Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'епископ'.



More search options

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Студентски форум ПБФ
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
  • Друштво
  • Наука и уметност
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
  • Странице, групе и квизови
  • Форум вероучитеља
  • Православна берза
  • Православно црквено појање са правилом
  • Поуке.орг пројекти
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Категорије

  • Књиге
    • Православна црквена литература
    • Неправославна литература
    • Философија
    • Психологија
    • Историја
    • Ваздухопловство
    • Речници
    • Периодика
    • Скрипте
    • Белетристика
    • Поезија
    • Књижевни класици
    • Књиге на руском језику
    • Књиге на енглеском језику
    • Некатегоризовано
  • Аудио записи
    • Философија
    • Догматика
    • Византијско појање
    • Српско Појање
    • Учење црквеног појања
    • Свето Писмо предавања са ПБФ-а
    • Предавања, трибине
    • Некатегоризовано
    • Аудио књиге
  • Фајлови, програми
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Files
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Библиотека
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Књиге,Пдф
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Files
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Презентација
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's Видео
  • Лествица,Свети Јован Лествичник's а

Blogs

There are no results to display.

There are no results to display.


Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

Found 1116 results

  1. У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона. У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету. Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника. Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..." Извор: Епархија бачка
  2. Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је данас Свету Архијерејску Литургију у манастиру Брезојевица код Плава. Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа плавске Жупе. Звучни запис беседе Празник Свете Тројице, коме је посвећена ова древна светиња, иначе метох манастира Високи Дечани, ријечима архипастирске бесједе честитао је Владика Јоаникије. „У овај дан људи су разумијевали једни друге иако су били из разних народа, и како је сишао Дух Свети настало је чудесно разумијевање међу људима разних народа и разних језика, зато што је Господ био међу њима и Он им је дао да свак разумије језик другог и како онај други говори, да се њему тај туђи језик чини својим и да се у потпуности разумију они који се до тада нијесу могли разумијевати„. Након свете Литургије, у Светосавском дому, уприличена је славска трпеза на којој је освештан и преломљен славски колач. Домаћин славе било је братство Дашић. Извор: Радио Светигора
  3. Саборни храм у Нишу обележио је храмовну славу - Силазак Светог Духа на апостоле у недељу 16. јуна 2019. године. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, а Преосвећеном Владики су саслуживали свештеници Саборног храма протојереј Ставрофор Бранислав Цинцаревић, протојереј-ставрофор Ненад Микић, протојереј Миодраг Павловић, протојереј Борислав Стаменковић, протојереј Владица Савић и свештеници из других нишких храмова: протојереј-ставрофор Мирољуб Стојановић, свештеник у пензији, протојереј ставрофор Добривоје Митровић из храма Светог Илије у Нишкој Бањи, протојереј-ставрофор Јован Илић из храма Светог Пантелејмона, јереј Дарко Китановић из храма Светог Луке, војни свештеници јереј Иван Ганић и јереј Ђорђе Димић, јеромонах Нектарије (Ђурић), протођакон Стеван Кричка и ђакон Ђорђе Филиповић. Храм је био испуњен верним народом, а учешће у Светој служби узели су градоначелник Ниша г. Дарко Булатовић, начелница Нишавског округа г-ђа Драгана Сотировски, председник Скупштине града мр Раде Рајковић, представници војске Србије, председници градских општина и других јавних и културних институција града Ниша. У својој архипастирској беседи Преосвећени Владика је говорио о сведочанству апостола Луке о данашњем празнику на који је "... Црква Христова конституисана, и Дух Свети непрестано од тога дана пребива у Цркви. Без Духа Светога нема ни Литургије, а нема ни Цркве. Дух Свети је онај који чини могућим и присутним овде и сада Царство Божије и који нам даје могућност вечног живота." Благољепију торжествене Литургије допринело је здружено појање хорова Бранко из Ниша и гостију из Пољске - хора "Muzyka Cerkiew", са катедре за дириговање конзерваторијума "Фредерик Шопен" из Варшаве. Овај хор наступа на овогодишњем фестивалу Музички едикт, чиме је Фестивал незванично и отворен, а гости на Светој Литургији били су и хорови из Мексика, Белорусије и САД. Извор: Епархија нишка
  4. Велики традиционални црквено-народни сабор у манастиру Свете Тројице код Пљеваља одржан је и ове године. Тим поводом, Свету Архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије у недељу, 16. јуна 2019. на сам Празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетницу. Саслуживали су архијерејски намесник пљеваљски протојереј-ставрофор Саша Јањић, настојатељ Светоархангелске обитељи у Ђурђевића Тари јеромонах Зосима и протођакон Никола Перковић. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Велики број верника из Пљеваља и околине, али и из других епархија наше Српске Православне Цркве дошао је у Пљевља и пљеваљску светињу да узме, пре свега, молитвеног учешћа у обележавању овог великог и радосног хришћанског Празника. У току свете службе, Епископ Атанасије је јеромонаха Зосиму произвео у чин протосинђела. Након Свете Литургије и трократног опхода око храма уз читање одељака из Светог Јеванђеља, испред храма је Преосвећени Епископ Атанасије пререзао славски колач и освештао славско жито. У беседи Епископ Атанасије је свим учествујућим у Светој Литургији честитао овај велики и дивни Празник, рођендан Цркве Божије на земљи, Силазак Светога Духа на апостоле – Педесетницу, Тројичиндан: – Данас, на рођендан наше Свете Цркве сагледавамо, пре свега, шта је Црква, како она живи, како она делује. Данас је наш поглед усмерен ка Небу, ка Богу Оцу, Сину и Духу Светоме. Господ наш Исус Христос, обраћајући се својим ученицима, рекао је: Нећу вас оставити сироте, нећу вас оставити саме, него ћу доћи у сили Духа Светога. Он је рекао да је он Светлост свету и то је и показао, собом и својим делима. И до дана данашњег Он то ради и показује. Свима који верују у Њега. На данашњи дан Он је послао Духа Светога на своје свете Апостоле, и преко њих Он наставља да придобија људе за Царство Небеско, за живот вечни. – Видите шта значи Дух Свети у животу свакога од нас. Дух Свети сабира, он не раздваја браћу. Дух Свети појачава љубав. Тамо где приметите да је оплићала љубав, или да је нема, знајте браћо да се одатле Дух Свети повукао. Јер особина Духа Светога, особина Божија, је да љубав јача, да се заједница међу браћом појачава а не да ослабљује. Тамо где је неслога међу људима, где су свађе, зависти, тамо је Црква слаба, одатле се Бог повукао. Ако видимо да смо негде слаби молимо се Богу да ојачамо, да би смо могли наставити живети у заједници, у љубави, славећи Бога Једнога у Тројици, Оца, Сина и Духа Светога, беседио је владика. За све присутне приређено је заједничко послужење, трпеза љубави, а онда је народно весеље, исказивање радости и заједништва у овом великом хришћанском Празнику, настављено у порти манастира уз песму, игру и срдачно дружење. Извор: Епархија милешевска
  5. На празник силаска Светог Духа на апостоле – Тројичиндан Свету архијерејску литургију у саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици служио је Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило, уз саслужење свештенства Саборног храма: протојереја-ставрофора: Драгана Митровића и Далибора Милаковића, као и протојереја: Миладина Кнежевића, Мирчете Шљиванчанина, Бранка Вујачића и протођакона Владимира Јарамаза. Your browser does not support the HTML5 audio tag. Your browser does not support the HTML5 audio tag. У славу и у част Божију, током Свете Литургије, појала је и одговарала мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења коју води Ратка Вујачић. Сабраном вјерном народу обратио се пастирском бесједом протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Подсјетио је да је данас рођендан наше Цркве и да се Црква непрестано. „Тај огањ који су апостоли примили тога дана, он непрестано гори. И све нас који смо примили науку Христову, од апостола па до данашњих дана, који смо крштени у име Оца, Сина и Светога Духа, непрестано нас благослов и благодат Божија обасјава и мудрост и слава Божија се непрестано у нама пројављује, велича и слави. Тако и Црква Христова расте, непрекидно и непрестано, још од њеног настанка па до краја свијета и вијека, стога нам празник Духова (Тројичиндан) као празник мудрости Божије то и потврђује и открива“, нагласио је он. Отац Далибор је рекао да и овај празник, као и сви остали црквени празници, свједочи да смо призвани и позвани на заједницу са Богом и са ближњима. ,,Сви смо призвани на заједницу, баш као што је Дух Свети сишао овог дана не на једног апостола, него на заједницу . Кад смо сви јединствени, када смо једно у Христу распетоме и васкрсломе онда та наша вјера и нада у заједници која нас све призива биће узрок нашега спасења. И овај празник Духова, и сваки празник који славимо у нашој Светој Цркви сви нас призивају на заједницу, на заједницу са живим Богом и ближњима“, закључио је отац Далибор Милаковић. Пред само причешће вјерних, свима сабранима у овоме светоме храму, обратио се и Владика Кирило. Владика говорио о обновљењу наше природе коју је Христос својим домостројем спасења совршио до краја, будући да то обновљење коначно доноси Дух Свети, односно доноси је Господ животворни свој твари свим људима и свим народима. Он је такође нагласио да је нама дарована слобода да то Божије спасење прихватимо слободном вољом, будући да смо слободне личности. Владика Кирило је говорио и о значају приношења васцијеле твари Творцу, будући да се она приноси кроз човјека, што по његовим ријечима управо представља велику одговорност пред Богом, јер се сва твар освећује посредством човјека. Владика Кирило је позвао да стојимо у слободи коју нам је Христос даровао и којом нас је ослободио, те да никако не стојимо у ропству гријеха које је насупрот слободи, већ да свагда прихватамо и благодаримо на благодати Духа Светога која нам се изобилно дарује у Светој Цркви Божијој. По одслуженој Литургији, служена је и свечана вечерња на Свету Педесетницу, са кољенопреклоним молитвама, а вјерни народ је по древном обичају правио вијенце од траве и цвијећа. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  6. На Педесетницу, дана 16. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски служио је свету Литургију у храму Силаска Светога Духа на апостоле у Винковцима. Владици Херувиму су саслуживали протојереј-ставрофор Зоран Симић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох вуковарски, протојереј Владан Симић (Епархија бачка), протонамесник Немања Клајић, парох мирковачки, јереј Горан Тодоровић, парох бјелобрдски, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакон Александар Билић (Епархија бачка), ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља, ђакон Предраг Јелић из Даља, и ђакон Бранимир Михајловић који је овом приликом рукоположен у чин презвитера. Владика Херувим изговорио је следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је благословен данашњи дан у који славимо Рођендан Цркве, дан када је Свети Дух сишао на апостоле. Домострој спасења људског рода који је водио путем кроз Страдање и Васкрсење све до данашњег дана у којем добија своје испуњење. Силаском Светога Духа на апостоле постајемо народ којему је могуће да има Заједницу са Богом и којем је отворено Царство Небеско. Свака Литургија је икона Царства Божијега на којој пролазимо кроз Тајну нашега спасења, од Рођења Господа нашега Исуса Христа па до овог дана када је Свети Дух сишао на апостоле. Свети Дух је силаском на апостоле увео Цркву у историју како би она била путовођа и утеха свом народу. Данас смо били сведоци велике благодати Божје, рукоположили смо ђакона Бранимира у чин презвитера како би он постао онај који ће руководити народ ка Царству Божјем. У молитвама овог чина говори се да ће презвитер бити тај који ће народ учити Јеванђељу Христовом и проповедањем Јеванђеља отварати душе људи како би се сусреле са Христом. То је једино назначење нас презвитера, да будемо христоносци. Не требамо бити слични властодршцима који цркву држе као своју пећину чија врата нико не може отворити. Требамо да будемо презвитери који ће имати Христа у себи. Христос не прави раздоре, Христос све нас сједињује. Такви требамо да будемо и ми, Христа којег смо примили чином хиротоније требамо непрестано да носимо у својим срцима. Не можемо другачије живети. Свети апостол Павле нас је у својим пастирским посланицама учио томе какав пастир треба да буде. Пастир треба бити утврђен у вери, чист, безазлен и побожан. Као такав треба Христа да проноси у народу, наравно благодаћу Светога Духа који је у тренутку хиротоније сишао на њега. Такви требамо да будемо као пастири, свети и безазлени какав је и Христос био. Христос је ходио по земљи проповедајући Јеванђеље свакоме створењу без обзира на припадност вери и нацији. Свако ко је имао отворено срце примао је Христа. Јеванђелску истину можемо проносити једино ако се Христос усели у наша срца и у њима обитава. То није порука само за нас презвитере који руководимо Црквом, него и за све људе, јер сви требамо да будемо христоносци. Требамо своје душе да обожимо благодаћу Светога Духа. Та благодат нам се данас даје, отварају нам се врата Небеског Царства. Свети Дух силази на апостоле, врата Цркве су отворена, а ми требамо да примимо ту благодат и да живимо благодатним даровима у Цркви Божјој. Благодатне дарове и залог Светога Духа примамо на светој Тајни крштења. Живећи у Цркви знаћемо да смо на путу наших светих отаца, светога Саве и светога Симеона и свих оних из нашег рода који су нас руководили уским путем нашега спасења. Свети оци су знали како је то носити Христа у себи и чинити добра дела, како сједињавати народ а не разједињавати. То је задатак нас пастира. Ако настане каква невоља или искушење, а искушења су део свакидашњице, не требамо разједињавати народ и побуњивати га против Цркве. Требамо да сабирамо народ и да га позивамо у Цркву Божју, јер је то наш подвиг који ћемо кроз покајнички лик да изнесемо. Црква нам увек отвара могућност покајања да бисмо могли бити у Заједници Цркве Божје. Велика је икономија Цркве Божје браћо и сестре. Ништа се у овој историји не затвара, него се отвара ка Царству Божјем. Иако је историја тужна, тамна и тешка ми имамо Образац Светлости , то је Христос, искушења ће проћи и наћи своје испуњење у Христу. Радујем се што сам данас овде, што сам имао прилику да богослужим на дан када ова црква прославља своју славу - Свету Тројицу, који су штитили цркву и у најгоре време за овај народ. Поздравио бих овде међу нама нашу браћу из Епархије бачке, оца Владана (Симића), секретара Епископа бачког и ђакона Сашу, који су уложили свој труд на овај врели летњи дан и показали своју љубав према овој Епархији тако што су се са нама помолили Господу. Захвалио бих се и данашњим кумовима, породици Јецков, који су својим трудом и жртвом данас кумовали у овом светом храму, сведочећи тако веру достојну наших светих отаца светога Саве и светога Симеона. Нека сте благословени и нека је благословен данашњи дан. Сабирајмо се сви у Христу јер нас Христос на то позива, да сви једно будемо. Живели и благословени били! Амин. Трудом породице Јецков приређено је послужење за све сабране, а радост заједничарења продужена је и на славском ручку. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  7. Поводом празника Свете Педесетнице са званичне интернет странице Радија Беседе доносимо предавање Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на тему: Црква - непрестана Педесетница. Преосвећни Владика је ово предавање одржао 16. јуна 2002. године, у Позоришту младих у Новом Саду.
  8. Поводом 125-е годишњице од рођења и 40-е годишњице од упокојења Преподобног Јустина Ћелијског у Врањског у храму Свете Тројице у Врању приређена је Свечана академија на којој је беседу произнео Његово Преосвештенство Епископ бачки Г. Иринеј. У програму су учествовали Хор Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини у Новом Саду, Хор манастира Ковиљ, сестринство манастира Светог првомученика и архиђакона Стефана, и дечији хор Музичке школе "Стеван Мокрањац" из Врања. Извор: Епархија врањска
  9. Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе. Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017. Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво). Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори? Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо. Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх. Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума. А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви. Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе… и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи. https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/ View full Странице
  10. Живети садашњи тренутак, док се ишчекује оно будуће, јесте идеална прилика за вредновање живота. У метатеатарској представи Наш град(Our Town, 1938, америчког позоришног писца Торнтона Вајлдера) одвија се крајње занимљив дијалог између глумца и редитеља. Када Емилија, која се на земљу вратила како би поново доживела свој дванаести рођендан, не може више поднети интензитет оног што види пред собом (а види све драгоцене личности, тренутке и детаље из детињства), она са бине пита редитеља: „Да ли је иједно људско биће заиста свесно живота док га живи? — сваког, мислим: сваког минута?“ У први мах, редитељ одговара, „Не“, али убрзо затим додаје, „светитељи и песници, можда — понекад они“. Тако, дакле, само светитељи, и они који живот виде поетски, доживљавају живот док га живе. Владика Максим, Округ Амадор (Калифорнија), 2017. Пре неколико година у Константинопољу, после хиротоније „српског ђака“ митрополита Максима Силивријског (дипломирао богословље у Београду), повео се за трпезом разговор у коме је учествовао и теолог о. Пол Мекпартлан; разговор о односу прошлости и будућности. Пол је тада изнео констатацију да наша генерација тежи да пренебрегне важност садашњег момента. „Who cares about the sacredness of the now?“, питао је овај римокатолик који је, иначе, написао најбољу компаративну студију из теологије (поредећи највеће теологе двадесетог века, Јована Зизјуласа и Ива Конгара). Заиста, како неговати светост садашњегтренутка? Намера (воља) да живот постане трајно „данас“, до чијег остварења остаје дуг пут – ми смо на путу ка истинском сада – битна је црта хришћанске вере и богослужења: ми не ишчекујемо Царство контемплирајући га, него се витешки за њега боримо. А воља повлачи слободу (самовласност) и драму (историјско стваралаштво). Живети светост садашњег тренутка (док ишчекујемо потврду истог неким новим будућим догађајем, док „земљом ходимо а неба се држимо“, како каже српски песник) даје могућност за сагледaвање многих збивања, невидљивих за голо око. У суштини, највећи део реалности нама није ни видљив ни доступан. Не мислим само на космичка пространства нашег мултиверзума. Сетите се чуђења када сте први пут видели снимке живота са дна окена, тог највећег станишта на планети Земљи о коме истовремено и најмање знамо. Облици, колорит, призори… који одузимају дах! Како је могуће да у најдубљој тами, која је главна карактеристика дубоког мора – пошто сунчеву светлост апсорбују молекули океанске воде негде на 1000 метара дубине (после чега наступа „афотична“ зона у којој нема светла) – како упркос тој најмрачнијој тами, постоји највећи и највибрантнији екосистем пун боја и живота, који обухвата све, од медузе до велике туне!? Организми у овој зони поседују многе стратегије за камуфлажу како би пронашли храну, уклопили се у средину или избегли да постану нечији плен. Многи од њих на дну океана (укључујући корале) имају црвени колорит, а неки од њих производе властиту светлост звану биоосветљење (bioluminescence). Њихови облици и боје су нешто најлепше што се да видети. Парадоксално, на дну океана наше планете са-постоје најтамнији мрак и најживљи колорит. Шта нам то говори? Вероватно ћемо стварну слику (икону, лик, изглед) бићâ и личности око нас – који су најчешће прекривени некад гушћим а некад прозирнијим велом – сагледати у њиховој чудесној лепоти тек онда када колорит раја постане наш трајни амбијент. У међувремену, изглед и одоре којима се прекривамо често служе као слика будућег, некад као застор, а некад као камуфлажа. Док сам полазио на студије у Грчкој, један професор ми је дао занимљив савет: „Када се, драги колега, вратите са студија немојте, молим вас, да дођете са дугачком брадом и широким рукавима на мантији“. Нисам га тада разумео али сам после више година схватио да је овај професор осећао не толико да српском културном простору не пристају туђе форме, колико, ово је још важније, да спољашњи лик не одаје унутарњег човека. „L’habit ne fait pas le moine“, гласи француска пословица, проистекла, вероватно, из историјског догађаја када је Франсоа Грималди са својим компањонима освојио тврђаву Монака тако што су се прерушили у монахе фрањевце. Светогорски монаси имају најразноврсније „стилове“ одевања и свакоме је капа другачије накривљена, што је плод, неко ми је сугерисао, аутентичности и живости која изнутра зрачи. Врлина нема везе са спољашњим изгледом, нити са униформисаношћу. Но, осим оделом, човек се лако може заоденути реторским фигурама, философским софизмима, стилским арабескама или теолошким труизмима, како би надвладао саговорника или, можда, завео и целокупну црквену јавност. Иза такве појаве крије се задах скривеног порока самољубља; „споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемјерја и безакоња… пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ (Мт. 23, 28.27). Христос нас, међутим, ослобађа од идололатријског монолога хришћанина – солипсисте и уводи у другачији свет. To другачије je оно мало соли која не дâ да обљутавимо. Сâма Литургија као светковање увек нове Пасхе не трпи начело una faccia, una razza, нити аутоматику. (Један српски владика, када га уочи свеправославних саслуживања у Америци јерарси и свештеници из разних јурисдикција питају „које боје да буду одежде“ – мислећи да ће све бити „једнообразно“ – сваком од њих намерно каже другачију боју. Тада на литургији имамо леп призор… онај са дна океана). За почетак, немојмо да се руководимо искључиво навикама. Некада навике овековечују грешке и стварају менталитет „богодане праксе“ или пак психолошки феномен аутоматизма. Ако желим да познам неку личност, дакле личност као други идентитет, тада не могу видети само оно што се приказује испред мене, него морам некако „видети“ и оно што не могу видети голим оком. Додуше, ми не можемо спознати суштину било чега (уп. 1Кор. 2,11). Тако Св. Григорије Богослов (Слово 29, 29) истиче да је не само Божија него чак и природа створеног с оне стране потпуногсхватања; међутим, иако не можемо познати суштину било чега, ипак нам доступан начин на који нешто постоји. Ово значи да разне аспекте Другог (и другог), који ми се не приказују, тек треба да упознам. У том смислу, кад год посматрам ближњег тада претпостављам и оно негледиво. У личном сусрету нам се увек открива више него што видимо зато што је истина сусрета надреална. Реалност није поуздана основа за знање – по том питању у праву су били скептици. Слично томе, поједини „ексцентрици“ (на црквеном језику: јуродиви, луди Христа ради) нашег времена могу да поставе стандард који ће у живот ући тек пошто прође доста времена. Било је седамдесетих година прошлог века противљења објављивању Јустиновог превода текста Литургије на савременом српском језику. Навешћу и један пример из црквене реалности суседне православне земље. Енциклика Синода Грчке Цркве из 2004. године – по којој се, на основу литургичких извора, свештеницима препоручује гласно читање свих молитава Литургије – заменила је енциклику из 1956. А шта је било у позадини те прве енциклике? Њоме је познати Дионисије, митрополит Козане (у средњој Грчкој), „санкционисан“ од стране грчког Синода због тога што се осмелио да наглас чита литургијске молитве. Занимљиво, та енциклика није имала ниједан теолошки аргумент, него се само позивала на потребу чувања… „једнообразности“. Дионисије Козански је тада био изузетак, „црна овца“ Јеладе, јер еклисијални status quo није могао да види тако дубоко и далеко као он, па је зато било потребно 50 година да се цела јерархија усклади са истином коју је носио једанјерарх. Преведено на нашу црквену стварност: пред нама и око нас су скривениначини комуникације којих нисмо ни свесни. Постоје могућности на свим пољима: образовном, парохијском, епископском и… синодалном! Зашто предстојатељи Православних Цркава не би могли да држе повремене телеконференције, или зашто не бисмо кренули са праксом ad hoc регионалних синода? Замислите ту вест једног дана: састали се синоди Српске, Бугарске, Румунске и Грчке Цркве да расправе горућапитања на Балкану: угроженост светиње личности, имигрантскa кризa, јерес етнофилетизма итд, итд. Тим пре што нам се 2025. године приближава велики јубилеј, 1700 година од Првог васељенског сабора у Никеји (325), о коме вреди размишљати, с обзиром да је 4. век показао већи ниво међуепископске комуникације него почетак трећег миленијума. А знате ли за шешир Владике Николаја? Иза наизглед секуларног одела може да се крије светитељ нашег времена. Не знам да ли је то био стил времена или нешто друго, али Америком су својевремено у оделу са шеширом на глави корачали такви светитељски ликови попут Мардарија Либертивилског и Николаја Жичког. Била су то времена подједнако тешка и сложена као и наша. Но, ти људи су у контексту сусрета са другим и другачијим, повремено носили одело, капут и… шешир. Бојим се да ми хришћани, а онда и они виши јерархијски чинови, често нисмо спремни да схватимо да нас поглед Другог чини видљивим и себи самима. Када смо „сами“, у модусу чисте епархијалне„субјективности“, тада поступамо као да других нема; пред нама је само хоризонт на коме се ближњи појављују и нестају. Када нас други посматра тада можемо боље себе да спознамо. Лајтмотив црквене ерминевтике гласи да познање, као ни биће, није статично. Стога није довољно рећи да је нека истина „онтолошка“ (да бисмо нагласили њену важност), пошто су и онтологије разнолике. Нас не занима она онтологија која узима стварност по себи, него она „неверландска“ онтологија, која захтева да нашу стварност неко други верификује. Она иде с оне стране илузије идололатријске самодовољности света. Истински еклисијални начин допушта ново светодуховско отеловљење Христа које ослобађа од аутономије „рација” и води ка богочовечанском дијалогу у Цркви. Верујем да сви сањамо о црквеној средини у којој ћемо изнова кренути од павловске визије светости која нас све ставља у „заједницу различитости“, где сви делимо харизме, подвиге, службе… и радујемо се другачијим начинима, предвођени једним месним епископом „на сабору богова“ (Пс. 81, 1). И да тада сви, у свим јерархијским положајима, започнемо саборно, а смерно-усхићено служење целом друштву. Тада ће песма “When the saints go marching in” бити апокалиптична ода свих нас, која ће све „царско свештенство“ ставити у христолико служење Јагњету! И можемо ту песму да певамо предвођени Луjом Армстронгом и његовим оркестром из 1938. Уистину, не можемо напредовати (изаћи из садашње кризе) ако немамо жељу проистеклу из дивљења према Христу. Жељу коју Григорије Богослов описује овако: „А кад Му се дивимо, онда Га још више желимо, а жељено нас очишћује, очишћујући пак чини нас боголикима. А када такви постанемо, онда већ као са својима разговара [дружи се] — реч нам се усуђује да нешто и смелије каже — Бог са боговима сједињаван и од њих познаван, и можда онолико колико већ познаје познаваоце“ (Слово 38, 7). Његове речи нека нам буду молитва која нас грешне ка обраћењу приводи. https://teologija.net/vidjenje-nevidljivog/
  11. У уторак 11. јуна 2019. године служена је заупокојена литургија у манастиру Буково поводом упокојења новопрестављеног протосинђела Артемија (Ранђеловића), настојатеља манастира Свете Тројице код Књажевца. Началствовао је Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион уз саслужење свештенослужитеља из Тимочке и Рашко-призренске епархије. Након свете Литургије беседио је архимандрит Стефан из манастира Св. Козме и Дамјана у Зочишту. Чин монашког опела служио је Епископ Иларион, а саслуживали су свештенослужитељи из Браничевске, Рашко-призренске и Тимочке епархије а молитвено учешће узело је многобројно монаштво, свештенство и верни народ. У свом обраћању након опела владика Иларион је рекао – Благодарим човекољубљу Божијем и тајанственом промислу Божијем који за нас људе овде на земљи никада неће бити до краја схваћен. Сабрали смо се овде да нашег сабрата, духовног оца, саслужитеља, сина, брата, рођака и пријатеља испратимо са овога света, јер је његов земаљски живот окончан, али његова душа већ пребива у вечноме животу. Тачно је четврт века од када је дошао у ову светињу, и од тога половину провео у овој Епархији, а нешто мало мање у Браничевској, и опет се вратио овде да до свога краја буде са нама. Као архијереј благодарим својој старијој браћи архијерејима који су били овде када је отац Артемије дошао, Епископу жичком Јустину, али и Епископу Браничевском Игњатију који га је такође примио у архијерејкси загрљај. Они су изразили своје саучешће и прилажу своје архијерејске молитве за милост пред Господом и наслеђе Царства Небеског нашем оцу Артемију. Благодарим и свима вама, браћи, саслужитељима, монахињама, и вама браћо и сестре који сте овде са нама и који сте били молитвеници и подршка у време болести о. Артемија, а посебно захваљујем др Радету Костићу и др Славиши из Гамзиградске бање, као и лекарима из Зајечара, Београда и Књажевца. Од првог дана његовог доласка у овај манастир сви ми окупљени овде смо се уз њега борили, трудили и са њим упознавали нашу веру и прве монашке дане проводили, многе је крштавао, венчавао међу вама…. Овде се родио као монах и ту сада заувек почива. У овом тренутку сећам се укрштених животних путева нас двојице, од дана мога рођења када ме први пут видео, преко тога када ме је учио да ходам, играм фудбал, пливам, свирам гитару…. Када сам ја призван од Господа у Цркву Христову, настојао сам да и њега подстакнем да види истински пут Христов, и ту сам га мало претекао…А онда је он мене претекао, јер је дошао у манастир пре мене и постао први мој игуман кога сам слушао. Ја сам њега привео на крштење, а он мене на монашење. Ево сада га испраћамо саборно да он опет први крочи у вечни живот. Нека би Господ дао да он молитвеним заступништвом Пресвете Богородице, светог Николаја његове крсне славе и светог великомученика Артемија иде пред нама у Царство Небеско и уђе у Радост Господа свога. Кроз болест и страдање задобио је очишћење и душе и тела и искупљење пред Богом за живот вечни. Нека би Господ даровао нама братољубље које се гради на истинском богољубљу, да свако од нас испуњава своју мисију и призвање овде на земљи, јер је свакоме од нас припремљено место у Царству Небеском, по речима Господњим „у Царству моме станови су многи“. Амин. Извор: Епархија тимочка
  12. У четвртак, 13. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Г. Јустин, извршио је освећење темеља будућег храма посвећеног Светој равноапостолној браћи Кирилу и Методију на Копаонику. Ово је велика радост. Наиме, после вишегодишњих имовинско-правних припрема, коначно је дошло до почетка градње нове цркве усред овог прворазредног туристичког центра. Преосвећеном Епископу Јустину су саслуживали архијерејски намесник студенички, протонамесник Здравко Николић, јереји: Слободан Глишовић (парох други врњачки), Данило Петровић (парох павлички) и надлежни парох (јошаничко-бањски) Владимир Јовановић, као и протођакон Александар Грујовић. Појао је протопсалт Иван Трајковић. Молитвено су учествовали: архимандрит Сава (Илић) и парох бељачки јереј Предраг Радојевић. У својој богонадахнутој беседи Преосвећени је рекао да смо се сабрали ради молитве Господу да нам дâ снаге ради довршетка овог дела које се започиње у тешком времену и у лошим околностима овога света, али са поуздањем у Господа Бога који је победио свет и невоље у свету. Преосвећени је додао: „И ми са надом, вером и љубављу гледамо у будући завршетак овога светога храма где ће се обављати Света Литургија, где ће Свети Дух чинити да обнавља и препорађа наш народ православни, хришћански! Помолисмо се и за све раднике, за све трудбенике, за све оне који у помисли имају завршетак овога светога храма. Обистинило се и Господ је услишио молитве свих оних који су желели да Господ овде на овој гори добије дом свој и, ево, милошћу Божијом ово већ и бива пред нама и молитве су услишене и ми смо дужни само да благодаримо и да се радујемо у Господу. Нека Господ милостиви крепи, чува, утврђује и води све нас кроз овај привремени свет у Царство небеско где ћемо славити Оца и Сина и Духа Светога, Тројицу нераздељиву у све векове и сву вечност! Амин! ” После извршеног чинопоследовања, Епископ, свештенство, пројектанти, надзорни органи и градитељи су били угошћени у хотелу “Краљеви чардаци“. Око трпезе љубави бринуо се г. Горан Стефановић, директор поменутог хотела, иначе председник Црквеноопштинског одбора парохије јошаничко-бањске. Извор: Епархија жичка
  13. Пут добордетељи Шта је то пут добродетељи? То је пут којим је ишао свети Сава, наша српска слава. То је пут усхођења човека ка Богу, па и читавог народа. Пут добродетељи је и пут светог цара Лазара, који на Косову равном остави свету Главу и тако запечати наше опредељење за Царство Небеско, учинивши Косово нашим Престолом. Пут добродетељи је пут, којим је ишао И наш свети патријах Павле, до јуче живи светац, који нам је показао шта значи бити човек - до сабором добродетељи неба и земље. Певати добродетељи краја нема, осврни се око себе и видећеш је у благом погледу мајке, у дечијем смеху, у брижним болничким дежурствима, у братској љубави и слози, свети оче Саво ти помози. Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска
  14. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Арсеније, у пратњи протођакона Стевана Кричке и чтечева Миљана Никитовића и Божидара Станојевића, по благослову Његове Светости Патријарха Московског и све Русије Г. Кирила, посетио је у понедељак 10. јуна 2019. године Свето-Даниловски ставропигијални мушки манастир и Оделење за спољне црквене односе Московске Патријаршије, где га је дочекао Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Г. Иларион. Извор: Епархија нишка
  15. Дана 9. јуна по новом, а 27. маја по старом календару 2019. године, а на празник Св. свештеномученика Терапонта, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован освештао је храм Ваведења Пресвете Богородице у Главинцима. Your browser does not support the HTML5 audio tag. На освећењу храма, Владика је положио у Часни престо мошти Св. Кнеза Лазара Косовског. Саслуживали су: архимандрит Евтимије, игуман јошанички, протојереј-ставрофор Радосав Станковић, пензионисани парох јагодински, Александар Гајић протојереј, Миломир Тодоровић, протојереј, Срђан Кандић протојереј, протођакон Иван Гашић, протођакон Нинослав Дирак и ђакон Далибор Нићифоровић. Лепоти богослужења допринели су чланови певачког друштва “Србски православни појци” из Београда. По завршетку свете Литургије, Владика је уз пуно љубави и радости према верном народу, одржао пригоду беседу. “Данас смо осветили овај ваш мали храм, мали по простору, по квадратури, али за Духа Светога и Бога у Тројици, нема ни малог ни великог храма, већ је битно да се граде из љубави према Богу, и у спомен свих светих. Ми храмове подижемо и за оне који су живели пре нас, они се данас радују што овде постоји храм Божји, Дом Божји”. Владика је у наставку беседе додао: “Добро се сећам када сте ме ваш свештеник Срђан и ви позвали да по први пут дођем овде, где сте ми казали да постоји место где су се ваши преци молили Богу, и заиста осетио сам молитве ваших предака. Никад нећу заборавити радост ваших лица, када сте се обрадовали што ћете имати овај храм. Ставите у срца ваша овај храм и долазите у њега, да учествујете у богослужењу, да се радују ваши преци на небу што нисте изневерили њихову веру. Кажите Богу шта вас тишти, Бог је свуда присутан, а поготово у храму”. Владика је упутио захвалност свима који су допринели изградњи овог храма, и тим поводом одликовао архијерејском граматом признања господина Зорана Глигоријевића, а архијерејске захвалнице добили су и господин Мирољуб Милић, господин Животије Благојевић, господин Живорад Благојевић. Такође, постхумно, архијерејска захвалница је и додељена Милораду Лукићу. Достојанством протојереја Владика је произвео старешину храма Срђана Кандића, који је својим залагањем, а уз неизмерну помоћ верног народа изградио овај храм. Извор: Епархија шумадијска
  16. У Недељу светих Отаца Првог Васељенског сабора, 09. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски богослужио је у храму светог Архангела Михаила у Дарди. Архијереју су саслуживали протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, парох у пензији, протојереј Ђорђе Ковачевић, парох дарђански и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. Владика Херувим је на светој Литургији изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји, нека је на здравље и на спасење данашње сабрање овде у Дарди у храму светог Архангела Михаила – предводника свих небеских сила који штити и ово место од свих видљивих и невидљивих непријатеља. Велика је благодат и дар што можемо да се саберемо на светој Литургији да принесемо Жртву Господу и да се причестимо Телом и Крвљу Господњом. Да ли је већи дар Бог могао оставити човеку него што је Црква у којој се сабирају врлине које нас чине небеском децом и Божјим народом који ходи путем предака. Нема ништа лепше од живота у Цркви, живота по Јеванђељу Христовом. Јеванђеље Христово се на Литургији претаче у живу Реч, добија ону димензију која спасава. Заиста, када свето Јеванђеље слушамо на Литургији имамо други доживљај од онога када читамо код куће. Битно је да читамо свето Јеванђеље и код куће, јер од Речи Божје долази наше спасење. У првој глави Јовановог Јеванђеља видимо да Реч – Логос Господ Исус Христос и Он долази у овај свет да га спаси. Тајна живота нас хришћана налази се у Тајни Оваплоћења, јер Христос долази у овај свет да би човеку омогућио Заједницу са својим Творцем. Бог нам на тај начин даје да можемо испунити речи Јеванђеља: ”Све моје твоје је, и твоје моје”. Овде нам се открива да Христос треба да обитава у свакоме човеку, треба да буде Мерило нашега живота. То можемо испунити следећи пут Јеванђеља, подражавајући у нашем животу животе светих. Свети су ходили путем Васкрсења пребивајући у непрестаној радости са Господом. Овај свет нам нуди неке врсте задовољства, али не нуди нам вечну, непролазну и нетрулежну радост. Та радост је у загрљају Божјем, то је обитавање у благодати Светога Духа. Речима данашњег светог Јеванђеља ”Речи које си ми дао, дао сам њима” Господ Исус Христос говори да нам је овде на земљи оставио све и сада требамо да чинимо дело које нам је Он оставио. Није случајно што данас слушамо ово Јеванђеље, јер се налазимо у недељи пред свету Педесетницу када славимо Рођендан Цркве. На Педесетницу славимо испуњење свега онога што је суштина нашега живота, то је оно што нас спасава и даје нам живот вечни. Јер се благодаћу Светога Духа спасавамо и сабирамо на светој Литургији и причешћујемо Телом и Крвљу Господњом. Благодаћу Светога Духа се Крштавамо. Дају нам се благодатни дарови који нам омогућавају да живимо у светотајинском животу Цркве. Господ је промислио тако да смо се данас сетили и отаца Васељенског сабора да би пред свету Педесетницу учврстили своју веру. Први Васељенски сабора донео је Символ Вере којим исповедамо нашу веру, да се утврдимо у Тајнама вере које нам у дубину откривају на који начин верујемо у Господа Исуса Христа. Читајући Символ Вере могли смо чути Тајну о Господу Исусу Христу као оваплоћеном Сину Божјем и Васкрсењу мртвих ка којем се слива биће свакога хришћанина. Сав наш овоземаљски труд испуњава се у Васкрсењу Христовом без којега наш живот не би имао смисла. Христовим Васкрсењем смрт је престала да буде реалност нашега живота, постала је праг преко којега идемо у Вечни Живот. Нека је благословен данашњи дан и наше сабрање у Дарди где смо се сабрали да прославимо име Божје и да кроз Литургији постанемо Једно у Христу. Нека Христос вечно буде у нашим душама и срцима, да живимо у Христу и благодати Светога Духа! Амин. Радост заједничарења је после свете Литургије настављена у парохијском дому у Дарди. Преосвећени Владика Херувим посетио је овом приликом и Угљеш где је у току изградња новог храма Божјег. “Изградњом храма играђујемо место где можемо да изграђујемо себе у љубави и милости Божјој” - порука је Владике Херувима који је благословио радове похваливши досадашњу преданост и рад свих укључених у ово богоугодно дело. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  17. ОПЕТ О БОЛЕСТИ Ој болести судбино наша, ти си многе песнике, рањене душе узела себи, и они осташе у песмама са болом и уздасима својим. Како онда разумети речи светог старца Пајсија, да је више користи имао од болести, него од свих подвига својих? Људски тешко, али истинито. Ој болести ево те опет са нама, да бисмо призивали Оце и чудотворце и као слепи Вартимеј, викали још јаче да нас Господ чује и помилује. Ој болести ти си друга наша, и ноћу и дању ту си. Ти си наша пратња до гроба, где те у земљи остављамо и прелазимо безболној Светлости вечном миру и покоју нашем. Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска
  18. СВЕТИ САБОР У светом Сабору све је сабрано и небо и земља, распећа и муке наше, оне које нам предстоје и оне које иза нас осташе. Ту су и све народне муке држане на длану једне Руке. И оне су са нама сведоци, да смо из народа Божијег, који на Сабору умире и васкрсава. На светом Сабору су и наше врлине и мане, на једном месту сабране и као две војске насупрот постављене, чекају ко ће први да крене. И тако Сабор тече, као река која потоцима се храни и ми унутар Ње сви сабрани, Духом Светим руковођени, који наше плодове препорађа. И није чудо на крају што Сабор у зноју завршава. Ево нам новог Пута, Истине и Живота и ко за Њим ходи, неће ходити у тами, па ни ми у Христу сабрани. Епископ зворничко-тузлански Фотије Извор: Епархија зворничко-тузланска
  19. Епископ Рашко-призренски Теодосије служио је данас Св. Литургију у манастиру Црна Река обележавајући славу параклиса посвећеном Св. Јовану Владимиру. У данашњем слављу су поред свештенства и монаштва Епархије учествовали ставрофор Радован Петровић (познат као отац Раша, духовник и ранији настојатељ светониколског храма из Ниша) са двојицом свештеника из Ниша и верницима. Отац Раша по обичају већ годинама редовно долази поводом празника Св. Јована Владимира и доводи вернике из Ниша да поделе радост празника у Црној Реци. Поред игумана оца Хризостома домаћин манастира био је протојереј Димитрије из Ниша. За све госте братија је припремила трпезу љубави. Извор: Епархија рашко-призренска
  20. На празник Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, у петак 7. јуна 2019, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, са свештенством и вјерним народом, Свету Архијерејску Литургију у спомен-храму Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима, метоху Пивског манастира. Светом Литургијом, празничном Литијом и благосиљем славског колача и жита храм у Долима, који је подигнут у спомен на пивске мученике, пострадале невино у Другом свјетском рату, 7. јуна 1943. на дан Треће обретење главе Светог Јована Крститеља, данас је, такође, прославио храмовну славу. Епископ Јоаникије, у архипастирској бесједи, казао је да је храм Светог Јована Крститеља подигнут на мјесту Пивске голготе у Долима, да је примио освећење од гроба Господњег и од Голготе Христове. „На овом мјесту су пострадали хришћани за име Божје, а, нарочито, спомињемо дјецу. Говори се, још није сигуран број, неко каже 109, неко 111 дјеце, али, жртва дјеце је запечатила пивску жртву у току Другог свјетског рата. Понајвише су страдала дјеца, жене, труднице, старци, нејач, невине жртве које су побили фашисти и нацисти, не само они који су дошли овдје из Њемачке и команда Принц Еуген дивизије, него и многи други од наших комшија, који су се прикључили тим злогласним СС, заиста, злочиначким дивизијама. То није била регуларна војска, која се држи правила и има какав такав морал“, рекао је Владика. Њихово правило је било, навео је Епископ Јоаникије, побити што више и то без икакве самилости према дјеци, женама, нејачи, а правила рата, указао је он, забрањују, убиства нејачи и ненаоружаних. „Сјећамо се овдје тог злочина, али и прослављамо Пивске новомученике, на чијем челу су свештенослужитељи Господњи: игуман пивски Иларион и стари прота Јоко Сочица. Ипак, међу мученицима пивским понајвише се говори о дјевојкама Јаглики Аџић и Софији Кандић. То су чисте жртве, а с њима помињемо и двогодишњег дјечака, младенца Господњег Благоја Васовића који је бачен низ стијене кањона ријеке Пиве и остао у крошњи бора. Остала је црвена струка у коју је био умотан као знак мучеништва цијеле Пиве, као знак распећа и, налазећи се, данас, овдје, на страшном мјесту Пивске голготе, ми се осјећамо као да смо у храму Васкрсења Христовог, јер ово мјесто распећа, већ, добија и освећује се силом Васкрсења Христовог“, казао је Владика будимљанско-никшићки. Подсјетио је да је трећа година од канонизације Пивских мученка, од кад се прослављају као свети. И храм у Долима, истакао је Владика, такође, је слика Васкрсења Христовог, јер је на овом светом мјесту васкрсла Ловћенска капела. „Славу Богу узносимо, клањамо се Христовом распећу, прослављамо Његово Васкрсење и Вазнесење на Небо и вјерујемо да је Цар царева и Господар господара окупио око себе све оне који су пострадали за име Његово на овој земљи, да су мученици Пивски, а нарочито дјеца, сабрани око Престола Божјег, убијељени мученичком крвљу заједно са анђелима небеским, са Светим Јованом Крститељем, Светим великомучеником Георгијем, јер је Божји промисао тако одредио да пивска дјеца, која су овдје пострадала, наставе мучеништво Светог Јована, Светог Георгија, Светог Николе, да ове долинице, гдје су они своју крв проливали, опет, је тако Бог одредио, миришу као мошти Светог Оца нашег Николаја Чудотворца“, бесједио је Његово Преосвештенство. Дола су мјесто страдања, мучеништва, гологоте пивске и српска, али и свето мјесто, које нам, нагласио је Преосвећени Епископ, даје снагу духовну, враћа у памет и једне другима, враћа нашим прецима, оспособљава нас да мислимо о својој будућности и својој дјеци. „Ово је мјесто сабора и ходочашћа; као што је гроб Господњи центар хришћанског ходочашћа тако ће и Пивска голгота, полако, постати мјесто хришћанског ходочашћа у овим крајевима. Ко год је овдје дошао, јесте био ужаснут од сјећања на злочин који је овдје извршен, али је био окриљен заштитом нових Пивских мученика, који су добили силу анђела Божјих да нас штите, да нас руководе и приводе Христу“. „Овдје је врело свете вјере православне, овдје смо се потврдили као хришћани, слично као на Косову, боље рећи као у Јасеновцу, Јадовну и Пребиловцима. То су све мјеста хришћанског ходочашћа данас, мјеста светиње којима притичемо и добијамо очишћење и оснажење вјере. Упућујемо се на тим светим мјестима мучеништва на јеванђељске заповјести, на љубав Божју, да се измиримо над гробовима светих, да овдје превазиђемо разлике“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Владика је захвалио свештеницима, о. Јефтимију, игуману манастира Пива, чији је метох храм у Долима, монахињи Јелени која кади ово свето мјесто и отвара дом, који смо овдје саграђен, вршећи значајну службу на овом мјесту страдања и славе, свештеницима који овдје редовно врше свете службе Божје, дјеци која су, уредила простор комплекса, предсједнику Општине Плужине, који је много учинио да ово мјесто добије на свом значају, онима који су подигли спомен-храм, цркву Ловћенску, и вјерном народу, који се овдје сабира. Након светог богослужења освештан је и преломљен славски колач. Домаћин славе био је Зоран Крунић, који је дио славског колача предао домаћину за следећу годину Костадину Пејовићу. У културно-умјетничком програму учествовали су: црквени хор "Красница" из Чајнича, рецитатор Драгана Мићановић, гуслар Здравко Кнежевић. У Центру за културу у Плужинама, синоћ је, приказан документарни филм у славу Светих новомученка пивских "Кад се Пива селила на небо", аутора проф. Веселина Матовића. Извор: Епархија будимљанско-никшићка
  21. Празник Вазнесења Господњег, слава Саборног храма и Општине Невесиње, свечано је прослављен. Празничну литургију служио је епископ Захумско – Херцеговачки и Приморски г. Димитрије уз саслужење бројног свештенства епархије. Славље је настављено свечаном литијом која је прошла градским улицама, након чега је у порти храма преломљен славски колач. У порти храма, припремљен је и културно умјетнички програм у којем су учествовали чланови КУД-а Невесиње, етно група Симонида и етно група Св. Димитрије. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
  22. У петак 07. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније је, у пратњи протођакона Стевана Кричке и чтечева Миљана Никитовића и Божидара Станојевића, посетио Покровски манастир у Москви. Извор: Епархија нишка
  23. Храм Вазнесења Господњег у манастиру Вратна осликан је у току 2017. године. У оквиру живописања храма, у славу свога заштитника Св. Илариона Великог, Епископ тимочки Иларион осликао је лик овога светитеља. Благодарећи Радионици документарног филма манастира Буково доносимо кратак видео прилог.
  24. Храм Вазнесења Господњег у манастиру Вратна осликан је у току 2017. године. У оквиру живописања храма, у славу свога заштитника Св. Илариона Великог, Епископ тимочки Иларион осликао је лик овога светитеља. Благодарећи Радионици документарног филма манастира Буково доносимо кратак видео прилог. View full Странице
×
×
  • Create New...