваше Преосвештенство, Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). У духу наведене свештене истине, поучите нас о значају Васкрсења и победе живота над смрћу? Васкрсење Господа Исуса Христа је најкрупнији историјски догађај и најефектнији догађај, догађај са највише позитивних плодова. Васкрсење Христово направило је прекретницу у историји човечанства и наш православни род има ту срећу да се управо управља и надахњује тим догађајем, Васкрсењем Христовим, и отуда црпи снагу, радост. Да би смо прославили овај догађај и ове године потребно је загледати се у њега. Мислим да би смо најбоље приближили овај догађај нашој свести ако бисмо погледали у историју изабраног народа Божијега, јеврејског народа, подсетили се његовог искуства, ослобођења из египатског ропства, јер тема Васкрса јесте управо тема ослобођења, тема живота. Да би Мојсије, изабраник Божији, довољно нагласио израиљском народу значај изласка из Египта он је после преласка преко Црвеног мора када је Израиљ ступио на обалу, ослобођен и од морских таласа и од египатске потере, Мојсије је наредио да се Израиљ осврне па да погледа шта је за собом оставио. И када је ослобођени народ погледао видео је египатску војску, фараонову војску, која је била у потери, како се дави у таласима морским. Они застрашујући коњаници, убојити, који су јуришали на обичан народ, били су поражени. И више нису ништа могли да науде Израиљу. Било је неопходно да се Израиљ подсећа на тај догађај, и било је одређено сваке године опет и опет да се подсећају, управо на тај призор. Пред Васкрс, о Васкрсу, около Васкрса, сваке године, први задатак нас хришћана, јесте да се подсетимо од чега смо то ми ослобођени, од чега нас Господ ослободи. Површност је оно што је најопасније јер површан приступ и великим догађајима велике догађаје оповршњује умањује, тако да они не бивају више, не остају више велики догађаји. И овај најкрупнији догађај у историји Васкрсења Господа Христа – победа над смрћу, ако се не би правилно схватао сваке године, могао би оплићати и не би више бивао тако значајан и тако подстицајан. *Долазимо до тога да наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог, је ли тако? Тако је. Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија. *Које су то аномалије које муче савременог човек? Ми сад говоримо о неком вирусу корона, али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни, а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје, а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Kад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује, али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола, а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили, а да није било ефекта? Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни, а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети. *Ових дана који су заодевени пасхалном радошћу над радостима видимо да искушење које нас је задесило различито утиче на људе; у некима побуђује јачу веру, али код неких изазива осећај усамљености и страха. Какав је Ваш поглед да ову чињеницу? Могуће је да неки и губе веру, али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик „Ништа вас не може раставити од љубави Христове“. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно Његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Kао и Христа васкрслога који је нама пропутио пут, а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето Писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светога Писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да је управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса било садржајније од оних раскошних јер смо из њега изашли јачи. *Преосвећени Владико кажете да је овогодишња прослава Васкрса имала и видно исцелитељно дејство на све нас. На шта конкретно мислите? Тема Васкрса, рекосмо, јесте живот, али ова лекција је веома садржајна, коју је допустио Божији промисао. Треба да видимо колико смо рањиви, цео људски род. Да будемо свесни Христових речи: Без мене не можете чинити ништа. Рекао је Господ да без Њега не можемо чинити ништа, и заиста смо немоћни без Њега. Господ хоће да будемо активни делатељи у историји, и да би смо били конструктивни у нашој историји Господ нас позива преко апостола Павла да се наоружамо свеоружјем Божијим. А свеоружје Божије јесу оне особине које красе Господа Христа, његове апостоле, Свете учитеље Цркве. То су врлине, оне крунске врлине: мудрост, љубав, доброта, трпљење, подношљивост, истрајност, правда, чистота, светост. Апостол Павле нас позива да се тим оружјем наоружамо и да тако активно и конструктивно водимо овај живот. И подсећа нас да је наш рат веома сложен. Не ратујемо, каже апостол Павле, против крви и меса него против поглаварстава у поднебесју, духова таме, против Сатане и његових војски, и против свега оног поретка који Сатана ствара, који Сатана инспирише, и у који жели да зароби људски род. Јер Сатана је и даље активан и он има своје зле путеве, а плод послушности Сатани јесте смрт. Апостол нас позива да избегавамо зле путеве, а да се наоружамо оружјем Христовим. И да се богатимо Духом Светим. Све то сагледавамо о празнику Васкрса и његовог исцелитељног дејства на нас. *Ове године Празник над празницима дочекујемо у нешто другачијим околностима, услед искушења које нас је задесило - пандемије вируса корона. Према Вашем мишљењу, како да у својим душама сачувамо радост Васкрсења, када смо суочени са пандемијом која у многим људима побуђује бригу и страх? Бог је с нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Проглашено је ванредно стање код нас и у многим земљама света. Цела планета је у рату са опаком болешћу која убија човека – вирусом корона. Од ове борбе нико није изузет, сви у њој учествују, било активно, било пасивно. Али да ли се правилно боримо? Посматрајући до сада ову ратну сцену, стиче се утисак да је наша борба непотпуна, јер у њу нисмо довољно укључили најјачега – Бога. Људи желе да се у овој бици изборе сами. Но, историја нам говори да је та одвојеност човекова од Бога основна човекова погрешка и извор свих његових пораза. По учењу Светог Писма, неразумно је одбацивати и апстраховати Бога. Одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овог света. Зато, и да бисмо се успешно борили против коронавируса, биће неопходно да наш први корак буде употпуњавање наше слике света, тј. да у свој свет укључимо Бога, и то да њему дамо главно место, а не да нам он буде само као неко споредан, кога бисмо тек онако помињали као небитног и неважног. Богу је стало до нас, и зато је он увек са нама. Бог је са нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Укључујући се и сами у ову борбу против новог смртоносног непријатеља, ми смо на нашем црквеном простору нарочито нагласили ту потребу да се подсећамо на Бога. Зато смо увели праксу да се оглашавају звона с наших храмова много пута на дан, свака два сата, јер је звук звона знак Божјег присуства. Имајући Бога за предводника у овој борби, ми настојимо да будемо његови добри следбеници и по упутству ап. Павла настојимо да се добро наоружамо „свеоружјем Божјим“, то јест пре свега љубављу, храброшћу, подношењем, истрајношћу… Неопходно је да, предвођени Богом, и сами постанемо јаки, јачи најпре од себе, а то је пут да постанемо јачи и од болести. Нарочито треба да му се обраћамо у молитви да нам припомогне, за ту сврху препоручујемо ову молитву, усмерену посебно против короне, као и против сваке друге људске несреће. Уверени смо да ћемо обраћајући се Богу постати јачи, изборити се за здрав поредак у себи и у свету и све довести у здраво стање. Тек тада ванредно стање ће само од себе нестати. *Да ли је ово искушење које је Господ допустио, прилика да дубље проникнемо у суштину Празника над празницима и да свеобухватније учинимо смотру над својим животом? Христос је победио, али рат није завршен, битке нису завршене. Христос је устао из мртвих, Христос се показао надмоћнији у односу на оне који су били против Њега, и Он је јачи од оних који су против Њега у свима временима. Али нама то није довољно. Није зато што ми треба да се такође покажемо јачи од свакога зла, од свакога искушења. Да се ми покажемо јачи од греха, јачи од смрти. Како то треба бити надмоћан у односу на зло можемо видети читајући о нашем Господу. Читајући Јеванђеље видимо да је Он надмоћан у односу на оне који га нападају. Нај- пре се показао надмоћан у односу на сатану који га је кушао у пустињи, настојећи да га заведе, као што је завео наше прародитеље. Господ наш се показао надмоћним и у односу на смрт, прошао је кроз смрт. Прошавши кроз њу, и њу је преобратио, преобразио, и показао да када се остаје са Оцем небеским у заједници, у љубави, онда смрт нема дејства над оним који тако кроз њу пролази, надмоћно. И многи други који су веровали у Господа Христа исправно и за- једницу са Њим имали, надмоћно су прошли и кроз смрт. Међутим, глава Цркве је прошла победоносно, Христос је прошао победоносно, али тело Његово, које ми сачињавамо, још је у борби. Тело Христово, дакле ми који смо у овом свету, треба да покажемо, да постигнемо и покажемо надмоћ у односу на оно што нас сада разара, у односу на грех, у односу на свако зло и сваку немоћ, то би била истинска смотра и преображај. *Ваше Преосвештенство, замолио бих Вас да на крају читаоцима Православља упутите Васкршњу поруку. Потребно је да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу, а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да се саберемо, да сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање васкрса, један мали васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем. Потребно је да се поправимо и исцелимо, а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у којем живимо. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом: Христос васкрсе! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276. 15. Мај 2020, стр. 9-12) Извор: Православље
  25. Са званичне интернет странице Информативне службе Епархије бачке доносимо текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја: Свето Причешће - извор здравља или извор болести? ЕПИСКОП БАЧКИ ДР ИРИНЕЈ: СВЕТО ПРИЧЕШЋЕ – ИЗВОР ЗДРАВЉА ИЛИ ИЗВОР БОЛЕСТИ? /pdf/

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...